Архива

Posts Tagged ‘zaraza’

NAROD PLAĆA I SVOJU I NEOSIGURANU IMOVINU DRŽAVE

 

Zbog stalne besparice narod štedi na svemu, pa zato najveći broj domaćinstava nema osiguranje od poplava, čak ni u područjima koja su tradicionalno izložena izlivanju reka. Danas niko ne želi da kaže da li će država i na koji način pomoći desetinama hiljada ljudi koji su ostali bez imovine, a često i bez jedinog izvora prihoda. Posle katastrofalnog zemljotresa 1969. u Banja Luci, Tito je sve one koji su ostali bez imovine poslao na privremeni rad u Nemačku. Danas narod nema ni tu soluciju.

 

               M. Hadžić

 

Štetu koju su prouzrokovale katastrofalne poplave od sredine maja, Evropska banka za obnovu i razvoj je procenila na oko dve milijarde evra, dok domaći najeminentniji stručnjaci u svojim optimističkim procenama smatraju da ona nije ispod tri milijardi evra. U to nisu uračunati ljudski životi čijaje vrednost nemerljiva u novcu. Samo je Aleksandar Vučić izjavi o da šteta nije veća od jedne milijarde evra!

Bez obzira na visinu štete postavlja se pitanje ko će sve to da plati. Izuzetno mali broj vlasnika kuća svoju imovinu je osigurao od poplava i drugih elementarnih nepogoda, zadovoljavajući se u najboljem slučaju tek osnovnim osiguranjem imovine. Po procenama radnika osiguravajućih zavoda manje od jedan odsto svih građana ima ovo dodatno osiguranje, što znači da će samo oni moći da izvuku nešto para od zavoda za osiguranje.

Interesantno je da su u najvećem broju slučajeva vlasnici ovakvih polisa seoska domaćinstva koja su bila u vladinom programu subvencionisanih kredita za poljoprivredu, jer je jedan od uslova za dobijanje zajma bilo upravo posedovanje proširene polise osiguranja imovine.

Dok je država brinula o osiguranju imovine svojih dužnika, na svoju imovinu nije obraćala pažnju. Tek posle poplava javnost je saznala da TE „Nikola Tesla" iz Obrenovca nije bila osigurana od poplava.

Odgovarajući na poslanička pitanja u Skupštini predsednik Vlade Aleksandar Vučić za ovu neodgovornost je optužio prethodnu vlast, koja je imenovala direktora TENT-a koji je prilikom produžavanja ugovora o osiguranju 1. maja 2012. precrtao nadoknadu štete od poplava.

Tom prilikom je premijer, međutim, zaboravio da kaže šta je više od godinu dana radila njegova ministarka energetike Zorana Mihajlović kada nije uspela ni jedan običan ugovor o osiguranju da rastumači i tako otkrije da termoelektrana na području koje je tradicionalno ugroženo vodenim stihijama, protiv istih nije osigurano.

Ako izuzmemo tih jedan odsto osiguranika koji su bili osigurani i protiv poplava, ostaje masa nesrećnika kojima osiguravajući zavodi neće isplatiti ni dinara. U Srbiji je situacija oko odgovornosti države veoma nejasna.

U Sjedinjenim Američkim Državama, na primer, smatra se da je osiguranje lični izbor, tako da država nema nikakvu obavezu da pomogne nekome ko je usled neposedovanja odgovarajućeg osiguranja ostao bez imovine. Međutim, i tamo je u prošlosti država činila izuzetke i posle prirodnih katastrofa velikih razmera kroz beskamatne kredite sa dugim rokom otplate pomagala ljudima da ponovo stanu na noge.

U evropskoj praksi se smatra, takođe, da je posedovanje osiguranja lični izbor svakog građanina, ali je zbog izuzetno visokih poreza, koji delom moraju da idu u prevenciju štete, i država dužna da pomogne.

Samo nedelju dana posle obrenovačke tragedije nepogode istih razmera su pogodile i široke oblasti u Nemačkoj. Tamo su, međutim, nasipi visoki i stabilni, postoje odvodni kanali, narod je na vreme bio evakuisan… Zbog svega toga su razmere štete daleko manje nego u Srbiji, a nemačka vlada je najavila formiranje posebnih fondova za pomoć stanovništvu i privredi. Tamo, međutim, postoji i stalni fond u koji svi osiguravajući zavodi redovno uplaćuju novac, a odakle se posle isplaćuju i oni koji su pretrpeli štetu, a nisu bili osigurani.

Srpska država smatra da nema para za ovakve vidove pomoći, a to znači, kao i uvek, da kada država nema sredstava, račun mora da plati narod. On uvek ima para, smatraju vlastodršci.

Jedino što je država do sada obećala, jeste da će unesrećeni biti oslobođeni plaćanja komunalija i struje za maj mesec! Bilo bi, inače, neumesno nekome ko je u poplavama izgubio i kuću i okućnicu naplaćivati vodu ili taksu za održavanje obale. Za sada se ništa više od toga ne najavljuje, a biće dobro ako ova pohlepna vlast ne počne da šalje račune za troškove evakuacije i smeštaja u prihvatilištima.

Udruženje banaka Bosne i Hercegovine je odmah reagovalo na katastrofalne poplave u toj republici i najavilo da banke mesec dana neće naplaćivati rate za kredite od onih osoba koje su izgubile imovinu, prethodno založenu da bi se kredit dobio.

Smatra se da će u tom roku osiguravajuća društva završiti procenu i isplatu štete. O sličnom potezu u Srbiji se ni ne razmišlja, a Jorgovanka Tabaković će nas ponovo ubeđivati kako Narodna banka nema instrumente pomoću kojih bi naterala banke na ovako nešto. Kako izgleda, narod je opet prepušten samom sebi po onoj narodnoj: „Sirotinjo, i zemlji si teška".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POTOPU U SRBIJI JE DORINELA I BLEDA SLIKA NEKADA UREĐENOG SISTEMA ZA OBUZDAVANJE PRIRODNIH NEPOGODA

9. јуна 2014. Коментари су искључени

 

Šteta od nekoliko milijardi evra, bila direktna, ili ona koju novim investicijama u čišćenje i zaštitu rečnih tokova, izgradnju akumulacionih jezera i sistema navodnjavanja, koju je Srbiji naneo vodeni cunami, samo opštom solidarnošću ne možemo otkloniti, ali znatno možemo ublažiti. Republika pod hitno mora da preduzme nešto i da revitalizuje preduzeća iz sektora hidroinženjeringa koja danas jedva preživljavaju zbog nebrige. Za to potrebna ulaganja jesu visoka, ali su znatno manja od šteta koje nam nanesu bujice ili suše, da ne govorimo o ljudskim životima koji bi na ovaj način bili spašeni.

 

              Miodrag K. Skulić

 

Srbiji je, poslednjim vodenim poplavama, naneta nemerljiva šteta. Za nanetu nam štetu kriva je priroda, ali i svi mi imamo u njoj značajno učešće, jer nismo znali šta je voda i vodeni cunami i kako se sastavljaju planovi i programi za bolju budućnost, posebno sa vodom, koju nažalost nismo koristili za navodnjavanje i povećanje proizvodnje energije, zato moramo svi da podnesemo ovaj teret.

Mapa specijalizovanih hidroinženjeringa njih 52 u Srbiji i njihova nadgradnja (Srbijavode, Vode Vojvodine i Beogradvode) sa projektnim organizacijama i kadrovima sa Građevinskog, Geodetskog i Šumarskog fakulteta, uz Republički hidrometrološki zavod, predstavljali su uređen sistem za obuzdavanje prirodnih nepogoda i korišćenje voda za dobrobit čoveka.

Njihova delatnost je zaštita od erozija i uređivanje vodotokova, a Republičkog hidrometrološkog zavoda, preko mreže stanica za odbranu od grada je u funkciji poslova koji se dugoročno i srednjoročnim planiraju, a u budžetima Republike, AP Vojvodine, Gradu Beogradu i svim opštinama planiraju sredstva, koja, po pravilu, predstavljaju jedini njihov prihod.

Dolaskom DOS-a na vlast utemeljeno stanovište da država ni u jednoj oblasti nije dobar vlasnik i da sve treba privatizovati, ovih dana nam se mučki osvetio. Zbog toga smo pristupili sagledavanju današnjeg stanja u toj oblasti.

Agencija za privatizaciju je na aukciji prodala 16 inženjeringa za izgradnju hidrotehničkih objekata, dok je od toga kod njih četiri privatizacija poništena, i nakon toga uvedeno restruktuiranje, dok je posebnim dokumentom prekinuta privatizacija kod 25 hidroinženjeringa, a pored toga njih četiri su u stečaju. Energoprojekt – Hidroinženjering AD je posebno značajan privredni subjekt, a PIM je danas veliki gubitnik koji se nalazi u postupku restruktuiranja.

U Vojvodini ima 20 hidroinženjeringa lociranih u Sremskoj Mitrovici, Somboru, Apatinu, Šidu, Bečeju, Subotici, Kikindi, Zrenjaninu, Vršcu, Beloj Crkvi, Pančevu i Novom Sadu. U Novom Sadu je DTD Kanal u postupku stečaja, dok Sremska Mitrovica ima čak pet specijalizovanih preduzeća u ovoj oblasti (Hidrograđevinar i Hidrogradnja koji su privatizovani, a u tri je prekid privatizacije: DVP Hidrosrem, VP Regulacije i VP Sava), po dva specijalizovana preduzeća u ovoj delatnosti imaju Sombor (DPP Dunav i Tisa i Zapadna Bačka) i Vršac (Hidrogradnja – privatizovana i VDP Južni Banat)

U Centralnoj Srbiji hidroinžinjerinzi su locirani u 16 gradova: Beograd, Požarevac, Niš. Smederevo, Smederevska Palanka, Zaječar, Negotin, Valjevo, Šabac, Loznica, Arilje, Kraljevo, Vranje, Vladičin Han. U Beogradu ima osam, u Požarevcu, Smederevu, Smederevskoj Palanci i Nišu po dva. Interesantno je da specijalizovane hidroinženjeringe nemaju Kragujevac, Leskovac, Užice i Novi Pazar.

U ova 52 specijalizovana privredna društva na kraju 2013. godine bilo je zaposleno 2.931 radnik (inženjer, tehničar, kvalifikovani majstor i pomoćno i administrativno osoblje). Njihov ostvaren ukupan prihod u toj godini iznosio je 6,3 milijarde dinara, ili oko 55 miliona evra, uz iskazanu neto dobit od samo 125 miliona dinara i neto gubitak u poslovanju te godine od 1,3 milijarde dinara. Tako je iskazan gubitak veći od dobitka u toj godini od 1,16 milijardi dinara, ili 18,4 odsto ukupnih prihoda.

U ova 52 specijalizovana društva preostao je kapital, nakon gubitaka koji neka od njih iskazuju godinama, od samo 3,5 milijarde dinara, dok su ukupne obaveze dostigle 8,9 milijardi dinara, pa proizlazi da stalnu i obrtnu imovinu od 12,4 milijarde dinara, sopstvenim kapitalom pokrivaju samo sa 28 odsto, a tuđim sredstvima sa 72 odsto.

Čak je i Energoprojekt – Hidroinženjering na 810 miliona dinara ukupnog prihoda iskazao u 2013. godini neto dobit od samo 6,2 miliona dinara, ili manje od jedan odsto, dok ova renomirana firma sopstvenim kapitalom pokriva samo 56 odsto ukupno angažovanih poslovnih sredstava.

PIM AD u restruktuiranju, koje još nema obavezu da isplaćuje nagomilane dugove, je na prihodu ostvarenom u toj godini od 200 miliona dinara iskazao gubitak u poslovanju od 587 miliona dinara, ili skoro tri puta veći od ostvarene realizacije u toj godini, dok su narasle ukupne obaveze na 6,6 milijardi dinara, ili oko 58 miliona evra. Nasuprot tome knjigovodstvena vrednost ukupne preostale imovine PIM AD je samo 2,6 milijardi dinara, ili oko 22,5 miliona evra.

Od privatizovanih 12 preduzeća, gde je privatizacija ostala važeća, Hidrogradnja iz Sremske Mitrovice je brisana iz Registra APR-a. Interesantno je još da su ova preduzeća pre privatizacije zapošljavala 881 lice, a prošle godine samo 539, što čini umanjenje za 39 odsto. U 2013. godini iskazala su dva miliona evra gubitka na 11,6 miliona evra ukupnog prihoda.

Sa 55 miliona evra ukupnog prihoda ovih 52 specijalizovana preduzeća, koliko su dobili od JP Srbijavode (čitaj: Republike), JP Vode Vojvodine (čitaj: AP Vojvodina) i JP Beogradvode (čitaj: budžet Grada Beograda) ogromni rečni tokovi i klizišta u Srbiji ne mogu se zaštiti.

Sa tim novcem nemamo čvrst oslonac za zaštitu od erozija i poplava, ne možemo očistiti rečne tokove, učvrstiti rečne nasipe, izgraditi veštačka akumulaciona jezera, a kamoli stvoriti uslove za organizovan pristup navodnjavanju poljoprivrednog zemljišta.

Sećam se gradnje brane Ćelije kod Kruševca, pre 40 godina, gde je ondašnja Republika Srbija uložila ogroman novac, a inženjer Nikola Dutina vodio gradnju. Sticajem okolnosti taj isti inženjer je krajem devedesetih i do dolaska DOS-a na vlast bio generalni direktor Republičkog hidrometrološkog zavoda i kukao da se obezbedi na teret budžeta što veći broj protrivgradnih raketa.

Njega je ministar Đelić 2001. godine optužio što je dao avans društvenom preduzeću iz Prijepolja da za potrebe Zavoda izradi desetak hiljada plastičnih oklopa za te rakete. Danas naše stanice imaju na zalihama dve do tri rakete. Ovo je puna istina i sa tim mi hoćemo da se branimo od grada i štete koju u pojedinim regionima nanese ova prirodna pojava.

Socijalizam je u ovoj delatnosti, a i nekim drugim, bio dobro organizovan. Greška je bila privatizacija privrednih subjekata u ovoj delatnosti.

Dobra je odluka Vlade Mirka Cvetkovića da prekine privatizaciju privrednih subjekata u ovoj delatnosti. Predlažem da Vlada Republike Srbije organizuje registraciju još četiri javna preduzeća za hidroinženjering i to u Leskovcu, Kragujevcu, Užicu i Novom Pazaru i da predloži Skupštini donošenje još kvalitetnijeg Zakona o vodama, u kome će na bolji način biti povezan rad i budžetskim sredstvima podržan preduzeća JP Srbijavode i JP Vode Vojvodine. Obnovu, ako je dobro organizujemo, možemo sprovesti u naredne dve godine, pogotovu što imamo školovane inženjere građevinske, geodetske i šumarske struke.

 

     Kako je poslovalo JP Srbijavode

 

Ovo republičko javno preduzeće u prošloj godini imalo je 139 zaposlenih i ostvarilo je ukupan prihod (verovatno sto odsto iz republičkog budžeta) 602 miliona dinara, ili oko 5,2 miliona evra i na tom prihodu iskazalo neto dobit od samo 77 hiljada dinara.

Sa 4,7 milijardi kapitala i obavezama od 13,3 milijarde dinara ne može se na kvalitetan način finansirati poslovna imovina u ukupnom iznosu od 18 milijardi dinara. Ovo javno preduzeće skoro da i nema zaliha, pa je pravo čudo gde se nađoše milioni džakova, pa i sam pesak, verovatno su preduzeća iz pekarske, ili neke druge industrije ustupila svoje džakove.

 

     Kako je poslovalo JP Vode Vojvodine

 

Ovo pokrajinsko javno preduzeće, koje je imalo ozbiljnu podršku u pokrajinskom budžetu, u prošloj godini imalo je 464 zaposlena i ostvarilo je ukupan prihod 3,8 milijardi dinara, ili oko 33,3 miliona evra i na tom prihodu iskazalo neto dobit od 2,9 miliona dinara.

Sa pristojnim kapitalom od 31,7 milijardi dinara, naravno da su obaveze minimalne (4,5), pa se na kvalitetan način moglo voditi finansijsko poslovanje ovog javnog preduzeća.

 

     Kako je poslovalo JP Beogradvode

 

Grad Beograd ima javno preduzeće specijalizovano za ovu delatnost. Ali, nažalost, Grad je, prema ovom značajnom preduzeću vodio takvu politiku, da je ono u rasulu. Sa 129 zaposlenih ostvaren je ukupan prihod od samo 322 miliona dinara, ili oko 2,8 miliona evra i na tom prihodu iskazan je neto gubitak od, čak, 129 miliona dinara.

Ovo javno preduzeće ostalo je zbog iskazivanja gubitaka i u ranijim godinama bez kapitala, pa su obaveze preduzeća milijardu i deset miliona dinara. Nadamo se da će novi gradonačalnik ovaj problem staviti na dnevni red Skupštine Grada, ali preko posebnog skupštinskog odbora, koji treba da ispita poslovanje ovog javnog preduzeća i odnos gradske vlasti prema vodi i rečnim tokovima Save, Dunava i brojnih reka, rečica i kanala na teritoriji gradskih i prigradskih opština. Danas je tekući račun JP Beogradvode blokiran za oko 18 miliona dinara.

 

12 prodatih hidroinženjeringa:

01/ BP Hidrograđevinar , Sr. Mitrovica

02/ Hidrogradnja RG GP, Sr. Mitrovica

03/ Napredak, Apatin

04/ Hidrogradnja, Vršac

05/ Geosonda-Konsolidacija, Beograd

06/ VIOR- Velika Morava, Beograd

07/ Vodoprivreda, Požarevac

08/ Niskogradnja, Smederevo

09/ Vodoprivreda, Smed. Palanka

10/ DVD Erozija, Valjevo

11/ Vodogradnja, Zaječar

12/ Erozija, Vladičin Han

4 hidroinženjeringa nakon poništenja, privatizacija sada su u restruktuiranju:

01/ DVP AD, Loznica

02/ Hidrogradnja i Erozija AD, Požarevac

03/ VP Južna Morava AD, Niš

04/ Vodogradnja, Vranje

u 22 hidroinženjeringa prekid privatizacije:

01/ DTP VDP Severna Bačka, Subotica

02/ DPP Dunav i Tisa, Sombor

03/ VDP Zapadna Bačka, Sombor

04/ VGD VDP Srednja Bačka, Bečej

05/ DVP Hidrosistem, Sr. Mitrovica

06/ VP Regulacije, Sr. Mitrovica

07/ VP Sava, Sr. Mitrovica

08/ VP Šidina, Šid

09/ VDP Gornji Banat, Kikinda

10/ VDP Srednji Banat, Zrenjanin

11/ VDP Južni Banat, Vršac

12/ DVP Tamiš-Dunav, Pančevo

13/ VP Galovica, Beograd

14/ VP DP Sibnica, Beograd

15/ Hidrozavod, Beograd

16/ VP Sava, Šabac

17/ DH DP Negotin, Negotin

18/ DVP Zapadna Morava, Kraljevo

19/ VDP Erozija, Knjaževac

20/ DVP Erozija, Niš

21/ Selova, u rrestrukt., Kuršumlija

22/ PIM AD u restrukt., Beograd

4 hidroinženjeringa u stečaju:

01/ Vodogradnja, Arilje

02/ DTD Kanal, Novi Sad

03/ DD Rad, Bela Crkva

04/ VHP Palanka, Smed. Palanka

10 ostalih hidroinženjeringa:

01/ DTD VDP Senta, Senta

02/ DTD DP Krivaja, Bačka Topola

03/ DTD Hidrosistem, u stečaju, N. Sad

04/ DTD AD Hidrozavod, Novi Sad

05/ DVP Smederevo, Smederevo

06/ VP Ćuprija, Ćuprija

07/ MP Velika Morava, Beograd

08/ VP Morava, doo, čačak

09/ Dunav grupa, doo, Novi Sad

10/ Energopojekt Hidroinženjering, Beograd

Projektne organizacije:

· Energoprojekt Entel, AD

· Kosovoprojekt

· Hidroprojekt

· Geosonda

Fakulteti koji školuju inženjere hidro struke:

· Građevinski fakultet

· Rudarsko geološki fakultet i

· Šumarski fakultet.

 

     A 1.

Kako do milijardu i po evra?

Kako se u konkretnom radi o velikoj prirodnoj katastrofi nužno je da se porodicama, opštinama i javnim preduzećima koje su pretrpele štetu, u ovoj i narednoj godini ona bar delimično nadoknadi.

Nužno je uvesti sledeće oblike poreza i drugih dažbina: porez na zarade i penzije, u nekoliko nivoa; povećanje poreza na dodatnu vrednost (PDV); povećanje poreza na dobit kompanija; uvođenje poreza na robu iz uvoza i povećanje poreza na igre na sreću i igre u kladionicama.

Ako za otklanjanje štete, regulisanje vodotokova i putne i druge infrastrukture treba dve milijardu evra, a od toga iz inostranstva i dobrovoljnih priloga bude prikupljeno 20 odsto, kako prikupiti još 1,6 milijardi evra? Evo početnog predračuna:

Poznato je da se za sve neto zarade u jednoj godini isplati oko deset milijardi evra. Sa poreskim stopama od tri za niže, pet za srednje i deset odsto za najviša primanja, po ovom osnovu može se prikupiti za Fond solidarnosti za godinu dana oko pola milijarde evra.

Oporezivanjem penzija po stopi od dva do deset odsto može se prikupiti, na sumi od 4,2 milijarde evra, oko 200 miliona evra.

Ako se PDV poveća sa 20 na 22 odsto za višu poresku stopu i sa 10 na 12 odsto za hranu i drugu robu sa nižim poreskim opterećenjem, može se za godinu dana za Fond solidarnosti, po ovom osnovu, prikupiti oko 250 miliona evra.

Sadašnja stopa poreza na dobit kompanija od 15 odsto treba da se poveća na 25 odsto, pa po tom osnovu može se prikupiti 120 miliona evra.

Uvođenjem solidarnog poreza na robu iz uvoza u visini od dva odsto na ukupan iznos od oko 14 milijardi evra, koliko iznosi godišnja vrednost robe iz uvoza, može se prikupiti 280 miliona evra.

Bilo bi necelishodno, pored solidarnog poreza na robu iz uvoza, posebno povećati akcize na naftne derivate. Kod akciza na cigarete i druge duvanske prerađevine koje sada pune republički budžet sa oko 800 miliona evra, može se prikupiti oko 100 miliona evra. Povećanjem akcize na viski i vino iz uvoza moglo bi se prikupiti oko 20 miliona evra.

Solidarnim porezom na igre na sreću i igre u kladionicama, moglo bi se za Fond solidarnosti obezbediti oko 30 miliona evra.

Kada se sve ove pozicije saberu, proizlazi, na bazi ovog grubog sagledavanja, da bi se u jednoj kalendarskoj godini, moglo prikupiti milijardu i po evra.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MORALNO POPUŠTANJE ILI SVA DELA I LIKOVI ALEKSANDRA VULINA

6. јуна 2014. Коментари су искључени

 

O ličnosti i (ne)delu bivšeg jurišnika Jugoslovenske levice, Aleksandra Vulina, piše ugledni novinar Predrag Popović, nekadašnji bliski saradnik Aleksandra Vučića, bivši glavni urednik dnevnih listova "Nacional" i "Pravda", urednik dnevnog "Telegrafa", autor nekoliko publicističkih knjiga i najbolji poznavalac "presvučenih" radikala.

 

              Predrag Popović

 

Poznati novosadski filozof dr Đura Veljin u svom traktatu „Načela političke kauzalnosti i moralne destrukcije" iznosi smelu tvrdnju: „Majmuni su stvorili čovečanstvo, majmuni će ga i uništiti". Taj zaključak ilustrovao je fotografijom Aleksandra Vulina.

Greši dr Veljin. Dobro, Vulin je ranije zaista izgledom, kao sada ponašanjem, davao povoda za takve ocene. Ipak, čak i da su njemu nalik preci doprineli stvaranju čovečanstva, on je preslab da ga uništi, jer se njegove psiho-fizičke mogućnosti iscrpljuju na tome da postane simbol nesreće koja četvrt veka uništava Srbiju. Zaslužio je to.

Više od 20 godina Vulin s građanima deli i zlo i dobro. Građanima je pripalo zlo, njemu dobro. Čim je počelo ratno razaranje SFRJ, dok su mnogi gubili glave, kuće i sudbine, on je stekao solidan politički status, moć, uticaj i pare.

Profesor Dragomir Drašković, udbaš starog kova, instalirao je mladog Vulina u Savez komunista – pokret za Jugoslaviju, dao mu člansku kartu i brojanicu sa srebrnim lobanjama. Brojanica mu je dobro poslužila. Mogao je da pipka i miluje minijaturne ljudske glave dok s prozora svog apartmana u Hajatu setno gleda prema Manjači i zavičajnom Zmijanju, odakle su nadirale kolone izbeglica.

Dirnut mukom svojih zemljaka, bez snage da gleda zabrađene bosanske babe u crnini, stres je lečio u Indiji, na izboru za Mis sveta, dahćući na golišave lepotice. Ni sankcije nisu mogle da ga zaustave. Kao sekretar minorne vanparlamentarne partije imao je diplomatski pasoš. I ostalo što sleduje uz komunističke brojanice: pištolj, pancir, pejdžer i pajero. Avantura u SK-PJ nije dugo trajala.

U oktobru 1992. u Sjeverinu je oteto i ubijeno 16 muslimanskih civila. Pojedini političari, među kojima je najglasniji bio tadašnji četnički vojvoda Tomislav Nikolić, tvrdili su da su taj teroristički čin izvršili pripadnici Državne bezbednosti i Saveza komunista. Pod teretom tih optužbi ili iz nekog drugog razloga, partija je tiho nestala s političke scene, ali njen vođa, profesor Drašković, nije zaboravio da udomi svog mladog miljenika. Transferisao je Vulina u JUL, pravo na mesto zamenika Mire Marković.

U JUL-u Vulin je dobio sve što je mogao da poželi. Čak i kuma. I to ne makar kakvog, nego baš Željka Mitrovića. U toj simbiozi, Vulin je pomogao kumu da dođe do Mire i da, kao vrstan distributer tuđe moći, iskoristi priliku da napravi svoju televizijsku imperiju. Nije mi poznato kakvu je sve korist Vulin crpeo iz tih kombinacija, ali, znajući ga, siguran sam da se nije zadovoljio druženjem s trećeligaškim pevaljakama.

U Mirino interesno udruženje, JUL, Vulin je kao miraz uneo jedino što je imaoimidž. Odnosno, karikaturu imidža latinoameričkog revolucionara Če Gevare. Da bi ličio na idola, mladi novosadski maneken komunizma pustio je kosu i obuo vojničke čizme. U kabinetu je, pored kubanske i jugoslovenske zastave, držao fotografiju Čea i Tita.

El commandante u razdrljenoj vojnoj uniformi, u ruci mu tompus, na licu dosada; maršal u belom odelu, s tankom dugačkom cigaretom u pozlaćenoj muštikli i širokim osmehom. U toj pozi, Vulin se slikao s Mirom. Ikonografija ista, razlika je samo u suštini. Suprotno latinoameričkom borcu, Vulin svetsku revoluciju nije predvodio u šumama, nego u medijima, ističući se u stalnim gerilskim akcijama po beogradskim noćnim klubovima.

Zbog nekog fizičkog nedostatka bio je oslobođen služenja vojnog roka u JNA, ali to mu nije smetalo da forsira army-fazon opasnog momka. I na košarku je dolazio sav u crnom. Đaci na školskom igralištu bili su fascinirani njegovom pojavom. Nemo su ga posmatrali dok se skida i pod košem slaže kožnu jaknu, futrolu s pištoljem ispod pazuha, pancir, mobilni telefon, ključeve od džipa i kutiju s Kohiba cigarama. Samo vojničke cokule nije izuvao.

Ne znam čime je bila fascinirana Mira Marković. Uglavnom, ljubav je trajala do 24. marta 1998. Stvaranje crno-crvene koalicije SPS-JUL-SRS Vulin je shvatio kao izdaju komunističkih ideja i prakse. Ne želeći da sarađuje sa četnicima Šešeljem, Nikolićem i Vučićem, pokupio je pinkle, napustio JUL i napravio presedan u političkoj karijeri – na najkonkretniji način pokazao je da ima bar zrno morala.

Sa 26 godina, od kojih je šest proveo uživajući u blagostanju koje donosi vlast ili njena blizina, odrekao se članstva u dvorskoj sviti, statusa najbližeg saradnika najmoćnije žene u Srbiji, stana na Dorćolu, apartmana u Hajatu, medijske promocije, slave i para.

Osnovao je Partiju demokratske levice u koju je iz JUL-a preneo samo svoj verbalni idealizam. U retkim javnim nastupima nije kritikovao bivšu drugaricu i šefovicu Miru. U privatnim razgovorima vrlo detaljno je opisivao njene mentalne i moralne devijacije.

– Mira se predstavljala kao skromna osoba, nezainteresovana za materijalne stvari. Verovao sam joj, ali vremenom sam počeo da uviđam pravu istinu. Jedna moja devojka prva mi je skrenula pažnju na Mirin hedonizam. Kad je počela da mi nabraja koliko koštaju Mirine bluze, tašne i cipele, shvatio sam u kakvoj zabludi sam bio. Iza njene priče o levici nema ničeg osim ogoljene pohlepe – pričao je Vulin kroz dim Kohibe koja košta više nego prosečna radnička plata.

Iako je naglašavao da je Mira sitničava, zla i osvetoljubiva, nije hteo ni da potvrdi ni da demantuje glasine o tome da je ona lično naredila da se, za kaznu, Vulinov otac smeni s mesta direktora neke beočinske firme. Ipak, bez obzira na taj razlaz, Vulin je očuvao vezu s mnogim julovcima, naročito sa svojim kumom Mitrovićem.

U vreme NATO bombardovanja Jugoslavije, njih dvojica su kreirali junački multimedijalni otpor agresoru. Tuđim telima branili su mostove, organizovali koncerte i smišljali propagandne trikove. Među mnogim besmislenim idejama, najmonstruozniju je smislio lično Vulin. Dok je posmatrao snimke kratera na zgradi Generalštaba, nezadovoljan što nema dovoljno krvi predložio je da formira jedinica koja će zaklati sve pse u beogradskim azilima, pa da njihovu krv prospe po asfaltu kako bi zločinački udari izgledali uverljivije. Na njegovu žalost, pokazalo se da među slobistima ima i normalnijih likova, koji su sprečili realizaciju tog bolesnog plana.

Plodove svojih karakternih poremećaja Aleksandar Vulin je nastavio da širi samo na medijskom i političkom nivou. Po odlasku Slobodana Miloševića u Hag, ugasio je Pokret demokratske levice i učlanio se u Socijalističku partiju Srbije.

Ako nije mogao da petooktobarske revolucionare spreči u hapšenju i izručenju Miloševića, pokušao je da od haškog suđenja spasi majora Veselina Šljivančanina. Bez pištolja, ali s pancirom, suprotstavio se policiji, koja je, ipak, izvršila zadatak. Šljivančanin je završio u Ševeningenu, Vulin u beogradskom Centralnom zatvoru.

Iako je kažnjen zbog remećenja javnog reda i mira i ometanja službenih lica tokom vršenja dužnosti, uživeo se u ulogu političkog zatvorenika. Robijaško iskustvo od nekoliko dana predstavljao je kao dokaz iskrene posvećenosti borbi za slobodnu Srbiju, protiv globalizma, Haga, Vašingtona i Brisela, a naročito protiv domaćih izdajnika i slugu okupatora. Ljut zbog Dačićeve podrške Koštuničinoj vladi, napustio je SPS i formirao Pokret socijalista.

U Pokret je uložio sve svoje snage i sposobnosti. Vredno je, u džipu Frenkija Simatovića, špartao Srbijom, gde god bi izbio štrajk radnika. Ne objašnjavajući otkud mu vozilo bivšeg šefa DB-a i osnivača „Crvenih beretki", vatrenim govorima stimulisao je proleterski otpor pljačkaškoj privatizaciji, lopovskom režimu Tadića i Koštunice, pa i lažnim opozicionarima Vučiću i Nikoliću.

Kao feminizirani Če, Vulin je preduzimao zanimljive propagandne akcije i političke performanse, organizovao je štandove na kojima je prolaznicima poklanjao med u teglama s nalepnicom „EU? Ne hvala, nisam budala!"

Možda tada nije bio budala. Ali, onda se promenio. Muka ga je naterala. Uzalud je kritikovao i vlast i opoziciju, birači mu nisu verovali ni kad je upozoravao na izdajničku predstavu koju su igrali Vučić i Nikolić posle puča u Srpskoj radikalnoj stranci i stvaranja konvertitske Srpske napredne stranke.

U Vučićevim dnevnim novinama „Pravda", krajem 2009, objavio sam dve Vulinove kolumne u kojima je najžešće kritikovao Vučićevu spremnost da na lokalu pravi koalicije s Dačićem i Nikolićevu „patološku opijenost mirisom oznojenog pazuha Milutina Mrkonjića". E, tada je Vučić lupio šakom o sto i odlučio: „Vulin je pokvareni prevarant, zaslužio je da bude moj najbliži saradnik".

Kao Radovan Treći, koji je posle strašne borbe protiv Vilotića, na kraju prešao na stranu neprijatelja, Vulinov moral je popustio pod pritiskom pohlepe. Umoran od ideoloških tričarija, pridružio se Vučićevom kartelu, zaboravljajući da ga je nazivao izdajnikom, političkim oceubicom, Canetovom najjeftinijom prostitutkom i tragi-komičnim psihopatom.

Kao i uvek, i u ovoj narodnoj nesreći – dolasku SNS-a na vlastVulin je profitirao. U poslednjem razgovoru, 16. aprila 2011, kad je Tomislav Nikolić počeo samoubilački štrajk infuzijom, smireno je prihvatio moje upozorenje da će, pre ili kasnije, zažaliti što se prodao Vučiću.

– Znam, u koaliciju sa SNS-om uneo sam čast, a to je Vučiću potpuno stran i nepotreban pojam – rekao je i požalio se: – Evo, na mitingu, među 20 govornika, samo sam ja pominjao Kosovo. Vučić je svima zabranio da to radimo, ali nisam izdržao. Ako mu toliko smeta podsećanje na okupaciju srpske teritorije, neka me najuri.

Vučić mu je priredio mnogo goru osvetu. Kaznio ga je tako što mu je dao da vodi tzv. kancelariju za Kosovo i Metohiju, čime ga je provukao kroz blato i naterao da sa žandarima u civilu sprovodi nasilje nad Srbima u Kosovskoj Mitrovici i okolnim enklavama, uterujući ih u državni sistem Tačijeve nezavisne republike. Za zasluge u realizaciji te prevare proklamovani ateista je dobio orden Svetog Save. Što da ne?

Kakav god bio, Vulin je veći i ozbiljniji vernik od patrijarha Irineja, Irineja Bulovića i sličnih biznismena u mantiji. Pored zajedničke vere u evro i ostale konvertibilne valute, Vulinov Partenon je mnogo bogatiji, u njemu su klanjao mnogima: Miri, Slobi, Mitroviću, Vučeliću, Stanišiću, Simatoviću…

Od svog najnovijeg božanstva, Vučića, umesto limene medalje, na poklon je dobio ministarstvo rada. Savršen cinizam: 42-godišnjeg ultra-turbo-levičara bez dana radnog staža naterati da piše zakon kojim će se radnicima ukinuti mnoga prava koja u civilizovanom svetu postoje još od početka 19. veka.

Vulin će, siguran sam, temeljito izvršiti i taj zadatak voljenog diktatora. Ako mu je za utehu i uspomene na mladost provedenu u revolucionarnom utopizmu, Vulin će imati priliku da, za ljubav Vučića, u delo sprovede staru Marksovu teoriju o potrebi odumiranja države.

Na kraju, priznajem da mi je žao Vulina. Mogao je da bude političar velikog formata, no Vučić ga je ispresavijao i prepakovao u džepno izdanje. Možda grešim, ali utisak mi je da je Vulin imao kapaciteta za više i bolje.

Uz javnu demonstraciju ljudskog kvaliteta, kao što je izlazak iz JUL-a, imao je i druge osobine koje su ga izdvajale iz gomile. S Vulinom sam 20 godina održavao korektne odnose, na koje nikada nisu uticale trenutne okolnosti. Kontaktirali smo istim intenzitetom nezavisno od toga u kojoj je on stranci ili ja u novinama, jednako kad je on bio u vrhu JUL-a, a ja u „Dnevnom telegrafu" ili, kasnije, on u PDL, a ja u „Nacionalu".

Gde god sam radio, objavljivao sam njegove tekstove, kao i tekstove protiv njega. Uvek korektno, bez ikakvih obaveza, osim drugarskih. I danas, posle svega, verujem da Srbiji nedostaje političar kakvim se on predstavljaomlad, moderan, s afinitetom prema Alanu Fordu i Džoniju Štuliću.

Samo, šteta što se identifikovao sa Superhikom, likom iz kultnog stripa, a stihove legendarnog zagrebačkog rokera „gluperde lutaju daleko, sram i blijeda zauvijek" pretvorio u ličnu himnu. Takav, posramljen i bedan, neka luta zauvek, ionako će ga put, pre ili kasnije, odvesti tamo gde mu je mesto. U CZ. A, to nije Crvena zvezda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLASMAN OTROVA U LANAC ISHRANE STANOVNIŠTVA JE BILA POSLEDNJA PODVALA BIVŠEG MINISTRA POLJOPRIVREDE

 

Ne treba biti ni lekar ni veterinar, već je dovoljno imati srednjoškolsko znanje iz biologije, da bi se shvatila šema po kojoj otrovi i otrovni metali koje proizvođači od 15 marta (aktom bivšeg ministra Glamočića) stavljaju u hranu. Arsen, živa, olovo, vezuju se za kalcijum u kravljem mleku, vezuju se za kalcijum u jajima, svi pomenuti otrovi se lageruju u mesu, a posledice po zdravlje stanovništva će biti takve da će liste čekanja u bolnicama postati još duže.

 

            Vuk Stanić

 

Možda će jednog dana ministri, pomoćnici, savetnici i sekretari u ministarstvima, ali i drugi političari koji su zalutali na odgovorna mesta u vrhu države, shvatiti da nije sve u parama.

Toga dana, ako ikada takav dan osvane u Srbiji, Vučićevci, Tadićevci, Dačićevci prestaće da uzimaju mito i reći će: "…Ne želim više da sklapam poslove koji su štetni za državu i donose nesreću celom narodu. Posle političara i takozvani biznismeni odnosno privredni kriminalci, reći će: "Ja volim da zaradim pare, ali ne i da drugi budu nesrećni zbog biznisa kojim se bavim…".

Shvatiće možda biznismeni i političari da zlo koje čine običnom narodu može da zadesi i nekog njima bliskog.

Najveće šanse da zlo koje političari nama plasiraju zadesi njih i njihove bližnje je u oblasti hrane. U toj oblasti se na žalost niko od odgovornih još nije prizvao pameti.

Bivši ministar poljoprivrede Dragan Glamočić, hrabro je 15. marta, u vreme izborne ćutnje, dan pred poslednje parlamentarne izbore, odobrio da u hranu koji konzumiramo uđu otrovi: arsen, živa, kadmijum, olovo, fluor, melamin, beta i alfa izomeri i još desetak otrovnih supstanici koje su široj javnosti nepoznate, ali za koje će svaki ozbiljan veterinar i lekar reći da su izuzetno opasni.

Već početkom februara, Glamočić je bio siguran da neće biti ponovo na mestu ministra poljoprivrede, ali se plašio i kritike javnosti, pa je odluku o plasmanu otrova u lanac ishrane stanovništva ostavio za izbornu ćutnju.

On je 15. marta 2014. godine potpisao Pravilnik o izmeni pravilnika o kvalitetu hrane za životinje.

U ovom Pravilniku koji je tabelarno izražen postoji kolona označena kao nepoželjne supstance, u ovoj koloni nalaze se: arsen, živa, kadmijum, olovo fluor, melamin…

Činjenica da kolona nosi naziv "nepoželjne supstance" ne znači i da ih nije dozvoljeno stavljati u hranu za životinje, već kolona sa ovako monstruoznim imenom i sadržajem određuje dozvoljene količine otrova u stočnoj hrani

Na ovaj način otrovi stižu u mleko, mlečne proizvode, meso, i jaja. Arsen je dozvoljeno staviti u količinama od 2 do 100 miligrama po kilogramu u pojedinim hranivima za stoku.

U hranivima koji se obeležavaju kao brašna dobijena od trava, sušene lucerke, deteline itd. dozvoljena je prisutnost arsena od 4 miligrama po kilogramu.

U hranivima za stoku napravljenim od ribe i drugih vodenih životinja dozvoljeno je 25 miligrama arsena po kilogramu. U aditivima za stočnu hranu koji se obeležavaju sa funkcionalna grupa elementi u tragovima arsen je dozvoljen u količini 30 miligrama po kilogramu...Dodaci za stočnu hranu obeleženi kao cink oksid, magnezijum oksid i bakar, mogu po slovu ovog pravilnika sadržati arsen u količinama od čak 100 miligrama po kilogramu.

Po istom pravilniku dozvoljena je i prisutnost žive u hranivima za stoku, dok je olovo dozvoljeno stavljati u količinama i do 200 miligrama po kilogramu. Flour je dozvoljen u količina od 30 do 3000 miligrama po kilogramu zavisno od vrste stočne hrane.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

EVROPSKA FRAZA – BOLNE REFORME KROZ KOJE DRŽAVA MORA DA PROĐE, „ZARAD BOLJE BUDUĆNOSTI“, OD ESTONIJE NAPRAVILI KOLONIJU!!!

27. маја 2014. Коментари су искључени

 

Aleksandar Vučić je bio službeno primljen i kod nemačke kancelarke Merkel. Očekivanja su mu velika, više su za javnost, nego što su realna. A kako prolaze zemlje, koje, poput Srbije, srljaju u Evropsku uniju? Zemljama u krizi svetski bankari, posebno oni iz Međunarodnog monetarnog fonda, bezočno preporučuju „bolne reforme" koje se ogledaju u štednji na davanjima stanovništvu i u dodatnom zaduživanju u inostranstvu. Takav model je već viđen u Estoniji koja je zbog toga, za samo dve decenije, izgubila više od petine svog stanovništva.

 

                Fridrih Emke

        (dopisnik iz Frankfurta)

 

Tri baltičke države, sa šest miliona stanovnika, danas su dužne preko sto milijardi evra, a Estonija, sa 320 evra prosečne plate, pokušava da dostigne polovinu standarda koji je imala u vreme bivšeg SSSR-a. O tome piše naš dopisnik iz Frankfurta, Fridrih Emke.

Estonija je najslabije naseljena od tri pribaltičke republike bivšeg Sovjetskog Saveza – ima svega 1.340.194 stanovnika, odnosno 29 stanovnika po kvadratnom kilometru. Bruto domaći proizvod (BDP) u Estoniji iznosi 18.518 dolara po glavi stanovnika godišnje (poređenja radi BDP po glavi stanovnika u Srbiji iznosi 10.830 dolara).

Nezavisnost od SSSR-a Estonija je stekla u drugoj polovini 1991, a Evropskoj Uniji je pristupila 2004. godine, i danas se nalazi u evrozoni. Ova mala država je primer za ugled zagovornika neoliberalizma i "stručnjaka" Međunarodnog monetarnog fonda.

U medijima, i na stručnim skupovima, često se ukazuje na njen primer tranzicije koji i MMF i svetski bankari smatraju jednim od najuspešnijih u Istočnoj Evropi. Ono na šta svi ti "stručnjaci" ne ukazuju, jeste cena, ali i istinit domet ovih reformi.

Estonski premijer u dva mandata Mart Lar je po struci istoričar, i u ekonomiju se uopšte nije razumeo. Njemu je, međutim, zapala istorijska uloga vođenja zemlje kroz tranzicioni proces. U životu je pročitao samo jednu knjigu iz ekonomije i to "Slobodu izbora" Miltona Fridmana. Pogrešno pretpostavivši da se u toj knjizi izneti radikalni metodi već primenjuju u zapadnim ekonomijama, Lar je odlučio da i svoju zemlju povede istim putem.

Krenulo se u privatizaciju svega postojećeg, tržište je potpuno liberalizovano, a uveden je proporcionalni poreski sistem, sa jedinstvenim poreskim stopama. Socijalna davanja i penzije su svedeni na minimum, zbog čega je prosečni životni vek muškaraca smanjen za četiri godine, a smrtnost novorođančadi porasla za čitavih 60 odsto.

Ukinuvši sve državne subvencije, ali i zaštitne spoljnotrgovinske barijere, Lar je doveo do toga da prosečna porodica za puku ishranu izdvaja 62 odsto svojih prihoda, umesto ranijih 34 odsto. Cene su bukvalno podivljale, a novi privatizacioni vlasnici privrednih društava su otpustili čitavu vojsku radnika.

Beda je bila očigledna, na svakom koraku.

Govorilo se da su to bolne reforme, kroz koje država mora da prođe, zarad bolje budućnosti. U međuvremenu, zagovornici neoliberalizma tvrde kako je ta "bolja budućnost" za Estoniju već nastupila. Reč je o najbezočnijoj laži. Istina je da je posle ovih "reformi", odnosno pljačkaškog pohoda multinacionalnih kompanija i velikih banaka, bez premca u istoriji, standard u Estoniji tek početkom ovog veka dostigao polovinu onog iz vremena Sovjetskog Saveza.

Estonija danas ima jednu od najnižih zakonom zagarantovanih minimalnih plata u Evropi – svega 320 evra mesečno. Za njom slede Litvanija (290 evra) i Letonija (287 evra), države kojima je nametnut "estonski model" tranzicije.

Svetski centri finansija na čelu sa MMF-om na sva usta su hvalili Lara i njegove "reforme". Cena ovog sumanutog projekta je zastrašujuća, i iz humanitarnih razloga ne bi trebala da bude nikome preporučena. Sve tri baltičke države imaju zajedno nešto preko šest miliona stanovnika, i spoljni dug od oko 100 milijardi dolara (poređenja radi: Srbija sa nešto više od sedam miliona stanovnika ima spoljni dug od oko 26 milijardi evra, napomena redkacije).

Kada je armija otpuštenih radnika shvatila da u zemlji ne može da nađe nikakve izvore prihoda, krenuo je egzodus biblijskih razmera. Za dvadesetak godina Estonija je što kroz emigracione procese, što zbog povećanja mortaliteta, izgubila više od petine stanovništva. Uprkos velikom odlivu ljudi, u Estoniji je stopa nezaposlenosti i dalje relativno visoka, i stalno je dvocifrena. Privredne reforme, očigledno, nisu bile usmerene ka boljem životu građana, već ka višoj zaradi vlasnika krupnog kapitala.

Lar i njegovi naslednici činili su upravo ono što je MMF od njih tražio. Prvo su privatizovani najprimamljiviji i strateški najvažniji privredni segmenti, kao što su telekomunikacije, energetika i infrastruktura. Smatralo se da je zdravije u zemlju uneti strani kapital, nego angažovati domaći, koji je mogao da se mobiliše kroz mere štednje.

Iza sovjetske ere u Estoniji su ostali mnogi kombinati, nekadašnji industrijski giganti realnog socijalizma. Nacionalistički orijentisana nova vlast je ova postrojenja smatrala delom "sovjetskog okupacionog sistema", pa su ista iz ovog razloga uništena.

Na njihovo mesto trebalo su da dođu strane grin-fild investicije, koje su, međutim, izostale u obimu koji se očekivao. Najviše grin-fild investicija je došlo iz Finske, zemlje koja zajedno sa Estonijom pripada istoj ugro-finskoj jezičkoj porodici.

Danas stranci u Estoniji kontrolišu najvažnije privredne grane, i oni su stvarni gospodari ove zemlje, a ne vlada u Talinu.

Pošto strani vladari nisu zainteresovani da razvijaju koloniju Estoniju, već sopstvene finansijske imperije, to su odmah po izbijanju svetske ekonomske krize počeli da povlače novac, kako bi sebe stabilizovali na svetski važnijim finansijskim tržištima.

Zbog velikog bekstva kapitala, Estonija je u jednom trenutku bila na ivici bankrota – banke su prestale da vraćaju depozite, bankomati su bili isključeni, potpuno je stalo davanje kredita. Desetine hiljada građana je ostalo bez svoje imovine i novca. Potpuni finansijski slom je izbegnut hitnim kreditima MMF-a i Evropske Unije.

Uprkos ovoj opštoj propasti stanovništva, svetski bankari su puni hvale na račun ove države i njenih vlasti. Jedini koji su u svemu profitirali bili su strani investitori koji su, u skladu sa idejom neoliberalizma, bili potpuno zaštićeni. Građani su izgubili stotine miliona evra, ali su investitori izvukli ne samo svoj kapital, već su se i dodatno obogatili.

Na suprotnoj strani od estonskog modela „izlaska iz krize" stoji Island. Zbog širokogrudog davanja kredita u periodu pred izbijanje svetske krize, islandske banke su 2008. i 2009. postale nesolventne. Vlada ove male ostrvske države se za pomoć obratila Evropskoj Uniji koja je obećala kredite, kako bi se banke spasle od bankrota. Te zajmove su narednih decenija trebali da vraćaju stanovnici Islanda.

Tadašnji predsednik Olafur Ragnar Grimson odbio je da svoju zemlju, i narod odvede u dužničko ropstvo. i nije hteo da finansira posrnule banke. Kasnije je u jednom intervjuu rekao: "…Tačno, dozvolili smo da banke propadnu. Često sam se pitao: zašto se ponašamo tako kao da su banke svete krave moderne privrede? Po čemu se banke razlikuju od firmi iz drugih branši? To su privatne firme – ako prave velike greške, moraju i da bankrotiraju."

Propale banke ustupile su mesto novim, zdravijim finansijskim institucijama koje su imale i volje i para da počnu da ponovo finansiraju islandsku privredu. Ova ostrvska država danas ima višu stopu privrednog rasta od većine zemalja EU, a nedavno je prekinula pregovore o ulasku u ovu zajednicu, smatrajući da je pametnije i korisnije da nastavi sama.

Potpuno drugačiju sudbinu od banaka imali su prezaduženi Islanđani. Krajem prošle godine njihova vlada je odlučila da im otpiše sve hipotekarne kredite do iznosa od 24.000 evra pojedinačno. Istovremeno su građani oslobođeni plaćanja poreza naredne tri godine. Neophodni novac za ove reforme nađen je u povećanju dadžbina onim najbogatijima – finansijskim institucijama.

EU, MMF i mnogi ekonomisti su ovaj projekat oštro kritikovali, ali se pokazalo da je islandska vlast izvela pravilnu računicu. Oslobođeni kreditnih rata i poreza, građani su mogli više da troše, što je pokrenulo zamrlu privredu.

Takođe su bili u stanju da uzimaju nove kredite, što je ponovo privuklo strane banke. Gledajući poslednje finansijske bilanse Islanda, predstavnici MMF-a su nedavno priznali kako je islandska reforma daleko uspešnija od svega do sada viđenog: ne samo da je narod preživeo, već je danas i bogatiji nego na početku krize vraćajući se krupnim koracima ka standardu i blagostanju iz predkriznog vremena. Islanđani su danas u samom vrhu evropske liste najsrećnijih i najviše optimistički nastrojenih stanovnika Starog kontinenta.

Nije teško zaključiti koji model reformi je, ne samo uspešniji, već i pravedniji. Problem je jedino u tome što "estonski model" preporučuju moćne međunarodne finansijske institucije koje na taj način zarađuju.

"Islandski model" prepuštanja banaka njihovoj sudbini i izbegavanja da država uđe u dužničko ropstvo za bankare uopšte nije isplativ.

A posebna je priča da prihvatanjem zakona EU koja se meša u vođenje unutrašnje politike države članice, iste su dužni i da vođenje spoljne politike svoje države prepuste birselskim birokratama, pri čemu će i svaki budući bilateralni ugovor sa nekom trećom zemljom i odnos prema njoj  (ma koliko ta zemlja bila tradicionalno prijateljska), morati da se sklapaju i postupaju u skladu sa zakonima i odlukama briselske biroktatije, pa čak i na štetu sopstvenog naroda i ekonomije te države.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POTOP SRBIJE JE OSTAVIO BOL I ŽALOST NARODU, BLATO NA ULICAMA ALI I U DRŽAVNOM VRHU…

24. маја 2014. Коментари су искључени

 

Užasna tragedija koja je zadesila Srbiju polovinom maja meseca 2014. godine, opšti potop, neprebrojane žrtve, masovne evakuacije, nemerljiva materijalna šteta i duboke traume, imaju višestruke uzroke i nesagledive posledice. Gigantski ciklon, neprirodnog izgleda i dimenzija, "montiran" iznad Srbije, danima je potapao gradove i reke (Morava je proširila korito za lak dva kilometra!), sve dok, manje ili više, svako živo biće i svaka stvar nije bila potopljena. Mnogi su ovo protumačili kao zaveru i klimatski rat protiv pravoslavne Srbije i Republike Srpske, što ne bi bilo teško dokazati (ruski vojni stručnjaci to odavno znaju) a neki su sve shvatili kao retku prirodnu katastrofu, što je najšira javnost tako i razumela.

 

            Nikola Vlahović

 

Ali, šta god da je bio uzrok masovnoj nesreći i razaranjima, zastrašujuća poplava sa neba i iz zemlje, izbacila je na površinu istinske heroje, hrabre i odlučne ljude, vojnike, policajce, vatrogasce, anonimne junake, spasioce…

Došli su u pomoć i pravi, provereni, istinski prijatelji. Moćni spasilački timovi iz Rusije, ali i male, operativne spasilačke ekipe iz Slovenije. Sa druge strane, ovaj armagedonski potop izbacio je na površinu i sve licemere i ludake koji vladaju Srbijom, čija je personifikacija Aleksandar Vučić, najopasniji među njima.

Neizvesno vreme koje je pred Srbijom, zastrašujuće siromaštvo, ogromna stopa smrtnosti i kriminalno-birokratska mašinerija koja lomi ljudski duh, doneće do prirodnog otpora. Ili još prirodnijeg zatiranja čitave nacije. Izbor je na svakome od nas.

Petnaestog maja 2014. godine, dok je Srbija bila pod biblijskim potopom, od koga će se godinama, dugo i teško oporavljati, iz administracije nadležne službe u Evropskoj komisiji, tvrdili su da "o poplavama u Srbiji ništa ne znaju", te da "još nisu primili zahtev vlade Srbije za pomoć u otklanjanju posledica od poplava". Takvu izjavu je dao Dejvid Šerok, portparol evropske komesarke za humanitarnu pomoć.

Istog dana, po hitnom odobrenju vlade Ruske federacije, iz Moskve je na aerodrom u Nišu (u 23,30 h) stigao specijalni avion "Iljušin 76", sa devedeset specijalno obučenih ljudi za vanredne situacije, koje su predvodili pomoćnik ministra za vanredne situacije i civilnu odbranu Rusije, Aleksandar Drobiševski i komandant ruskog spasilačkog tima, Eduard Čižikov, zamenik ministra za vanredne situacije.

Narednih dana, iz Rusije je i dalje radio "vazdušni most" sa specijalno obučenim ljudima i humanitarnom pomoću, dok iz Evropske unije nije ništa stizalo. Častan izuzetak je bila Slovenija, čiji je ministar odbrane Roman Jakić, već prvog dana katastrofe, naredio hitno slanje specijalne jedinice civilne zaštite i specijalne pumpe za ispumpavanje vode i mulja.

U petak (16. maja), uvidevši da je u Srbiji na sceni (ne)prirodna katastrofa, ministar za vanredne situacije i civilnu odbranu Rusije, Vladimir Pučkov, poslao je saopštenje medijima da će Rusija sprovesti opsežnu međunarodnu operaciju pomoći i podrške srpskom narodu u poplavljenim oblastima.

Boljim razumevanjem njegove poruke, jasno je da su Rusi pravilno shvatili pojavu neobičnog i za ovo podneblje potpuno neprirodnog ciklona (ovakva njegova aktivnost je tipična samo za oblasti atlanske obale Kariba, Pacifika, ali ne i za kontinentalnu Srbiju).

Srpski hidrometeorolozi su bili šokirani činjenicom da se "ciklonska aktivnost", odnosno front kišnih oblaka, čak četiri puta vraćao na pojas centralne Srbije. Rusima je, očito, bilo jasno da je iz neke američke zločinačke "laboratorije" napravljen ovaj ubitačni ciklon i da je smišljeno centriran iznad Srbije i Republike Srpske (sa okolinom).

Ruski vojni stručnjaci nijednog momenta nisu imali dilemu o čemu je reč, nego su odmah primenili svoje "protivoružje". To je postalo očigledno, odmah nakon što su avioni tipa "Iljušin 76" nadleteli potopljena područja. Ubrzo se nebo iznad Obrenovca (nešto ranije i iznad Niša) pojavilo, a oblaci se povukli. Dan kasnije, razbijenja oblaka "po sistemu zvona", pokazao je efekte na celoj teritoriji Srbije.

Ovi ruski "rasterivači" oblaka i preteće oluje i kiše, nisu od juče. Naime, još u vreme sovjetske države, za vreme Olimpijade u Moskvi 1980. godine, Rusi su prvi put javno demonstrirali "rasterivanje" oblaka (za tu priliku, samo iznad moskovske oblasti).

Zbog svega ovoga, važno je reći da je strašno zlo, koje se sa nebesa nadvilo nad Srbijom ovog maja meseca, urazumilo i onoga ko još nije verovao u iskrenu, bratsku pomoć koju moderna ruska imperija već duže vremena pokušava da pruži Srbiji, uprkos čoporu malih, lokalnih, ali bahatih vlastodržaca, sve samih evroameričkih plaćenika. Vrhunska, najstručnija ruska pomoć koja je stigla, pokazala je prema kome Srbija treba u budućnosti da se orjentiše.

 

     "El Komandante" i srpski mediji u noći katastrofe

 

U noći strave i užasa, 16. i 17. maja 2014. godine, srpski elektronski mediji pokazali su svoje nakazno lice. Najvažnija i za građane najskuplja Radio televizija Srbije (RTS), takozvani "nacionalni servis", potpuno je ignorisao pakao koji se odvijao u celoj državi (sa izuzetkom osnovnih vesti na "Dnevniku"). U studiju RTS, iznervirali su se očajničkim pokušajem dopisnice iz Loznice, da detaljno obavesti javnost o razmerama katastrofe. Mrak je bio gušći nego za vreme "vunenih", devedesetih godina.

Vrhunac srama i beščašća dešavao se na televiziji "Hepi", gde je doslovno cele noći tresla muzika, kao da je u Srbiji na sceni neviđeno slavlje, a ne nacionalna katastrofa. Vlasnik televizije, Predrag Ranković zvani Peconi, paranoični tajkun pod režimskom zaštitom, zaključan u svom luksuznom zabranu, kao Prokleta Jerina, izdao je naređenje da bude veselje! U jednom momentu, začula se pesma: "…Dunave, Dunave, moje more, kraj tebe osviću najlepše zore!"

Ova najcrnja sprdnja u vreme nacionalne tragedije, došla je kao logična posledica tragičnog cirkusa koji je te noći i sutradan predvodio Aleksandar Vučić, poludeli "El komandante", koji je u kafanskom stilu "stao nogom za vrat" i načelniku Generalštaba Vojske Srbije, generalu Ljubiši Dikoviću, obraćajući mu se na sednici Vlade, kao đaku iz osnovne škole.

Zbog svega toga, i "gospodin" Peconi i njegova televizija, pravilno su shvatili Vučića, pa su odlučili da tragediju pretvore u brutalnu sprdnju i ponižavanje čitave nacije. Samo nekoliko dana pre užasa koji je zadesio Srbiju, režimski mediji su objavili kako je "gospodin Peconi" platio najveći porez u Srbiji. Ali, nigde ne rekoše koliko je uzgred profitirao, kako mu radnici gladuju, padaju u nesvest od umora, kako su permanentno šikanirani na poslu i kako žive gore od robova u srednjem veku.

Vrhunsku profesionalnost je pokazao samo informativni program televizije Pink, kao i sva tehnika ove kuće, raspoređena od centralnih delova Srbije, pa sve do Šapca (gde je postavljen i satelitski link) i Obrenovca, gde je dvadeset sati dežurala jedna ekipa, kasnije zamenjena drugom.

U noći između 16. i 17. maja ove godine, televizija Pink je postavila ozbiljne informativne standarde nepostojećoj konkurenciji, radeći kombinovani prenos sa lica mesta, praktično iz svih gradova potopljene Srbije. Ovo treba priznati, uprkos svim "gresima prošlosti" koji leže na duši vlasniku ove kuće.

Nemoćna, bez pravih ljudi i odgovarajuće tehnike, bila je televizija "Studio B", koja je kao "gradska informativna kuća" morala da bude uz gradske oce. Čelni ljudi ovog medija bili su, očigledno, suočeni sa činjenicom da je novi gradonačelnik Beograda Siniša Mali, znatno manji nego što je izgledao nekoliko dana ranije. Svako je u ovoj vanrednoj situaciji mogao da vidi njegovo odsustvo autoriteta, stava, harizme, preduzimljivosti…Mali je to što jeste: sitan hohštapler koga je "El komandante" postavio da mu bude otirač ispred gradske skupštine.

 

     Divljanje na vodi

 

U noći strašnog suda, dok je Aleksandar Vučić postrojavao svoje ministre, vukao ih za nos i zavrtao im uši, beogradski splavovi na Savi, bili su po običaju puni bahate, pijane i drogirane mladeži, jeftinih starleta-prostitutki i "žestokih momaka", lakih na pištolju.

Neko je zaboravio da zabrani rad ovih prostačkih jazbina, koje je neki proglasio "turističkom atrakcijom". Zabrana je stigla tek sutradan. Te noći, ispred jednog od splavova, ubijen je i Velibor Dunjić, jedan od "poglavica" navijača Crvene Zvezde. Kažu, uredno je sarađivao i sa upravom kluba i sa policijom. Tužilaštvo nije imalo ništa protiv, uprkos njegovoj "impresivnoj" biografiji.

Dok je Dunjić ležao mrtav na keju pored Save, ova reka je narasla do istorijskih granica, a sa neba je padalo sve što je moglo da padne, osim bombi i osiromašenog uranijuma (taj eksperiment je Srbija već preživela).

Divljali su i razulareni trgovci, prodajući gumene čizme po trostruko većoj ceni od realne. Cene obične vode, ali i hleba su počele da skaču. Skakao je i Vučić na svakoga ko mu je postavio pogrešno pitanje ili ga mrko pogledao.

Tokom pre podneva, 16. maja, u besu je isterao i novinare koji su ga pratili tokom obilaska Obrenovca. Predsednik gradske skupštine Beograda Nikola Nikodijević, u studiju televizije Pink, pravdao je ovaj gest Vučićevom "urođenom skromnošću", jer, kako reče, nije hteo da sebe prikazuje kao heroja. Bila je to lekcija gradonačelniku Siniši Malom, koji se, dan ranije, svakog časa pojavljivao na informativnim programima svih televizija. Vođi je to, očigledno zasmetalo. "El komandante" ne trpi veće junake od sebe samoga.

Činjenica je da je većina ministara bila "na terenu". Neki su se našli okruženi vodom, poput novog ministra policije, Nebojše Stefanovića, koga su morali da evakuišu iz poplavljenog područja. Ministar vojni, Bratislav Gašić, dva dana je "veslao" Obrenovcem, praveći društvo spasiocima. Vođa ih je pohvalio na otvorenoj sednici Vlade, uveče, 16. maja, dok je povremeno pretio njihovim kolegama ministrima da "ućute" ili će biti izbačeni napolje.

Užas i pogrom koji se dešavao vani, bio je isuviše veliki da bi Vučić ikome bio tema. Ali, on se uporno trudio da pokaže kako pati za svakog građanina ponaosob. Crnogorskim humorom rečeno: đe god je bio, svuđe je poginuo!

Vučiću i njegovom estradnom licemerju, pridružio se i popularni pevač Džejms Blant, koji je još devedesetih godina služio na Kosovu u okviru međunarodne vojne zajednice. Rekao je da duboko žali zbog tragedije u Srbiji. Ali, dok je bio na Kosovu, "proslavio" se izjavom da je "vrlo zadovoljan što je Srbija bombardovana". Kasnije je to demantovao. Kleo se da nije. Kao i Vučić i slični krivokletnici koji su se nekadašnjim vođama zaklinjali na vernost.

Ali, vreme je blata na ulicama. Moralnog na vrhu države. I narodnog inata.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: