Архива

Posts Tagged ‘sunce’

KRIMINALNE ZASLUGE DIREKTORA KOLUBARE U POTAPANJU RUDARSKIH MAŠINA NA KOPOVIMA

13. децембра 2014. 2 коментара

 

Istraživanje našeg insajdera o kriminalnim radnjama rukovodstva "RB Kolubara", u vreme zastrašujućih poplava maja meseca ove godine, pokazuju između ostalog i to, da je direktor ovog energetskog giganta, Milorad Grčić, mogao na vreme da ukloni velike mašine-kopače sa polja Tamnava i Veliki Crljeni, ali je namerno čekao njihovo potapanje kako bi lokalni tajkun Vitomir Dimitrijević mogao da angažuje svoje mašine i zaradi ogroman novac na tome. Pre toga je, neverovatnom akcijom izmeštana reka Kolubare, zbog jedne interesne grupe, vođene pohlepom i suludom idejom da oko protočnog jezera na reci Kolubari izgradi Hipodrom i Golf teren, sa pratećim objektima. Zbog toga danas Republika Srbija uvozi struju i zadužuje se kod MMF kako bi tu struju plaćala. Ko može da zaustavi lazarevačke tajkune i njihovog "mecenu", Milorada Grčića? Koliko novca od pljačke "RB Kolubara" ide vladajućem režimu i vođi vladajuće stranke?

 

             Insajder-K 5

 

Kada je na teritoriji opštine Lazarevac, nedelju dana posle majskih poplava konačno došla struja, direktor Rudarskog basena Kolubara Milorad Grčić je bio viđen kako u kišnoj kabanici, nauljene kose, sedi u svojoj toploj kancelariji i priča o tome "kako su Srbi čudan narod, ali nisu kao Japanci disciplinovani da uzmu u supermarketu samo po jednu flašicu vode i jedan hleb po čoveku, tačno koliko im je potrebno da prežive, mirno stojeći u redu".

Ali, Grčić ne zna ili ne želi da zna da je, u septembru 2011. godine, pošto je jedan voz u Japanu iskočio iz šina, kojom prilikom je 35 putnika bilo povređeno, generalni direktor Hokaido železnice Naotoshi Nakajima, na tradicionalan, japanski način, digao ruku na sebe, pošto nije mogao da oprosti sebi što je voz njegove kompanije izleteo iz šina.

U januaru 2012. je i njegov zamenik Shinichi Sakamoto na isti način napustio ovaj svet u pokušaju da spase svoju čast. Pošto je Grčić čovek bez časti i morala, pa mu takvo nešto ne pada na pamet, opljačkanoj Srbiji i njenim građanima, jedina satisfakcija bi bila da se Grčić nađe na optuženičkoj klupi. Ali, njegov neposredni šef Aleksandar Vučić, ni to ne dozvoljava. Otišlo bi predaleko, a svi putevi vode ka njemu…

Grčićeva uloga u potapanju RB Kolubara vidi se i u tome što se, posle dolaska na funkciju direktora RB Kolubara, udružio sa starim tajkunima koji su pljačkali ovu izdašnu državnu firmu, i pridružio se njihovoj ideji da se pripremi gradnja Hipodromskog kompleksa kod protočnog jezera na reci Kolubari. Dokaz za to nalazi se u članku iz njegovih privatnih novina "Palež" (iz juna 2013. godine), pod naslovom "Novo u sportskom životu Lazarevca-Grčić doveo investitora za gradnju golf-terena!"

Pored originalne ideje generalnog direktora Nebojše Ćerana (DS), Branka Borića (DSS) bivšeg predsednika opštine Lazarevac i ostalih brojnih lazarevačkih tajkuna, da se na protočnom jezeru reke Kolubare uredi zemlja za izgradnju Hipodroma, hotela i kupleraja, Grčić je rešio da pravi i golf-terene.

U tekstu se između ostalog navodi: "…U Lazarevcu bi u najskorije vreme, a nakon definisanja međusobnih obaveza sa vrhom opštinske vlasti i Draganom Alimpijevićem (SPS), predsednikom opštine, trebalo da počne gradnja supermodernog golf-terena, koji bi se prostirao na preko 150 hektara.

Partner opštine u ovom projektu bi bio Dejan Dedijer, najpoznatiji srpski biznismen u Rusiji iz oblasti građevinarstva, čija je firma do sada u ovoj bratskoj zemlji izgradila preko dva miliona kvadrata poslovnog prostora. -Već 12.jula (2013) upriličićemo sastanak sa gospodinom Dedijerom kod gradonačelnika Alimpijevića i verujem da ćemo definisati sve detalje ovog velikog projekta- specijalno za ‘Palež’, kaže Milorad Grčić, generalni direktor RB Kolubara i predsednik SNS-a Obrenovac, koji i dovodi uglednog biznismena u Srbiju i Lazarevac.

U našoj državi inače postoji samo jedan golf-teren i to onaj na Adi. Ovim projektom, ne samo u sportsko-turističkom smislu, najviše bi profitirala opština Lazarevac, da o ukupnim finansijskim efektima, vezanim za golf kao najskuplji sport, ni ne govorim. Tako se još jednom potvrdilo da Milorad Grčić, ne samo da uspešno vodi RB Kolubara, već i za celu opštinu Lazarevac, baš kao i za Ub i Lajkovac, predstavlja ubedljivo najuspešnijeg biznis-menadžera.

Uskoro bi i sportski ribolovci Lazarevca, posebno društvo "Peštan" iz Velikih Crljena, trebali da dobiju vrhunsko sportsko-ribolovački revir ispred jezerske retenzije na Kolubari, pa do crpne stanice, mosta i brane nizvodno i to u ukupnoj dužini od dva kilometra.

Rudarski basen Kolubara će po svemu sudeći, zahvaljujući ponovo angažovanju direktora Grčića, uraditi određene radove na pripremi revira, čime će se steći uslovi i za najveća sportsko-ribolovačka takmičenja. inicijativa za pokretanje ovog projekta je stigla od Aleksandra Nikolića, predsednika Udruženja ribolovaca "Peštan", te sadašnjeg direktora termoelektrane (TEK) u Velikim Crljenima, Milanovića…".

U tekstu piše da je pomenuti Aleksandar Nikolić, sem što je predsednik udruženja ribolovaca, i odbornik u Skupštini opštine Lazarevac ispred SNS, te da je, takođe, i osnivač i predsednik svoje ekološke organizacije.

Sa svojom ekološkom organizacijom zajedno sa lažnim docentom dr Slobodanom Radosavljevićem i Đorđem Đuknićem i njihovim dvema ekološkim organizacijama ispumpava novac iz budžeta Opštine Lazarevac namenjen za ekologiju.

Ovde se javlja u funkciji predstavnika lokalne zajednice, koja je zainteresovana strana kada se nešto kapitalno gradi i kao mito za podršku u mesnoj zajednici Veliki Crljeni izgradnje Hipodromskog kompleksa i Golf terena, njegovo će ribolovačko udruženje dobiti napravljen ribolovački revir na reci Kolubari, što će iskoristiti da gostima budućeg odmarališta naplaćuje tu pecanje. Podsećamo da je pomenuti tekst izašao u "Paležu" tačno 11 meseci pre majskih poplava koje su zadesile kolubarske kopove.

Neodgovornim izmeštanjem reke Kolubare, vođeni pohlepom i suludom idejom da oko protočnog jezera na reci Kolubari tajkuni izgrade Hipodrom i Golf teren, sa pratećim objektima, danas Republika Srbija uvozi struju i zadužuje se kod MMF kako bi tu struju plaćala. Smanjene su penzije građanima Srbije koji su te penzije pošteno stekli, smanjene su plate radnicima Srbije koji te plate pošteno zarađuju, a sve zbog pohlepe lazarevačkih tajkuna na čije čelo je stao Milorad Grčić.

Kao odličnu masku za prljavi kapital kolubarskih tajkuna Grčić je predstavio da iza svega navodno stoji kapital nekakvog srpskog biznismena iz Rusije, Dejana Dedijera. Računao je: "Srbi vole Rusiju, a niko neće sumnjati čije su pare".

Navodna internacionalizacija celog projekta je dobra za zaštitu od bilo kakvog krivičnog gonjenja u budućnosti i eventualne nacionalizacije imovine. Koja to država pleni imovinu stranim investitorima? Nijedna.

Potom je Grčićev šef kabineta Goran Perišić (DSS/SNS) isplanirao, te u medijima najavio manifestaciju "Kolo mira u čast predaka" sa Udruženjem "Prela i posela" gde bi se 10.000 ljudi skupilo oko protočnog jezera na reci Kolubari u simboličnom kolu.

To je trebalo da posluži medijski, da se lansira lokacija protočnog jezera kao turistička atrakcija. Naravno, ta je ideja propala, jer posle poplava nije bilo moguće organizovati tu manifestaciju na toj lokaciji, nego su se posle pisanja medija o toj Perišićevoj zamisli, ipak okupili u centru grada da odglume tu manifestaciju u petnaest puta manjem obimu od zamišljenog.

Sve ide u prilog tome da se SNS udružio sa DSS, SPS, DS, NS i svim ostalim pljačkašima narodne imovine u RB Kolubara i Lazarevcu da premeštajući reku Kolubaru, ubace u legalne tokove preko 300 miliona evra opljačkanog novca, time što bi izgradili Hipodromski kompleks i Golf terene.

Jedini koji su izvukli korist iz poplave Rudarskog basena su upravo kolubarski tajkuni. Naime, u poplavljenom kopu "Tamnava zapadno polje" ostalo je zarobljeno oko 20 mašina pomoćne rudarske mehanizacije, u koju spadaju: buldožeri, cevopolagači, vigeri, utovarivačice, rovokopači, dizalice...

Na te mašine RB Kolubara ne može više da računa, pa se sada mašine iznajmljuju od izvesnog Vitomira Dimitrijevića-Vite Gusana, javnosti poznatog kao lika koji je novinarku RTV B92, Brankicu Stanković i celu naciju pokušao da ubedi da mašine mogu da rade 25 sati bez prestanka i bez stajanja za sipanje goriva ili odmor rukovaoca! U svakom zlu koje zadesi ovaj narod i ovu državu, kolubarski tajkuni izvuku za sebe nešto dobro.

Kada bi RB Kolubara iznajmljivala mašine samo za sopstvene potrebe na kopu, to ne bi bilo toliko strašno. Međutim, RB Kolubara plaća iznajmljivanje mašina od Vite Gusana i za potrebe mesnih zajednica opštine Lazarevac.

Navodno te mašine nasipaju puteve, čiste kanale itd. Poslovima angažovanja mašina van RB Kolubara, rukovodi Mile Ranković- Kljunko (SNS) iz Mirosaljaca koji u RB ima funkciju koordinator za saradnju sa lokalnom zajednicom.

Na to mesto je došao na vrlo nemoralan način, preko svoje supruge koja je sekretarica Branku Petroviću, pom.dir. za investicije RB. Takođe mu podršku pruža predsednik Sindikalne organizacije Kolubara (državni sindikat) Miodrag Ranković-Pici, koji mu je blizak rod.

Mile Ranković-Kljunko predlaže direktoru RB na osnovu dogovora sa mesnim zajednicama, gde navodno treba da se angažuje pomoćna rudarska mehanizacija i onda pošto RB nema na raspolaganju dovoljno svojih mašina, direktor RB zaključuje ugovore o iznajmljivanju mašina sa Vitom Gusanom.

Pare se kasnije dele između Vite Gusana, Mila Kljunka, Branka Petrovića i Grčića. Celokupna pomoćna rudarska mehanizacija angažovana na mestu ispumpavnja kopa "Tamnava zapadno polje" je u vlasništvu Vite Gusana.

Opšte je poznata činjenica da je Republički hidrometeorološki zavod Srbije (RHMZS) izdao tzv. "crveno upozorenje" o obimu padavina i mogućnosti poplava na teritoriji opštine Lazarevac, posebno u zoni prostiranja Površinskih kopova Kolubara, tačno sedam dana pre poplava.

Zato ostaje neshvatljivo zbog čega je pomoćna rudarska mehanizacija, koja je vrlo lako mogla biti izvučena iz površinskih kopova ostavljena da sačeka potop usred kopa. Ne želeći da osuđujemo unapred, hteli bismo samo odgovor na pitanje: zašto je pomoćna rudarska mehanizacija ostala u kopu?

Sedam dana je prilično dug period da se vrlo pokretna pomoćna mehanizacija izvuče iz kopa. Mogli su da probaju čak i transport ogromnih bagera na više kote za tih sedam dana, a da ne govorimo o buldožerima i sličnim mašinama, čija brzina je na primer za Caterpillar D9 oko 11,7 km/h kada ide unapred i 14,6 km/h kada ide u rikverc. Za pola sata su mogli da izvuku svu mehanizaciju, ali neka bude sat vremena.

A imali su sedam dana, što je 168 sati. Zašto nisu? Ne bismo voleli da mislimo da su mašine namerno ostavljene da čekaju potop usred kopa, međutim to se nameće kao jedini logičan odgovor. Uglavnom oko dvadeset mašina pomoćne rudarske mehanizacije je još uvek potopljeno, a mašine Vitomira Dimitrijevića-Vite Gusana već od potopa opslužuju celu RB Kolubaru i mesne zajednice u Lazarevcu o trošku RB Kolubare.

Da li je moguće da je Milorad Grčić naredio da se mašine ostave da sačekaju potop, kako bi Vita Gusan dobio posao da iznajmljuje svoje mašine RB Kolubari?

Čak i da ne potpiše ostavku zbog toga što je učestvovao sa tajkunima u izmeštanju reke Kolubare i izgradnji Golf terena i Hipodroma oko protočnog jezera, trebalo bi da potpiše ostavku zato što je ostavio da istrune na dnu mora mehanizacija koju je mogao da spase.

Kako pričaju radnici sa Tamnave zapad, rukovaoci pomoćne rudarske mehanizacije su došli dan pošto im je rečeno da ne ulaze u kop u pokušaju da isteraju svoje mašine iz kopa.

Neprijatno ih je iznenadilo što su rezervoari goriva bili istočeni i nije bilo moguće pokrenuti mašine. Cisternu za snadbevanje goriva, niko od pretpostavljenih nije hteo da dotera.

Od dvadeset rukovaoca, samo jedan čovek je otišao do privatne benzinske pumpe u Velikim Crljenima i za svoj novac natočio dva kanistera goriva (40 litara). Potom je otišao do svog buldožera i isterao ga iz kopa na vreme! Taj čovek zaslužuje orden, kao pravi Srbin patriota.

Trebalo je nositi 40 litara od benzinske pumpe do dna kopa i posle izvesti buldožer. Međutim, sve ovo dokazuje da je mehanizacija svesno i namerno ostavljena bez goriva od strane rukovodstva, kako bi bila uništena, da bi Vitomir Dimitrijević, zvani Vita Gusan, ušao sa svojom privatnom mehanizacijom "koja je sposobna da radi 25 sati dnevno bez prestanka".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DRŽAVA POVLAŠĆUJE STRANIM VLASNICIMA PREHRAMBENE INDUSTRIJE, A SRPSKI SELJAK PROPADA

4. октобра 2013. Коментари су искључени

 

Srpski seljaci traže višu otkupnu cenu suncokreta od one u regionu, a prerađivači im nude manje od one najniže cene u okolnim zemljama. Bez obzira ko će da pobedi na ovom nadmetanju Srbija će i dalje imati najskuplji zejtin, kao što ima uopšte najskuplju hranu, ako se kao merilo vrednosti uzme cena rada. Država, za sada, ne pokazuje nameru da interveniše, jer se to ministrima finansijski ne isplati.

 

          Igor Milanović

 

Srbija je u prošlosti potpuno privatizovala prehrambenu industriju, a vlasnici najznačajnijih kombinata su stranci. Zbog toga ne treba da čudi što srpski seljaci zarađuju najmanje u regionu, dok istovremeno narod plaća najviše cene hrane. Kajmak, očigledno, skidaju strani vlasnici domaćih agro-kombinata.

Najbolji primer za ovo je Dijamant AD iz Zrenjanina čiji je vlasnik Agrokor hrvatskog megatajkuna Ivice Todorića. Zbog prošlogodišnjeg slabog roda suncokreta u svetu, njegova otkupna cena dostigla je u Srbiji istorijski maksimum od 55 dinara po kilogramu (za koliko je ova uljarica otkupljivana), a jestivo ulje je poskupelo vrtoglavom brzinom.

Ove godine rod je izuzetno uspešan, pa se zemljoradnicima nudi otkupna cena od 26 dinara po kilogramu, iako oni traže između 40 i 45 dinara. U vreme početka pregovora oko otkupne cene, kilogram suncokreta na berzi u Budimpešti prodavao se za (preračunato u dinare) oko 28 dinara. U međuvremenu je i u Mađarskoj suncokret poskupeo na oko 295 evra po toni, ali se otkupljivači u Srbiji tvrdoglavo drže ponuđene cene od 230 evra za tonu, a što je 20 odsto ispod najniže cene u regionu.

Niko, računajući tu i zrenjaninski Dijamant, nije istovremeno ponudio i da zejtin u prodavnicama pojeftini. Proizvođači i prodavci računaju sa još višom zaradom od one prošlogodišnje, upravo na taj način što će suncokret jeftino da kupuju, a zejtin skupo da prodaju.

Dijamant AD, čije rukovodstvo preti da će da zatvori pogone u Srbiji i proizvodnju izmesti u Hrvatsku, pri tome uopšte nije loše poslovao prošle godine kada je suša desetkovala rod suncokreta. Naprotiv.

Po podacima iz konsolidovanog finansijskog izveštaja objavljenog od strane Agencije za privredne registre, Dijamant AD je 2012. završio sa sa poslovnim prihodom od 19.197.755.000 dinara i čistom zaradom od 1.269.712.000 dinara. Sam po sebi ovaj podatak ne bi bio značajan kada se ne bi uporedio sa izveštajima iz prethodnih godina.

U 2009. godini Dijamant je, naime, ostvario poslovni prihod od 10.556.383.000 dinara i zaradio 439.727.000 dinara, što znači da je u sušnoj 2012. godini ovaj kombinat imao za oko 90 odsto veći obrt u odnosu na "normalnu" 2009. godinu, dok mu je čist prihod porastao za skoro 200 odsto!?

Već iz ovog razloga seljaci koji traže višu otkupnu cenu su u pravu: zašto da imamo najjeftiniji suncokret u regionu, ali najviše cene jestivog ulja?

Prema efikasnosti tržišta i antimonopolske zaštite i regulative, Svetski ekonomski forum je Srbiju u 2013. godini svrstao na 142. od 144. analizirane zemlje na globalnoj listi konkurentnosti. Ispod nas su, dakle, samo još dve države.

Monopolizacija ovdašnjeg tržišta u slučaju poljoprivrede nikome na Zapadu ne smeta, baš zato što su njihovi puleni korisnici ovakvog stanja. Sa druge strane, Srbiji se drže stalne pridike o potrebi liberalizacije nekih drugih tržišta na kojima zapadne kompanije još nisu prisutne u dovoljnoj meri.

Da su upravo marže nezasitih i monopolističkih trgovaca i prerađivača glavni razlog izuzetno visokih cena osnovnih životnih namirnica, vidi se i iz toga da su cene hrane od maja 2011. do maja 2012. u Srbiji porasle za čak 12,9 odsto, dok su iste u Hrvatskoj, odakle je Agrokor, imale upola manji rast od samo 6,5 odsto.

Todorić i njegovi direktori, isto kao i vlasnici i rukovodioci drugih monopolista iz inostranstva koji vladaju srpskom poljoprivredom, dobro paze da na sebe ne navuku gnev matičnih vlada, pa ekstraprofit ostvaruju u Srbiji.

Poljoprivredni stručnjaci su samo delimično u pravu kada kao glavnog krivca za visoke cene okrivljuju državu zato što domaćim proizvođačima daje tri do čak pet puta niže subvencije od onih koje su u okruženju. Višim subvencijama bi individualni proizvođači, istina, zarađivali nešto više para nego danas, ali bi srpski građani i dalje kupovali najskuplje prehrambene proizvode u regionu.

Kakva je ekonomska logika u tome da cene mesa rastu iako je njegova ponuda daleko ispod potražnje? Jedino objašnjenje je upravo u tome da monopolistički prerađivači i prodavci žele da imaju iste prihode kao prethodnih godina uprkos smanjenoj prodaji. Zbog toga, u odsustvu tržišta i njegove logike, ni povećanje subvencija ne bi mnogo poboljšalo situaciju.

Da su prerađivači i prodavci poljoprivrednih proizvoda u Srbiji iznad svakog zakona i logike, videlo se prošle godine, takođe u vezi otkupa suncokreta.

Dijamant, koji danas preti napuštanjem Srbije, lane je seljacima nudio samo 42 dinara za kilogram suncokreta. U toku pregovora se pojavila jedna druga strana kompanija koja je ponudila realnih skoro 60 dinara po kilogramu, a država je zatim ceo taj posao zaustavila zabranom izvoza suncokreta, pa je tek na taj način Agrokor za svoju uljaru u Zrenjaninu uspeo da nabavi sirovine.

Inače, Dijamant godišnje na srpskom tržištu kupi između 100.000 i 120.000 tona suncokreta, pa tako samo na razlici u ceni od 65 evra po toni (koliko trenutno iznosi u poređenju sa berzom u Budimpešti) ovaj kombinat bi ove godine zaradio najmanje 6,5 miliona evra. a što iznosi više od polovine njegovog prošlogodišnjeg čistog prihoda. Dijamant, znači, ni ne mora da prerađuje suncokret, već mu je dovoljno da ovde otkupi ovu uljaricu i da je preproda u inostranstvu!

Očigledno je da država nešto mora da učini kako bi zaštitila kako domaće proizvođače, tako isto i domaće kupce. Ako strani investitori smatraju da im se isplati da se povuku sa ovdašnjeg tržišta samo zbog toga što se od njih traži fer poslovanje, neka im je srećan put. Stručnjaci ukazuju upravo na to da se strancima ne isplati naglo i potpuno napuštanje Srbije, jer ovde ostvaruju izvanredne prihode koji bi ostali i dalje na zavidno visokom nivou i kada bi država uvela malo više reda.

Ministarstvo poljoprivrede ima na raspolaganju čitavu paletu mera kojima bi ne samo za duže vreme stabilizovala domaće tržište osnovnih namirnica, već bi samim tim pomogla i domaćem agraru, ali i zaštitila domaće osiromašeno stanovništvo.

Umesto nastavljanja besomučnog i potpuno beskorisnog ulaganja u subvencionisanje stranih proizvođača za otvaranje pogona u Srbiji, pametnije bi bilo povećati subvencije agraru.

Prethodne vlasti su ono malo para kojima je raspolagao srpski budžet bukvalno poklonili strancima za račun navodnih otvaranja novih radnih mesta u industriji. Pri tome, niko ne želi da se osvrne na činjenicu da radna snaga, na primer, u ceni vozila kragujevačkog Fijata, miljenika prethodnih i sadašnjih vlasti, učestvuje sa samo 0,5 odsto, a da je izvoz ovog presubvencionisanog giganta uvozom pokriven sa čak 90 odsto! Kakvu korist Srbija ima od slabo plaćenog i gladnog radnika koji ekstraprofit ostvaruje jedino vlasnicima u Torinu i domaćim podmićenim političarima?

Da je vlada umesto u Fijat uložila u domaći agrar stotine miliona evra, Srbija danas ne samo da ne bi bila gladna, već bi u prehrambenoj industriji bila značajni izvoznik gotovih proizvoda i prerađevina, a ne jeftinih sirovina.

U Srbiji je hrana za građane skupa, a proizvođači se žale da su cene niske. Problem srpske poljoprivrede ogleda se upravo u tome da od nje jedinu korist imaju nakupci i prerađivači. Osnovne životne namirnice u našoj zemlji od početka krize poskupele su u proseku 30 odsto, dok su cene povrća i pojedinih vrsta mesa porasle i do 80 odsto, ali su zato plate među najnižima u Evropi. U Srbiji prosečna plata iznosi oko 400 evra, u Hrvatskoj je 730, u Sloveniji gotovo 1.000 evra, a u zemljama zapadne Evrope znatno više.

Prema navedenim podacima, plata u Srbiji iznosi 40 odsto one u Sloveniji, ali su zato cene hleba, mesa i žitarica u našoj zemlji na 64 odsto proseka cena u EU, što znači da prosečni građanin Srbije mora da radi čak za četvrtinu više od svog kolege sa Zapada samo da bi se prehranio.

Ono što zbunjuje kod ove analize jeste činjenica da su energenti u Srbiji (na prvom mestu struja), koji u velikoj meri učestvuju u formiranju cena namirnica, najjeftiniji u regionu. Očigledno da na disparitet cena i prihoda utiče nešto drugo.

Nacionalna organizacija potrošača ukazuje na još jedan neshvatljiv detalj. U prethodnom periodu, pre ovogodišnjeg otkupa suncokreta, jestivo ulje je u Srbiji poskupelo za 15 odsto, dok je isto u Makedoniji poskupelo za samo jedan odsto iako se ova republika suncokretom, ali i uljem, najviše snabdeva upravo iz Srbije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: