Архива

Posts Tagged ‘voz’

INTERESI SRBIJE I NJENIH GRAĐANA, JE POJAM NEPOTREBAN U OSTVARIVANJU CILJEVA BRISELSKE BIROKRATIJE!!!

4. јула 2014. Коментари су искључени

 

Uvoznički (kriminalni) lobi i takozvana politička elita u Srbiji, u sprezi sa administracijom Evropske unije, već duži niz godina opstruišu sporazum o bescarinskom izvozu u Rusiju. Na taj način, sistematski uništavaju domaću proizvodnju, i ruše poslednje tragove ekonomskih sloboda i državnog suvereniteta. Ova subverzivna "osovina", već godinama bezuspešno radi na sprečavanju dolaska ruskih investicija i kompanija u Srbiju, a sada sprovodi i plan prema kome bi korist od izvoza u Rusiju trebalo da pripadne strancima…

 

               Vuk Stanić

 

Režim slobodne trgovine Srbije sa Ruskom federacijom uspostavljen je još 28. avgusta 2000. godine. Od tada do danas, Srbija je malo toga ponudila ruskom tržištu, u odnosu na ono šta njoj nudi velika i moćna Rusija.

Veliki deo izvoza u Rusiju čine poljoprivredni proizvodi, a kad 2017. godine na snagu stupi Sporazum o pridruživanju sa Evropskom unijom, na osnovu koga će strani državljani moći da kupuju poljoprivrednu zemlju, veći deo poljoprivrednog izvoza u Rusiju kontrolisaće stranci

Svi ovdašnji vlastodršci u poslednjih četrnaest godina, podržani od strane ciničnog, pljačkaškog i samoživog mehanizma iz Brisela, snažno su radili na pretvaranju Srbije u najjadniju koloniju savremene Evrope.

Takozvani Sporazum o pridruživanju koji je i glavna smetnja odnosima sa Rusijom, potpisao je bivši ministar Božidar Đelić, u Luksemburgu 28. aprila 2008. godine. U vreme potpisivanja sporazuma u Srbiji je na vlasti bila tehnička Vlada koja nikada nije raspravljala o tom sporazumu, niti su članovi Vlade ikada dobili kopiju sporazuma!

Proces pridruživanja Evropskoj uniji, za srpske sadašnje vlastodršce, postao je neka vrsta religije. Svi, počev od predsednika Vlade Aleksandra Vučića, preko opozicionih lidera "male" Demokratske stranke i Nove Demokratske stranke, Borisa Tadića, klanjaju se toj ideji kao božanstvu koje će nas spasiti od svih zala. U realnosti, proces pridruživanja Evropskoj uniji znači udaljavanje od Ruske federacije i koliziju sa povoljnim ekonomskim sporazumima koje smo potpisali sa Rusijom.

 

      Evropska unija hoće raskidanje sporazuma sa Rusijom

 

Politički klanovi koji vode Srbiju pod patronatom Zapada, godinama nisu dozvoljavale da ruske banke započnu poslovanje u Srbiji. Bivši guverner Radovan Jelašić konstantno je predlagao izmene zakona u bankarstvu tako da se njihov dolazak onemogući, a Skupštinska većina ih je uvek prihvatala iz početka.

Tek kada je srpskom bankarskom sektoru zapretio potpuni kolaps, jer je više stranih banaka i nekoliko domaćih postalo nelikvidno, Jelašić je iznenada dozvolio Zber banci i Moskovskoj banci da dođu u Srbiju.

Ovde treba napomennuti da je EU preko Mlađana Dinkića i Jelašića u Srbiji kreirala bankarski sektor, tako da čitavu deceniju nije odobren nijedan kredit za pokretanje i obnovu proizvodnje. Strane banke koje je Dinkić doveo u Srbiju preuzelu su deo kolača deviznih doznaka srpske dijaspore, i potom ga plasirale kroz različite oblike potrošačkih kredita. Uslove za dobijanje kredita ispunjavali su mahom stranački prvaci demokratskog bloka i njihovi aktivisti.

Zapravo, i dan danas uslove koji su propisani za kredit ispunjavaju uglavnom samo oni zaposleni u državnim firmama gde su ljudi zapošljavani po stranačkoj liniji, ili oni koji rade u velikim korporacijama uvoznog lobija. Krediti su praktično vraćani, ili platama koje se primaju iz budžeta, ili platama koje se primaju od prodaje uvoznih proizvoda.

Paradoks je što se velike pare obrću u srpskoj poljoprivredi, ali je, istovremeno, uništen srpski poljoprivrednik koga država ubija tajkunskim monopolima. Izvoz malina, kupina, jabuka i šljiva donosi velike prilive. Da je posao trgovine pšenicom, kukuruzom i sojom takođe visoko profitabilan, dokazuje interesovanje velikih domaćih i stranih kompanija za ovu oblast. Da nema novca, prste u poljoprivredi ne bi držali MK Grupa Miodraga Kostića, Agrokor Ivice Todorića, Viktorija Grupa u vlasništvu EBRD banke, Delta agrar, Rajfajzen agrar…

Za sada, posao izvoza hrane u Rusiju nije kompromitovan do kraja. Ipak, "sankcije" koje je Zapad uveo Rusiji, kako bi ova zemlja odustala od zaštite prava ruske manjine u Ukrajini, pokazuju da razrešenje ovog pitanja tek predstoji.

Izveštaj o izvozu hrane u Rusiju u prvom kvartalu ove godine pokazuje da je došlo do rasta od 69 odsto. Sankcije EU, dodatno su podstakle interesovanje za srpskom hranom. Ali, baš kada smo se svi prodavali ovakvom izveštaju, došla je vest da je srpska vlast pokušali Rusiji da proda svinjsko meso iz EU kao naše! D

aljim inspekcijskim radom, utvrđeno je da su u delu srpskog mesa bile fekalije(!), bilo je i crvljivog mesa, dok su prilikom obilaska jedne od fabrika hrane, ruski inspektori našli neispravan sistem za hlađenje.

Istražujući uzroke ovakvih propusta, penzionisani veterinarski inspektor Miroslav Stojšić došao je do zaključka da su glavni krivici za ovu situaciju službenici uprave za veterinu Ministarstva poljoprivrede Budimir Plavšić i Sanja Čelebićanin, inače, najodaniji režimski ljudi, kako za vreme vladavine Demokratske stranke, tko i danas, za vreme Vučićeve lične vladavine.

Dakle, reč je o službenicima koji usko sarađuju sa najuticajnijim proizvođačima hrane u Srbiji, a i dalje blisko sarađuju i sa funkcionerima bivšeg "demokratskog bloka" (koji su im, ustvari, pravi šefovi).

Posle ovog skandala, ministar trgovine turizma i telekomunikacija, Rasim Ljajić, jedva je uspeo da sa Rusima izgladi odnose i obnovi izvoz srpskog mesa u ovu zemlju. Na žalost, načelnica Uprave za veterinu, Sanja Čelebićanin i njen kolega Budimir Plavšić i dalje haraju nekažnjeno, a Vučićev režim nema nameru da ih smenjuje. Možda i zato što su u pitanju službenici koji instrukcije za svoj rad primaju češće iz Brisela nego iz Beograda.

Ljudi sa kojima kontaktiraju u Briselu po svoj prilici ne misle nam ništa dobro, pa je domaće tržište preplavljeno otpacima tamošnje mesne industrije. Tako je i došlo do toga da na kriminalan način dođe do pokušaja "reeksporta" takvog smeća u Rusiju.

Jasno je da se moćnici iz Evropske unije prema Srbiji ponašaju kao prema kolonijalnom posedu, zbog čega se može pretpostaviti da naša zemlja nikada neće postati punopravni član te zajednice, dok će EU postepeno uzimati sve veći i veći deo naše suverenosti.

Evropska unija očekuje da većina sporazuma između Srbije i Ruske federacije bude raskinuta, pre svega sporazum o izgradnji Južnog Toka, koji bi Srbiji obezbedio da Ukrajina i Mađarska ne mogu da je ucenjuju obustavama u isporuci ruskog gasa.

Takođe, Evropska Unija i Sjedinjene Američke države već su tražile od Aleksandra Vučića da raskine sporazume sa Rusijom, kako naftno-gasni aranžmana tako i bescarinski sporazum sa carinskom unijom Rusije, Belorusije i Kazahstana. Tražili su i da se Vučić priključi uvođenju sankcija Ruskoj federaciji. Ovakav potez za Vučića bi značio političko samoubistvo, pa se on za sada ograničio na izjavu da priznaje teritorijalni integritet Ukrajine.

Za proteklih 13 godina, srpski vlastodršci su razvili više od 30 institucionalnih mehanizama za razvoj ekonomske saradnje sa Evropskom unijom. Vlada je osnovala desetine agencija za saradnju sa EU, stotine ljudi je zaposleno u vladinoj administraciji, kako bi radili na razvoju odnosa sa EU.

Vučićeva vlada ima i potpredsednika Vlade za evropske integracije. Srpska skupština ima dva skupštinska odbora koji se bave saradnjom sa EU, a istovremeno nemamo nijedno telo zaduženo za razvoj saradnje sa Rusijom.

Odgovorna Vlada bi u situaciji u kakvoj se srpska ekonomija nalazi, odavno osnovala Vladinu kancelariju za saradnju sa Rusijom, čiji bi zadatak bio razvoj ekonomske saradnje naše dve zemlje. Vlada bi radila promociju našeg izvoza kao i investicionih potencijala. Odgovorna Vlada bi hitno trebala da izgraditi i otkupne centre gde bi se otkupljivala roba naših seljaka i odatle plasirala ruskim partnerima.

Sve to bi doprinelo organizovanijem izvozu, a u isto vreme bi obezbedilo i količine koje su dovoljne za veliko rusko tržište. Ali, poznajući destruktivnu i često kriminalnu ideologiju srpskih vođa, jasno je zašto i Vučićeva vlada do sada nije osnovala izvoznu banku koja bi obezbedila jeftine kredite za izvozno orijentisana preduzeća, kao i izvozne garancije. To bi državi donelo više koristi od slikanja sa liderima Ujedinjenih Arapskih Emirata, ali, kako izgleda, nije ovde reč o interesima države, nego o volji jednog čoveka.

 

      Rusija ne diskriminiše Srbiju

 

Turska država najbolje zna šta znači diskriminacija i nejednak tretman u pristupanju Evropskoj Uniji. Ovu državu, iako ima bolji ekonomski sitem od nekoliko novih članica, EU ne prihvata zbog razloga koje skoro niko ne želi da izgovori. Iz istih rasističkih razloga pravi se razlika u brzini pristupanja i drugih zemalja ovoj međunarodnoj organizaciji. Iz tih razloga Srbija je bila među poslednjim evropskim državama čiji su građani morali da vade vize za turistička putovanja u EU.

Odbojnost prema ideji da bi Srbija mogla da postane punopravan član EU imaju mnogi visoki zvaničnici EU. Zvanično, niko nikada nije saopštio da EU više voli Hrvate od Srba, ili činjenicu da se na Srbe, Bosance, Turke i Arape gleda sa gađenjem.

Sa druge strane, Carinska unija Rusije, Belorusije i Kazahstana nikada nije iskazivala diskriminatorski odnos prema Srbiji. Ruska federacija sa Srbijom je bez otezanja zaključila više sporazuma: Deklaracija o strateškom partnerstvu, Bescarinski sporazum, energetski sporazum, Sporazum o vojno-tehničkoj saradnji, Sporazum o saradnji u oblasti građevinarstva, bezvizni režim….

Robna razmena Srbije i Rusije u 2013. godine iznosila je tri milijarde i 34,4 miliona dolara, što je za 11,6 odsto više nego 2012. Izvoz iz Srbije zabeležio je rekordan rezultat uz značajan rast od 22,2 odsto u odnosu na 2012. godinu, i njegova nominalna vrednost dostigla je milijardu i 65,2 miliona dolara.

Najzastupljeniji proizvodi u srpskom izvozu su hula-hop čarape, podni pokrivači i tapete, jabuke, višeslojne podne ploče, lekovi za maloprodaju, cirkulacione pumpe za grejne sisteme, cevi od rafinisanog bakra i spoljne pneumatske gume za putničke automobile.

Izvoz mesa povećan je tri puta, izvoz sira povećan je za četiri puta. Srbija od 90 do 95 odsto svih jabuka koje proizvede izvozi u Rusiju. Naš izvoz bi mogao da bude još veći kada bi država sistemski podržala naše proizvođače, ali to se ne dešava.

Umesto podsticaja za izvoz u Rusiju, prethodne vlade plaćale su firmama iz zapadne Evrope da otvaraju radna mesta. Projekti su propadali, investitori su se povlačili i ljudi su ponovo ostajali bez posla.

I dok je Srbija godinama diskriminisana od strane EU, naša zemlja je jedina na svetu koja ima bescarinski sporazum sa Carinskom unijom Rusije, Belorusije i Kazahstana. Ovim sporazumom je 99 odsto domaćih proizvoda oslobođeno carina što znači da je naša roba na ovom tržištu u startu jeftinija 20 odsto od konkurentske robe iz EU.

Ovaj sporazum istovremeno stvara povoljnu atmosferu za strane investicije u Srbiju. Najbolji primer za to je nemački proizvođač Falke. Od kada je Falke otvorio fabriku u Leskovcu hula-hop čarape su dospele u sam vrhu proizvoda koji se najviše izvoze u Rusiju. Rusija, Belorusija i Kazahstan sa kojima Srbija ima bescarinski režim poseduju 15 odsto ukupne površine sveta, i izvozno su tržište od blizu 200 miliona stanovnika. Prvi su po proizvodnji gasa, nafte, suncokreta, šećerne repe…

Nemačka je prva u EU prebrodila krizu zahvaljujući zaokretu u izvoznoj orijentaciji ka Rusiji. Nemci su smanjili izvoz u EU, koja je u krizi i povećali su izvoz u Rusiju.

Prošle godine ostvaren je rekordan obim robne razmene između Nemačke i Rusije od 80 milijardi evra. Na sličan način poslovala je i Poljska koja je poslednjih pet godina prepolovila izvoz u EU, a u isto vreme za 50 odsto povećala izvoz u Rusiju. Pored trgovine, Srbija ima veliku šansu da učestvuje u velikim razvojnim infrastrukturnim, građevinskim i saobraćajnim projektima u Kazahstanu, Belorusiji i Rusiji koje narednih godina planiraju da izgrade stotine novih puteva, mostova, i objekata energetske infrastrukture…

 

      Rusija najveći investitor u Srbiji

 

Rusija je do sada u Srbiju uložila više od 1,5 milijardi evra, izgradnja gasovoda Južni tok kroz Srbiju doneće novih dve milijarde evra investicija. Gazprom planira da u sledeće tri godine uloži 1,5 milijardi evra u srpsku naftnu industriju (NIS). Ovakva investicija biće razvojni impuls za čitavu privredu jer će stotine malih i srednjih preduzeća raditi kao dobavljači za NIS.

Na gradnji gasovoda Južni tok biće zaposleno 2.500 radnika, dok će indirektno biti zaposleno nekoliko puta više ljudi u domaćoj pratećoj i uslužnoj industriji, koje će raditi na ovom projektu. Od projekta će posebne pogodnosti imati farmaceutska, staklarska i hemijska industrija. U projektu Skladišta gasa Banatski dvor koji je urađen u saradnji sa ruskim partnerima, Srbija je postigla da skladišti gas leti, kada je najjeftiniji i da ga prodaje zimi kada je najskuplji. Ove godine na ime poreza, NIS u kome su Rusi većinski vlasnici, uplatio je milijardu evra u budžet, a to je 15 odsto republičkog budžeta, odnosno 8,3 bruto društvenog proizvoda.

Treba naglasiti i da će realizacijom naftno gasnog sporazuma u delu koji se odnosi na gradnju Južnog toka, Srbija steći veći nivo energetske bezbednosti. Kada jednom postanemo bitno energetsko čvorište nikome u regionu više ne bi trebalo da bude u interesu da se izazivaju sukobi.

 

      Statistikom protiv Rusije

 

Tumačenje statističkih brojeva srpske robne razmene sa zemljama Evropske unije, CEFTE i Ruske federacije evrodogmate često koriste kako bi istakli činjenicu da iz Rusije mnogo više uvozimo nego što tamo izvozimo. Često se naglašava i činjenica da je izvoz Srbije u zemlje EU veći od onog u Rusiju.

Sve ovo na različite gebelsovkse metode prikazuje se potom u državnim medijima, kao dokaz da Evropska unija "nema alternativu". Ovakvo tumačenje moglo bi se okarakterisati starom komunističkom izrekom: "Statistika naša dika što poželiš to naslika".

Istina je da iz Rusije uvozimo više nego što u nju izvozimo, ali je isto tako činjenica da iz Rusije uglavnom uvozimo sirovine i energente poput gasa i nafte. Te sirovine i energenti su potom uključeni u proizvodnju i transport celokupnog izvoza, kako onog ka zemljama CEFTE, tako i onog ka EU i Rusiji. Zapravo bez uvoza energenata i sirovina iz Rusije ne bismo nikada mogli ni da ostvarimo obim izvoza koji sada imamo sa zemljama Evropske unije.

Sreća je da je Srbija daleko od ulaska u Evropsku uniju (tačnije, kako stvari stoje, neće u nju ni ući, čak i ako unija opstane nekim čudom). Na žalost, ni u takvim okolnostima, nismo preterano iskoristili pogodnosti postojećih sporazuma sa Rusijom. Nedovoljnom korišćenu pogodnosti koje pružaju sporazumi, kumovali su bogati srpski privrednici uticajni pojedinici nevladinog sektora i politička elita koju je u Srbiji instalirao Zapad. Svi oni zajedno, čine uvoznički lobi, odnosno, neku vrstu tumora koji izjeda srpsku ekonomiju.

 

     A 1.

   Kako lobisti zapadnih ekonomija deluju u Srbiji

Nikada nije do kraja definisano ko sve od političara radi u korist ovog lobija, i ko sa Zapada podržava ovu, za srpsku ekonomiju pogubnu grupaciju. Uvozni lobi čak i ne deluje kao zvanična grupa, pa je teško označiti sve koji mu pripadaju.

Svi koji su makar i površno počeli da istražuju ko je profitirao od uništenja domaće proizvodnje, nailazili su na domaće tajkune, bivše partijske direktore društvenih preduzeća, potom na političare koji su u dobrim odnosima sa zapadnim diplomatama. Često su naši političari odlazili po mišljenje u ambasade zapadnih zemalja, a potom vukli poteze suprotne nacionalno ekonomskim interesima.

Opšte je poznato da su posle petooktobarskog prevrata političkom scenom počele da dominiraju ideje slobodnog tržišta, i da se bez ikakvog plana krenulo u obračun sa kompanijama iz vremena planske ekonomije.

Režim koji je uspostavljen posle petooktobarskog prevrata, omogućio je neviđenu pljačku Srbije. Tako je, između ostalog, i došlo do toga da oni koji su dobili pravo da u Srbiji zastupaju strane robne marke, imaju interes da domaći konkurenti nestanu. Vladajuća oligarhija im pomaže da taj interes ostane netaknut. Istovremeno, građani, odnosno potrošači, plaćaju danas najskuplju i najlošiju robu na kontinentu.

Na primer, onaj ko zastupa robnu marku Najki, radovao se kada je propao domaći Simod iz Vranja. Proizvođači stranih automobila imali su interes da propadne Zastava iz Kragujevca, pa su pravo na zastupništvo stranih automobila davana onima koji su imali uticaj na dešavanja u Zastavi. U ovoj fabrici godinama su sklanjali stručnjake koji vrede i u prvi plan gurali nesposobne. Danas Srbija uvozi automobile na godišnjem nivou u vrednosti većoj od 200 miliona evra…

Uvoznički lobi nije jedinstven, i čini ga veliki broj privrednika koji su često u međusobnom sukobu, ujedinjuje ih zajednički interes uništenja domaće proizvodnje.

Dok Nemačka ima više od pedeset strateških sporazuma sa Rusijom, a Hrvatska, Mađarska, Slovenija i druge zemlje EU se utrkuju ko će da ostvari što bolje odnose sa ovom velesilom, Srbija se, izgleda, toga stidi!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

FIKTIVNI UGOVORI ZA PLJAČKU FIRMI I ULOGA POLITIČKE VOLJE ZA RASTURANJE DRŽAVNIH PREDUZEĆA

10. марта 2014. Коментари су искључени

 

Nekada je Želvoz bio jedno od najuspešnijih preduzeća u Srbiji. Čak je i u vreme sankcija uspevao da posluje i prehrani svoje radnike kojih je bilo daleko više nego danas. Preživeo je ratove, okupacije, bombardovanja i sankcije, ali nije preživeo demokratsku vlast koja ga je opljačkala do gole kože i onda utrapila strancima da ga dokusure. Pošto su odneli šta su mogli, i stranci se povlače, vraćajući preduzeće državi čija vlast danas na gladi radnika želi da ušićari još neki glas na predstojećim izborima, navode insajderi.

 

          Insajderi Ž -2 i Ž-3

 

Od svog osnivanja ratne 1916. godine smederevsko preduzeće Želvoz nije bilo u težoj situaciji nego danas. Naše mišljenje je da razlog leži u činjenici što je fabrika danas u državnom vlasništvu i, možda i više, u činjenici što vlasnik nije u stanju da se brine ni o sebi, a kamoli o svojoj svojini i privredi za koju je nadležan.

Kontinuiranim radom i vanrednim trudom svih zaposlenih Želvoz je do kraja 80-ih izrastao u najvećeg remontera šinskih vozila u bivšoj Jugoslaviji, sposobnog da proširi delatnost i na druge oblasti metalske industrije.

Onda je došao rat, sankcije i raspad tržišta za koje je Želvoz bio projektovan. Ratne 90-e su preživljene snalažljivošću rukovodstva i zaposlenih, kao i poslovnim manevrom da se ceo kapital fabrike prebaci u vlasništvo srpskih železnica. Na taj način Želvoz je svoju sudbinu vezao za železnicu čime je preživeo ovaj turbulentan period. To rešenje je bilo od koristi u datom trenutku, ali nije moglo da traje na duži rok.

Nakon 5. oktobra 2000.god. sve je izraženija težnja novih vlasti da svaki privredni subjekat mora da nađe mesta na tržištu i bude ekonomski opravdan. Želvoz je to mogao da bude s tim što mu je trebalo malo vremena da se konsoliduje i od fabrike koja je sebe žrtvovala da bi železnica funkcionisala postane konkurentna ostalim remonterima, ne samo u regionu već i šire.

To je bila i jedna od ideja vodilja Duška Tešanovića koji je postao direktor krajem 2001.godine. Bio je to poslednji direktor koji je izabran na javnom konkursu zahvaljujući najboljem biznis planu, a ne direktnim postavljenjem. Njegovim angažovanjem Želvoz je sa svojih 2.200 radnika počeo polako da jača, iako je višak radnika bio više nego očigledan.

Do 2004. Želvoz je ojačao toliko da je od nekadašnjeg gubitaša došao u situaciju da mu preduzeće Železnice Srbije, koje su u svim narudžbinama učestvovale sa 83 odsto, duguje 140 miliona dinara.

Političkom voljom i iz ekonomskih razloga lokalnih tajkuna, generalni direktor ŽTP Beograd Milanko Šarančić smenjuje generalnog direktora i ukazom postavlja svog čoveka. Cilj je jasan: svesti Želvoz na običnu lokalnu radionicu koja će otpustiti sve radnike, a zainteresovani će se namiriti izuzetno povoljnim položajem preduzeća i njegovom velikom površinom (25 hektara, od toga 7 hektara pod halama, u strogom centru grada, gde je Dunav na manje od petsto metara, pruga prolazi kroz fabriku, a ni autoput nije daleko).

Kako je to moglo da rezultira videlo se par godina kasnije kada je cela Srbija mogla da čuje da je uhapšen brat Milanka Šarančića, jer je sa sindikalno-poslovnim rukovodstvom Želvoza ojadio ovu fabriku za tadašnjih milion evra. Taj proces ni do danas nije završen jer se klupko umešanih u ovu aferu završava visoko u državnom rukovodstvu.

U to vreme se pojavljuje i afera 1.000 teretnih vagona. Naime, 2005. godine ŽTP, Želvoz i Šinvoz sklapaju posao za remont 1.000 teretnih vagona čiji ugovor nikada nije pravno rastumačen, ali je zato služio za pljačku ove tri firme od strane njihovih rukovodstava. Ni ta afera nije imala pravni epilog.

Iscrpljen nedomaćinskim poslovanjem Želvoz 2007. ulazi u proces privatizacije sa 15 miliona evra duga. Zainteresovanih je bilo više, ali Želvoz je doveden u situaciju da nema nijedan ozbiljan poslovni ugovor, da su mu isključeni struja i gas i da nema šta da ponudi svojim radnicima kojih je u tom trenutku bilo oko 1.700.

Zato su samo četiri firme otkupile tendersku dokumentaciju, a samo je rumunski Grampet verovao da od Želvoza ponovo može da bude uspešna firma. Velikim nerazumevanjem od strane države po pitanju starih dugova, kupoprodajni ugovor je raskinut i to uz pomoć određenih sindikata (onih istih koji u bili upleteni u aferu sa Šarančićem), a briga o Želvozu prelazi ponovo na Agenciju za privatizaciju. Iako je situacija bila katastrofalna u vreme kada je Želvozom upravljala rumunska firma, posle poništenja privatizacije ona postaje još gora – neizdrživa.

Vođa sindikalnog protesta postaje član Upravnog odbora, njemu bliski ljudi dolaze na najodgovornije funkcije, a pri tome se zaboravlja da je on još uvek pod istragom zbog učešća u proneveri Želvozovih milion evra.

Za direktora dolazi čovek „kontroverznih" osobina Novica Davidović iz subotičkog Bratstva, sumnjive stručne spreme (viša bosanska večernja, ili tako nešto, tačan naziv nije ni bitan). Vlasnik je više firmi koje se bave istom delatnošću kao i Želvoz, ali niko od nadležnih ne vidi sukob interesa.

U isto vreme u Bratstvu radi Smederevac Duško Tešanović sa daleko većim kvalitetima od Davidovićevih, ali obrazovani spasavaju privatne firme, a državne uništavaju neškolovani politički podobni kadrovi.

Fabrika u to vreme ulazi u restrukturiranje, stanje u kome je malo toga definisano i što daje prostora mnogima za razne mahinacije. Želvoz je ponovo krava muzara. Ono što država nije htela da uradi pre i za vreme privatizacije (a na šta se obavezala kupoprodajnim ugovorom), uradila je posle raskida privatizacijepovezala je radni staž zaposlenima i kozmetičkim potezima održava Želvoz u životu.

Kroz njegov račun prošlo je preko 12 miliona evra, a da se stanje u fabrici gotovo nimalo nije promenilo niti je nađen novi kupac, iako je svima jasno da Želvoz u državnom vlasništvu ne može da opstane. Pri tome, sa vrlo bednim otpremninama iz fabrike je oterano oko 500 radnika, tako da ih sada ima samo 853.

U vreme direktorovanja u Želvozu, Novica Davidović dobija krivičnu prijavu za krađu para i otpadnog gvožđa iz preduzeća kojim upravlja. Pošto su njegove političke veze jake na svim stranama, sve se završilo običnim informativnim razgovorom u smederevskoj policiji, tako da ni ova krađa nema sudski epilog.

Uzevši sve napred navedeno (a to je samo deo onoga što je opterećivalo Želvoz u proteklih par decenija), uopšte nije čudno što su gotovo svi radnici na plaćenom odsustvu, fabrika ponovo nema posla, radnicima nisu overene zdravstvene knjižice, zarade im se ne isplaćuju, staž im nije uplaćen za poslednje tri godine pa stoga i ne čudi da su u ovom trenutku u sali smederevske skupštine gde očajnički čekaju da im neko pomogne u rešavanju njihovih problema.

Njihovo beznađe je tim veće što i kada se promeni politička garnitura na vlasti njihovi problemi ostaju, a svi se proglašavaju nenadležnim za njihov problem. Jedna od tih je i gradonačelnica Smedereva Jasna Avramović koja je do skora bila pred svakim protestnim radničkim skupom, ali od kako je gradonačelnica radnicima suprotstavlja policiju.

Koliko se pogubila u razumevanju problema svojih građana vidi se i po tome što je čak i komunalnu policiju izvodila na svoje sugrađane. Može se reći da je zastrašujući primer doskorašnjeg ministra privrede Saše Radulovića koji ne samo da nije imao sluha za probleme ljudi iz Želvoza, nego se nije držao kako-tako postignutih dogovora i zaključaka Vlade Republike Srbije čiji je bio član.

Davljenik se i za slamku hvata pa tako i Želvozovi radnici ne mogu ništa drugo nego da veruju da će koordinator (?!) Ministarstva za privredu Igor Mirović imati više sluha za njihove probleme i da će poštovati dogovoreno, što do danas nije bio slučaj.

Tako je koordinator (nekada se to zvalo komesar) Ministarstva nedavno obećao da će svaki radnik dobiti po dva minimalna dohotka do 10. februara. Kako Mirović nije precizirao koje godine će se to desiti, radnici i dalje uzaludno čekaju da država ispuni svoje obećanje. Verovatno će pred same izbore vlast da se doseti kako deljenjem mrvica radnicima može da namakne još koji glas za sebe, pa će onda i da podeli ono što odavno duguje.

Radnici nemaju šta da izgube, jer većina njih ionako nema više od čega da živi. Prvi ovogodišnji protest oni su počeli 15. januara nasilnim ulaskom u gradsku skupštinu u kojoj je spavalo oko 300 radnika, a četvoro je izvesno vreme štrajkovalo glađu, mada se to nije mnogo razlikovalo od običnog života u kome su na glad prinuđeni.

Radnici Želvoza bili su u skupštinskoj sali i tokom protesta u martu 2012. kada su spavali u zgradi lokalne uprave, a štrajkovali su i u februaru 2011. kada je većinski vlasnik Želvoza bio konzorcijum Grampet, koji je napustio fabriku krajem marta te godine.

Pre toga su štrajkovali i u vreme privatizacije ukazujući na pogubne posledice koje su se i obistinile narednih godina. Da je država onda pravilno reagovala, Želvoz bi i danas bio jedna od privrednih perjanica Smedereva.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BUDŽETSKE SUBVENCIJE, STRANAČKO ZAPOŠLJAVANJE I RASIPNIŠTVO DIREKTORA, DOVELE SRPSKE ŽELEZNICE DO PROPASTI

14. децембра 2013. Коментари су искључени

 

JP Železnice Srbije danas predstavlja jamu bez dna koja godišnje proguta i do 15 milijardi dinara budžetskih subvencija i koja sistematski uništava poslove koji su siguran prihod. Prema sadašnjoj slici stanja, za ovo javno preduzeće nema nade. Ili će država da propadne zajedno sa ovakvom železnicom, ili će se Železnice Srbije menjati. Pre svega, od upravljačkog vrha.

 

           Piše: Vuk Stanić

 

Od 12,96 milijardi dinara koliko je Železnici iz budžeta uplaćeno u 2012. godini i više od 15 milijardi koje su uplaćene u 2010. godini, ni dinar nije uložen u obnovu međunarodnog putničkog saobraćaja, pa je danas Srpskom Železnicom ne moguće putovati u Beč, Solun, Ljubljanu, Bukurešt.

Sa druge strane, samo u upravnoj zgradi Železnica Srbije u Nemanjinoj ulici u Beogradu, zaposleno je 1348 ljudi za čije plate se izdvaja blizu 630.864.000 dinara godišnje odnosno više od pet miliona evra!

Iz sindikata kažu da se u sa svakom promenom vlasti dolazi po pedesetak novih savetnika, sekretarica, kancelarijskih ćata za koje je posao u Železnici nagrada za stranačku lojalnost. Sa naprednjačkim direktorom Dragoljubom Simonovićem zvanim Sima Ciganin, došlo je 115 novih radnika!

Jedan o najunosnijih poslova za sve železnice razvijenih zemalja je prevoz putnika u domaćem saobraćaju i međunarodni prevoz putnika. Putovanje vozom kroz Srbiju je zbog stanja u kome se nalazi putna mreža, avantura koja iziskuje puno strpljenja, autobusi su konkurencija sa kojom će železnica teško izaći na kraj. Roba se kroz Srbiju za razliku od prethodnih vremena lakše prevozi kamionom nego vozom. Za privrednike je procedura utovara uglja u Kolubari deset puta komplikovanija za vagone nego za kamione!

Sa druge strane putovanje autobusom do inostranih turističkih destinacija, kao što su Grčka, Crna Gora, Bugarska, Slovenija nikada ne može da bude prijatno kao putovanje spavaćim kolima. Ne treba objašnjavati da se u autobusu do letovališta u Grčkoj i zimovališta u Bugarskoj, ukoče noge, vrat, glava i ruke. Da se na graničnim prelazima čeka na posebno označenim mestima za one koji nisu građani Evropske unije i dvadeset sati. Slična sudbina na granici očekuje i one koji putničkim automobilom sa koferima i skijama na krovu, krenu na put. Mora se stati na sto mesta mora se platiti putarina i više puta sipati benzin daleko skuplji od vozne karte. Idealno bi bilo putovati kao nekada u bivšoj SFRJ.

U Beogradu, Nišu, ili Novom Sadu, natovari se automobil na auto-voz, udobno se smesti u spavaća kola, gde vozač odspava do Soluna, Praga, Sofije, ili Ljubljane. Na odredištu siđe kolima sa voza. Tada odmoran vozač kolima ode do hotela, ili vozač agencije minibusom razveze putnike. Ovakva organizacija putovanja ne postoji čak ni kada je u pitanju Crna Gora, gde voz za Bar još uvek nekako saobraća.

Od 2010. godine ukinute su sezonske linije, Beograd – Split -Rijeka -Beograd, Beograd – Burgas -Beograd i Beograd – Prag – Beograd. Osim sezonskih linija koje su ukinute od 2010, godine a bile su rentabilne i isplative u prošloj godini ukinute su i redovne linije Beograd – Bukurešt, Beograd – Venecija, Beograd – Solun, Beograd – Beč, Beograd – Istambul, Beograd – Skoplje, Beograd – Filah, a ukinut je i auto voz koji je saobraćao na relaciji Beograd – Bar!

Od nekada jedanaest međunarodnih linija na koliko se saobraćalo vozovi u inostranstvo sada putuju samo na dve destinacije za Sofiju u Bugarskoj i Bar u Crnoj Gori, istina za Bar se osim iz Beograda vozom može putovati i iz Novog Sada.

Ova tužna statistika najbolji je dokaz da je naprednjačka priča o oporavku Železnice prazna kao i stomaci većine onih koji rade, u ovom javnom preduzeću. Linije koje su donosile novac ukidaju se, a u upravnu zgradu dovode se novi stranački kadrovi.

Generalni direktor Železnice, Dragoljub Simonović, baš kao i njegovi prethodnici, Milovan Marković i Milanko Šarančić udobno se vozi u službenom automobilu, i redovno prima masnu platu, dok radnici zaduženi za higijenu vagona nemaju pravo ni na umanjenu cenu železničke karte.

Prosečna plata na Železnici je 39.000 dinara. Fotoreporter Tabloida je na licu mesta u Beogradskom depou razgovarao sa jednim od radnika koji je pokušavao manjkavom opremom na vreme da opere vagone.

Dvadeset hiljada mi je plata, odgovara on postiđeno gleda u zemlju okreće se nastavlja da pere vagone.

Kako saznajemo od predsednika jednog od sindikata u Železnici, Nade Vukosavljević situacija kod konduktera je takođe očajna njima plate kasne dva meseca. Razgledajući vagone koji zbog lošeg održavanja polako postaju staro gvožđe, našem fotoreporteru pokazuju i ispravni vagon restoran broj 7021 koji je pretvoren u magacin!

Kratak pregled poslovanja Železnice otkriva i razloge propadanja ovog javnog preduzeća. Milijarde budžetskih subvencija troše se na sve osim na sredstva za rad koja bi Železnici donela prihode. Istražujući koliki su prihodi od međunarodnog putničkog saobraćaja saznajemo i da za obnovu i održavnje voznog parka koji se tom delatnošću bavi nisu ni potrebne subvencije.

U izjavi za Tabloid, Miodrag Ožegović, direktor zavisnog preduzeća Železnice "KSR" (Kola za spavanje i ručavanje) koje za Železnice Srbije obavlja posao međunarodnog transporta putnika, ističe da su poslednja spavaća kola kupljena u novembru 1983 godine.

Tada je nabavljeno poslednjih 12 spavaćih kola, priča Ožegović i na pitanje koliko su prihodi od međunarodnog saobraćaja on kaže da je od početka 2013. godine prevezeno 70.000 putnika na međunarodnim linijama i da je od tog posla Železnica prihodovala 245 miliona dinara.

Kada se 245 miliona dinara podeli sa 114 koliki je približan kurs evra, dobija se cifra od 2,15 miliona evra. Ovaj novac je dovoljan da se kupe dva nova kušet vagona, a da pritom ostane i novca za jednu mesečnu platu svim kondukterima.

Dakle novca u Železničkom transportu ima samo ga treba pravilno rasporediti tako da Železnica za početak postane samoodrživ projekat, a potom i Javno preduzeće koje donosi profit. Stranačkim zapošljavanjem i mobingom onih koji znaju kako se radi, Simonović to sigurno neće postići.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

U SRBIJI NIKADA NE POSTOJI PROBLEM KADA TREBA UKRASTI PARE OD DRŽAVE

9. октобра 2013. Коментари су искључени

 

Nebojša Šaponjić i Ranko Sočanac, stvarni vlasnici preduzeća "Nelt Co", odavno su poznati domaćoj javnosti po svojim sumnjivim poslovnim običajima. Svoje bogatstvo ova dvojica duguju izuzetno dobrim vezama sa vlastodršcima prethodne, kao i ove garniture, tako da im nije bio naročiti problem da se prvo protivpravno uknjiže kao vlasnici jedne nepokretnosti u Beogradu koju zatim po deset puta višoj ceni od stvarne vrednosti daju kao zalog za subvencionisani kredit od 4.000.000 evra. "Banka Intesa", iako angažovana da pre dodele kredita, proverava bonitet dužnika ništa ne preduzima, verovatno, jer je neki od njenih službenika imao finansijsku korist od ovoga.

 

          Igor Milanović

 

U Srbiji nije problem ukrasti pare od države, a što je suma veća, to je krađa lakša. Vlasnici "Nelt" DOO, Nebojša Šaponjić i Ranko Sočanac, uzeli su potpuno bespravno četiri miliona evra od jednog republičkog fonda, krivična prijava je podneta, ali se još ništa ne dešava.

Šaponjić i Sočanac su svojevremeno u postupku privatizacije kupili preduzeće "Metalservis" AD iz Beograda, koje je pre toga, 2005. godine, sa privatnim preduzećem "Sinex" DOO iz Beograda osnovalo zajedničko preduzeće "Sinex Metalservis" DOO.

Rešenjem Agencije za privredne registre (APR) kao vrednost zgrade u Travničkoj br. 3 i poslovnog prostora u Karađorđevoj 65, upisano je 1.078.000 evra.

Pošto je "Nelt Co" preuzeo "Metalservis" Šaponjić i Sočanac nisu bili saglasni sa nastavkom rada "Sinex Metalservisa", pa pošto sporazum sa ostalim vlasnicima pomenutog preduzeća nije postignut, pokreće se sudski spor pred Trgovinskim sudom (sada Privredni sud) u Beogradu.

Trgovinski sud rešenjem od 8. januara 2006. donosi privremenu meru zabrane "Metalservisu" AD da otuđi, izda u zakup ili na bilo koji drugi način raspolaže ili optereti poslovni prostor u Travničkoj 3. Istim rešenjem je i Republičkom geodetskom zavodu – Službi za katastar nepokretnosti Beograd naloženo da izvrši upis zabeležbe privremene mere, koja je u martu 2006. postala pravnosnažna i važi sve do okončanja spora između "Sinex Metalservisa" DOO i "Metalservisa" AD.

Upis pomenute zabeležbe, međutim, nikada nije izvršen.

Šaponjić i Sočanac zatim, kao ovlašćena lica "Metalservisa" i "Nelta", u Katastru nepokretnosti opštine Savski Venac nalaze vezu koja im omogućuje da nepokretnost čije je otuđenje zabranio Trgovinski sud u Beogradu, sa "Sinex Metalservisa" prenesu u vlasništvo "Nelta" koji je potom uknjižen kao vlasnik.

U listu nepokretnosti broj 3886 izdatog od strane Katastarske opštine Savski Venac u Beogradu u delu gde se navode podaci o zgradama i drugim građevinskim objektima i nosiocima prava na njima (V List) kao vlasnik poslovne zgrade u Travničkoj 3 navodi se "Nelt Co" DOO iz Dobanovaca, ulica Maršala Tita 206, dok se u rubrici "vrsta prava" navodi "privatna svojina".

U "G Listu" Katastarske opštine, gde se navode podaci o teretima i ograničenjima dana 12. januara 2012. upisana je hipoteka prvog reda nad pomenutim objektom u korist "Banke Intesa" iz Beograda.

Šaponjić, kao direktor "Nelta", i Sočanac, u to vreme zastupnik pomenutog preduzeća, od ove banke su 31. marta 2011. tražili i dobili kredit u visini od četiri miliona evra. Aneksom tog ugovora od avgsuta 2011. banka je tražila hipotekarno obezbeđivanje kredita.

U ovom slučaju radi se o razvojnom kreditu sa minimalnim kamatama koji je subvencionisala država Srbija, a "Intesa" je bila samo izvršilac. Da bi banka, međutim, mogla nekome da dodeli ovakav kredit, morala je prvo da proveri solventnost dužnika i obezbedi odgovarajuće garancije.

Zbog toga su krediti i dodeljivani preko poslovnih banaka, koje su u stanju da ovo odrade, a zašta su naplaćivale proviziju. Kao što se vidi, "Intesa" je u ovom slučaju naplatila svoje usluge, ali nije proveravala obezbeđenost kredita, jer je kao zalog za dug od četiri miliona evra uzela nepokretnost koja je svojevremeno od strane samog vlasnika procenjena na manje od 580.000 evra, čime je postala saizvršilac u ovom krivičnom delu.

Dvojac iz "Nelta" posle toga 15. avgusta 2011. godine u Prvom osnovnom sudu u Beogradu overava založnu ispravu u kojoj se neistinito navodi da je preduzeće "Nelt CO" vlasnik objekta u Travničkoj 3 i ista zatim biva priložena "Intesi" shodno ugovoru o kreditu i njegovom aneksu. Na osnovu toga banka upisuje sebe u vlasničkom listu kao nosioca hipoteke.

Uprkos činjenici da se pred Privrednim sudom u Beogradu još uvek vodi postupak za raskidanje Ugovora o osnivanju zajedničkog preduzeća, u kome je 1.7. 2013. godine od strane Privrednog suda u Beogradu doneta prvostepena presuda, kojom je tužbeni zahtev NELT-a, kojim je zahtevao da sud utvrdi da li je Ugovor o osnivanju društva "Sinex Metalservis" d.o.o. zaključen dana 25. 5. 2005. godine ništav, odbijen kao neosnovan.

Šaponjić i Sočanac iz objekta u Travničkoj 3. nasilno i nestručno demontiraju proizvodnu liniju koja pripada društvu "Sinex Metalservis".

Takođe su protivzakonito izneli i preko 70 tona roto papira, čime su potpuno onemogućili dalju proizvodnju i "Sinex Metalservisu" naneli novčanu štetu. Zbog toga ovo preduzeće sa "Neltom" vodi niz postupaka pred Privrednim sudom u Beogradu.

Da bi prikrili svoje nezakonite radnje, između ostalog i prevaru sa upisom u katastar i uzimanjem višemilionskog subvencionisanog kredita, Šaponjić i Sočanac iniciraju pokretanje krivičnog postupka protiv potpisnika Ugovora o osnivanju društva "Sinex Metalservis" u kome tvrde da je "Metalservis", čiji je pravni naslednik "Nelt Co", oštećen prilikom osnivanja zajedničkog preduzeća "Sinex Metalservis".

S obzirom da su pomenuta dvojica bivši radnici Državne bezbednosti i da u svom "pravnom" timu imaju veliki broj nekadašnjih sudija i tužilaca, nije im problem da slučaj razvlače u nedogled.

Kada je otkrivena prevara sa uknjiženjem vlasništva i uzimanjem kredita, protiv Nebojše Šaponjića i Ranka Sočanca 20. maja 2013. podneta je krivična prijava Višem javnom tužilaštvu.

Predmet biva zaveden pod brojem KTR 2400/13 i dolazi u ruke zamenice javnog tužioca Aleksandre Grbović, koja od policije traži prikupljanje daljih dokaza.

Kako su osumnjičeni bivši pripadnici DB-a sa odličnim vezama kako u policiji, tako isto i u pravosuđu, još nije došlo do pomaka u ovom postupku, a ni država, kao ni "Banka Intesa" nisu raskinuli ugovor o kreditu sa "Neltom" za koji je kao garancija priloženo nepostojeće vlasništvo.

Zvaničnike ove države uopšte ne interesuju oni koji iz budžeta ukradu četiri miliona evra, ali se zato svirepo obračunavaju sa gladnima koji iz prodavnice iznesu pola vekne hleba.

 

   A 1.

Opet narod plaća

Osim što je monopolistički snabdevač svih zatvora u Srbiji, "Nelt Co" je dugo vremena bio i jedini distributer lekova "Srboleka", "Galenike" i "Hemofarma". Možda su zbog ovakvog poslovanja "Srbolek" i "Galenika" dospeli u nelikvidnost?

Proveravajući slučaj "Sinex Metalservisa" državni organi bi morali istovremeno da se pozabave i otkrivanjem ko je i zbog čega "Nelt Co" doveo u poziciju da bude monopolista i koliko je to koštalo ovaj narod i budžet Srbije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: