Архива

Posts Tagged ‘srbija’

ОПСТАЈАЊЕ ЧУВАРА ДРЖАВЕ: САДАШЊА СЛИКА СТВАРНОСТИ СРПСКОГ ВОЈНИКА У НАПРЕДЊАЧКОЈ СРБИЈИ!?

2. децембра 2016. 5 коментара

 

Већ дуже од деценију и по, извршне власти систематски уништавају и понижавају војску, али стање никада није било овако лоше као што је од како су Министарство одбране преузели напредњаци чија је јасна намера да потпуно униште одбрамбени систем Србије, како би НАТО лакше могао да нас окупира.

Професионални војници више не добијају плате, већ милостињу која им није довољна ни за преживљавање, принуђени су да дуго бораве на терену, а за то не добијају ни адекватну опрему, али ни храну коју сада сами морају да купују. Због свега тога сваког дана Војску Србије у просеку напусте више од два војника, а све мање младих је спремно да јој приступи.

 

                     мајор Горан Митровић

OPSTAJANJE CUVARA DRZAVE1

 

Први пут у историји, припадници Војске Србије су се одлучили на улични протест (27. новембра) због неиздрживих услова под којима раде. Материјална ситуација у којој се налазе професионални војници никада није била овако лоша, чак ни за време ратова. Поређења ради: српски војник је 1903. био боље и квалитетније опремљен него 2016!

Једини пут у историји када је мобилисано сво пунолетно мушко становништво Србије, на почетку Првог светског рата, сви војници су добили комплетну опрему. Сто година касније, у мирнодопским условима, Министарство одбране није у стању да опреми ни оно мало припадника оружаних снага који су још преостали, већ од њих тражи да „војују у свом руху и о свом круху".

Нове панталоне за летњу маскирну униформу Војска Србије је ове године добила тек 2. августа, уместо на почетку лета, а и тада је испоручено свега 10.000 комада за око 25.000 професионалних војника.

Војници на одслужењу добровољног војног рока нису добили ништа, па носе већ коришћене униформе ранијих генерација. У каквом је стању опрема наших војника, најбоље илуструје податак да се они највише одлучују на раскид уговора одмах после великих маневара, након што су приморани да дане проводе у блату и на киши или снегу, без заштитне опреме и одговарајуће исхране.

Сваке године око 800 професионалних војника напушта службу, тврде у Војном синдикату. Највећи број њих као разлог за раскид уговора наводи лош материјални положај.

Републичка влада је 2010. у оквиру мера штедње наводно замрзла плате у војсци. Ово „замрзавање" се, међутим, односило само на повећања, али не и на смањења плата, тако да је 2014. плата свих професионалних припадника војске смањена за 10 одсто.

Просечна плата од тада износи 31.000 динара, што је за чак 25 одсто мање од просека у Србији, док је раскорак у односу на плате у Београду још већи. Како је престоница Србије најскупљи град у земљи, а у њему се налази и највећи број професионалних припадника војске, питање за добијање Нобелове награде из економије би гласило: како преживети са три четвртине плате која ни сама није довољна за достојанствен живот?

При томе, велики број професионалних војника није пореклом из Београда тако да не могу, као већина Београђана, да живе код родитеља и прехрањују се помоћу њихових пензија. Први пут у историји постојања армија, припадници професионалне војске у Србији морају да плаћају своје оброке у војној мензи.

Чак су и плаћеници у средњем веку добијали бесплатну храну! Уз све то, војничка дневница износи 150 динара, док ручак у мензи кошта 180 динара!? Због све већег броја оних који напуштају професионалну војску, преостали војници морају да раде прековремено, најчешће изван места боравка, тако да су приморани да оброке купују у мензи.

Да ли је следећи корак ове полуделе власти наредба да војници сами купују сопствену гардеробу, па и оружје? Го, бос, гладан, лоше опремљен, а још лошије мотивисан – то је слика српског војника у напредњачкој Србији на почетку 21. века.

У Војном синдикату тврде како уличним протестима само траже да се примењује Закон о војсци, ништа преко тога. Тренутно је основица за обрачун плата за чак 40 одсто испод границе коју предвиђа Закон, упозоравају у Синдикату, при чему би она требало да буде 75 одсто просечне зараде у Републици.

Разводник сада зарађује свега 30.449 динара месечно, неквалификовано цивилно лице на раду у војсци добија минималац, односно 22.812 динара, а плата доктора наука је 80.000 динара.

Са друге стране, некадашњи возач Јоргованке Табаковић, а садашњи министар одбране, Зоран Ђорђевић, са наводном мастер дипломом, као државни секретар у Министарству одбране примао је пре смањења плата 2014. чак 88.988,33 динара, а после тога је добијао 86.000 динара месечно, што значи да му је плата била смањена за свега око два и по одсто. Професионалним војницима тада је плата умањена за 10 одсто, а они, за разлику од државних секретара и осталих лезилебовића у Министарству одбране, немају право на државни ауто са возачем, бесплатни мобилни телефон, скоро бесплатне луксузне станове у Београду…

Летос је министар Зоран Ђорђевић најављивао повећање плата у војсци, али уместо тога долази ново смањивање. Председник Војног синдиката Србије Новица Антић указао је како обећано повећање плата од пет одсто (уз ограду министра Ђорђевића како ће оно уследити „ако буде средстава у буџету и ако Влада одобри") у ствари представља смањење од 10 одсто због новог прописа Министарства о организационим променама у војсци.

Како је Антић тада израчунао, заставнику би после почетка примене нових прописа плата могла да буде умањена за пет до шест хиљада динара, а потпуковнику, који би био постављен на место мајора, месечни приход би се смањио за чак 17.200 динара.

Када год држава обећа динар повишице, она одмах, унапред, отме два динара.

Још у децембру 2015, после усвајања буџета за 2016. годину, Министарство одбране је обећало повећање плата, али се то није обистинило. Тек када је Војни синдикат упозорио како због лошег материјалног стања у просеку сваког дана војску напусте два војника и запретио протестом, Министарство се крајем октобра поново огласило новим лажним обећањем повишице.

Крајем прошле године је више од 3.000 професионалних војника добило по 10.000 динара као новчану награду, док се за ову годину чак ни ова милостиња не најављује.

Распродаја војне имовине је довела у питање одбрамбену способност Војске Србије. Министар Шутановац и његови наследници згрнули су стотоне милиона евра распродајом војне имовине и наоружања.

Министар Ђорђевић је продао каменолом у Раковици, испод којег се налази војно складиште Стражевица, коју ни амерички бомбардер нису срушили. Минирањем у каменолому, које је продато Италијану, безбедност највећег подземног складишта је доведено у питање, јер већ прокишњава.

Вучићева камарила жели да на најсуровији начин уништи одбрамбену моћ Србије. И у томе је и успела. А генерали, на челу са Диковићем, подвили су реп и ћуте. А војску им Вођа у траљама оставља.

 

     А 1. Претње

Линијом оперативног дежурства јединицама Војске Србије почела су да стижу наређења да се прикупе подаци о запосленима који су присуствовали протесту, те да ли су се запослени „пријавили" да ће напуштати матичне гарнизоне

Ово је још једно од против Уставних наређења Министарства одбране и Војске Србије, где се људима ускраћује Уставом гарантовано право на слободу кретања. Излишно је поменути да већина запослених живи ван гарнизона службовања, као и да је недеља НЕРАДНИ ДАН.

Војни синдикат Србије саопштио је да је по наређењу генерала Диковића тог дана одржано ванредно бојево гађање, ванредна смотра наоружања, а све са циљем да се запослени спрече да иду на протест-штрајк. Очекивати је да почне отворен сукоб синдикалаца и генерал-штаба, јер генерали чувају све своје привилегије: велике станове и виле, скупа аута, високе плате, децу у дипломатским службама… Ускоро ће они морати да дежурају на стражарским местима, јер војника у Србији више неће бити.

 

     А 2. Два саопштења Војног синдиката Србије

Генералштаб узео активно учешће у ометању протеста, свесно кршећи Устав Србије и чинећи кривично дело.

   (26. новембар 2016.)

Данас се у јединицама Војске Србије читала информација Генералштаба Војске Србије, у којој се наводи да је најавом протеста Војног синдиката Србије, који је у јавности представљен као штрајк, начињена огромна штета по углед Војске Србије и може да пољуља поверење у њену способност.

У информацији се даље наводи да грађани који издвајају значајна средства за Војску не очекују да она излази на улицу и протествује “против своје државе“, да ће медији пренети јавности да је Војска устала против своје државе, да су на протест позвана и друга удружења и организације међу којима су и они који не деле исте вредности као Војска Србије, да је на протесту могуће деловање страног фактора који је у многим ситуацијама користио протесте да ослаби нашу земљу као и да се током протеста очекује да провокатори узвикују пароле против владе, министарства и сл.

Даље се наводи да Генералштаб итекако води рачуна о чувању статуса и стандарда припадника Војске Србије и да припадници Војске Србије треба да се поносе због ангажовања на свакодневним задацима у копненој зони безбедности, при помоћи становништву, обезбеђењу државне границе и сл.

Господо из Генералштаба, ви који седите у неколико управних одбора по разним предузећима у Србији, ви који се возите скупоценим лимузинама, ви који једете у посебним салама и ресторанима, а не са својом војском, ви који не чекате редове код лекара, ви који жмурите пред криминалом и ненаменским трошењем новца из буџета, ви који не косите траву по касарнама, ви који не стражарите на стражарским местима, ви који не радите по 250 дана одвојени од својих породица, ви који не доручкујете и не вечерате мед и мармеладу радећи притом 14 сати дневно, ви који не спавате под ведрим небом и не стојите на хладноћи неколико дана, ви немојте да нам држите лекције о солидарности са народом, ви који сте дозволили да Албанија има већи војни буџет од Србије.

Наш народ зна да је српски војник део њега, то нисте ви господо из Генералштаба, зато је народ и подржао протест својих војника који су подигли глас против оних којима су налози управо оних фактора које спомињете, изнад интереса државе, Војске и закона државе Србије.

Тачно је да грађани издвајају значајна средства за Војску Србије, а да ли сте грађане Србије упознали како њихова Војска троши та средства. Очигледно ћемо ми то морати да учинимо, пошто сте ви легализовали криминал у редовима Војске и жмурите пред ненаменским трошењем средстава грађана и дозволили појединцима и тајкунима да се на рачун војника богате, док војник гладује и не може да прехрани своје породице.

Кажете да сте упознали надлежне са проблемима на које указујемо, а шта сте господо предузели да се ти проблеми реше. Ми знамо да нисте ништа и ако вам је то дужност и обавеза. Ви сте највећи узрок за лоше међуљудске односе, за преоптерећеност људства, за лошу исхрану, за неисправност технике, за лошу мотивисаност припадника и све проблеме који произилазе из свакодневног живота оних којима је војска друга кућа, а држава друга мајка.

Због тога ћете господо ускоро ви бити стражари на стражарским местима јер више нећете имати војску, она вас напушта и одлази сваког дана у све већем броју. Тек после вас одговорно је министарство, које слепо слуша шта им тамо неки “фактор“ каже и нареди, без обзира да ли је то у интересу Војске и по закону. Не војници, закони тог “фактора“ су приоритет и они морају да се извршавају.

Припадници Војске Србије, окупљени и удружени у Војни синдикат Србије, више на све ово неће да ћуте, а и не смеју, јер су се на верност заклели држави и народу и зато у недељу 27. новембра у пет до дванаест подижу свој глас.

То право дао им је Устав Србије и Закони Србије, а ви им га не можете одузети, колико год вам то сметало. Српски војник никада неће издати свој народ као што сте то ви нама учинили, нека народ буде спокојан, а народ то зна и види и зато сам, непозван долази да подржи своју војску. Вама господо нека је на част што своје војнике оптужујете за издају државе, упитајте се онда коме командујете.

Како је одредбама члана 151. Кривичног законика, прописано као кривично дело, ко силом, претњом, обманом или на други начин спречи или омета јавни скуп који је организован у складу са законом, позивамо народно јавно тужилаштво и заштитника права грађана да на ову информацију одмах реагују и против одговорних лица у Генералштабу покрену поступак утврђивања одговорности.

Више је него очигледно да је давањем овакве информације извршено ометање јавног окупљања које је пријављено у складу са законом и потом није забрањено, чиме се доказује да су процене из информације коју је издао Генералштаб паушалне, из чега јасно произилази да представљају покушај обмане припадника Војске усмерену искључиво ка ометању јавног окупљања.

 

     Докле бре више господо фотељаши?

     (27. новембар 2016.)

И након успешно одржаног протеста Војног синдиката Србије испред зграде Министарства одбране у пет до дванаест, притисци не престају, напротив, интензивирају се и то ниским ударцима.

Линијом оперативног дежурства јединицама Војске Србије почела су да стижу наређења да се прикупе подаци о запосленима који су присуствовали данашњем протесту, те да ли су се запослени „пријавили“ да ће напуштати матичне гарнизоне…

Ово је још једно од против Уставних наређења Министарства одбране и Војске Србије, где се људима ускраћује Уставом гарантовано право на слободу кретања. Излишно је поменути да већина запослених живи ван гарнизона службовања, као и да је недеља НЕРАДНИ ДАН.

Војни синдикат Србије ће у наредним данима поднети кривичне пријаве против најодговорнијих лица у Министарству одбране и Војсци Србије.

Овом приликом постављамо отворена питања министру одбране и начелнику генералштаба:

1.Да ли сте наредили да се прикупе подаци колико је запослених присуствовало протесту?

2.Да ли сте задовољни бројем припадника Војске Србије који су присуствовали мирном грађанско-синдикалном протесту у организацији Војног синдиката Србије?

3.Да ли сте задовољни ефектима мера које сте противзаконито предузели у спречавању протеста?

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

VLAST I DRŽAVNI POZIV NARODU SRBIJE NA POKORNOST SVETSKIM GMO PROIZVOĐAČIMA!!?

16. новембра 2016. Коментари су искључени

 

Američke diplomate u Beogradu, godinama vrše pritisak na srpsku političku elitu da se usvoje zakoni kojima će u Srbiji biti dozvoljen uzgoj i prodaja genetskim modifikovanih organizama (GMO) opasnih po ljudsko zdravlje.

Amerikanci su do skoro smatrali da će taj posao obaviti preko šefice pregovaračkog tima sa EU, Tanjom Miščević, i preko nekadašnjih članova Dinkićeve stranke G-17, koji su prešli u Srpsku naprednu stranu i postavljeni na značajne državne funkcije. Akcija nije uspela, a nakon svega, za zakonsku legalizaciju GMO, počeo je da lobira i Aleksandar Vučić.

 

                piše: Vuk Stanić

POKORNOST IZVOZNICIMA GMO

 

Predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, počeo je, između ostalog, da lobira i u korist legalizacije genetski modifikovane hrane (GMO) u Srbiji. Naime, u svom "ekspozeu"  od 9. avgusta 2016. godine uoči izbora aktuelne Vlade Srbije, kada se obratio poslanicima Narodne Skupštine Srbije, izjavio je i ovo: "…Znate li vi šta je to čeri paradajz? Modifikacija gena jedne odvratne životinje i jedne biljke i to sad jedemo i uživamo u tome i pričamo kako jedemo genetski nemodifikovanu hranu i mnogo smo pametni. Sada mi recite – ko od vas to nije jeo"

Koja životinja je u pitanju, zabrinuto su pitali poslanici SNS, a Vučić je to čuo i rekao: "…Ne bi vam se svidela ne ide uz burek…"

Nakon ove prostačke izjave, za reč se odmah javio narodni poslanik doktor nauka i profesor poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Miladin Ševarlić . Ali, Ševarliću nisu dozvolili da govori o toj temi u Skupštini. Ipak, profesor je odmah organizovao konferenciju za štampu ispred Skupštinske sale i prisutnim novinarima objasnio da narod ne treba da se plaši pomenutog čeri paradajza jer to nije genetski modifikovana biljka dobijena ukrštanjem običnog paradajza i neke "odvratne životinje", već je u pitanju hibridna sorta, koja je dobijena ukrštanjem domaćeg i divljeg paradajza.

Vučić se o ovoj temi nije izjašnjavao proteklih godina, ali se tada pričalo (a i sada priča) da je blizak sa pojedinim nemačkim privrednicima i da je spreman da uvozi GMO, posebno što je nemački Bajer nedavno kupio američku kompaniju Monsanto. Trenutak u kome on zagovora interese GMO lobija, ne može biti bolji za prodavce ove globalne pošasti.

Magazin Tabloid je prethodnih godina stalno upozoravao javnost da postoje razlozi zbog kojih javnost treba pružiti otpor (na sve načine) legalizaciji GMO u Srbiji. Otpor hrani koja je dobijena genetskim modifikacijama postoji i u Americi pre svega u naučnim krugovima, gde zdravlje miliona ljudi već trpi zbog konzumacije nezdrave hrane, ipak u interesu profita velikih firmi, američka država odnosno njihova administracija lobira da ceo svet treba da prihvati legalizaciju GMO.

Američke diplomate godinama vrše pritisak na srpsku političku elitu da se usvoje zakoni kojima će u Srbiji biti dozvoljen uzgoj i prodaja genetski modifikovanih organizama (GMO) opasnih po ljudsko zdravlje. Amerikanci su do skoro smatrali da će im posao u Srbiji završiti Tanja Miščević, šefica pregovaračkog tima sa EU, i dugogodišnji člana Instituta G17 plus. U američkom Stejt departmentu su i ranije računali da će im, ako ih u Srbiji izdaju Demokrate, stranka G17 kasnije URS, završiti posao oko usvajanja spornih propisa. Veliki broj kadrova URS danas je integrisan u SNS.

Pored Miščevićeve, Stejt department ima veliki broj službenika u srpskim ministarstvima koji rade za njihove interese. Jedan od njih je svakako i Danilo Golubović, sekretar Ministarstva poljoprivrede, mada se on trudi da se to ne sazna. Ipak, moć sa kojom taj čovek raspolaže (godinama je raspolagao) u odnosu na ministre koji rade u njegovom ministarstvu je tolika, da je svima jasno da iza njega stoji neko moćan. Sudeći po javnim nastupima u korist liberalizacije je radio i bivši ministar poljoprivrede Dragan Glamočić, koji je danas savetnik predsednika Vlade Srbije za poljoprivredu.

Čitajući dokumenta objavljena na Wikiliksu, da se zaključiti da je zahtev Amerikanaca jednostavan: Zakon o GMO u Srbiji treba da bude po volji multinacionalnih kompanijama, poput Monsanta, Duponta, Singente, odnosno GMO bez ograničenja.

Monsanto i druge GMO kompanije su tokom godina razvile sistem koji se sastoji od lobiranja, podmićivanja, i instaliranja njima odanih kadrova u američkoj Vladi i Agencijama. Ove kompanije finansiraju američke političare i njihove partije. Zauzvrat, američka diplomatija radi u korist ovih kompanija u zemljama u kojima su postavljeni.

Na prethodnoj gej paradi Tanja Miščević je nastupila zajedno sa bivšim američkim ambasadorom Majklom Kirbijem. Kratko posle druženja sa ambasadorom na paradi, Miščevićeva je izašla u javnost sa saopštenjem, da Srbija planira u narednih godinu dana da usvoji Zakon o genetski modifikovanim organizmima.

Važeći Zakon očigledno nije po volji američkih diplomata, a dokaz za to je dokument 09BELGRRADE637 iz američke ambasade. U pitanju je diplomatska prepiska unutar američkog ministarstva spoljnih poslova, koju je pod tom oznakom moguće naći na sajtu Wikiliks.

Iz dokumenta se vidi da su diplomate najmoćnije države sveta bile zabrinute što je Srbija zabranila uvoz, uzgoj i prodaju GMO, kao i transport preko srpske teritorije. U dokumentu američke diplomatske mreže piše:

"…Ministar Dragin nam je rekao da se plašio da će izgubiti posao kao i da će isprovocirati vrištanje u Parlamentu, ako ne zabrani GMO i ako bude radio u korist multinacionalnih korporacija. Nakon intenzivnog pritiska Sjedinjenih država, Evropske Unije i drugih članova Svetske trgovinske organizacije, Dragin je rekao da će njegovi planovi o izmenama zakona biti prezentovani desetog jula na sastanku sa radnom grupom Svetske trgovinske organizacije.

Ipak, naš izvor iz srpskog ministarstva poljoprivrede, informisao nas je 29. juna da Dragin ne planira da promeni zakon u skoroj budućnosti i da će pokušati da ostavi Zakon ovakvim kakav je sada, koliko god je to moguće, kako bi pomogao srpskim kompanijama.

Zabrinuti smo da će Dragin pokušati da izbegne da uradi izmene zakona o GMO u skoroj budućnosti. Ipak, mi verujemo da će Dinkićevo uključenje u ove događaje, kao i uključivanje ljudi iz tima predsednika Vlade Srbije sprečiti bilo kakvo postavljanje nogu od strane Dragina. Naravno, mi ćemo nastaviti da pritiskamo sve partije kako bi se brzo rešio ovaj nesporazum …" – obavestile su američke diplomate centralu u Vašingtonu…

U tom dokumentu se navodi i da je pomoćnik ministra u tadašnjoj srpskoj Vladi, Bojana Todorović, uredno američkim diplomatama podnela raport o tome da nove restrikcije na Zakon o GMO nisu napisane u verziji koju je odobrila Vlada Srbije, već su kasnije dodate tokom parlamentarne debate.

Amerikanci ističu u dopisu i da imaju svog čoveka u Vladi Srbije koji im je objasnio da je tokom parlamentarne diskusije Dragin zapravo radio u korist globalnih korporacija, a u skladu sa željama američkog Stejt departmenta.

Problem je prema rečima američkog doušnika nastao u trenutku kada se Dragin uplašio i popustio pod pritiskom Radikala (SRS). Pod pritiskom SRS, Dragin je, zabranio GMO – pišu službenici Stejt departmenta. Navode i da američki doušnik tvrdi, da je ovakav preokret u poslednjem trenutku iznenadio sve članove tadašnje Vlade, a posebno Mlađana Dinkića (G17).

U dokumentu se ističe i da su Jasna Matić i Bojana Todorović takođe iz G17, obavestile Američku ambasadu da je Dinkić iste nedelje na redovnom zasedanju Vlade, pokrenuo pitanje izmene zakona koji brani GMO, odnosno zagovara njegovu liberalizaciju.

Dokument je ne samo dokaz da američke diplomate vrše pritisak na srpske političare, već otkriva i činjenicu da se GMO zagovara kao neophodan uslov za članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, kao i za članstvo u Evropskoj uniji, pa se tako konstatuje i da su: "Savetnici Svetske trgovinske organizacije savetovali Draginu da ne zabranjuje GMO, ali da Dragin to nije dovoljno ozbiljno shvatio.“

Retorika Tanje Miščević je bila identična onoj koja se navodi u ovom dokumentu od pre nekoliko godina i onoj koju je u svom ekspozeu nedavno koristio predsednik Vlade Aleksandar Vučić:

Ne možemo postati članica Evropske unije, ako prethodno ne postanemo članica Svetske trgovinske organizacije. Ne može se zatvoriti pregovaračko poglavlje 30 ukoliko država nije članica Svetske trgovinske organizacije. Jedan od uslova za zatvaranje tog poglavlja je i usvajanje Zakona o genetski modifikovanim organizmima, ponovila je Miščevićeva u više javnih nastupa.

Iste stvari je pričao i bivši ministar Dragan Glamočić, krivac što Srbija ne može da izvozi goveda u Evropsku uniju, a i Vučićeva retorika liči na sve spomenuto. Vučić, dakle, lobira za GMO i na ovakav način: "…Zato što te priče o genetski modifikovanoj hrani, a svaki dan jedemo genetski modifikovanu hranu, a pravimo se da smo nekakvi najveći zaštitnici i zbog toga ne možemo da izvezemo ništa, kao što i zbog injekcija za svinjsku kugu ne možemo da izvezemo naše svinje i sve se pravimo da smo mnogo pametni i mnogo drugačiji od svih ostalih, a da u stvari ili malo toga znamo ili štitimo interese pojedinih velikih firmi, pojedinih velikih kompanija, tajkunske interese, a da za običnog seljaka i za našu zemlju ne radimo ništa…"

Naravno, iza ove "plemenite retorike", jasno se vidi da je Vučić počeo da poziva javnost u Srbiji na pokornost svetskim proizvođačima GMO.

Primetno je da bi bilo kakva inicijativa protiv GMO naišla na žešći otpor u pojedinim srpskim medijima koji primaju donaciju od kompanija proizvođača (o čemu svedoči i profesor Ševarlić).

Naši susedi Mađari su zabranili uzgoj GMO i to iz zdravstvenih razloga. U članu dvadeset Ustava, Mađari su detaljno opisali šta nije i zašto nije dozvoljeno kada su genetski modifikovani organizmi u pitanju. U interesu srpske javnosti u ovom broju Tabloida objavljujemo i prevod člana 20. Mađarskog Ustava:

"…Član 20. (1) Svako ima pravo na fizičko i mentalno zdravlje. (2) Mađarska će promovisati efikasnu primenu prava iz stava (1) Poljoprivredom bez genetski modifikovanih organizama, i obezbeđivanjem pristupa zdravoj hrani i vodi za piće, organizovanjem zaštite na radu i zdravstvene zaštite , kroz podršku sport i redovne fizičke aktivnosti, kao i obezbeđivanjem zaštite sredine."

 

     A 1. Učinak ubilačkih kompanija

Demaskirajući zaveru koju je Monsanto sproveo u Americi radi legalizacije GMO, Džefri Smith, autor knjige "Genetski rulet" postavlja pitanje: "…Zašto je FDA abdicirala kada je trebalo da nas zaštiti?".

Većina naučnika u FDA (Američka federalana agencija za hranu i lekove), u vreme kada se odlučivalo o legalizaciji GMO tvrdila je da GMO nije samo genetska izmena već su smatrali i da je opasan.

Tvrdili su da izaziva Alergije, da sadrži otrove, da će proizvesti nove bolesti i probleme u ishrani. Tvrdili su da je neophodno dugoročno istraživanje. Ipak, Majkl Tejlor direktor FDA je ignorisao ovakva upozorenja, negirao je postojanje ovakvih mišljenja i postavio je politiku FDA, tako da GMO može da stigne do potrošaca.

I sve to na način sa su svi rizici po potrošača ostali prisutni, tvrdi Smit. Što više vremena prolazi ispostavlja se da je za svaku rec bio u pravu. Doktor Medicinskih nauka Rima Laibow, tvrdi da u FDA postoji mnogo pametnih naucnika, ali da su mnogi pametni ljudi u FDA, ljudi sa konfliktom interesa, koji su donosili odluke u skladu sa njihovim finansijskim interesima, ili njihovim akademskim interesima, a ne u skladu sa zdravljem nacije.

 

     A 2. U Britaniji cenzura zbog GMO

Sredinom devedesetih godina, priča oko GMO bila je tek u povoju, Vlada Velike Britanije dala je tri miliona dolara da se nađe način kojim bi bilo utvrđeno da li je GMO hrana bezbedna. Projekat je dodeljen naučniku Arpadu Pustaju.

Vlada Britanije odabrala je Pustaja, jer je u pitanju bio jedan od najboljih naučnika u oblasti bio hemije. Pustaji je tada radio u jednoj od najboljih Britanskih laboratorija, Rovet Risrc institut u Aberdinu u Škotskoj.

U pitanju je čovek koji je autor 270 naučnih radova, i tri knjige iz te oblasti. Arpad je bio vođa projekta, a zajedno sa njim na projektu radilo je još dvadesetak stručnjaka, protokol koji su dobili zadatak da izrade trebalo je da bude implementiran u zakone Evropske unije, koji se odnose na bezbednost GMO, hrane.

Za svoj eksperiment Arpad je uzeo GMO krompir. Prvu grupu laboratorijskih pacova je hranio sa GMO krompirom, drugu grupu je hranio običnim krompirom, a treću sa običnim krompirom koji je prethodno bilo prskan herbicidima koji se koriste pri uzgoju GMO krompira.

– Merili smo mnoge stvari. Pratili smo šta se dešava sa tim mladim životinjama, recimo njihov rast, šta im se dešava unutar organizma šta se dešava sa njihovim imunim sistemom. Tokom eksperimenta je postalo jasno da životinje koje su konzumirale GMO, imaju sporiji rast. Imaju problem sa razvojem unutrašnjih organa. Iznenada im je otkazivao i imuni sistem – objasnio je Arpad za emisiju Semesmrti koju je moguće naci na internet sajtu Youtube.

Tokom eksperimenta koji su Arpad i kolege sproveli, probleme sa zdravljem imali su samo pacovi koji su hranjeni sa GMO plodovima. U pitanju su sledeći zdravstveni problemi: rast kancerogenih ćelija; mozak je bio manji u odnosu na kontrolnu grupu baš kao i jetra i testisi; imali su delimičnu atrofiju jetre i svima je bio oštecen imuni sistem.

Sve ovo desilo se sa laboratorijskim pacovima u roku od deset dana! Pustahi je sa kolegama konstatovano da je ove stvari izazvao genetski inženjering koji je sproveden na krompiru, pošto grupa koja je hranjena običnim krompirom i krompirom poprskanim herbicidom nije imala ovakve anomalije.

– Iz rezultata eksperimenta može se izvući neizbežan zaključak da sirova metoda genetske modifikacije nije obezbedila genetski modifikovane organizme koji su bezbedni i zdravi – zaključio je Pustahi.

Nekoliko dana po objavljivanju rezultata, Pustahi je bio tretiran kao medijska zvezda, a njegova izjava da ljudi ne bi trebali da budu tretirani kao morski prasići je bila citirana u više medija.

Direktor laboratorije je potom pozvan iz Vlade Velike Britanije, a Pustahi je sutradan dobio otkaz, i prećeno mu je krivičnim prijavama. Njegov tim je raspušten, a protokoli koje je izradio nikada nisu implementirani u zakonodavstvo Evropske unije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OTIMAČINA NA OČI UN I VLASTI SRBIJE: UZURPACIJA I PRODAJA U BESCENJE IMOVINE SRBIJE NA KOSOVU I METOHIJI!!

30. октобра 2016. Коментари су искључени

 

Za tri decenije Srbija je u Kosovo i Metohiju uložila 17,6 milijardi dolara. Samo imovina 1.358 preduzeća koja se sad privatizuju, a pripadaju srpskim firmama, procenjuje se na više od 1,5 milijardi dolara. Uzurpirano je čak milion katastarskih parcela obradivog zemljišta, livada i šuma koje vrede 50 milijardi evra. O životno važnim pitanjima srpskih interesa na KiM piše publicista Branislav Gulan.

 

               Branislav Gulan

OTIMANJE IMOVINE SRBIJE2

 

Srpska nepokretna imovina čini čak 58 odsto imovine na KiM. Srbija je do sada vraćala dugove (ostalo je oko 1,2 milijarde dolara) iako nije ubirala sredstva od poreza na Kosovu i Metohiji.

Zbog prodaje u bescenje, često i po desetostruko nižoj ceni od realne, po ovom osnovu je sakupljeno tek nešto više od 265 miliona evra. Dok se još uvek u svetu rešava sudbina Kosova i Metohije, očigledno da je obavljena privatizacija bila nelegalna! Legalizuje se diskriminacija i etničko čišćenje 50.000 prognanih radnika Srba i drugih nealbanaca.

Srbija nije učinila dovoljno da zaštiti imovinu svojih firmi kako na KiM tako i u bivšim jugoslovenskim republikama. Član jedan Evropske konvencije imovinu proglašava svetinjom! Jedna trećina stanovništva na KiM živi ispod granice siromaštva. Na KiM se nalazi 15,7 milijardi tona uglja što može da se eksploatiše dva veka! Ekonomisti predlažu da se KiM proglasi zonom slobodne trgovine!

 

       Imovina bez zaštite

 

Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti predviđa mandat Ujedinjenih nacija koji je u skladu sa pravnim sistemom UN i međunarodnim pravom. Dakle, ona ne predviđa niti je pravno moguće bilo kakvo učešće UN u promeni svojinskih pava na Kosovu i Metohiji.

To znači da se zatečena, to jest, stečena svojinska prava države, drugih javnih subjekata, pravnih i fizičkih lica ne mogu menjati bez njihovog izričitog pristanka, ni u toku mandata misije UN. Suprotno takvim stavovima, imovina na Kosovu i Metohiji je već promenila vlasnike...

Veliki deo imovine i srpskih firmi koji se tamo nalazi je – PRIVATIZOVAN!. Znači UNMIK je samovoljno i protivno Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, a pod izgovorom da tom imovinom “upravlja“, uzurpirao svojinska prava i vlasništvo nad nepokretnostima, preduzećima…

Privatizacija na Kosovu i Metohiji je maskirana “u zakup od 99 godina“, nije legalna i ne bi smela da proizvede bilo kakve pravne posledice za Srbiju i njene organe, bez obzira kakvo će na kraju rešenje biti za KiM. Dakle, imovinska prava svih moraju biti zagarantovana bez obzira na konačno rešenje.

Sem javnih preduzeća: Pošte i Telekoma, Kosovske elektroenergetske korporacije, Železnica Kosova (koje se sad zovu Železnice UNMIK-a) i komunalnih preduzeća, 90 odsto nekadašnjih društvenih preduzeća na Kosovu i Metohiji ne radi.

Inače, samo knjigovodstvena vrednost Železnica Srbije na KiM računajući tu dakle infrastrukturu i vozna sredstva premašuje 206 miliona evra. Tržišna vrednost je višestruko veća, jer bi u realnu “cenu“ trebalo uračunati i pozamašne pare utrošene u kapitalne remonte pruga i stanica devedesetih godina prošlog veka, ali i štetu u vidu propuštenog prihoda od 1999. godine. Te stavke, kako su izračunali u Železnicama Srbije, mere se stotinama miliona evra.

Imovina srpskih Železnica na KiM uključuje, pored ostalog, i 330 kilometara pruga, 33 železničke stanice, 19 dizel lokomotiva, 15 dizel-motornih vozova, 570 teretnih i 45 putničkih vagona. Železnice Srbije i dalje izmiruju obaveze prema stranim kreditorima po osnovu zaduženja bivšeg ŽTP Priština. Reč je o dva zajma od 32,2 miliona dolara Svetskoj banci, 4,2 miliona kanadskih dolara Pariskom klubu, a EUROFIMI su do kraja 2005. godine izmirene obaveze od 1,6 miliona švajcarskih franaka, dok uskoro pristiže i novih 5,5 miliona franaka.

Slično je i sa većinom ekonomskih subjekata koji su nekada činili “Trepču“. Od kraja 2005. godine radi samo rudnik u Starom Trgu, ali tek sa trećinom kapaciteta, a “Feronikl“  u Glogovcu je dobio novog vlasnika, pa se očekuje njegovo pokretanje i da po obećanju zaposli 1.000 radnika. Nijedno od preostalih društvenih preduzeća u Prištini ne radi.

I pored obimnih investicija u popravku termoelektrana Kosovo A i B, struje i dalje nema dovoljno. Proizvodnja iznosi oko 750 megavata, dok potrebe, iako radi vrlo mali broj preduzeća, nekada velikih potrošača struje, premašuju 800 megavata.

Privatizacija na Kosovu i Metohiji obavlja se po principu stani-kreni, a u tom procesu Srbija se ništa nije pitala. Iz Privredne komore Srbije (PKS) je nekoliko puta traženo od Asocijacije privrednih komora u svetu, čiji je član i PKS, da pomognu da se preispita i obustavi nezakonita privatizacija preduzeća na Kosmetu. Jer, ta privatizacija se sprovodila bez prethodnog detaljnog utvrđivanja vlasništva.

Preduzeća su se privatizovala suprotno međunarodnim standardima, protivno Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244 i direktno na štetu vlasnika preduzeća iz Srbije, koja je i najveći vlasnik kapaciteta na KiM.

Inače, privreda Srbije je za poslednje tri decenije u KiM uložila oko 17,6 milijardi dolara. U državnom vlasništvu Srbije su, prema podacima srpskog Ekonomskog tima za KiM, i broje ogromne nepokretnosti-24.500 hektara poljoprivrednog, šumskog i građevinskog zemljišta, više od 1,4 miliona kvadratnih metara službenih zgrada, 145.000 kvadrata poslovnih i 25.000 kvadrata stambenih zgrada, 4.000 kvadrata objekata posebne namene, a svemu tome treba dodati i 750.000 kvadrata građevinskih objekata.

Još pre nekoliko godina samo ovaj deo državne imovine procenjen je na oko 220 miliona evra. No, tu je i vojna imovina sa svojim nepokretnosti i zemljištem, računajući i vojni aerodrom kod Prištine, a prema procenama samo ovaj deo imovine vredi oko 95 miliona evra.

Poslednjih 15 godina KiM su pod međunarodnim protektoratom, a pokušaji Beograda da zaštiti svoj ekonomski interes u tom delu zemlje nisu doneli značajnije rezultate .

Mora se ukazati na to da Srbija nije učinila dovoljno da zaštiti imovinu preduzeća, banaka i pojedinaca, kako na KiM, tako i u bivšim jugoslovenskim republikama. Tu zaštitu trebalo je da pokrenu u Savetu bezbednosti UN i Savetu Evrope.

U međuvremenu društvenu imovinu zatečenu na KiM prodale su Civilna misija UN (UNMIK), a izvršilac poslova je Kosovska poverilačka agencija (KPA). Prema informaciji kojima raspolaže Koordinacioni centar za KiM, do početka 2007. godine je na devet tendera prodato 145 preduzeća za ukupno 148 miliona evra. Preduzeća su prodavana daleko ispod realne cene, a kupovali su ih samo Albanci, ne obazirući se na vlasnička i potraživanja iz dužničko-poverilačkih odnosa preduzeća, fondova i banaka iz centralnog dela Srbije, Vojvodine i Crne Gore.

Prema podacima Narodne banke Srbije, ukupan dug Kosova i Metohije (KiM) 31. decembra 2006. godine iznosio je 1,18 milijardi dolara. Od 2002. godine Srbija je uredno otplatila 130,65 miliona dolara, dok prema podacima Pregovaračkog tima za KiM, Srbija dnevno za te dugove izdvaja 100.000 dolara.

Zvanični Beograd je još od početka 2002. godine nastojao da ukaže da je privatizacija na KiM pogrešno osmišljena i da će posledice biti teške i dalekosežne.

Uprkos tome KPA je sva preduzeća predviđena za prodaju oglasio društvenim, uključujući i ona koja su posle 1989. godine promenila vlasničku strukturu.

Tako je na primer, Fabriku zidnih tapeta “Fazita“ u Prištini davno kupio “Sintelon“ iz Bačke Palanke. Zaposleni radnici su dobili deonice, a Albanci su svoje deonice prodavali u Bačkoj Palanci. Međutim, za vreme najnovije privatizacije koju sprovodi KPA vlasništvo “Sintelona“ je ignorisano, pa je “Fazita“ ponovo prodata!

Posle insistiranja Beograda da se privatizacija na KiM može obavljati jedino uz puno poštovanje međunarodnih standarda i uz saglasnost i učešće Republike Srbije, kao najvećeg poverioca i vlasnika imovine na tom delu nekadašnje Jugoslavije, UNMIK je samo privremeno i na kratko bio zaustavio taj proces u oktobru 2003. godine .

Samo u protekle dve godine gotovo polovina društvenih firmi na KiM je prodata. Srbiji, osim dosadašnjih obaveza vraćanja dugova, nije omogućeno ni na koji način da učestvuje u privatizaciji. Ona to pravo nije dobila ni pored činjenica da je vlasnik firmi i njihovih nepokretnosti, kao i pravni naslednik bivše SRJ, odnosno Državne zajednice Srbija i Crna Gora. V

lada Srbije je više puta na adresu UNMIK-a ali i međunarodnih organizacija uputila oštre proteste, ocenjujući da je reč o nelegalnoj i kriminalnoj prodaji društvenih preduzeća, koja i dalje traje. Tako je krajem 2006. godine prodat nekad čuveni kosovski gigant “Feronikl“ koji je bio u stopostotnom srpskom vlasništvu.

Naime, Vlada Srbije je pre tri decenije u njegovu izgradnju uložila 300 miliona dolara, a novi vlasnik-kompanija “Alferon“  registrovana u Engleskoj ga je kupila za deset puta manju sumu.

U međuvremenu zvanični Beograd je pokrenuo široku kampanju, kako bi sprečio nameru UNMIK-a i Kosovske poverilačke agencije da prodaju i najveći gigant, Rudarsko metalurški-kombinat “Trepča“. Ovaj industrijski gigant, prema informacijama UNMIK-a e prodat zbog ogromnih dugova, koje “Trepča“ ima prema kreditorima, a čija je naplata dospela.

Među najvećim poveriocima je i grčka kompanija “Mitilineos“, koja potražuje 44 miliona evra. Procenjuje se da je u “Trepču“ uloženo oko milijardu dolara, na osnovu čega Vlada Srbije i polaže pravo na vlasništvo što UNMIK osporava, kao i u svim slučajevima do sada. Kad je reč o drugom gigantu kosovske privrede, Kosovskoj energetskoj korporaciji  , kako u ovom trenutku stvari stoje, UNMIK još uvek nije definisao energijom u KiM, pa se planira se izgradnja nove elektrane.

Uredba o privatizaciji na KiM koju je u aprilu 2005. godine proglasio Soren Jesen Petersen otišla je dalje u kršenju vlasničkih prava. Po tom dokumentu, nije neophodno da se utvrđuje poreklo vlasništva, već to može da se uradi i posle prodaje, sudskim putem.

Tako se legalizacije diskriminacija više od 50.000 prognanih radnika, Srba i drugih nealbanaca, a ostavljena im je nada da će im od 20 odsto sredstava dobijenih od prodaje preduzeća namenjenih akcionarima, biti plaćena simbolična nadoknada.

Jedan od uslova je da su u preduzeću radili na dan 22. marta 1989. godine i da imaju bar tri godine radnog staža. naravno, na spisku za nadoknadu nema Srba, jer ih nema ni u preduzećima, ali zato mogu da se žale Federaciji nezavisnih sindikata Kosova i Metohije.

Ovakvom privatizacijom legalizovano je etničko čišćenje na KiM.

Odgovorno je legalizovao UNMIK, a na kraju očekuje se da će proces privatizacije biti prebačen na nekog lokalnog aktivistu, Albanca, i na kraju niko neće odgovarati za postupke. Zvaničnici na KiM su uvek izjavljivali da se privatizacija obavlja u skladu sa preporukama UN, dok je ekonomska rekonstrukcija prepuštena EU.

Za prvih pet godina posle uspostavljanja međunarodnog protektorata u pokrajini, bila je završena privatizacija u samo pet društvenih preduzeća u vrednosti od 2,34 miliona evra. Tada su ugovori o prodaji još devet preduzeća u vrednosti u vrednosti 10,2 miliona evra čekala ratifikaciju Upravnog odbora agencije. Prema tadašnjoj proceni agencije bilo je ostalo još između 450 i 500 kompanija u društvenom vlasništvu u kojima je bilo zaposleno oko 18.000 radnika.

 

       Politička borba za vraćanje duga

 

Sredinom 2003. godine tadašnji ministar za privredu i privatizaciju u Vladi Srbije je govorio da je privatizacija privrede Kosova i Metohije moguća samo u dogovoru sa Srbijom. I tada su najveći problem bili dugovi kosmetske privrede poveriocima u Srbiji i inostranstvu koji su 1999. godine iznosili oko 1,4 milijarde dolara sad oko 1,2 milijarde dolara). UNMIK je tada planirao da “izvrši“ privatizaciju oko 35 društvenih i 65 javnih preduzeća, a da Srbiji ostanu dugovi!

U stvari da se imovina proda, a dugovi da se vrate na kraju, kada se podmire sve druge stavke, ako se ostvare neki privatizacioni prihodi…Tadašnji srpski ministar za privredu je predložio i formiranje registra poverilaca pre nego što se pristupi privatizaciji, dok bi radne jedinice srpskih preduzeća na KiM ostale i dalje njihovo vlasništvo-jer tu je privatizacija suvišna.

I Vlada Srbije je u to vreme u nekoliko navrata protestvovala zbog najave procesa privatizacije, ali bez rezultata. Pozivala se na poštovanje osnovnih vrednosti tržišne ekonomije, a UNMIK je svoje stavove i planove “završavao“ privatizacijom novoosnovanih preduzeća (iz imovine starih) koja bi se prodavala bez dugova.

Vlada Srbije je bezuspešno upozoravala da takav odnos prema imovini nije moguć bez saglasnosti poverilaca. Jer, u ovom slučaju dugovi privrede KiM ne pripadaju samo poveriocima u Srbiji nego i Svetskoj banci, Pariskom i Londonskom klubu poverilaca…

Na početku pregovora srpskih i kosovskih zvaničnika u Beču, početkom 2007. godine taj dug je iznosio oko 1,2 milijarde dolara, što iznosi oko šest odsto ukupnog duga Srbije koji je tada bio oko 18,5 milijardi dolara. Za vreme pregovora u Beču, obe strane-kosovska i srpska-kada je bila reč o dugovima insistirale su da dobiju pravo na njegovo vraćanje!

Taj nelogičan spor stručnjaci objašnjavaju tako što kosovski Albanci smatraju da KiM treba da plaća svoj dug, što je potvrda državnosti i argument za proglašenje nezavisnog Kosova. Srpska strana opet se usprotivila tome jer se taj dug vraća preko Srbije, koja je svojevremeno i digla kredite za KiM. Za vreme pregovora u Beču to je bila i jedina tačka dnevnog reda posvećena imovinskim i ekonomskim pitanjima, a to je i ključ kosovskog problema.

 

       Pogrešna taktika

 

Stručnjaci smatraju da je taktika pregovaračkog tima Srbije u ovom delu bila pogrešna, jer je Rezolucija 1244 donekle i utrla put nezavisnosti KiM. Njome je sva vlast na KiM u nadležnosti UNMIK-a i kosovske Vlade. Ono što je nesporno i na šta se Srbija može osloniti je-imovina. Jer, većinu društvenih preduzeća na KiM osnovale su firme iz Srbije. Ako znamo da član jedan Evropske konvencije o ljudskim pravima imovinu proglašava svetinjom, onda je KiM doista sveto mesto za Srbiju.

Prema nepotpunim podacima preduzeća iz centralne Srbije raspolažu na KiM sa 1.218 objekata, a iz Vojvodine sa još 14, pri čemu samo PTT ima 130, ŽTP 55, EPS 18, “Srbijašume“ 45 objekata, dok je to ukupno-1.358 objekata.

Tako na primer, “Lola korporacija“ je izgradila kapacitete u Zubinom Potoku, Lešku, Štrpcu i Vitini. Temerinski ‘‘Termovent“ je podigao pogone u Orahovcu i Lipljanu, “Zelengora“ u Suvoj Reci, “Minel“ U Prištini, Kosovskoj Mitrovici, Klini, “Koka kola“ u Lipljanu, smederevska “Goša“ u Gnjilanu… Neke firme kao “General eksport“, “Minel“, “Prva iskra“, “Centroprom“ i druge, učestvovale su u realizaciji nekadašnjih samoupravnih sporazuma o udruživanju na KiM. Tako je ulagao kapital PKB “Beograd“, “Bambi“ iz Požarevca i druge firme.

Razvoj KiM finansiran je iz Saveznog fonda za razvoj nerazvijenih, ali i iz pokrajinskog fonda za razvoj, a Fond za razvoj Republike Srbije pravni je sledbenik tih fondova. Od 1992. godine privredu na KiM kreditirao je Fond za razvoj Republike Srbije.

Sve do 1997. godine kada je tu funkciju preuzela Direkcija za razvoj KiM sa sedištem u Prištini. Pored toga Fond poseduje i akcije kao trajni ulog u 163 tamošnja preduzeća, u većini slučajeva više od 51 odsto udela. O tome je obaveštena i Kosovska poverilačka agencija.

Prema programu ekonomsko-finansijske konsolidacije Kosova i Metohije, koje su 1997. godine uradili Zavod za razvoj Srbije i Ekonomski institut, u razdoblju od 1957. do 1979. godine, KiM su zaista doživeli pravi bum.

Društveni proizvod je u te 22 godine rastao po prosečnoj godišnjoj stopi od 6,8 odsto. Na kraju tog perioda, u odnosu na njegov početak, društveni proizvod je bio veći četiri puta, vrednost osnovnih sredstava deset puta, dok je broj zaposlenih povećan za 3,6 puta. Od 1956. do 1960. godine, investicije na KiM rasle su po prosečnoj godišnjoj stopi od 30 odsto.

Kasnije je ova stopa opala, ali su ulaganja i dalje bila ogromna. Naime, za razvoj nedovoljno razvijenih područja u tadašnjoj SFRJ se nakon 1966. godine izdvajalo 1,5 do dva odsto društvenog proizvoda.

Najveći deo tih para usmeravan je upravo na KiM: od 1986. do 1990. godine gotovo polovina (tačno 48 odsto) ukupnih sredstava. Tako je samo u razdoblju od 1961. do 1990. godine na razvoj KiM potrošeno čak 17,6 milijardi dolara (oko 600 miliona dolara godišnje. Najintenzivnija ulaganja u industriju stvorena su u razdoblju od 1976-1980. godine kada su dominirala ulaganja u energetiku i obojenu metalurgiju (gotovo 60 odsto ukupnih investicija u industriju).

Doba stagnacije KiM poklapa se u suštini sa početkom ekonomske krize na prostoru cele SFRJ i počinje osamdesetih godina prošlog veka. Osnovni razlog za to leži, čini se, kao i u celoj zemlji, u činjenici da uložene pare nisu davale odgovarajuće efekte pa se i smanjivao interes za natprosečno neefikasna ulaganja.

Ni para više nije bilo kao prethodnih godina. Od 1981. do 1985. godine investicije opadaju po prosečnoj godišnjoj stopi od 7,5 odsto, a u sledećem petogodišnjem razvojnom periodu pad je bio još veći 15,5 odsto. Učešće investicija u društvenom proizvodu KiM smanjeno je sa blizu 75 odsto 1980. na 21 odsto u 1990. godini. Potom je poslednja decenija prošlog veka donela još gore rezultate. Realni nivo investicija u 1994. godini iznosio je samo trećinu ostvarenog u 1990. godini, a tek 8,5 odsto investicija iz 1980. godine.

 

       Bogata zemlja

 

Inače, o Kosovu i Metohiji se i među Srbima i Albancima, pre tri-četiri decenije, govorilo o veoma bogatoj zemlji. Tako je intervencija NATO objašnjena kao želja da se preuzme kontrola nad prebogatim prirodnim resursima. Tačnih podataka nema, ali se zna da se na KiM danas nalazi oko 15,7 milijardi tona uglja. U kosovskom basenu ima 13,2 milijarde tona lignita, a u metohijskom 2,5 milijardi tona, a to se može eksploatisati narednih 200 godina.

Ugalj je relativno slabog kvaliteta, radi se o lignitu i njegova vrednost se procenjuje na oko 400 milijardi evra. Postoje i rezerve ruda cinka i olova u količini od 46 miliona tona (ona sadrži malo, tek pet-šest odsto metala), što važi i za nikl koji ima tek 1,3 odsto metala. Procene su da se na KiM nalazi i osam miliona tona rude magnezita, 1,6 miliona tona boksita, značajni izvori vode, ležišta geotermalne energije kao i 585.000 hektara poljoprivrednog zemljišta (imaju 0,28 hektara po stanovniku dok je to u Srbiji 0,56 hektara).

Plan Elektroprivrede Srbije bio je da do 2020. godine revitalizira termoelektranu Kosovo A, sagradi dva nova bloka na Kosovu B i sagradi Kosovo C. Očito je da od tog plana sad nema ništa, jer EPS već godinama nije nadležan ni za osiguranje snabdevanja strujom u srpskim enklavama.

Doda li se tome da je privremena administracija UN raspisala tender za modernizaciju i gradnju nove TE, a da su interesovanje pokazale velike kompanije, poput američkog AES-a, “Senkapa“-Wašington grupe sa češkim ČEZ-om, nemačkom RWE, jasno je da od toga posla kada je EPS u pitanju nema ništa.

S obzirom na upletenost UNMIK-a u prodaju imovine Srbije na KiM , teško se može očekivati da će ona ikad ponovo dospeti u vlasništvo srpskih kompanija.

Razmišljanja ekonomista su i da se EU predloži da razmisli o KiM kao zoni slobodne trgovine u kojoj bi svim etničkim zajednicama, velikim investicijama, razvojem i povećanjem životnog standarda bila osigurana budućnost, jer taj put vodi ka smanjenju političkih napetosti. To bi, naime, mogao biti i činitelj ujedinjavanja, ne razdvajanja i stvaranja novih neraščišćenih računa.

Današnje stanje na KiM karakteriše nezaposlenost koja dostiže 50 odsto . Ekonomisti tvrde da je nacionalni dohodak poslednjih godina povećan za 400 dolara po glavi stanovnika i da je pre godinu dana iznosio oko 1.000 dolara. Prema podacima Svetske banke čak jedna trećina stanovništva na KiM živi ispod granice siromaštva (sa prihodom ispod 1,42 evra po odrasloj osobi dnevno), a prihod ispod jednog evra dnevno ima 13 odsto populacije, što znači da žive u izuzetnoj bedi. Na Kosmetu zbog neizvesne budućnosti još uvek nema ni stranih investicija. Za 15 godina koliko je međunarodna uprava na KiM, registrovano je samo 30 miliona evra stranih investicija.

“…Najvažnije pitanje daljeg razvoja kosovske privrede jeste njena integracija sa privredama Balkana, a to pretpostavlja normalizaciju i liberalizaciju trgovačkih i svih drugih poslovnih odnosa. Na KiM je danas 300.000 nezaposlenih i 150.000 za poslednijh. Dakle, privreda se zasniva na potrošnji, a ne na proizvodnji“ (direktor Ekonomskog instituta Kosova Musa Limani).

“…Pokretanje proizvodnje i otvaranje novih radnih mesta zavisi, pre svega, od otvaranja Kosova prema spoljašnjim tržištima, a to u najvećoj meri znači prema susedima i balkanskoj regiji. Izlaz je samo tu jer KiM nemaju izlaz na more i nema neposredan kontakt sa drugim regijama osim Balkana“ (ekonomista iz Beča Vladimir Gligorov).

Srpska nepokretna imovina na KiM čini 58 odsto ukupnih nepokretnosti u pokrajini, a samo u četiri opštine kao što su Peć, Istok, Klina i Orahovac uzurpirano je oko 76.000 parcela čiji su vlasnici Srbi.

Kosovska agencija za imovinu zadužena je za rešavanje ovog problema, ali je njen učinak najblaže rečeno-pod znakom pitanja. Na KiM Albanci su uzurpirali ukupno milion katastarskih parcela obradivog zemljišta, livada i šuma čiji su vlasnici Srbi.

Najveći deo ove uzurpirane imovine je u vlasništvu raseljenih Srba. Indikativno je da je međunarodna administracija u južnoj srpskoj pokrajini šest i po godina ignorisala ovu činjenicu da bi tek marta 2006. godine osnovala Kosovsku agenciju za imovinu. Njen zadatak je da, između ostalog, prima i zahteve za vraćanje uzurpiranog zemljišta i komercijalnih nepokretnosti. Bezmalo godinu dana kasnije, nije doneta nijedna odluka o povraćaju imovine. Još alarmantnije je to što vlasnici nisu dobili ni imovinska dokumenta, kao potvrdu da poseduju nepokretnosti.

Prema odredbama Rezolucije UN 1244 UNMIK i KFOR su dužni da obezbede povratak raseljenih. Za sedam godina vratilo se samo 4.000 Srba, što je tek dva odsto zvanično ubeleženih, a do danas ništa nije učinjeno na obezbeđenju kretanja i rada.

Ni učinjeno ništa ni na povraćaju uzurpirane imovine, a oni to i ne žele jer je ta imovina doživela novu privatizaciju. Tako Srbi ni ne mogu da se vrate na svoja ognjišta jer su ona dobila nove vlasnike. Zanemarujući neprikosnoveno pravo svojine koja je osnova savremene civilizacije, međunarodna administracija na KiM žmuri pred organizovanom pljačkom bez presedana u modernoj svetskoj istoriji.

Još je gore što svojim uredbama pokušava da obezbedi legitimitet otimanju srpske imovine. Tako je specijalni izaslanik UN na KiM doneo Uredbu po kojoj onaj ko uzurpira zemljište, može posle deset godina “državine“ da dobije pravo vlasništva na njemu. To praktično znači da sa još tri godine odugovlačenja povratka Srba, Albanci dobijaju uzurpiranu zemlju. I laici znaju da je to apsolutni pravni nonsens jer imovinsko pravo ne zastareva.

I na kraju ostaje da se vidi kakvo će konkretno konačno rešenje biti za KiM. I Srbi i Albanci treba da shvate da KiM ne mogu ostati izolovano ostrvo u srcu Evrope. Bez razvoja ekonomije, saradnje i komunikacije sa susedima i svetom, svaki režim postaje autističan, i pored svoje demokratske slatkorečivosti.

 

©Geto Srbija

mаerijal: List protiv mafije

MUTLJAVINA U BIA: TAJNI POSLOVI TAJNE GRUPE SLUŽBENIH ČUVARA DRŽAVE!??

13. октобра 2016. Коментари су искључени

 

Bezbednosno informativna agencija (BIA), preživljava svoje najteže dane. Direktor Aleksandar Đorđević se sprema da napusti brod koji tone. Uspeo je da zgrne milione evra, i sada se povlači na rezervni položaj. Ispunio je plan da za specijalnog tužioca za organizovani kriminal dovede svog bliskog rođaka iz Čačka, advokata Mladena Nenadića.

Njegovi saradnici su se toliko osilili, da je direktor samo prisutni građanin u BIA, osim kada je lično zainteresovan za mahinacije. Vučićeva kamarila je, uprkos protivljenju poslanika – predsednika SRS Vojislava Šešelja, predsednika pokreta Dosta je bilo Saše Radulovića i poslanika Demokratske stranke, za predsednika Odbora za kontrolu rada službi bezbednosti postavila naprednjaka Igora Bečića, protiv kojih je vođen sudski postupak zbog falsifikovanja diplome Više poslovne škole, koji je u Novom Sadu, u glavnoj ulici, dobio stan površine 560 kvadrata…

 

                     major Goran Mitrović

MUTLJAVINA U BIA

 

Bivši advokat Aleksandar Đorđević, postavljen je na mesto direktora bezbednosno-informativne agencije (BIA), jer ga je dupe preporučilo kod Aleksandra Vučića, koji je, kao niko ranije u istoriji, uspeo da sve pedere postavi na ključna ministarska mesta i na pozicije sa kojih se kontrolišu građani i pljačka njihova imovina.

U prethodnim tekstovima opisali smo kriminalnu prošlost i sadašnjost Aleksandra Đorđevića, koji se sprema da opljačkane milione krcka na nekom sigurnom mestu. Umesto njega, službom danas rukovode Ivan Todorov, njegov pomoćnik, načelnik Uprave za bezbednosnu zaštitu (Pete uprave) i Radmila Selaković, načelnica logistike.

Banda okupljena oko ovih dvoje ljudi trguje dosijeima građana, naročito tajkuna i političke i stranačke elite.

Mafija je uspela da Radmilu Selaković postavi za načelnika logistike, mada je njoj mesto odavno u zatvoru. Ona sebe smatra samo privremenim radnikom u BIA, dok ne završi poslove i utekne iz zemlje.

Veću za multidisciplinarne studije pri Univerzitetu u Beogradu gospođa Selaković je 11. februara ove godine prijavila temu za izradu master rada – "Terorizam, organizovani kriminal i bezbednost" i odobri izrada master rada sa naslovom teze "Finansiranje terorizma pranjem novca".

Navedenu temu je, navela je gospođa Selaković, definisala uz konsultaciju sa profesorom dr Draganom Simeunovićem, predlažući ga i za mentora, što je on i od ranije prihvatio, budući da je ona master studije upisala 2013. godine, dolaskom na rad u BIA (broj indeksa 81/2013).

Uz prijavu navela je i svoju biografiju, koja objašnjava njeno prisustvo u BIA.

“…Diplomirala sam na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, smer Ekonomika i organizacija preduzeća 1981.godine. Radnu karijeru sam započela u Osnovnoj banci Jugobanci Beograd. Tokom rada u bankarstvu obavljala sam sve vrste bankarskih poslova (finansije, izvore i plasmane, rad sa stanovništvom, platni promet, devizni režim i dr.).

Radno iskustvo u oblasti finansija sam stekla u spoljnoj trgovini, telekomunikacijama, građevinarstvu. Posedujem licencu stečajnog upravnika, licencu za veštaka ekonomsko-finansijske struke i licencu poreskog savetnika. Trenutno sam zaposlena u Bezbednosno-informativnoj agenciji. Radi sticanja znanja, 2013.godine upisala sam multidisciplinarne master studije – Terorizam, organizovani kriminal i bezbednost pri Rektoratu Univerziteta u Beogradu…“

Gospođa Selaković je, zaista, samo privremeno u ovoj Agenciji. Kćerka joj živi u Sjedinjenim Državama. Iz njene biografije, koju je priložila, izostavljeno je da je u BIA došla iz Ekonomskog instituta čiji suvlasnik je odbegli Danko Đunić, kome ona čuva leđa. Nebojša Rodić, prethodni direktor BIA doveo je Radmilu na značajnu poziciju na predlog Aleksandra Vlahovića, i očigledno, uz veliku novčanu naknadu.

Radmilina kćerka živi u SAD-u, a Rodićev sin je takođe državljanin SAD-a. Oboje su krvno vezani za SAD-e. Rodić je teško bolestan, ali je ambasador u Azerbejdžanu. Oteran je iz BIA po nalogu Jorgovanke Tabaković i Aleksandra Vučića.

Kada je 26. decembra prošle godine u akciji srpske policije “Rezač“  uhapšeno 80 lica, saopšteno je da na poternici i Danko Đunić, ali je ubrzo njegovo ime skinuto, na nalog gospođe Selaković!

Ko je gospodin Đunić, za čije interese gospođa Selaković radi u BIA?

Jedan od uslova za pregovore Srbije sa EU bilo je i ispitivanje sporne 24 privatizacije. Jedan od glavnih osumnjičenih čije se ime pominje u skoro svim tim privatizacijama je Danko Đunić. Đunić je još od početka 2012. preventivno van Srbije, a ovdašnje pravosudne organe izgleda više ni ne interesuje gde se on nalazi. Sa druge strane, uopšte ne bi bilo teško da se utvrdi gde se krije, kad bi u Srbiji postojao interes za to.

Danko Đunić ima tri sina: Luku, Vuka i Danka (mlađeg). Luka i Vuk su do nedavno bili na mestima portfolio menadžera u američkoj firmi "Caxton Global Investment", odakle su otpušteni. Nezvanično su otkaz dobili, jer su kompaniji na naknadu dostavljeni zahtevi teški oko milijardu dolara. Zvanično je ovo demantovano. Izgleda, međutim, da su dugi prsti nasledni u porodici Đunić.

Tamo gde mu se nalaze deca, nalazi se i Danko. Bez obzira na to što je u suštini poznato gde se krije, naši državni organi ništa ne preduzimaju da makar pokušaju da ga saslušaju.

Slučaj Danka Đunića je višestruko zanimljiv, jer je protiv njega u SAD pokrenut postupak, kao i protiv revizorske kuće "Diloit & Tuš"  iz Njujorka (čijim predstavništvom u Srbiji je on rukovodio), za stotine lažnih revizorskih nalaza svoje filijale u Beogradu. Pred srpskim sudovima, u poslednjih četiri godine, protiv njega nije mogao nijedan postupak da uspe, zbog zaštite koju mu je pružio Aleksandar Vučić.

Grupa američkih advokata je, prikupljajući ovlašćenja oštećenih u nameri da pokrenu nekoliko postupaka u Njujorku, kojim bi najstariju revizorsku kuću na svetu naterali da utvrdi odgovornost počasnog predsednika njihove firme u Beogradu, Danka Đunića, doslovno naišla na svaku opstrukciju u Srbiji. U pokrivanju njegovog kriminala, Vučiću se pridružio i sadašnji gradonačelnik Beograda Siniša Mali, koji je zajedno sa Đunićem učestvovao u lažiranju revizorskih nalaza i podeli milionskih provizija.

U vreme kada je raskinuto najviše ugovora o privatizaciji, njih čak 550, na čelu Agencije za privatizaciju nalazio se Mirko Cvetković, kasniji premijer Srbije, dok je direktor za tendere bio Siniša Mali, sadašnji gradonačelnik Beograda.

U to vreme sklopljeni su i svi oni štetni ugovori sa konsultantskim kućama kao što je "Dilojt i Tuš" na čijem čelu je tada bio Danko Đunić. Preko te konsultantstke kuće rađeni su u najvećem broju privatizacije  čiju istragu danas zahteva Evropska unija.

Jedan od takvih poslova bilo je i "savetovanje" za privatizaciju ondašnjeg "Sartida"…

Iako je postojala ponuda "Fest Alpine" u visini od 420 miliona dolara, čeličana je zahvaljujući proceni konsultatntske kuće "Diloit Tuš", prodata ćerki američke kompanije "US Stil" za samo 20 miliona dolara. Odmah posle toga na kiparski račun Đunićeve firme leglo je 4,5 miliona evra navodne provizije za konsultantske usluge. U procentima to iznosi više od četvrtine kupoprodajne sume, a tolike provizije se nigde u svetu ne isplaćuju.

Jasno je da se u ovom slučaju radilo o mitu koji je Đunić podelio sa onima koji su ispred države pristali da potpišu štetan ugovor. Koja je bila uloga Siniše Malog, u celom ovom poslu, ako je dobro poznato je posle afere "Sartid", napredovao do najvažnijeg savetnika Aleksandra Vučića za finansije i privredu.

Takođe, treba napomenuti da je Mali od samog početka je učestvovao u pregovorima sa "Etihada" i države Srbije u vezi sa prodajom JAT-a, a bio je i "mozak" je modela restruktuiranja JAT-a i rešavanja spornih pitanja nacionalne kompanije koja su kočila dogovor sa "Etihadom".

Sa funkcije na kojoj se Siniša Mali danas nalazi, moguće je uticati i na pravac i brzinu istrage koja se (ne)vodi protiv Danka Đunića, njegovog starog finansijskog mentora. A pomaže mu i Radmila Selaković.

Pre mesec dana gospođa Selaković je koristila godišnji odmor i otputovala je u SAD-e. Sa sobom je ponela dosije Andreja Vučića, Nikole Petrovića, dr Nebojše Stefanovića i još deset važnih Vučićevih saradnika. Sve ove podatke prikupila je Uprava za bezbednosnu zaštitu, na čijem je čelu Ivan Todorov.

Možda se može dovesti u vezu i iznenadna odluka američkih vlasti da se oslobode bolesnog Vučića.

Po povratku iz SAD-a Selakovićeva i Todorov počeli su da vrše “istragu izdajnika“ koji dostavljaju podatke novinaru Magazina Tabloid. Osumnjičili su potpuno nevinog čoveka, načelnika operative.

Mada je gospođa Selaković polupismena žena. Ekonomski fakultet u Beogradu završila je kao milosnica vremešnih profesora. Upisala je master studije 2013. godine. Njen rad su nekoliko meseci pisali, po nalogu Todorova, analitičari i operativci Bezbednosno informativne agencije.

Gospođa Selaković se, po ceo dan, čašćava sa Ivanom Todorovim i njih dvoje rade na rušenju Agencije, praveći lažna dosijea zaposlenih. Njihov cilj je da iz službe oteraju iole sposobne operativce. Todorov organizuje kriminalne grupe, kojima rukovodi, spremajući se da posle odlaska iz Agencije, zahvaljujući stečenom novcu i vezama, kao vođa mafije, otme tajkunima i poslovnim ljudima svu imovinu. Posebno se nameračio da na lukav način opljačka crnogorske biznismene, kojima se predstavlja kao prijatelj. A, Todorov prijatelja nema!

U pakovanju lažnih dosijea učestvuje i šef pravne službe Snežana Radanović, koja takođe sprema odsutpnicu i odlazak u penziju. Ona je u ljubavnoj vezi sa mlađim službenikom Agencije, koji je radni vek proveo kao telohranitelj državnih funkcionera, a ona ga je progurala za načelnika jednog centra!

Radmila Selaković stanuje na Novom Beogradu (ulica Danila Lekića Španca 42), a vraća se kući preko Zvezdare, gde se susreće sa dosta mlađim operativcima, prsa u prsa.

I dok se ova banda u BIA oseća još sigurno, dani su im odbrojani. Da podsetimo, jedan službenik BIA ubio je u Nišu nekoliko svojih kolega-pretpostaljenih, koji su ga zlostavljali. I na Banjici i drugim centrima BIA atmosfera je napeta, i može da se potegne oružje.

Srećom, u BIA su osnažile tri jake grupe, koje postoje jer se njeni pripadnici međusobno štite i informišu o banditskom delovanju Todorova, Sealakovićeve, Snežane Radanović... Oni su snabdeli poslanike Narodne skupštine Srbije i nekoliko novinara podacima o kriminalu koji vrši pomenuta grupa.

(Nastavak u sledećem broju)

 

     A 1. Njihov čovek

Mafija iz BIA uspela je da progura za predsednika Odbora za bezbednost poslanika Igora Bečića, kriminalca iz Vrbasa. Vučić je lično odobrio da Bečić postane šef skupštinskog odbora, jer on obožava prljave ljude, koji mu, na taj način, slepo služe. Predsedavajući Odbora za bezbednost Vojislav Šešelj je tražio da se Bečićev izbor odloži dok se ne pribave zvanični podaci o njegovom kriminalu.

Podsećamo na lik i delo gospodina Bečića.

Potpredsednik Skupštine Srbije Igor Bečić, rođen 5. juna 1971. u Vrbasu, danas je zvanično magistar industrijskog menadžmenta. Navodno je magistraturu stekao na univerzitetu "Union" u Beogradu, a prethodno je diplomirao na Fakultetu za menadžment u Novom Sadu.

Ono što u njegovoj zvaničnoj biografiji ne piše jeste da je protiv njega Opštinsko javno tužilaštvo u Vrbasu 19. februara 2004. podiglo optužnicu pred Opštinskim sudom u Vrbasu zbog nabavljanja i korištenja falsifikovane diplome.

Kako stoji u optužnici KT 258/03, u sudu zavedenom pod brojem K. 33/04 na strani 2 stoji da je Bečić "u prvoj polovini 2001. godine od NN lica zvani Lule iz Niša, nabavio lažnu javnu ispravu radi upotrebe, falsifikovanu diplomu Više poslovne škole iz Novog Sada br 01-2572 od 19. jula 2001. godine, a sve u nameri da tako nabavljenu lažnu javnu ispravu upotrebi kao pravu."

Bečić ima poslaničko iskustvo u Skupštini Srbije od 1997. godine do danas. Bio je poslanik u Skupštini AP Vojvodine, a u sazivu 2004. godine, izabran na većinskoj listi. Iskustvo je sticao i kao dugogodišnji član odbora za finansije, inostrane poslove, kontrolu službi bezbednosti i Odboru za odbranu i unutrašnje poslove. Član je stalne delegacije pri Parlamentarnoj skupštini NATO-a od 2006. godine.

S obzirom na sve ovo, najverovatnije mu je poslanički imunitet pomogao da ne bude dalje procesuiran.

U pomenutoj optužnici prvooptuženi je Jovan Miljanić, danas direktor JP "Prevoz putnika" u Vrbasu. Miljanić, rođen 1. oktobra 1956. u Vrbasu, nabavio je u toku 1996. falsifikovanu diplomu Ekonomskog fakulteta iz Subotice i istu iskoristio kako bi 31. avgusta 1998. godine bio imenovan za direktora JP "Vrbas".

Bez obzira na svoju kriminalnu prošlost, Bečić je kao kadar vladajuće Srpske napredne stranke ne samo narodni poslanik, već i službenik JP "Srbijagas" sa mesečnom platom od 130.000 dinara.Njegov zamenik u Odboru za bezbednost je direktor Srbijagasa Dušan Bajtović !Zanimljivo je da je Bečić , iako je sposoban da obavlja više funkcija, istovremeno i ratni vojni invalid sa mesečnom invalidninom od 6.000 dinara.

Sve dok u januaru 2013. nije prešao u "Srbijagas", Bečić je bio i službenik u JP "Vrbas" preduzeću u kome je Miljanić uz pomoć lažne diplome bio direktor, gde je mesečno zarađivao još 25.500 dinara. Sud u Vrbasu je zaturio Bečićev predmet. Iako je radio kao kondukter u gradskim autobusima, bio je viđen radikal, a potom naprednjak. Uz to i poslanik.

Igor Bečić poslednje četiri godine, dok je bio potpredsednik Narodne skupštine, reketirao je sve biznismene u Vojvodini. Tako je Vladimir Vrbaški, biznismen iz Vrbasa, vlasnik između ostalog i Instituta za semensku doradu u Srbobranu, gradio i stanove za naprednjake.

Zgrade u kojima se nalaze i stanovi Igora Bečića i Vladimira Vrbaškog od po 560 kvadrata zidao je tajkun Vojislav Gajić i njegova mafijaška firma Aleksandar gradnja. Stanovi se, inače, nalaze u ulici Bulevar oslobođenja u Novom Sadu. Vrbaški je kupio i stan u Beogradu i kući na Floridi (SAD) poslaniku SNS-a Zoranu Babiću.

U BIA je Igor Bečić zaposlio svog brata po ocu, u Regionalni centar u Novom Sadu.

E, ovaj i ovakav čovek će da kontroliše rad i zakonitost u radu u BIA!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OTIMANJE OD SRBIJE: U OSTVARIVANJU CILJA ZAPAD PRIMENJUJE I PRAVILO – UVEK POSTAVI SVOG ČOVEKA NA PRAVO MESTO!!!

9. октобра 2016. Коментари су искључени

 

Međunarodna zajednica nikada nije intervenisala da bi oslobodila jedan narod. Za njih je uvek bitno da neki narod diže dva prsta u znak pobede kada se suprotstavlja legitimnim organima vlasti, a onda se taj zapad umeša i bombarduje tu zemlju, da bi navodno “oslobodili” njen narod….

Albanci na Kosovu i Metohiji su, unazad desetinama godina, na različite načine pravili štetu nad srpskim i crnogorskim imanjima i ubijali srpski živalj!! Zatim su uz pomoć bombi i uranijumske municije anglo-amerikanaca i zemalja NATO pakta, uspeli da otcepe deo teritorije od Srbije.

A zatim su posle proterivanja srpskog stanovništva, opet nastavili sa ubijanjem preostalih Srba i ostalih ne Albanaca i samoproglašenjem nezavisnosti prisvojili i imovinu Srbije…

 

 

KRČMENJE SRPSKE IMOVINE1

 

Protiv interesa Srbije a za račun Amerike i njenih zapadnih satelita po pitanju imovine Srbije radili su i šefovi UNMIK-a, dok su Amerikanci strogo vodili računa da na funkciji zamenika šefa UNMIK uvek bude Amerikanac!!!

Prvi od njih je Bernar Kušner , koji je već prvu uredbu UNMIK-a o ovlašćenjima Privremene uprave na Kosovu i zakonima koji će nastaviti da se primenjuju, po nagovoru kosovskih Albanaca zamenio decembra 1999. i doneo novu kojom je je „obrisao“ sve zakone Srbije koji su važili na KiM do početka bombardovanja , a napisao da će na Kosovu važiti zakoni donešeni pre 22.marta 1989.

Kušner je i sebe zaštitio i doneo i Uredbu o statusu, privilegijama i imunitetu KFOR-a i UNMIK osoblja na KiM , što mu je pružalo nekažnjive mogućnosti da on i naredni šefovi UNMIK donose uredbe kroz koje su menjali vlasničku strukturu imovine Srbije, obezvređivali je i omogućavali njenu prodaju vrlo zainteresovanim stranim licima i Albancima na KiM!!!

Donošene su Uredbe o granicama i nazivima opština i mesta i dopunjavane kad god su to Albanci želeli!!!

Među mnoštva Uredbi  koje je UNMIK donosio, je i ona koja govori o upravljanju imovinom Srbije na Kosovu, i formiranju Uprave za stambena i imovinska pitanja sa razjašnjenjima.

Umesto da ministri iz Đinđićeve Vlade insistiraju i aktivno se uključe u zaštitu imovine Srbije (jer UNMIK je dobio mandat da upravlja a ne i da raspolaže imovinom) kao i učešću u zaštiti interesa Srbije kroz organizovanje fiskalne politike od strane UNMIK, oni su se isključivali i olako prepuštali rešavanje pitanja Kosova i Metohije Albancima, UNMIKU i Americi.

Danac Hans Hakerup se na mestu šefa UNMIK zadržao svega godinu dana jer nije bio kooperativan u ispunjavanju zapadnih ciljeva!!!

Naredni šefovi UNMIK Mihael Štajner i Soren Jasen Petersen su nesmanjenom žustrinom gaženja međunarodnog prava, nastavili u istom pravcu – formiranju nove šiptarske države na Balkanu!!!!!!

Da bi se imovina Srbije na KiM mogla i zvanično uzurpirati, UNMIK i njegovi šefovi su uz redovne sugestije zapadnih zainteresovanih država i njihovih važnih likova, postepeno donosili zakone kojima su odlučili da slobodno raspolažu imovinom Srbije, vršeći eksproprijaciju  su i vlasništvo prenosili trećim licima prodavajući i državna preduzeća, i ubirajući poreze i na nepokretnoj imovini koja je u vlasništvu Srbije i (pro)dajući na 99 godina u zakup strancima!!!

Nova država je zaokrugljivala svoju državnost i donošenjem i zakona o carinama i carinskoj službi, kao i agenciji za privatizaciju koja je otimala vlasništvo nad imovinom Srbije uz mlako protivljenje srpskih vlasti i prećutnu saglasnost!!

UNMIK je postepeno prenosio nadležnosti na šiptarske organe vlasti, da bi uz ćutanje UNMIK administracije, 17. februara 2008.g. vlast Albanaca sa KiM su samoproglasili :svoju “novu državu” iako je o tome, po Rezoluciji 1244 trebao da odlučuje Savet Bezbednosti UN.

Ni Savet bezbednosti se nije puno trzao oko takvog postupka…

A da su Šiptari na KiM uz nesebičnu i ciljanu pomoć Zapada aktivno radili i na zakonima uređivanjа druge albanske države na Balkanu, ovde se može videti pregled njihove zakonodavne aktivnosti .

Pitanje je da li su briselskoj i svetskoj birokratiji, sve prethodne „vlasti u Srbiji“ aktivno i jasno stavljali do znanja da ni u kom slučaju pripadnici albanske nacije na KIM ne mogu postati i vlasnici nad celokupnom imovinom Srbije, pa ni zemlje i vazduha!!!??

Posebno ne, zato što je ranijih godina čitava država, tada SFRJ, godinama izdvajala deo novca za slabo razvijena područja (u ovom slučaju za Kosovo i Metohiju), kao i da sada još uvek Srbija vraća kredite iz sedamdesetih godina tada uzimanih za izgradnju infrastrukture na KiM .

A kosovska Poverilačka agencija (kasnije Privatizaciona koja je i ozakonjena) prodavala je stotine srpskih preduzeća, pa su se među kupcima našli i oni koji su rukovodili bombardovanjem Srbije  ili bili aktivno politički uključeni u njeno razaranje.

Istovremeno, svih tih godina, veliki broj sadašnjih političkih lidera albanskog življa na KiM, postali su milioneri, i zajedno sa bivšim "komandantima" UÇK-a privatizovali (ukrali) čitavo bogatstvo Kosova i Metohije (a to znači i Srbije),industriju, fabrike, tehnologije, poljoprivredne zadruge i zemljišta, stambene i poslovne prostore, danas kontrolišu Univerzitete, šiptarsku Akademiju nauka, medije, sudove, policiju, pa su iznad zakona!!!

Ti šiptarski milioneri danas kontrolišu uvoz/izvoz (carinu) i kontrolišu ono nekoliko javnih društvenih preduzeća, prodaju i kupuju glasove i političke funkcije, oni odlučuju ko će pobediti na "slobodnim" izborima, odlučuju ko će biti delegat i funkcioner iz njihovih partija bez obzira da li imaju većinu!!!

Ovo nam baš nekako zvuči jako poznato….

A pravo pitanje je da li su sve te činjenice  slučajno poznate i Predsedniku „Vlade u Srbiji“ koji je uzurpirao sve nadležnosti u donošenju odluka pa i onih koji se tiču imovine Srbije na KiM!!!?? Posebno je pitanje i da li Direkcija za imovinu  kao institucija, aktivno učestvuje u svim pitanjima zaštite imovine Srbije na KiM !!!???

Takođe je nepoznanica da li Predsednik „Vlade u Srbiji“ na sastancima u Briselu, uopšte poteže pitanje o vlasništvu nad imovinom i brani vlasničke interese Srbije, imajući u vidu da je Srbija predala prepise katastra šiptarskim vlastima (iako je kasnije Ustavni sud Srbije takav postupak proglasio neustavnim)!!??? Ili ćemo za koju godinu negde pročitati da i on aktivno učestvuje u izgradnji druge albanske države na Balkanu!!???

Po običaju, uvek ćemo kasno saznati šta je sve namerno propušteno da se preduzme a šta je stvarno urađeno po tom konkretnom pitanju ispravke neustavnih postupaka „Vlade u Srbiji“, i koje sve mehanizme „vlast u Srbijipreduzima u cilju odbrane i zaštite privatne i državne imovine Srbije na KiM, која је još uvek na papiru „samostalnа“ (pod nadzorom Amerike, EU, MMF, EBRD i naravno NATO) državа!!???????

P.S. I na kraju, pre tri dana je Šiptarska skupština na privremeno zauzetoj teritoriji KiM, počela da razmatra nacrt zakona o prisvajanju vlasništva nad Kombinatom “Trepča”!!!!

Ako je na Zapadu imovina zagarantovana, kako to da taj princip ne važi za imovinu koja je u vlasništvu države Srbije!!!???

I ako su Šiptari dobili političku vlast, oni nikako ne mogu da postanu vlasnici nad imovinom države Srbije, pa ukoliko Vlada u Srbiji toleriše njihove namere, onda zaključujemo da i Predsednik Vlade u Srbiji sa svojim ministrima, aktivno učestvuje u zaokrugljivanju nove albanske države na Balkanu!!

Albanci su bila manjina koja se integrisala u društvo i bili su prisutni u sviim njegovim sferama i porama, a onda su poželeli da sami postanu svoj gospodar!!!

Da li bi se, na isti način, Teksasu moglo dozvoliti da se slobodno otcepi od SAD i ponese svu imovinu koja se tamo nalazi a u koju je ulagala celokupna SAD???

 

©Geto Srbija

ZADOVOLJAVANJE APETITA VLADAJUĆE STRANKE: VLADA SRBIJE SE IGRA DRŽAVNIM PARAMA KAO KLIKERIMA

6. септембра 2016. Коментари су искључени

 

Vlast stalno izmišlja nove agencije kako bi prikrila protivzakonita delovanja svojih članova koji neumorno kradu iz republičkog budžeta. Stotine miliona evra su tako poslednjih godina"ispod žita" isplaćene preko navodnog akcionarskog društva registrovanog u Užicu (AOFI a.d.), a koje je u stvari državna agencija sa sedištem u Beogradu.

Uhvaćeni u krađi, vlastodršci sada žele da svoja kriminalna dela nastave preko novoosnovane Razvojne agencije Srbije koja je u „v.d. stanju", očekujući dolazak doskorašnjeg ministra privrede Željka Sertića.

 

                   Milan Malenović

ZADOVOLJAVANJE POTREBA VLADAJUCE STRANKE

 

Strategija ove vlasti jeste da sistem napravi toliko komplikovanim, da niko ne može da ga razume i nadgleda. Zbog toga se stalno vrše nepotrebne izmene: jedne agencije se zatvaraju, a otvaraju se druge sa istovetnim namenama.

Iz tog razloga je ugašena Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), a njene poslove je od 11. januara 2016. preuzela novoizmišljena Razvojna agencija Srbije (RAS).

Deo onoga što je radila SIEPA, međutim, preuzela je i Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI), koja je celu jednu deceniju to isto radila, ali u senci, daleko od očiju javnosti.

Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza, uprkos svom nazivu, zvanično nije državna agencija, već akcionarsko društvo koje ima samo jednog akcionara – Republiku Srbiju. Zvanični naziv ove „agencije" je „Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije a.d. Užice" i kod Agencije za privredne registre prijavljena je pod matičnim brojem 20069244. Budući da se radi o zatvorenom akcionarskom društvu, ono AOFI nije listiran na Beogradskoj berzi.

Razlog zbog koga je ovo, u suštini javno preduzeće, prijavljeno kao akcionarsko društvo jeste da se izbegne kontrola kako domaće javnosti, tako isto i međunarodnih institucija koje oznaka a.d. (akcionarsko društvo) zavarava da pomisle kako se radi o privatnom privrednom društvu. Nije jasno ni zbog čega AOFI od početka rada ima sedište u Užicu, kada su svi zaposleni u Beogradu.

Po informacija sa zvaničnog sajta AOFI-ja, generalni direktor Dejan Vukotić može da se dobije preko telefona broj 011-6558 270. Pozivni broj 011 označava Beograd, a ne Užice, a isti pozivni broj imaju i svi ostali funkcioneri ove akcionarske „agencije" izlistirani na njenoj zvaničnoj web-prezentaciji.

Kao adresa zvaničnog sedišta AOFI-ja navodi se Ulica Ljube Stojanovića 5 u Užicu, dok se u Beogradu, zvanično, nalazi samo filijala i to u Ulici Savska 25. Na užičkoj adresi „agencija" ima svega 60 kvadratnih metara poslovnog prostora uzetog u zakup od „DOO Informativnog marketinškog društva Vesti" iz Užica, uz plaćanje godišnje zakupnine u visini od 869.000 dinara.

U Beogradu je, sa druge strane, do juna meseca 2016. AOFI koristio prostorije od 612.28 m2 u Bulevaru Zorana Đinđića 121 na Novom Beogradu (godišnja zakupnina u visini od 10,888 miliona dinara), a od tada se nalazi u prostorijama bankrotirane Srpske banke u Savskoj ulici, opština Savski venac (1.071 m2, šestomesečna kirija iznosi 5,666 miliona dinara).

Zbog velike razlike u kvadraturi između navodnog sedišta u Užicu i navodne filijale u Beogradu, jasno je da je stvarno sedište AOFI-ja u srpskoj prestonici.

I fantomsko sedište u Užicu , isto kao i oznaka „a.d." služe samo da bi se zavarali tragovi i "agencija" predstavila kao privatno privredno društvo iako, u stvarnosti, ona koristi budžetska sredstva.

Dana 19. decembra 2014. godine Vlada Republike Srbije je donela zaključak 05 Broj: 420-15770/2014 po kome je saglasna da AOFI izvrši otpis potraživanja prema „Privrednom društvu za proizvodnju i preradu čelika Železara Smederevo doo" iz Smedereva  po osnovu izvršenog plaćanja po garanciji G- 35/14 od 26. juna 2014. godine u korist „Sberbanke Srbija ad"  u iznosu od 20.000.000 američkih dolara. Dana 25. decembra 2014. godine skupština AOFI-ja je donela odluku Broj: 174/2014 u kojoj se daje saglasnost na otpis potraživanja Agencije po tom osnovu.

AOFI je dobio i zaključak Vlade RS 05 Broj: 420- 15013/2014 od 27. novembra 2014. godine kojim je Vlada saglasna da Agencija izvrši otpis potraživanja prema „Privrednom društvu za proizvodnju i preradu čelika Železara Smederevo doo" po osnovu izvršenog plaćanja po garanciji G- 25/13 od 2. avgusta 2013. u korist „Unikredit banke Srbija"  a.d. u iznosu od 2.298.476.000 dinara, što predstavlja glavni dug, kao i iznosa od 14.372.000 dinara. što predstavlja zateznu kamatu, ukupno 2.312.848 .000 dinara. I ovaj zaključak je usvojila skupština pomenute agencije.

Isto tako su zaključcima Vlade otpisana potraživanja prema „Železari Smederevo" po osnovu izdatih garancija za kredite od ukupno 20 miliona evra uzetih od „Poštanske štedionice" (garancije G-23/2013 i G-27/2013).

Da bi se obezbedila ova sredstva Vlada je otpisala dug AOFI-ja prema republičkom budžetu. Agencija je tako primila zaključak Vlade Republike Srbije 05 Broj: 420-15770/2014 od 19. decembra 2014. godine, po kojem je saglasna da se izvrši otpis potraživanja Republike Srbije prema Agenciji u iznosu od 16.057.000 evra (1.933.359.000 dinara), nastalog po osnovu Ugovora o pozajmici 05 Broj: 424- 14899/2014-2 zaključenog između Republike Srbije i Agencije dana 27. novembra 2014. godine, na osnovu zaključka Vlade 05 Broj: 424-14899/2014 od istog dana, odobrenog po osnovu plaćanja Agencije po garanciji na osnovu zaključka Vlade 05 Broj: 420-3169/2014-1 od 22. aprila 2014. godine, kojim je data saglasnost Vlade za izdavanje te garancije u iznosu od 20.000.000 USD u korist „Sberbanke Srbija ad", a po nalogu „Železare Smederevo".

Iako je za ugovor o garanciji G-25/13 prema „Unicredit banci" obezbeđena garancija za plaćanje od strane dužnika, odnosno „Železare Smederevo", ona nije aktivirana i dug joj je oprošten, tako što je Vlada donela zaključak RS 05 Broj 420-15013/2014 od 27. novembra 2014, kojim je „saglasna da se izvrši otpis potraživanja Republike Srbije prema Agenciji u iznosu od 2.298.524.000 dinara nastalog na osnovu uplate sredstava iz budžeta Republike Srbije za potrebe plaćanja po garanciji broj G-25/13".

Iz ovoga je jasno kako je Vlada RS pokušavala da prikrije tragove svojih subvencija isplaćenih „Železari Smederevo" i to tako što je jedan broj njih uplaćivala preko AOFI a.d. koji je glumio privatno preduzeće.

Zbog toga ne treba da nas čudi istraga koju je pokrenula Evropska komisija pokušavajući da utvrdi da li je srpska čeličana svoje proizvode prodavala po damping cenama, posebno, jer su ove uplate nastavljene i u 2015. godini, ali u daleko manjem obimu.

Najverovatniji izvor informacija dostavljenih Evropskoj komisiji je „Unicredit banka", osnovana kapitalom koji je ukrao klan Borisa Tadića. Pošto je otkriveno da Vlada pokušava tajno da subvencioniše „Železaru" preko AOFI-ja, značaj ove „agencije" je naglo pao, pa su tako i uplate u 2015. bile drastično smanjene.

U 2014. godini AOFI je ostvario ukupne prihode od 5.747.470.000 dinara, dok je naredne godine prihodovao samo 1.918.676.000 dinara. Ova „agencija" je 2005. startovala sa osnovnim kapitalom od 25 miliona evra, što je polovina prihoda ostvarenih 2014. godine.

Sva ostala sredstva su bile uplate iz budžeta Republike Srbije, a zanimljivo je da AOFI ima i veliki broj obveznica Republike Srbije u svom vlasništvu (trenutno 5.557 obveznica nominalne pojedinačne vrednosti od 1.000 evra), pa je iz ovoga evidentno da Srbija sama od sebe kupuje obveznice i tako lažno prikazuje navodno interesovanje investitora, koje u stvarnosti ne postoji.

Za poslovnu 2015. godinu poznati su samo malobrojni otpisi potraživanja po osnovu aktiviranih garancija za dobijanje kredita, a interesantno je da se oni od tada navode zbirno, a ne pojedinačno kao u 2014. godini, tako da je teško razjasniti šta duguje „Železara", a šta neko drugi (na primer „Mostogradnja" a.d. iz Beograda).

Vlast je dugo vremena tvrdila kako je Srbiji potrebna razvojna banka, ali se na kraju ipak opredelila za agenciju koja izveštaje o svom radu podnosi jednom godišnje, dok su banke pod stalnim nadzorom Narodne banke Srbije, pa tako postoji i veća opasnost da neke informacije neželjeno procure u javnost.

Kada je u januaru 2016. Razvojna agencija Srbije (RAS) počela sa radom, na računu je već imala osam milijardi dinara, koliko je iznosio osnivački kapital koji joj je uplaćen iz republičkog budžeta. Ovo svakako nije celokupna suma sa kojom će ova institucija operisati, jer će država nastaviti da joj uplaćuje novac, kao što se vidi iz primera AOFI-ja.

Razvojna agencija Srbije osnovana je Zakonom o ulaganjima koji je stupio na snagu u novembru prošle godine, čime su ugašene SIEPA i Nacionalna agencija za regionalni razvoj (NARR).

Iako su vlastodržci tvrdili da nije moguće da se SIEPA stopi sa NARR-om, očigledno je tako nešto postalo moguće, ali samo pod uslovom da se zadovolje apetiti članova Srpske napredne stranke.

Da su se jednostavno dve agencije stopile, odnosno da se jedna pripojila drugoj, bili bi preuzeti i svi zaposleni. Na ovaj način su, posle gašenja SIEPA-e i NARR-a, svi zaposleni dobili otkaze uz dovoljno visoke otpremnine, koje su garancija da će bar neko vreme držati jezik za zubima, a u RAS su primljeni novi kadrovi koji su na prvom mestu lojalni SNS-u, pa tek onda, po mogućnosti, i kvalifikovani.

Predsednica Upravnog odbora RAS-a Tamara Jurić, obavestila je sredinom januara javnost da svi bivši zaposleni SIEPA-e i NARR-a mogu da konkurišu za radno mesto u novoj agenciji „kad istekne rok od dobijanja otpremnine do zakonske mogućnosti da se konkuriše za neki od poslova u državnoj upravi".

Iz ovoga se vidi da njima nije ni ponuđena mogućnost prelaska u RAS uz odricanje od otpremnine. Jasno je da je nova vlast zainteresovana da u novoj agenciji, koja će upravljati desetinama i stotinama miliona evra budžetskih para, budu zaposleni isključivo oni koji su bezrezervno odani Aleksandru Vučiću i to do te mere da se neće libiti ni da krše zakon, a ni da se pridržavaju zakletve ćutanja, omerte.

Kako bi se osiguralo da će novac odlaziti samo lojalnim članovima partije i ostalima koji su spremni da ga podele sa nezasitim članovima Vučićevog klana, konačno odobrenje za isplatu „subvencija" davaće posebno telo koje će činiti direktor RAS-a, ministar privrede i direktor Privredne komore Srbije. Svu trojicu postavlja lično Aleksandar Vučić.

Paralelno sa osnivanjem RAS-a izmenjen je i zakon i tako omogućeno da „subvencije" za otvaranje novih i proširenje starih proizvodnih kapaciteta mogu da dobijaju i domaći privrednici, a ne, kao do sada, isključivo stranci. Kako izgleda to navodno subvencionisanje vidi se iz prikaza poslovanja AOFI-ja.

 

       Agencija teška osam milijardi evra "u v.d. stanju"

 

Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI) ima sledeće najznačajnije zaposlene: Dejan Vukotić (generalni direktor, telefon 011/6558 270), Nikola Tegeltija (izvršni direktor za finansiranje, telefon 011/6558 231), Danilo Ćirković ( izvršni direktor za osiguranje, telefon 011/6558 252), Petar Pavlović (direktor Sektora za kredite, telefon 011/6558 230), Vesna Jovetić (direktor Sektora za garancije i kreditnu analizu, telefon 011/6558 232), Ivan Savić (direktor Sektora za osiguranje od komercijalnih rizika, telefon 011/6558 260), Marija Kulundžić Ivanji (direktor Sektora za osiguranje od nekomercijalnih rizika, telefon 011/6558 268), Tanja Kursar (direktor Sektora za faktoring, telefon 011/6558 240), Dragan Ilić (direktor Direkcije za reosiguranje i aktuarsku analizu, telefon 011/6558 267) i Biljana Jovanović (direktor Direkcije za upravljanje rizicima, telefon 011/6558 253).

Među najznačajnijim klijentima koje AOFI ističe ne nalaze se ni „Železara Smederevo", a ni „Mostogradnja", dva preduzeća koja se nalaze na vrhu spiska dužnika po osnovu aktiviranih garancija za kredite.

Razvojna agencija Srbije je tek nedavno osnovana i nalazi se još uvek u „v.d. stanju", iako upravlja kapitalom od osam milijardi dinara. Vršilac dužnosti generalnog direktora je dr Miloš Petrović iz Novog Pazara, direktor Sektora za direktna ulaganja je Radoš Gazdić (telefon 011/3398 830), Maja Pejčić je direktor Sektora za upravljanje projektima (telefon 011/3398-644), a Aleksandar Miloradović je viši saradnik za saradnju sa medijima (telefon 011/3398 774).

RAS se trenutno nalazi u prostorijama Privredne komore Srbije u Ulici Resavskoj 13-15, a zaposleni i dobro obavešteni tvrde da će za direktora uskoro biti postavljen Željko Sertić, donedavni ministar privrede.

Kada je u januaru 2016. Razvojna agencija Srbije (RAS) počela sa radom, na računu je već imala osam milijardi dinara, koliko je iznosio osnivački kapital koji joj je uplaćen iz republičkog budžeta. Ovo svakako nije celokupna suma sa kojom će ova institucija operisati, jer će država nastaviti da joj uplaćuje novac, kao što se vidi iz primera AOFI-ja.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SVI PREDSEDNIKOVI LJUDI: NOVI POČETAK ILI NOVA VLADA SRBIJE ZA SLIKANJE…!??

29. августа 2016. 1 коментар

 

Frenetičnim aplauzom poslanici naprednjačkog kartela pozdravili su formiranje nove srpske vlade. Slavljenička atmosfera prenela se u vinski podrum u Jajincima, vilu „Bokeljku" i redakcije „Kurira", „Informera" i Pinka.

Lako i uverljivo, pobedio je stari/novi premijer Aleksandar Vučić, poražena je Srbija, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, nekadašnji urednik dnevnih listova Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj!

 

                      Predrag Popović

NOVI POCETAK NOVE VLADE SRBIJE1

 

Besmislena kadrovska rešenja, program koji nema dodira sa stvarnim životom i mentalni poremećaji vladara odredili su smer u kome će Vlada nastaviti da uništava državu. Kao što smo u prošlom broju „Tabloida" najavili, Vučić je dozvolio da mu karakter pobedi inteligenciju i odlučio se da Srbiju, svoje ogledno dobro, vrati u devedesete, u nesreću i haos, u svoj prirodni ambijent, jedini u kome mogu da opstanu takvi lešinari.

Uspeo je. Porušio je mostove i prema istoku i prema zapadu. Po ko zna koji put demonstrirao je potpunu nezainteresovanost za poboljšanje odnosa sa Rusijom. Pred izbore napravio je koaliciju sa Srpskom narodnom partijom Nenada Popovića, kako bi lakovernim glasačima lakše prodao lažnu priču o svom rusofilstvu.

Kad je istekao rok upotrebe, Popovića je maknuo u stranu, namenivši mu, u najboljem slučaju, nekakvu kancelariju za nešto, za saradnju s Rusijom ili za sleganje ramenima, dođe na isto. S druge strane, iako uporno i vredno izvršava sve naloge iz Vašingtona i Brisela kojima se nanosi ogromna spoljnopolitička i ekonomska šteta Srbiji, Vučić je ovakvim sastavom kabineta i Zapadu pokazao zube. Odlučno je stavio do znanja da od Srbije mogu da rade što im se prohte, ali ne smeju da zadiru u lukrativne interese njega i njegove svite.

Da bi dokazao da nije samo okupacioni namesnik, nego i neprikosnoveni lokalni kalif, odbio je američke zahteve da obuzda batu Andreja i svemoćnog kuma Nikolu Petrovića. Ako majstori iz Lenglija hoće Kosovo, može. Ako žele da Srbiju uvuku u dužničko ropstvo, nije problem. Ne samo što se neće suprotstaviti zapadnim centrima moći, koji bez po muke devastiraju državu, nego će im u tome pomoći. Sve dok ne sputavaju nabujale ambicije najuticajnijih pojedinaca iz familije.

Ceo kabinet je sastavio u skladu s tim principomu inat Amerikancima. Oni su tražili da skloni Zlatibora Lončara, on ga je ostavio. Valjda zbog Lonačarevih izuzetnih zasluga na poboljšanju zdravstvenog sistema, pošto je evidentno da se deca sve uspešnije leče u inostranstvu, parama prikupljenim preko SMS-poruka. S istim motivom na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova ostavio je Nebojšu fantomskog doktora Stefanovića, pa i nesrećnog Aleksandra Vulina.

Da bi Amerikanci bolje shvatili poruku, Vučić je iz Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave najurio Kori Udovički i na njeno mesto postavio Anu Brnabić. Najavljujući njen ulazak u vlast, diktator je pokušao da jeftinim spinom prikrije suštinu. Kao glavnu referencu istakao je njenu seksualnu orijentaciju. Brnabićka je lezbejka! Šokantno!

Eto o čemu treba da trube režimski bilteni, sve hvaleći modernog i hrabrog premijera koji pristaje da, u skladu sa svetskim LGBT trendom, sarađuje sa gej osobama. Malo je državnika koji u svom okruženju imaju toliko homoseksualaca. Em, i njegova pastorka Nevena Janković je lezbejka, a među kumovima, ministrima i savetnicima ima više pedera nego Predrag Azdejković  u magazinu „Optimist".

Ono što Brnabićka preferira u svom krevetu, ili gde god već, verovatno ne zanima čak ni Jadranku Joksimović. Za Vučića je mnogo važnija njena uloga u korupcionaškoj aferi u kojoj je glavnu ulogu imao njegov vajni kum Nikola Petrović.

Prošlog leta javnost je saznala za stenogram presretnutog telefonskog razgovora, koja se tadašnjem predsedniku pokrajinske vlade požalila da kompaniju Kontinental Vind Projekt (CWP), čiji vlasnik je njen suprug Mark Krandal, reketira Vučićev kum.

Prema tim navodima, američka firma je uložila oko 300 miliona dolara u izgradnju vetro-parkova, ali direktor Elektromreže Srbije, bez obzira na potpisane ugovore, nije omogućio priključenje na srpski elektro-sistem, već je, navodno, tražio dva miliona dolara mita za tu uslugu.

U policijsko-medijskom igrokazu, Petrović je prošao poligraf i dokazao nevinost. Baš kao Šeron Stoun u „Niskim strastima" ili Darko Šarić na suđenju za šverc kokaina. Afera je potisnuta iz srpskih medija, ali ne i iz američkih diplomatskih depeša. Zbog toga, ali ne samo zbog toga, od Vučića je zahtevano da marginalizuje uticaj svog kuma.

Srpski Firer je na ultimatum odgovorio u svom stilu. Iz Vlade je najurio Lidijinu sestru Kori Udovički i na njeno mesto postavio Anu Brnabić, bivšeg direktora CWP, koja je tada demantovala tvrdnje vlasnika kompanije u kojoj je radila i svedočila u korist Nikole Petrovića. Da li je govorila istinu saznaće se kad padne ova vlast, u kojoj će, do tada, Brnabićka obnašati dužnost gej-ministarke.

Iako Ana Brnabić u karijeri ima samo reference koje garantuju ideološko-moralnu podobnost po američkim standardima (kao stručnjak za marketing, ispred USAID-a vodila je projekte reorganizacije lokalne samouprave u Rumuniji), s obzirom na prirodu njenog odnosa s Vučićem i Petrovićem, njen ulazak u Vladu neće obradovati nikoga u Lengliju.

Vučić neće morati dugo da čeka na odgovor. Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd" već najavljuje novi protest na kome će ponoviti zahtev za sankcionisanjem kompletnih idiota koji su u izbornoj noći pod fantomkama porušili zgrade u Savamali. Novim mandatom Nebojši dr Stefanoviću diktator je unapred odgovorio demonstrantima.

Naravno, briga Vučića za robotizovanog potrčka. Čuva ga samo da bi gazdama iz Vašingtona dao do znanja da mu ne diraju u zabran. Ustav i zakone Srbije spreman je da krši u njihovom interesu, ali oni moraju da mu dozvole da to nekažnjeno radi i kad sprovodi tiraniju nad građanima. Ako im se ne sviđa što on nezakonito hapsi i maltretira koga stigne, neka mu izađu na crtu, pa kome obojci, kome opanci, a svima slina.

Nova, kako premijer voli da je naziva, borbena vlada sklepana je tako da nervira i Amerikance i Ruse, a naročito Srbe. Nezainteresovan za odbranu državnih i nacionalnih interesa, Vučić se dobro pripremio za izolacionističku strategiju. U kabinet je uzeo nesrećnike nalike sebi.

Resor poljopriprede i životne sredine dodelio je Branislavu Nedimoviću, konvertitu svih boja. Genije iz Sremske Mitrovice to nije zaslužio samo dokazanom sposobnošću da se transferiše iz Čankove Lige, preko Koštuničinog DSS-a i izvesne grupe građana pravo u Srpsku naprednu stranku, nego i susretljivošću s kojom je batici Andreju Vučiću pomogao da u tom kraju raširi svoju nezvaničnu poljoprivredno-ugostiteljsku imperiju.

Za kooperativnost je nagrađen i Mladen Šarčević. Da zasedne u fotelju ministra prosvete preporučila ga je činjenica da je osnovao privatnu gimnaziju „Ruđer Bošković", u kojoj se školovao princ prestolonaslednik Danilo.

Ili su zasluge kompleksnije, kako može da se nasluti po glasinama da je Šarčević po vrlo povoljnim uslovima prodao gimnaziju najmoćnijem srpskom knezu koji je poznat po poslovanju pomoću falsifikovane lične karte. Šarčević o tome ni da pisne.

O drugim reketaškim Andrejevim akcijama Alek pišti u Skupštini, vređajući sve koji se usude da makar u hodniku pomenu sumnju da je batica postao vlasnik nekoliko prestižnih beogradskih restorana.

Vladan Vukosavljević u Ministarstvo kulture i informisanja nije došao zbog konkretnih zasluga, nego zbog Vučićeve sklonosti da se okružuje sebi nalikim moralnim kreaturama. Kad je obznanjeno njegovo postavljanje na Tasovčevo mesto, analitičarima je pažnju privukao detalj o poslovanju s nekretninama. Tačno, ali nebitno.

Mnogo je važnije istaći da on zaista ima veze s kulturom i informisanjem. Pored toga što i sam piše vrhunske kulturološke i sociološke analize, Vukosavljević ima prefinjen ukus za lepu književnost. Autor ovog teksta u januaru 2011. objavio je svoju prvu knjigu o aktuelnom diktatoru, „Vučićev rečnik". Tu knjigu niko nije tako nadahnuto hvalio kao Vukosavljević. Što bi Vučić rekao, hvala mu na pohvalama.

Vukosavljeviću, pametan je čovek, nije bilo teško da pozitivno oceni knjigu o sablasno smešnom glavnom junaku Vučiću. Možda se i prepoznao. Sličnost postoji, a s njom sam se suočio 2004. godine.

Na izborima za gradonačelnika Beograda Vukosavljević je vodio informativnu službu Zorana Drakulića, kandidata Demokratske stranke Srbije. Težak posao. Drakulić, vlasnik „Ist Pointa", verovatno jeste sposoban biznismen, ali sigurno nema ni mrvu talenta za politiku.

Bez sklonosti ka jakim paroloma, zagledan samo u surovu realnost, neprijatno uštogljen i nespretan u konfliktnim situacijama, Drakulić nije mogao da privuče pažnju, a kamoli podršku javnosti. No, mudri Vukosavljević se dosetio kako da, citiram, sivog tajkuna predstavi kao običnog čoveka iz naroda.

– Treba mi Ceca! – rekao mi je Vukosavljević i objasnio strategiju: – Koštunica je na vlasti, a Ceci je potrebna podrška policije i pravosuđa. Potrebne su joj i pare. Mi imamo sve to. S druge strane, nama je potrebno da ona podrži Drakulića. Kad bi se uključila u kampanju, to bi nam značajno podiglo rejting…

Ne samo što je pametan, Vukosavljević je i vredan. Napravio je neki lascivni video-klip sa Cecom u prvom planu, kojim je hteo da insinuira neku vezu sa Drakulićem. Koliko znam, od te manipulacije ipak je odustao. Međutim, nije odustao od želje da mu pomognem.

Iako sam pokušao da mu objasnim da nemam nikakav kontakt s Arkanovom udovicom i da sam siguran da ona ne bi pristala da se uključi u bilo čiju političku kampanju, sticaj okolnosti je poterao vodu na Vukosavljevićevu vodenicu. Pukim slučajem zatekao sam se u društvu Danice Drašković kad se pojavila njena prijateljica Ceca Ražnatović. Svratio je i Dragan Kojadinović, kandidat SPO-a za istu funkciju na koju je reflektovao Drakulić.

Nedopustivo naivan, predložio sam Ceci da na isti način, kao Kojadina, podrži i Drakulića. Dogovorićemo njihov „slučajan susret" u nekom restoranu, fotografisaćemo ih i – gotov posao. Ona neće javno da se umeša u politički brlog, a pokazaće dobru volju prema kandidatu stranke na vlasti.

Vukosavljeviću samo što šiške nisu porasle od radosti. U utvrđeno vreme Ceca je došla u „Klub književnika" i, gle čuda, sela za Drakulićev sto, oko koga su se motali fotoreporteri redakcije u kojoj sam tada radio. Posao obavljen. Mi na naslovnoj strani imamo Cecu, Drakulić u kampanji ima Cecu, Vukosavljević ima pozamašan honorar.

– Sram te bilo! Nisi smeo ovako da me namestiš, stidi se – isto veče mi je Ceca sasula u telefon.

Šta sam skrivio, saznao sam s naslovne strane „Kurira". Eno i tamo Cece s Drakulićem. Posle svega što je „Kurir" pisao o njoj dok je, tokom „Sablje", bila u Centralnom zatvoru, Ceca je odbijala svaku saradnju s tim novinama. Uverena da sam je ja namestio njenim neprijateljima, opasno se naljutila.

Sa zakasnelim paljenjem, setio sam se da je tu prevaru mogao da osmisli samo Vukosavljević. On to nije negirao. Naprotiv, uživao je u uspehu podvale.

– Šta si očekivao? „Kurir" ima veći tiraž – mangupski se cerekao.

Pošto „Kurir" nije mogao da mu privede Cecu, odlučio je da je meni ukrade. Ali, ako Vukosavljević po prevarama i lopovluku liči na Vučića, priznajem da i ja imam sličnosti s Firerom, makar po osvetoljubivosti.

Sačekao sam nekoliko dana, do konvencije Zorana Drakulića. Za samit Koštuničinih amiša u Domu sindikata pripremio sam lepu naslovnu stranu s velikom fotomontažom Drakulića, sve s kapima krvi koja mu se cedi niz lice i uveličane očnjake, uz prikladan naslov „Drakula vreba ljude po kafanama" i tekst u kome sam objasnio spletku sa Cecom.

Drakulić je kasnije tvrdio da nema veze s tim i da sam mu mnogo muke zadao, ćerke su mu plakale kad su videle fotomontažu. Od emotivnog tajkuna, mnogo prizemniji bio je Vukosavljević. Kampanja mu je propala, džabe je ukrao estradnu zvezdu, a tvrdio je da mu Drakulić nije platio ni dinara. Kako god bilo, Drakulić je vremenom nestao s političke scene, Ceca danas zabavlja Vučićeve kumove na privatnim žurkama, Vukosavljević je napustio DSS i priklonio se parazitskoj frakciji Andreje Mladenovića.

Uz te prevarantske performanse, kojima dokazuje spremnost da izigra i onoga koga moli za pomoć, Vladan Vukosavljević je podobnost za saradnju s Vučićem dokazao i kao suvlasnik izdavačke kuće koja je pravila nedeljnik „Evropa", u kojoj su svoj udeo imali Dragan Đilas, Željko Cvijanović, Igor Ivanović, Dragan Kopčalić i još nekoliko tipova koji bi se o jadu zabavili kad bi se primenjivao Zakon o poreklu imovine.

Kao što je očekivano, Vučić je u koaliciju opet uzeo Ivicu Dačića. Provukao ga je kroz blato, kriminalizovao ga i ponizio, a onda mu je ispunio sve želje. Iako simbioza tih štetočina izgleda sasvim prirodno, do nje ne bi došlo da Dačić nije na vreme ucenio Firera.

Za razliku od Vučića, brutalnog siledžije, Dačić je vešt, vredan i mudar manipulant. Srpskim glasačima Dačić je nametnuo uverenje da je „ruski čovek", da ima bezrezervnu podršku Vladimira Putina, gospodara Srbije, Rusije i ostatska sveta.

Istovremeno, stranim gazdama, onima iz Vašingtona i Brisela, milion puta je dokazao pseću odanost i spremnost za bespogovorno izvršavanje najprljavijih zadataka. Ipak, i domaći glasači i mentori iz tuđine, zna Dačić, ne mogu da ga spase od Vučića. To je morao da obavi sam.

Čim su zatvorena biračka mesta u Republičku izbornu komisiju počeli su da stižu izveštaji. Smotani Dejan Đurđević i ostali naprednjački prevaranti našli su se u čudu kad su videli da kontrolori SPS-a vredno poništavaju sve izveštaje s glasačkih mesta. Gde god bi se primetila makar i minimalna nepravilnost, našao bi se lokalni socijalista da podnese prigovor.

Opozicioni kontrolori su poništili oko 10, a Dačićevi oko 60 odsto izveštaja. U RIK-u je nastala uzbuna, naprednjaci nisu shvatali šta se dešava. Nisu bili jedini. I funkcioneri SPS-a su se našli u čudu.

Vladimir Zagrađanin i Veljko Odalović imali su pune ruke posla, morali su da partijskim drugovima iz unutrašnjosti objašnjavaju da nastave s poništavanjem izveštaja i da ne mare za pritiske naprednjaka.

Vučić je shvatio kakvu mu spletku priprema Dačić. Zato ga je pozvao u sedište naprednjačkog kartela na Novom Beogradu.

Zašto to radiš? – pitao je Vučić.

– Ima mnogo nepravilnosti, ali rešićemo to… – pravio se naivan Dačić, nasmejan kao Halid Bešlić posle petog vinjaka.

– Kako ćemo rešiti? Ako se ovo nastavi, moraćemo da poništimo izbore. Ovi tvoji su podneli prigovore na mestima na kojima je glasalo više od 300.000 ljudi…

– Pusti to… Papiri nisu bitni… Nego, hajde da se dogovorimo oko ministarskih mesta koje zaslužuju kadrovi Socijalističke partije…

Dačić je imao sve dokaze izborne krađe, a sigurno ih još skriva u nekom koferu, za zlu ne trebalo, ali važnije mu je bilo da uceni Vučića. Uhvaćen s rukama u tegli pekmeza, diktator je bio prinuđen da podvije rep i prizna poraz. Pristao je da u vladu uzme Dačića, Aleksandra Antića i Slavicu Đukić Dejanović.

Pre dva meseca, na ovim stranicama, objavio sam informaciju o proslavi koju je Ivica Dačić organizovao u jednom restoranu zatvorenog tipa na Banovom Brdu. Kad sam link za taj tekst objavio na Tviteru, reagovali su potpredsednik SPS-a Branko Ružić i predsednik Mladih socijalista Đorđe Đoković. Demantovali su tvrdnje da će SPS opet napraviti koaliciju sa SNS-om. Sada glasno ćute i čekaju svoje parče ratnog plena.

Slavici Đukić Dejanović samo što nije izmakao njen deo vlasti. Iako joj je obećao funkciju ministra zdravlja, Vučić je početkom jula okrenuo ploču i pustio glasinu da će na Lončarevo mesto instalirati naprednjaka Lasla Puškaša.

Nervozna Slavica odgovorila je tračevima o Puškašu i misterioznom, nikad policijski i sudski objašnjenom nestanku njegove prve supruge. Kad to nije dalo željene rezultate, plasirala je priču da piše medicinsku analizu Vučićevih mentalnih poremećaja. Čak mu je i odredila dijagnozu – paranoidna psihoza.

Stručna literatura, sudeći po definiciji tog oboljenja, potvrđuje Slavičine sumnje. „Paranoja je veoma teška i retka duševna bolest, koja najčešće pogađa osobe između 30 i 45 godina. Poreklo ovog poremećaja nije poznato, ali se kao mogući uzroci navode povrede glave, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, stres, traume, genetika i struktura ličnosti. Paranoja se karakteriše sa sumanutim idejama koje su pogrešne, nerealne i ne podležu korekcijama.

To znači da paranoična osoba veruje u svoju zamisao i ne prihvata nikakva druga logična objašnjenja. Tako bolesnik može verovati da ga nego prati, sprema zaveru protiv njega ili mu čita misli, kontroliše osećanja, misli i pokrete, upravlja njegovim ponašanjem na energetskom nivou i slično. Paranoidna psihoza se uglavnom ogleda kroz nizak nivo samopoštovanja obolelog.

Paranoik se duboko u sebi oseća slabim, inferiornim i neuspešnim, te se grandioznost i osećaj posebnosti, koji često prezentuje, može razumeti kao kompenzatorni mehanizam osećaja inferiornosti. Ljudi s ovim poremećajem retko traže pomoć psihijatra, a čak i kada dobrovoljno pristanu na lečenje, uvereni su da nemaju psihičke poteškoće i da to nisu simptomi paranoje, već da su ih drugi izneverili. Osobe sa paranoidnim poremećajem su inteligentne i veliki perfekcionisti, pritom su sumnjičave i veruju da su samo one pravedne. Veoma često imaju izlive besa…"

Dijagnozu je nekoliko dana, svakom svojom rečju i gestom, potvrđivao lično Aleksandar Vučić na sednici Skupštine na kojoj je opet izabran za premijera. Kao piljarica sa Bajloni-pijace, svađao se s opozicionim poslanicima, na korektnu kritiku odgovarao je najprljavijim uvredama, klevetama i pretnjama. Usiljeno se smejao, predisao i besno uralao, a nekoliko puta je grizao svoju podlakticu , kako bi sprečio jauke.

Na Bojana Pajtića je poveo hajku jer je pomenuo princa Danila. Nema veze što je Vučić pre toga vređao Pajtićevu suprugu Vesnu. Članovi tuđih porodica nisu bitni, oni su legitimna meta.

U replici na pristojan govor Boška Obradovića, Vučić ga je optužio da bije svoju ženu. To je, sigurno, zgrozilo čak i Kseniju Janković-Vučić , koja je 15 godina trpela stravičnu torturu, što nije mimoišlo ni njenu naslednicu Tamaru Đukanović-Vučić. I na račun Saše Radulovića premijer je izrekao mnogo prljavih ličnih diskvalifikacija.

Samo Đorđe Vukadinović je našao pravi način za polemiku s Firerom. Iako to niko ne bi očekivao od seksi Đoleta, on je Vučiću, onako opušteno, u prolazu, poslao poljubac. Svaka čast na hrabrosti. Vučić će mu možda oprostiti taj emotivni istup, ali Nebojša dr Stefanović, Nikolina Selaković i ostali ljubomorni pripadnici vođine momčadi mogu da budu opasni.

Vučićev ekspoze (ili, kako kaže Zoran Babić, eksploze) naprednjaci su doživeli kao naučno delo. Dobro, u njemu ima i takvih detalja. U tački 4, objašnjavajući plan inovacija kojima želi da stvori „snažnu poljoprivredu i održivo selo", diktator je podržao proizvodnju genetski modifikovane hrane.

– Znate li vi šta je čeri paradajz? Modifikacija gena jedne odvratne životinje i jedne biljke i to sad jedemo i uživamo u tome i pričamo kako jedemo genetski nemodifikovanu hranu i mnogo smo pametni… – rekao je Vučić.

Da je čeri paradajz nastao ukrštanjem gena odvratne ribe list i običnog paradajza verovatno su utvrdili najviši naprednjački naučni autoriteti Marjan Rističević i Vlada Đukanović Bizon. Nažalost, izostala je reakcija zdravstvenih radnika, psihijatara pre svih, koji su zanemarili Hipokratovu zakletvu i ćutke odbili da pruže pomoć Vučiću, očigledno bolesnom.

U poslednjem činu patološkog igrokaza u Skupštini članovi nove, borbene Vlade položili su zakletvu, odnosno, kako se to kaže u njihovom miljeu, omertu.

Rasim Ljajić je zablistao recitacijom, pošto tekst zakletve već zna napamet. S druge strane, pospani Milan Krkobavić nije stigao da uglas prati kolege, pa je samo na kraju doviknuo: „I ja… i ja se zaklinjem, isto…"

Predstava o novoj Vladi počela je kao komedija, završiće se kao tragedija.

Već za mesec-dva doći će do njene rekonstrukcije, čime će početi predizborna kampanja za predsedničke izbore. To će biti prva dobra prilika da normalni deo Srbije spusti zavesu na scenu koju je okupirao paranoidni diktator.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REZOLUCIJA KOJA SE NE PRIMENJUJE: I MOST PREDATI ZATO ŠTO TAKO TREBA, TAKO MORA, TAKO DRUGI HOĆE…

25. августа 2016. Коментари су искључени

 

Predajom mosta u Kosovskoj Mitrovici, Vučić je utro put nestanku Srba u ovom gradu, a možda i u Južnoj Pokrajini. Srpska Vlada na čelu sa Vučićem i Dačićem sve čini da realizuje svoj dogovor o prodaji sunarodnika na KiM i njihovom trajnom uklanjanju sa ovih prostora.

Predajom mosta na Ibru, koji je čuvao Srbe od najezde pomahnitalih Albanaca, Vučić je ostvario još jednu od svojih izdaja, čije su posledice dalekosežne i nepopravljive.

                  Ivan Maksimović

TAKKO TREBA, TAKO MORA, TAKO DRUGI HOCE1

Glavni most u Kosovskoj Mitrovici od leta 1999. nakon okupacije KiM, ispresecan je ožiljcima sukoba koji su se na njemu, i oko njega, odigrali. Iskustvo i žrtve opravdano sprečavaju pozitivna očekivanja od otvaranja na kome je počelo da se radi, jer od preko 120 sukoba, koliko ih je izbrojano, svaki su izazvali Albanci, a ni jedan Srbi.

Svega nekoliko dana boravka na KiM 1999. bilo je dovoljno pukovniku Žaku Ogaru da shvati da je njegova „Francuska izabrala pogrešnu stranu„.

On to nije želeo da učini i samostalno donosi odluku da zatvori most kako bi sprečio nasilje. To je bila prva barikada na ovom mostu i značajan potez koji je omogućio da Srbi opstanu u ovom delu pokrajine.

Za Magazin Tabloid, povodom aktuelnih dešavanja, pukovnik Ogar se priseća tog vremena:

„Kada sam odlučio da zatvorim glavni most u Kosovskoj Mitrovici, na početku angažovanja francuskih jedinica na severu srpske pokrajine, krajem juna 1999., to je bila neka vrsta “hitne mere“.

Iz bezbednosnih razloga sam želeo da izolujem srpska naselja, uglavnom severno od Ibra od albanskih južno od Ibra, i nisam shvatao da to može da postane nešto “više“ od izolacije kritičnih oblasti. U stvari to je bila „najmanje loša odluka“ u tom trenutku.

Naravno, to nije rešilo problem srpskih enklava pod opsadom južno od Ibra, ali je omogućilo da se stabilizuje zapaljiva situacija unutar samog grada, Kosovske Mitrovice i ograniči upad Albanaca na sever, čiji je cilj bio proterivanje srpskog stanovništva koje bi napustilo svoje kuće i imanja“.

On je posle nepunih mesec dana smenjen i povučen sa KiM, ali je to zacementiralo situaciju za naredne gotovo dve decenije. Srbi tada kroz udruženje građana „Čuvari mosta“ organizuju nadgledanje severnog prilaza mostu.

Predsednik udruženja, Vladimir Gile Rakić konkretno je predlagao formiranje srpskog entiteta, sa srpskom policijom i vojskom, a KFOR da ostane na linijama razgraničenja između Srba i Albanaca.

Međutim, govorio je te 2002.,“…UNMIK želi da se obračun sa čuvarima mosta tokom priprema za preuzimanje svih institucija – opštine, zdravstva, pravosuđa. Onda ćemo izgubiti vezu sa maticom, sve se uklapa u neku buduću nezavisnu državu„.

Izgledalo je da situacija počinje da se smiruje, ali je varka trajala do 17. marta 2004. godine kada je na hiljade Albanaca, usled lažne vesti o potapanju njihovih dečaka u reci, izazvalo masovne nemire  na severnoj obali, a glavni sukob odvija se na mostu.

Snajper sa južne obale ubio je dvoje i ranio nekoliko okupljenih Srba koji su goloruki pokušavali da se odbrane. Francuski KFOR ga je vrlo brzo likvidirao. Most je opet blokiran na nekoliko godina.

Organizovani napad na sever KiM, koordinisan iz međunarodnih službi, a u izvođenju albanskih specijalnih jedinica ROSU, jula 2011. ponovo je uznemirio Srbe na severu koji su tada blokirali sve putne pravce sa juga, a glavni most „tek“ polovinom septembra.

Na pregovorima u Briselu jedna od glavnih tema, osim postepenog povlačenja srpskih institucija sa teritorije KiM i uspostavljanja kvazi-institucija albanskih separatista, bilo je uklanjanje barikada.

Nemačka insistira da se uz Dačića aktivnije uključi i Aleksandar Vučić, kako bi pregovori bili „što uspešniji“ a rezultat toga je i početak radova na mostu. Svi ljudi zaduženi za koordinaciju i sprovođenje radova, sa srpske strane, članovi su SNS-a. Nametnuti „lideri Srba“, koje postavlja Vlada bez raspisivanja ikakvih izbora, pristaju na bukvalno sve postavljene zadatke.

U po noći, juna 2014., sa mosta uklanjaju betonske barikade. Kancelarijа za KiM izdala je ponižavajuće saopštenje da su one uklonjene „uz pomoć građana Kosovske Mitrovice“ koji su ih i podigli, a usled poverenja premijeru Vučiću koji „na vrhuncu popularnosti“ nije smeo ni nos da promoli bez stotinak pripadnika Žandarmerije.

Albanci su ovo shvatili kao znak predaje i slabosti Srba, te počinju da insistiraju na potpunom uklanjanjanju „parkića mira„. Organizuju proteste, najmasovnije od 17. marta, a pod nazivom „ili vi, ili mi“. Zapaljeno je nekoliko automobila i uz pomoć specijalnih jedinica EULEKS-a, protesti su tu i zaustavljeni.

Protiv otvaranja mosta javno je istupio jedino DSS bledunjavim saopštenjem tipa „samo kažem“. Čak i na takvo reaguje čitav aparat zadužen za sprovođenje „revitalizacije“ insistiranjem na opsežnim merama „predupređivanja nemilih događaja“, čime umesto sigurnosti ulivaju strah u kosti.

Strahovanja da će mnogo toga krenuti po zlu dodatno potkrepljuje i saopštenje Gorana Rakića gradonačelnika „Severne Mitrovice“, po sistemu takozvane „Republike Kosovo“, koji se u ovako bitnom momentu nije pojavio „uživo“ jer bi svojim ograničenim retoričkim sposobnostima svakako naneo štetu osetljivom problemu.

„Zajedno sa gradonačelnicima, radna grupa će redovno nadgledati i revidirati prevladavajuće političke i bezbednosne uslove u opštinama tokom i nakon procesa obnove. Policija Kosova, Euleks i Kfor u skladu sa svojim odgovarajućim mandatima, obezbediće bezbednu i sigurnu sredinu“, zaključuje se u saopštenju u njegovo ime dostavljeno medijima.

Istovremeno, Aleksandar Spirić, predsednik „privremenog organa“ za upravu grada pri Vladi Srbije kome je kudikamo bilo lakše da se pojavi, jer ima višegodišnje iskustvo kao TV voditelj, te je providno, ali zadovoljavajuće izrecitovao pripremljeni tekst, otvaranje mosta je predstavio kao „razvoj i modernizaciju koju ovaj grad zaslužuje„.

Istovremeno, na terenu će ovo biti prva barikada ikada postavljena Srbima, jer zatvaranjem ulice od mosta ka centru će onemogućiti odvijanje saobraćaja u severnom delu grada.

Gile Rakić, nekadašnji vođa čuvara mosta, danas član upravnog odbora društva Ščerbina, kratko kaže da „ne samo da ne treba da se otvori, već taj most ne treba ni da postoji. Da ga nema, to je jedino rešenje koje Srbima garantuje opstanak„.

On ni pešačku zonu ne vidi kao bezbednu. „…Tom zonom će šetati Albanci u velikim grupama. Uznemiravaće devojke i izazivaće tuče, jer oni ni za ubistva Srba ne odgovaraju, a kamoli za tuče. Da ne pominjem to što će tu biti mnogo veća gužva nego sada pa neko od njih može da ostavi kraj šetališta ‘paket’, udalji se i sve digne u vazduh„. Više od ovoga nije želeo ni da govori ni da sluti.

Istog mišljenja je i Milorad Trifunović, predsednik udruženja porodica nestalih i kidnapovanih koji kaže da „ne da ovo nije dobar trenutak za otvaranje mosta, već takav trenutak ne postoji! Most nikada ne bi trebao da bude otvoren“ kaže on za Magazin Tabloid.

Po njegovom mišljenju, neće biti problema samo u okolini već na celom severu. „…Jednog dana se može desiti da tu bude više Albanaca nego Srba, i onda će Srbi morati da se sele. Znate već kako oni rade, dovedu jednog, pa još dvoje, pa još petoro svojih i tako dok se ne utvrde a onda počinju sa pritiscima kako bi oterali Srbe koji tu vekovima žive. Oni ne žure, sve rade smišljeno, ja sam to doživeo u Vučitrnu a otvaranjem mosta njima će definitivno biti omogućena ekspanzija na sever„.

Svoja uverenja potkrepljuje planovima o kojima mu Albanci govore otvoreno. U poslednje vreme, ohrabreni politikom povlačenja srpske državnosti sa KiM „Srbima prodajemo stanove ispod cene jer znamo da će to biti naše. Imamo papire i taj stan ne može kasnije da kupi niko osim nas a vi ćete morati da ih prodate“ rekao mu je jedan od njih.

Početak građevinskih radova na mostu objavila je Kancelarija Evropske unije na Kosovu uz ocenu da će „most u Mitrovici postati simbol normalizacije odnosa među zajednicama na Kosovu“.

Obnova mosta, investicija čija vrednost premašuje 1,2 miliona evra, finansira Evropska unija, „u velikoj meri će doprineti olakšanju kontakata ljudima u Severnoj Mitrovici, Južnoj Mitrovici i šire“, navodi ova Kancelarija.

Popodne je prvog radnog dana na mostu. Sa južne strane grada Albanci masovno prelaze u srpski deo. Ponajviše je mladih. Dolaze, nadmeno, provokativno demonstrirajući „oslobađanje“ mosta. Jedan od njih ustaje i prilazi ,na albanskom tražeći upaljač. Kad dobije odgovor na srpskom „počasti“ sagovornika pogledom punim mržnje i gneva.

Među posetiocima ima i starijih. Posmatraju, neki nemo, neki kao da kažu „već je krajnje vreme“. Mnogi odlaze dublje u srpski deo, šetaju, onda u povratku sa osmehom na licu fotografišu most sa severne strane, ređe se i sami fotografišu kraj njega.

Prema istraživanju profesorice Prištinskog univerziteta, sada u Kosovskoj Mitrovici, Mitre Reljić, južna strana grada krcata je novoimenovanim ulicama koje nose imena albanskih „heroja“.

Sa druge strane grada, u kome žive Srbi, posvećene herojima su samo dve površine. Ulica majora Milana Tepića i trg braće Milić od kojih su dvojica poginula tokom NATO agresije a treći umro od tuge za njima.

Planirano je da nova saobraćajnica prođe upravo tim trgom. Shvativši kako će se to odraziti u javnosti, predstavnici Vlade Srbije posetili su njihovu majku u Kraljevu, jedinog preživelog člana porodice.

Za Tabloid ona kaže da „…Razume da se radi o velikom projektu i nada se da će ispuniti obećanje o izmeštanju trga na neko drugo prikladno mesto“. Međutim, problem je što u Kosovskoj Mitrovici ne postoji druga lokacija na kojoj bi bilo moguće izmestiti trg, pa se sumnja da će posao biti traljavo odrađen ili možda uopšte i neće.

Blag pristup i pokazano „razumevanje“ uticali su utešno na usamljenu ženu, pritisnutu bolom i samoćom, a udaljenu od poprišta sukoba poslednjih 17 godina. Sa ovdašnjim Srbima to nije tako.

Jedan od njih kaže da nije morao da „preko trga, preko srpskih leševa gazi put Albancima“ ali i da ta simbolika nije slučajna. Milići su rođaci i Trifunovića.

„…Kako mogu da gledam na to kada su ubijeni od NATO fašista i umrli od tuge za braćom? Njihov otac je umro najviše od bola jer je bio duboko ubeđen u ravnopravnost svih, a onda je na teži način shvatio da je bio u zabludi. Sada će se i trg koji nosi njihovo ime, ukinuti. Da ne bode oči Albancima, jel’ ?

Možda će naći nekoga ko će braniti ideju o „razvoju“ ali svi koji su izgubili nekoga a govore suprotno od ovoga što ja govorim, glođu meso sa kostiju svojih najbližih“ nedvosmislen je Trifunović.

Ovakav stav deli ogromna većina Srba iz Kosovske Mitrovice koji tvrde da ishod ne može biti povoljan ako su postupci jednostrani. Srbi ne mogu ni da pomisle o slobodi kretanja južno od Ibra dok se insistira od celog sveta da dozvole slobodan promet robe ljudi na delu KiM na kome Albanaca nikada nije bilo.

„…Danas, po onome što znam o situaciji i položaju Srba na Kosovu i Metohiji, biće počinjena ozbiljna greška uklanjanjem kontrolisanog pristupa mostu. Pogrešno je u političkom, psihološkom i bezbednosnom smislu“ siguran je pukovnik Žak Ogar, danas vlasnik firme i konsultant za pitanja bezbednosti.

„…Jedino održivo rešenje jeste puna implementacija Rezolucije 1244 koja definiše prostor Kosova i Metohije kao dela države Srbije.

Rezolucija je važeća, doneta od strane Ujedinjenih nacija. Zašto nije poštovana od strane Evropske unije?“ – pita se pukovnik kome je trebalo nekoliko dana da shvati svu suštinu vekovnog sukoba Srba i Albanaca na prostoru Kosova i Metohije, a kome se ne nazire kraj, ali ni pozitivan ishod u dogledno vreme.

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEZAVRŠENI RADOVI, PROIZVOLJNI TENDERI I I MODELI POSLOVANJA KANCELARIJE ZA KOSOVO I METOHIJU?

22. августа 2016. 1 коментар

 

„Aleksandar Vučić iz Srpske radikalne stranke sa 12.700 dinara uspeo je da preživi samo deset dana i on je prvi izašao iz eksperimenta. ‘Sa dvoje male dece ne može duže ako nećete da ih ostavite da gladuju’, kaže Vučić".

Ovo je objavio Blic 10. aprila 2004. godine, o eksperimentu da tadašnji poslanici prežive mesec sa prosečnom platom u Srbiji. Deset godina kasnije, Vučić dolazi na mesto politički najuticajnijeg čoveka Srbije između ostalog i pričom u predizbornoj kampanji da će se odlučno boriti protiv korupcije i da će samo kroz javne nabavke uštedeti 600 miliona evra.

 

                     Ivan Maksimović

POSLOVNI PROJEKTI KANCELARIJE ZA KIM

 

Verujući Vučićevom obećanju, očekivalo se da će rezultate osetiti barem oni najugroženiji u šta vas svakako svrstava nemogućnost zaposlenja ili eventualni odlazak na posao pod rizikom da izgubite život ili vam se nestanete bez traga, kako živi najveći deo Srba na KiM kojima je pride, kroz suze, obećano i poništavanje svega do tada dogovorenog u Briselu.

Po prirodi stvari, kolo je prvi poveo Aleksandar Vulin koji se „uhlebio" dolaskom na mesto Direktora Kancelarije za KiM iako sa Kosovom i Metohijom nije imao baš nikakve veze niti se njime bavio do tada.

Brzo je usledio prvi korak u povećanju bezbednosti Srba o instaliranju kamera za nadzor u Zvečanu i Kosovskoj Mitrovici. Ugovor sa izvođačem je potpisan 7. decembra 2012. godine sa oznakom „Strogo poverljivo".

Radove je trebala da izvede firma DBS Konsel sekjuriti servis, inače u vlasništvu njegovog druga Uroša Čubrilovića kome je celokupna suma isplaćena avansno u visini od milion evra. Od kamera, do danas, ostala je samo legenda... Ovaj ugovor, izuzetno je simptomatičan, pre svega po tome što je mimo svih zakona sklopljen bez tendera što postaje model po kome Kancelarija za KiM „legalno posluje" do danas.

Pred albanske kvazi-izbore, novembra 2013. godine, predizbornu kampanju liste „Srpska" na čijim plakatima se nalazio lik Aleksandra Vučića, vodi Vulin koji u više navrata ponavlja kako „samo Srbi mogu da oteraju Srbe sa Kosova raznim nesuglasicama i svađama"! Istovremeno najavljuju otvaranje novih radnih mesta ne bi li privukao Srbe da izađu na albanske kvazi-izbore na severu KiM i pomognu Vladi da ostvari svoj plan.

Obećanje o novih 1.000 radnih mesta dato je dva dana pre prvog, propalog, kruga ovih lažnih izbora a „veće ekonomske projekte" Vlada započinje nakon „uspešno" održanih šiptarskih izbora dve nedelje kasnije uz brutalnu asistenciju žandarmerije, batinaša, pretnji otkazima i ucenama. Krajem tog meseca Vulin otvara prvu a mesec dana kasnije i drugu fabriku! Jednu u Zubinom Potoku drugu u Žitkovcu pri fabrici konfekcije „Javor" iz Ivanjice.

U fabrici, koja je i ranije postojala a čiji kapaciteti su iskorišćeni za ovaj marketinški trik, pre toga je radilo 240 ljudi a sa novim pokretanjem upošljeno je 120, izjavio je Vulin medijima.

Mesec dana kasnije, krajem decembra, otvoren je i drugi pogon „Javora" u zgradi civilne zaštite u Žitkovcu kraj Zvečana. Tu su obezbeđena mesta za 50 radnika. Međutim, misterija je u tome što je direktorka „Javora", Skarlet Đokić, na otvaranju rekla da je realizacija ovog poslovnog projekta pokrenuta u Zubinom Potoku pre mesec dana gde je primljeno 60 radnika što je broj koji su i zaposleni potvrdili!

Radnici su primili dva redovna primanja u punom iznosu od 10 odnosno 15 hiljada dinara mesečne zarade da bi svaka sledeća počela da kasni a na kraju su ostali i bez toga a u julu, do kada je najavljeno ostvarenje plana od novih 1.000 radnih mesta, fabrika prestaje da radi. Ovo je proteklo bez ikakve medijske pažnje u Srbiji…

Danas bivše radnice ne žele da govore o tome. Na pitanje šta se tamo dešavalo refleksno stežu vilice kako ne bi ispustile nikakav glas, odmere vas od glave do pete, kratko zagledaju i bez glasa, nonšalantno okrenu glavu u drugu stranu.

O nameri Vlade Srbije govori stanje tog preduzeća koje je od 2010. godine bilo u restuktuiranju, zarade nisu bila redovno isplaćivane, pa čak ni radne knjižice nisu overavane a radni staž nije upisivan zbog čega su radnici u Ivanjici više puta stupali u štrajk.

Nešto pre otvaranja druge fabrike, 14. Decembra 2013, godine, godinu dana od uspostavljanja (čvrstih) administrativnih prelaza na severu KiM, nametnuto je carinjenje robe u korist tzv., „republike Kosovo" koja kroz taj prelaz stigne i na sever KiM gde ništa od šiptarskih „institucija" nikada pre nije funkcionisalo!

To je sa sobom povuklo obavezu registrovanja kod šiptarskih „institucija", povećalo namete na robu i tako uputilo srpske privrednike na saradnju sa nelegalnim strukturama a čitav sever stavilo pod administrativnu šapu jedne druge organizacija, takozvane „republike Kosovo"

U jednom danu sve privredne delatnosti, izuzev onih lokalnih poput manjih zanatskih radnji, pretvorene su u ilegalne, kaže srpsko zakonodavstvo. Ovim je izazvana polarizacija Srba na one koji nekako prihvataju i one koji ne bi da nikada prihvate albanska dokumenta. Tako su započele razne neuglasice i svađe…

Krajem maja 2014. godine, na čelo Kancelarije za Kosovo i Metohiju dolazi Marko Đurić, politički-anonimus, sumnjivog porekla ali definitivno "tenderski tradicionalista". Već juna meseca započinje izgradnja takozvanog trga „Cara Lazara" i pešačke zone kraj mosta na Ibru. Radnici i mašine se pojavljuju iznenada i neočekivano. Započinju radovi u izvođenju firme „AD Novi Pazar Put", iste one koja je izvela i radove na podizanju granice između KiM i ostatka Srbije.

Na panou istaknutom kraj gradilišta šturi podaci o projektu i naglašeno „faza: pripremni radovi" a obavezan datum završetka radova – potpuno izostavljen. Nikakav tender ni za ovo nije rapisivan javno a koliko su radovi iznosili i da li je suma isplaćena izvođač radova do ovog trenutka nije odgovorio. Radovi su uskoro prekinuti a iza toga je ostao samo duboko izoran asfalt kraj mosta.

Inače, i nedavno podignut spomenik Svetom knezu Lazaru, prošao je polovičan tender. On je objavljen za uređenje platoa koje je pripalo preduzimaču iz Zvečana a koji je unajmio šiptarske firme i radnike za taj posao jer njihovi fizikalci rade za 6 evra dnevno usled strašnog siromaštva u kome se nalaze, što je Srbima još uvek neprihvatljivo.

Za samu skulpturu, centralni deo spomenika, nije bilo nikakvog tendera niti ima informacija o tome koliko je spomenik koštao. Sve ovo dodatno bode oči Srbima posebno kada se sete obećanja o „novim radnim mestima" a najčešće bez posla gledaju kako im baš Šiptar uređuju grad.

Izgradnja povratničkih naselja u Zvečanu i okolini, od kojih "Sunčana dolina" gigantskih razmera, takođe je započeta nameštenim tenderima, bez mogućnosti javnosti da uopšte ima uvid u te procese.

U međuvremenu su vršene javne nabavke i to – daleko od očiju javnosti. Sa apsolutnom novinom da baš iza svakog raspisanog i neraspisanog tendera, kao odgovorni organ, stoji upravo Kancelarija za KiM a ne, kao do tada, opštinski organi koji nabavke finansiraju iz svog budžeta.

Tenderi se uvek raspisuju polutajno, osnovni uslovi konkursa nisu dostupni javno već se daju isključivo na ruke, odnosno na insistiranje zainteresovanih strana u prostorijama opštine koje raspisuju tendere, tvrde neki od uzaludnih aplikanata na njima. Najčešće su uslovi tako određeni da vrlo usko odgovaraju konkretnim ponuđačima i automatski eliminišu druge što neposredno upućuje na postojanje korupcije.

Tako se, na primer, za usluge održavanja javnog linijskog saobraćaja, redovno raspisuju konkursi na godišnjem nivou. Međutim, uslovi su strogo određeni „pravilima" da se na tender može prijaviti isključivo jedna firma koja ih ispunjava.

To uvek bude „Kolašin – prevoz" iz Zubinog Potoka u vlasništvu Srđana Vulovića, brata Stevana Vulovića nametnutog gradonačelnika Zubinog Potoka u okviru albanskih kvazi-institucija, inače člana „Srpske liste" što istovremeno podrazumeva i članstvo u SNS.

Tenderi koji se raspisuju za ovu vrstu usluga, kako tvrde učesnici postupka dodele, ne navode se čak ni najosnovniji uslovi za konkurisanje na njima zbog čega dokumentacija konkurentskih prevoznika ni ne može da bude potpuna. I pored toga, s obzirom da na njima mogu učestvovati i prevoznici sa čitave teritorije Srbije koji procene povoljnom ovu priliku, tenderi se raspisuju sa rokovima koji onemogućavaju pripremu dokumentacije a kraći su od zakonski predviđenih.

Kada se uloži žalba na uslove, opštinski organi se pozivaju na uputstva koja su primili od Kancelarije za KiM dok u toj Kancelariji tvrde da je to u nadležnosti Ministarstva za prosvetu (neke od linija odnose se na prevoz đaka) ili Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja a oni opet negiraju bilo kakvu umešanost i nadležnost te kao adresu navode opštinske organe ili Kancelariju za Kosovo i Metohiju.

Za neke od tendera u srpskim sredinama južno od Ibra navodi se broj učenika koji je već godinama isti što nikako nije logično a posebno ako se zna da sa KiM Srbi ipak neprestano odlaze. Ništa se od ovoga ne proverava i to je procedura koja je već ustaljena, što bitno utiče na poslovnu moć i ugrožava opstanak drugih prevoznika sa ovog prostora kojima bi ti prihodi bitno olakšali poslovanje jer su, u ovom slučaju, svi prinuđeni da prevoz vrše na istoj relaciji za koju pomenuta firma takođe ima licencu i redovno pruža usluge.

Šta više, iako se „Kolašin prevoz" vrši usluge na celoj teritoriji KiM bez konkurencije, na svom sajtu ističu isključivo relaciju Beograd – Zubin Potok – Kosovska Mitrovica i usputna stajališta. Sve ovo krajnje deprimirajuće deluje na ostale prevoznike čiji posao trpi što utiče na gubitak volje ali i želje za ostankom na Kosovu i Metohiji te jedan broj privatnih prevoznika već razmatra mogućnosti pokretanja nekog drugog posla na teritoriji centralne Srbije i povlačenje sa KiM. Automatski ovo znači i novi broj otkaza i zatvorenih radnih mesta.

Jača kontrola raspodele sredstava bitno bi olakšala i putnicima jer se odnosi na prevoz do enklava i srpskih sela kojima je to jedina mogućnost. U suprotnom koriste međugradske linije koje nemaju stajališta u njihovim selima jer voze glavnim putnim pravcima, što je posebno opasno kada su metohijska sela u pitanju koja se nalaze u potpunom albanskom okruženju.

Primera radi, putni pravac Mali Zvečan – Svinjare, na godišnjem nivou vredi 2.734.800 dinara što iznosi 21.878 evra koliko i stan srednje veličine u Kosovskoj Mitrovici. A za to selo, na obodu južnog dela Kosovske Mitrovice, prevoz se vrši kombijem jednom nedeljno. Kaže jedan starac proteran odande 2004. godine: "…Čekamo ga pa ako dođe, dođe. Ne dođe baš svaki put". Godine kome je to jedina prilika da obiđe imanje.

Linije su uglavnom redovne ali upućeni tvrde da ka nekim destinacijama funkcioniše tek deo pa čak i petina od navedenog broja linija. Ovo nije lako saznati jer na stajalištima odakle ka srpskim selima polaze privatni prevoznici, uglavnom po dogovoru, nema nikoga da čeka na prevoz osim onih iz najbližih sela. Ukupna vrednost ugovora koji opština Zvečan, kako se vidi iz predmetne dokumentacije sklapa u ime Kancelarije za KiM, iznosi 310.570 evra.

O trenutnoj situaciji svedoči i spisak Agencije za privredne registre, po kome je nakon Briselskog sporazuma broj srpskih preduzetnika spao za dve trećine i sa približnog broja od 1.500 sveden je na jedva 500 njih. Pojedini svoje poslove drže jedino iz straha da ne ostanu bez čega iako sa ovim "konstantno propadaju".

U onoj davnoj vesti dnevnika "Blic", o eksperimentu sa poslanicima i prosečnom srpskom platom, pri kraju piše da „Vučić i poslanica DS-a nisu optimisti kada je reč o tome kada ćemo živeti bolje".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POROBLJAVANJЕ DIPLOMATSKIМ METODАМА: SRBIJA KAO NAJPOSLUŠNIJA AMERIČKA KOLONIJA

19. августа 2016. Коментари су искључени

 

Američki ambasadori u Srbiji već godinama se pod ovim nebom osećaju kao da su kod kuće, i mnogo bolje od toga! Rade šta god im je volja, šuruju sa nadzemljem i podzemljem, imenuju ministre, postavljaju vlade i premijere, korumpiraju, smenjuju, prete, opominju…

Ni za jednog od njih, (svojom bezobraznom voljom a uz prećutnu i žalosnu saglasnost državnih organa Srbije), ne važi čl.41. Bečke konvencije o diplomatskim odnosima, namerno zaboravljajući da su dužni da poštuju diplomatske norme i nikako se ne mešaju u zakone države domaćina, a posebno ne da drže predavanja stanovnicima naše države o tome šta je za njh ispravno a šta ne!!!

Kao diplomatski predstavnici jedne velesile, istina sklone padu, gaze sve pred sobom, jer se u Srbiji još uvek nije pojavio stabilan, odrešit i sposoban politički lider, poput Viktora Orbana u Mađarskoj, koji bi svakoj ptici-grabljivici pokazao gde joj je mesto.

Umesto toga, Srbiju su ponižavali, pljačkali i rasturali svi američki ambasadori, počevši od mafijaške pojave Vilijama Montgomerija za vreme vlade Zorana Đinđića i posle nje, pa sve do novog ambasadora-poliglote, Kajla Skota, koji sa mafijom i ruča i večera, vodeći "intelektualne" razgovore o nezakonitim, ali uvek profitabilnim poslovima…

 

                  Nikola Vlahović

SVI AMERICKI KONZULI U SRBIJI5

 

Već četvrt veka, od kako je, nakon pada socijalizma, nanovo uvedeno višestranačje, u Srbiji se među političarima na vlasti smenjuju najodanije sluge svake vlade Sjedinjenih Američkih Država i njenih saveznika.

Istovremeno, smenjuju se i ambasadori ove posrnule velesile, koji, dolazeći na službu u Srbiju i Beograd, nastupaju po pravilu samouvereno, oholo i drsko, tačnije rečeno, znatno drskije i oholije nego što to inače rade širom sveta. Notorna je istina da je svako od njih, tokom svoga mandata, presudno uticao na zvaničnu spoljnu i unutrašnju politiku Srbije, odbranu, bezbednost, ekonomiju i na sve drugo što čini državnu strategiju jedne zemlje.

Američki ambasadori dresirani su kao ekonomske ubice, kao obaveštajci koji uvek imaju u pripravnosti bagaž "prljavog veša" lokalnih političara, kao milozvučne sirene koje znaju da zapevaju i zasviraju na tananim žicama korupcije, ali i kao pravi mafijaški bosovi, "kumovi" kod kojih banda provincijskih klovnova dolazi da im ljubi i ruke i skute.

Srbija je, kao retko koja zemlja na svetu, odavno postala najposlušnija američka kolonija, uprkos tome što je antiameričko raspoloženje u narodu vidljivo i golim okom. Odgovor na pitanje kako je ovaj paradoks moguć, leži u nesmenjivim kriminalno-političkim preduzećima, koje novcem i drugom logistikom izdržava upravo vlada SAD sa svojim saveznicima.

Nekada im ta zadovoljstva uskrate, ali, vrlo kratko, samo dok jednu kliku na vlasti promene i dovedu drugu. Od 5. oktobra 2.000 godine i vlade pokojnog Zorana Đinđića, pa sve do današnjeg dana i vladavine suludog Aleksandra Vučića, američki ambasadori su vodili glavnu reč na političkoj sceni Srbije.

Svako od njih je, u javnom životu, negirao takvo nešto, ali činjenice su neumoljive i govore suprotno: američki ambasadori u Srbiji su bili i ostali "sive eminencije", pred kojima puze takozvani "izabrani predstavnici naroda". Oni vladaju a potkupljene "poslovođe" po njihovom diktatu rasturaju i poslednje tragove nekada suverene države. Jer, vlada Sjedinjenih Američkih Država nije nikome prijatelj! Nije čak ni vlastitom narodu!

Prvi američki ambasador u Srbiji, nakon prevrata u oktobru 2.000 godine, Vilijam (Bil) Montgomeri, bio je i pre toga poznat srpskoj javnosti, jer je prethodno službovao u Bugarskoj i Hrvatskoj, a među kolegama iz diplomatskih službi na Zapadu, bio je poznat i kao "rušitelj već srušenih režima" u ovim nekada komunističkim državama.

No, svoje pravo lice, Montgomeri je pokazao krajem devedesetih godina, kad je, po nalogu obaveštajnih službi svoje zemlje, "operisao" od Budimpešte do Beča, i odatle finansirao rad tadašnje srpske opozicije, nevladinih organizacija, ali i političkog ološa koje je kasnije stupilo na medijsko-političku scenu Srbije.

Taj ološ je danas okupljen uz skute Aleksandra Vučića, a bivši ambasador Montgomeri, koji se nije vratio u SAD (niti to više ikada namerava da učini), šeta Beogradom i obilazi svoje nekadašnje "abonente", kojima je davao novac i savetovao ih kako da sruše već urušeni režim Slobodana Miloševića.

Uloga Vilijama Bila Montgomerija, kao prvog "postoktobarskog" ambasadora SAD u Srbiji, od najveće je važnosti za upoznavanje američkih metoda porobljavanja. Reč je o čoveku koji je praktično kumovao stvaranju Srpske napredne stranke i dovođenju na vlast Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, kao i čitavog pratećeg bataljona poraženih snaga iz devedesetih, zbog kojih je, gle čuda, vlada SAD bombardovala Srbiju!

Tragovi naklonosti američkog diplomate prema radikalskom "renegatu", Tomislavu Nikoliću, vidljivi su bili još 2007. godine, kada je, nakon parlamentarnih izbora i usred krize oko formiranja vlade, Nikolić proveo nekoliko dana na funkciji predsednika Skupštine Srbije.

Naime, Montgomeri je u maju 2007., u svojoj kolumni "Pogled iz Cavtata" u dnevnom listu "Danas", napisao: "…U svakoj prilici Nikolić se ponašao u skladu sa demokratskim principima – prilikom svog izbora i onda kada je podneo ostavku na tu funkciju, i nije vršio opstrukciju u parlamentu prilikom formiranja sada vladajuće koalicije…"

Tako je "bačena udica", na koju se Nikolić odmah upecao. Ostalo je bilo stvar tehnologije. Naime, Vojislav Šešelj je bio u Hagu, a prilika idealna. Upriličen je sastanak, ugovorena je suma, pale su i prve "tranše" dolara.

U međuvremenu, dok je pripremao radikalske vođe za neverovatni preokret, Montgomeri je pozvan od strane suda u Klagenfurtu (Austrija), gde je bio ispitan u vezi suđenja zbog malverzacija protiv bivšeg menadžera Hipo Alpe Adria banke.

Dosta od tog prljavog novca završilo je u Nikolićevim (a kasnije i u Vučićevim) džepovima. Između ostalog, bila je reč o za garanciji za kupovinu izvesne nekretnine na Jadranu, preko višemilionskog kredita, koji je odobrila Hipo banka. A, Montgomeri, posredovao lažnim garancijama!

Ipak, branio se na sudu, prilično bezuspešno, jer je na drugoj strani imao (sa)učesnika u tom poslu, nekadašnjeg automobilskog asa, Gorana Štroka, koji je izneo dokaze da su jedan posrednik i jedna firma za obezbeđenje (vlasništvo Vilijama Montgomerija i njegove žene Lin) dobili honorar u iznosu od 400.000 evra. Ali, bio je to samo jedan od mnoštva raznih mutnih poslova u kojima je bivši ambasador Montgomeri učestvovao tokom i nakon mandata.

Kad je konačno doneta odluka u SAD da se u mrtvački kovčeg srpske politike zakuca poslednji, zarđali ekser, Montgomeri je podržao i tek stvorenu prvu vladu Aleksandra Vučića i izrazio "strepnje" za novog Vođu, pa je rekao: "…Pre nekih šest meseci podsetio sam ga kako sam se nekada bojao da će ga smaknuti, a da se sada plašim da ne ubije samog sebe. Toliko puno energije! Ne staje. Morao bi malo da uspori!"

Bivši ambasador Montgomeri sa svojim prljavim poslovima u Srbiji i šire na Balkanu, zaslužuje svakako jednu debelu knjigu, ali čak ni u njoj ne bi stalo sve što je ovaj desperados uspeo da uradi na štetu ove države i njenih građana. Uprkos tome, on nije napustio Srbiju, nego do današnjeg dana služi kao neka vrsta neformalnog konsultanta svim američkim ambasadorima koji se ovde pojave.

Nakon Montogomerija, u Srbiju je stigao Majkl Polt, koji je 13. maja 2004. godine postavljen za ambasadora Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji i Crnoj Gori (posle osamostaljenja Crne Gore Polt ostaje ambasador SAD u Republici Srbiji).

Ovaj američki diplomata sa tridesetogodišnjim stažom (službovao u Berlinu, Bernu, Estoniji…) napravio je već 2006. godine, neviđeni skandal kad je pokušao je da "kreira javno mnenje u Srbiji", tako što je pozvao kod sebe sve glavne urednike takozvanih velikih medija u Beogradu, nudeći im mnoga dobra u znak zahvalnosti, ako ubede javnost u Srbiji da je albanska nezavisnost na Kosovu i Metohiji neminovna!

U presretnutoj diplomatskoj depeši poslatoj iz američke ambasade u Beogradu pod oznakom "07 Belgrade1733", a koju poseduje sajt "Vikiliks", a u vezi sa akcijom Majkla Polta, piše da su američke diplomate u zatvorenim razgovorima sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem izrazile očekivanje da će on zajedno s njima upravljati procesima posle proglašenja albanske nezavisnosti na Kosovu i Metohiji!

U besomučnoj kampanji za nezavisno albansko Kosovo, koju je Polt vodio tokom mandata, nije se uzdržavao ni od direktne propagende među maloletnicima, pa je tako 2007. godine održao skandalozan politički govor učenicima Treće beogradske gimnazije, u kojem je propagirao nezavisnost Kosova!

Tom prilikom, Polt je đacima ove elitne gimnazije govorio u okviru promocije projekta "Svodovi diplomatije", objašnjavajući im zašto južna srpska pokrajina treba da dobije samostalnost i izrazio razočaranje zbog antiameričkih izjava "pojedinih" srpskih političara?!

I bivši ministar vojni, Prvoslav Davinić , iz čijih ruku je negde "isparilo" 300 miliona evra, pozivao se na američkog ambasadora Majkla Polta i njegovu zaštitu, računajući valjda da mu je dao dovoljno provizije i da može da računa na njega.

Tokom Poltovog službovanja u Srbiji, sve slučajeve njegovog koruptivnog delovanja pratio je i Magazin Tabloid, što je dovelo do još jednog, u istoriji diplomatije verovatno nezabeleženog skandala.

Naime, Polt je zahtevao da se glavnom i odgovornom uredniku Magazina Tabloid, Milovanu Brkiću, zabrani bavljenje novinarskom profesijom! Da bruka bude veća, Polta su podržali (i očito instruirali u toj nameri, "nezavisni" novinari "nezavisnog" udruženja novinara).

Ubrzo, za to je saznala i tadašnja državna sekretarka SAD Kondoliza Rajs, ali i kongresmeni i druge javne ličnosti, nakon pisma koje im je uputila redakcija Magazina Tabloid, te je sudski proces glavnom uredniku ovog dvonedeljnika okončan pre nego je i započeo. Ipak, ostala je vrlo ružna slika srpskog političkog i pravosudnog podaništva pred bahatošću i samovoljom ambasadora SAD.

Majkl Polt je od strane svoje vlade ubrzo udaljen iz Srbije, ali je odmah nakon njega u Srbiju stigao novi ambasador, Kameron Manter, koji je ostao upamćen među zaposlenima u ambasadi SAD u Beogradu, kao "zver nežnih manira".

Da bi bilo jasnije o kakvoj se "zveri" radilo, treba podsetiti da je Manter, istovremeno dok se bavio diplomatijom, bio i "…senior savetnik borda direktora SBB-Telemah grupe". Formalno, nije bio član upravljačkog borda, ali je bio "siva eminencija" i bez njega nisu počinjale sednice upravljačkog borda.

"Telemah grupa" je poslovala i posluje i dalje, osim u Srbiji, i na terenu Bosne i Hercegovine i Slovenije.

SBB kao najveći kablovski operater, čije su tehničke mogućnosti zastrašujuće (jer, ko je vlasnik optičkih kablova, može da zaviri u svačiji život!), savršeno su odgovarale obaveštajnim apetitima Kamerona Mantera. Služba u sedištu CIA-e u Lengliju (SAD) i "Telemah grupa" znali su od prvog momenta šta je u ovoj firmi bila njegova misija. Ali, to ondašnju družunu na vlasti, opsednutoj pljačkom nije ni zanimalo.

Ko je i šta je bio Manter, pokazalo se tek kad je otišao iz Srbije. Naime, Manter je po završetku misije u Beogradu 2009. godine, dobio ekstremno plaćen posao u Iraku (na mestu zamenika ambasadora), a posle toga u Pakistanu (kao ambasador SAD). Posao je, kažu upućeni, obavio savršeno. Manter "puca samo jednom".

Njegova vlada mu "neguje imidž". Naručila je dezinformaciju koja kaže "…da se nije slagao sa američkom politikom u zemljama gde je službovao". Čak je i u Beogradu položio vence na grob žrtava NATO agresije, kako bi zaista izgledalo tako…

Ali, nezvanično, Kameron Manter je iz Beograda oteran u Irak, nakon što je otkrivena njegova ljubavna veza sa Milicom Delević, bivšom ženom Dragana Đilasa. U svojim memoarima, Manter je napisao da se lično osvetio tadašnjem premijeru Koštunici, zbog paljenja američke ambasade, i da je naterao Ivicu Dačića da podrži Demokratsku stranku! Nije napisao samo to koliko je njegova vlada dala novca za taj "projekat".

Možda je na prvi pogled najmanje važnu ulogu od svih "postoktobarskih" američkih ambasadora SAD u Srbiji imala Meri Brus Vorlik, koja je svojim dolaskom u januaru 2010. godine, došla u Srbiju, na prvi pogled ostavila utisak skoro naivne i ne previše angažovane diplomatkinje. Ali, stvari ni izdaleka nisu bile takve.

Da je u pitanju žena sa posebnim zadatkom, videlo se tek kad su se na poslednjoj proslavi Dana nezavisnosti SAD, koji je organizovala kao ambasadorka, pojavili neki neverovatni gosti, sve imena sa crnih američkih lista, ljudi koji svojevremeno nisu smeli ni da pomisle na ulazak u zgradu ambasade SAD!

"Oprosti grehova" isplaćivani su preko Tadićevog režima. Dobar primer za to bio je vlasnik Pink korporacije Željko Mitrović, koji je bio među "ožalošćenima" kad je ambasadorka Vorlik ispraćena iz Beograda.

Ipak, tokom dvoipogodišnjeg boravka u Beogradu Meri Brus Vorlik se bavila uobičajenim ambasadorskim aktivnostima, ne pokušavajući (za razliku od svojih kolega) da se previše uklopi u ovdašnje dnevno-političko-estradne priče.

Stoji jedna činjenica: njen najvažniji posao tokom mandata bio je zauzimanje nekadašnje zgrade Maršalata i izgradnja najvećeg rezidencijalnog objekta svih američkih diplomatskih službi na Balkanu, sa pripadajućim prislušno-obaveštajnim centrom kakav u regionu ne postoji.

Kad je Vorlikova dobila zadatak da "dobije na vremenu dok radovi traju", setila se ideje da organizuje sastanak Grupe prijateljstva Srbije i SAD sa ciljem obeležavanja 130. godina od uspostavljanja bilateralnih odnosa dve zemlje.

Dvadesetak radikalskih poslanika nosili su transparente na kojima je pisalo "Bladi Meri" (Krvava Meri), blokirali ulaz u salu u kojoj je trebalo da se održi sastanak i pevali rodoljubive pesme. Nije joj trebalo dva puta reći. Povukla se tiho, a spekulisalo se da će umesto nje doći na mesto ambasadorke Dženifer Braš, dokazani "jastreb" američke imperijalne politike.

Umesto toga, Brašova je otišla u službu UNMIK-a na Kosovu i Metohiji, kao zamenik specijalnog predstavnika. Kratko vreme je i bila zamenik ambasadora u Beogradu. I to kratko vreme je iskoristila da Srbiji napakosti i napravi što više diplomatske štete.

Posle Meri Vorlik, vlada SAD kao ambasadora u Srbiju šalje Majkla Kirbija, koji je već na aerodromu rekao: "…Dolazim kao prijatelj Srbije!", što je bila čista besmislica, jer je poznato da vlada SAD nema prijatelja niti ih iskreno izgrađuje, a to važi i za diplomatiju ove zemlje. Postoje samo interesi, i to jednostrani interesi SAD. Svako ko pokaže drukčije ambicije ili vidi malo svojih interesa u odnosima sa njima, biva pokopan.

Penzionerska pojava Majkla Kirbija, svakoga može da zavara. A, reč je o starom, ovejanom prevarantu, diplomati koji je prošao kroz sve obuke i sva dokazivanja, čovek koji je uvaljao u blato mnoge koji su sarađivali sa njim. A, ni korupcija mu nije strana.

Vrhunac cinizma pokazao je izjavom “…da je premijer Aleksandar Vučić čovek kome je duboko stalo do budućnosti zemlje i koji dobro poznaje i politiku i ljude. Vučić se trudi da vas vodi napred ka Evropskoj uniji, ali Srbi su pomalo šizofrenični. Srce ih vuče ka Istoku, dok istovremeno, glava ih usmerava ka Zapadu…"

I, umesto da mu Vlada Srbije momentalno uskrati boravak u Srbiji i proglasi ga perosnom non grata, podanički nastup Aleksandra Vučića "na sve četiri strane sveta", dao mu je priliku da pred kraj svog mandata zaradi dobre pare, dovodeći pojedine američke kompanije koje su dobile besplatno ono što nigde u svetu ne mogu dobiti, čak ni kod bantu-crnaca: radnu snagu, infrastrukturu, komunikacije, tržište…

Na njegovo mesto, stigao je početkom godine čovek koji govori pet svetskih jezika, Kajl Skot. O njemu u ovom broju Magazina Tabloid, na zadnjoj strani…Jer su stigla zadnja vremena u Srbiji, kojom vladaju američki ambasadori i ambasadori "savezničkih zemalja".

Kao konzuli u Andrićevoj "Travničkoj hronici", za vreme otomanske Bosne. Malo raja udari na njih, malo oni na raju. I tako pola milenijuma. Tako i danas. Sve dok nam ne promene genetiku, ali, to je već teži posao…

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

%d bloggers like this: