Архива

Posts Tagged ‘zatvor’

INSTITUT ZA REHABILITICAJU I PROGRESIVNE NAMERE DIREKTORKE SA MNOGO PUTERA NA GLAVI!!!

9. априла 2014. Коментари су искључени

 

U Institutu za rehabilitaciju u Sokobanjskoj 17. u Beogradu, zavladala je takva hipokrizija, laž, pritvornost, kurvarluk, i preko svake mere foliranje, da to poprima dimenzije ludila. A ko je glavni krivac za te nedostatke? Tu je jedini i isključivi krivac profesor dr Milica Lazović, poznatija kao Kim II Sung MiKca – navodi se u pismu zaposlenih upućenom redakciji.

 

 

 

„Direktorka Lazović je osoba iz siromašne seljačke sredine, koju ona na zadivljujući način nije uspela da prevaziđe, i pored sve moguće visoke edukacije, i to sa elementom inostranosti. Tu osobinu do perfekcije je dovela u njenoj prepoznatljivosti u svim situacijama i svim okolnostima – A GDE SAM TU JA?

Ako treba popraviti rendgena gde sam tu ja, ako treba servisirati "Hitači" u laboratoriji – a gde sam tu ja, ako treba popraviti aparat za fotokopiranjea gde sam tu ja, ako treba popunjavati kapacitete u Vrmcu- a gde sam tu ja?

Pažljivim sagledavanjem ponuđača sa kojima je zaključen ugovor o javnim nabavkama uočljivo je da je 80 % ponuđača iz Niša, odakle je ona došla. Jeste da se sada javne nabavke centralizuju, ali ne za sva dobra i usluge, tako da njoj i dalje ostaje veliki manevarski prostor za protivpravno sticanje imovinske koristi.

I stalno tako. Nije bitan Institut, on je kolateralna šteta. On je, by the way, njena lična korist koja je uvek na prvom mestu. I to se odmah uočava i vidi. Doduše, nama u Sokobanjskoj, i medicinskim i nemedicinskim radnicima je trebalo pune tri godine da je provalimo, jer smo svi od reda slončići i sporo kapiram. Ali, kad nekog najzad pročitamo i provalimo, to je pročitano ko na rendgenu.

Ona je puna sopstvene hvale i ne pada joj ni na kraj pameti da odnose u Institutu za rehabilitaciju sagledava po principu SWOT analize, nego samo nezaustavljivo prede kako Institut nije imao nikakav nivo, kako u svetu nije ništa značio, kako su ljudi mnogo nezahvalni, a ona je dostigla vrhunski nivo

Jedno je samo tačno: svako poređenje sa njenom prethodnicom je neuporedivo, jer je Stanka Vidaković bila pokvarena komunistička direktorka, koja nije znala ni jedan strani jezik, bojala se kompjutera ko đavo krsta (da je ne drmne struja kad grmi), nije objavljivala radove ni u domaćim, a kamoli stranim časopisima. Tako da je kompariranje sa nultom vrednosti stvarno neumesno i nesvrsishodno.

Ali, to nije razlog da joj se ne kaže i ne ukaže: da u Institutu se ništa nije za sve ove njene godine učinilo na komercijalnim programima, da nema dopunskog rada, da nema nagrađivanja prema radu, i ono što najviše smeta – napravila je užasan poremećai sistema vrednosti.

Doktor koji u smeni pregleda 50 pacijenata, u istoj je vrednosnoj osnovi sa doktorkom koja ne pregleda više od 6 pacijenata. Ako unesete aranžmanskim poslom 50.000 evra u Institut, to nije ništa, to se ne računa, mnogo je važnije proknjižavanje tog iznosa, zavođenje dokumenta i vršenje intelektualne radnje stavljanja pečata. Nije važan aranžman, nije važan unos sredstava, nije važna tržišna osmišljenost, nego je važno evidentiranje, a onaj ko samo evidentira tuđi unos kapitala, obavlja najsloženije poslove.

Ako jednog sekunda mislite da Lazovićka nije svesna poremećenog sistema vrednosti, silno se varate. Zna ona veoma dobro da poremećenim sistemom vrednosti i te kako omogućuje osobama sa dva grama mozga da rukovode procesom rada, o kome naravno nemaju pojma, ali baš zato što su glupe i nesposobne i imaju putera na glavi, veoma su pogodne za njene manipulacije, jer može u svako doba da im prebaci stotinu grešaka i nesposobnosti kako im na pamet ne bi palo da primete koliko ona sa svoje strane sprovodi mutne radnje.

Osim vidno poremećenog sistema vrednosti (a koji vešto koristi kako rekosmo za svoje manipulacije) zaposlenima kod Lazovićke smeta jednostavna činjenica da ona – uopšte ne zna da leči ljude. Ona se u sve razume, i u međunarodna predavanja, i sve moguće seminare, i svakakve oblike nastave, i objavljivanje radova u stranim i domaćim časopisima, samo se ne razume u lečenje. To je stvarno u zdravstvu retka pojava.

Evo imamo eklatantne primere u našem neposrednom susedstvu. Prof Đukanović direktor KBC Dedinje je njihov najbolji hirurg iako je direktor, pa Prof Jović direktor Klinike za rehabilitaciju je izvanredan kliničar, iako je direktor, pa naša Prof Dr Gordana Popović, iako je bila na Medicinskom fakultetu profesor balneologije, ona se u Institutu nije bavila profesurom, nego je obavljala istraživanje mineralnih voda širom Srbije, i za to je Institut dobijao silna sredstva.

A zašta je ona stručnjak, u šta se ona razume, osim u predavanja, i valjda ne misli da može da pređaje i na fakultetu i u Institutu. Sve osobe koje su se to javno pitale, smesta i odmah je smenila i poslala u penziju (dr Raonić, dr Konstantinović, dr Komnenić, dr Rotović).

Usled takvog sleda okolnosti mi imamo situaciju da nam organizacioni deo ,,Vrmac"- Prčanj produkuje gubitak od hiljadu evra dnevno. Kako je moguće da jedan objekat na moru posluje sa gubitkom, što je inače nezamisliva kategorija?! Pa upravo zbog njenog principa – a gde sam tu ja. Šta i kakve ona ima koristi od toga ako se posluje pozitivno?!

Pokušala je sa privatizacijom, kako bi i ovde dobila procenat, ali je shvatila da će joj to đavolski teško poći za rukom u drugoj državi, pa je onda digla ruke od svega, pa i od pozitivnog poslovanja.

Interesantne su njene menadžerske ,,sposobnosti": ona je ubeđena da Vrmac može da posluje 365 dana u godini! Pri tome je uopšte ne interesuje što jedan Institut „Simo Milošević" u Igalu ima tehničku pauzu od tri meseca, što hotel Avala u Budvi u vansezonskom delu radi sa tri sobe, što po kapacitetu sličan hotel ,,Mimoza" u Tivtu radi šest meseci.

Ona nekako van sezone nabaci grupu od 30 ljudi koji borave 10 dana i to prikazuje kao izvanredan uspeh. Pri tome mora da ima u vidu da bi hotel pozitivno poslovao mora da ima popunjenost 50% dnevno, na mesečnom nivou!

Znači, ako imate 200 kreveta mora da je popunjeno 100 kreveta svih 30 dana. A ona se ponaša kao Mališić, koji je umeo da primi neke veslače, njih desetak u sred januara, kada je izuzetno velika potrošnja energenata, oni borave nedelju dana, a on kaže, eto, mi radimo i zimi. Ali to je moglo u političkom sistemu socijalističkog samoupravljanja, periodu šarene laži i vešte obmane, ali sada u koliko-toliko tržišnim uslovima privređivanja, takva obmana nije moguća, čak je i kažnjiva, jer jasno postavlja pitanje odgovornosti za tolike gubitke.

Lazović koristi kadrovski stan u Maksima Gorkog 56, i pošto je reč o jednosobnom stanu od 40 kvadrata, što je njoj premalo, iako je u centru, ona je došla na morbidnu ideju (koju će nažalost sprovesti) da uz pomoć svojih veza i podmićivanja ljudi iz Republičke direkcije za imovinu Srbije, taj stan otkupi.

Čoveku zdravog razuma je to neshvatljivo: kako je moguće otkupiti državnu svojinu?! Jer pošto je Institut javna služba u oblasti zdravstva, on nije vlasnik nego samo korisnik državne imovine. Ali za nju to nije nepremostiva prepreka. Umislila je da taj stan ipak na navedeni način otkupi, onda ga dobro proda, pa da uz pomoć kredita, i tako dobijenih para, kupi stan od 100 kvadrata, bez da tom prilikom i ne pomisli da proda svoj društveni stan u Nišu.

Zapitaćete se kako je to moguće? Vrlo jednostavno, jer je ona upravo takvim ponašanjem i vezama uspela da postane redovni profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu, i pored velikog protivljenja svih kolega profesora, a najviše prof. Tomislava Jovanovića.

Zašto je to toliko čudno? Zato što u visokoškolskoj nastavi vlada princip nepokretnosti (kao uostalom i u sudstvu). Da biste uopšte postali profesor na određenom fakultetu, morate najpre da završite taj fakultet, sa izuzetno visokom ocenom, da budete potom imenovani za asistenta, zatim docenta, vanrednog profesora i na kraju redovnog profesora, ali tog fakulteta.

Prelazak za redovnog profesora na drugom fakultetu uopšte nije moguć, upravo zbog rečenog principa nepokretnosti i autonomije. Ali njoj je i to uspelo i ona sada više nije redovni profesor na niškom, nego beogradskom Medicinskom fakultetu.

Upravo to njeno mešetarenje je jako pogubno, jer da bi izdejstvovala takve morbidne anomalije, ona upravo predstavlja generator negativnih tokova u ovoj kući.

Saglasno Pravilniku o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama: za obavljanje pravnih, ekonomsko finansijskih, tehničkih i drugih poslova u zdravstvenim ustanovama koje obavljaju stacionarnu zdravstvenu delatnost, na 100 postelja obezbeđuje se 30 nemedicinskih radnika.

Pošto organizacioni deo ,,Selters" u Mladenovcu saglasno Planu mreže zdravstvenih ustanova ima 300 postelja, znači da nemedicinskih radnika može biti 90. A mi imamo situaciju da tamo radi 204 nemedicinska radnika.

Najveću tragediju predstavlja činjenica da u Ekonomsko finansijskoj službi radi čak 28 ljudi, koji normalno nemaju šta da rade, nego preko celog dana pričaju kako se ubiše od posla.

Kako je moguće i ko dozvoljava takvu nedopustivu kategoriju da radi dvostruko više zaposlenih i to na nemedicinskim, pratećim, odnosno neprofitabilnim poslovima. Pa upravo ona, jer je to pogodno tlo za njene mahinacije i trgovinu. Ja ću vas držati u šaci, jer vas neću otpustiti, a mogla bih, a vi nećete pričati o mojim hohštaplerskim radnjama, vezano za javne nabavke i slične delatnosti.

Šta radi direktor koji nema elementarno medicinsko znanje za lečenje pacijenata, koji ne ume da razvije komercijalne programe, koji ne ume da prevaziđe problem gubitka u objektu na moru, a koji pod glavnim operativnim aktivnostima podrazumeva samo seminare, predavanja, edukaciju, akreditaciju, standardizaciju

Pa okruži se osobama koje će joj ljubiti skute, misliti kao ona, hvaliti svaku njenu izgovorenu reč, podanički joj se klanjati uz izricanje maštovitih komplimenata, biti spreman i na nečasne, seksualne radnje sa komitentima sve zarad uspešnog poslovanja.

A stvarno je rođena da vlada. Najpre izabere najbliže saradnike, za koje niko nije verovao da će joj baš oni biti, a onda sa njima briše patos i izražava se najpogrdnijim rečima.

Pa idemo redom: njena glavna pomoćnica, i to za medicinske poslove dr Snežana Draganac je egzemplar. Način na koji je ona polagala doktorsku disertaciju je i danas u živom sećanju. Pošto se istakla u svom političkom radu, kao izvanredno napredna julovka, drugovi julovci su joj omogućili da njenoj odbrani lično prisustvuje general Ojdanić, tadašnji načelnik Generalštaba Vojske SCG.

Ali ne samo on, nego i njegovi najbliži saradnici, verovatno svi medicinski stručnjaci, baš kao i on. Tada dolazi do nezapamćenog incidenta: iznenađen takvom gomilom nepoznatih ljudi, kojima nije strano ojkanje i u amfiteatru pevanje, ugledni profesor Jovanović usplahireno pita šta se to ovde dešava, na šta mu momak iz obezbeđenja prilepi šamar, uz zaprepašćene izraze lica osoba iz sveta medicine. Možete misliti kako je odbrana disertacije bila uspešna.

A možete misliti kakvo je raspoloženje zaposlenih u organizacionom delu Selters bilo, kada je, i to nakon demokratskih promena, smogla snage da se prijavi na konkurs za direktora Instituta!

Kao bolesno ambiciozna žena forsirala je svoga muža da u svojstvu inspektora Ministarstva zdravlja globi vlasnike privatnih apoteka i zdravstvenih ustanova. On je to revnosno činio, sve dok policija nije obeležila novčanice, a ona im pomogla da ga uhapse za stolom restorana u kome je ručao.

Stvarno jedinstven lik. I sa tolikim puterom na glavi i sa takvim karakternim osobinama, naravno da je podobna za prvu saradnicu Lazovićke, jer takvoj stručnoj i kompetentnoj osobi može uvek, i u svako doba, da skreše šta hoće, a što je još važnije, može da joj poveri neki gadan i nedostojanstven zadatak, koji će ona sa zadovoljstvom da izvrši.

Još se nije srela osoba koja o Draganac pohvalno govori, nasuprot, ljudi primećuju mržnju koja iz nje izbija, probleme koji se postave rešava na način da je uvek neko drugi kriv, a ne ona, posebne animozitete ima prema osobama koje su mlađe od nje, i živi je primer da se politika nigde ne sme da meša, ali u zdravstvo baš nikako. Jer, kada ste u medicini stručno najjači, svi vas poštuju, a kada ste stručno slabi, a došli ste na jako rukovodeće mesto, onda to izaziva tektonske poremećaje.

Ali vreme je da se prede na drugu Lazovićkinu pomoćnicu, i to za edukaciju, u liku dr Olivere Ilić-Stojanović. Njeno činodejstvovanje još je živopisnije od prethodnice Draganac. Jer, kao što je Draganac oličenje zlobe i pakosti, tako je Olivera oličenje pokvarenosti i nemorala, sa do perfekcije dovedenom pritvornošću.

Znači, više nego idealna kombinacija za Lazovićkine standarde, izbora najpoverljivijih osoba za saradnju. Ceo Institut bruji o njenim naizgled prikrivenim intimiziranjima sa više muškaraca: od bivšeg direktora dr Obrenovića, zatim doktora Anđića, pravnika Stanojevića… Ona koristi situaciju što joj muž radi u Moskvi, a sin studira u Milanu, pa mudro ordinira u svom raskošnom stanu u ulici Dimitrija Tucovića.

Zato Lazovićki služi za zadovoljenje delikatnih potreba poslovnih partnera na egzotičnim karipskim ostrvima (Bahami), jer je sve to u funkciji stručnog razvoja Instituta i posebne ,,edukacije" zaposlenih.

Postoje još dve pomoćnice iz oblasti pomoćnih, nemedicinskih poslova u liku Gordane Tašić i Gordane Milovanović, ali su one zbog sopstvene ograničenosti i retke tupavosti nivoa blage retardiranosti, do te mere marginalne osobe da ih vredi spomenuti jedino u kontekstu bespogovornog izvršenja svih prljavih zadataka koje pred njih postavi Lazovićka.

Zbog njihovog velikog putera na glavi usled naglašenog nepotizma i traženja 10% od ponuđača da bi dobio javnu nabavku, one su jako diskreditovane u očima zaposlenih, ali je to izvanredna prilika za Lazovićku da takve osobe forsira, da ih na sva usta ogovara i predstavlja kao klovnove, a u stvari da se tajno dogovara šta može da se muva.

Ali, ne leži vraže, i pored takvih dešavanja i pljačkanja društvene imovine Lazovićka se u poslednje vreme na sednicama Upravnog odbora javno hvali kako je, navodno, sa Ivicom Dačićem u jako dobrim odnosima, da On stoji iza njenih poteza, i da je On jako zadovoljan njenim radom.

To Lazovićka na sebi svojstven način diskretno saopštava, svoje dalje progresivne namere. Osoba koja je iz Jul-a prešla u G-17, nije se libila da postane (u pravo vreme) član SPS, da bi se danas hvalila kako je istaknuti član SNS! A sve to iz samo jednog razloga: ona sebe vidi kao novu ministarku zdravlja!?“

 

© Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RASRBLJAVANJE I PODANIČKI MENTALITET OD NAS PRAVI STADO KOJE VODE…

15. марта 2014. Коментари су искључени

 

Svedoci smo brisanja pamćenja sopstvenom narodu udvoričkim delovanjem prema EU, čije zahteve vlast Srbije kontinuirano sprovodi i utiče na zatiranje srpskog korena na ovom prostoru, počev od povlačenja tužbi protiv zemalja EU koje su izvele zločinačko bombardovanje Srbije u sklopu NATO pakta i prosule uranijumske bombe, i čije će poposledice osećati nerođene generacije, a koje će na kraju odrastati u getoiziranoj i punoj hvalospeva Evropi, i osećati se strancima u državi koja je u svojoj burnoj istoriji iznedrila vođe vredne pomena, kao i naše pretke koji su svojim rodoljubivim junaštvom položili živote u borbi za Srbiju.

 

 

 

“Njihovo visočanstvo EU”, sačinjena od ogromnog birokratskog aparata, a oličena u mnoštvu glomaznih institucija, naročito – Evropskoj komisiji i Savetu ministara, koji svojim platformama, zaključcima, mišljenjima, smernicama, uputstvima, nalozima, direktivama, preporukama, merama i zahtevima, prema onim zemljama koje su slepe kod očiju i pohrlile da im nataknu jaram, onda ONI, postupajući sa visine i pokazujući vladama i narodima koliko im je dugačak štap sa šargarepom na kraju , bivaju više uzdizaniji i njihove sposobnosti hvaljenije, onoliko koliko su domaće vlade popustljive prema njihovim zahtevima i onoliko koliko običan narod baš njih stavlja u centar svog interesovanja.

A tom „njihovom visočanstvu EU“, najviše pomažu Vlade koje u ime naroda vode svoju državu, i odrađuju domaći zadatak, koji se sastoji – da svoj narod ubede u ispravnost, nepogrešivost, istinitost, dobronamernost, brižnost, solidarnost, itd, svega što uradi, odluči, izjavi, zahteva i vrši pritisak to „njihovo visočanstvo EU“, pa sledstveno tome, nikome se ne ostavlja pravo i niko nema hrabrosti da podigne glas protiv EU !!!

Takva bazična psihološka operacija nad Srbima, koja se naziva “ubistvo karaktera nacije”, se sprovodi godinama, i ona pretstavlja osnovu metodologije Globalistana primenjenog na Srbiju, i na njoj se zasniva delovanje svih institucija Novog svetskog poretka poput: Haškog tribunala, institucija Evropske unije i same Srbije.

Ono je obavezujuća matrica da deluje na kulturnu, istoriografiju, teoriju i iznad svega medije, i ima za cilj da potpuno uništi kredibilitet i ugled nacije i onih pojedinaca, institucija, društvenih grupa koji se pretstavljaju  kao prepreka realizaciji cilja Novog svetskog poretka, (a za Srbiju je prvi korak utapanje u EU).

Pri tom se gubi iz vida da svako buduće postupanje države u bilateralnim odnosima prema trećim državama van EU, mora da bude promenjeno i ukalupljeno u propise “njihovog visočanstva EU“, što dovodi do raskidanja višegodišnjih tradicionalno prijateljskih veza sa tim državama, a spoljna politika Srbije se predaje u ruke evropskoj birokratiji, zato što EU smatra da ima pravo da baštini suverenitet nad Srbijom,(kao nekada Austrougarska…).

Takođe, postaće obavezno primenjiv svaki nalog u vezi shvatanja evropske kulture i njene osobenosti, što je već dovelo do nametnutog obeležavanja nekakvih novih praznika i datuma koji imaju više vrednosti za pojedine evropske države, a koji nisu bili ukorenjeni u viševekovni život i običaje našeg naroda .

Delovanje medija je plansko i sinhronizovano sa kontinuiranim obmanama usmerenim na popularizaciju zapadnih vrednosti, da bi se široj javnosti koja prati medije, utisnule u svest i podsvest, čak i u snu, nova zapadna dostignuća i blagotvorne vrednosti, i na takav način kod njih stvarale “novu realnost” (što rekoše prvi potpredsednik i novinar Basara, pre nekoliko nedelja).

Takvi mediji, delujući u okviru „crne propagande“, sprovode orkestrirane kampanje sa ciljem da se razori svaka čvrsta tačka na kojoj se temelji postojanje naroda i države.

Potrebno je da običan narod „progleda“ i shvati da se takvi pritisci vrše i na njih same, kao i na one narode i sve aspekte njihovog života, pa i na njihov sopstveni život, s` namerom da svaku nametnutu promenu prihvate kao Bogom datu i neuporedivu, i da preduzmu aktivnosti da uz pomoć onih koji su sagledali moguću težinu evropskog jarma, pokušaju da pružanjem otpora jednoumlju koje vlada u Evropi i među domaćom političkom elitom oličenoj u vlasti, požele da ostanu ono što jesu pripadnici države u kojoj su rođeni, države koja ima svoje običaje, kulturu, odgovornost, zakone ,…a ne da postanu otirač briselske birokratije, i ne dozvoli im da likuju u postignutim ciljevima, uveravajući nas da život običnog čoveka počinje prihvatanjem nametnutih zakona „njihovog visočanstva EU“.

Svrha njihovog postojanja nije da bi običan narod živeo bez oskudice; već je obratno – da oni i dalje primaju visoke novčane prinadležnosti (gde u toj svoti novca nema ni O od misaonog stanja „oskudica“) i da nametanjem raznih platformi, zaključaka, mišljenja, smernica, uputstava, naloga, direktiva, preporuka, mera i zahteva, odrađuju posao za velike korporacije njihovih država, i preuzmu i ovo malo prirodnog bogatstva što nam je ostalo.

Državu su okupirali, vojsku rasturili, crkvu razbili, plodnu zemlju kupuju, proizvode sumnjivog kvaliteta nam prodaju, vazduh zagađuju, a vodu će nam uzeti…

Svedoci smo sklonosti ka udvoričkom popuštanju srpskih vlasti prema svim zahtevima koje joj serviraju Zapad i kosovski Albanci, i nije isključeno da će Vlada i Skupština Srbije, opet delovati u još širem pravcu razbijanja sopstvene države, a zakonima koje donose u uverenju da odlučuju sami, a ne shvatajući da su u zabludi jer je tu odluku doneo neko drugi , vezaće ruke sadašnjim i budućim generacijama koje će se tek roditi…

Da li će Srbi izgubiti svoju državu !??

Nemoguće je da ne znamo da se protiv stranog jarma ne bori pasivnošću…!!?

 

©Geto Srbija

 

ZAPOŠLJAVANJEM PENZIONERA, UPRAVA ZA IZVRŠENJE KRIVIČNIH SANKCIJA POSTALA ZNAČAJNA GERONTOLOŠKA USTANOVA

 

Nova vlast bezobzirno krši zakone kako bi na funkcije dovela svoje odane partijske vojnike, kao i zemljake raznih funkcionera. Uprava za izvršenje krivičnih sankcija je pravi Eldorado za one koji bi osim penzije od države da primaju i platu, a po mogućnosti još i različite dodatke.

 

          Milan Malenović

 

Svi u državi pričaju o štednji, ali se budžetska sredstva rasipaju kada su u pitanju partijski kadrovi, zemljaci ili pojedinci spremni da kradu za svakoga ko je na vlasti. Tako nas upućeni obaveštavaju da u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija pri Ministarstvu pravde radi 12 osoba koje osim plate primaju i penziju.

Skoro svi oni su sa Kosova, a predvodnik im je Velimir Vidić glavni koordinator u ministarstvu koji osim penzije od oko 80.000 dinara mesečno od države dobija i platu za koordiniranje u visini od preko 100.000 dinara, a upućeni tvrde da je pre nekoliko godina, prilikom odlaska u penziju uzeo i pozamašnu otpremninu.

Stranačka kadrovska kombinatorika novih vlastodržaca na funkcije je dovela još čitav niz ljudi čija je jedina preporuka stranačka i zavičajna pripadnost. Novi direktor Uprave je Milan Stevović koji ni sam ne ispunjava uslove za funkciju koju obavlja, jer nema nikakvih iskustava u izvršenju krivičnih sankcija.

Ni ministar pravde Nikola Selaković nema iskustva u pravosuđu iako je pravnik po struci. Zbog toga je alfa i omega Ministarstva pravde, Velimir Vidić, dugogodišnji iskusni upravnik različitih zatvora u Srbiji. Zbog toga se dešava da neki akti ne nose ministrov potpis, već samo faksimil.

Živorad Branković i Dragan Stojanović, bivši upravnici zatvora u Nišu, odnosno Negotinu, kao i Dušan Lisulov, zamenik upravnika Okružnog zatvora u Beogradu, dobili su rešenja o penzionisanju koja su imala samo faksimil ministrovog potpisa. Uz to su doneta i protivno zakonu, ali i elementarnoj logici.

Živorad Branković je nekada bio upravnik KPZ Niš koji je sa te funkcije poslat u penziju pošto je odbio usmeno naređenje tadašnjeg direktora Uprave da u otvoreno odeljenje zatvora protivno zakonu premesti jednog okorelog kriminalca. U obrazloženju tadašnjeg rešenja, koje je Upravni sud ukinuo, stoji kako se Branković umorio od napornog i odgovornog posla, zbog čega je prevremeno penzionisan. Na njegovo mesto je došao Gordan Božić, u to vreme penzioner?!

Pošto je sud ukinuo nezakonito rešenje o Brankovićevom penzionisanju, koje je potpisala ranija ministarka pravde Snežana Malović, novi ministar Selaković, odnosno vlasnik faksimila njegovog potpisa, donosi novo rešenje kojim ga retroaktivno ponovo penzioniše, ovog puta sa obrazloženjem da je tokom rada napravio velike propuste.

Ovi navodni propusti, koji su otkriveni tek nekoliko godina po Brankovićevom odlasku, u stvari su njegove izuzetne zasluge. On je, naime, svojevremeno otkrio i prekinuo put kojim su u zatvor unošeni zabranjeni predmeti, a sprečio je i šverc 18 mobilnih telefona sakrivenih u jednom televizoru.

Na ovaj način Branković se, međutim, zamerio organizovanoj kriminalnoj grupi koja pod zaštitom nadležnih nesmetano u zatvor unosi ne samo zabranjnene predmete već i drogu, a koja na platnoj listi ima i funkcionere Ministarstva pravde. Iz tog razloga Branković nije vraćen na posao, već je po drugi put penzionisan?! Inače, da su tačne optužbe za nesavestan rad, Branković bi bio izveden pred disciplinsku komisiju, a ne poslat u penziju.

Na mesto upravnika KPZ Niš, ministar pravde Nikola Selaković je u martu mesecu prošle godine postavio penzionisanog potpukovnika Vojske Srbije Aleksandra Grbovića iz Požege, odakle je i direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Milan Stevović.

Za njegovog zamenika je postavljen Željko Gradiška koji je po sopstvenoj sudski verifikovanoj izjavi sa mesta upravnika KPZ Zabela u Niš poslat, između ostalog, i zbog članaka koje je o njemu pisala redakcija. U ovim tekstovima, čiju je tačnost i sam Gradiška potvrdio navedenom izjavom, pisalo se o njegovoj sklonosti da se intimizira sa svojim muškim saradnicima, ali i pojedinim osuđenim licima.

Iz Požege, odakle je i direktor Uprave, potiče i Miloš Rakić koji je posle penzionisanja kao policijski službenik radio kao privatni preduzetnik. Došao je na mesto Dušana Lisulova koga je Stevović, odnosno neko drugi ko poseduje Selakovićev potpis, prvo sa mesta načelnika Odeljenja za operativno-bezbednosne poslove u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija prebacio da bude zamenik upravnika Okružnog zatvora u Beogradu Zvonka Grulovića.

Samo dva meseca kasnije Lisulov dobija rešenje o prevremenom penzionisanju u kome sa kao razlog navodi da su njegove radne sposobnosti umanjene jer je „dugo godina radio u otežanim uslovima" i „imao svakodnevni kontakt sa osuđenim licima". Istini za volju on je u zatvoru radio manje od dva meseca i samo se jednom, na 90 sekundi, sreo sa nekim osuđenikom. Da li je to dovoljno da se neko iscrpi do te mere da bi prevremeno bio penzionisan?

Ljubiša Stojanović nije iz Požege, ali je odani partijski vojnik. Rođen je 1953. godine, a u trenutku postavljanja na mesto upravnika zatvora u Negotinu, bez sprovedenog javnog konkursa, protiv njega se još uvek vodio krivični postupak pred Apelacionim sudom.

Ništa od ovoga nije smetalo nekom moćniku iz Ministarstva pravde da Stojanovića postavi na mesto dotadašnjeg upravnika Dragana Stojanovića, od Ljubiše mlađeg četiri godine, koji je u penziju takođe poslat jer mu je usled starosti "opala radna funkcija".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DA LI EPS POSTAJE RANJIVIM SA MOGUĆNOŠĆU NJEGOVOG KONAČNOG URUŠAVANJA I PRODAJE???

19. фебруара 2014. Коментари су искључени

 

Najnovija događanja oko decembarskih računa za struju pokazuju haos koji pod rukovodstvom SNS-a vlada u EPS-u. Smena Dejana Vasića, direktora EPS Snabdevanja, jeste pokušaj da se nađe krivac za neprimereno ponašanje ministarke Zorane Mihajlović. Sa kim gospođa ministarka ratuje, i kakvu strategiju vode klanovi oko nje, istraživao je insajder iz vrha EPS-a.

 

          Insajder E – 7

 

Tehnologija rada je takva da pet distrubutivnih preduzeća EPS-a (tri pod kontrolom SNS, jedno pod SPS i jedno pod Jedinstvenom Srbijom) izlaze na teren, očitavaju brojila, rade obračun, štampaju i dostavljaju račune u ime i za račun EPS Snabdevanja.

Novac od kupaca se uplaćuje EPS Snabdevanju koji taj novac prosleđuje EPS-u, a ovaj dalje distribucijama i elektranama. Smenjeni Dejan Vasić kao direktor EPS Snabdevanja nije imao nikakakav uticaj na bilo koju od ovih aktivnosti, a navodno je odgovoran.

Da nešto navodno nije u redu sa računima, prva je "otkrila" ministarka Mihajlović i to obnarodovala na konferenciju za štampu, koja je održavana sasvim drugim povodom, a da pre toga direktoru EPS Obradoviću nije ništa rekla. I onda je tema postala interesantna za štampa, građani su počeli da se žale

Događaji oko računa za struju su, ustvari, pokušaj ministarke Mihajlović da kroz pronalaženje "afera" lično sebe promoviše, a uz to i definitivno obori direktora EPS Obradovića, međutim, vrh SNS je postao svestan da je EPS u njihovoj nadležnosti i da to može da obori predstojeći izborni rezultat SNS, pa su ministarki naredili da stišava situaciju, nađen je žrtveni jarac, a ministarka posle prvih teških reči počinje da spušta ton.

Analiza je pokazala da od pet distribucija problema sa računima imaju u dve, i to u Beogradu i u Nišu. PD Jugoistok Niš je pod starateljstvom SPS i njihovog direktora dr Igora Novakovića, profesora na brojnim uglednim ustanovama, uključujući i Višu školu u Blacu.

Jugoistok Niš, a posebno njegov ogranak Niš je već godinama najlošija distribucija u EPS-u, gde se dolaskom Novakovića i ovako loša situacija još više pogoršala, tako da sve što se desi u Nišu, ma koliko bilo loše, nije iznenađenje.

Novaković na sastancima ispoljava profesionalnu profesorsku deformaciju, misleći da je pred studentima, i sa pijedestala drži narcisodine i beskorisne govore u neprekidnom trajanju od 45 minuta. Kolege iz direkcije EPS za njega kažu da "boli koliko Novaković ništa ne zna".

Elektrodistribucija Bograd je ozbiljniji slučaj. Direktor EDB je Zoran Rajović, loš student Univerziteta u Prištini, bio je u trećoj liniji rukovođenja u Elektrokosmetu Priština, i dolaskom SNS postaje direktor najosetljivije distribucije u EPS, gde zapošljava samo zemljake, a na funkcije dovodi isto tako zemljake.

Elektrokosmet je bio najlošija firma u EPS, a sada su njeni kadrovi preko Rajovića preplavili EDB. Rajovića su na mesto direktora EDB doveli Dragan Veljić, Beranac, direktor pravnih poslova EPS i jedan savetnik direktora EPS Obradovića, član izvršnog odbora SNS. Rajović i Veljić su crna trojka i vrh takozvane Kesten grupe.

Rajović je, odmah pošto je postao direktor EDB, vezano za softver kojim se obračunavaju i štampaju računi raskinuo ugovor sa Elektrotehničkim fakultetom iz Beograda, i bez raspisivanja javne nabavke, kršeći Zakon o javnim nabavkama (zloupotreba službenog položaja), a sve po nalogu Veljića, posao dodelio firmi Prointer (vlasnik izvesni Kvrgić) iz njihovog jata.

Kvrgić je, iako lice koje ne radi u EPS-u, odlazio do ljudi iz EPS i saopštavao im da su smenjeni, što im se narednog radnog dana i dogodilo. Odlazio je na Elektrotehnički fakultet u Beogradu i nudio im da, kada izgube ugovor, nastave da rade preko njegove firme što dekan fakulteta nije prihvatio. Rajović je i jedan od 75 kandidata koji su se prijavili na konkurs za direktora EPS-a i predstavljao je zajedničkog kandidata ministarke energetike i takozvena Kesten grupe.

Po svemu sudeći, Rajoviću je ministarka Mihajlović dala nalog da softverski generiše lažne račune, kako bi mogla da napadne direktora Obradovića. Rajović je Kvrgiću preneo nalog i problem sa računima je krenuo.

Zapaža se da su pojedini potrošači koji su imali problem sa računima i ranije bili u sličnom problemu što govori da Kvrgić i njegovi softveraši nisu bili baš kreativni. Ministarka je, znajući da su loši računi u opticaju, krenula u napad, ali je joj je iz vrha SNS naređeno da stane.

Dan nakon što je smenjen direktor EPS Snabdevanje Dejan Vasić, ministarka bez prisustva direktora EPS-a sazvala je direktore pet EPS-ovih elektrodistribucija, da bi im održala lekciju, uz konstataciju da, ako se još jednom ponovi, neće da se izvuku.

Dejan Vasić, kao prosečni SNS-ovac na ovoj funkciji i provincijalac iz Kučeva, nije ni zasluživao ovo važno mesto u EPS, ali za navodni problem sa računima on nije kriv, već je isključiva krivica na ministarki Mihajlović i Zoranu Rajoviću, direktoru EDB-a.

Sastanak ministra sa direktorima distribucija, kojim nije nadređen, a bez prisustva direktora EPS-a bi u nekim normalnijim uslovima bio težak prekršaj ministra, a ovaj potez pokazuje da ministarka ne zna šta je njen posao, ili nije kompetentna da ga radi, već joj je osnovni cilj lična promocija. Svakodnevnim komentarisanjem raznih tema ministarka je zavredila nadimak "prvi glas Srbije".

Lik i delo Zorana Rajovića obiluje još zanimljivim prilozima za biografiju. Rajović je i vlasnik privatne firme za elektroinstalacione i građevinske radove. Nedavno ga je u centru Beograda, gde ima kuću (još jedan borac za srpske interese koji ima nekretnine u Beogradu) neko ozbiljno pretukao štanglom, poznavaoci ovog slučaja kažu da je prebijanje delo profesionalca i to kao opomena. Da li je to opomena zbog poslova u Elektrodistribuciji Beograd, poslova oko njegove privatne firme ili kašnjenja u otplati kockarskih dugova.

Vezano za poslove u EPS-u zbirka radova Zorana Rajovića je sistematizovana u materijalu od 50 strana koji je direktor EPS Obradović dostavio Upravnom odboru EPS-a, kada je želeo da ga smeni, ali je predlog pred sednicu UO povukao. Predmetni materijal je dobra osnova za istragu nadležnih organa.

 

     Rezultati rada gospođe ministarke

 

Aferom oko računa za struju, koja se ministarki vratila kao bumerang, a koju je lansirala sa osnovnim ciljem da direktor EPS Obradović najzad bude smenjen, ministarka je nanela štetu EPS-u, ali i SNS-u, jer je EPS u nadležnosti ove stranke.

Pred parlamentarne izbore korisno bi bilo da se osvrnemo na rezultate rada ministarke Mihajlović, pre svega na negativne posledice njenog rada na sektor, koje se vide i lošim rezultatima rada EPS Snabdevanja. Loši rezultati su rezultat nesposobnih kadrova SNS-a, ali i loše koncepcije na koju je firma postavljena.

Sadašnjim načinom rada ovo preduzeće je firma – Frankeštajn. Naime, na postojeće distribucije između EPS-a i kupaca je stavljena firma EPS Snabdevanje, koja nema nikakve mogućnosti kontrole i naređivanja nad distribucijama.

Bez ikakve potrebe, a zarad održavanja lokalnih pašaluka u EPS-u sprečeno je formiranje operativne firme, čime su zadovoljni i SNS na lokalnom nivou (preusmeravanje novca u druge tokove preko direktora elektrodistribucija i njihovih ogranaka), a zadovljna je i ministarka Mihajlović jer time EPS čini ranjivim sa mogućnošću njegovog konačnog urušavanja što je u poslednjih 13 godina životna misija ministarke Mihajlović, o čemu će reči biti kasnije.

EPS Snabdevanje je na pogrešne osnove postavila ministarka Mihajlović, a onda se uz komentar da će da isprave gluposti ministarke Mihajlović svoj doprinos daljoj nefunkcionalnoj nadgradnji EPS Snabdevanja, pored direktora EPS-a Obradovića, dali i HR menadžer Dragana Rajačić, finansijski direktor EPS Aleksandar Surla i IT direktor EPS Dragan Jeremić, koji su na visoka mesta u EPS došli kao Obradovićevi bliski saradnici, a pri tome danas, godinu i po dana od dolaska, ne poznaju ni organizaciju EPS-a, a kamoli njegovo funkcionisanje, a kako su pre dolaska u EPS radili neke poslove daleko ispod ovog nivoa, logično je da su od EPS Snabdevanja napravili Frankeštajna. Finale na ovakvu strukturu EPS Snabdevanja je dao Dragan Veljić (tvrda linija SNS-a) koji je direktor pravnih poslova EPS.

Mihajlovićka je i direktno sprečila ideju korporativizacije EPS, jer bi na taj način direktori EPS koji su joj odani izgubili na značaju, a time bi i ministarka sama izgubila uticaj.

Ministarka Mihajlović je krivac i za potpisivanje memoranduma sa firmom One Giga za izgradnju solarnog parka od 1GW (1.000MW). Svima koji su iole bili upoznati sa ovim projektom (izuzev ministarki) bilo je jasno da je on nerealan, ono oko čega nisu bili sigurni je da li je u pitanju bilo pranje novca, nabavka zemljišta za druge svrhe, ili prevara. Ministarka se ni jednom nije zapitala zašto baš u Srbiji, da li Srbija ima više sunca nego naprimer jug Italije (akteri ugovora su državljani Italije), šta sa plastičnim otpadom koji ostaje posle rada ovakvog objekta, da li JP EMS može da balansira ovakvu snagu.

U nekim saopštenjima koja su data medijima kaže se da je nosilac ovog sporazuma bio ministar Dinkić, što ne može da abolira ministarku Mihajlović jer je morala znati šta negativno nosi ovaj sporazum. Prema tome, isključiva odgovornost za štetu koju će Srbija da pretrpi u arbitražnom procesu u Londonu je na njoj.

Podsećamo da je ministarka Mihajlović u leto 2012. godine odbila da da saglasnost EPS za interventni uvoz struje, pa je EPS morao da u pogon pusti preskupe Panonske elektrane koje rade na mazut, čime je EPS pretrpeo štetu od oko 5 miliona evra.

Takođe po nalogu ministarke Mihajlović, EPS je krajem 2012. godine bez ikakve potrebe kupio struju od Elektroprivrede Republike Srpske, čak i u mesecima kada mu po elektroenergetskom portfoliju ta struja nije trebala, čime je EPS pretrpeo štetu od oko 12 miliona evra.

Dragan Vlaisavljević, direktor Direkcije za trgovinu električnom energijom EPS, računski promenom načina bilansiranja veštački bez ikakve potrebe smanjio predviđanje proizvodnje hidroelektrana putem usvajanja takozvane 70-odstotne verovatnoće dotoka vode, umesto 50 odsto, koja je do tada važila, i time je predviđanje proizvodnje hidroelektrana EPS smanjio sa oko 11,2 na oko 10,4 TWh godišnje, odnosno oko 0,8TWH ili 800 GWh električne energije manje.

Ovako snanjena proizvodnja je pokazala da nema potrebe za kupovinom, a on je ipak izvršio kupovinu energije od Elektroprivrede Republiike Srpske, a koja EPS-u nije bila potrebna, kupljeno je oko 500GWh, a EPS je kroz računsko smanjenje proizvodnje hidroelektrana imao rezervu od oko 800 GWh.

Analiza rada u 2013. godini je pokazala da je proizvodnja struje iz hidroelektrana daleko veća od prognozirane, a prognoza koja je (kroz smanjenju hidrologiju) namerno umanjena da bi se povećale potrebe za uvozom.

Krajem 2013. se EPS opet javio na konkurs Elektroprivrede Republike Srpske za 2014. godinu i kupio oko 20 MW (175GWh) iako je pored rezerve od navedenoih 800 GWh imao i dodatnu zbog otkazivanja ugovora sa Elektroprivredno Crne Gore za HE Piva, čime se EPS oslobodila količina oko 110 MW takozvane bazne energije, ili oko 1.000 GWh, što znači da mu bazna negarantovana energija nije potrebna. EPS je ovu energiju platio po ceni 40,20 eura/MWh, dok su drugi energiju za prvi kvartal 2014, koja je po pravilu skuplja od godišnje energije koju je kupovao EPS, plaćali dosta jevtinije, oko 35 evra/MWh. Znači EPS je kupovao skupo ono što mu ne treba.

Prikazujući svoje uspehe u trgovini električne energije, u izveštajima koje se dostavljaju samo ministartsvu ali ne i drugima u EPS, navodi se da je EPS prodavao energiju skuplje nego što je kupovao. Pri tome se zaboravlja da je predmetnu energiju mogao da proda iz svojih kapaciteta, i prećutkujući da je kupovao tzv. baznu energiju, a prodavao pretežno vršnu (najtraženiju) energiju, pa je i logično da je takva energija skuplja. Koristeći zaštitu ministarke Mihajlović, Dragan Vlaisavljević u objašnjavanju svog rada, nadmeno i sa visine, koristi floskule "da nema šta da se objašnjava onima koji ne razumeju", da "EPS koristi svoj hardver da od mleka pravi puter i kajmak" (tačno, samo što je puter užegao, a kajmak prokisao).

 

     Kapacitet Zorane Mihajlović

 

U JP EMS, ministarka MIhajlović nema pristup, pošto je direktor JP EPS Nikola Petrović, kum i dugogodišnji prijatelj Aleksandra Vučića, pa je uticaj Mihajlovićeve ostao van JP EMS.

Pokušala je da uđe i preuzme kontrolu u Srbijagasu, ali je grubo odbijena od strane SPS. Jugorosgas je isto tako odbio njen pokušaj mešanja. Bila je protivnik Južnog toka, pa je i tu ostala kratkih rukava. U NIS ne može ni da priviri, jer je u većinskom vlasništvu Gazproma. Transnafta je za vreme direktorovanja Miloša Tomića bila pod njenom kontrolom, ali je to mala, i firma bez značaja. Ostaje EPS gde je zbog slabe pozicije direktora Obradovića napravila haos, a urušavanje EPS joj je i dugogodišnji cilj, a o čemu je januara 2014. godine u listu Danas govorio i predsednik sindikata EPS Milan Đorđević.

Pre ove afere promovisala je novi izgled računa za struju. Prvo račun, sadržaj računa nije u njenoj nadležnosti, vec njegov sadržaj propisuje Agencija za energetiku republike Srbije. Drugo, javni snabdevač radi predlog njegovog izgleda i dostavlja ga Agenciji za energetiku na kontrolu i saglasnost, tako da je uloga ministarke u ovom poslu isključivo lična promocija svega i svačega.

Hvali se tuđim rezultatima, a to što je za svoj rad dobila negativne ocene, poslednji put polovinom januara 2014 i to iz Brisela na temu obnovljivih izvora energije, nije bitno.

Ministarka nije u stanju da funkcioniše u normalnim uslovima, već se njen rad isključivo odvija u lansiranju kriznih situacija gde onda tobože smiruje i zavodi red. Vezano za njene odnose sa okruženjem, karakterističan je i slučaj iz 2000. godine kada je bila zaposlena u JP Elektroistok, i kada se sa koleginicom iz kancelarije fizički obračunalava, posle čega ju je dr Aca Marković, sadašnji predsednik Nadzornog odbora EPS, a tadašnji direktor JP Elektroistok, smenio sa rukovodećeg položaja.

 

     Misija i najbliže okruženje

 

Ministarka Mihajlović je svoj radni vek provela u promenama – menjala je stranke (SPS, G17, SNS sa kratkim izletom u DS), a menjala je i životne partnere. Ono u čemu je dosledna je kritika svega što se dešava u EPS. Naime, pre desetak godina se zajedno sa Labusom, Dinkićem i Vlahovićem zalagala za odvajanje elektrodistribucija od EPS ne bi li zapadnim kompanijama otvorila tržiste električne energije. U isto vreme je u trgovini gasom, sa pozicije Labusove savetnice za energetiku, kumovala oko sprečavanja uvoza gasa od Gazproma i protežirala mađarski MOL.

Sada je kao resorni ministar uticala da se formira nefunkcionalni javni snabdevač strujom (EPS Snabdevanje) kako bi oslabila poziciju EPS, a učestalim neosnovanim kritikama EPS urušila i ovako slabu naplatu. Ustvari ministarka Mihajlović želi da po nalogu centara moći definitivno uruši EPS i rasproda ga na parče, čime bi se završio plan koji je prvi počeo da se realizuje u vreme DOS-a.

Član je udruženja East West Bridge (www.ewb.rs) koje je po tvrdnji sa sajta ovog udruženja ispostava Trilaterale (svetski vladari iz senke). Članovi ovog udruženja nemaju mnogo veze sa SNS i energetikom, ali imaju sa ministarstvom pošto je, pored ministarke, u ovom udruženju i jedan od osnivača i Dejan Novaković državni sekretar u ministarstvu energetike. Član udruženja i Đorđe Vukotić koji je pravni savetnik ministarstva energetike. Član udruženja je i Lidija Udovički (sestra Kori Udovički), supruga vlasnika firme CWP koja je dobila energetske dozvole za vetropark u Kovinu.

Konsultant Mihajlovićeve u ministarstvu energetike je Slobodan Ružić koji je bio zamenik ministra energetike u vreme kada je ministar bila Kori Udovički (DS). Ružić je po odlasku iz ministarstva otvorio privatnu konsultantsku firmu gde je od Evropske Agencije za Rekonstrukciju (EAR) preko tadašnjeg uticajnog Ian Browna dobio konsultantske ugovore vredne više miliona evra. Ian Brown je sada predstavnik EBRD banke u Beogradu, a ministarka Mihajlović je predstavnik Srbije u ovoj banci.

Savetnik ministra Mihajlović je i Ljubomir Arsenijević koji je penzioner i sa svojih preko 70 godina starosti naglo zavoleo SNS. Pre toga je bio savetnik u Societe General banci, a potom u prošlom mandatu Vlade Srbije i savetnik Božidara Đelića.

Iako je mesto ministra energetike eksponirano, na ekonomske tokove u sektoru ne utiče ministarstvo već Agencija za energetiku Srbije (AERS).

Savet ove agencije broji pet članova, a zanimljivo je da iako je od izbora proteklo skoro dve godine, SNS nema predstavnika u ovom telu, ali zato DS ima dva. Naime, predsednik Saveta agencije je Ljubo Mačić, član DS, koji je na ovo mesto postavljen 2004. godine za mandata zbunjenog DSS ministra Radomira Naumova, jer je to od njega zahtevao crnogorski lobi u okviru DSS-a, što je svesrdno podržala i gore pomenuta Evropska agencija za rekonstrukciju (EAR).

EAR koji je tada finansirao prve dve godine rada AERS, pa je uticao na izbor ostalih zaposlenih, pa su se tako u EAR zaposlili i Gordan Tanić (bivši radnik EAR), Aca Vučković blizak saradnik Slobodana Ružića i Ljiljana Hadžibabić. Ona je vrlo interesantna, pošto je u vreme DOS bila pomoćnik ministarke K. Udovički. Posle je radila u firmi Slobodana Ružića.

U mandatu premijera Mirka Cvetkovića, Ljubu Mačiću je produžen mandat na novih pet godina pošto se Cvetković i Mačić znaju iz vremena kada je Cvetković ispred Rudarskog instituta radio za EPS. Hadžibabićeva tada biva izabrana za člana Saveta agencije (gde je do tada bila zaposlena) na preporuku Vuka Jeremića, tadašnjeg ministra inostranih poslova Srbije, pošto su Jeremić i Hadžibabićkin sin zajedno studirali fiziku u Londonu.

I pored svega AERS, za dve godine nove Vlade Srbije, ostaje netaknuta.

 

     Kadrovi SNS u EPS

 

Bezvlašće u EPS je započelo za vreme prethodnog direktora EPS Dragomira Markovića (DS), koji je tokom svog mandata dozvolio da se otrgnu elektrodistribucije. Ovome su kumovali i značajno doprineli dr Aca Marković (SPS) tada i sada predsednik UO EPS i Životije Jovanović tada direktor direkcije za distribuciju EPS, a sada zamenik direktora EPS.

Haos se nastavio i pojačao dolaskom Aleksandra Obradovića na čelo EPS-a, kada su se i proizvodna preduzeća, a pre svega Kolubara i Kostolac, otrgli od EPS.

O Draganu Jovanoviću, direktoru Kostolca smo pisali u protekle dve tri godine i sigurni smo da će i on doći na udar nadležnih organa.

Ovom prilikom moramo da pomenemo i Dragana Veljića, možda i glavnog ideologa Kesten grupe. Pominjemo zbog toga što bi on, po svojoj biografiji, trebao da bude jedan od boljih SNS kadrova. Veljić je završio pravni fakultet u Beogradu, bio je sudija u Lajkovcu, da bi kao i svaki Kesten poreklom iz Crne Gore shvatio da ima i lakših stvari u životu, i krenuo je putem menjanja firmi, a jedno vreme je čak živeo i u Italiji, da bi se sada skrasio na mestu direktora direkcije EPS za pravne poslove.

Veljić, naravno, ima vozača koji je isto tako poreklom sa Kosova i ima tri parking mesta rezervisana samo za njega i to ispred poslovne zgrade u Balkanskoj 13.

Pošto mu je plata mala, postao je predsednik nadzornog odbora Energoprojekta, a zatim je bio član UO JP EPS (više nije), a još uvek je član nadzornog odbora PD Ibarske hidroelektrane i PD Drimsko limske hidroelektrane.

U upravi je rukometnog kluba Crvena zvezda, gde preko EPS obezbeđuje donacije. U EPS je u roku od par meseci od dolaska zaposlio i nekoliko bliskih rođaka, a svog sina nije zaposleio u EPS već u JP EMS koji isto tako drži SNS a pošto su plate u državnim firmama osrednje dečko je postao i član UO jedne od firmi koje kontroliše SNS.

Samo u toku 2013. godine u EPS je zaposleno oko 2.700 ljudi bez ikakve realne potrebe. U direkciji EPS je novozaposlenih u 2013. bilo između 100 i 110, a porastao je i broj vozača službenih automobila.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

DA LI ĆE POJEDINCI IZ POKRAJINSKOG ODBORA DS OPET IZBEĆI ODGOVORNOST ZBOG EKONOMSKOG ZASTOJA VOJVODINE??

9. фебруара 2014. Коментари су искључени

 

 

U pokrajinskoj skupštini u Novom Sadu, odbornici Demokratske stranke i Srpske napredne stranke do sada su vodili duge debate da bi zavarali narod i prikrili kako su i jedni i drugi krivi za ekonomski sunovrat Vojvodine. Nekada najrazvijenija oblast Srbije, Vojvodina se danas pre uračunava u nerazvijena područja. O tome vodeće stranke ćute, isto kao i o novom pokušaju pokrajinske vlasti da protivustavno prigrabi ingerencije Republike.

 

          Đorđe Višekruna

 

Nakon poraza Miodraga Rakića i Borisa Tadića na sednici Glavnog odbora Demokratske stranke, za očekivati je da se i u pokrajinskoj skupštini pojavi istinska opozicija, jer osnivačima DS ne pada na pamet da prave bilo kakve koalicije sa Srpskom naprednom strankom. Može li to pomoći Vojvodini da se podigne iz pepela? Slika dosadašnjeg stanja bila je takva da nije bilo mesta za optimizam. Hoće li ga sada biti?

Trenutno stanje u Vojvodini je isto kao na jugu Srbije, a teške posledice su osetili svi građani pokrajine, pre svega po svom sve nižem standardu.Objektivne analize su pokazale svu pogubnost ovakve vlasti: AP Vojvodina je trenutno po prvi put i zvanično nedovoljno razvijen region.

Više desetina hiljada preduzeća je likvidirano, a bez posla je za četiri godine ostalo preko 200.000 radnika. I poljoprivreda je pred kolapsom: stotine hiljada hektara stoji neobrađeno i bez navodnjavanja, subvencija ili podrške od strane države, 20.000 seoskih kuća je zvanično napušteno (mada je broj znatno veći).

Infrastruktura je zapuštena, putevi i pruge su u izuzetnom lošem tehničkom stanju. U APV, nekadašnjoj žitnici Srbije, danas gladuje 180.000 građana, a svako treće dete nema tri obroka dnevno.

U pokrajini je najveća stopa mortaliteta i najmanji prirodni priraštaj u regionu. Više stotina bolesnih čeka na listama smrti zbog nedovoljnog broja aparata za zračenje, ili magnetnu rezonancu, mnogi, nažalost, nikada ne dočekaju svoj red za lečenje. Obećanja data u javnosti predsednika Izvršnog veća APV Bojana Pajtića su posebna priča ispričana u jeku predizborne kampanje poput: "Do 2013. u APV će biti iskorenjena nezaposlenost", "Svi putevi u APV do 2012. će biti izgrađeni i sanirani" (40 odsto puteva je u tehnički lošem stanju), "Do 2012. godine će sva naselja u APV imati kanalizacionu mrežu" (Danas samo 10 odsto naselja u pokrajini ima kompletnu kanalizacionu mrežu)…

Na 22. Sednici Skupštine APV održanoj dana 8. novembra 2013. godine, vođena je rasprava oko predloga platforme za Zakon o finansiranju APV koju je kreirala DS.

U višečasovnoj raspravi, poslanici opozicije su se potpuno nestručno i neargumentovano suprotstavili još jednom pokušaju političke manipulacije u režiji pokrajinske vlade.

DS-a i SNS-a vode mrtvu trku ko će više da manipuliše sa gladnim narodom, stvarajući lažne sukobe i produbljujući podele, po sistemu : "Da se Vlasi ne dosete."

Naime, sama platforma predviđa za Vojvodinu nekoliko značajnih elemenata državnosti i nezavisnosti od centralne vlasti u Beogradu, a posebno je važan deo koji predviđa da pokrajinski novoformirani organi prikupljaju porez od PDV, ali i akcize. To je isključivo u nadležnosti Republike, te nesumnjivo protivustavno.

Srpska napredna stranka je na republičkom nivou po pitanju usvajanja Zakona o finansiranju APV izrazila pozitivan stav, a koji podrazumeva izradu nacrta kroz mešovitu radnu grupu, zatim i usvajanje u Skupštini Srbije. Očigledno je da je saradnja DS-a i SNS-a veoma dobra, da su im iste gazde, te da se kao i u slučaju Kosova i Metohije izvršavaju svi nalozi Zapada, dok je Ustav Srbije samo još jedan papir koji će vetar odneti u Dunav.

Žalopojke i neuverljivi stavovi Demokratske stranke i njenih partnera da je nepostojanje zakona o finansiranju razlog propadanja pokrajine, pucanje je u nogu sebi samima, jer upravo je DS od 2006. pa do 2012. godine mogla i morala da donese ovaj zakon, s obzirom da je bila nosilac i kreator politike u Republici i u Pokrajini.

Tako SNS i DS teorijama zavere i budalaštinama kupuju vreme dok narod po običaju dobija hleba i igara, a u poslednje vreme nema čak ni hleba. Demokrate se ovim stavom praktično samooptužuje i priznaje sopstvenu odgovornost, te otkriva prave razloge zbog kojih su građani APV ostali uskraćeni na desetine milijardi dinara upravo za vreme vlasti DS-a.

Česta pisanja deklaracija, nacrta i platformi od strane DS-a u poslednjih godinu dana potpuno i nedvosmisleno pokazuju da se ovim očajničkim potezima želi da izazove sukob sa republičkom vladom, sačuvaju stečene privilegije, prikrije gubitak legitimiteta DS-a u pokrajini, a pre svega skrene pažnja javnosti sa brojnih zloupotreba i nenamenskog trošenja para građana APV iza kojih stoje pojedinci koji su uvek bili i DS i SNS sponzori i finansijeri i kao takvi nikad neće biti u zatvoru.

Demokrtska stranka, kao nosilac vlasti u APV, već punih 13 godina je zato dužna da građanima pokrajine objasni nekoliko ključnih stvari, a na prvom mestu da odgovori na ono čuveno pitanje Nenada Čanka: di su naši novci?

Zašto DS nije od 2006. pa do 2012. donela Zakon o finansiranju APV, a koji bi obezbedio ustavom zagarantovan prihod pokrajine i samim tim i brži privredni i ekonomski razvoj? Zašto su milionska sredstva građana APV umesto u razvojne projekte odlazila u propale finansijske projekte poput Razvojne banke, Tesla banke, razne takozvane razvojne fondove, a čime je naneta šteta od više stotina miliona evra?

Zašto je danas APV nedovoljno razvijen region i sinonim za siromaštvo, a Demokratska stranka je bila punih 13 godina na vlasti u pokrajini?

Na ova pitanja su na neki način već odgovorili članovi i osnivači Demokratske stranke, koji su na poslednjoj sednici Glavnog odbora, baš u Novom Sadu, rekli klanu Rakić-Tadić šta misle o njima i njihovoj odgovornosti za dugogodišnju devastaciju Pokrajine. Bez obzira na smene i "čišćenja" koja će se desiti posle poraza Rakićeve i Tadićeve grupe, to još uvek nije sve. Sleduje i krivično gonjenje pojedinaca iz pokrajinskog odbora DS-a, koji su i najodgovorniji za privredni i ekonomski sunovrat nekada najrazvijenijeg regiona u Srbiji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

CURENJE PARA IZ KOLUBARE: MILIONI EVRA ZAVRŠAVAJU I U DŽEPOVIMA VEŠTIH MEŠETARA

20. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Upoređujući ono šta piše na isplatnim listama smenskih radnika u Kolubari, sa onim što je Zakonom o radu predviđeno, jasno je da su radnici u dužem vremenskom periodu uskraćeni za propisani deo zarade za smenski rad. Naime, Zakonom je predviđen minimalni procenat isplate po ovom osnovu od 26%, a Kolubara kao poslodavac, isplaćuje samo 2%. To znači da je neko "zarobio" skoro četvrtinu zarade za 4500 smenskih radnika. U pitanju je ogroman novac, a to znači da se desila još jedna velika pljačka u ovom privrednom gigantu…

 

 

Do radnog mesta u Kolubari se i ranije stizalo teško, uz silne veze, urgencije, političke pritiske, podmićivanje i svega što uz to ide. Danas je još gore. U atmosferi gde je sve moguće i nemoguće, gde rukovodstvo, lokalni i oni drugi tajkuni kroje kapu, gde je reč gazde „božiji zakon", stvorena je situacija da je sindikat, kao kapa poslodavca, koji za svaku sitnicu preti "novim petim oktobrom", izdejstovavao kolektivni ugovor po principu balansiranja.

Tako su dozvolili da radnici pokrenu na hiljade radnih sporova pred sudom u Lazarevcu, koje uz stručnu pomoć lazarevačkih advokata pokrenuše radnici Kolubare, protiv svog preduzeće za naknadu štete zbog neisplaćenog dela zarade po napred opisanom osnovu.

Istina u početku je krenulo vrlo stidljivo i plašljivo. Uostalom kao tužiti majku Kolubaru koja te hrani, te koja je uhlebila tvoju decu, rođake, gde ti je otac zaradio penziju? To su bili moralni obziri, u principu poštenih ljudi, Kolubaraca. Neki ovo uradiše bez mnogo razmišljanja. Odmah tužiše. Nastadoše antagonizmi onih koji su tužili i onih drugih sa napred opisanim moralnim obzirima. Pored toga, niko nije bio siguran u pravni ishod još 2008. godine započetih sporova…

I tako sve dok prva prvostepena presuda nije doneta, na koju se Kolubara odmah žalila. Posle toga još nekoliko stotina istih. Na sve je Kolubara, odnosno njihova pravna služba, uložila žalbe Apelacionom sudu u Beogradu kao drugostepenom sudu.

A onda tajac, čekalo se još nekoliko meseci. Tada i neki od radnika se pokajaše što su tužili slušavši raznorazne glasine i nagađanja, kako država neće doneti odluku protivnu samoj sebi, odnosno jednoj od najjačih državnih firmi. Pa seljačke priče o „šutom i rogatom", te posle toga obaveza radnika kao tužioca da nadokanadi troškove postupka u slučaju gubitka spora. I tako sve do donošenja prve presude Apelacionog suda o odbijanju žalbe Kolubare i potvrđivanja prvostepene sudske odluke.

To je bio ključ koji otvara novu Pandorinu kutiju. Krenu tako još desetak hiljada novih tužbi. A iznosi nisu nezanemarljivi. U zavisnosti od visine plate dosuđeni iznosi naknade štete posle veštačenja, obračuna kamate i sudskih troškova su se kretali između 600.000,00 do čak 1.200.000,00 dinara.

Ovi iznosi bili bi i po nekoliko puta veći, jer je bilo radnika koji su radili po smenama i po 20 i više godina, da nije bilo ograničenja u Zakonu o radu oko zastarelosti potraživanja iz radnog odnosa koja je ograničena na tri godine, te se isplaćeni iznosi odnose na ovaj period unazad od podnošenja tužbe.

I posle ovoga bilo je nevernih Toma, kako od toga neće biti ništa, kako će neki „tata" lupiti šakom o sto i reći „dosta kako vas nije sram", ili najčešće, oni koji su tužili prvi će dobiti otkaze, jer Kolubara sama po sebi ima značajni broj viška radne snage.

Otkaz bi značio meru retorzije, odnosno uzvraćanje istom merom, srpski rečeno: osveta. I opet sumnja, strepnja onih koji su tužili pa i onih koji nisu, da li su dobro ili loše postupili. Međutim, sve se završi onog momenta kada krenuše prva izvršenja i isplate pozamašnih novčanih svota pa i za Kolubarce.

Počeše čašćavanja, prozivanja i podjebavanja onih koje se „opariše" onima koji nisu imali muda da tuže. To je kap koja je prelila čašu. Tada i oni najveći sumnjivci i najmanje hrabri, pre svega pod pritiskom svojih najbližih tužiše po ovom osnovu Kolubaru. Broj onih koji su tada podneli tužbe se popeo na neverovatnih 99 %!

Drugi deo ove priče odnosi se na lazarevačke advokate. U prvom naletu kada su radnici po prvi put tužili, kada se nije znalo kakva će konačna odluka biti doneta, advokati pored svojih troškova koji im redovno pripadaju po njihovom tarifniku, zaključiše sa radnicima i ugovore o posebnoj procentualnoj nagradi, ako budu uspeli u sporu!

Taj procenat se kretao u početku 10 do 15 %, naravno plus troškovi koji ima za preduzete radnje pisanja tužbi i zastupanja pripada. Priča se kako je lazarevački advokat Jakšić u početku podigao kredit kod banke ne bi li sam isfinansirao prvih nekoliko stotina predmeta, za troškove koje ne trpe odlaganja, kao što su troškovi veštačenja.

To je bio i mamac i magnet za nove klijente, te poruke onima koji su mu dali punomoćje da ako dovedu još deset svojih kolega da ih zastupa, dobijaju gratis advokatsku uslugu. Sistem sličan multi-levelu.

Bilo kako bilo ovaj obrazac uspe, Jakšića prigrabi sebi trećinu klijenata, te čovek za par godina na jeftin trik i jednostavnu stvar zaradi par miliona evra! I ne samo on, još nekoliko lazarevačkih advokata se dobro ovajdiše, te komotno posle ovoga mogu da idu u penziju, uživajući plodove svog ne velikog i stručnog rada, ali gluposti i dualizma poslovodstva i sindikata Kolubare.

Pitanje koje se neumitno nameće je na čiju štetu se obogati advokat Jakšić i slični? Neću da vređam čoveka, da kažem kako je to nepošteno zarađeno, zloupotrebljeno ili nešto drugo protivpravno. On je jednostavno imao sreće, našao se u pravo vreme na pravom mestu.

Na pitanje autora ovog teksta zameniku generalnog direktora Kolubare za pravne poslove, sa početka priče još 2009. godine, zašto Kolubara ne radi vansudska poravnanja ili reši ovaj problem van suda na drugi mirni način, što ovaj pravni sitem daje mogućnosti, dobio sam odgovor kako isplata po sudskim odlukama ide na teret EPS-a, a van suda, na teret Kolubare, koja ima ograničena sredstva striktno dozirana iz EPS-a.

Sledeće pitanje je bilo zašto se po hitnom postupku ne izmeni Kolektivni ugovor, te ispravi ranije napravljena greška, u delu isplate zarade za smenski rad, te da se ista isplaćuje uz redovnu zaradu . Odgovor je bio da se sindikat tome protivi, ili on se pita. Sledeće pitanje je bilo ko je ovde lud da dozvoljava odliv više od 60.000.000 evra, od čega je kroz kamate i sudske troškove otišlo najmanje 20.000.000 evra?

U međuvremenu, advokati su ukinuli ugovore o svojim ekstra nagradama, jer faktički ne postoji nikakav rizik gubitka ovih sporova. Rade za svoju redovne naknade utvrđene advokatskim tarifnikom. Kolubara je prestala da se žali na prvostepene presude, ne bi li makar u tome smanjila sudske troškove, jer je svaka žalba bila Sizifov posao. To što se ova ogromna sredstva ne isplaćuju sa računa RB Kolubara, nego sa računa EPS-a, nije od velikog značaja, jer se radi o novcu ovog naroda.

I tako već punih pet i više godina kako traje napred opisano. Još se niko nije setio da treba nešto menjati i otkloniti manjkavost u propisima koji regulišu ovu materija, odnosno uskladiti Kolektivni ugovor sa odredbama Zakona o radu. Ovde ima svega sem domaćinskog poslovanja.

Domaćin, što bi se u konkretnom slučaju moglo nazvati poslovodstvo Kolubara, na čelu prvo sa Tomićem, preko Jovičića i Ćerana, poznatijih kao Insajder zvezda, do poslednjeg Grčića, glavnog igrača novih vlastodržaca za sve ovo vreme ništa ne učiniše da se zaustavi dalje čerupanje Kolubare.

Kuća prokišnjava, zidovi su toliko vlažni i truli da svaki dan preti rušenje, a oni umesto da krov poprave i spreče dalje urušavanje, oni trule zidove prekrivaju novim slojevima krečenja ili fasade, kako bi sakrili sopstvenu nesposobnost. Ovo i vrapci na granama znaju u Lazarevcu. I ovi poslednji na čelu sa PP Vlade. Već godinu i po su na čelu Kolubare.

Siguran sam da su ovog problema bili svesni već prvog ili drugog dana posle ustoličenja, i šta učiniše da se dalje ne odliva velika količina novca nešto manja od one koja je spomenuta prilikom zloupotreba prilikom angažovanja privatne mehanizacije.

Da se razumemo. Pisac ovog teksta nikada nije bio da se radnicima koji imaju neko pravo to isto uskraćuje. Konkretno pravo za isplatu dela zarade u vidu tzv. smenskog rada.

Taj deo zarade je radnicima RB Kolubara mogao već više godina biti isplaćivan uz redovnu zaradu, bez suda i sudovanja, i kojekakvih komplikacija. Ali u Srbiji važi još uvek sistem, što jednostavno kad može komplikovano, što jeftino kada može skupo, što pametno kada može glupo.

I dok svakodnevno u štampanim i elektronskim medijima čitamo i slušamo o krizi, stezanju kaiša, štednji kao vrhunskom činu novog patriotizma, dotle u Kolubari curi na sve strane. Svi to vide i znaju i ništa ne preduzimaju.

Bitno je da se gospodinu Aleku pokažu kako su bolji od prethodnih, kako su sprečene zloupotrebe, pohapšene organizovane kriminalne grupe na čelu sa portirom Perom i babaserom Grdanom. Portir Pera je uhvaćen na delu kako je svoga komšiju Radišu penzionera pustio u trećoj smeni na radno mesto i zajedno igrali tablić. Kod babasere Grdane na redovnom godišnje popisu utvrđen je manjak 3 (slovima: tri) rolne dvoslojnog toalet papira. Osnovano se sumnja da je imenovana iste prisvojila i odnela svojoj kući.

I da ne ostanem dužan onima koji su na ovaj problem blagovremeno upozoravali svoje poslovodstvo. Pre svega mislim na nekoliko pravnika zaposlenih u Kolubari. Ukoliko bi problem malo više zategli dobijali bi upozorenje da ne talasaju, da gledaju svoja posla ili će im babasera Grdana dok nije uhapšena sada biti sekretarica. Tako od pravnih stručnjaka u Kolubari postadoše konjušari, poslušnici koji su ne retko bili nagrađivani za svoju poslušnost, a u suprotnom surovo kažnjavani i raščinjavani.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KRIMINALCI U APSU, A ŠEFOVI ZATVORA SA SVOJIM PAJTAŠIMA U PLJAČKI…

16. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Kada bi se zaustavile pljačke u javnim ustanovama koje se izdržavaju iz budžeta Srbiji ne bi trebali novi kreditni aranžmani da isplati penzije ili socijalnu pomoć najugroženijima. Umesto toga država progoni one koji ukazuju na pljačke, pokazuju nam najnoviji primeri iz Niša. U Srbiji je opasno biti pošten, ali je još opasnije biti uzbunjivač.

 

          Mersiha Hadžić

 

Uzbunjivači u Srbiji su i dalje potpuno nezaštićeni. Iz Kazneno-popravnog zavoda u Nišu otpušteno je više osoba u vreme upravnikovanja Gordana Božića, među kojima je i Saša Stevanović, čiji je greh bio taj što je nadležnima predao dokumentaciju o malverzacijama u zatvoru. Sa njim su otpušteni i Tomislav Rančić, kao i Rade Radović koji je svojevremeno završio kurs Evropske Unije o edukaciji osuđenih lica. I njihova jedina, ali fatalna greška bilo je što su ukazivali na malverzacije u zatvoru u Nišu.

Zvanično su otkaz dobili, jer je navodno prestala potreba za njihovim daljim angažmanom, ali su samo tri dana posle toga na njihova radna mesta primljeni drugi, podobniji ljudi.

Korumpirano niško pravosuđe, međutim, u ovome ne vidi ništa nezakonito i trenutno jedini koji ima šanse da sudskim putem bude vraćen na posao u zatvoru jeste Milivoje Aleksić, koji nije ni smeo da bude primljen na rad u KPZ Niš jer je prethodno pravnosnažno osuđen zbog nezakonitosti dok je bio šef carine u Kladovu. Lopovi štite lopove.

Nepravedno otpušteni radnici bi mogli da budu vraćeni na posao i bez sudske odluke, ali je direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Milan Stevović to zabranio upravniku KPZ Niš Aleksandru Grboviću. Razlog za ovakvo proganjanje poštenih zaposlenih je jasan: na ovaj način se šalje signal ostalima da se ne isplati biti uzbunjivač i otkrivati malverzacije koje državni budžet godišnje koštaju na stotine hiljada evra.

Zbog toga ni jedna jedina krivična prijava podneta protiv zaposlenih koji su državu pokrali za više miliona evra nije procesuirana u Nišu. Sadašnji upravnik Zavoda Aleksandar Grbović od svog stupanja na ovu funkciju pre nekoliko meseci podneo je više prijava protiv nesavesnih zaposlenih, ali svi oni uživaju bezrezervnu podršku koordinatora u Ministarstvu pravde Velimira Vidića i samog do guše upletenog u razne mahinacije. Zato nadležna tužilaštva ćute.

Načelnik straže Predrag Grbović uživao je zaštitu jedne druge osobe: Nebojše Nenadovića, dva puta pritvaranog bivšeg predsednika opštine Bojnik i rođenog brata Grbovićevog prijatelja iz žandarmerije, Gorana Nenadovića, zapovednika straže u zatvoru u Zabeli.

Ko ga danas štiti, pošto je Nenadovićeva Demokratska stranka otišla sa vlasti, nije poznato, ali je očigledno da on u zatvoru i dalje može da radi šta hoće. Grbović je slupao službeni auto Škodu Fabiju vozeći se privatno, a da za to nije odgovarao, dok svoje prijatelje iz Leskovca, koji su zbog prodaje droge na izdržavanju kazne u KPZ Niš, štiti i obezbeđuje im brzi odlazak u otvoreno odeljenje gde borave bez nadzora straže.

Predrag Grbović je bio i miljenik prethodnog upravnika, Božića, čije je poslove nasledio sadašnji zamenik upravnika Željko Gradiška, nedavno prebačen iz Zabele u Niš. Gradiška za odvojeni život prima nadoknadu u visini od 30.000 dinara, a dobija i pare za autobusku kartu, iako boravi u Nišu i to u istom stanu koji je ranije koristio Božić.

Kiriju mu za ovaj stan plaća jedan zaposleni iz zatvora, blizak saradnik sadašnjeg upravnika, koji je tako pomagao i Božiću i na ovaj način sebi i svojim kompanjonima obezbeđivao zaleđinu. Za upravnika Aleksandra Grbovića se priča kako je pošten čovek koji je počeo da uvodi red u KPZ Niš, ali ga u svemu opstruišu zamenik Gradiška i Vidić iz Ministarstva pravde.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: