Архива

Posts Tagged ‘univerzitet’

MILIKINA VREMENA: LOGISTIČKA PODRŠKA ZA OPERACIJU NA KASI KLINIČKOG CENTRA SRBIJE!!?

16. септембра 2015. Коментари су искључени

 

Počinje "trogodišnji investicioni ciklus" u Kliničkom centru Srbije (KCS). U narednom periodu na revitalizaciju zgrade najveće zdravstvene ustanove u Srbiji biće utrošeno 300 miliona evra. Na ovaj impresivni budžet zinula je Vučićeva družina. Mogućnosti otimačine su nesagledive.

Da bi pljačka uspela, smenili su doskorašnjeg direktor KCS, profesora Miljka Ristića, koji je već oborio dva tendera, preko kojih je trebalo da mafija iz ministarstva opljačka milione evra. Kao "pouzdan čovek", na njegovo mesto je doveden docent (koji ne ispunjava uslove) Milika Ašanin, iz Nikšića. Ovaj crnogorski stručnjak za "kombinacije", dobio je životnu priliku: uključiće se u pljačku i odobravaće nameštene tendere. Ako na kraju bude previše tražio, i njega će da nameste!

 

                       Milica Grabež

OPERACIJA NAD KASOM KCS.-2

 

Vlada Srbije je 4. avgusta smenila profesora Miljka Ristića sa mesta direktora Kliničkog centra Srbije, na predlog Alekse Jokića, savetnika predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića.

Kako je navodeno u saopštenju Ministarstva zdravlja, novi direktor Kliničkog centra Srbije biće dosadašnji direktor Urgentnog centra KCS-a, docent Milika Ašanin.

Odlukom Vlade Srbije, saopštilo je ministarstvo, dosadašnji direktor KCS profesor Miljko Ristić prelazi na mesto glavnog koordinatora za transplantaciju srca i kardiohirurgiju za Beograd, Niš, Kragujevac i Užice.

Profesor dr Miljko Ristić je vrhunski kardiolog, ugledni je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. Ministarstvo zdravlja je, u saopštenju, zahvalilo Ristiću na svemu što je do sada učinio kao direktor najprestižnije zdravstvene ustanove u Srbiji i na uspešno sprovedenim planovima i programima, koji su realizovani u proteklom periodu.

Ali, licemerju Ministarstva zdravlja nikad kraja. U saopštenju je navedeno: "…Očekujemo da će profesor Ristić, kao vrhunski stručnjak, svojim iskustvom i znanjem na novom mestu pružiti veliki doprinos unapredjenju zahtevne oblasti i doprineti podizanju transplantacije na viši nivo u Srbiji".

Ko je docent Milika Ašanin, i zašto je, baš on, postavljen na ključno mesto srpskom zdravstvu? Prema Statutu Kliničkog centra Srbije, za direktora se može izabrati lice koje ima zvanje univerzitetskog profesora medicinskih nauka. Postavljeni Milika Ašanin je docent, i ne ispunjava te, formalne uslove.

Zašto je smenjen profesor Miljko Ristić?

Revitalizacija zgrade Kliničkog centra, koja treba da se osposobi za funkcionisanje, predviđa da se za tri godine izvedu svi građevinski radovi i usele raštrkane klinike i instituti, koji su u sastavu Kliničkog centra.

Vrednost radova opredeljena je na 300 miliona evra. Lepa para, može se dosta od tog budžeta staviti u džep. A period od tri godine je dug. Zgrabi pa živi, rukovode se tom prostačkom logikom funkcioneri ministarstva zdravlja.

A profesor Ristić je oborio dva tendera, kojima su budžet iz Ministarstva zdravlja Srbije planirale milione da stave sebi u džep. Predviđena je kupovina 10 novih skenera, ukupno će se izdvojiti i platiti za njih 10 miliona evra!

A šta sa skenerima za te tri godine, dok zgrada Kliničkog centra Srbije ne bude “revitalizovanma". Nema veze, uzeće se provizija, a skenere će prebaciti da se “ne ukvare“ u privatne ordinacije. Zaradiće se lepe pare. E, zato je bio potreban Milika Ašanin.

Na dan kada mu je uručeno rešenje da je novi direktor Kliničkog centra Srbije, dato mu je da potpiše svoje prvo rešenje sa tog mesta – da asistenta Marka Ercegovca postavi za direktora Urgentnog centra KC Srbije!

Poslušni Milika se dugo vrpoljio. Našao se u neobranom grožđu, i ličilo je da će da odbije ponudu koja se ne odbija. Ipak, drugovi su imali jače argumente, i Milika je, no što će jado, no potpisao!

Marko Ercegovac je po univerzitetskom zvanju asistent. A direktor Urgentnog centra KC Srbije može biti samo lice sa zvanjem profesora medicine. Nema veze, Erceg ume da ćuti, i potpisuje.

Smenom profesora Miljka Ristića, zdravstvenoj mafiji otvaraju se neslućene mogućnosti za poslednju pljačku u zdravstvu, posle koje neće ostati ni konca za zašivanje rana.

Nakon smene, profesoru Ristiću, tvrde izvori Redakcije, telefonirali su i predsednik republike Tomislav Nikolić i premijer Aleksandar Vučić, uveravajući ga da oni "nisu bili obavešteni o njegovoj smeni“.

Nije nikakva tajna da je zdravstvena mafija smenu profesora Miljka Ristića sprovela uz logističku podršku Alekse Jokića, savetnika Aleksandra Vučića. Ovaj čovek iz senke servisira najjaču organizovau kriminalnu grupu u kojoj su Nikola Petrović, Andrej Vučić, Aleksandar Stepanović, predsednik Višeg suda u Beogradu, Marko Čadež, predsednik Privredne komore Srbije i još nekoliko Vučićevih “bliskih prijatelja“.

Ko je Aleksa Jokić, čovek iz senke ? Po čemu se pamti ovaj čovek?

„Mog Vučića mnogi bi voleli da vide mrtvog" – izjavio je pre dve godine za dnevni Kurir, u neobično familijarnom tonu Aleksa Jokić, tada šef kabineta, savetnik i najbliži saradnik prvog potpredsednika Vlade.

Kao osobe koje „srpskom Eliotu Nesu" rade o glavi, Jokić je markirao „Miškovića, Beka i njihove medije sluge", koji su „Srbiju opljačkali, razorili i moralno uništili". Šefovanje Vučićevim kabinetom otprilike je deseta važna funkcija u bogatom Jokićevom „višepartijskom" angažmanu – od Saveza komunista, preko SPS, SRS do SNS…

Od 1974. do 1984. godine, radio je u policiji, zatim obavljao više javnih funkcija u Valjevu, bio je načelnik Kolubarskog okruga (od 1990. do 1994), potom istovremeno ministar saobraćaja u vladi Mirka Marjanovića i načelnik Kosovskog okruga (94-97), da bi od tada do Petog oktobra obavljao funkciju direktora JP PTT Srbije.

Za vreme te poslednje funkcije za njega se vezuju mnogi skandali – sindikat Nezavisnost optužio ga je 2000. godine da je naložio upravnicima svih pošta da na radnom mestu i u radno vreme organizuju prikupljanje potpisa za listu SPS-JUL i Slobodana Miloševića.

Zatim, da je dva puta tokom svog mandata od PTT Srbije dobio stanove, prvi put jedan od 165 kvadrata u Beogradu, za koji je ustupio svoj prethodni dvosobni u Valjevu. Za tročlano domaćinstvo (supruga i sin), Jokić je od firme dobio i drugi stan, ovog puta od 252 kvadrata.

Nikada nije rasvetljena Jokićeva uloga u prodaji dela „Telekoma Srbija" Italijanima i Grcima iz juna 1997. godine, koji je pokojni premijer Đinđić nazvao „najštetnijim ugovorom po državu ikada napravljenim".

Nedeljnik Vreme, svojevremeno je objavio reportažu o Valjevcu koji je na plećki istetovirao likove Mire, Slobe i – Alekse Jokića! Navodno mu je ovaj obećao neku uslugu, pa je rešio da ga iscrta na koži.

Jokić je rođen u selu Divci kod Valjeva, gde je posle mioničkog zemljotresa državnim parama izgradio osnovnu školu kojoj bi pozavideo i Beograd. Niko, istina, ne zna šta će selu tolika škola.

Da brine o rodnom selu, dokazuje i prošlonedeljna izjava Velje Ilića na valjevskoj TV o investicijama u taj kraj: „…Evo Aleksa Jokić je poluprivatno tražio i zamolio me da obezbedim novac za vodovod u Divcima i dobio je 19 miliona".

Osim što osmišljava strategiju pljačke, i pokriva mafiju iz Vučićevog okruženja, Aleksa Jokić, čovek bez ikakvog morala, radi i o glavi “moga Vučića“. Ako je uzme, oprostićemo mu sve krađe, lopovluke.

Dug je spisak stambenih jedinica površine od nekoliko ari u vlasništvu gospodina Jokića. Koliko duša Jokić nosi na svojoj duši, tek treba da se istraži.

Smena profesora Miljka Ristića, i postavljanje Milike Ašanina iz Nikšića za direktora najveće zdravstvene ustanove na Balkanu, loš je znak. A, to znači da dolaze vremena poslednje, i najsurovije pljačke u zdravstvu. Milikina vremena mnogi neće preživeti.

Prošle godine u avgustu je smenjen direktor Klinike za infektivne bolesti, veoma poznati stručnjak, profesor Dragan Delić, uz obrazloženje da je u sukobu interesa. U januaru ove godine profesor Delić je podneo neopozivu ostavku na mesto direktora Lekarske komore Srbije zbog haosa u ovoj ustanovi. Od tada na Klinici za infektivne bolesti Kliničkog centra Srbije radi kao klinički lekar!

Promovisanje nesposobnih, nestručnih, netalentovanih, ali poslušnih, na rukovodeće pozicije u zdravstvu, ugrozilo je zdravlje nacije. Korupcija, krađa i otimanje novca iz budžeta, Srbiju predstavlja zemljom u kojoj dobar deo lekara postaju ubice nedužnih građana koje traže pomoć lekara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SPOSOBNOST I KAPACITET MINISTRA ZDRAVLJA TOKOM PROIZVOĐENJA U DOKTORA MEDICINSKIH NAUKA!!!

20. августа 2015. Коментари су искључени

 

Grupa naučnih radnika, vrhunskih medicinskih stručnjaka, uputila je apel akademskoj javnosti Srbije, Univerzitetu u Beogradu, Medicinskom fakultetu, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Ombudsmanu Saši Jankoviću, Povereniku za informacije od javnog značaja, Rodoljubu Šabiću, direktorki Agencije za borbu protiv korupcije, Tatjani Babić i Ombudsmanu Univerziteta u Beogradu, Branku Rakiću, u kome pozivaju da se lažni doktorat i lažni naučni radovi Vučićevog ministra zdravlja Zlatibora Lončara, konačno razobliče pred zakonom i pred sudom stručne i laičke javnosti.

 

              ……

LONCAROVA DISERTACIJA-8B

 

Autori ovog spisa, podneska i peticije neće se potpisati, jer veruju da to nije najbitnije onima koji su ovlašćeni i plaćeni za utvrđivanje istine. Oni ukazuju na suptilno smišljenu manipulaciju sa brojnim učesnicima, koji su svoje ime, i verovatno teško sticani ugled i prestiž u naučno-stručnim krugovima, stavili u funkciju trgovine uticajem i novcem.

Grupa nastavnika Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu: Vladan Živaljević, Tatjana Pekmezović, Aleksandar Diklić, Svetislav Tatić, Duško Dunđerović, Branislav Olujić, Nikola Slijepčević i Ivan Paunović, odlučila je da proizvede ministra zdravlja asistenta dr Zlatibora Lončara u zvanje doktora medicinskih nauka.

Sa svim pravima i privilegijama koje iz toga proizilaze. Iako svesni da imenovani nema sposobnosti, kapaciteta, vremena, kao ni volje da se naukom bavi, oni su sačinili i objavili naučni rad u kome je on prvopotpisani autor.

Skraćeno prevedeno, da je Zlatibor Lončar dao suštinski doprinos i bio uključen u sve faze studije, kao i da je napisao ovaj rad. (adresa rada u prilogu). Po našim saznanjima iz ove grupe koautora, taj rad je napisala prof. dr Tanja Pekmezović. Lončar nije u tome učestvovao, jer ne poznaje ni najelementarnije tehnike naučno-istraživačkog rada. Statističku analizu ni u obrisima.

Ona je to uradila, stavljajući „skromno" sebe kao četvrtog autora. Ako joj je bilo stalo do para, ili pak do uticaja, moglo bi se razumeti. Ali se ne može prihvatiti. Zakletva u akademsko poštenje u skladu sa Etičkim kodeksom; naučno-istraživačkog rada „Dobra naučna praksa" iz marta 2004. godine i dalje obavezuje na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Ne sprovodi se, jer na tom fakultetu nema Ombudsmana za naučno-istraživački rad (čl. 7), kome bi se npr. mogli žaliti građani i naučni radnici, čija se prava ovim aktom intelektualnog nepoštenja (čl.9) povređuju.

Stoga se pisci ovog teksta obraćaju mnogo generalnijim ombudsmanima, poput hrabrog Ombudsmana Srbije g. Saše Jankovića, koji se nije plašio ni onoga ko je nadređen Zlatiboru Lončaru.

Obraćaju se čitavoj akademskoj javnosti Srbije i sveta. Kao i časopisu BMS Urology iz Londona, sa samo jednim zahtevom: poništite taj rad, kao emanaciju intelektualnog nepoštenja, grubog falsifikata i trgovine uticajem. Kao izraz snishodljive naučne misli i prakse u Srbiji, pred vlašću…

Mogli bi se navesti brojni dokazi u prilog ovoj tvrdnji i imperativnog zahteva, ali ćemo dati samo neke…

Dr. Lončar se po sopstvenom iskazu, ne bavi u svakodnevnom radu endokrinom, već abdominalnom hirurgijom. To se može videti iz njegovog CV na sajtu Ministarstva zdravlja. On nije učestvovao u prikupljanju i obradi podataka u vreme koncipiranja i rada na ovom predmetu. Nije učestvovao u lečenju ni jednog bolesnika iz ove oblasti. On se navodno bavi hepatobilijarnom hirurgijom i transplantacijama (iako nema dokaza-potvrde stručne osposobljenosti za taj posao!).

Dr Lončar ne govori akademskim jezikom, obrazovanih ljudi. On barata sa svega oko 500 reči u srpskom i oko 50 reči u engleskom jeziku. Njegovi javni nastupi su nekad pravo mučenje za slušaoce i one koji pokušavaju da dokuče šta je „pisac hteo da kaže".

Kao autor u akademskom prostoru do dolaska na vlast 2012. godini, ima samo jedan rad u kome je dopisan kao sedmi autor! Nakon toga, on se pojavljuje u još nekoliko radova, koji nemaju veze sa njegovom oblašću ekspertize. Nikad nije bio prvi autor.

Dr Lončar ne poznaje statističke ni epidemiološke metode i teško da može da ih sada nauči i objasni. Još teže da ih primeni. To je lako proverljivo organizovanjem kontrolnog ispita, pred objektivnom komisijom za čijeg predsednika kandidujemo profesorku statistike Jelenu Marinković sa Medicinskog fakulteta. Tražimo kontrolu njegovih znanja, zbog više nego osnovane sumnje u lažirane ispite.

Znači, pomenuti doktor je skoro sve ispite na doktorskim studijama „prošao" ne udubljujući se posebno. Tačnije rečeno-nimalo. Ako se neko čudi ovome, može se reći da je to lako moguće iz njegove pozicije u političkom establišmentu, već nekoliko godina. Obični smrtnici to ne mogu i zato moraju da uče. Ovo podrazumeva zahtev da mu se ponište svi ispiti na doktorskim studijama.

On je inače bio najgori od četiri kandidata na konkursu za izbor kliničkih asistenata 2012. godine. Izabran je samo zahvaljujući trgovini političkim uticajem. Taj bi izbor trebalo takođe preispitati, što se ovom peticijom takođe zahteva.

Nije bilo logično da neko istovremeno vrši takve političke i operativne dužnosti, kao što su ministar zdravlja, pomoćnik direktora Kliničkog centra Srbije, direktor Urgentnog centra KCS, član Glavnog odbora i Predsedništva SNS…

On je u vreme polaganja ispita bio i član Saveta Medicinskog fakulteta, čak Saveta Univerziteta u Beogradu i navodno vredno učio epidemiološke ili „odvratne" statističke metode, kao što je Cox-ova multivarijantna regresiona analiza  ili Kaplan-Majerova kriva . Te „prozaične metode" on teško može da nauči sada u dogledno vreme. To podrazumeva prethodna znanja i sposobnosti primene i tumačenja.

Nije logično da dr Lončar u vreme najaktivnijeg bavljenja politikom publikuje nekoliko radova. Istina lako se može videti od strane medicinski obrazovanih ljudi, da nisu iz njegove sfere stručnog interesovanja.

Lončar nema moralne ni ljudske kvalitete, potrebne za jednog doktora nauka. On se interesuje za mafijaške metode zastrašivanja, vehementnog naređivanja i podređivanja, koje je usavršavao u Urgentnom centru. On je direktni krivac za udes helikoptera u kome je nastradalo 7 ljudi, jer je direktno naložio sletanje na Aerodrom Surčin. Sve radi samopromocije u medijima.

On je direktno odgovoran za lošu organizaciju zdravstvene službe u kojoj je infekcija odnela najmanje 7 života u Urgentnom centru (tačno 7). Za isti je okrivljena Klebsijela, za koju nije čak bio siguran da je bakterija. Prema programu doktorskih studija on je uspešno položio predmet: Bolničke infekcije. Što on i stvarno i pravno veoma slabo poznaje!

Lončar je vrlo verovatno katastrofalan ministar. Iako to nije naša tema. On želi da postane naučnik, doktor filozofije (RIO) i to ne na Megatrendu, već na beogradskom univerzitetu. To mu neko omogućava i u tom zlodelu pomaže. Ako nas to ne interesuje, onda nam nije stalo ni do budućnosti.

Konačno, Lončar ne zna engleski jezik. U službenoj biografiji tvrdi da zna. Ali, to je lako proveriti. Urednicima ovog časopisa će biti dat njegov telefon da provere da li autor sa takvim engleskim, može biti pisac ovog složenog teksta i vođa još složenijeg istraživačkog poduhvata.

Na samom kraju ove taksacije, čitalac se može upitati, čemu sva priča i gde je „savršen zločin"?

On je u činjenici da je ova grupa odlučila da preko navedenog rada u relevatnom naučnom časopisu, „progura" doktorsku tezu ass. Zlatibora Lončara. Za razliku od drugih, ali baš svih redom naprednjačkih „naučnika" koji su svi „prosto i bezdušno prepisivali bez citiranja", Lončar je izabrao metod „zakupa" kompetentne, ali nemoralne naučnice dr Tanje Pekmezović.

Ona je sačinila dobar uslovni rad. Napisala čitavu doktorsku tezu i na kraju slajdove i sve što je potrebno za uspešnu odbranu disertacije. Lončar nije ništa ni radio, ni uradio! Kako bi se neko mogao proglasiti doktorom nauka u grani u kojoj nije dao nikakav doprinos?

Sad dolazimo do nekih mogućih zaključaka, koji će svima, koji se ovim budu bavili olakšati posao…

Pre svega, nesumnjivo je da je Medicinski fakultet teško zloupotrebljen. Naučne slobode, intelektualno poštenje i etika povređeni na svakom koraku ovog disertacionog rada ili procesa. Da su mnogi od gore pominjanih naučnih radnika i lekara takođe zloupotrebljeni i neopreznošću stavili svoj ugled „na panj", tvrdnjom kako je Lončar na tome nešto radio.

Oni sigurno znaju da nije radio ništa! Ni u radu, kao ni u disertaciji, kojoj se brzo bliži. Radio je samo političke i neke njima bliske poslove, koji se pre ili kasnije završavaju brodolomima. A i ovaj će verovatno vrlo brzo.

Svima onima koji se pitaju gde je intelektualno i građansko poštenje pisaca ove peticije uzvraćamo kontrapitanjem: Šta mi sitni naučni radnici možemo pred silom vlasti kad ni zvaničnici koji štite društveni poredak i javni interes možda nisu u stanju da ovo zaustave, a neki to čak pomažu? O tome će biti reči u sledećim obraćanjima javnosti, posebno akademskoj. Stoga mi otkrivamo istinu, a vi proverite.

Da bi Univerzitet u Beogradu i Medicinski fakultet, kao i SANU spasli svoju čast, moraju naći osobe od integriteta, koje će ispitati navode. Ombudsman i drugi navedeni im u tome moraju aktivno pomoći. I Dekan i Rektor su članovi SANU, kao i Predsednik SANU, naravno.

Utvrditi istinu i izreći mere. Svi Lončarevi koautori moraju biti udaljeni iz nastavnog i naučnog procesa. Kako bi se sprala ljaga, sa svih onih koji su morali da uče i nauče sve, ono što je propustio Lončar.

Akademska javnost Srbije ne sme ostati ćutljiva i nezainteresovana. Oni koji neće „da se bave politikom, prihvataju da se politika bavi njima". Politika je ovim naizgled savršenim zločinom postala važnija od svega. Što nije istorijski raritet u Srbiji. Naprotiv, u našoj otadžbini je često bio „važniji gram vlasti, od kile pameti". Bio bi red da se tome učini kraj!

Ako sve prećutite i počnete da pravdate, da je toga bilo i ranije, reći ćemo nije u ovoj meri nikada. Kao što ni mnoge stvari, koje danas imamo na dnevnom redu u Vučićevskoj Srbiji, nisu nikada ranije bile moguće.

Kupovina doktorske disertacije je možda bilo i ranije, ali se sada to radi otvoreno i beskrupulozno. To radi niko drugi do ministar zdravlja u Vladi Republike Srbije. I očekuje da postane punopravni član akademske zajednice. Jadna je ta akademska zajednica, koja nemo posmatra i saučestvuje u toj trgovini.

Jadni će biti Ombudsman Saša Janković, poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić i direktorka Agencije za borbu protiv korupcije Tatjana Babić, ako ne smatraju, da su ovim: povređena prava građana, da se radi o istini od javnog značaja, da se radi o čistoj i nepatvorenoj korupciji u akademskom prostoru. Ombudsman Univerziteta u Beogradu g. Branko Rakić je takođe pozvan da zaštiti ugled i čast akademske zajednice.

Iako u ovom kriminalnom slučaju sve izgleda neuhvatljivo, nedostižno u smislu pravde, stvari su, ustvari, vrlo jednostavne. Sve je lako proverljivo. Lončar nema neophodna znanja i kompetencije. Ne može brzo ni da ih stekne.

On treba da bude vraćen na početak u akademskoj zajednici, koja vodi računa o svom dostojanstvu i časti. Sve je falsifikovano, i ispiti na doktorskim studijama i ovaj rad i doktorska teza je na tome zasnovana.

Sada samo žuri sa svršenim činom, koji će se desiti odbranom teze. Stečen „ugled" u akademskoj zajednici. Prevarena akademska i sva druga Srbija!

Kažimo Stop krađi! Kaznimo gore pomenute saučesnike krađe. Kaznimo dekane, prodekane, rektore i prorektore, ako nisu u stanju da se staraju o javnom interesu. Kaznimo ombudsmane, poverenike, direktore agencija – ako ne učine ništa.

Ako ništa ne uradite ovo će brzo postati međunarodno poznat skandal. Spremni smo da obavestimo sve relevantne međunarodne institucije. Pa neka se vidi onda kakav će ugled biti zemlje i univerziteta.

Svaka vlast, pogotovu ovakva, je prolazna – a bruka i sramota večni i trajni.“

 

©Geto Srbija

materijal: List pritiv mafije

SEZONSKI DOZIRANA SRPSKA KULTURA U NOĆNOM MASKENBALU!!

16. маја 2015. Коментари су искључени

 

Kako je zahvaljujući "demokratskim tekovinama" i kleptokratskim "promenama" sistematski urnisana muzeologija u Srbiji. Kako je rimska izreka Hleba i cirkusa (igara) postala stvaralački lajtmotiv naše muzeologije. Kako je na najgori mogući način potvrđena narodna poslovica da riba smrdi od glave. Kako je pseudokulturni bašibozuk uzurpirao kulturu. Kako je bizarna nevladina organizacija uzurpirala muzeologiju u Srbiji. Da li uskoro predstoji otvaranje Muzeja propalih direktora muzeja. Ko bi trebao da dobije nagradu za životno delo i počasno mesto u njemu.

 

                      Stanislav Živkov

SRPSKA KULTURA5

 

U normalnom svetu manifestacija Noć muzeja (poznata takođe i kao Duga noć muzeja) predstavlja kulturni događaj u organizaciji muzejskih kuća i drugih kulturnih institucija kojem je glavna odlika da su muzejski i drugi izložbeni prostori otvoreni do kasno u noć te da je ulaz potencijalnim posetiocima slobodan ili uz minimalnu novčanu naknadu koja im omogućava posetu ne samo jednog muzejskog ili izložbenog prostora već više njih.

Prva Noć muzeja održana je u Berlinu pod nazivom Lange Nacht der Museen 1997. godine. Zbog izuzetnog interesa i načina na koji je ideja o samom događaj realizirana ubrzo se proširio na više institucija i različitih gradova širom Evrope pa i sveta.

Ovo sve važi za bilo koju iole normalnu zemlju u kojoj država normalno funcioniše ali s obzirom da mi već duži niz godina živimo u krajnje nenormalnoj državi u kojoj je sve doslovce okrenuto na tumbe, onda ni najmanje ne čudi što se manifestacija Noć muzeja doslovce pretvorila u ispunjenje starorimske izreke panem et circenses odnosno hleba i igara (u doslovnom prevodu sa latinskog hleba i cirkusa).

Naime ova veoma popularna metafora odnosi se pre svega na sve za metode kojima neka vlast osigurava podršku stanovništva tako što obilno zadovoljava njegove kratkoročne interese i nevažne potrebe, a nauštrb dugoročnih interesa, odnosno da bi mu skrenula pažnju s daleko važnijih problema.

Naravno ovde nije u pitanju nikakva vlast nego interes pseudokulturnog bašibozuka kome je jedino važno ne da vidi nego da negde bude viđen a to negde upravo mora da bude nešto po svaku cenu pomodno i još gore politički podobno, sve u skladu sa ciljevima udruženog zločinačkog poduhvata urnisanja kulture sa jedne, i punjenja džepova članovima nevladinih organizacija.

 

      Selebriti i rijeliti…

 

Inače u široj javnosti je malo poznato da izraz Hleba i cirkusa (igara) zapravo potiče iz satiričke pesme rimskog pesnika Juvenala s početka 2. veka u kojoj se on žali na apatiju građana Rima, koji su zahvaljujući podeli besplatnog hleba te sve većim zanimanjem za raskošne gladijatorske igre i druge javne spektakle u organizaciji države, izgubili svaki interes za politiku i brigu o javnim stvarima, odnosno prepustili je carevima i njihovim birokratskim klikama.

U današnje vreme se taj izraz često koristi i za kritiku masovnih medija koji sve manje služe javnosti, a sve više se vode za profitom kroz tzv. infotainment, odnosno insistiranje na trivijalnim temama kao što su, sportska takmičenja, život celebritija i realiti emisije, a nasuprot ozbiljnih društvenih, ekonomskih političkih i kulturnih problema društva.

Sve to naravno još više važi za muzeologiju koja je u periodu nakon tzv demokratskih, bolje rečeno kleptokratskih promena temeljno urnisana pre svega zahvaljujući sistematskom urnisanju drušva zahvaljujući činjenici da su tzv demokratske snage čitavo društvo pretvorile u najobičniju međustranačku buvlju pijacu .

Na takvoj pijaci se trguje direktorskim mestima po stranačkom ključu, a takođe je, barem što se muzeologije učinjeno sve da se važeći Zakon o kulturnim dobrima u što većoj meri derogira i sistematski krši samo kako bi se na mesto direktora muzeja i drugih kulturnih ustanova doveli stranački poslušnici, diletanti, raznorazne plavuše kojima zapravo uopšte nije stalo do muzeologije i zaštite kulturnih dobara.

Njima je u osnovi pre svega rešavanje svojih egzistencijalnih problema kao što su bigamija, nimfomanija, impotencija, slugeranjstvo, pretvaranje muzeja u šoping mol, nameštanje poslića kumovima, braći i sestrama, ljubavnicima, mužu, integracija nevladinog sektora u ustanove kulture, promocija savremenog stvaralaštva, sadomazohizam, pretvaranje umetnosti u omaž Aušvicu, struganje smrdljivih koščurina, dovlačenje kubika zemlje ili ruševina u galerije…

Sve je to moguće samo zahvaljujući činjenici da se od strane samih gradskih uprava sistematski organizuje kršenje zakona o kulturi, odredbi o potrebnoj stručnoj spremi, o obaveznom stručnom ispitu kako bi sve to bilo jako moderno i jako poželjno a muzeologija pretvorila u servis za ispunjavanje najsumanutijih želja raznoraznih kulturtregerki, feministkinja, komunista -pseudo konvertita, nevladinog sektora i ostale nadrikulturne razularene bande.

A pri tome, republičko bilo pokrajinsko ministarstvo kulture ne može da reaguje i spreči nezakonita imenovanja ili izmene statuta i sistematizacija iz prostog razloga jer se zahvaljujući našem višesranačkom sistemu u kome zapravo ne postoje političke stranke već stranke lokalnim samoupravama omogućava da svi nezakoniti opšti akti dobiju status svetih krava i nedodirljivosti.

Na taj način se omogućava da se izmenama sistematizacija načisto srozava kriterijum stručnosti pa recimo nakon magistra nauka izmenama sistematizacije za isto radno naprasno bude neophodna srednja stručna sprema a da radnik zapravo nema ni to već svega 3 razreda srednje škole ali je zato politički podoban pa onda još ode na političku funkciju u opštinu a radno mesto drži rezervisano.

Uostalom sve ove svinjarije postale su najnormalnija stvar iz prostog razloga jer se na najgori mogući način potvrdilo pravilo da riba smrdi od glave o čemu najbolje govori primer naše najuglednije muzejske ustanove Narodnog Muzeja koji je zahvaljujući sprezi raznih štetočina koje do danas ni zašta nisu odgovarale maltene totalno fizički uništen.

Iz razloga jer je za potrebe realizacije udruženog zločinačkog poduhvata u režiji kumovsko -švalersko -žuto-rotarijanskog poduhvata „rekonstrukcije" najpre nekadašnji pomoćnik ministra kulture Jovan Despotović, koji je inače svojedobno najuren iz Muzeja savremene umetnosti, na predlog ražalovane direktorke dr Cvjetičanin Tatjane dozvolio da se muzej zatvori kao bi se natenane mogla straćiti gomila novca na Cvjetičankine najluđe ideje, haljine koje je o trošku muzeja kupovala na putovanjima u inostranstvu ili uzimala umesto naknade za najam prostora i još za to, poput Elene Čaušesku po narudžbini Demokratske stranke ili kao pratilja Borisa Tadića i njegove belosvetske kamarile dobijala raznorazne nagrade u zemlji i inostranstvu.

 

      Dizanje kose na ćebetu

 

Inače , po svemu sudeći, već pomenuti Muzej savremene umetnosti daleko je bolje funkcionisao pod upravom Radisava Trkulje nego pod sadašnjom direktorkom Branislavom Anđelković Dimitrijević, koja je na to mesto došla ne zbog svojih navodnih muzeoloških zvanja, već kao snajka Vojina Dimitrijevića, čijem je sinu Branislavu Dimitrijeviću Sonja Liht svojedobno otvorila skaredni Centar za savremenu umetnost, najpoznatiji po tome što su sorošovske pare arčene na budalaštine i pseudoumetničke svinjarije, a sam Dimitrijević je kasnije, u vreme dok je bio pomoćnik ministra kulture, nastavio u istom stilu pa je recimo ozloglašenom pseudoumetniku i obožavatelju kanibalizma Zoranu Todoroviću iz kase ministarstva dao 100.000 eura kako bi na venecijanskom Bijesranju 2009. godine organizovao degustaciju pihtija od hirurškog otpada nakon obrezivanja dečaka, pranje ruku sapunom skuvanim od sopstvenog sala i još prodavao po 200 eura ćebiće istkane od ljudske kose!

Inače, bračni par Dimitrijević & Anđelković straćio je neverovatne količine novca ni našta, a Anđelkovićka se u samom muzeju, recimo, proslavila šikaniranjem pojedinih kustosa i odbijanjem da prizna zaslužena muzejska zvanja muzejskim stručnjacima, iz prostog razloga jer su, tokom svojih karijera, za razliku od nje, nešto i uradili!

U isto tu kategoriju spada i policijska snajka, Tijana Palkovljević koja je u poslednjih nekoliko godina temeljno uspela da urniše nekada uglednu ustanovu Galeriju Matice Srpske u kojoj je zavela strahovladu, a kao najvidljiviji rezultat njene strahovlade je skandalozan otkaz noćnom čuvaru Momiru Nikiću samo zato jer je gledao televiziju!

Inače, sadašnja direktorka Tijana Palkovljević, inače, nekadašnji galerijski pedagog, uz svesrdnu saradnju penzionerke Branke Kulić i izvesne Dobrile Jerkov, inače majke portparolke DS-a Aleksandre Jerkov, naveliko kopira sve štetočinstvo koje je napravila prethodna direktorka Branka Kulić, koja je, pak, protežirala svog muža Ratomira i sina Luku, zaposlenog u Muzeju savremene likovne umetnosti Vojvodine.

Tu je, tek, zaposlen čitav niz drugih bizarnih likova i štetočina: izvesna Svetlana Mladenov, koja je zajedno sa kćerkom Sanjom Kojić-Mladenov uspešno urnisala pančevački Centar za kulturu, a ako se zna da je tamo doskora direktor bio izvesni Živko Grozdanić Gera, koji se svojevremeno "proslavio" simulirajući kopulaciju sa Meštrovićevom statuom u Narodnom muzeju, to zaista sve govori i o Geri i o savremenoj umetnosti uopšte!

Naravno tu spada i opskurna vedeta avangarde izvesni Vladimir Kopicl, nazovi avangardni pisac rodom iz Đeneral Jankovića, koji je zabunom zalutao u Novi Sad.

U ovaj zločinački poduhvat arčenja para svesrdno se uključio i izvesni Miodrag Šuvaković, u javnosti daleko poznatijeg pod nadimkom Miško (verovatno jer je i to vrlo in)! Elem, prema podacima sa Vikipedije, rečeni Miško je ex-konceptualni umetnik, a za sve drugo trebalo bi angažovati prevodioce da pojasne šta na primer uopšte znači opis Šuvakovićevog delovanja, koji se, iako sa strukom istorije umetnosti nema ama baš nikakve veze, stalno uvaljuje u raznorazne savete galerija, likovnih kolonija, a još se uz to bavi skribomanijom pišući dibidus nečitke knjižurine.

 

      Žuti fantom u Noći muzeja

 

Naravno, ovakvih nebuloza ima na sve strane, pa recimo treba podsetiti na čuveni slučaj neovlašćenog snimanja zaposlenih i izdavanje lokala u režiji izvesnog Miroslava Zubića u Pirotu naravno u istu tu kategoriju spada i izvesna Lidija Milašinović, na žalost još uvek direktorka Narodnog muzeja u Kikindi, koja je i tamo temeljno uspela da urniše muzej, što ni najmanje ne čudi, jer su direktori svih muzeja postavljeni od političkih stranka koje su na vlasti u gradovima i opštinama, ali u svakom slučaju muzejska struka je u totalnom kolapsu u kome se zato povremeno javljaju i neverovatne situacije poput one u Muzeju Nikole Tesle, koji pod hitno treba pripojiti Muzeju nauke i tehnike, i kome vrlo verovatno uskoro preti izbacivanje iz otete vile koji se lane "proslavio" rekonstrukcijom sobe hotela Njujorker u kojoj je Tesla živeo!

U najmanju ruku ovo je podsećalo na rekonstrukciju spomen soba gde su se nakon II svetskog rata raznorazni prvoborci fotografisali kako bi retroaktivno dokazivali da su bili učesnici NOB-a za vreme rata, a ne samo nakon oslobođenja, a kako bi ipak bilo i nešto autentično.

Muzej Nikole Tesle pretvoren je u svojevrsni nekrofilni klub, samo zato jer zaposleni u tom muzeju nipošto ne žele da vrate urnu sa pepelom Nikole Tesle njegovim rođacima, kako bi je dostojno sahranili, pošto misle da iz te urne, poput onog sanduka iz prvog filma o Indijani Džonsu, zrači neka božanska snaga koja će direktoru tog Muzeja , inače bivšem novinaru Studija B i uredniku RTS, Vladimiru Jelenkoviću verovatno omogućiti da stekne genijalnost Nikole Tesle i nastavi naučno istraživački rad, upravo tamo gde je Tesla stao!

Inače ovaj bizarni lik koji je u muzeologiju zalutao po liniji gradskog komiteta Demokratske stranke u Beogradu, ostaće zapamćen po skandaloznom šikaniranju muzejskih stručnjaka Zorice Civrić i Dubravke Smiljanić na šta niko nikada nije reagovao, ni Ministarstvo ni gradski sekretarijat za kulturu ni osnivač pošto je vrlo očito da Jelenković za nepoznate novinarsko piskaračke zasluge ima status svete krave!

Stoga ni najmanje ne čudi činjenica da je samo u društvu gde se već više od deset godina dešavaju ovakve budalaštine moguća pojava nevladine organizacije Noć Muzeja koja , u skladu sa sveprisutnim pomodnim štetočinskim svinjarijama i ove godine našu javnost maltretira organizovanjem opskurne i izvikane manifestacija pod imenom Noć muzeja samo zato jer je neko negde procenio da je to veoma moderno, a na to su kao svinja na masnu krpu navalili svi mogući i nemogući muzeji galerije i ostale ustanove kulture.

Sasvim je jasno da manifestacija Noć muzeja predstavlja poseban primer prodavanja magle, odnosno drpeža, muljaže i prevare. Naime, dok se u svim normalnim državama organizacijom ovakve manifestacije bave muzejska društva i ministarstvo kulture, kod nas je ova manifestacija zapravo svojevrsni udruženi zločinački poduhvat predvođen privatnom bračno-vanbračnom manufakturom u koprodukciji sa grupicom anonimnih hohštaplera, doživotno propalih studenata i totalnih diletanata okupljenih oko opskurne produkcijsko umetničke grupe Noć muzeja koja, zloupotrebljavajući trud stotina ako ne i hiljada muzejskih radnika, prodajući muda za bubrege, zapravo sebi pravi spomenik za života, pritom dobro zarađuju.

Tako se sasvim jasno vidi da ova opskurna grupica anonimusa samo zahvaljujući opšteprisutnoj ispranosti mozgova i povodljivosti građanstva za svime i svačime, zapravo prodaje kultutregersku maglu i to otrovnu.

Sam "eminentni" sastav umetničko produkcijske kuće Noć muzeja najbolje govori kakva je to zapravo grupica samoreklamera, prodavaca magle i u krajnjoj liniji muzeoloških diletanata jer je sasvim očito da čitava ta klika predstavlja pravi muzeološki balon od sapunice koji bi u svakom normalnom društvu odavno bio probušen, a sapunica prosuta!

Očito je da se ovde radi o dobro uigranoj pseudomuzeološkoj kliki jer je jasno da najopasniji tipovi u njoj sa muzeologijom nemaju ama baš nikakve veze, a svi ti navodno istaknuti članovi umetničko – produkcijske grupe koja okuplja navodne istaknute umetnike, istoričare umetnosti, sociologe kulture i sve one koji se na bilo koji način bave kulturom, a nastala je s ciljem da se kroz kreativne inicijative afirmišu univerzalne kulturne i umetničke vrednosti zapravo sa muzeologijom i strukom zaštite spomenika kulture apsolutno nemaju veze, niti sa osnovnim etičkim principima muzeologije jer svojim štetočinstvima iz godine u godinu sve više urušavaju muzejsku struku! O tome o kakvim se preseravanjima zapravo radi najbolje govori najava za ovogodišnju manifestaciju Mrak muzeja!

 

      Umnožavanje lokacija

 

Leonardu da Vinčiju bilo je potrebno deset godina da naslika Mona Lizine usne, a Džejmsu Kameronu isto toliko da napravi prvi 3D film. Jedna decenija dovoljna je da se tečno progovore tri jezika, precizno izmeri klima određenog područja ili naraste trešnjino drvo što sve zajedno ima međusobne veze kao dupe i milihbrot!

Dalje se navodi: za devet dosadašnjih i predstojeću – desetu Noć muzejamoguće je napraviti revoluciju u umetnosti, progovoriti jezik kulturnog provoda, postati poznat po prijateljskoj klimi i izrasti u događaj s prepoznatljivom tradicijom.

Povodom ovogodišnjeg jubileja, poželeli smo da opišemo fenomen Noći muzeja u jednoj rečenici: „Majsko veče u kojem se kultura uzdiže u zvezde, publika uzdiše od utisaka, a granice umetnosti i provoda se stapaju u istom sazvežđu".

Međutim, iz godine u godinu postaje sve teže izraziti se rečima, i zato smo prešli na jednačine. Naša formula za spajanje kulture i odličnog provoda sadrži najmanje 10 sastojaka: umetnost + inspiraciju + prefinjen sadržaj + jedinstvenu atmosferu na ulicama + inovativnu formu izlaganja + neobične lokacije + ozarene posetioce + nezaboravne trenutke + odličan provod + poseban i misteriozan faktor X.X predstavlja broj slučajeva u kojima je naš auditorijum ostao bez daha X označava broj posetilaca koji su se (bolje) upoznali čekajući u redu na najposećenijim lokacijama X je umnožavanje nesvakidašnjih lokacija koje su postale deo umetničke ponude X simbolizuje neobjašnjivu energiju koja čini Noć muzeja drugačijom od svih ostalih noći u godini X s razlogom provokativnih sadržaja koji pomeraju granice umetnosti X modnih revija na koje se gledalo kao na vrhunsko umetničko delo X koncerata koji su izmamili osmehe, usklike i radost X performansa koji su naterali posetioce da se zaljube u pokret X vaših i naših fotografija od kojih se može napraviti muzejska postavka na posletku:XX je broj narednih Noći muzeja, koje će vas još dugo, dugo radovati.

 

      Kapitalci i štihovi

 

Sve ovo postaje daleko jasnije ako se u obzir uzme činjenica da je „Noć muzeja" umetničko-produkcijska grupa koja navodno okuplja istaknute umetnike, istoričare umetnosti, sociologe kulture i sve one koji se na bilo koji način bave kulturom, a nastala je s ciljem da se kroz kreativne inicijative afirmišu univerzalne kulturne i umetničke vrednosti.

Osnovna delatnost umetničko-produkcijske grupe jeste osnivanje, organizacija i realizacija manifestacije Noć muzeja. Pored ovoga, bavi se i drugim aktivnostima čiji je zajednički cilj dugoročno povećanje posećenosti muzejskih institucija, kao i povezivanje i saradnja sa sličnim institucijama u zemlji i inostranstvu.

UPG „Noć muzeja" kroz različite projekte i manifestacije sličnog karaktera okuplja i upošljava ljude koji imaju slična interesovanja.

O tome kakvi su se sve kapitalci svojedobno nakotili u krilu Noći muzeja najbolje govori sledeći primer: Dugogodišnji saradnik ove razularene prevarantske bande bio je izvesni Ivan Stanić, koji, inače rođen 1970, a prema podacima sa sajta www. serbiancontemporaryart. info , još od 1993, dakle punih 19 godina imao status navodnog postapsolventa Filozofskog fakulteta u Beogradu, odsek za Istoriju umetnosti!

Dakle, ako pretpostavimo da su po starom statutu studije istorije umetnosti trajale četiri akademske školske godine, pa potom apsolventski staž još godinu dana, proizilazi da nesretni Stanić fakultet sa manje od dvadeset ispita tokom četiri školske godine, studirao svega 24 godine da bi nakon toga neko vreme uhlebljenje pronašao u Narodnom Muzeju gde ga je zaposlila ražalovana direktorka dr Cvjetičanin Tatjana da bi na kraju završio u stovarištu muzeološkog otpada u Muzeju savremene umetnosti, čini se da su se stekli uslovi za osnivanje jednog potpuno novog muzeja, Muzeja propalih muzejskih direktora gde bi sigurno počasno mesto i nagradu za životno nedelo dobila dr Tatjana Cvjetičanin a redovna godišnja priznanja dodeljivala bi posebna komisija u sastavu Jovan Despotović, Miladin Lukić, Branka Kulić i Branislav Dimitrijević, odnosno sve sami štihovi. Spram sveća i tropar!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: