Archive

Posts Tagged ‘stranih’

MODERNI ROBOVI STRANIH FIRMI I NAJNIŽA ROBOVSKA TARIFA RADNIČKOG ROBLJA U SRBIJI!!?

9. април 2017. Коментари су искључени

 

Izrabljivanje, terorisanje, i najbrutalnije podvođenje srpskih radnika u zemlji i inostranstvu, odvija se već pet godina pod direktnom komandom Aleksandra Vučića. On je taj koji urla preko svih mikrofona i kamera na naciju, govoreći kako su Srbi nesposobni, kako nemaju pojma o preduzetništvu, kako stranci treba da ih nauče redu, radu i disciplini, kako je divno raditi kao volonter, dakle, besplatno

On je taj koji nekažnjeno poziva maloletnike da obuku radne kombinezone i džabe rade za strane kompanije (da se brže priviknu na robovski rad). On je taj koji preko posredničkih privatnih agencija "izvozi" radno sposobne Srbe u okolne države Evropske unije, da tamo rade od jutra do mraka za dnevnicu koje ne prelazi ni dva evra po satu, pod uslovima koji su ravno onima u koncentracionim logorima u vreme nemačkog nacizma.

Konačno, Vučić je taj koji je doneo odluku da kompanijama koje izrabljuju i ponižavaju radnike u Srbiji i van nje, pomogne subvencijama iz budžeta. Da mu se najvredniji građani ove zemlje "skinu sa grbače", kako je nedavno izjavio. Kako u praksi izgleda mehanizam podvođenja belog radničkog roblja iz Srbije?

 

                         Milan Malenović

RADNICKO ROBLJE SRBIJE4

 

Srbija je verovatno jedina zemlja na svetu koja iz budžeta finansira ropski rad sopstvenih građana! Odlazeći diktator Aleksandar Vučić, učinio je sve da radno sposobne ljude, u najboljim godinama života, pretvori u najjeftiniju najamnu radnu snagu, tačnije, u savremene robove koji rade u stranim privatnim kompanijama za dnevnicu koja nije dovoljna ni za puko biološko preživljavanje.

Da je to i zaista tako, preko Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja , uveliko traje izdavanje dozvola privatnim agencijama za posredovanje u zapošljavanju građana Srbije u inostranstvu! Nekakvim propisom o radu tih agencija, određeno je da takve "institucije" treba da imaju kancelariju sa 12 kvadratnih metara površine.

Uredbom o visini naknade za izdavanje dozvole za rad agenciji za zapošljavanje („Službeni glasnik RS", broj 104/2009) utvrđena je naknada za izdavanje dozvole za rad u iznosu od 15.000 dinara i 7.500,00 dinara (u slučaju produženja dozvole za rad i promene sedišta).

I dok privatne agencije pljačkaju i varaju radnike iz Srbije, vodeći ih na robovski rad u neke obližnje zemlje članice Evropske unije (Mađarsku, Slovačku, Češku, pa u poslednje vreme čak i u Bugarsku i Rumuniju, tamo gde god ima takozvanih "multinacionalnih" izrabljivača sa Zapada koje traže belo roblje za danonoćni rad u proizvodnji), dotle Vučićev režim finansira te strane kompanije, nudeći im novac iz budžeta kako bi mu "skinuli sa grbače" što više Srba.

Najveći broj tih agencija osnovao je brat Aleksandra Vučića, Adrej, zajedno sa Predragom Malim, bratom Siniše Malog, odlazećeg gradonačelnika Beograda.

Svaka od privatnih agencija za zapošljavanje u Srbiji koje rade pod direktnom kontrolom Vučićevog režima, zapošljavaju radnike "na lizing" i u EPS-u i drugim javnim preduzećima, uzimajući veliki novac za taj posao. Agencije se brzo gase kao što brzo i nastaju, a "belo roblje" zaposleno na taj način je uvek kratkoročno eskploatisano i opet izbačeno na ulicu.

Svoju bolesnu ambiciju da još zgazi već obespravljene radnike i podvede ih stranim kompanijama po najnižim cenama na svetu, pokazala se i na sastanku sa italijanskim privrednicima održanom u novembru 2015. godine u prostorijama Privredne komore Srbije, Vučić je kao najvažniji razlog zašto bi neka svetska kompanija zalutala u Srbiju istakao niske plate ovdašnjih radnika, pa još dodao: "…Ako vam neko u okruženju ponudi bilo kakve uslove da investirate kod njega, dođite u Srbiju i mi ćemo vam dati bar za 10 odsto povoljnije uslove." Drugim rečima, daćemo vam i pare samo da "investirate" kod nas!

13. februara 2016, posle posete pogonu „Coca Cole" u Zemunu. Tom prilikom je on zabranio novinarima da pitaju, da li će biti otvorena nova radna mesta. Umesto traženog odgovora na pitanje, Vođe je rekao: "…Bilo bi dobro kad bismo ljudima mogli da objasnimo da ne smeju da pitaju ‘kad ću dobiti posao’… ". Ukratko, pozvao je radništvo u Srbiji na poniznost i pokornost, na čekanje kad će ih neka strana kompanija uzeti "na lizing" kao krpu za jednokratnu upotrebu. Da budu mirni i gladni.

Srbija jedna od onih nesrećnih zemalja koje nemaju poseban zakon kojim se uređuje privremeno zapošljavanje radnika preko agencija. Zakonu o radu uređuje samo način na koji se registruju agencije, ali da ne uređuje zapošljavanje u svrhu ustupanja radnika drugom poslodavcu.

Pripremane su bile razne "radne" verzije zakona o radu preko agencija za privremeno zapošljavanje, ali…Koliko tačno danas radnika u Srbiji dobija posao preko agencija koje ih iznajmljuju kompanijama uz proviziju niko ne zna, ali je sigurno da ih ima na desetine hiljada i da su trenutno u svakom pogledu obespravljeni, počev od toga da nemaju pravo na bolovanje, godišnji odmor, topli obrok, regres, plaćen prevoz, plaćen prekovremeni rad, mogućnost da podignu kredit…

Postojanje radnika na lizing na srpskom tržištu, zapravo je omogućila konvencija Međunarodne organizacije rada o privatnim agencijama za posredovanje i zapošljavanje, koju je Skupština Srbije ratifikovala februara 2013. godine. Ali, na kakav način Srbija primenjuje tu konvenciju, to je već druga priča i nema veze sa radničkim i ljudskim pravima.

Javnost danas ne zna kolika je provizija po jednom radniku "izdatom na lizinig"! Takođe, niko ne zna ni kako se novac od provizije deli? Ali, je poznato da strane kompanije u Srbiji mesečno uštede preko 15 miliona evra, od izrabljivanja "belog roblja", raznih radnika "na liziing"  i slično. A, na to ide plus čisti novac iz budžeta, za svako navodno otvoreno radno mesto (bez obzira da li je popunjeno ili ne).

Slovački ministar za rad i zapošljavanje, Jan Rihter, nedavno je objašnjavao srpskom ministru za rad, Aleksandru Vulinu, da ne može da utiče na izrabljivanje radnika iz Srbije, dokle god vlada u Beogradu bude preko posrednika slala najamnike da rade "na crno"!

Povod za ovo bila je vest o zastrašujućim uslovima u kojima su se našli srpski radnici, koji su preko posredničkih agencija otišli na tromesečni rad u fabrikama velikih korporacija, poput "Samsunga", "Fokskona" i još nekih kompanija koje imaju svoje pogone u Slovačkoj.

Nakon što se čulo kroz šta sve prolaze srpski radnici u ovoj zemlji (da rade pod prinudom, kao u konc-logoru, da su prevareni i opljačkani, da im je dnevnica niža od one u najsiromašnijim afričkim zemaljama) više posredničkih agencija iz Novog Sada i Beograda odmah su počele da uslovljavaju radnike da potpisuju nove ugovore, i to na rumunskom jeziku! Naime, zapadnjačke kompanije, takođe i u Rumuniji jedva čekaju robove iz Srbije, da im rade za satnicu koje ne prelazi dva evra.

I dok se sa jedne strane, Vučićev režim lažno zalaže za poštovanje ljudskih i radničkih prava naših građana zaposlenih u pomenutim zemljama, sa druge strane taj režim sve čini kako bi radnike gurnuo u čeljusti kriminalnim apetitima stranih kompanija. I ne samo to, nego ih za ovakvo užasno nasilje, plaćaju direktno iz budžeta! Ovakvih robova iz Srbije danas ima najmanje 70.000 i svi su predati od strane države na milost i nemilost stranim robovlasnicima koji sa njima doslovno mogu da rade šta god hoće.

Prema onome što se na izlaznim granicama Srbije prema Mađarskoj vidi, jasno je da su svi sa vrha države uključeni u angažovanje modernih robova rada, pre svega Ministarstvo za rad, Centar za kontrolu migracija, Carina, MUP, Ministarstvo inostranih poslova…

Jer, kako kaže jedno istraživanje, kolone autobusa nesmetano prevoze hiljade ljudi iz Srbije svakog meseca kroz granične prelaze odvozeći ih u centar Evropske Unije da rade bez ugovora o radu! Jedini ugovor (vrlo nejasan) koji se potpisuje u autobusu pred polazak, jeste onaj sa Agencijom čija nadležnost se završava na granici sa Mađarskom.

Odatle, ista agencija samo registrovana u Slovačkoj preuzima rukovođenje i raspoređuje radnike prema potrebama svake pojedinačne kompanije. Putnici u autobusima ne znaju u koji grad idu, gde će biti smešteni, gde i na kojem radnom mestu će raditi.

Kako to funkcioniše u praksi, vidi se i na primeru Američke kompanije "Johnson Electric" koja je u Niš stigla u jesen 2012. kada je potpisano prvo Pismo o namerama sa vladom Srbije. Kolike je subvencije kompanija dobila od Vučićeve Vlade do danas nije javno objavljeno, ali je poznato da nije ispunila ni minimum obaveza koje je na sebe preuzela u pogledu broja radnika koje treba da zaposli.

Radnici koji dobiju posao u "Johnson Electricu" potpisuju aneks radnog ugovora po kome pristaju da budu upućeni na "ispomoć" sestrinskoj kompaniji u Mađarskoj gde rade između tri i šest meseci pod neizdržljivim uslovima i za platu koja sa kojom ni u Srbiji ne mogu da prežive, a u Mađarskoj je daleko niža od tamošnje socijalne pomoći.

Po povratku u Niš ti radnici su i dalje maltretirani od strane poslovodstva kako bi dobrovoljno napustili kompaniju ili im se sugeriše da ponovo potpišu novi aneks ugovora radi odlaska u Mađarsku. Na mesto radnika koji napusti "Johnson Electric" u Nišu, primaju odmah nove, koje upućuju u Mađarsku, a od Srbije, tačnije srpskog budžeta, za ovaj "transfer" dobijaju subvencije shodno ugovoru koji je svojevremeno potpisan sa Ministarstvom privrede, jer radnike lažno prikazuju kao novozaposlene u sopstvenoj fabrici u Nišu.

Vučićev zločinački plan da istrebi radno sposobno stanovništvo u Srbiji i stavi ga na raspolaganje strancima po najnižoj, robovskoj tarifi, otišao je toliko daleko, da najvitalniji deo nacije danas radi stalno ili sezonski u stranim kompanijama i to "na lizing" (što je propisano i kriminalnim Zakonom o radu, čije usvajanje bila manifestacija čistog diktatorskog nasilja).

Javnost u Srbiji vrlo malo zna o teroru nad našim radnicima koje u inostrane kompanije šalje vladajući režim i pretvara ih u "belo roblje". Tako je od očiju javnosti sklonjen i slučaj slučaj "Azerbejdžan", gde su radnici iz Srbije doživeli užasnu torturu radeći u građevinskoj kompaniji SerbAz (za koju se pogrešno verovalo da je registrovana u Srbiji) koja je rukovodila poslovima na nekoliko gradilišta u Azerbejžanu. Uglavnom su to bili vrlo mladi muškarci, starosti između 18 i 22 godine iz Srbije i Republike Srpske. Bez novca, radnici su mesecima držani kao pravi zarobljenici, živeli su i radili u ropskim uslovima. Istovremeno, nije im bilo dozvoljeno da se vrate kućama!

Oko "domova" u kojima su bili smešteni bila je naoružana straža, a unutra smeštaj je bio ispod svakog nivoa (spavaonice su imale krevet na sprat, u svakoj je spavalo od 12 do 24 osoba), kupanje je bilo zabranjeno do 21 čas, a posle obično nije bilo vode za tuširanje.

Neretko se dešavalo da u domovima nema ni pijaće vode, a struja je često bila isključena zbog neplaćenih računa. Na kraju im je bilo zabranjeno da izlaze iz domova, ili je to bilo moguće samo uz posebne dozvole. Radno vreme nije postojalo, nekad 12, nekad 15 sati na gradilištu, a u jednom periodu morali su da rade neprekidno po 36 sati.

Novac nisu ni videli, pa su porodice morale da im šalju da bi mogli da jedu. Muškarci su gubili po 20-30 kilograma, a tri čoveka su umrla. Dvojica zato što nisu imali lekove, a bili su srčani bolesnici, i jedan nekoliko dana pošto se vratio kući; pretpostavlja se od pretrpljenog stresa.

Sistem kažnjavanja je bio takođe surov i propisan za svaku sitnicu: nenameštanje kreveta – 50 dolara, prestanak rada na jedan minut – 100 dolara, ogovaranje rukovodstva firme – 200 dolara, spavanje van vremena propisanog za to – 500 dolara, odbijanje prekovremenog rada – dodatni radni dani!

Slučaj "Azerbejdžan" je dospeo i do suda u Strazburu, ali tako što je tu kompaniju tužila jedna grupa radnika iz takozvanog federalnog dela Bosne i Hercegovine, ali ne i oni stradalnici iz Srbije i Republike Srpske. Zahvaljujući prisnom prijateljstvu vladajućeg režima u Srbiji sa par domaćih tajkuna i pojedinim korumpiranim ministrima u Azerbejdžanu, radnici iz Srbije nisu dobili nikakvu materijalnu satisfakciju za užas koji su preživeli.

Koliko novac odlazi u džepove stranih kompanija, govori i podatak da je samo za projekat slanja i izrabljivanja radnika u mađarskom mestu Godole, naša zemlja je platila više od 43 miliona evra.

Naime, krajem prošle godine u medijima su se pojavili oglasi kako mađarska kompanija „Robotika" i „Tisza Automotive" iz Sente traže radnike za posao u inostranstvu. Fabrika iz Sente je, po našim saznanjima, sa radom počela krajem 2014. i za otvaranje pogona i zapošljavanje radnika dobila 70 miliona dinara subvencija iz pokrajinskog budžeta. Po poslednjem dostupnom izveštaju „Tisza" je 2015. zapošljavala 258 radnika. Problem je u tome, kako i gde ih je „zapošljavala".

Oni koji su se javili na pomenuti oglas pozvani su na razgovor, tokom koga im je Akoš (u drugoj verziji Agošton) Barna, koji ima funkciju nekog od direktora u fabrici, obećavao kule i gradove. Prvo je isticao da će satnica iznositi 2,30 evra , da će se raditi pet dana u nedelji u samo dve smene, da će radnici imati uplaćeno penziono, socijalno i zdravstveno osiguranje, ishranu u fabričkoj kantini i besplatan smeštaj… Čak je sa ushićenjem pričao o tome da će po dolasku u Budimpeštu (put su zaposleni morali sami da plate i organizuju) poslodavac organizovati besplatno razgledanje grada pre polaska za Godole. Barna je zadužen za vrbovanje robova za rad u mađarskoj ispostavi „Lear"-a.

Posle trodnevnog kursa (koji nije bio plaćen), a u kome su obavljali poslove koji ih čekaju u Mađarskoj, budući zaposleni su na potpisivanje dobili ugovore u kojima je stajalo skoro sve onako kako im je direktor Barna ispričao. Ugovori su bili na više strana, puni teksta i zamornih klauzula, pa ih niko nije detaljno proučavao. Pred polazak su ih "radnici sa iskustvom" iz senćanske fabrike posavetovali da ponesu suvu hranu, konzerve i kese sa supom u Mađarsku.

Početkom januara 2017. prva grupa je krenula put Budimpešte. Ubrzo su shvatili da od obećanja nema ništa. Spavaju u grupnom smeštaju u motelu na samom autoputu. Ustajanje je u pola četiri ujutro, a radi se u prvoj smeni do dva posle podne. Umesto obećanog rada u dve smene pet dana nedeljno, radi se u tri smene šest dana nedeljno, bez doplate za smenski rad.

Do sada su radnici primili samo dve trećine januarske plate, a neki ni toliko. Umesto obećane satnice od 2,3 evra poslodavac im daje samo 1,6 evra i to i dinarskoj protivuvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije, što bi, kada bi se ponovo pretvorilo u evre, iznosilo 1,4 evra. "Tisza Automotive" iz Sente za ove radnike u Srbiji uplaćuje samo 5.000 dinara po radniku na ime doprinosa, jer su svi oni prijavljeni da rade za po 15.000 dinara mesečno, što je daleko ispod zagarantovane minimalne plate.

U mejlu koji je Laslo Varga, direktor za pravne poslove "Tisza Automotive", poslao jednom nezadovoljnom radniku, a u koji je redakcija imala uvida, navodi se kako su radnici "pogrešno razumeli direktora Barnu", jer satnica jeste 2,3 evra, ali u bruto iznosu. To bi značilo da se radnicima doprinosi uplaćuju u Mađarskoj, ali oni tamo nigde nisu prijavljeni i preti im se proterivanjem zbog rada na crno.

Od obećane zdravstvene zaštite takođe nema ništa, već zaposleni u Godoleu mogu da koriste usluge fabričkih lekara i to samo radnim danom u prvoj smeni. U slučaju da im pozli za veme posla, moraju koordinatorku Andreu Laslo da mole da ih pusti na lekarski pregled, što ona nerado čini, osim kada radnici pred njom padnu u nesvest.

Neuhranjenost, problemi sa zatvorom, iscrpljenost i neispavanost su takođe akutni problemi ovih modernih robova. Ustaje se u pola četiri ujutro, a autobus stiže u pola pet, kada se kreće na posao. U međuvremenu je došlo i do fizičkog napada izgladnelih radnika na vođu proizvodnje.

Koliko su radnici loše plaćeni najbolje pokazuje činjenica da se hrane onim što im se pošalje iz Srbije. Oni ne mogu da napuste Mađarsku, jer u tom slučaju ne smeju više da se vrate, a otvoreno im je zaprećeno i proterivanjem uz zabranu ulaska u zemlje EU narednih pet godina.

Fabrika "Lear" u Mađarskoj je "sestra" istoimene fabrike u Novom Sadu , za čije je otvaranje Vučić izdvojio 42,5 miliona evra subvencija (od toga preko devet miliona u gotovini). Novosadski "Lear" novozaposlene prima isključivo ako su prošli "obuku", odnosno maltretiranje u Godoleu. Isto važi i za "Tisza Automotive" iz Sente, čiji je vlasnik "Tisza Cipo" partner "Lear"-u u Mađarskoj, koji od mađarskih vlasti takođe dobija subvencije prikrivajući da umesto lokalne radne snage zapošljava roblje iz Srbije.

Od slanja robova iz Srbije na rad u inostranstvo napravljen je veoma unosan posao. Primera radi, menadžment "Lear"-a u Mađarskoj zaračunava sedam evra na sat po radniku, što je uobičajena cena u Mađarskoj. Posrednicima, "Tiszi" i "Robotici" se isplaćuju 2,3 evra na sat po radniku, a oni radnike plaćaju 1,6 evra i to u dinarskoj protivuvrednosti po srednjem kursu NBS-a, faktički oko 1,4 evra. Razlika od sedam do 1,4 evra po satu i radniku deli se među menadžerima pomenutih kompanija, a uz to se uzimaju subvencije i od Srbije i od Mađarske.

 

     A 1. Gde je bolje robovati, u Srbiji ili u inostranstvu?

Jedan od onih očajnika koji su direktna žrtva politike podvođenja najjeftinije radne snage, nedavno je na jednoj društvenoj mreži napisao i ovo:

To što ovde radim za 20.000 dinara neprijavljen i to što nemam ni godišnjeg odmora, a svaki dan mi se ponavlja rečenica: "…Ja te ‘lebom ranim", to dolazi direktno iz Vučićevog kabineta. Što od 15 godina mog rada u radnoj knjižici imam upisano jedva pet, i to je došlo sa te adrese. Pa bolje da sam u Slovačkoj. A, ovakvih kao ja znam puno koji isto prolaze!

Što me moji nekadašnji prijatelji sa manjim ili istim obrazovanjem od mog me više ne poznaju jer rade po državnim firmama (bez subote i nedelje) imaju praznike, radno vreme, godišnji odmor, i to je od Vučića došlo.

A, svi su pripadnici nekadašnjih demokrata su sada veoma "napredni". Gde su inspekcije rada da se ovaj trend ne bi nastavljao? Da vise ne bih doživljavao da od sitnijih opštinskih činovnika i nekih određenih ljudi koji su tu u "partiji" da mi odbruse rečenicu: "…Kako se to ti meni obraćaš, da li znaš u kojoj sam ja stranci" ili "…Mogu da ti sredim da se više nigde ne zaposliš".

Obe su izgovorene u mom prisustvu direktno meni. Ljudi idite bilo gde. Verujte bolje je i robovati vani, nego u Srbiji, pogotovo kod privatnika koji je po službenoj dužnosti uvek u partiji zaštićen kao beli medved.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BEZ KONTROLE, BUŽETSKE PARE DAVANE PREVARANTSKIM FIRMAMA: KAUBOJSKO I PRLJAVO POSLOVANJE STRANIH KOPAČA ZLATA U RUDNICIMA SRBIJE!!!

8. март 2017. Коментари су искључени

 

Grupa američkih i nekoliko multinacionalnih korporacija ("Atlas Copco", "Kapital driling", "Drilex international", "Freeport") koje se širom sveta bave otimačinom rudnih bogatstava u najsiromašnijim državama sveta, došle su pre nekoliko godina i u Srbiju.

Svaka od njih je po ugovoru imala zadatak da vrši bušenje (ispitivanje) rudnih nalazišta i za to dobijaju ogroman novac iz republičkog budžeta. Umesto toga, one taj novac preko fiktivnih faktura šalju na takozvane of-šor račune.

Pomenute kompanije u Srbiji ostvaruju multimilionske profite, ne plaćaju porez i niko ih ne kontroliše čak ni kad uvoze prastare i polovne mašine pod stavkom "privremeni uvoz". Mnogi od "menadžera" ovih kompanija su ljudi sa kriminalnim dosijeima u više država, a Srbija, zbog ovakvog "poslovanja", dugoročno gubi milijarde dolara čistog profita.

 

                    Piše: Insajder E-9

PROFIT STRANIH KOPACA ZLATA

 

Vlada Srbije platila je više od 50 miliona evra za istraživanje rudnih rezervi stranim kompanijama u okolini Bora, na dubini od 2.000 metara, a istraživanja ni do danas nisu sprovedena.

Nekoliko multinacionalih kompanija za istraživanje i eksploataciju rudnog bogatstva, kao što su "Atlas Copco", “Kapital driling", "Drilex international", "Freeport", koje inače imaju svoje ispostave širom sveta, upletene su u ilegalni uvoz mašina za bušenje i ispitivanje zemljišta u Srbiji.

Ali, nijedna od pomenutih kompanija nije uvezla mašine kojima je moguće ispitivati zemljište na dubini od 2000 metara i dublje, iako je ugovorom sa Srbijom tako nešto bilo predviđeno i zbog čega su uredno dobijale novac iz budžeta, tačnije, iz džepova svih građana. Tako lako dobijeni novac iz budžeta Srbije, otišao je još lakše na račune of-šor kompanija, takozvanih poreskih rajeva, putem fiktivnih faktura uz izbegavanje plaćanje poreza na dobit.

Ove kompanije koje isisavaju pare iz budžeta, koriste se još jednom metodom kako bi otele što više novca iz opljačkane Srbije. Naime, ovi maheri uvoze mašine za bušenje rudnih nalazišta iz vozila za transport radnika u rudničkim kompleksima, pod stavkom "privremni uvoz".

Sa tablicama o privremenoj registraciji koje po zakonu služe za izlaganje na sajmovima, one ovde obavljaju transport radnika i tako državu oštećuju za PDV i carinu koji ostaju ne plaćeni. Sve ovo im završava špediter "Ekstrašped".

U poslu sa njima su i kompanije "Rakita" i "Geops", kao i kanadska firma "Nefsun". Svi oni zajedno dovoze radnike sa Filipina i iz Mongolije, koji neprijavljeni rade u Srbiji i Bugarskoj, a to im omogućava vlasnik "Geopsa" Vasil Andrejev , čiji je otac u Bugarskoj u Plovdivu načelnik policije.

Andrejev je u posao uveo i bugarsku firmu "Euromax commences driling and geophsical programs", a vlasnik ove firme je takođe Bugarin, Dmitar Dimitrov. Ta firma je po dolasku u Srbiju odmah počela da krši ovdašnje propise iz oblasti Zakona o radu.

Doveli su bugarske radnike da rade u okolini aerodroma u Boru i niko nije ovde prijavljen, svi rade na crno. Inspektorka rada iz Bora koja ih je uhvatila u zakulisnim radnjama, je kasnije pocepala prijavu, ali je zato odnedavno postala vlasnik nekoliko stanova u Boru!

Sve pomenute firme ne plaćaju doprinose i porez na dobit, a carinski inspektori utvrdili su i da se mašine za radove na istraživanju rude ne uvoze već se u papirima vode kao da su rentirane od bugarskih firmi.

Kompaniji "Capital Driling" je čak uspelo da u Srbiju na taj način doveze mašine iz Južnoafričke republike. U ugovorima o rentiranju spominju se različite cifre 500 dolara dnevno, za neke bušilice fiktivno rentiranje se plaća 800 ili 1000 dolara dnevno.

Osim mašina iz Južnoafričke republike, "Capital driling" fiktivno je uvezao i mašine iz Čilea, sa kojima su radili u vreme diktatora Pinočea i stare su 15, 20, a neke i 30 godina! Sve su tehnički zastarele i sa njima je moguće bušiti do 1.200 metara, dok su se obavezali prema Srbiji da će istraživanja raditi na dubinama do 2.000 metara.

Kako ih u Srbiji niko ne kontroliše i posluju krajnje kaubojski, to će biti još jedan posao u kome su građane Srbije nasamarili domaći političari i državni službenici u saradnji sa stranim kompanijama. Istina, pomenute kriminalne korporacije ne plaćaju porez ni u Bugarskoj gde sve spomenute firme takođe imaju poslove.

Ove kompanije toliko prljavo posluju da čak i gorivo koje im država daje po povlašćenoj ceni toče u većoj meri nego što im treba i to tako što imaju posebno ugrađene rezervoare na malim kamionima. Prekrivaju ih ciradom, a za 50 evra naši radnici okreću glavu i puštaju ih da toče više nego što treba.

Vlasnik Drileksa jedne od pomenutih kompanija je Australijanac Ričard Rouz, koji je pobegao iz Malezije, gde su mnogi eksploatisani radnici tražili da glavom plati zbog zla koje im je naneo, a ostao je dužan i ogroman novac za porez nadležnim državnim institucijama Malezije.

Vlasnik firme Capital koja na sličan način učestvuje u pomenutim poslovima istraživanja rudnih rezervi u Srbiji je takođe Australijanac Brajan Rud, protiv kojeg se u Australiji vodi postupak za utaju poreza.

U Srbiji je spomenuta firma Drilex za deset godina prihodovala čak 40 miliona evra, a nisu platili jedan jedini dinar poreza.

Firma Capital za godinu dana je prihodovala dva miliona dolara i nije platila porez na dobit, a nisu plaćeni ni porezi ni doprinosi na plate. Firma Geops Vasila Aleksandrova je imala promet od 50 miliona evra i oni takođe nisu platili ni dinar poreza u Srbiji.

Krovna kompanija svih ovih prevarantskih firmi je Američka korporacija "Friport MekMoran" sa kojom su kako Bugari, tako i Australijanci povezani na ovaj ili onaj način. Ta kompanija ima većinsko vlasništvo i pravo upravljanja u donjoj zoni rudnog ležišta bakra i zlata "Čukaru Peki", u neposrednoj blizini Bora.

Nedavno su saopštili da "Friport Mek Moran" zadržava većinsko vlasništvo i pravo upravljanja u velikoj porfirijskoj Donjoj zoni ležišta "Čukaru Peki", u okviru projekta "Timok".

Ovo ležište deo je zajedničkog projekta "Timok", čiji je vlasnik kompanija "Rakita Eksplorejšen" Bor, u kojoj američka kompanija "Friport Mek Moran" ima 55 odsto udela, a 45 odsto je u vlasništvu kompanije Reservoir Minerals iz Vankuvera u Kanadi.

Nalazište "Čukaru Peki" pored aerodroma u Boru, prema dosadašnjim istraživanjima je jedno od bogatijih rudom bakra i zlata, a Friport se prava na eksploataciju domogao najvećoj tišini. U tom poslu država Srbija je dugoročno izgubila nekoliko milijardi dolara…

U ovom rejonu, prema proverljivim podacima, ima 65 miliona tona rude bakra sa srednjim sadržajem bakra od 2,6 odsto i zlata od 1,5 grama po toni, iz kojih je moguće dobiti 1,7 miliona tona bakra i 98 tona zlata. Istovremeno državna kompanija RTB Bor je u katastrofalnom stanju, u koje je dovedena da bi kasnije bila bagatelno prodata.

Investicija u topionicu je kolosalan promašaj, domaća ruda se ne eksploatiše, tajno se uvozi i prerađuje toksična uvozna ruda po štetnim ugovorima i truju se građani Bora. Direktor ove kompanije Blagoje Spaskovski sve ovo želi da sakrije od građana Bora i Srbije.

Pomenuti Blagoje Spaskovski je bio direktor RTB Bor i u periodu od 1990. god. do 2000. godine. U tom periodu je u investicije u RTB Bor uloženo 150 miliona američkih dolara, od čega je u RTB uloženo 120 miliona USD, odnosno 80 odsto. Posebno treba napomenuti investiciju u rudnik „Cerovo" u iznosu od 55 miliona USD, kao i najveću propalu investiciju u istoriji RTB Bor – transportni sistem jalovine u Velikom Krivelju u iznosu od 31 milion USD.

Te i ostale investicije nisu dale očekivane efekte i zbog toga je počelo urušavanje RTB Bor. Ako se tome dodaju jalove investicije u Majdanpeku u iznosu od oko 36 miliona dolara, zatim u borsku jamu u iznosu od 14 miliona dolara, onda se može videti mera rasipništva i nedostatka kvalitetne vizije, jer sve te investicije nisu bile uspešne.

Bukvalno, tadašnja vladajuća i rukovodna struktura je nepromišljenim i nestručnim potezima i čuvenom SPS-ovskom površnošću, bahatošću i rasipništvom gurnula RTB Bor u propast. Zašto su Mlađan Dinkić, Petar Škundrić, Boris Tadić i danas Aleksandar Vučić baš ovom ekonomskom ubici dali da vodi RTB Bor, je pitanje na koje nije teško odgovoriti: sva rudna bogatstva Srbije moraju ispod cene biti predata novim kolonijalnim upraviteljima Srbije!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLJAČKA: BEG STRANIH BANAKA POSLE DRANJA KOŽE NARODU SRBIJE….

1. март 2017. Коментари су искључени

 

Na prodaju su skoro sve ovdašnje banke u kojima je većinski strani kapital. Prodaju se sve grčke, skoro sve sa italijanskim kapitalom su, takođe, na ponudi, a uskoro će biti i ostale banke.

Pošto je zbog sopstvenih finansijskih interesa državni vrh nespreman da konačno reši problem sa kreditima u švajcarskim francima, kupci stranih banaka su ili domaći tajkuni sumnjivog morala, ili kapital nepoznatog porekla.

 

                   Milan Malenović

ZELENASI SE OVAJDILI I ODLAZE

 

Krajem januara je bivši guverner Narodne banke Srbije, a sadašnji član „Helenik fajnenšal stabiliti fonda" iz Grčke, Radovan Jelašić, javnost upoznao sa planom grčkih banaka da u najkraćem mogućem roku napuste Srbiju. I on, kao i drugi stručnjaci, tada su nas lagali kako je to isključivo zbog krize u Grčkoj i da ondašnjim bankama, navodno, treba kapital koji im je zarobljen u Srbiji.

Da nije u pitanju odlazak samo grčkih, već i svih ostalih banaka iz Srbije, pokazalo se veoma brzo. Samo tri dana posle Jelašićeve najave, oglasili su se bankarski stručnjaci ocenom da su skoro sve strane banke spakovale svoje stvari spremne da pobegnu glavom bez obzira.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Boško Živković tada je medijima rekao: "…Stranci su preuzimali banke u Srbiji, jer su bili relativno povoljni uslovi." Preciznije rečeno, stranci, na prvom mestu Grci, u Srbiju su počeli da dolaze tek pošto je Mlađan Dinkić nasilnim gašenjem četiri najveće domaće banke ukinuo konkurenciju. Upravo te banke sada prve napuštaju Srbiju, verujući da nemaju šta više da opljačkaju.

Prva je još u septembru 2016. vlasnika pokušala da promeni „Marfin banka" za koju ni do danas nije postalo jasno da li je u njoj dominantan grčki ili kiparski kapital. Kako bilo da bilo, nju je htela da otkupi češka „Ekspobanka" u vlasništvu ruskog milijardera Igora Vladimiroviča Kima.

Po tada datim izjavama medijima, ugovori su potpisani i sve je predato na odobrenje Narodnoj banci Srbije, ali i nadležnima u Češkoj i na Kipru. Da li je i gde došlo do zastoja, ne zna se, ali je po zvaničnom izveštaju Centralnog registra za hartije od vrednosti, u trenutku kada je ovaj članak nastajao, jedini vlasnik „Marfin banke" ad još uvek „Cyprus popular bank public co".

Po rečima Jelašića na prodaji su se našle banke sa većinskim grčkim kapitalom: „Vojvođanska banka" (NBG), „Pireus banka", „Eurobanka"  i „Alpha banka".

Za „Alphu" je zainteresovana „domaća" banka AIK sa sedištem u Nišu. Pitanje da li je AIK banka zaista domaća ili ne, upravo je opet postalo aktuelno. Većinski akcionar je “BDD M&V Investments" čiji je jedini vlasnik „Nordagri ev". U suštini, upućeni su sigurni da iza cele ove konstrukcije stoji Miodrag Kostić.

Upravo je „MK Grupa" (koja se nigde u CRHOV-u ne pominje kao vlasnik akcija) krajem januara objavila da je postigla dogovor sa vlasnikom „Alpha" banke o kupovini, a u toj grupi Miodrag Kostić po zvaničnom izveštaju Agencije za privredne registre ima 1,6 odsto vlasništva. Do skoro se verovalo da su i ostala dva nominalna vlasnika, jedan iz Švajcarske, drugi iz Holandije, u stvari Kostićeve kompanije iza kojih se on krije kako bi izbegao plaćanje poreza u Srbiji. Sada je i to pod znakom pitanja.

Početkom februara su stručni mediji objavili kako je Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) prodala svoj udeo u kompaniji „Agri Europe", registrovanoj na Kipru, koja posluje u Srbiji i Ukrajini, državama u kojima svoje agroposlove ima i sam Kostić. Tek tada je objavljeno kako je „Agri" vlasnik: „MK Group"-e, „Carnex"-a, „Sunoku"-a i „Agroinvest"-a, preduzeća koja su se do sada isključivo vezivala za Miodraga Kostića?!?

Pitanje je sada: ko zaista stoji iza kompanija koje se pripisuju srpskom "Kralju šećera".

S obzirom da su i italijanske banke pod sve većim pritiskom u svojim matičnim zemljama i da im hitno treba svaki evro koji mogu da napabirče, stručnjaci očekuju da će se ove godine i one povući iz Srbije. „Findomestic" je već viđena za prodajuDikretnoj banci" iz Kragujevca. Upućeni ne isključuju mogućnost da se i najveća i najuspešnija ovdašnja banka, „Inteza", nađe na prodaji.

Srpsko tržište je iscrpljeno i poharano. Na njemu nema više ničega što bi neku ozbiljnu banku privuklo da dođe ili da ostane.

Početkom februara meseca je Narodna banka objavila kako je procenat loših, odnosno nenaplativih kredita spao na 17,03 odsto, iako je godinu dana ranije iznosio preko 21,5 odsto. NBS ovo pripisuje vanrednim merama koje su donete, što, donekle, i jeste tačno.

Naime, po novim propisima banke moraju u određenim okolnostima loše kredite da otpišu, a ne da ih kao fiktivnu pasivu prenose iz bilansa u bilans. Upravo se to i desilo, pa na kraju 2016. imamo manje loših kredita, ali zato veće gubitke banaka. Nije šija, nego vrat.

Privatne banke, posebno one koje su prve stigle, pošto je Dinkić zatvorio četiri najveće domaće, mogle su deceniju i po nesmetano da uzimaju sa srpskog tržišta i šakom i kapom. Za njih nije bilo nikakvih ograničenja, a ne bi ih bilo ni danas da narod i privreda mogu da podnesu taj namet.

U bankama u Srbiji klijent jedino što ne plaća ulazak – sve ostalo košta. Održavanje računa je od 200 do 300 dinara mesečno, bez obzira da li se na računu nalaze neke pare ili ne. Skidanje novca sa takozvanog „bankomata" po pravilu košta izvestan procenat od podignute sume, ali najmanje 150 dinara.

Hiljade klijenata vodi sudske sporove sa domaćim bankama koje protivzakonito naplaćuju posebne takse za odobravanje i održavanje kredita, kao i kamatu na kamatu. Obe ove stvari domaći sudovi su odavno zabranili, ali banke i dalje rade po starom, jer ni jedan direktor do sada nije krivično odgovarao za ovakvo kršenje zakona.

Ovakvo ponašanje banaka je jasan pokazatelj da na legalan način više nema mogućnosti da se zaradi. Pošto su nas do gole kože opljačkali, strani „investitori" su odlučili da prodaju ono malo imovine i da pobegnu.

Sve je veći broj ovdašnjih banaka koje isplaćuju negativne kamate na štednju, odnosno klijent koji u nekoj banci želi da deponuje svoj novac za tu uslugu plaća banci kamatu, umesto obrnuto. Razlog za ovo je taj što banke nemaju gde više u opljačkanoj i osiromašenoj Srbiji plodonosno da plasiraju novac. Najveći izvor prihoda, a kod pojedinih banaka i jedini, jesu kamate na kredite date građanstvu.

Da bi se od bankrota spasilo ono malo banka koje je još preostalo, Narodna banka Srbije uporno odbija da problem kredita obračunatih u švajcarskim francima reguliše na način kako je to učinjeno u Evropi. Naime, kada bi banke bile primorane da i te kredite otpišu, kao što su učinile sa većinom loših kredita, mnoge od njih bi i formalno postale nesolventne.

Švajcarska centralna banka je još 2000. upozorila evropske banke da ne odobravaju kredite u švajcarcima stanovnicima koji ne zarađuju u toj valuti. Austrija je 2006. tražila da banke svoje klijente pismeno obaveste kako su krediti sa klauzulom u švacarskim francima „poseban oblik monetarne špekulacije", a 2008. je bila prva zemlja u Evropi koja je zabranila ovakve kredite.

Mađarska je prva evropska država koja je kredite u švajcarcima konvertovala u domaću valutu, podelivši pri tom finansijski teret između poslovnih banaka i države koja je za te potrebe izdvojila tri milijarde evra.

Narodna banka Srbije ne sme ni da pomisli da donese neku sličnu regulativu. Manji je problem u visini eventualnog učešća države u sufinansiranju prelaska iz švajcaraca u evro ili domaću valutu (neke države, kao na primer Hrvatska, prepustile su da kompletan trošak snose poslovne banke), dok je daleko veći u tome da bi onda veliki broj banaka koje traže kupca definitivno otišle u minus.

Ozbiljni strani investitori su svesni da ni u Srbiji problem sa kreditima u švajcarskim francima ne može beskonačno da se prolongira i da će kad – tad biti rešen po nekom od postojećih evropskih modela, zbog čega u ovom ni ne žele da kupuju srpske banke.

Tako smo svi mi postali taoci nerazumne kreditne politike NBS-a, jer ćemo kada i te banke krenu u stečaj, po modelu „Agrobanke" ili „Univerzal banke" iz domaćeg budžeta da im saniramo dugove.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: