Архива

Posts Tagged ‘unija’

VELIKE POLITIČKE LAŽI I POBOLJŠANJE U DŽEPOVIMA KOJE GRAĐANI SRBIJE NIKADA NEĆE VIDETI!!!

 

Posle samo tri godine diktature i samovlašća Aleksandra Vučića, od Srbije neće ostati ni kamen na kamenu. Potpuno je uništen celokupni privredni sistem, likvidirana je poljoprivreda, ubijeno je selo, opustošeni su gradovi i slomljen je duh nacije. Svi Vučićevi "projekti" i "investicije" su bili lažni i nepostojeći, sva njegova obećanja su, ustvari, prevare, a svi "strani investitori" su bili plod njegove bolesne mašte ili, u najboljem slučaju, prevaranti i hohštapleri, čije kriminalne radnje danas plaća svaki građanin, novcem iz državnog budžeta. Konačno, sledi i susret sa strašnim posledicama njegove kratkotrajne ali ubitačne vladavine.

 

                  Nikola Vlahović

GUSLANJE PO SRBIJI-7

 

Sprženu zemlju koju će iza sebe ostaviti Aleksandar Vučić neće imati ko da obnavlja. Najbolji inženjeri, najbolji lekari, najbolji programeri i svi oni koji su u svojoj struci bili elita, već su napustili Srbiju. Reč je o građanima Srbije koji su u najboljim reproduktivnim godinama, koji će svoje potomstvo podizati i školovati za neke potrebe nekih drugih država i drugih kultura. Poslednji talas takve emigracije otišao je već u prvoj godini Vučićeve vladavine.

Umesto njih, Vučić je u sve institucije sistema, na velika vrata, uveo dojučerašnje uličare, prevarante, agresivne poluinteligente sa kupljenim diplomama, i kriminalce. U Vladu Srbije, na ministarske pozicije, uveo je čitavu gej-zajednicu.

Dolaskom na vlast 2012. godine, uništio je političku scenu u Srbiji. Uzeo je u zaštitu najkriminalniji deo Tadićevog režima, doveo Socijalističku partiju Srbije u poziciju da bude saučesnik u njegovoj veleizdaji, "da okrvave ruke", kako ne bi sam snosio odgovornost, a potkupio je i intelektualce i čelnike nevladnih organizacije.

Uz Vučića su stale i njemu nekada omražene Sonja Liht, Sonja Biserko, Nataša Kandić, Jelena Milić i ostali plaćenici NATO pakta i američkih obaveštajnih službi. Rasturio je i poslednje ostatke slobodnih medija i postavio svoje "komesare" i propagandiste.

Ukratko, vladajući Srbijom surovo kao nekada Pol Pot u Kambodži, uništio je i duh naroda i sve oblike državnosti za duži vremenski period. Otišao je toliko daleko u svom ludilu, da je uveo laž kao vrhunski moral.

O kakvom zlu se radi, najbolje govori i lik njegovog poslovno-političkog makroa, Majkla Kirbija, čoveka sa likom hijene, spremnog da ubije za male pare. Ovaj ružni i primitivni američki diplomata, simbol je ubistvenog terora koji njegova vlada sprovodi nad Srbijom.

 

       Kuda i kako dalje u takvim okolnostima?

 

Nova politička snaga koja se bude usudila da preuzme odgovornost za događaje koji će nastupiti u Srbiji posle Vučićevog pada, mora za početak da zna ono najvažnije: Amerika je saveznik separatističke albanske vlade na Kosovu, a ne srpske vlade u Beogradu.

Tako će biti i ubuduće. Takođe, nova politička snaga, mora da zna da je Amerika, uglavnom, saveznik svih srpskih neprijatelja i predvodnik one grupe zemalja koja je izvršila divljačko bombardovanje 1999. godine. To neprijateljstvo će, bez ikakve sumnje, trajati u ovom veku.

Ali, opljačkana, izdana i temeljno uništena Srbija, neće imati mnogo izbora. Bez inostrane pomoći, neće moći daleko da stigne. Ipak, ako dođe do uspostavljanja razumne i sposobne vlasti, ona treba da računa na otvorenu ponudu Rusije.

A, Rusija nudi sve, samo treba pravilno razumeti reči i dela njihovih diplomata i poslovnih ljudi. Nedavno je, uoči dolaska Sergeja Lavrova u Beograd, predstavnik ruskog Ministarstva spoljnih poslova, Aleksandar Lukaševič, rekao dovoljno. "…Srbija može u punoj meri da računa na podršku Rusije za zaštitu svog suvereniteta i teritorijalnog integriteta…".

Isto to, samo u drukčijoj, ekonomskoj formi, rečeno je u Moskvi još prošle godine, kad je krajem septembra na sednici Evroazijskog ekonomskog saveza (EAES), ponuđeno Srbiji da Beograd bude jedna od četiri prestonice Evroazijske unije (predloženi su Sankt-Peterburg, Astana, Minsk i Beograd). Članstvo u ovoj organizaciji otvorilo bi Srbiji neslućene mogućnosti. Ali, umesto odgovora na ovaj predlog, Vučić je krenuo na još jedno pokloničko putovanje prema Briselu i Berlinu, odakle se po običaju, vratio kratkih rukava.

U danima posle pada Vučića, mudro političko vođstvo u Srbiji, ako ga uopšte bude, ima sve razloge da odmah prekine priču o nepostojećim pregovorima sa Evropskom unijom. Tri godine ordinarnih laži o "evroatlanskim integracijama", postigle svu svoj cilj.

Zaveden je sudski, zakonodavni i izvršni haos, oteto je Kosovo, uništena je privreda, zgaženi su školstvo, zdravstvo, vojska, policija, kultura, građanske slobode…To su rezultati Vučićeve pseće odanosti svojim poslodavcima sa Zapada.

Put kojim Srbija treba da ide, već je zacrtan, ali će priliku da tim putem krene, dobiti tek kad određena politička snaga bude okrenula kurs ove države tamo gde to svi realno očekuju: prema Moskvi. Na Zapadu, Srbija će uvek biti mali balkanski sirotan koji "pravi probleme". Sa Rusijom uz sebe, drukčije će se na nju gledati. I politički i ekonomski i kulturno.

Plan ruskih stratega, nudi istorijsko rešenje za Srbiju: ulazak u Evroazijsku Uniju značio bi njen povlašćen položaj, bezbednosnu i ekonomsku premoć, ne samo u regionu već i u većem delu jugoistočne Evrope. U novom rasporedu odnosa, Srbija bi bila i neka vrsta diplomatskog posrednika između Brisela i Moskve.

Sva istraživanja javnog mišljenja, nedvosmisleno govore da je Srbija danas na pogrešnom putu i da nikada neće ni ući u Evropsku uniju, jer se od nje traži jasno priznavanje albanske države na Kosovu i promena Ustava. Ukoliko ne padne pre toga, eventualni referendum o promeni Ustava srušiće Vučićevu izdajničku vlast kao kulu od karata.

Što pre ode, utoliko bolje po Srbiju kojoj potom sleduje stvaranje hrabrog i odlučnog vođstva koje mora da ima na umu činjenicu da je površina Evroazijske Unije pet puta veća od EU i više nego duplo od SAD. Takođe i to da se povećava broj zemalja nezadovoljnih i ogorčenih životom u EU, kao što su Mađarska, Grčka, Češka, Slovačka, Španija, Italija…

Ne treba zaboraviti ni to da se na teritoriji Evroazijske unije nalazi više od 60 odsto svetskih zaliha gasa i više od 50 odsto zaliha nafte, da su rudna, šumska i rečna bogatstva, ubedljivo najveća od svih postojećih država i saveza na svetu. Ogromna površina je netaknuta priroda sa gustim šumama i najrazličitijim vrstama životinja kao i pitkom vodom koju opravdano smatraju najskupljom robom budućnosti.

Ispod zgarišta njegovog režima (i onih ranijih koji su Srbiji prodavali lažnu demokratiju), leže naslage institucionalnog haosa, kriminala i zle krvi. Bez čišćenja ovog taloga, Srbija ne može nigde da krene. Ni na Istok ni na Zapad.

Ipak, i tu treba računati na Rusiju koja zna kako treba postupati sa političkom divljači, tajkunima i oligarsima. Jer, novi život u Srbiji neće moći bez novih ljudi. Njih danas nema na vidiku. A sutra…

 

       Vreme mu je isteklo

 

Zanimljivu definiciju trogodišnje autokratske vladavine Aleksandra Vučića, nedavno je dao i tajkun Milan Beko, rekavši da je "Vučić najskuplja srpska investicija".

Ojađena, opljačkana i prevarena Srbija, tek će da utvrdi ko je bio stvarni "investitor" i koja je prava cenu te "investicije". Jer, ovakav izbor mogao je da napravi samo najgori srpski neprijatelj i ulaganje mu se višestruko isplatilo.

Za sada je poznato da je tokom njegove vaninstitucionalne, dakle, nezakonite i neustavne vladavine, ova država svakog meseca bila u minusu po milijardu evra. To govori da će posle Vučića, Srbija ostati obična kolonijalna pustinja.

A, pred građanima Srbije je suočenje sa strašnim istinama koje će izaći na videlo njegovim skorim padom. Iza Vučića, ostaće zgarište nekadašnjeg državnog ustrojstva. Za tri godine uspeo je da detaljno uništi i raskomada pravosudni sistem, zgazi sva ljudska prava i slobode. Sigurnost lične imovine više ne postoji, niti lična sigurnost građana. Umesto vladavine prava, vladao je Vučić.

Posledice trogodišnje vladavine jednog poludelog čoveka, teško je sagledati sveobuhvatno. Srbija će opet morati da počne od nule. I ta nula biće veliki i nedostižni ideal, jer je dubina propadanja, zaduživanja i devastacije svega što vredi u ovoj zemlji, veća nego što je ikada bila u novijoj istoriji.

Vučić iza sebe ostavlja potpuno razorene institucije i ceo normativni sistem. Njegovu vlast činili su ljudi sa kupljenim diplomama, lažni magistri i lažni doktori nauka, lažni savetnici, korumpirani direktori javnih preduzeća, estradni menadžeri i bivše prostitutke sa novim zaduženjima.

Pravo je čudo da u takvom haosu prepunom drskih diletanata, željnih para i vlasti, još uvek rade škole, ambulante, javni saobraćaj, čudo je da ima struje, vode i da život nije sasvim stao.

Tri godine užasnog medijskog, pravnog, institucionalnog i svakog drugog nasilja, ostale su traga kao neki loši režimi za pola veka. Niko i nikada ovom brzinom nija bacio Srbiju na kolena, čak ni njeni večni neprijatelji protiv kojih je ratovala u dva svetska rata.

Ipak, Vučiću je došao kraj. To će mu biti uskoro i lično saopšteno, jer je rok njegove upotrebe kod evroatlanskih tutora, istekao. On više nikome nije potreban.

Poslednji dani svakog diktatora, po pravilu su uvek praćeni žestokom propagandom o uspesima i pobedama "na svim frontovima". I odlazeći srpski diktator, posle potpunog debakla u Americi, gde su od njega bežali kao od srednjovekovne kuge, poručuje kako je sve u redu i naglašava: "Uskoro će se osetiti rezultati moje posete Americi". Istina je.

Uskoro (polovinom jula) u Srbiju će doći Viktorija Nuland, pomoćnica američkog državnog sekretara Džona Kerija, zadužena za Evropu. Zadatak Nulandove je jednostavan. Saopštiće Vučiću da je njegovoj vladavini došao kraj, jer su svi izdajnički poslovi koje je mogao da uradi, urađeni.

Ustav Srbije (kojim bi uklonio Pokrajinu Kosovo i Metohiju), uprkos žarkoj želji SAD, ne može da promeni, jer bi se neizbežni referendum okrenuo protiv njega. Članstvo u NATO savez građani Srbije nikada neće prihvatiti.

Sve su to razlozi zbog kojih Vučić više ne treba Americi. Uostalom, ni Srbija ne treba Americi, jer su zone interesa sa Rusijom na Balkanu već podeljene. To Vučić ni za tri godine vladavine nije uspeo da shvati.

Umesto toga on ovih dana širi dezinformacije preko svojih medijskih poslušnika: "…"Mislim da ćemo u naredna dva-tri meseca dobiti jasan odgovor o otvaranju poglavlja, u narednih nekoliko meseci i nove američke investicije, kao i proširenje investicionih kapaciteta onih koji već posluju u Srbiji…".

Vučić je zapao u duboko ludilo i to se vidi po njegovim stalnim maničnim napadima u kojima sebe vidi kao svetskog državnika, koga tek čekaju velika priznanja zbog svega što je uradio od Srbije.

U sumanutoj želji da sebe prikaže kao skromnog velikana koji bi mogao da dogura i do Nobelove nagrade, nedavno je rekao: "…Ima političara koji sanjanju da dobiju Nobela i da reše velike krize. Ja nisam taj tip, za mene bi bila Nobelova nagrada ako bih rešio fiskalni deficit".

Tri godine vladavine ovog poremećenog čoveka, koštale su Srbiju više nego svi ratovi iz devedesetih. Sada je stigao do zida posle koga više nema dalje. Para nema ni za svoju stranačku armiju koja je raspoređena u državnim institucijama, javnim preduzećima, lokalnoj samoupravi…

Većina njih će se okrenuti protiv Vučića danom njegovog odlaska sa vlasti. Mnogi od njih imaju puno razloga da se raduju njegovom odlasku. Naime, Vučić je sve svoje prijatelje, finansijere, kumove i sve druge koji su mu pomogli da dođe do najvišeg nivoa vlasti, prezreo je i zaobišao u podeli novca i moći. Kad se uskoro bude suočio sa odlaskom, čekaće ga i veliki broj poverilaca, prema kojima nikada nije regulisao svoje obaveze.

Od kako se dočepao vlasti, Vučić je sve činio da medijski kompromituje i čak svog nekadašnjeg "političkog oca", a sadašnjeg predsednika Republike Srbije, Tomislava Nikolića, čoveka sa kojim je ušao u avanturu stvaranja Srpske napredne stranke. Jedan politikolog je Vučićev odnos prema Nikoliću ovako opisao: "izolovao ga je, čekajući da politički iskrvari". Ipak, Nikolić se na vreme mudro okrenuo ka Rusiji i čeka Vučićev pad.

 

       Nezaboravne prevare i pljačke

 

Posle brzog sloma diktature Aleksandra Vučića, Srbija će morati da se suoči sa činjenicom da se ovaj opasan ludak nekažnjeno bavio veleizdajom i širenjem lažnih vesti, da je otvoreno pozivao na rušenje ustavnog poretka, te da je potpisao Briselski sporazum kojim je Srbija ostala bez Kosova i Metohije.

Ukoliko ne bude proglašen neuračunljivim (mada je to očigledno), ovog lažnog "vožda" trebalo bi izvesti na sud. Ali, ne ovaj njegov, nego neki novi, preki sud, koji bi se bavio najvećim prevarama i najvećom pljačkom koju je jedan čovek uspeo da izvede u neverovatno kratkom roku.

Da bi prikrio svoj pravi zadatak, rasturanje Srbije, Vučić je morao svakodnevno da laže u tolikoj meri, da je i sam sebi počeo da veruje! Pre nego što je stupio na dužnost prvog potpredsednika vlade a kasnije i premijera, Vučić je odmah počeo da pominje stotine milijardi "direktnih investicija".

Čak je i javnost u Srbiji na trenutak poverovala kako će njegovi "prijatelji" iz Ujedinjenih Arapskih Emirata uložiti silne milijarde u domaću poljoprivredu. Vučić je pretio svima koji ne veruju da će kompanija iz Emirata, "Mubadala", osim u poljoprivredu, uložiti još toliko novca u fabrike delova za avione "Boinga" i "Erbasa".

Ni tu nije bio kraj kriminalnim lažima koje je izgovarao, nego je rekao da će "Mubadala" da uloži i četiri milijarde evra u fabriku mikročipova! Kad se ništa od svega toga nije ostvarilo, Vučić se dokopao sulude makete "Beograda na vodi", koju mu je dao veliki orijentalni prevarant, šeik Al Abar. Srećom, ni taj posao, neće nikada biti započet niti završen. Od celog "projekta", fantomska kompanija "Igl Hils" u vlasništvu Al Abara, otvorila je kafanu na savskom priobalju.

Jedna od najvećih Vučićevih laži bila je i ona oko dolaska kompanije "Mercedes" u Srbiju. Hvalio se kako nemački automobilski gigant želi da preuzme propali FAP iz Priboja, zbog čega je, navodno, u Srbiji boravila visoka delegacija ovog preduzeća. Ubrzo, ispostavilo se da je u pitanju Vučićeva prevara i da ova slavna kompanija ne zna ništa o tome.

Iza Vučića ostaće ugovori sa stranim kompanijama koji su potpisani direktno na štetu države Srbije, poput onoga sa arapskim "Etihadom".

Kako je pljačkao, poklanjao i uništavao državnu imovinu u Srbiji, najbolje govori i podatak da je kompaniji "Properti investment LLC" iz Emirata skoro poklonio bivši hotel "Jugobanke" na Kopaoniku. Država Srbija ga je otkupila za 2,1 milion, a Vučić ga je arapskoj kompaniji prodao za 1,5 miliona evra!

Tokom mandata je dva puta, na kriminalan način, uveo u Železaru Smederevo ljude iz US Stell-a, koji su uništili i opljačkali ovu staru čeličanu. Na čelo Rudarsko-topioničarskog basena Bor, zahvaljujući Aleksandru Vučiću, nalazi se Blagoje Spaskovski, čovek koji je ojadio ovu kompaniju za više stotina miliona evra. Mada je dokazana njegova štetočinska uloga, Vučić je zavukao ruku u budžet i nagradio ga sa još 40 miliona evra čistog novca.

Za tri godine, Vučićeva vlast je opljačkala i Kolubaru, i to više nego svi mafijaši koji su ovde godinama otimajući državno blago, stvarali svoje imperije. Da bi nekako stavio u drugi plan sve ove kriminalne aktivnosti, ali i da bi dobio na vremenu, bavio se rekonstrukcijom vlade, a usred ponižavajućeg udara na penzionere i najsiromašnije građane, na sva zvona je obećavao da će bolji život doći za nekoliko meseci, te da će i penzije biti "veće nego ikad"!

I dok nezadrživo tone u ludilo i mrak, Vučić uzvikuje: "Pre kraja godine građani će u svojim džepovima osetiti znatno poboljšanje!".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAPREDNJAČKA LISTA LAŽI: I MITO SE RAČUNA KAO ULOŽENI KAPITAL ZA PROJEKTE U MAGLI!!!

28. маја 2015. Коментари су искључени

 

Od neverovatnih obećanja naprednjaka da će u Srbiju biti uloženo najmanje sto milijardi evra stranog kapitala, pa do toga da će Srbija u najkraćem roku, za pet godina, otvoriti vrata Evropske unije, nije ostalo ništa. Tačnije, ostali su samo glad, beda i nezaposlenost. Obećali su jeftinu struju, a dobili smo poskupljenja, od kojih Vučićeva vlada plaća belosvetske "investitore". Obećali su nova radna mesta, a fabrike prodaju kao građevinsko zemljište. U "Beogradu na vodi" posao će imati jedino prostitutke i krupijei. Od najavljenog procvata mesne industrije, dobićemo mesni otpad koji će nam prodavati nemački koncern "Tenis". Od obećanog dolaska "Mercedesa", dobili smo – šasiju.

 

                  Milan Malenović

MITO ZA OBNOVLJIVU ENERGIJU

 

Još u vreme dok je bila tek na početku mandata kao ministar energetike, sadašnja potpredsednica Vlade Srbije, Zorana Mihajlović, javno se hvalila da će Srbija ubrzo postati veliki izvoznik jeftine struje!

Potpisivani su nekakvi memorandumi o razumevanju i pisma o namerama sa belosvetskim mešetarima, ali sve to je, međutim, služilo samo da bi srpski zvaničnici imali razlog da se pojave pred novinarima i da bi naplatili putne troškove i dnevnice. Nijedan od pomenutih dokumenata, nikada nije realizovan, a svi su zaboravljeni istog momenta kada im je istekla upotrebna vrednost u medijima.

Kad su velike prevare oko energetike u pitanju, za vreme dva Tadićeva mandata, postojali su projekti o izgradnji malih hidrocentrala na rekama Srbije. Velika većina tih projekata je još onda napravljena isključivo iz razloga da bi se pojedinci, bliski vlasti, dokopali povoljnog zemljišta.

Taj trend se nastavio i pod naprednjacima: potpisuju se neobavezujuća dokumenta, zemljište država otkupljuje od građana i dodeljuje "investitoru" koji stalno odlaže početak radova i na kraju odustane, a onda se zemljište bud-zašto daje domaćem tajkunu da sa njim radi šta hoće.

Iz perioda prethodne vlasti nasleđena je i podela na pristalice solarne energije i one koji su za struju iz vetra. I jedna i druga grupacija imaju snažne lobiste koji podmićuju one koje treba u samom vrhu vlasti. Zbog toga se i dešava da resorno ministarstvo čas podržava jedne, čas druge, a da se u suštini malo šta radi.

Za Demokratsku stranku se znalo da je naklonjeniji proizvođačima solarne energije, dok su naprednjaci u poslednje vreme više naklonjeni proizvođačima struje iz vetra. Tadašnja ministarka energetike Zorana Mihajlović je u pismu Redakciji iz 2013. godine, priznala kako je sporni ugovor sa "Securum Equity Partners" i "ONE GIGA Solar Park incubator d.o.o.", koji su pokušali da na prevaru iz srpskog budžeta za račun izgradnje solarnog parka uzmu više desetina miliona evra, potpisala uprkos protivljenju stručnih službi Elektroprivrede Srbije.

Kada je redakcija obelodanila detalje ove afere, Ministarstvo energetike je zaboravilo solarnu energiju i odmah se okrenulo proizvođačima struje iz vetra. Dok je lobi proizvođača solarne energije bio darežljiviji, 2011. godine se u medijima objašnjavalo kako struja iz vetra skupa, jer proizvođači traže za period od 12 godina garantovanu otkupnu cenu koja je u tom trenutku iznosila 50 odsto više od cene po kojoj se struja prodavala krajnjim korisnicima i da bi to Srbiju, odnosno njene građane i budžet koštalo više od milijardu evra, odnosno skoro tri milijarde evra, ako bi se ukinuo limit za otkup.

U međuvremenu su proizvođači struje iz vetra povećali svoja davanja funkcionerima u Vladi i resornom ministranstvu, pa je krajem prošle godine pomoćnik ministra energetiuke Miloš Banjac najavio promenu zakona o energetici kako bi se izašlo u susret proizvođačima struje iz vetra, a što je jedan od razloga zbog kojih će struja uskoro morati da poskupi…

Vetar uopšte nije skuplji od ostalih izvora obnovljive energije, tako da za struju iz vetrenjača ne bismo morali više da plaćamo da nije želje "investitora" da uloženi kapital odmah povrate. A, u "uloženi kapital" oni računaju i mito dat ovdašnjim političarima.

Nakon što je priča o solarnoj i struji iz vetra nekako slabo prijemčiva za uši prosečnog birača, vlast u poslednje vreme forsira ponovo ideju o izgradnji malih hidrocentrala, pošto je svima postalo jasno da sanjane velike hidrocentrale na Drini nikada neće biti sazidane.

Iako joj to više nije resor, verovatno da bi opravdala ranije uzete pare, Zorana Mihajlović se početkom maja oglasila apelom da se ubrza dodela lokacija i dozvola za izgradnju mini hidroelektrana. Prema njenim rečima, Srbija ima 860 lokacija pogodnih za izgradnju mini elektrana i da je u prethodne dve godine ponuđeno na licitaciji njih 450, a da je za samo 318 nađen interesent.

Iako pomenute javne licitacije prolaze bez nekog većeg odjeka u javnosti, u četiri slučaju (od ponuđenih 450), napravljen je izuzetak i mediji su danima izveštavali o "novom proboju Srbije u oblasti obnovljive energije".

Radi se o lokacijama na rekama Sušica i Povlenska (dve lokacije za hidroelektrane snage 470 kilovata), u Dimitrovgradu na reci Kameničkoj predviđena je izgradnja mini hidroelektrane snage 346 kW, a u Paraćinu na reci Grzi izgradnja mini hidroelektrane od 404 kW. Ukupna vrednost svih njih je ispod 3,5 miliona evra.

Ono što je ovde značajno nije cena, već činjenica da je investitor "Mineco grupa" iz Londona, po zlu poznata kao grobar srpske privrede. Naime, "Mineco grupa" je i sama priznala da je do sada u Srbiju uložila 30 miliona evra i uspela da privatizuje i uništi "Navip" iz Zemuna, dok je "Fidelinku" iz Subotice, posle jeftinog preuzimanja, temeljno opljačkala, pa kasnije prepustila ženi Čedomira Jovanovića da dovrši započeti posao.

Za pomenutu, smešno malu investiciju, "Mineco" je osim ova dva preduzeća u Srbiji kupio i tri rudnika: Veliki Majdan kod Ljubovije, rudnik Rudnik kod Gornjeg Milanovca i Bosil Metal kod Bosilegrada. Tamo gde je "Mineco" tu su pljačka, kriminal i podmićivanje, a "blagodati" poslovanja ove grupacije osetili su i radnici kako u Srbiji, tako i u okolini.

Očigledno je da se Mihajlovićeva nije slučajno setila energetike i malih hidroelektrana.

Od obećanja boljitka u energetskom sektoru ova vlada ništa nije ispunila, osim ako ne računamo boljitke za "investitore", gotovo bez izuzetka hohštaplere i lopove. Pri tome, Srbija ima izuzetne energetske potencijale od kojih je veći jedino kriminalni potencijal vladajuće oligarhije.

Uzgred, SNS je na izborima 2012. odnela pobedu zahvaljujući lažnom obećanju da će električna energija da pojeftini. Ali, umesto pojeftinjenja, očekuje nas poskupljenje, kako bi gladni narod još više finansirao belosvetske lopove.

 

       Kredit je iz Kuvajta, a bager je naš

 

Ovim se, na žalost, ne iscrpljuje lista laži naprednjaka. Krajem prošle godine, mediji su uspeli da nabroje preko 30 lažnih obećanja Aleksandra Vučića, a do danas se spisak još uvećao…

Već je postala legendarna njegova laž kako će "Mercedes" da otvori svoj pogon u Srbiji. Prvo nas je lagao kako su Nemci zainteresovani da preuzmu pribojski FAP, a zatim je izmislio kooperaciju "Ikarbusa" i "Mercedesa". Bivši ministar privrede Saša Radulović je bio prisutan tokom pregovora sa "Mercedesom" i javno je svedočio kako štutgarski gigant uopšte ni ne razmišlja da uloži i jedan jedini cent u našu zemlju, a što je tokom razgovora više puta jasno i ponovio.

Konačno se ispostavilo da se takozvana "kooperacija" svodi na to da ćemo mi o našem trošku od "Mercedesa" da kupujemo i uvozimo samo šasiju za autobuse i to ne ni iz Nemačke, već iz Španije.

Za sada je "Ikarbus" uspeo da proizvede i proda celih pet primeraka ovog autobusa, a sve ih je kupio JGSP "Novi Sad", čime je novosadski gradonačelnik Miloš Vučević svom partijskom šefu Vučiću na neki način uzvratio za poverenje i pomoć u dolasku na vlast. Nema sumnje, i ostali gradovi gde je SNS na vlasti naručiće ove autobuse, u duhu partijske discipline. Beogradski ogranak naprednjaka se vođi odužio na mnogo skuplji način – "Beogradom na vodi".

FAP je ostao nedovršena priča koja se razvlači od kako su Vučić i njegovi došli na vlast u Srbiji i čiji se kraj ni danas još ne nazire.

Koliko je vlast naklonjena finskim mutivodama koje su navodni "Mercedesovi" partneri, mada od partnerstva imaju samo pravo da izrađuju nacrte rešenja za pojedine komponente, a takvih u svetu ima bar još hiljadu, vidi se i iz izjave priučenog ministra privrede Željka Sertića od 2. maja ove godine, kako je finski SISU pobedio na tenderu.

"Tanjug" je, međutim, 6. maja 2015. preneo objašnjenje direktora FAP-a Zorana Zakovića kako je tenderska komisija konstatovala da je SISU predao svu potrebnu dokumentaciju i da će predmet biti prosleđen privatizacionom savetniku koji će zatim dati Vladi predlog. Ništa još nije završeno, mada ne treba sumnjati da će Vlada za strateškog partnera izabrati upravo SISU.

No, ni tom odlukom Vlade još ništa neće biti okončano, jer će u slučaju pozitivne odluke tek uslediti pregovori sa Fincima o preuzimanju ne celog FAP-a, već samo nekih njegovih pogona. Šta će biti sa ostalim pogonima i radnicima, kao i šta tu ima još da se pregovara ako je bio raspisan poziv na javni tender sa jasnim uslovima i ako je SISU sve uslove ispunio – niko iz Vlade ni ne pokušava narodu da objasni.

Maratonski pregovori, kao da imaju za cilj da se javnost iznuri i da u jednom trenutku zavapi: "Ma dajte im i nekoliko miliona evra ‘subvencija’, samo prestanite više da nam dosađujete pričom o FAP-u i SISU!"

"Beograd na vodi" je svakako najveća i najskuplja opsena Aleksandra Vučića, na čijem kraju će se ispostaviti da su stotine miliona evra na volšeban način nestale iz budžeta. Odnela ih voda, objašnjavaće Vučićevi botovi.

O činjenici kako se ni danas ne znaju svi elementi ugovora potpisanog sa jednim od najvećih arapskih prevaranata (a konkurencija je tamo zaista ogromna), kao i da je "partner" srpske vlade registrovan u privatnom stanu i osnovan sa samo 100 dinara osnivačkog kapitala – dosta se pisalo poslednjih nedelja. Srpska država je na sebe preuzela obavezu da do određenog roka pripremi teren za izgradnju pomenutog projekta, a to podrazumeva i iseljavanje postojeće železničke stanice na novu lokaciju.

Beogradski Skadar na Bojani je železnička stanica "Prokop", koja je počela da se gradi još 1977. godine, i za koju je planirano da je otvori "najveći sin jugoslovenskih naroda i narodnosti": Kada je Tito umro u maju 1980. godine, kao da je sa njim pod zemlju otišla i ideja o završetku ove stanice. Skoro sve srpske vlade su u međuvremenu svečano započinjale nastavak radova i najavljivale njihov skori završetak.

Komisija "Železnica Srbije" je 2007. godine, donela je odluku da nastavak radova poveri konzorcijumu okupljenom oko "Energoprojekta". Sedam godina posle toga se ništa nije dešavalo, jer država nije imala para da plati izvođača.

Početkom 2014. godine, tadašnji direktor Železnica Dragoljub Simonović, počeo je nove pregovore sa različitim izvođačima, tek da pokaže kako se nešto radi iako se ništa ne dešava. "Energoprojekt" je ostao u igri.

U novembru 2014. je stigao avans kuvajtskog kredita kojim je plaćen ulazak bagera i drugih mašina na gradilište. Malo se prevrtala zemlja, više čistila paučina, a najviše se pričalo o novim rokovima završetka – 420 dana!

Najsumnjivije u svemu je, kao i obično u Srbiji, finansijska konstrukcija. Svojim poznatim nemuštim jezikom Vučić je u martu 2015. obavestio javnost o sledećem: "Za nastavak posla, treba da obezbedimo još pola novca. Postoji kuvajtska ponuda, ali smatramo da postoji mogućnost da to rešimo iz sopstvenih izvora."

Kakav je to avans iz novembra 2014. ako postoji samo ponuda, kako premijer tvrdi? Treba napomenuti još nešto: "Prokop" je planiran da bude završen na Savindan 2016. godine i tek onda uopšte može da se počne sa raščišćavanjem terena oko stare Glavne železničke stanice u Beogradu, gde je planirano srce budućeg "Beograda na vodi". Od celokupne arapske investicije Beograđani su do sada videli jedino jednu predimenzioniranu kafanu sagrađenu u delu Beograda koji ionako ima višak kafana.

Arapi ne žele da se na ovome zaustave, ali bi sve da dobiju za džabe…

 

     Hiljadu jedna noć bluda i razvrata

 

Hotel "Beograd" je staro zdanje na uglu Nemanjine i Balkanske ulice u Beogradu. Nije na području budućeg "Beograda na vodi", već na samoj njegovoj granici. U postupku restitucije on je prvostepenim rešenjem vraćen predratnim vlasnicima, odnosno njihovim naslednicima, ali je tadašnji korisnik uložio žalbu i predmet se od tada nalazi u nekoj fioci Ministarstva finansija. Korisnik su bile "Železnice Srbije", odnosno njihova ćerka "Želturist" koja je u stečaju.

Radnici "Želturista" mesecima nisu primali platu, dobavljačima je preduzeće ostalo dužno milione dinara, a računi su mu bili blokirani. Uprkos tome, ono navodno pokazuje interes da sačuva i dalje vodi jedan hotel u Beogradu. Ne postoji ekonomska logika kojom bi se ovo objasnilo, ali postoji logika lopova.

"Beograd na vodi", u izgledu kakvim je prikazan javnosti, nikada neće zaživeti. Toga su svesni i Arapi i srpska Vlada. Zaživeće, međutim nešto drugo, što je obema stranama iz različitih pobuda veoma interesantno.

Aviokompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata već je preuzela nekadašnji JAT, a agresivno pokazuje interes da preuzme i Aerodrom Beograd. Time bi se stvorili savršeni uslovi za nesmetani dolazak gostiju iz arapskih zemalja prema kojima "Etihad" ima redovne linije.

U suštini, stanovnike Srbije i Beograda bi trebalo da raduje da će uskoro desetine hiljada platežnih turista da ih posećuje, ali tu je mala kvaka: "Beograd na vodi" je zamišljen samo kao jedan veliki bordel i predimenzionirana kockarnica u kome će da se provode arapski gosti!

Od propasti Bejruta, Arapi u svetu pokušavaju da nađu novo mesto u kome bi izgradili četvrt za svoju razvrat. U njihovim zemljama im je zabranjeno konzumiranje alkohola, ne smeju ni da pogledaju tuđu ženu, a smrću se kažnjavaju za seks sa osobama istog pola, maloletnicima i životinjama. Za upražnjavanje toga im je potrebno neko mesto izvan islamskog sveta.

Hotel "Beograd" i njemu slični objekti su idealni za tako nešto i to je pravi razlog zbog koga se ovaj objekat ne vraća starim vlasnicima. U likvidacionom postupku, koji je u slučaju "Želturista" neminovan, ovaj hotel će biti prodat "stranom investitoru" koji će ga pretvoriti ili u kockarnicu ili u javnu kuću za bogate arapske klijente.

Višemilionsku proviziju od ovog posla u džepove će strpati Vučić i njegovi satrapi, kao što su Siniša Mali i Goran Vesić. Posle toga će naprednjački botovi ubeđivati javnost kako je "mudrom vođinom politikom" smanjena nezaposlenost, posebno među maloletnicima koji će biti podvođeni u "Beogradu na vodi".

Kad se sve sabere, "Beogradna vodi" će biti zidan 30 godina, arapski partneri svojim ulogom od 100 srpskih dinara garantuju da će investirati 300 miliona evra (umesto ranije obećane tri milijarde), dok će Srbija zauzvrat potrošiti najmanje toliko da bi zemljište privela nameni.

 

    A 1. Svinjarije

Već je postala antologijska izjava najvećeg srpskog trovača mesnim otpadom, Petra Matijevića, koji je povodom dolaska nemačkog koncerna "Tenis" u Srbiju, o Nemcima izjavio sledeće (TV N1 od 1. maja 2015.): "…Ako znaju da naprave Mercedes, kako ne bi znali da naprave i najbolju svinju? Mi treba da učimo od njih."

Možda će Petar Matijević i naučiti da ubuduće pravi svinje (mada to veprovi već vekovima odlično rade i bez učenja), ali je posao sa "Tenisom" i dalje jedna velika nedoumica. Naime, nemački mesarski magnat najavljuje da će u ne tako dalekoj budućnosti u Srbiji klati godišnje četiri miliona svinja. Srbija nema ni približno toliko tovljenika!

Prema podacima Zavoda za statistiku, u Srbiji se u svakom trenutku nalazi oko tri miliona živih svinja, dok se godišnje zakolje oko šest miliona. Ako planira da godišnje zakolje četiri miliona svinja, "Tenis" će, ili veoma brzo potpuno uništiti naš stočni fond, ili će morati svinje, bar na početku, da uvozi i ovde dalje reprodukuje i tovi.

U slučaju uvoza, pitanje je šta će ovde i odakle da stigne i kakve posledice će to imati na ovdašnje stočarstvo. Pošto "Tenis" stoji pod direktnom zaštitom Aleksandra Vučića, ne treba ni sumnjati da će mu biti dozvoljen uvoz svega i svačega što poželi. Jer, premijer je prilikom potpisivanja Memoranduma o razumevanju sa "Tenisom" rekao kako se lično uverio da ovaj klaničar ništa ne baca. Ni papke, ni kosti, ni uginule svinje…

 

    A 2. Lend mark sa polufazama A i B

Izjave ljubavi "genijalnom Velikom vođi" Aleksandru Vučiću od strane njegovih poltrona dovode nas do sumnje da su narodni poslanici iz redova SNS-a imbecili. Tako se šef poslaničke grupe naprednjaka u Narodnoj skupštini Zoran Babić tokom diskusije o promeni zakona kako bi se omogućila izgradnja "Beograda na vodi", 7. aprila 2015. obratio Aleksandru Vučiću rečima: "Ja vam se divim, fizički i mentalno i bilo kako!"

Fizičko divljenje kod jednog muškarca podrazumeva i vidljive promene na određenom delu njegovog tela. Ne treba ni sumnjati da će Vučić i lično da se uveri u veličinu "fizičkog divljenja" kod svojih potčinjenih.

U slučaju "Beograda na vodi" prethodno je javnost zabavljao sam Vučić. Evo nekoliko njegovih izjava iz najbliže prošlosti…

Na TV Pinku je 16. februara 2015. odgovorio na pitanje kada je realno da bude izgrađeno sve prikazano na maketi "Beograda na vodi": "…Do kraja 2018, početka 2019." Samo tri meseca kasnije, prema potpisanom ugovoru, krajnji rok za završetak svih radova je 2045. godina!

Istu izjavu je Vučić davao i tokom prošlogodišnje predizborne kampanje. Uhvaćen u laži oko rokova on 27. aprila 2015. na TV N1 objašnjava u svom stilu ("pričaj mnogo, ali ništa ne kaži"): „…Ja sam govorio o prvoj A fazi. Ima prva A, pa prva B faza, pa onda ima druga, pa druga A faza, pa druga B faza i tako dalje. Ja sam govorio o ova četiri objekta, dakle ta prva četiri objekta bi trebalo da budu završena u roku koji sam izgovorio."

Kako izgledaju te faze, Vučić je objasnio još 27. juna 2014. na TV Studio B: "…Već krajem februara, najkasnije 1. marta 2015. krećemo u izgradnju prve A faze celog projekta ‘Beograd na vodi’. To će biti četiri velika objekta, plus najveći šoping mol na celom Balkanu, plus beogradska kula – najveći, najlepši i najvažniji objekat koji će predstavljati novi ‘lend mark’ Beograda."

U bogatom srpskom jeziku ne postoji ‘lend mark’, ali ni u zakonu nigde ne stoji da premijer mora da priča samo srpski. Niti da bude pri zdravom razumu.

Kako na Savskom amfiteatru do izmeštanja železničke stanice (najranije početkom 2016.) ništa ne može da se gradi, to znači da će za izgradnju četiri objekta, šoping mola i "lend marka" investitoru trebati tri godine!

Uprkos zdravom razumu, kako bi dokazao da je pomračenje uma osnovni uslov za ulazak u SNS, Vučićev rođak i gradonačelnik Beograda Siniša Mali u poslednjoj predizbornoj kampanji 10. marta 2014. poverava Tanjugu:" …Radovi na izgradnji Kule Beograd na Savamali počeće do kraja godine."

Verovatno je tada zamišljeno da radnici i mehanizacija preskaču prugu kojom se kreću vozovi. U svakom slučaju, ni više od godinu dana posle ove izjave Malog ništa nije počelo da se zida.

Da bi uopšte moglo da se pristupi bilo kakvim radovima morao je da se izmeni tadašnji Zakon o eksproprijaciji i to donošenjem zakona za jednokratnu upotrebu (takozvani „lex specialis", nazvan odmah u narodu „Aleks specialis"). Njime je poslanička većina naprednjaka utvrdila kako postoji javni interes da se privatno zemljište nacionalizuje i odmah zatim ponovo privatizuje?!

Kada se svojevremeno raspravljalo o lex specialisu kojim bi se omogućila eksproprijacija zemljišta za potrebe "Južnog toka", tadašnja potpredsednica SNS-a, a današnja guvernerka Narodne banke Srbije je 5. novembra 2009. u Skupštini tvrdila: "…Ne, ovde nema ni rupe u zakonu, ovde je očigledno da je ovaj akt koji je predložen neustavan, ne zato što ste ga vi takvim predložili, nego zato što ste ga pripremili u skladu sa zakonom koji je neustavan. To je Zakon o eksproprijaciji, koji u jednom delu poštuje Ustav u članu 1, a u članu 2. ga ne poštuje jer ograničava pravo privatne svojine odlukom izvršnog organa. Ima vaše delimične krivice, ali nema apsolutne. Ta formulacija se toliko zloupotrebljava da se u slučaju Zakona o eksproprijaciji potpuno urušava suština samog zakona, u smislu pravne sigurnosti, svojine, privatne, državne i svake, da se eksproprijacija kod privatne vrši samo zakonom."

Izgleda da je svaki lex specialis neustavan, osim kada je u interesu naprednjaka!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREDUZEĆA U RESTRUKTUIRANJU KAO UNOSAN PLEN STEČAJNIH UPRAVNIKA, KORUMPIRANIH SUDIJA I POLITIČARA

2. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

U prvoj polovini 2015. godine u stečaj će otići nekoliko desetina preduzeća koja su na teritoriji Beograda, i danas su u restruktuiranju. Stečajevi se u Beogradu dodeljuju skoro isključivo samo odabranim stečajnim upravnicima koji plen dele sa sudijama i drugima zainteresovanim strankama. Juriš na njih izvršiće ešaloni stečajnih sudija i upravnika bliskih vlastima, jer se očekuju višemilionske provizije od povoljne prodaje tih preduzeća domaćim i belosvetskim tajkunima. Svi oni su već uigrani u uspešnoj otimačini iz stečajne mase. Očekuje se poslednji talas velike pljačke preduzeća.

 

           Igor Milanović

STECAJNI PLEN1

 

Posao sa preduzećima u stečaju je vrlo unosan, ali samo za odabrani krug ljudi. Najviše koristi od toga imaju stečajni upravnici, ali samo pojedini koji sebe u žargonu nazivaju „elitom". Većina ostalih jedva sastavlja kraj sa krajem.

Za dobijanje licence kandidat za stečajnog upravnika mora da plati oko 100.000 dinara za različite takse. Posle toga, kada postane stečajni upravnik on za obnovu licence svake treće godine Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika (ALSU) plaća 50.000 dinara, i to nezavisno od toga da li je u međuvremenu imao neki stečajni postupak ili nije.

Izbor upravnika za vođenje nekog stečajnog postupka po zakonu je prepušten specijalno za to izrađenom kompjuterskom programu koji bi trebalo nasumice da bira između kandidata. Tako je u teoriji, ali je u praksi sasvim drugačije: sudije privrednog suda same određuju kome će da dodele vođenje preduzeća u stečaju. Slučajeve tako skoro isključivo dobijaju stečajni upravnici spremni na podelu plena.

Predsednik Privrednog suda u Beogradu, Jovan Kordić, nedavno je jednom stečajnom upravniku, pobunjenom što mesecima ne dobija nijedno preduzeće da vodi, rekao kako od 1. januara 2015. godine, stečajne upravnike određuje pomenuti računarski program!?

Čak i da je to tačno, a najverovatnije nije, ovo znači da se godinama unazad kršio zakon, jer su upravnici birani na drugi način. Kordić u ovome ne vidi ništa sporno, jer i on sam ima koristi od pojedinih stečajnih upravnika.

Na području Privrednog suda u Beogradu radi 85 stečajnih upravnika kojima su u poslednje dve i po godine ukupno dodeljena 103 slučajeva. U tom periodu je Miloš Maljević, diplomirani ekonomista, dobio na vođenje šest preduzeća, dok je njegov kolega Novak Stajić dobio četiri.

Ovo, možda, ne bi ni bilo toliko čudno, da istovremeno mnogi stečajni upravnici nisu dobili da vode ni jedno jedino preduzeće u proteklih 30 meseci. Osim toga, Maljević je licencu stečajnog upravnika stekao 22. novembra 2013. godine, a Stajić 5. decembra 2012. godine. Kako su njih dvojica za tako kratko vreme uspeli da dobiju ovoliko slučajeva da vode, a neke starije i iskusnije kolege nisu dobili ni jedan jedini?

Rekorder po broju preduzeća koje vodi u Beogradu je Miladin Stamenković, diplomirani menadžer. Iako je licencu stekao tek 8. februara 2011. godine on je do sada dobio ukupno 13 preduzeća da vodi i to preduzeća koja imaju značajnu imovinu, tako da ne mora da brine oko naplate sopstvenih honorara.

Diplomirani ekonomista Igor Drakul je duže u poslu od Stamenkovića (licenciran je 21. septembra 2005.) i takođe vodi 13 preduzeća u stečaju, ali su „njegove" firme dosta siromašnije. Isti broj preduzeća u stečaju vodi i Rade Radulović (licenciran 30. juna 2009. godine).

Nešto manje preduzeća, ukupno 12, vodi Vasilj Vasiljević (licencu ima od 10. marta 2008. godine), ali su ona zato nešto bogatija. U „njegovom" jatu nalazio se i jedan „Navip".

Miloš Borovčanin, diplomirani ekonomista, je mlad i relativno neiskusan stečajni upravnik. Licencu je stekao 27. januara 2014. godine, a već 26. marta iste godine dobija da vodi „Partizan" a.d. u stečaju.

Milošu je u njegovom brzom usponu sigurno pomogao otac, Mirko Borovčanin (licenciran od 21. septembra 2005. godine), ali je, moguće, i on sam doprineo da odmah dospe u „elitu" u koju ulaze samo oni koji dele plen.

Većinski vlasnik akcija „Partizana" a.d. je Đorđo Antelj, koji ima preko 72 odsto akcija. „Akcionarski fond" a.d. je na drugom mestu sa 3,66 odsto akcija. Antelj je u januaru 2007. bioprivremeno lišen slobode kao jedan od članova „stečajne mafije".

On je bio osumnjičen da je oštetio stečajne poverioce Građevinskog preduzeća "Rad" i pribavio protivpravnu imovinsku korist veću od sedam miliona evra. Prema podacima koje je tada policija saopštila, odgovorne osobe GP "Rad" u stečaju neposrednom pogodbom obavile su nezakonitu licitacionu kupoprodaju nepokretnosti ovog preduzeća u stečaju na lokaciji Batajnički put 14, firmama "Gemaks" u vlasništvu Antelja i "Koka-Koli".

Veoma je verovatno da je Antelj uticao da se za stečajnog upravnika postavi upravo neko od poverenja koji će umeti da štiti njegove finansijske interese. Budući da Borovčanin senior već ima devet stečajnih postupaka u kojima vodi preduzeća, procenjeno je da je u slučaju „Partizana" bolje posao poveriti Borovčaninu junioru koji će sve obaviti isto tako dobro, a manje je upadljiv.

Da je Miloš Borovčanin već uveliko prihvaćen kao deo „elite" vidi se i iz toga da je mesec dana posle „Partizana" dobio da vodi i stečaj „Termoelektra" d.o.o. iz Beograda.

Diplomirani ekonomista Dragan Perković (licenciran od 32. septembra 2005. godine) trenutno vodi deset preduzeća u stečaju, a jedno od njih je i „Tri Grozda". Za Perkovića se zna da je omiljeni stečajni upravnik stečajnog sudije Mileve Misailović.

Jedan od povlašćenih je i Mihajlo Koruga, diplomirani pravnik, koji licencu ima od 21. septembra 2005. godine. Pored „Beka" a.d. on vodi još osam preduzeća koja su u stečaju. Preuzimajući „Beko" Koruga je ušao u sukob sa tadašnjom direktorkom ALSU-a Ivanom Matić, jer je ona bila na strani ranijeg stečajnog upravnika Željka Pešuta koji je upravo zbog loše sprovedenog stečajnog postupka u slučaju „Beka" izgubio licencu.

Devet preduzeća vodi i Andreja Božić, istovremeno i stalni sudski veštak za mašinsku struku.

I Gordana Despotović-Roža vodi devet stečajeva. Ona je nekada bila načelnica Severnobačkog okruga i članica Glavnog odbora SPS-a. Njeno ime se nalazi na spisku osoba kojima je devedesetih godina bio zabranjen ulaz u zemlje Evropske Unije i Sjedinjene Američke Države.

Na istom spisku bilo je i ime tadašnjeg direktora „Zastave" iz Kragujevca Milana Beka. Moguće zbog bliskosti još iz devedesetih, kada su oboje podržavali Miloševića i borili se protivEU, Gordana Despotović – Roža je svojevremeno bila postavljena za privremenog stečajnog upravnika u predstečajnom postupku nad „Lukom Beograd" koju je prethodno u toku privatizacije kupio Beko.

I dosadašnja direktorka Agencije za licenciranje stečajnih upravnika Ivana Matić je bila povezana sa režimom Slobodana Miloševića, tako da je još iz tog perioda bila prijateljica Gordane Despotović. Ona je, naime, supruga Gorana Matića, ministra informisanja u vladi SRJ devedesetih godina.

Ove godine više desetina preduzeća u restruktuiranju sa teritorije koju pokriva Privredni sud u Beogradu odlazi u stečaj. Među njima ima i onih koja još uvek imaju vrednu nepokretnu imovinu koja u stečajnom postupku može da se proda uz dobru proviziju za stečajnog upravnika i sudiju. Najverovatnije će članovi „elite" stečajnih upravnika preuzeti i te slučajeve. Ako do tada još uvek budu bili na slobodi.

 

      A 1. Sa kumom, u naplatu reketa

 

Mimo zakona i konkursa koji je u toku, za vršioca dužnosti direktora Agencije za licenciranje stečajnih upravnika postavljena je nedavno Danijela Vazura, dotadašnja direktorka Centra za stečaj u Agenciji za privatizaciju.

Njen rođeni brat je Miloš Vazura, kum generalnog sekretara Vlade Novaka Nedića, koji je danas direktor FK Partizan, iako ima samo 28 godina. Miloš je prethodno bio pomoćnik ministra pravde Nikole Selakovića.

Sa te pozicije je zajedno sa kumom Nedićem reketirao privatne izvršitelje kojima su dodeljivani predmeti izvršenja gde je izvršni poverilac Elektro-privreda Srbije (EPS). U slučaju da izvršitelj odbije da deli novac sa Nedićem i Vazurom gubio bi pravo da zastupa EPS. Svojim saradnicima je Vazura sređivao ispit za izvršitelja i obezbeđivao imenovanje.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

U SRBIJI DRŽAVA MORA BAŠ U SVE DA SE MEŠA; ČUVARI NARODA ILI DEMONSTRACIJA SILE!??

13. октобра 2014. Коментари су искључени

 

U ličnom obezbeđenju Patrijarha Irineja u svakoj smeni učestvuje pet pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova. I veliki broj episkopa je, takođe, pod zaštitom srpske policije. Pripadnike MUP-a plaćaju svi građani Srbije, pa bi bilo logično da im se objasni koga slušaju pripadnici tog ministarstva – resornog ministra ili crkvene verodostojnike. Ako slušaju ministra, onda ne bi bilo loše saznati kako to Nebojša Stefanović ima pravo da određuje ko će ulaziti u crkvu. A, ako slušaju crkvene vlasti, onda je pitanje zašto ih plaćamo iz budžeta. Izgleda da je neko u Srpskoj pravoslavnoj crkvi toliko uticajan da može da komanduje i policijom i toliko bahat da određuje ko će i zašto da uđe u crkvu.

 

                     I. Milanović

 

Više se ne zna da li je država crkvena ili je crkva državna. Raščinjavanje i hapšenje monaha Antonija i prebijanje Dejana Nestorovića pred očima patrijarha i episkopa, rečito govori o duhovnom sumraku u SPC i diktaturi u državi.

Monah Antonije (Davidović) svojevremeno je raščinjen jer je ostao verni sledbenik takođe raščinjenog vladike Artemija. Taj unutarcrkveni spor koji trebaju da rešavaju nadležne institucije Srpske pravoslavne crkve, neko je planski pretvorio u spor u koji su upleteni državni organi. U Srbiji, po svemu sudeći, država mora u sve da se meša.

Da bi bilo jasnije šta se dešava, treba reći da je Monah Antonije bio organizator krsnog hoda – litije, koja je 27. septembra trebalo da ide od Saborne crkve u Beogradu do zgrade Vlade u Nemanjinoj ulici. Skup je uredno bio prijavljen u policijskoj stanici Stari Grad, koja je mesno nadležna i koja ga nije zabranila.

Monah Antonije je dobro poznat ne samo po svom protivljenju nekim dešavanjima u SPC-u, već i kao protivnik gej parade koja je bila zakazana i održana dan kasnije, 28. septembra. Sloboda govora nije jednosmerna ulica, ali ni to ne važi u Srbiji. Litija je bila odobrena, isto kao i gej parada, ali je monah Antonije bio nepoželjan ispred zgrade Patrijaršije i Saborne crkve, pa je zato i skup, faktički, onemogućen.

Zbog toga su pripadnici Protivterorističke jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova uhapsili monaha Antonija Davidovića, još na samom početku mirnog i dozvoljenog skupa. Uhapsili su samo njega, a ostale učesnike nisu dirali, što pokazuje da je jedino monah Antonije bio sporan.

Samo hapšenje (koje su prisutni u prvom trenutku shvatili kao otmicu, jer pripadnici PTJ-a nisu bili uniformisani, nisu se ni legitimisali, a preko lica su navukli vunene kape) izveo je Predrag Maćešić, nekadašnji pripadnik JSO, a sada PTJ, poreklom iz sela Krnjak u Krajini, ali je on bio puki izvršilac, jer je naređenje stiglo sa daleko višeg nivoa. Oko ponoći istog dana prekršajni sudija je oslobodio monaha Antonija.

Srpska pravoslavna crkva ima ne samo snažan upliv u državna posla, već uživa i državnu oružanu zaštitu. Neko u SPC je toliko iznad i izvan svih zakona, da čak daje sebi za pravo da određuje ne samo ko će da bude na ulici ispred Patrijaršije, već i ko sme da uđe u crkvu.

U isto vreme kada su privodili monaha Antonija u Beogradu, u Novom Sadu pripadnici ličnog obezbeđenja patrijarha Irineja i članova Svetog Sinoda prebili su Dejana Nestorovića na ulazu u tamošnju Sabornu crkvu. Saradnik „Tabloida" Đorđe Višekruna, koji je bio očevidac ovog događaja, tvrdi da je litiji koja je održana u organizaciji SPC-a prisustvovalo pedesetak bezbednjaka. Skoro da ih je bilo koliko i vernika. U prvom momentu je izgledalo da su oni iz nekog privatnog preduzeća, ali će se ubrzo videti da su radnici MUP-a.

Kada je Dejan Nestorović krenuo za litijom u Sabornu crkvu, na njega je skočilo pet-šest članova obezbeđenja i počelo da ga besomučno tuče. Sve se odigravalo na desetak metara od Patrijarha i sveštenika, od kojih su se neki na trenutak okrenuli, pogledali nemilu scenu, a zatim skrenuli pogled i nastavili dalje, kao da se ništa ne dešava.

Nestorović je nekoliko dana ranije na jednoj televiziji iz BiH pričao o duplom moralu koji vlada u vrhu SPC-a. Posle toga su stizali anonimni preteći pozivi njemu i njegovom ocu koje je on prijavio policiji. Ni na kraj pameti mu nije bilo da će neko pokušati da ga spreči da uđe u crkvu i to u prisustvu samog Patrijarha, jer crkva nije Patrijarhova niti sveštenikova imovina, već dom Gospodnji. Bar tako smatraju vernici.

Ubrzo je ispred Saborne crkve u Novom Sadu stigla pozvana patrola policije koja je uzela izjave od Nestorovića i nekolicine očevidaca. Skrenuta im je pažnja i na činjenicu da je kamera sa obližnje prodavnice sve snimila, ali snimak policiju nije interesovao. Nije ih interesovalo ni ko su počinioci batinanja koji su i dalje mirno stajali ispred ulaza u crkvu, jer su dobro znali da su i oni službena lica.

U ličnom obezbeđenju Patrijarha Irineja u svakoj smeni učestvuje pet pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova. I veliki broj episkopa je, takođe, pod zaštitom srpske policije.

Pripadnike MUP-a plaćaju svi građani Srbije, pa bi bilo logično da im se objasni koga slušaju pripadnici tog ministarstva – resornog ministra ili crkvene verodostojnike. Ako slušaju ministra, onda ne bi bilo loše saznati kako to Nebojša Stefanović ima pravo da određuje ko će ulaziti u crkvu. A ako slušaju crkvene vlasti, onda je pitanje zašto ih plaćamo iz budžeta.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČIKAŠKA VEZA: IDEALNA LIČNOST ZA PRANJE PARA I STRUČNJAK ZA NEKRETNINE U INOSTRANSTVU

17. септембра 2014. Коментари су искључени

 

Nekadašnji bliski saradnik Aleksandra Vučića, a kasniji njegov navodni oponent, Vladimir Cvijan, danas je njegov blagajnik. Stotine miliona evra koje je Vučić pokrao iz Srbije ili dobio kao mito od kriminalaca sa poternica, preko ovog advokata se ulažu u nekretnine u celom svetu, najviše u Sjedinjenim Američkim Državama.

 

             M. Hadžić

 

Beogradski advokat Vladimir Cvijan bio je generalni sekretar predsednika Srbije Borisa Tadića. Sa te funkcije se povukao ostavkom, i učlanio se u Srpsku naprednu stranku, u kojoj je postao član Predsedništva narodni poslanik. Krajem 2013. je napustio i ovu stranku.

Ovom razlazu sa naprednjacima prethodio je žestok sukob između njega i Aleksandra Vučića, koji je na jednom sastanku Predsedništva za malo prerastao u fizički obračun. Posle toga je Cvijan podneo svoju kandidaturu za predsednika stranke, tvrdeći u medijima kako se ni po koju cenu neće povući iz izborne trke, ali je ubrzo promenio mišljenje i napustio SNS.

Još dok je bio u ljubavi sa Vučićem, Cvijan je za njega prikupljao pare od „kontroverznih biznismena". Jednom svom tada bliskom saradniku Cvijan se svojevremeno poverio kako Vučić ugovara sa ljudima sa poternice „donacije za stranku" u višemilionskim iznosima evra, a da on, Cvijan, zatim odlazi po novac.

Pošto je Cvijan advokat, nikome nije bilo čudno što se viđa sa kriminalcima. U konkretnom slučaju Cvijan je trebalo da odleti u Švajcarsku, na viđenje sa Stankom Subotićem Canetom, od koga će dobiti torbu punu evra, navodno za predizbornu kampanju SNS-a, a u stvari kao prilog Vučiću da pomogne da se Subotić skine sa liste osoba čije hapšenje Srbija traži preko Interpola.

Ima ljudi iz okruženja Cvijana i Vučića koji tvrde da su njihov kompletan sukob i razlaz vešto režirana predstava za naivne gledaoce. Moguće je da su se u jednom trenutku zaista i posvađali, ali su ih zajednički finansijski interesi brzo pomirili. U svakom slučaju, Cvijan se povukao iz trke za predsednika SNS, kako tvrde njemu bliski ljudi, da ne bi produbljivao raskol u stranci uoči vanrednih izbora..

Napustivši politiku Cvijan je napustio i Srbiju. Poslednjih meseci boravi u Čikagu, gde ima i nekretnine. Živi u sopstvenom luksuznom stanu, a kuću u elitnom naselju u okrugu Kuk iznajmljuje. Upućeni tvrde da na toj lokaciji ni najobičnija šupa ne košta manje od 1.500 dolara mesečno, a Cvijan tamo ima raskošnu kuću.

Cvijan se posvetio investiranju novca za samog Vučića, jer, ko bi posumnjao posle onakve svađe da njih dvojica poslovno sarađuju? On je idealna ličnost za pranje para, jer kao advokat može svuda da ulazi i sa svakim da razgovara bez da budi sumnju, a sme i da vodi preduzeća registrovana u poreskim rajevima čiji vlasnici nisu zvanično poznati.

Sa Vučićem ne održava više direktan kontakt, to bi već bilo previše upadljivo. Posrednik između njih dvojice je Zoran Bašanović, omiljeni Vučićev kum i visoki funkcioner SNS-a. Bašanović je 2012. već hapšen u Sjedinjenim Američkim Državama zbog sumnje da je sa suprugom Bojanom učestvovao u jednoj krađi. Kasnije je pred američkim sudom oslobođen optužbi.

Pošto bi bilo i suviše uočljivo da se on lično viđa sa Cvijanom, umesto njega to čini jedan njegov rođak koji živi u Čikagu. On i Cvijan se redovno viđaju na ručkovima u restoranima, jer su tako najmanje upadljivi. Bašanovićev rođak tada predaje Cvijanu novac koji mu je poslao Vučić da bi u inostranstvu kupovao nekretnine.

U Čikagu Vučić ima najmanje tri kuće, a kako saznajemo jednu je kupio za sebe i koristiće je kada pobegne iz Srbije, drugu za sina Danila, a treću za aktuelnog miljenika. Sve tri kuće se vode na neku od firmi kojima upravlja Cvijan.

Bašanovićev rođak i Cvijan su poslednji put zajedno viđeni u jednom restoranu u N. Elsten aveniji, preko puta sedišta Srpske narodne odbrane. Tada je Cvijan po ovom čoveku Vučiću poslao izveštaj o svom dotadašnjem radu i o brojevima računa i njihovim šiframa, na kojima su sklonjeni milioni dolara i evra koje je Vučić pokrao u Srbiji.

Vladimir Cvijan se nalazi pred razvodom. Kako je nedavno njegova supruga potvrdila jednom od poznanika preko društvene mreže Fejsbuk, među njima dvoma je sve gotovo. Gospođa Cvijan je razonodu našla u lepoj vili na Majorci koju je kupio njen muž, od para dobijenih od Vučića ili uz njegovu pomoć.

Koliko je poznato, Cvijan se neće vraćati u Srbiju, pošto je uzimao u Vučićevo ime i od kriminalaca kojima zauzvrat nije dato ono što je obećano. Zbog toga se plaši da će oni, u nemogućnosti da dospeju do premijera, njemu da se osvete, posebno jer neki veruju kako je novac Cvijan zadržavao za sebe.

Cvijan je priznao prijatelju, sa kojim se dopisuje, da ga je Vučić isplatio velikom sumom novca. Veliki deo je sa kiparskog računa platio Miroslav Mišković, a drugi deo je Vučić iskeširao u Beču. Cifra je, kaže Cvijan, veća od deset miliona dolara!

Ko se danas seća Vladimira Cvijana?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OPSTRUKCIJA IZVOZA: SVESNO NANOŠENJE ŠTETE DOMAĆEM PROIZVOĐAČU I POGAŽENA REČ KOJU ĆE NAM RUSIJA ZAPAMTITI…

15. септембра 2014. Коментари су искључени

 

Prikrivene sankcije koje je predsednik Vlade Aleksandar Vučić uveo Rusima neće moći večno da ostanu tajna. Vlada Srbije će pre ili kasnije morati da prekine ovu dvostruku igru i sa Ruskom federacijom započne korektne odnose, ili da se suoči sa potpunim sunovratom. Pokušaj zavođenja sankcija Rusiji, Evropsku uniju su do sada koštale 90 milijardi dolara, a šteta za Srbiju tokom narednih meseci popeće se na milijardu evra. Ali, bez obzira na to, Vučićeva vlada vrši opstrukcije izvoza u Rusiji tako što je izvozna procedura takva da izvoznici u Rusiju čekaju na neograničeno dugo.

 

                    Vuk Stanić

 

Zbog ovoga su kontigenti za Rusiju proteklih meseci stizali sa zakašnjenjem, dok su izvoznici ispadali neozbiljni. Veliki broj špeditera koji rade u Vojvodini, takođe učestvuje u rastezanju procedure, kada se pojave novi privredni subjekti koji žele time da se bave.

Usled smišljene opstrukcije izvoza u Rusiju od strane Vučićeve vlade, srpski privrednici su izgubili više od 300 miliona evra. Dodatnih sedam stotina miliona evra biće manji izvoz u Rusiju, jer su srpske mesne prerađevine dobile zabranu plasmana na ovo tržište.

Na prvi pogled delovalo je da će od EU sankcija Rusiji, Srbija imati velike koristi i izvoz u ovu zemlju je počeo da raste. Izvoz je još uvek u porastu, ali se privredni subjekti koji izvoze u Rusiju, sada nalaze pod pritiskom organa poreske uprave.

Nekoliko privrednika koji posluju sa ruskim firmama suočilo se proteklih nedelja sa nenajavljenim kontrolama poreske uprave. Ispostavilo se da poreski inspektori ne znaju šta traže, ali da od pretpostavljenih imaju naređenje da pronađu bilo šta. Ovakve kontrole usledile su nakon što je Evropska unija kontaktirala Aleksandra Vučića objašnjavajući mu putem demarša da Srbija nije samostalna i suverena država.

U demaršu koji mu je uručen pisalo je da će Srbija biti kažnjena ukoliko pomogne privrednicima da povećaju obim izvoza u Rusiju. Ono što ne piše, a rečeno mu je usmeno je da očekuju da izvoz Srbije u Rusiji prestane da raste.

Kako su kontrole privrednika usledile nakon ovih susreta, mnogi su pomislili da je naredbe o ovakvom postupanju izdao lično Vučić. Krugovi bliski premijeru, međutim, tvrde da nemaju veze sa tim i da je u pitanju igra koju im smeštaju, kadrovi G17 i DS, ranije instalirani u Poreskoj upravi.

Poreska uprava, na žalost, nije jedina državna institucija koja je udarila po onima koji sarađuju sa ruskim privrednicima. A, sve te ustanove, odgovaraju lično Vučiću! Jasno je ko ovde laže i vrši neviđenu presiju na izvoznike u Rusiju.

Pojavili su se carinici i službenici raznih ministarstava, koji opstruišu izvoz u Rusiju, tako da Vučićeve reči: "Nećemo uvoditi sankcije Rusiji" počinju da budu prazno slovo na papiru.

Podsetićemo da se zbog neprofesionalnog ponašanja službenika Ministarstva poljoprivrede Srbije, lista proizvoda koji mogu bez carine da se izvoze u Rusiju skratila. Sa liste su skinute mesne prerađevine koje je Srbija ranije mogla da izvozi u Rusiju. Sada to više niko ne može, jer je bivši ministar poljoprivrede Dragan Glamočić, nastavio praksu ovog ministarstva i dodatno srozao propise o kvalitetu hrane.

Nova ministarka Snežana Bogosavljević se poput ranijih ministara ne meša preterano u svoj posao. Ona ne preduzima ništa da ispravi postojeće pravilnike zbog kojih je zdravlje stanovništva ugroženo, a u Rusiju možemo od hrane da izvozimo samo smrznuto meso.

Ona i raniji ministri ministarstvo vode na takav način da je hrana koju jedemo opasna po zdravlje: puna je GMO organizama, antibiotika, olova, žive, kokcidiostatika, hormona i sedativa, pa su i Rusi sa razlogom rezervisani u odnosu na naše proizvode…

 

      Ko učestvuje u rastezanju procedure izvoza u Rusiju

 

Posle detaljne analize čega sve ima u našem voću, povrću, mesu, kukuruzu, nadležne ruske inspekcije uvele su dodatne analize i testiranja. Samo kvalitet može u Rusiju, poručili su tamošnji eksperti koji se nisu libili da udare i na moskovski Mekdonalds. Hrana biljnog porekla za sada nije dobila zabranu, ali je po pitanju mesa iz Srbije za Rusiju moguće da se izvoze još samo smrznute polutke ili žive (ali zdrave) životinje. Izvoz mesa sveden je na izvoz svinjskih polutki, jer goveđeg, ovčijeg, jarećeg nema ni za naše potrebe.

Osim svinjskih polutki dovoljno ima i smrznute piletine, ali je ona puna hormona i antibiotika, pa ne može da prođe ruske provere. U toj zemlji na crnu listu je dospela i američka piletina iz istih razloga kao i naša. Iz navedenog se vidi da, službenici naše države rade sve da se izvoz ne poveća, sada kada je hrana Rusima najpotrebnija.

Vučić će verovatno kada ga sa statističkim podacima suoče komentarisati da on nije kriv i da u pitanju nisu ljudi koje je u državnoj upravi zaposlila Srpska napredna stranka.

Javnost će mu možda i poverovati, osim ako narod ne bankrotira usled povećanog oprezivanja sirotinje i prazne državne kase koju nije napunio jer je propustio šansu izvoznog rasta ka Ruskoj federaciji. Osim toga, nigde u svetu se za loše poslovanje ne može okriviti sekretarica, već isključivo direktor, kao što ni za loše vođenje Vlade ne mogu da budu krivi pomoćnici i sekretari, već isključivo ministri i premijeri.

Zato, ni kada dođe trenutak da se istraži ko je kriv za loš privredni rast i propuštenu šansu za saradnju sa Rusima, neće biti krivi pomoćnici ministra koje je instalirala strana služba, već isključivo Predsednik Vlade, Aleksandar Vučić. On ih ne smenjuje, a na funkcije postavlja i ljude koji su još u vreme DOS-a pokazali da su kriminalci i državni neprijatelji.

Sa druge strane, Vučićevu situaciju otežava i činjenica da mu je iz EU krugova skrenuta pažnja da ne kažnjava carinike, koji su nedavno uhvaćeni da namerno rastežu proceduru carinjenja robe prilikom izvoza u Rusiju.

Za većinu roba iz naše države, izvoz u Rusiju je bez carine, ali da bi roba u Rusiju pod tim režimom ušla, potrebno je da se prethodno podvrgne ovdašnjoj izvoznoj proceduri. Tu proceduru sprovodi carina.

Ceo postupak ranije je trajao najviše 48 sati, ali, od kada je Rusija pod sankcijama, našim izvoznicima se dešava da na papire čekaju i do deset dana. Zbog ovoga su kontigenti za Rusiju proteklih meseci stizali sa zakašnjenjem, dok su izvoznici ispadali neozbiljni.

Veliki broj špeditera koji rade u Vojvodini, takođe učestvuje u rastezanju procedure, kada se pojave novi privredni subjekti koji žele time da se bave.

Zapravo među prevoznicima i proizvođačima je rasprostranjena je priča da ko nije već ušao u posao sa Rusima, to ne treba ni da pokušava jer su tu vrata svima zatvorena, a nakon demarša Evropske unije, država tu nikome neće ni pomagati.

U praksi postoji armija malih proizvođača koji proizvode robu koja bi mogla bez carina da se izvozi u Rusiju, ali se svako suočava sa nekim vidom hendikepa. Postoje proizvođači koji imaju problem sa plasmanom, jer ne proizvode dovoljno, robe.

Za njih bi rešenje bilo da se udruže sa drugim mali proizvođačima, ali ne postoji centar koji bi mogao da posreduje u takvim dogovorima. Takav centar bi mogao da ih poveže i sa prevoznicima, koji ne proizvode ništa, ali imaju međunarodne transportne dozvole za Rusiju.

Normalna država bi u ovakvoj situaciji osnovala agenciju, koja bi spajala privredne subjekte i izvoz bi rastao.

Na žalost, Vučić se obavezao da to neće raditi. Premijer je zvaničnicima EU,obećao i da neće biti ni kredita za podsticaj izvoza u Rusiju, tako da oni koji poseduju zemlju, ili druge kapacitete, ne mogu da računaju na jeftina sredstva iz budžeta kakva su u Srbiji u vreme Dinkića dobijali stranci za pokretanje proizvodnje.

Na ovaj način Vučić je i javno priznao da više nismo suverena i nezavisna država. Nikada od petog oktobra do danas nije bilo jasnije da je nad Srbijom uspostavljena kolonijalna uprava velikih sila.

Ovde se otvara i pitanje zašto evropski zvaničnici poput Dejvida Kamerona i Angela Merkel, nisu predvideli neku kompenzaciju štete za srpsku privredu, kada su nas pozvali da se priključimo sankcijama Rusiji. Ako nam dobro misle bio bi red da na primer: EU dok traju sankcije da Srbiji izvozi robe u EU pod istim uslovima kako izvozi i u Rusiju, a firmama koje odustanu od Rusije i plasiraju robu na tržište EU, Unija bi mogla platiti umesto njih sve poreze doprinose za radnike.

Naravno, ovakvi predlozi ne stižu iz Evropske unije, iz Unije stižu demarši, pretnje i lažna obećanja, koja za cilj imaju dalje srozavanje srpske ekonomije.

 

      Nasilje Brisela i nad građanima EU

 

Paradoks je to što je većina zemalja članica pristupila EU, baš zbog ekonomskih pogodnosti. Osinivanju EU, prethodilo je stvaranje Evropske zajednice, organizacije koje su za cilj imale uglavnom unapređenje privredne saradnje, dok su spoljna politika i nacionalni identitet bile kategorije koje niko nije dirao. Danas bi mnogi voleli da izađu iz kola u koje su se uhvatili, ali kao što Brisel obzira nema prema Srbima, nisu mu svete ni želje građana država članica.

Danas su u Evropskoj Uniji načela zajedničke spoljne politike i bezbednosti stavljeni ispred nacionalnih i ekonomskih interesa. Briselski političari i evropska štampa bez pardona propagiraju rusofobiju. Najtiražniji listovi u Nemačkoj i Holandiji na naslovnim stranama su objavljivali bez ikakvih dokaza, da je predsednik Ruske Federacije, Vladimir Putin odgovoran za poginule Holanđane u malezijskom avionu Boing 777.

Naslovi poput: "Putin je ubio moju ćerku" bili su danima normalna stvar. Kada je stvorena atmosfera u javnosti da treba mrzeti sve što je rusko, Amerika i Evropska unija uvele su Rusiji sankcije.

Na kraju su mediji prestali da se bave ovom temom, a u javnosti se nije pojavio nijedan relevantan dokaz da Vladimir Putin ima veze sa obaranjem ovog aviona. Nije se pojavio nijedan dokaz da sa obaranjem aviona imaju veze borci za nezavisnost istočnih provincija Donjeckoj i Luganskoj oblasti, dok sve više indicija ima da je avion oborila upravo Ukrajinska vojska! U međuvremenu građani EU, sa kojima je manipulisano tokom krize vezane za obaranje malezijskog aviona su se pobunili.

Španski seljaci su na protestu protiv sankcija kojima je njihova zemlja morala da se priključi, zapalili zastavu Evropske unije i pobacali voće koje ne mogu da prodaju Rusima.

Nezadovoljni sankcijama prema Rusiji su čak i u Estoniji, Finskoj, Norveškoj, Italiji. Sve ove zemlje veliki deo svoje proizvodnje plasiraju na rusko tržište, a zbog ruskih kontramera sada trpe veliku štetu. Najteže je grčkim seljacima, kojima zbog krize u kojoj se zemlja nalazi ne mogu da očekuju ni pomoć Vlade, dok će naknada za gubitak od neostvarenih poslova sa Rusijom pokriti tek deset odsto štete. Mnogi grčki poljoprivrednici i stočari će bankrotirati.

O svemu ovome bojažljivo su počeli da pišu i Evropski mediji. Za to vreme ukrajinska vojska je raketnim bacačima gađala civilne ciljeve. Ubijali su žene i decu, dok su vojnici masovno dezertirali i bežali u Rusiju. Umesto da preispitaju svoju spoljnu politiku, koja sada zvanično podržava ratne zločine nad ruskim stanovništvom u Ukrajini, EU se odlučila da zajedno sa Amerikom uvede dodatne sankcije Rusiji.

Ponovo se počelo sa medijskom pripremom, ovog puta nije spominjan avion malezijske kompanije, ali je izmišljena kopnena intervencija Ruske vojske u Ukrajini. Ponovo se medijima nude pseudo dokazi. Fotografije na kojima se ništa ne može razaznati, šalju se medijima uz propratno pismo kako je to satelitski snimak koji navodno dokazuje upad ruske armije u Ukrajinu. Ovaj put, svesni da su u prošlosti putem medija i ranije plasirane laži kao na primer o oružju za masovno uništenje u Iraku, građani EU, počeli su da se suprotstavljaju ovoj suludoj spoljnoj politici.

Najbolji primer koliko je EU postala nepopularna je činjenica da je u Nemačkoj na lokalnim izborima u parlament prvi put ušla partija AD, koja je protivnik EU. S obzirom da se Nemačka smatrala motorom EU i da su njeni građani u najvećoj meri podržavali tu zajednicu ovo je pokazatelj da su nemci počeli da budu svesni štetnosti spoljne politike Unije.

 

      Protiv rusofobije, za spas Evrope

 

Trenutno u spoljnoj politici EU nije zastupljen ekonomski interes nijedne države članice, ali jeste zastupljen interes pojedinih globalnih korporacija koje posluju u Sjedinjenim državama i bave se proizvodnjom oružja.

Kolika je moć globalnih korporacija koje tresu EU i SAD, govori i činjenica da svi koji nisu želeli da se priključe preporučenoj rusofobji bivaju kritikovani. Italijanska ministarki spoljnih poslova Federika Mogerini je u više navrata "osuđivana", što nije javno kritikovala predsednika Rusije Vladimira Putina. Njeno imenovanje na mesto šefa diplomatije EU, nije rado prihvaćeno u ratno-huškačkim krugovima NATO pakta, koji će je narednih dana verovatno staviti pod veliki pritisak. Osim običnih građana EU i pojedine države članice, su shvatile da nove sankcije prema Rusiji nisu baš pametna ideja.

Austrija, Slovačka i Češka čak i zvanično nisu oduševljene novim predlogom proširenih sankcija. Austrijski kancelar Verner Fajman je vrlo hrabro kritikovao spoljnu politiku Unije prema Rusiji. Protiv sam beskorisnog zveckanja oružjem i protiv sam daljih sankcija, koje samo nama samima i našoj privredi štete, rekao je Fajman.

Ni Slovački premijer Robert Fico ne želi više da podržava ovakvu politiku EU prema Rusiji. On je otvoreno najavio da će uložiti veto i izjavio je da su sankcije beznačajne i kontraproduktivne.

-Nema smisla uvoditi nove sankcije. Glasaću protiv, za dobrobit evropske ekonomije i naroda Republike Slovačke, izjavio je on.

Bojkotu novih sankcija pridružio se i Bohuslav Sobotka, predsednik Češke Vlade.

-Neverovatno je da je EU odlučila da uvede nove sankcije Rusiji, a da nije prethodno razmotrila druge načine da zaustavi nove sukobe u Ukrajini, u kojoj svakodnevno raste broj žrtava. Trebalo je da predložimo strategiju za zaustavljanje krvoprolića, a ne da pretimo novim sankcijama, koje će samo nama škoditi, zaključio je Sobotka.

Niko se za razliku od Vučića nije izjašnjavao po pitanju aneksije Krima, tu treba naglasiti i da Krim ne može biti ista pričao kao i Kosovo. Jer na Krimu nije izvršen genocid nad Ukrajincima, već se Ruska većina opredelila mirnim putem za promenu granica. Ovako nešto je dozvoljeno međunarodnim pravom. U slučaju Kosova postoji stvaranje države putem genocida nad narodima sa kojima se deli teritorija što je suprotno svim principima međunarodnog prava i povelji Ujedinjenih nacija.

Bilo bi lepo da Vučić još jednom otvori udžbenike međunarodnog prava, koje mu još od studentskih dana stoje na policama, a koje je često citirao dok je bio radikal i prestane sa pričom da je Krim isti slučaj kao Kosovo.

Osim deklarativnog protivljenja sankcijama Rusiji, trebalo bi da naredi i sprovede kraj opstrukcije, Južnog Toka i kraj opstrukcije izvoza u Rusiju. Ne zato što treba da bude rusofil i voli Putina, već zato što za tim postoji opravdani ekonomski interes. Vučiću bi neko trebalo da skrene pažnju da je Srbija pred bankrotom. Treba mu reći da oporezivanje penzija neće pomoći, kao što nam ni i EU neće pomoći, niti će nas primiti u članstvo kada bankrotiramo.

 

     A 1.

   Mihajlović: Ne vršim opstrukciju izvoza u Rusiju

Isražujući priču da potpredsednica Vlade Srbije Zorana Mihajlović, vrši opstrukciju izvoza u Rusiju, tako što prevoznicima uskraćuje dozvole za međunarodni transport u ovu zemlju, istraživački tim redakcije od potpredsednice je zatražio da se izjasni o broju dozvola koje smo od Rusije tražili. Ministarka je izjavila da ona sigurno na taj način ne vrši opstrukciju izvoza u Rusiju i kao dokaz ponudila listu neiskorišćenih i izdatih dozvola. Iz Ministarstva je takođe poslata i sledeća zvanična informacija:

"…Sa Ruskom federacijom za 2014. godinu, razmenjeni su sledeći kontigenti :

1. Bilateralno tranzitne dozvole, koje važe za sva vozila, razmenjene su sa ruskom federacijom u količini od 6.500 dozvola od kojih je 3.822 iskorišćeno, a 1.069 je kod prevoznika neiskorišćeno. U ministarstvu je preostalo još 1.609 ovih dozvola, tako da se kao neizdato vodi 24, 07 odsto.

2. Bilateralno tranzitne dozvole za hladnjače, razmenjene su u obimu od 1.000, od čega je 629 iskorišćenih dozvola, dok je kod prevoznika 143 ovih dokumenata. U ministarstvu ih je preostalo čak 228, što je u procentima izraženo 22,8 odsto.

3. Kada su u pitanju dozvole za treće zemlje, razmenjeno je njih pedeset, a iskorišćeno ih je tek jedanaest, u kod prevoznika se nalazi 25 ovih dozvola. U ministarstvu ih je moguće povući još trinaest što čini ukupno šest odsto nerealizovanih dozvola.

Osim ove tri kategorije u fondu ministarstva je ostalo još tri odsto dozvola za hladnjače kao i ukupno 143 dozvole za sve ostale kategorije trećih zemalja nema…".

Podaci koje je ovde iznelo nadležno ministarstvo govori jasno da je ovoliko broj neiskorišćenih dozvola direktna posledica smišljene opstrukcije izvoza u Rusiju, kreirana od strane Vlade Srbije, odnosno Aleksandra Vučića. Sad je jasno i zbog čega su čelnici Evropske unije "odobrili" Vučiću da se zvanično ne pridruži sankcijama. Jer, on i to, kao i sve druge podlosti, radi iza leđa, nezvanično.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DRŽAVA SVOJE ENERGETSKE POTENCIJALE PRODAJE STRANCIMA, A NAPREDNJACI OD SRBIJE PRAVE KOLONIJU!

1. августа 2014. Коментари су искључени

 

Narednih nedelja, naprednjačka vlast planira da otuđi imovinu u državnom posedu, vrednu više stotina miliona evra, i to za samo desetinu te svote. Planirano je, naime, da državna imovina ne bude prodata privatnim investitorima, već drugim državama! Tako će otići strateški resursi, kao što su, na primer, telekomunikacije. Na taj način će srpskom privredom ubuduće upravljati komesari stranih vlada, a Srbi će biti samo jeftina radna snaga i ovce za šišanje kojima će uzimati i poslednju paru da bi se u drugim državama čuvao socijalni mir. Nemačka i Austrija imaju najviše šansi da ponovo postanu srpski tutori i eksploatatori. Da li je to ono što je Aleksandar Vučić nedavno obećao u Berlinu?

 

              Milan Malenović

 

Kada se kaže „privatizacija", uobičajeno je da se smatra, da neko preduzeće, koje je u državnom vlasništvu, bude prodato privatnim licima, odnosno preduzeću koje je u privatnom vlasništvu. Srbija je i ovde izuzetak od normalnog sveta, jer se kod nas izraz „privatizacija" koristi i kada nešto što je u vlasništvu naše države prodajemo stranoj državi.

Nekadašnji nacionalni avioprevoznik, Jugoslovenski Aerotransport (JAT) bio je kompanija u većinski državnom vlasništvu dok nije prodat arapskoj kompaniji Etihad, a slična sudbina očekuje i Aerodrom „Nikola Tesla" (u daljem tekstu ANT). Etihad iz Ujedinjenih Arapskih Emirata je čisto državna kompanija, osnovana 2003. godine ukazom koji je potpisao emir Abu Dabija Kalifa bin Zajed Al Nahjan.

Tim aktom određeno je da vlada Abu Dabija da osnivački kapital u visini od pola milijarde dirhana, odnosno oko 136 miliona dolara. Po svim dostupnim podacima, emirat Abu Dabi je i dan danas apsolutni vlasnik ove kompanije.

Zašto je JAT prodat stranoj državi, možda bi neko i mogao da objasni, ali, kad je u pitanju prodaja Aerodroma, odgovor se i ne nazire. Za razliku od JAT-a ANT je uspešna kompanija koja uprkos svetskoj krizi posluje sa prihodom i tako dopunjuje budžet svog većinskog vlasnika – države Srbije.

Jedini ekonomski opravdani razlog da se ANT uopšte proda, i to jednoj stranoj državi, bilo bi dodatno ulaganje u njegov razvoj, ali tako nešto od arapskih šeika poznatih kao "zalivske cicije", slabo ko ozbiljan očekuje.

I Telekom Srbije je jedno veoma uspešno preduzeće u većinskom državnom vlasništvu. Prema izveštaju o poslovanju, prošle godine je zapošljavao 13.229 radnika i ostvario neto prihod od skoro 15,7 milijardi dinara, dok je na računu imao još i 18,45 milijardi dinara neraspoređenog dobitka iz prethodnih godina.

Za kupovinu ove kompanije, koja bi takođe u dogledno vreme trebalo da bude privatizovana, zainteresovani su, po navodima samog Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija Srbije, Telekom Nemačke i Telekom Austrije.

 

     Čeka nas komesar iz Beča

 

Nemački Telekom je akcionarsko društvo u kome nemačka država direktno ima 14,5 odsto vlasništva, dok još 17,4 odsto drži preko KfW (Kreditanstalt fuer Wiederaufbau), po veličini treće banke u Nemačkoj u kojoj savezna vlada Nemačke ima četiri petine akcija, dok su preostale u vlasništvu vlada nemačkih pokrajina. Ostali vlasnici akcija Telekoma Nemačke su mali akcionari, tako da, s obzirom da nema svaki vlasnik akcija pravo glasa, nemačka vlada sa svojih skoro 32 odsto kapitala ima apsolutnu vlast na redovnim skupštinama akcionara, pa samim tim i u Telekomu.

U slučaju da Telekom Srbija bude prodat nemačkom Telekomu njime bi se upravljalo iz Berlina i to iz resorno nadležnog ministarstva.

Nedavno je meksička kompanija America Movil (u vlasništvu drugog najbogatijeg čoveka sveta, Karlosa Slima) stekla većinski paket akcija Telekoma Austrija, tačnije 50,7 odsto. Austrijska država, međutim, i dalje preko državne kompanije OEIAG (Oesterreichische Industrieholding AG) ima više od 25 odsto akcija, pa po zakonu koji važi u toj alpskoj republici ima i pravo veta na sve odluke koje bi da donese većinski vlasnik, a za koje se proceni da nisu u skladu sa zakonom ili interesima kompanije.

U slučaju da Telekom Austrije kupi Telekom Srbije našom telekomunikacionom kompanijom upravljaće neki komesar vlade u Beču, što smo mogli da imamo i bez krvavog Prvog svetskog rata.

Samim tim, prodaja većinskog paketa akcija srpskog Telekoma nemačkom, odnosno austrijskom Telekomu ne bi bila nikakva privatizacija, već presipanje iz šupljeg u prazno, kao u slučaju Jata, samo sa još pogubnijim posledicama.

Kao što je pokazala „afera Snouden", telekomunikacije nisu samo način da ljudi stupaju jedni sa drugima u kontakt, već i polje na kome su veoma aktivne službe bezbednosti svih zemalja. Najgora je američka NSA, agencija koja prisluškuje bukvalno ceo svet.

Strana država koja bude kupila Telekom Srbije neće morati više da ulaže milione evra u razvoj sofisticirane tehnologije kako bi mogla da sazna šta srpski političari i građani međusobno razgovaraju: biće dovoljno da naredi svom službeniku koji sedi na nekoj od visokih pozicija u našem Telekomu da sve te razgovore snimi i preda nadležnim bezbednosnim strukturama Nemačke ili Austrije.

Pored toga što na poklon dobija sve srpske državne, poslovne, pa i privatne tajne, nemački, odnosno austrijski kupac dobija još i Telekom Srbije ispod svake cene!

Vlada Srbije u poslednje vreme narod još uporno laže kako će prodati ceo Telekom i da će od te prodaje budžet zaraditi više od milijardu evra. Država u ovom trenutku poseduje 58 odsto akcija nacionalnog teleoperatera, dok 22 odsto poseduju sadašnji i bivši zaposleni Telekoma, kao i ostali građani Srbije.

Preostalih 20 odsto akcija u rukama je samog Telekoma koji ih je svojevremeno otkupio od grčke kompanije OTE, ali novac za to nije dala Vlada, koja bi sada da profitira na njihovoj prodaji: novac su dali svi akcionari (odričući se dividendi kako bi se otplatio kredit), kao i sami zaposleni (pristajući na ograničavanje prihoda radi otplate).

Ako država i ovih 20 odsto, kao apsolutni gospodar akcionarskog društva (što je po ovdašnjem zakonu jednako kao i da je jedini vlasnik), pripoji svom paketu akcija, to bi bila čista pljačka svih onih koji su godinama plaćali za te akcije.

Osim toga, predsednik Sindikata zaposlenih u Telekomu Miroslav Joksimović je nedavno je procenio da zbog opšteg stanja na tržištu za državni paket akcija teško da može da se dobije više od 600 miliona evra, a za toliko para (samo u nemačkim markama) je svojevremeno Srbija pod sankcijama prodala Telekom italijansko-grčkom konzorcijumu. Čak je i onda to bilo daleko ispod njegove stvarne vrednosti.

 

     "Bonus malus" za braću Vučić

 

Nije mnogo drugačija ni predstojeća privatizacija Dunav osiguranja a.d, još jedne kompanije u kojoj srpska država ima većinsko vlasništvo. Odmah posle razarajućih poplava u Srbiji Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) je iskazala spremnost da otkupi najveći osiguravajući zavod u Srbiji. Ako su te najave tačne, ne treba uopšte ni sumnjati da će, kao i uvek, EBRD od naših vlasti dobiti na tacni ono što traži.

U vlasničkoj strukturi EBRD-a najviše deonica imaju Evropska centralna banka (koju čine nacionalne banke država, članica evro-zone), američka centralna banka FED i britanska centralna banka Bank of England (čiji se vlasnici uporno kriju). Ostale akcije imaju centralne banke članica EBRD-a, što će reći da je i ova banka kontrolisana od strane stranih država (Srbija je takođe članica EBRD-a, ali na strani primaoca kredita, tako da nema pravo na učešće u donošenju odluka).

Da priče o prodaji Dunava EBRD-u nisu samo puste želje aktera političke scene Srbije, pokazuju i nedavna dešavanja. Odmah posle najave „privatizacije" Dunava poskupelo je obavezno osiguranje za motorna vozila i to izvan svake poslovne logike, sa samo jednom namerom: da se Dunav sa povećanim prihodima bud-zašto proda drugim državama.

Objašnjenje za ovaj postupak je glasilo kako vozači zbog smanjenog broja saobraćajnih nesreća i primene „bonus malus" principa plaćaju manje za osiguranje, pa tako osiguravači manje i zarađuju. U toj računici se jedino zaboravilo na to da „bonus malus" važi u svim razvijenim zemljama gde se ne koristi kao obrazloženje za poskupljenje i da kod manjeg broja nesreća osiguravajuće kuće isplaćuju manje para.

Spinovanje javnog mnjenja u vezi poskupljenja osiguranja u potpunosti liči na uobičajeni rad „kuhinje laži" Srpske napredne stranke, koja je privatnim linijama žestoko zainteresovana za prodaju Dunava.

Mlađi brat premijera Srbije Aleksandra Vučića, Andrej Vučić, upravo je u vreme podizanja stope osiguranja motornih vozila, a što je najvažniji izvor prihoda svakog osiguravajućeg društva, postao član Nadzornog odbora „Udruženja osiguravača Srbije", krovnog regulatornog tela koje okuplja sve osiguravajuće kuće Srbije. Sa te funkcije on će zastupati interese Familije u predstojećoj prodaji Dunav osiguranja a.d.

Smisao ove sage o Dunav osiguranju je da svi vozači u Srbiji moraju da plaćaju višu stopu osiguranja kako bi naprednjaci, a na prvom mestu klan Vučića, uzeo što je moguće višu proviziju pri prodaji ovog osiguravajućeg zavoda i to, najverovatnije, ne nekom privatnom investitoru, već banci iza koje stoje nacionalne banke (pa samim tim i interesi) drugih država.

 

     Uz pomoć naopakih subvencija

 

Od predstojećih velikih privatizacija preostaje eventualno još EPS, koji je u prošloj godini ostvario profit od 19 milijardi dinara i to uprkos činjenici da se cena struje u Srbiji velikim delom tretira kao socijalna kategorija, jer ovako siromašan narod ni ovu cenu ne može da plaća.

Sudeći prema najavama iz Vlade Srbije, za ovo preduzeće je najviše zainteresovan nemački RWE (nekadašnji Rheinisch-Westfälisches Elektrizitaetswerk AG) sa sedištem u Esenu. I u ovoj korporaciji, koja je prošle godine imala obrt od preko 50 milijardi evra i iskazala gubitak od 2,443 milijarde evra, nemačka država ima dominantno vlasništvo.

Oko četvrtine svih akcija RWE-a imaju nemačke lokalne vlasti, a dobar deo imaju i druga javna preduzeća. Deo lokalnih samouprava je svoje akcije udružilo sa jednim delom javnih preduzeća (kao što su štedni zavodi ili osiguravajuća društva) i oformilo RW Energie-Beteiligungsgesellschaft mbH & Co. KG, koje je sa svojih 16,15 odsto učešća u osnovnom kapitalu RWE-a daleko najveći pojedinačni akcionar ovog koncerna.

Nemačka vlast, tako, kupovinom EPS-a želi za male pare da obezbedi sebi pristup jeftinoj električnoj energiji, kojom će, zatim, da snabdeva sopstveno stanovništvo i time učvrsti socijalni mir u sopstvenoj zemlji. Zbog toga nikoga ni ne čudi da je tokom poslednje Vučićeve posete Berlinu od strane nemačkih zvaničnika pokrenut i razgovor na ovu temu.

Od Južne Amerike, preko Sjedinjenih Američkih Država, pa do Zapadne Evrope privatizovane javne usluge i resursi se stalno vraćaju u državno vlasništvo. U protekloj deceniji 86 gradova je vratilo vodovod u državnu, odnosno javu svojinu. Samo u Nemačkoj je od 2007. do danas vraćeno 100 energetskih koncesija u državno vlasništvo. A Srbija bi svoje energetske potencijale da pokloni Nemačkoj?!

Ne treba zanemariti ni mišljenje britanskog stručnjaka prof. Endrjua Kambersa, kako vlast jedino može uz pomoć naopakih subvencija, kakve plaćaju danska i švedska država, da nagovori privatizovane gigante iz oblasti elektroprivrede da ulažu u oblast obnovljivih izvora energije, što bi, da su te kompanije ostale u državnom vlasništvu, išlo mnogo lakše i jeftinije.

Srpski budžet te pare nema, jer da ih ima privatizacija nam ne bi ni trebala, zbog čega ćemo i dalje da se gušimo u vazduhu zaprljanim dimom iz termoelektrana, dok će Nemci uživati u svežem vazduhu i jeftinoj struji iz Srbije.

Privatizacija javnih dobara, pogotovo strateški važnih, kao i preduzeća koja i sada posluju sa dobitkom, i danas je, isto kao i u bliskoj prošlosti, način da se opljačka Srbija. Ali, za razliku od prošlosti, kada su glavni korisnici ove mogućnosti bili domaći tajkuni, sada će najviše da profitiraju strane državne kompanije, kao što je na primer Al Ravafed (još jedno državno preduzeće iz Ujedinjenih Arapskih Emirata) koji po tajnom ugovoru sa srpskom Vladom ima pravo zakupa plodnog zemljišta po skoro upola nižoj renti od one koju su do sada plaćali zemljoradnici iz Srbije.

Da li je bolje da nas pljačkaju domaći ili belosvetski lopovi, u suštini nije ni toliko bitno. Važno je sprečiti pljačku, ko god da je sprovodi.

 

      A 1.

"   …Svašta bi čovek mogao da pomisli"

Nekadašnji ministar privrede Saša Radulović poznat je po svojim neoliberalnim stavovima, odnosno ubeđenju da sve treba privatizovati i tržištu prepustiti da reguliše samo sebe. Kao takav on je bio izričit protivnik državnog kapitalizma, pogotovo njegove izvitoperene verzije u kojoj preduzeća u vlasništvu stranih država kupuju preduzeća koja su u vlasništvu srpske države.

Pošto se nekoliko puta u toku svoje kratke ministarske karijere sukobio sa tadašnjim prvim potpredsednikom Vlade Aleksandrom Vučićem bio je potpuno ignorisan i zanemaren u radu Vlade. Na kraju mu ugovori, za koje se unapred znalo da ih neće odobriti, uopšte nisu bili ni prosleđivani.

Shvativši da su njegovo mišljenje, pa samim tim i rad, nepoželjni Radulović je prestao da dolazi na sednice Vlade i time isprovocirao svoje razrešenje.

"…Tajni dogovori sa Arapima gotovo svakodnevno daju nove plodove. Ceo tajni dil je paket. Od kredita, preko zemljišta, Etihada, Beograda na vodi, gradnje socijalnih stanova, puteva, čipova, a da za pet meseci u ministarstvu nijednog Arapina nisam video", tvrdio je kasnije Radulović medijima i dodao: "…Sav posao sa Arapima su vodili Siniša Mali i kadrovi Mlađana Dinkića, kao i advokatska kancelarija Harison koja zastupa Arape. Kako se posao vodi, čovek bi pomislio da se Arapi ne interesuju mnogo za svoje pare i imaju puno poverenje u Malog, Dinkićeve kadrove i tu kancelariju. A oni svi rade kao tim. Čovek bi pomislio i da to nisu arapske pare, nego neke naše koje su bile prljave pa su se umile, oprale i sredile, pa više nisu naše pare i odlučile da se vrate. Svašta bi čovek mogao da pomisli ."

 

     A 2.

   Naprednjaci od Srbije prave koloniju

Tačerizam je vrhunac neoliberalizma i ime je dobio po nekadašnjoj premijerki Velike Britanije, Margareti Tačer, koja je beskompromisno zastupala ideju izlaska države iz privrede i uništavanje sindikata. Tri decenije posle početka njenog razarujećeg programa britanski dnevni list "Gardijan" objavio je poražavajuće rezultate koji pokazuju da je tačerizam i u zemlji svog nastanka doveo do pustoši.

Mnogi izveštaji pokazuju da su privatizovane usluge skuplje i neefikasnije od onih u javnom vlasništvu. Rasprodaja železnice i metroa pokazala se kao posebno loša. Guranje privrednika u prirodni monopol dovelo je do fragmentacije, do gubitaka na godišnjem nivou od 1,2 milijardi, do najskupljih voznih karata u Evropi, a više su se nego udvostručile subvencije nego dok je železnica bila državna, navodi "Gardijan". Nasuprot privatizovanom delu železnica, deo koji još nije privatizovan pruža daleko bolju uslugu i stavlja godišnje 800 miliona funti u državnu blagajnu (isto kao i vodovod Škotske koji je u državnim rukama).

"Gardijan" na kraju zaključuje: "Privatizovane industrije nisu uspele da obezbede efikasnost, odgovornost ni sigurna radna mesta. One su iz datog monopola lako isisale bogatstvo, koncentrisale ga u sve manjem broju ruku, probudile nejednakost i nisu ostvarile suštinski važne investicije."

Državno vlasništvo i u zemlji porekla najekstremnijeg oblika neoliberalizma dobro funkcioniše, pa je pitanje zašto ne može i u Srbiji, kako su to tvrdili Aleksandar Vlahović, Božidar Đelić i Mlađan Dinkić? Naprednjačka vlast ne osporava mogućnost da državne kompanije mogu uspešno da posluju i u Srbiji, ali smatra da su Srbi za taj poduhvat nesposobniji od svih ostalih na svetu, pa se najvažniji državni resursi ove zemlje poveravaju vlastima drugih država.

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NERAZDVOJNO PRIJATELJSTVO: OPUŠTENO DUHOVITO LAGANJE KROZ „PREMIJER LIGU“ SRBIJE

21. јула 2014. Коментари су искључени

 

O istoriji bolesnih opsesija Vladimira Bebe Popovića i Aleksandra Vučića, njihovim mržnjama, lažnim simpatijama, zaverama i spletkama koje i danas prave, piše ugledni novinar Predrag Popović, nekadašnji bliski saradnik Aleksandra Vučića, bivši glavni urednik dnevnih listova "Nacional" i "Pravda", urednik dnevnog "Telegrafa", autor nekoliko publicističkih knjiga i najbolji poznavalac "presvučenih" radikala.

 

               Predrag Popović

 

Prvi Njutnov zakon moralne gravitacije glasi: Sila kojom se privlače lažovi i prevaranti stostruko je veća od one koja postoji među normalnim ljudima, a merna jedinica koja označava količinu ove sile naziva se – jedan Cane. Tačnost tog načela dokazuje veza između Aleksandra Vučića i Vladimira Popovića, zvanog Beba.

Popović je u skandaloznom intervjuu Televiziji B92 ponosno priznao da sarađuje s Vučićem. Svi neupućeni i lakoverni našli su se u šoku. To je i logično, ako se u obzir uzme samo politička prošlost a zanemari kvalitet karaktera te dvojice ekstremista.

Svako normalan, pa čak i poneki naprednjak, seća se ogromnih razlika u njihovim političkim stavovima i aktivnostima. Popović je činio sve što je mogao ne bi li oborio crno-crvenu koaliciju SPS-JUL-SRS, da bi posle petooktobarske revolucije nastavio obračun s radikalima. Posle ubistva Zorana Đinđića predvodio je „sablju" i satanizovao političke protivnike, najviše Vojislava Šešelja i njegove najbliže saradnike.

Vučić mu nije ostajao dužan. Na oproštajnom mitingu, noć pred Šešeljev odlazak u Hag, s govornice je pretio osvetom „banditu, đubretu i izdajniku" Đinđiću.

„Svi smo mi Šešelj, ako je on odgovoran za bilo šta i mi smo", preuzimao je mladi radikal na sebe teret optužbi i zaklinjao se na večnu vernost voljenom vođi. Tri nedelje kasnije, kad je Đinđić ubijen, Vučića nije napuštala hrabrost. Dok je trajao televizijski prenos sahrane, Vučić me nazvao i kroz grletni smeh rekao:

Brate, samo jednom u životu sam bio pijan, kad je Zvezda osvojila Kup šampiona u Bariju. Ni gutljaj alkohola nisam uzeo ni kad mi se rodio Danilo, ali sad ne mogu da izdržim, otvorio sam šampanjac!

U toj euforiji zablistao je morbidnom duhovitošću. Tako veseo, pitao me da li znam da je Beba jutros prvi došao na Novo groblje i legao u otvoren grob, da isproba komfor u kome će zauvek uživati Đinđić. Nešto kasnije mi je poslao SMS poruku:Da li znaš šta rade mravi na Đinđićevom grobu? Igraju Premijer ligu!"

Sve do 2009. godine Vučića je držalo to raspoloženje. Nije propuštao priliku da Đinđića nazove mafijaškim premijerom, izdajnikom i kriminalcem. Za Bebu Popovića, Čedomira Jovanovića i Gorana Vesića tvrdio je da predstavljaju „političko krilo surčinsko-zemunskog klana".

Još žešće je udarao po Stanku Subotiću, zvanom Cane, za koga je govorio da, u saradnji s Jovicom Stanišićem, predvodi najopasniju mafiju u Srbiji, koja švercuje duvan i drogu, vrši ubistva, seče tela i u kesama ih baca u Dunav. Zbog takvih izjava pljuštale su Canetove tužbe, ali ne znam kakav su imale epilog.

Znam kako sam ja prošao po tužbi Bebe Popovića zbog Vučićeve izjave. Sredinom 2007, Vučić je tražio da u njegovim novinama „Pravda", koje sam tada uređivao, objavim informaciju o suđenju pripadnicima zemunskog klana za otmice Miroslava Miškovića i Milije Babovića.

Prema Vučićevoj tvrdnji, ti zločini neće biti potpuno rasvetljeni dok se ne utvrdi uloga Bebe Popovića. Kad sam odbio da to objavim kao izjavu anonimnog izvora – znam, tužiće me Beba, on to jedva čeka – Vučić mi je rekao:

– Ne brini, neće. A, bilo bi dobro da te tuži. Kao svedoci doći ćemo Toma Nikolić, Žarko Zečević i ja. Veruj mi, neće mu biti dobro kad čuje kakvim sve dokazima raspolažemo…

Bio sam glup, poverovao sam mu. Objavio sam tekst, dobio tužbu i posle prvog ročišta shvatio da me Vučić prevario. Umesto svedoka, stigla mi je presuda.

U međuvremenu tužibaba Beba nastavio je da me sudski progoni. Nekom prilikom, dok sam u hodniku Palate pravde čekao da mi počne suđenje, javio mi se jedan iskusniji kolega, inače dobar poznanik Bebe Popovića, i pozvao na piće. Kad sam mu rekao da nemam vremena, moram da se u sudnici suočim s njegovim drugarom, čovek je prasnuo u smeh.

– Namestili su te Vučić i Beba. Oni se ne razdvajaju, a tebe progone po sudnicama – rekao je.

Kad je Beba prvi put išao u Vučićev vinski podrum u Jajincima, ispričao mi je taj kolega, poneo je neku skupu bečku čokoladu. Kasnije se rugao opisujući Vučićevu decu koja nisu znala da otvore Mocart-kuglice, pa su ih žvakali sa omotom.

Nije mi bilo smešno. Sažaljevao sam sebe. Kako i ne bih, kad sam tek tada, za mene prekasno, shvatio s kim sam se uhvatio u kolo. Kockice tog mozaika užasa složile su se same od sebe. Generalni distributer Vučićevih novina bila je Canetova „Futura". Zvanični suvlasnik „Pravde", Vučićev kum Nikola Petrović nije krio vezu s „ duvanskim kraljem", pa i sa Bebom Popovićem.

Koliko su bliski saznao sam, opet, na jednom suđenju. Popović me tužio jer nisam objavio nepotpisano reagovanje Mile Đinđić naslovljeno na „direktora" Nikolu Petrovića. Na suočavanju, nervozan kao vepar, pitao me da li je Nikola rođeni brat Aleksandra Vučića.

– Da ja znam, nije – odgovorio sam.

Jeste. Po majci.

– E, zaista ne znam da li Angelina Vučić osim Aleksandra i Andreja ima još sinova…

– Kad tuženi nije objavio demanti nazvao sam Nikolu, a on mi je rekao da je na putu i da nazovem njegovog brata Aleksandra, on će sve srediti. Nazvao sam Aleksandra Vučića koji mi je rekao da hajku protiv mene u „Pravdi" ne vodi on nego to na svoju ruku radi Predrag Popović – ispričao je Beba, a to je uneto u sudski zapisnik.

Isto veče otišao sam u Vučićev stan u Yu biznis centru. Posle serije uvreda na njegov i Bebin račun, Vučić je opušteno slagao da o spornom demantiju nije ni reč razmenio s Bebom, nego s Mikijem Rakićem.

– Ne verujem ti. Kako možeš da sarađuješ s tom jagodinskom protuvom Bebom? – rekao sam.

– Pre bih se ubio nego sarađivao s njim. Samo da znaš, Beba je u Jagodini bio gospodin čovek, protuva je postao tek kad je došao u Beograd i postao konobar na splavu „Savski galeb" – odgovorio je Vučić.

Naravno, lagao je. Već tada je bio okružen Bebinim pipcima. Redakciju „Pravde" je zastupala advokatska kancelarija Dobrivoja Bobana Glavonjića, koji je 1998-99, kao predsednik Trgovinskog suda, u saradnji s tadašnjim ministrom protiv informisanja, progonio medije.

Isti taj Glavonjić, Vučićev intimus, svojevremeno je, kao suvlasnik marketinške agencije „Spektra", bio poslovni partner Bebe Popovića i Milana Beka. Zbog svega toga nisu me iznenadile vesti o Vučićevim i Subotićevim sastancima u Parizu i Ženevi.

Ne znam šta je sve Vučić dobio od Caneta, ali šta god to bilo, u paketu mu je dopao i Beba. Našli su zajednički interes, ali ne verujem da su promenili mišljenje jedan o drugome. Vučić i danas uveseljava svoje društvo pričama o „lakiranoj bubašvabi".

Beba je kupio stan u jednoj „pametnoj zgradi" u Podgorici. Stan izgleda holivudski, sve u njemu je kompjuterizovano: osvetljenje, temperatura, vlažnost vazduha, baš sve. Međutim, on ne zna da upravlja sa svim tim čudima, pa je, nakon što se stoti put zaglavio u liftu, zaposlio čak šest služavki da one brinu o tehnici – ruga se Vučić.

Siguran sam da se ni Popović nije odrekao starih stavova o Vučiću. Naprotiv, koliko ga voli rado bi ga poverio na čuvanje Šešelju.

Ipak, ta dvoglava aždaja danas vlada Srbijom. Interes je lako savladao njihov krhki moral. Beba se i dalje zaklinje u Đinđića, ali svom novom savezniku oprašta sve što je radio protiv pokojnika. S druge strane, Vučić se svog tvorca Šešelja javno i brutalno odrekao i u svoj kartel prihvatio Bebu i Vesića.

S obzirom na karakterne sličnosti Vučića i Bebe nije teško pretpostaviti šta nas čeka. Uostalom, to se vidi i po oduševljenju s kojim Popović, na najprljaviji način, pokušava da kompromituje Vanju Ćalović, direktorku jedne crnogorske nevladine organizacije koja nervira gospodara Mila Đukanovića. Na isti način, porno aferom, Vučić se pre 16 godina obračunavao sa Slavkom Ćuruvijom, svojim ličnim neprijateljem.

Kad su laži, prevare i spletke u pitanju, ne zna se gde svršava Vučić, a počinje Beba. Ne zna se ni koliku će cenu morati da plate građani Srbije dok se ne reše njihove vladavine.

Davno, dok je bio u opoziciji, četnički vojvoda Tomislav Nikolić hrabrio je narod tvrdnjama da Srbija nikada neće propasti, da i svako groblje ima izlaz. Ne sumnjam da se u taj resor on odlično razume, ali čini mi se da na stratištu, kakvo od Srbije prave Vučić i Beba, mrtvi imaju više šanse da vaskrsnu, nego mi da preživimo.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TERMOELEKTRO: OPSTALA POD BOMBAMA A STRADALA OD PRIVATIZACIJE I MENADŽERA…

 

Privatizacija kompanije "Termoelektro" u budućnosti bi mogla da bude dokazni materijal za neku naučnu tezu o tome da je proces privatizacije u Srbiji urađen na štetu države, naroda i kompanija koje su privatizovane. naravno, i radnika koji su u njima radili. Naime, bivši direktor "Termoelektra", Konstantin Smorčinksi upropastio je ovu kompaniju i doveo je do stečaja. Ne zna se gde je sada Smorčinski, a radnici pretpostavljaju da je pobegao u Rusiju kako bi bio van domašaja krivičnih prijava koje su protiv njega podneli. Tabloid je istraživao uzroke.

 

               Vuk Stanić

 

Svojevremeno je u Službenom glasniku broj 52 (iz ranijih godina) Termoelektro proglašen kompanijom od državnog značaja. Radnici ove firme imali su posebnu opremu i obuku za rad u vanrednim situacijama. Bili su osposobljeni da održavaju električne mreže u slučaju rata i vanrednih situacija. Da brzo remontuju i osposobe trafostanice, hidrocentrale, rafinerije….

Za vreme NATO bombardovanja, kada je pogođena Petrohemija u Pančevu, radnici Termoelektra upućeni su da remontuju javnosti malo poznat pogon ove kompanije koji se vodi pod skraćenicom PEVK.

U pitanju je bio zadatak visokog rizika tokom koga je postojala mogućnost da radnici izgube živote. Da se remontu nije pristupilo iz pogona bi izašle otrovne supstance od kojih bi umrle hiljade građana u Pančevu i okolini. Pod bombama remont je uspešno urađen. Svakodnevno su radnici Termoelektra bili na zadatku tokom bombardovanja, ali je većina poslova koje su obavljali i danas državna tajna.

U mirnodopskim uslovima od osnivanja do stečaja, Termoelektro je montirao preko 1.300.000 tona opreme, cevovoda i čelične konstrukcije, izgradio desetine termoelektrana i hidroelektrana ukupne snage preko 7.000MW, od kojih je 1.500MW u inostranstvu. Firma je izvela i montažne radove na pet rafinerija sa ukupnim kapacitetom prerade preko 12.000.000. tona nafte.

Skoro svake godine radili su remont, nekog od velikih sistema za Elektroprivredu Srbije, ili Naftnu industriju Srbije. Održavali su sistem više termelektrana širom sveta.

Neki od remontnih poslova koje su skoro redovno dobijali da urade su oni za Termoelektranu "Nikola Tesla" u Obrenovcu i oni za Termoelektranu u Kostolcu. Redovni klijenti Termoelektra bili su i cementare Lafarž u Beočinu, Holcim u Novom Popovcu, Titan u Kosjeriću i Usje u Makedoniji.

Iako u stečaju, Termoelektro još uvek poseduje objekte u kojima se izrađuje nestandardna oprema, za potrebe cementare Lafarž Beočin. U periodu do 2003. godine ova firma je za potrebe različitih klijenata izradila 1.200 tona nestandardne opreme…

U inostranstvu ova firma je bila angažovana u Alžiru, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Češkoj republici, Gvineji, Indiji, Iraku, Libiji, Makedoniji, Rusiji i Nemačkoj…

Ovakvu kompaniju nije bilo lako finansijski uništiti i dovesti do stečaja, ali mladi menadžer Konstantin Smorčinski taj zadatak je uspešno obavio!

Prva privatizacija Termoelektra iz 2007. godine je propala jer kupac, Harvinter nije izvršio ugovorne obaveze. Termoelektro je potom ponovo privatizovan februara 2008. godine kada ga je kupila Švajcarska kompanija Comfitrade SA (Komfitrejd) sa sedištem u Ženevi.

Komfitrejd je firma u kojoj pravna i fizička lica iz Rusije imaju veliki uticaj, oni su za generalnog direktora Termoelektra imenovali sada već čuvenog Konstantina Smorčinskog.

Kratko nakon imenovanja Smorčinski, zabranjuje učešće na bilo kom tenderu i na taj način lišava firmu redovnih prihoda koje su imali od održavanja velikih sistema u Srbiji.

Pre stupanja Smorčinskog na dužnost advokatski tim Termoelektra dobio je spor pred nemačkim sudom sa firmom Hitači, vrednost spora bila je šest miliona evra. Kada se saberu sudski troškovi kamate i dodatni zahtev za obeštećenjem po pitanju bankarske garancije, očekivalo se da Termoelektro naplati oko osam miliona evra.

Iako su advokati Termoelektra spor dobili u prvoj instanci, Hitači se žalio, a Smorčinski je tada promenio advokatski tim koji je za stupao njegovu firmu. Umesto njih on je angažovao advokate koji su ranije radili za Hitači!? Sve i da ih je slučajno angažovao, radnici Termoelektra su ga upozorili:

"…Ljudi koje ste angažovali da nas zastupaju, su tokom pregovora pre sudskog spora sa Hitačijem sedeli sa njhove strane stola i pravno savetovali njihove menadžere!"

Smorčinski nije voleo da mu se mešaju u posao, oni koje nije pitao za mišljenje i sa platnog spiska je skinuo sve one koji su se bunili protiv načina na koji je vodio postupak.

Advokati koje je on angažovao izgubili su spor. Kada je kasnije profesor Jakšić sa pravnog fakulteta koji dobro poznaje nemačko pravo uradio ekspertizu njihovog rada došlo se do zaključka da su posao radili nesavesno.

Zapravo oni su posao radili itekako savesno, ali ne u korist Termoelektra, već u korist Hitačija.

Ne postoji nijedan dokaz da je Smorčinski od Hitačija dobio tri miliona evra, da zauzvrat izgubi spor, ali posle svega navedenog svako ima pravo da sumnja da je on taj spor namerno izgubio! Na taj način Termoelektro oštećen je za više od osam miliona evra.

Istovremno, Smorčinski je na sve načine tovario nove troškove za Termoelektro, na račun firme zakupio je luksuzan stan centru Beograda, svakodnevno je leteo biznis klasom na različite strane sveta, odlazio na raznorazne sastanke i Termoelektru nije donosio nikakve poslove.

Po pitanju avionskih karti bio je krajnje bahat, često bi tražio da mu se na dan leta promeni vreme leta. Jednom prilikom je zaposlenima ujutro javio da želi da umesto u 14 časova kako piše u karti bude u drugom avionu koji leti sat vremena ranije. Takva promena koštala je oko tri stotine evra.

U jednom trenutku i najveći skeptici pomislili su da će on uspeti da napravi nekakav posao sa sunarodnikom iz Naftne industrije Srbije. Otišao je na sastanak sa generalnim direktorom NIS Kirilom Kravčenkom, ali se vratio bez ugovorenog posla.

Nekako istovremeno svima je postalo jasno da Smorčinski, ili nije sposoban da ugovori poslove, ili ih namerno ne ugovara, dok istovremeno obezvređuje i otuđuje sredstva za rad ove kompanije.

Deo osnovnih sredstava, kao na primer specijalni alati koja je Termoelektro posedovao u knjigovodstvenom stanju procenjeni su bili na 75 miliona dinara, Smorčinski ih je prodao firmama iz Rusije za duplo manje novca. Na isti način je raskrčmio i opremu Termoelektra u Makedoniji, dok je oprema koju su posedovali u Nemačkoj prodavana na ovaj način, ali i za keš, što je protivno nemačkim zakonima!

Smorčinski je potom firmi Termoelektro rotaciona oprema u kojoj je takođe bio ovlašćeno lice prebacio sedam miliona dinara, i kratko posle toga ugasio ovu firmu.

Posle više ovako "pametnih" poteza, Smorčinski je uspeo da Termoelektro ove godine dovede do stečaja. Na sajtu APR u momentu pisanja ovog teksta kao zvanični stečajni upravnik bio je upisan Rade Radulović, dok se tih dana na Fejsbuku pojavila informacija da je on razrešen dužnosti i da na njegovo mesto stupa Miloš Borovčanin.

Treba reći i da Smorčinski ne bi tako lako Termoelektro doveo do sečaja da nije imao tim odanih saradnika. Ovaj kontroverzni menadžer je po dolasku u Termoelektro pre svih ovde pomenutih radnji oformio tim ljudi koji su pokrivali njegove poteze.

Oni su radnicima ispirali mozak da plate nema zbog odluka bivšeg direktora iz pred privatizacionog perioda. Kada su radnici počeli da se bune što plate nema, ističući da su je kod direktora Blanuše redovno primali, ljudi Smorčinskog su ih molili da ne opstruiraju rad novog direktora. Oni koje je Smorčinski regrutovao u krug njegovih pomagača redovno su primali platu.

Glavni čovek Smorčinskog bila je Natalija Šablovskaja koju je on doveo sa sobom kada je došao na čelo Termoelektra. Jedan od ljudi kojima je u vreme Smorčinskog bilo lepo u Termoelektru je Ivan Stejić. Ruski menadžment je Stejića rasporedio na poslove stručnog saradnika za imovinsko pravne poslove. On je Smorčinskog savetovao za mnoge pravno poslovne poteze.

Stejić je istovremeno bio i predsednik sindikata. Sindikata čiji članovi nisu redovno primali platu, dok je njemu zarada redovno isplaćivana. Njemu su pre otvaranja stečaja isplaćene skoro sve zarade. Stejić je i danas aktivan sindikalac, ali u svojim nastupima nikada ne kritikuje Smorčinskog.

Aleksandar Vesković, koji danas ima nalog na fejsbuku posvećen Termoelektru, sa nazivom "Termoelektro D.O.O. ne u stečaj" je na gradilištu u Nemačkoj bio dve godine odgovorno lice. Tamo je uredno i bez zakašnjenja primao veliku platu. U vreme dok je on još bio ovlašćeno lice, Smorčinski je prodao osnovna sredstva Termoelektra iz Nemačke u vrednosti od milion evra. Vesković tada nije pokušao da spreči Smorčinskog, niti ga danas kritikuje, ali na svom fejsbuk nalogu redovno kritikuje stečajne upravnike koji vode ovo preduzeće.

 

      A 1.

   Spor sa Hitačijem

Kao pod izvođač Termoelektro bio je angažovan od firme Hitači da za njih obavlja poslove u Nemačkoj. Kao dokaz da će poslove obavljati savesno Termoelektro morao je da dostavi bankarsku garanciju. Radnici Termoelektra pošteno, savesno i blagovremeno su obavljali poslove za koje su bili angažovali. Ipak Hitači tri meseca nije plaćao ugovorne obaveze. Posle tri meseca radnici Termoelektra su se demonstrativno povukli sa gradilišta. Hitači je aktivirao bankarsku garanciju, a Termoelektro je pokrenuo spor pred Nemačkim sudom.

U prvoj instanci spor je rešen u korist Termoelektra, Hitači se žalio. Generalni direktor Termoelektra Smorčinski promenio je advokatski tim i angažovao advokate koji su ranije prisutvovali pregovorima sa satrane Hitačija. U drugoj instanci spor je rešen u korist Hitačija, a za Termoelektro to je značilo početak finansijskog kraha i kretanje u pravcu stečaja.

 

      A 2.

   Nekad bilo, još se pominje

Preduzeće Termoelktro u prošlosti je svoje reference izgradilo radeći na projektima za Termoelektranu "Nikola Tesla", Kostolac, Kolubara, Morava, Novi Sad, Zrenjanin, Hidroelektrane Đerdap, Đerdap II, Zavoj. U Crnoj Gori radili su za TE Pljevlja, u Bosni i Hercegovini za TE Tuzla. U Alžiru za TE Mžsila, TE RAS DJinet u Libiji za TE West Tripoli TE Benghazi u Iraku TE Hartha TE Daura u Indiji, TE Barauni u Nemačkoj za Boxberg, Morburg i Lunen.

Ova nekada uspešna firma radila je poslove za različite Rafinerije i Petrohemije. U Srbijai za Rafineriju Novi Sad, Rafineriju Pančevo, Petrohemijski kompleks Pančevo, Azotaru Pančevo, Zorku Šabac…U Češkoj za Rafinerija Litvinov, Petrohemijski kompleks Litvinov, Petrohemijski kompleks Neratovice…U Makedoniji za Rafineriju Skopje. U Rusiji za Rafineriju Kiriši i Fabriku šampona Vladivostok. U Iraku su radili na Razvoju naftonosnih polja, Khabazi Kirkuk….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EVROPSKA FRAZA – BOLNE REFORME KROZ KOJE DRŽAVA MORA DA PROĐE, „ZARAD BOLJE BUDUĆNOSTI“, OD ESTONIJE NAPRAVILI KOLONIJU!!!

27. маја 2014. Коментари су искључени

 

Aleksandar Vučić je bio službeno primljen i kod nemačke kancelarke Merkel. Očekivanja su mu velika, više su za javnost, nego što su realna. A kako prolaze zemlje, koje, poput Srbije, srljaju u Evropsku uniju? Zemljama u krizi svetski bankari, posebno oni iz Međunarodnog monetarnog fonda, bezočno preporučuju „bolne reforme" koje se ogledaju u štednji na davanjima stanovništvu i u dodatnom zaduživanju u inostranstvu. Takav model je već viđen u Estoniji koja je zbog toga, za samo dve decenije, izgubila više od petine svog stanovništva.

 

                Fridrih Emke

        (dopisnik iz Frankfurta)

 

Tri baltičke države, sa šest miliona stanovnika, danas su dužne preko sto milijardi evra, a Estonija, sa 320 evra prosečne plate, pokušava da dostigne polovinu standarda koji je imala u vreme bivšeg SSSR-a. O tome piše naš dopisnik iz Frankfurta, Fridrih Emke.

Estonija je najslabije naseljena od tri pribaltičke republike bivšeg Sovjetskog Saveza – ima svega 1.340.194 stanovnika, odnosno 29 stanovnika po kvadratnom kilometru. Bruto domaći proizvod (BDP) u Estoniji iznosi 18.518 dolara po glavi stanovnika godišnje (poređenja radi BDP po glavi stanovnika u Srbiji iznosi 10.830 dolara).

Nezavisnost od SSSR-a Estonija je stekla u drugoj polovini 1991, a Evropskoj Uniji je pristupila 2004. godine, i danas se nalazi u evrozoni. Ova mala država je primer za ugled zagovornika neoliberalizma i "stručnjaka" Međunarodnog monetarnog fonda.

U medijima, i na stručnim skupovima, često se ukazuje na njen primer tranzicije koji i MMF i svetski bankari smatraju jednim od najuspešnijih u Istočnoj Evropi. Ono na šta svi ti "stručnjaci" ne ukazuju, jeste cena, ali i istinit domet ovih reformi.

Estonski premijer u dva mandata Mart Lar je po struci istoričar, i u ekonomiju se uopšte nije razumeo. Njemu je, međutim, zapala istorijska uloga vođenja zemlje kroz tranzicioni proces. U životu je pročitao samo jednu knjigu iz ekonomije i to "Slobodu izbora" Miltona Fridmana. Pogrešno pretpostavivši da se u toj knjizi izneti radikalni metodi već primenjuju u zapadnim ekonomijama, Lar je odlučio da i svoju zemlju povede istim putem.

Krenulo se u privatizaciju svega postojećeg, tržište je potpuno liberalizovano, a uveden je proporcionalni poreski sistem, sa jedinstvenim poreskim stopama. Socijalna davanja i penzije su svedeni na minimum, zbog čega je prosečni životni vek muškaraca smanjen za četiri godine, a smrtnost novorođančadi porasla za čitavih 60 odsto.

Ukinuvši sve državne subvencije, ali i zaštitne spoljnotrgovinske barijere, Lar je doveo do toga da prosečna porodica za puku ishranu izdvaja 62 odsto svojih prihoda, umesto ranijih 34 odsto. Cene su bukvalno podivljale, a novi privatizacioni vlasnici privrednih društava su otpustili čitavu vojsku radnika.

Beda je bila očigledna, na svakom koraku.

Govorilo se da su to bolne reforme, kroz koje država mora da prođe, zarad bolje budućnosti. U međuvremenu, zagovornici neoliberalizma tvrde kako je ta "bolja budućnost" za Estoniju već nastupila. Reč je o najbezočnijoj laži. Istina je da je posle ovih "reformi", odnosno pljačkaškog pohoda multinacionalnih kompanija i velikih banaka, bez premca u istoriji, standard u Estoniji tek početkom ovog veka dostigao polovinu onog iz vremena Sovjetskog Saveza.

Estonija danas ima jednu od najnižih zakonom zagarantovanih minimalnih plata u Evropi – svega 320 evra mesečno. Za njom slede Litvanija (290 evra) i Letonija (287 evra), države kojima je nametnut "estonski model" tranzicije.

Svetski centri finansija na čelu sa MMF-om na sva usta su hvalili Lara i njegove "reforme". Cena ovog sumanutog projekta je zastrašujuća, i iz humanitarnih razloga ne bi trebala da bude nikome preporučena. Sve tri baltičke države imaju zajedno nešto preko šest miliona stanovnika, i spoljni dug od oko 100 milijardi dolara (poređenja radi: Srbija sa nešto više od sedam miliona stanovnika ima spoljni dug od oko 26 milijardi evra, napomena redkacije).

Kada je armija otpuštenih radnika shvatila da u zemlji ne može da nađe nikakve izvore prihoda, krenuo je egzodus biblijskih razmera. Za dvadesetak godina Estonija je što kroz emigracione procese, što zbog povećanja mortaliteta, izgubila više od petine stanovništva. Uprkos velikom odlivu ljudi, u Estoniji je stopa nezaposlenosti i dalje relativno visoka, i stalno je dvocifrena. Privredne reforme, očigledno, nisu bile usmerene ka boljem životu građana, već ka višoj zaradi vlasnika krupnog kapitala.

Lar i njegovi naslednici činili su upravo ono što je MMF od njih tražio. Prvo su privatizovani najprimamljiviji i strateški najvažniji privredni segmenti, kao što su telekomunikacije, energetika i infrastruktura. Smatralo se da je zdravije u zemlju uneti strani kapital, nego angažovati domaći, koji je mogao da se mobiliše kroz mere štednje.

Iza sovjetske ere u Estoniji su ostali mnogi kombinati, nekadašnji industrijski giganti realnog socijalizma. Nacionalistički orijentisana nova vlast je ova postrojenja smatrala delom "sovjetskog okupacionog sistema", pa su ista iz ovog razloga uništena.

Na njihovo mesto trebalo su da dođu strane grin-fild investicije, koje su, međutim, izostale u obimu koji se očekivao. Najviše grin-fild investicija je došlo iz Finske, zemlje koja zajedno sa Estonijom pripada istoj ugro-finskoj jezičkoj porodici.

Danas stranci u Estoniji kontrolišu najvažnije privredne grane, i oni su stvarni gospodari ove zemlje, a ne vlada u Talinu.

Pošto strani vladari nisu zainteresovani da razvijaju koloniju Estoniju, već sopstvene finansijske imperije, to su odmah po izbijanju svetske ekonomske krize počeli da povlače novac, kako bi sebe stabilizovali na svetski važnijim finansijskim tržištima.

Zbog velikog bekstva kapitala, Estonija je u jednom trenutku bila na ivici bankrota – banke su prestale da vraćaju depozite, bankomati su bili isključeni, potpuno je stalo davanje kredita. Desetine hiljada građana je ostalo bez svoje imovine i novca. Potpuni finansijski slom je izbegnut hitnim kreditima MMF-a i Evropske Unije.

Uprkos ovoj opštoj propasti stanovništva, svetski bankari su puni hvale na račun ove države i njenih vlasti. Jedini koji su u svemu profitirali bili su strani investitori koji su, u skladu sa idejom neoliberalizma, bili potpuno zaštićeni. Građani su izgubili stotine miliona evra, ali su investitori izvukli ne samo svoj kapital, već su se i dodatno obogatili.

Na suprotnoj strani od estonskog modela „izlaska iz krize" stoji Island. Zbog širokogrudog davanja kredita u periodu pred izbijanje svetske krize, islandske banke su 2008. i 2009. postale nesolventne. Vlada ove male ostrvske države se za pomoć obratila Evropskoj Uniji koja je obećala kredite, kako bi se banke spasle od bankrota. Te zajmove su narednih decenija trebali da vraćaju stanovnici Islanda.

Tadašnji predsednik Olafur Ragnar Grimson odbio je da svoju zemlju, i narod odvede u dužničko ropstvo. i nije hteo da finansira posrnule banke. Kasnije je u jednom intervjuu rekao: "…Tačno, dozvolili smo da banke propadnu. Često sam se pitao: zašto se ponašamo tako kao da su banke svete krave moderne privrede? Po čemu se banke razlikuju od firmi iz drugih branši? To su privatne firme – ako prave velike greške, moraju i da bankrotiraju."

Propale banke ustupile su mesto novim, zdravijim finansijskim institucijama koje su imale i volje i para da počnu da ponovo finansiraju islandsku privredu. Ova ostrvska država danas ima višu stopu privrednog rasta od većine zemalja EU, a nedavno je prekinula pregovore o ulasku u ovu zajednicu, smatrajući da je pametnije i korisnije da nastavi sama.

Potpuno drugačiju sudbinu od banaka imali su prezaduženi Islanđani. Krajem prošle godine njihova vlada je odlučila da im otpiše sve hipotekarne kredite do iznosa od 24.000 evra pojedinačno. Istovremeno su građani oslobođeni plaćanja poreza naredne tri godine. Neophodni novac za ove reforme nađen je u povećanju dadžbina onim najbogatijima – finansijskim institucijama.

EU, MMF i mnogi ekonomisti su ovaj projekat oštro kritikovali, ali se pokazalo da je islandska vlast izvela pravilnu računicu. Oslobođeni kreditnih rata i poreza, građani su mogli više da troše, što je pokrenulo zamrlu privredu.

Takođe su bili u stanju da uzimaju nove kredite, što je ponovo privuklo strane banke. Gledajući poslednje finansijske bilanse Islanda, predstavnici MMF-a su nedavno priznali kako je islandska reforma daleko uspešnija od svega do sada viđenog: ne samo da je narod preživeo, već je danas i bogatiji nego na početku krize vraćajući se krupnim koracima ka standardu i blagostanju iz predkriznog vremena. Islanđani su danas u samom vrhu evropske liste najsrećnijih i najviše optimistički nastrojenih stanovnika Starog kontinenta.

Nije teško zaključiti koji model reformi je, ne samo uspešniji, već i pravedniji. Problem je jedino u tome što "estonski model" preporučuju moćne međunarodne finansijske institucije koje na taj način zarađuju.

"Islandski model" prepuštanja banaka njihovoj sudbini i izbegavanja da država uđe u dužničko ropstvo za bankare uopšte nije isplativ.

A posebna je priča da prihvatanjem zakona EU koja se meša u vođenje unutrašnje politike države članice, iste su dužni i da vođenje spoljne politike svoje države prepuste birselskim birokratama, pri čemu će i svaki budući bilateralni ugovor sa nekom trećom zemljom i odnos prema njoj  (ma koliko ta zemlja bila tradicionalno prijateljska), morati da se sklapaju i postupaju u skladu sa zakonima i odlukama briselske biroktatije, pa čak i na štetu sopstvenog naroda i ekonomije te države.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: