Архива

Posts Tagged ‘timok’

OPASNO SKRIVANJE: SRBIJA POSTAJE NUKLEARNA DEPONIJA UZ VELIKI AMERIČKI UTICAJ NA VLAST U SRBIJI!??

17. фебруара 2016. 2 коментара

 

Mada Srbija nema nuklearnu elektranu, ima u izobilju nuklearnog otpada. Zakonom je zabranjeno unošenje nuklearnog otpada iz inostranstva, ali u praksi ne postoji način da se to zaustavi, ukoliko država ili paralelni centri moći odluče da zbog milionskih zarada, tajno uvezu i negde "sklone" radioaktivni otpad iz drugih zemalja.

Proteklih godina, Srbija se oslobodila oko šest tona obogaćenog i osiromašenog uranijuma, plutonijuma i pripadajućeg radioaktivnog otpada, dovoljnog da se naprave dve omanje atomske bombe, ali to ni izdaleka nije rešilo problem radioaktivnog smeća koje je razbacano širom zemlje i to u zastrašujućim količinama.

Konačno,treba podsetiti da su Srbi u svetskim vrhovima što se tiče crne slike stanja u vezi sa kancerogenim bolestima. Osim posledica NATO bombardovanja osiromašenim uranijumom, uzroci se nalaze i u sveprisutnom nuklearnom otpadu koga ima u blizini velikih gradskih centara, usred planinskih turističkih centara. Narod izumire, a interesne grupe broje milione…

 

                         Nikola Vlahović

SRBIJA NUKLEARNI OTPAD EVROPE

 

Mada je poznato da je Srbija jedna od ekološki tri najugroženije države na kontinentu, ne postoji karta opasnih mesta sa lokacijama gde se nalazi nuklearni otpad za koji država tvrdi da je "privremeno uskladišten". Postojeće deponije imaju status državne tajne. Primera radi, napušteni rudnik uranijuma Kalna , koji je čuvao nuklearni otpad, vođen je pod šifrovanim nazivom „Preduzeće br. 3".

Krajem prošle decenije, vrh ondašnje vlasti doneo je odluku da radioaktivni otpad iz cele Srbije razmesti na 16 lokacija, u tri regiona . Ovaj posao je odmah proglašen "državnom tajnom". Reč je bila o akciji "trajnog skladištenja" radioaktivnog otpada! Jedino Vojvodina nije bila obuhvaćena ovim planom.

U isto vreme, dešavale su se i seobe otpadnog materijala, radijuma 226, iz Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, Instituta za medicinu rada „Dr Dragomir Karajović" i iz tadašnjeg „NIS Naftagasa", a sve je finansirala Međunarodna agencija za atomsku energiju.

Javnost nikada nije doznala gde je taj otpad smešten. Takođe, do danas nije poznato da li su i u kojoj meri poštovani svi bezbednosni propisi u pogledu hidro-geologije, geologije, seizmike i drugih parametara, u regionu odlaganja radioaktivnog otpada. Naime, i stručna javnost i zakon govore da takva lokacija mora da bude udaljena najmanje deset kilometara od naseljenog mesta i da ispunjava sve ekološke standarde.

Nekoliko dobro upućenih izvora govore da su neke lokacije odlaganja nuklearnog otpada odavno poznate te da su u pitanju Aleksinački rudnici, jame ispod Sokolskih planina kod Krupnja, napušteni rudnik ispod Stare planine u opštini Knjaževac, pa čak je, istina kao "moguća lokacija", pomenuta i planina Rudnik, u sred pitome Šumadije!

U početku se smatralo da će radovi na izgradnji novih skladišta nuklearnog otpada u Srbiji trajati između pet i sedam godina, te da će koštati oko 30 miliona evra. Naravno, rok gradnje je znatno produžen, cena je bila sve veća, a posao nikako da se završi.

Ni poslednja Tadićeva vlada nije obavila taj posao, a stigli su Vučićevi "stručnjaci" koji su odmah uspostavili pravilo, da za što kraće vreme treba oteti što više para. Tako su se setili da su napušteni podzemni vojni objekti, napušteni rudnici ili granitne stene, idealni za "izdavanje u zakup", stranim izvoznicima nuklearnog otpada.

Mada je još pre pet godina podignuta uzbuna oko sredstava za finansiranje "zbrinjavanja" atomskog otpada, do današnjeg dana je malo šta urađeno. Isluženi gorivi elementi i drugi radio aktivni otpad, nalazi se rasut širom Srbije, na raznim lokacijama.

Opasnost je utoliko veća, što ne postoji neka precizna, centralna baza podataka, gde se sve radioaktivni otpad nalazi i u kojoj meri. Naime, ono što je neka prethodna vlada proglasila za tajnu, to je i ostala tajna za svaku sledeću koja je došla. Istom pogubnom filozofijom, rukovodi se i Vučićeva vlada.

 

       Smrt bez upozorenja

 

U vreme dok je Srbijom harala Tadićeva družina, Institutu u Vinči je nametnuto kreditno zaduženje od 25 miliona dolara "za zbrinjavanje i odnošenje otpada u Rusiju i poboljšanje stanja hangara za skladištenje ostalog radioaktivnog otpada"!

Kredit kod komercijalnih banaka, uz državu kao žiranta, podrazumevao je da se uzme bez javnog tendera, i to direktnim ugovaranjem predstavnika države sa nekom od komercijalnih banaka bliskih ondašnjem režimu. Tako je Institut u Vični gurnut u ubrzani stečaj, a u međuvremenu, u njega je smešteno i nekoliko stotina kilograma radioaktivnog otpada!

Sada već davne 2009. godine, na zvaničnom sajtu Narodne skupštine Srbije, pojavio se Nacrt zakona o zaštiti od jonizujućeg zračenja i nuklearnoj sigurnosti, koji ne sadrži kasnije dopisani član 48 a, o formiranju Javnog preduzeća Nuklearni objekti Srbije! Tako je sezona još jedne dugogodišnje pljačke i veleizdajničkih poslova, bila širom otvorena.

Tokom 2013. godine, još uvek je najveći deo radioaktivnog otpada koji je stvoren iz rada reaktora i laboratorije u Vinči, vojnih ustanova, bolnica i industrije, privremeno bio uskladišten u dva stara hangara u krugu Instituta za nuklearne nauke.

Hangari su u lošem stanju i pretrpani. Zvanično pripadaju Javnom preduzeću „Nuklearni otpad Srbije". Izgrađen je i treći hangar, ali on ne radi jer se čeka izgradnja velikog odlagališta nuklearnog otpada negde u unutrašnjosti. Tri godine kasnije, na današnji dan, stanje je još gore nego što je bilo. Istina o ovoj pošasti se i dalje sakriva od javnosti.

Na žalost, uz nuklearni otpad uvek se u blizini nekako nađe i tečni otrovni industrijski i hemijski otpad koji ističe u rečne tokove ili na poljoprivredno zemljište, a medicinski otpad (i to onaj radiokativni), završava čak i u gradskim kontejnerima, neobezbeđen.

Retko se desi da se neko zbog toga pobuni. U proteklih nekoliko godina, upamćeno je samo da su se poljoprivrednici u Bačkom Petrovcu pobunili jer veliki kombinati na njive bacaju ambalažu od hemijskog đubriva, koja takođe sadrži radioaktivne supstance.

Nezapaženo je prošla i vest da je u selu Teočin na Suvoboru sakriveno više od 100 buradi sa radioaktivnim materijalom. Ali, meštani tvrde da ovo nije jedina takva "deponija" na Suvoboru.

Nekoliko metara ispod zemlje, u Bistrici (opština Prijepolje) nalazi se radioaktivni otpad! Meštani su primetili da je na obližnjem tunelu (nekadašnjem skladištu pogonskog goriva), više puta menjan katanac na ulazu, da je noću ponekad upaljeno svetlo na ulazu te da se viđaju neke njima nepoznate osobe koje nadgledaju tunel i okolinu. U ovom kraju je poslednjih godina upadljivo uvećan broj kancerogenih oboljenja.

Tunel je, inače, dugačak nekoliko kilometara, zalazi duboko ispod Potpećkog jezera, i mnogi meštani su svedoci kako su godinama veliki šleperi samo noću dovozili materijal na gradilište. Neko vreme je i tamno žuta mutna voda isticala iz njega i delimično bojila reku Lim.

Međutim, niko sa sigurnošću ne može da tvrdi koje čestice je ta voda sadržala, pošto nikakve analize nisu rađene. Opština Prijepolje, na čijem terenu se sve to nalazi, uglavnom se pravdala činjenicom da je u ovom slučaju "vojska nadležna". Inspekcijski pregled poslednji put obavljen je 2005. godine, i tada je lakonski konstatovano da je "objekat prazan".

Zavod za javno zdravlje "Timok" u Zaječaru , pre nekoliko godina vršio je ispitivanja nivoa radioaktivnosti oko rudnika, i konstatovana je njena povećanost. Pored prostora za preradu rude, nekada je postojala brana koja sakuplja otpadni radioaktivni mulj i pesak iz preradnih voda.

Priliv velikih voda sa obližnjih brda vremenom je doprineo pucanju te brane, tako da se sav mulj i pesak izlio u korito Trgoviškog Timoka, koji se spaja sa Svrljiškim Timokom i čini reku Timok. Okolno stanovništvo je nakon pucanja rudarske brane i nanosa peska koji su činili deo korita reke koristilo ovaj pesak za izgradnju svojih kuća! Tako su sebe zazidali radioaktivnim materijalom, što je naglo dovelo do pojave neizlečivih bolesti i povećanja smrtnih slučajeva.

Iz izveštaja koji je sačinila jedna grupa stručnih lica, vidi se da je reč o opasno kontaminiranom području, mada o tome nema nikakvih oznaka ili pisanih upozorenja: "… Krećemo se stazom ka rudarskom oknu napuštenog rudnika uranijuma "Gabrovnica" . Odjednom, brojač našeg uređaja, blokirao je na 1200 mikrosiverta. Imamo osećaj da smo prošli pored neke pukotine u zemlji iz koje izbija zračenje. Brzo se udaljavamo. Resetujemo naš merni uređaj.

Dolazimo do samog otvora rudnika! U dubini okna vidimo obrušenu zemlju koja je zatvorila ulaz. Brojač opet pokazuje povećno zračenje, pet puta veće od normalnog. Iz urušenog rudarskog okna ističe voda. Meštani kažu da intenzitet vode iz okna varira. Okno nije zazidano…"

 

       Atomsko sklonište H3, ili: zašto Srbija čuva NATO municiju?

 

Na prostoru od 70 hektara nekadašnjeg Instituta za nuklearne nauke Vinča, sada pod ingerencijom Javnog preduzeća „Nuklearni objekti Srbije", nalazi se objekat, građen četiri godine, koji se vodi pod kodnim imenom H3. 

Još 2011. godine, izbio je skandal zbog jedne nesmotrene izjave iz vrha jedne državne kompanije, da je "…upravo izgrađeno najmodernije i najveće raspoloživo skladište radioaktivnog otpada u Evropi"! I to neposredno nakon što se Institut u Vinči, teškom mukom, oslobodio velike količine nuklearnog goriva iz reaktora RA, koje je u svežem ili istrošenom stanju transportovano u zemlju porekla-Rusiju.

Izvor Magazina Tabloid tvrdi da je to moglo biti na pravi način obezbeđeno i iskorišteno za potrebe srpske nauke i u odbrambane svrhe, ali stvari postaju jasnije ako se pogleda činjenica da je objekat H3 izgrađen na inicijativu Agencije za atomsku energiju i američkog Stejt departmenta , koji je bio zainteresovan za to isključivo kako bi isprovocirao Rusiju, "kao zemlju porekla".

Cilj nije bio da se Srbija zaštiti od zračenja nego da se Rusiji pokaže koliki je američki uticaj na srpske vlasti. Ali, ni to javnost u Srbiji ne bi doznala da nije ondašnji ministar Milutin Mrkonjić, u sred Narodne skupštine, javno izneo detalje plana transporta nuklearnog otpada u Rusiju koji je koštao čitavih 55 miliona dolara i u kome je učestvovalo više od 3.000 ljudi, pripadnika bezbednosnih struktura, policajaca i žandarmerije.

Jedan jedini stručnjak iz Srbije se tada ogorčeno oglasio rekavši doslovno: "…Većina država bi svašta uradila za nuklearno oružje, a naša se rešava repromaterijala i umesto da to naplati, ona plati. Ne mogu da verujem da je pored svih srpskih prevoznika, a Srbija ima brojan vozni park, transportne ture dobila neka strana transportna firma. Nečuveno!"

Naravno, problem opasnih materija i radijacije u neposrednoj blizini Beograda, nije rešen iseljenjem nuklearnog goriva u Rusiju, jer je dvadeset kontejnera prepunih radioaktivnog otpada, samo prebačeno iz starih hangara H1 i H2 (u kome i dalje ostao da leži radioaktivni otpad skupljen sa svih lokacija nekadašnje Jugoslavije), u novi objekat H3.

U zvaničnim izjavama govori se kako se u hangarima H1 i H2, čuva radioaktivni otpad nastao u naučnim istraživanjima, industriji, medicini, a da je Hangar H1 zatvoren, prepun i da ga je zatvorila Agencija za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost.

Opasne radioaktivne materije iz hangara H1 i H2, kriju u sebi i Kobalt 60, koji se koristi u industriji, medicini, naučnim istraživanjima, a delom ga ima i u radioaktivnim gromobranima. Njegovom eventualnom krađom i zloupotrebom, mogla bi da se izradi „prljava bomba", a slična opasnost preti i od eventualne krađe „cezijuma 137".

U neposrednoj blizini objekta H3, nalazi se manja, takođe nova zgrada koja se vodi pod nazivom Bezbedno skladište jakih izvora (BS). U njenim prostorijama se čuva i municija na bazi osiromašenog uranijuma, kojom je NATO iz aviona A-10 bombardovao tokom rata 1999. godine . Do preseljenja je ova "tekovina" NATO čuvana u hangaru „H2". U novom skladištu, čuva se u kontejneru „pod evidencijom", s obzirom na to da sadrži uran.

Javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije (JP NOS) u svemu ovome doprinosi samo svojom nestručnošću. Uzgred, treba napomenuti da do današnjeg dana nije poznato koliko se Tadićeva Vlada zadužila kod komercijalnih banaka zadužila da bi osnovala JP NOS, mada ta "operacija" nikakvog smisla nije imala, tim pre što je sve delikatne poslove mogao da obavi Institut Vinča, koji jedini ima sve dozvole i stručni kadar.

Ali, debele apanaže članova Upravnog odbora ovog JP, bile su važnije i od struke i od ekološki ugrožene države i njenih građana. Radnici Vinče smislili su jednu ciničnu opasku, da zbog svega ovoga, "zrače pozitivnom energijom".

Susedna Republika Hrvatska, našla se u aprilu prošle godine pred problemom, šta će da uradi sa svojim nuklearnim otpadom, pa je njenim stručnjacima palo na pamet da ga prodaju Republici Srpskoj, tačnije, opštini Dvor na Uni, za nekoliko miliona evra!

Naime, prostornim planom Hrvatske predviđeno je da se nuklearni otpad iz Hrvatske, zaista uskladišti u ovoj opštini, jer Hrvatska mora da preuzme svoju polovinu radioaktivnog uranijuma 235 iz nuklearke „Krško", o čemu su se Zagreb i Ljubljana dogovorili pre 15 godina.

Narod se u Dvoru ozbiljno pobunio, a vrh vlasti u Zagrebu se setio da angažuje Milorada Pupovca, lidera vodeće srpske stranke u Hrvatskoj, da ode i ubeđuje ljude u korist od ovoga posla.

Zabeležena je Pupovčeva "diplomatska" izjava koja je trebala da odobrovolji Srbe iz Dvora: "…Naš zadatak je da im pomognemo da donesu najbolju odluku bez straha i prisile. Treba proceniti kolika je šteta i korist".

I dok se u Hrvatskoj i BiH za ovakve stvari ne može izbeći učešće javnosti, onih koji su najviše pogođeni raznim "selidbama" nuklearnog otpada, u Srbiji je najveći deo toga sakriven. Gde je šta preseljeno, koliko je koštalo, ko je koliko para od toga uzeo i čije će zdravlje dugoročno da strada zbog toga. Ništa od toga javnost ne zna, dok nešto ne "procuri", a i tada se državne institucije i režimski mediji pobrinu da se sve brzo demantuje i zataška.

 

    A 1. Dobićemo i nuklearni otpad iz Nemačke

Član nemačkog Bundestaga iz stranke SPD, Mihail Miler, nedavno je izneo podatak da će Nemačka, "Zakonom o potrazi konačnog otpremišta" za nuklearni otpad, deo sredine 2016. da počne pripreme, a 2018. godine i da ih završi, u vezi sa izborom države gde će odlagati svoj nuklearni otpad iz njihovih atomskih centrala.

U neformalnim pregovorima, tokom proteklih dve godine, o tome se razgovaralo i sa pojedinim članovima vlade Aleksandra Vučića. Nije teško zaključiti da je ovakav predlog prošao povoljno po Nemce. Naime, Miler je jednom svom sagovorniku iz lista "Tagescajtung" jasno rekao da Nemačka ne planira da svoj nuklearni otpad smešta "tek negde u kontejneru u dvorištu ", nego u onim zemljama koje su iz ekonomskih razloga spremne da ga prihvate, "kao što su to pojedine zemlje Balkana".

 

    A 2. Dobri smo, samo kad smo ozračeni

Američka Nacionalna uprava za nuklearnu bezbednost (NNSA), već godinama vrši nadzor nad radioaktivnim otpadom u Srbiji, i što je srpsko političko vođstvo spremnije da vlastitu domovinu pretvori u najgori kontejner na svetu, to ih u Americi sve više hvale: "…Privrženost Srbije globalnim naporima za neširenje nuklearnog materijala je očigledna i pozdravljamo sve njene napore u tom pravcu". Prevedeno na srpski jezik, to znači: samo vi čuvajte atomsko smeće, da ne izađe van Srbije, a mi ćemo vas ohrabrivati u tome!

 

     P.S. Znajući da je Vlada Srbije, pre dva dana podnela Skupštini zahtev za vanredno zasedanje, u kome je u dnevni red zahtevano razmatranje Zakona o Potvrđivanju izmena i dopuna konvencije o fizičkoj zaštiti nuklearnog materijala, ne možemo da se otmemo utisku da se na unutrašnjem planu prema dobijenim zadacima, polako „stvari nameštaju“, da bi se lagano na kraju „kockice složile“ i sve bilo ozakonjeno kada bude doneta odluka da na nekom delu teritorije Srbije, postanemo „čuvari“ tuđeg nuklearnog otpada!?!?

 

A nadamo se da nismo u zabludi i da potpuno verujemo ovoj (i svim prethodnim) Vladi u Srbiji, da su sagledale makar delić izveštaja pod imenom „Sukob na Kosovu i posledice po životnu sredinu i civilna naselja“  sastavljen 1999.god. od strane Programa UN za zaštitu životne sredine, i preduzimali odgovarajuće mere za saniranje takvih posledica po stanovništvo u Srbiji!!???

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NASTAVAK: RUDARSKO-GEOLOŠKA ISTRAŽIVANJA BORISA TADIĆA BR.2

13. фебруара 2012. 1 коментар

 

Rudarsko-geološka istraživanja, više nema sumnje, biće udarna tema Demokratske stranke tokom izborne kampanje za predstojeće parlamentarne izbore. Partijski prodavci koalicione magle usmerili su sve svoje medije da još jednom obmanu, prevare, zavedu i iskoriste ubogog glasača. Otuda se, pukim izbornim slučajem, neprocenjiva nalazišta zlata svakodnevno pronalaze baš u Timočkom regionu, devastiranoj regiji iz koje stanovništvo beži glavom bez obzira.

 

 

Timočki region, sastavljen od Zaječarskog i Borskog okruga u okviru kojih se nalaze tužne opštine Knjaževac, Boljevac, Sokobanja, Negotin, Majdanpek i Kladovo, paradigma je sveukupne propasti države Srbije. Gradovi bez radnih mesta, naselja bez upotrebljive infrastrukure, višegodišnji problemi sa grejanjem, zagađenost i ko zna šta sve ne, uslovili su svojevrsni egzodus stanovništva, bežaniju iz teške bede, migraciju takvih razmera da je, recimo Majdanpek, u poslednjih deset godina ostao bez polovine stanovnka.

Imajući u vidu ovo rasipanje glasova na koje se nije računalo u strateškom marketingu Demokratske stranke, nije slučajno da su nalazišta zlata, samo tri meseca pred parlamentarne izbore, otkrivena u  Žagubici, a bogami, kako radosno javljaju tradicionalno pouzdane Večernje novosti, i u celoj timočkoj regiji.

U tekstu rudarskog naslova “Pod Timokom 1.000 tona zlata”, sumnjivo stečena kompanija Milana Beka uverava lakovernu javnost da “na području istočne Srbije vrednost ležišta plemenitih metala premašuje 50 milijardi dolara.” Novosti se pozivaju na eksperta iz SANU i Balkanske akademije nauka, profesionalnog optimistu koji kaže da ova otkrića nikog ne treba da čude jer “Ovo je područje bogato rudnicima plemenitih metala i krije rezerve od 1000 tona, a cena zlata je već dostigla cenu od 56.000 dolara po kilogramu, pa proizilazi”, računica je jasna, “da bruto vrednost ležišta ovog plemenitog metala u području koje obuhvata veliki deo istočne Srbije, premašuje 50 milijardi američkih novčanica.

 

Uz rudarski pozdrav “Srećno!”, Novosti nastavljaju sa predizbornom licitacijom prelepe budućnosti pod mudrim vođstvom Tadića i njegovog rukovodstva pod šlemovima, nabrajajući šta je sve pronađeno za ovo kratko vreme:

 

– Samo u selu Jasikovo, na ležištu “Čoka Marin”, nalazi se 240.000 tona rude koja ima 4,4% bakra, čak 14 grama zlata po toni rude i gotovo 100 grama srebra po toni izvađene rude.

– Na drugoj lokaciji koja se zove “U okolini ovog rudnika” “ima još nalazišta zlata, gotovo 120 tona tog plemenitog metala.”

– Rudnik zlata “Blagojev kamen” koji se nalazi između Majdanpeka i Kučeva, raspolaže sa 35 tona zlata.

– Ležište „Volujski ključ“ kod Kučeva ima “najmanje 10 tona zlata.

– Rudnik “Sveta Barbara” kod Majdanpeka takođe raspolaže rezervama zlata, odnosno rudom koja ima više od dva grama zlata po toni rude.

– Nalazište “Jadar” na planini Cer ima 125 miliona tona Jadarita, minerala u kome se nalaze Litijum i Bor.

 

Samo u ovom grumenu ima za dva prstena: Dulić, ekspert za sve.

 

Bilo je logično da, tamo gde se krije basnoslovno bogatstvo, stvar u svoje ruke preuzme Oliver Dulić, ministar rudarstva i još koječega, da u svojstvu ortopeda zaduženog za prirodnu okolinu, slaže bez da trepne: “U rudarstvu bi moglo da bude uposleno 35.000 ljudi”, a što objavljuju Novosti u još jednom prediznornom članku, pod bogougodnim i pobedničkim naslovom koji skida svaku brigu: “Milijarde evra u srpskim rudnicima”.

I tu Dulić, sa nepodnošljivom lakoćom iskopavanja, nabraja da ne znamo šta ćemo sa tolikim uljnim škriljcima, da geotermalna energija može zameniti 500.000 tona tečnih goriva godišnje; da geološke rezerve rude bakra iznose “najmanje 2.576 milijardi tona”, a najverovatnije i celih 7.500 milijardi tona; da se rezerve olova i nikla na našem Kosovu, a vala i u našoj Metohiji, procenjuju na “105 megatona”.

 

Sumirajući tone, megatone i milijarde dobiti, Večernje novosti su pogubile računicu, pa u toj štampanoj stvari figuriraju nešto skromniji podaci o tome da je RTB Bor proizveo 1,1 tonu zlata u 2011. godini, ili možda svega 320 kilograma zlata, kako kažu iz Bora; da je do 1935. prizvedeno 16 tona zlata i 32 tone srebra; da je do danas proizvedeno 160 tona zlata, količine koja se alhemičarskom metodom očas posla pretoči u180 tona zlata; da je u rekordnim godinama proizvodnje (tokom strašnih sedamdesetih u Tamnici naroda) kada smo bili ozbiljna država, izvađeno rekordnih 5,2 tone zlata.

 

Običnim smrtnicima koji nisu u stranačkim kombinacijama, niti su u rodbinskim, poslovnim, kumovskim, prijateljskim i švalerskim vezama sa nosiocima našeg društveno-političkog razvoja, ne preostaje ništa drugo nego da podignu sopstvene tepihe. Možda i ispod njih leži neko nalazište nafte, zlata, srebra ili makar niskokaloričnog lignita. Ako ne pronađu ništa, neka svoje žalbe i mišljenje o ovim “otkrićima” ubace u glasačke kutije.

 

#Geto Srbija

Materijal:eNovine

%d bloggers like this: