Архива

Posts Tagged ‘spijuni’

ЕU: MIGRANTSKA INVAZIJA, IZMIŠLJENI PERFORMANSI ZA SIMBOLIČNO OPELO PO ULICI, I LUDI SVET BEZ GRANICA I REALNOSTI…

20. априла 2016. 1 коментар

 

Prošlo je već 17 godina od dobronamernog i prijateljskog bombardovanja Srbije, i to za njeno dobro, od strane bratskog NATO pakta. Do neba im hvala, istih onih nebesa iz kojih su padale krmače i paketi kasetnih bombica.

I sada, na godišnjicu tog humanitarnog oslobađanja od Miloševićevog režima, i njegovih podguznih muva, od prvog ministra do ministra informacija i svih medija, dogodio se kukavički atentat u prestonici "Milosrdnog anđela", opet su stradali nedužni.

Do dužnih se teško dolazi, jer žive u paralelnom i blindiranom svetu, ne nose "target" na majicama niti se mnogo muvaju po strategijski osetljivim metama islamskih kamikaza. Ali kad treba da se pale svećice, puštaju balončići i da se kliče "Ja sam Brisel!", eto ih na svim TV kanalima da se busaju u prsa – ne bojimo se! Ne bojte se! Problem je što se ljudi ipak plaše. Svi kao jedan, zaključuje Mile Urošević, naš dopisnik iz Pariza…

 

                       Mile Urošević (dopisnik iz Pariza)

EVROPSKI PICVAJZ BEZ GRANICA8

 

Ja sam Pančevo! Ja sam Grdelica! Ljudi vole da imitiraju jedni druge i da puste misli na ispašu. Da bi čovek bio u fazi sa svojim dobom on treba da nosi pingvin pantalone na pola guze, da se buši po licu, da brnjicama kiti nos ili zihernadlama arkadu, kao neki amazonski domorodac, da se tapetira tetovažama poput starih havajskih ljudoždera i sa malom ćubom na vrh obrijane lobanje, kakvu je lansirao mongolski kan Atila u svoje zlatno doba.

Jednostavan je mondijalizam, jednostavan, prost i skoro prostački pokret koji čoveku oduzme zdrav razum i sopstveno razmišljanje da bi mu ga zamenio sa politički ispravnim refleksima. Ima tu nešto đavolsko što smrdi na sumpor.

Otkako je krenula migrantska invazija, politički ispravni su sve veći humanisti i ne prestaju da iznose kontradiktorne izjave u raznim debatama, komemoracijama ili govorancijama. Oni sve znaju, i uvek kasne da to kažu, ali zato najave tragediju čim se ona dogodi.

Znalo se, očekivalo se, tvrde u obaveštenim krugovima. To su oni, krugovi na tri ćoška u kojima može da se lupi i ostane živ, kao kada se, recimo, pojavi izjava da se zna kako islamski teroristi ulaze u Evropu pomešani sa migrantima, ali da demokratija u skladu sa svojom ideologijom ne može da spreči milion prognanih i gladnih duša da se naseli, zbog stotinak potencijalnih kamikaza, što je 0,001 odsto migranata!

Eto kakve sjajne ideje izlaze iz glave neodgovornih političara i kruže medijima naivnog zapada. Kad prvi ministar smiruje građane rečima da je Francuska u ratu i da mora živeti u strahu narednih 20 godina, nema nam druge. Čemu služi takva vlada?

Ako se zna da je sa talasom migranata, pešice ušlo 90 islamista spremnih "da se eksplodiraju", čemu navala da se špijuniraju svi avionski putnici? Ako se pominje cifra od 400 potencijalnih kamikaza u EU, (neki pominju čak 2.000!) onda se vidi da niko nema pojma, ali imaju svoja mišljenja: za sve je kriv rasizam, i tako na TV ekranima ne prestaju razni spotovi koji krive same Francuze za rasizam i ksenofobiju. Najnoviji spot prikazuje jednog Albanca sa kečetom, koga nekoliko obesnih rasista pljuje i šutira ulicama Pariza bez ikakvog povoda.

Strah od građanskog rata je posvuda prisutan. Ponekad izgleda da su slepi i gluvi jedini privilegovani stanovnici ovog ludog sveta bez granica, a i bez pameti. Svet je jedan megarijaliti bez trunke realnosti! Zato mu je simbolizam jedino rešenje. Ali i glavni problem. Zatvoriš oči, zapušiš nos i kad neka bomba raznese dečji vrtić ili školu, naduvaju se beli baloni i puštaju u grozdovima da lete, lete…

Ali, kada neka neurotična budala zakuca avion pun ljudi u planinski bedem, onda dolazi ono "nikad više" i držanje za ručice u ljudski lanac to im je opelo. Nakon svakog atentata ista liturgija.

Ali, zato, kada grupa ošišanih protestuje protiv invazije bradatih, onda prorade pendreci i vodeni topovi da se rasteraju huligani, rasisti fašističkog smera. Eto kakva nam je generacije, na šta liči ova postcivilizacija. Sinje kukavice i super lažovi– profitersko odelenje.

Oni mondijal-zulumćari, koji sede na meke EU dušeke i puše čibuk mira u Brisel-stambolu, dok šuruju sa medijskim fukarama i političarskim nevernicima, iz ležećeg položaja odrađuju žalost, da se ne primeti njihova nesposobnost, bole-me-uvnost i puca mi što se puca.

Tek kad se raziđe dimna zavesa eksplozije nedodirljivi siđu pred kamere kad, da bi na ekranima svojih potčinjenih najavili genijalnu formulu za borbu protiv terorizma. – Ja sam Šarli, pa: "Ja sam Pariz", i sad: "Ja sam Brisel – Ne bojte se, nisu nas pobedili", i druge slične infantilne poruke koje podsećaju na ono dečije kad popije šljagu, pa jeca, plače i viče: ništa me ne boli, uta-ta!

Tako su se i rodile ideje da se pale sveće na trotoaru a ne na oltaru, da se parole ispisuju po transparentima i zidovima a referati čitaju na hrpama buketa svežeg cveća. Sakupljaju politički poeni na tuđoj nesreći. I, eto, kako nekadašnja čemberlenska ideologija popuštanja i kukavičluka postaje nova religija mondijalizma, u čije ime evropski imbecili organizuju i saučestvuju jedan dugotrajni pičvajz bez granica, za bar dve naredne generacije javašluka i etno sukoba.

Hrabrost velikih gradova ima svoje granice, i kad pukne obična petarda, svi se hrabri razbeže kud koji, gazeći jedni druge u opštoj panici. Za normalnog čoveka je samo to normalno, jer strah je deo instikta za preživljavanje i održanje vrste, upisan u gene svakog živog bića, sem onih koji veruju u gornji sprat života, tamo gde ih u nebeskoj sobi za kamikaze čeka harem od 72 device po osobi.

U pakinstanskom gradu Lahoreu ovih dana je pobijeno 72 nevinih žrtava, samo zato što su kao hrišćani slavili Uskrs. Ipak, nikome u slobodarskoj i hrišćanskoj Evropi, ne pada na um da naštancuje majice sa natpisom, ja sam hrišćanin!

A bilo bi pravedno, jer ako si Šarli za jedne, što ne bi bio i hrišćanin, za druge. Naravno, u TV dnevniku ova tragedija je uzela čitavih 20 sekundi i to kao peta vest iz sveta. Nije bilo ni specijalnog osvetljavanja pariske Ajfeli kule u boje pakistanske zastava, kao što nije bilo ni u bojama nigerijske, koja je bar laka za simbolični lajt šou. Ide zeleno pa belo i opet zeleno. Vredi valjda 58 raznesenih glava?

Lea Salam, koja vodi talk-show na drugom kanalu, podseća na princip kilometarskog mrtvaca ili Zakon o broju mrtvih po kilometru razdaljine koji kaže: što je žrtva bliže to je medijska huka-buka veća, i tek kad se potroši jedan atentat, prelazi se na neke druge lajt-teme. Sve ovo novinari dobro znaju i još bolje upražnjavaju.

Ali ako se pogledaju i ostale vesti na ovdašnjem TV-u biće svima jasno ko drži konce novinarskih pajaca koji su duboko očigledno razočarani oslobađanjem drevnog grada Palmire od strane Asadovih vojnika i Putinovih pilota u sirijskoj pustinji.

Jer kako kažu francuski (ali i ostali zapadni mediji), to veseli samo njih dvojicu, ali ne i one koji bi da radije ruše zvaničnu vlast Sirije nego vlast nezvanične ID i javno zahtevaju preko svojih štićenika, prvo Asad pa onda ID.

Mnogo toga je već napisano i o kamikazama i bombama sa Bliskog istoka koji su uterali strah u zapadne kosti, dok se mnogo manje pominju pravi, ako ne i jedini vinovnici ovog asimetričnog rata protiv senki nevidljivog neprijatelja. Rata koji bi po evropskim pravilima trebalo da se vodi samo tamo, kod njih, dole na jugoistoku, ispod makedonsko-grčke granice i daleko, daleko od Pančeva. Jer, poenta je baš u gradu rafinerije nafte, crnog zlata koje je pravi razlog za naše crne dane.

Nedavno se na Internetu pojavo jedan politički vrlo nepodoban komentar briselske tragedije, nešto tipično po naški što na Zapadu ne bi moglo da prođe iz čisto moralnih razloga. A, to je upoređivanje tragedija i neka vrsta napismene osvete, u stilu tante za mufte i bumerang filozofije.

Elem, neka je anonimna osoba turila na paukovu mrežu Interneta poruku koja je privukla pažnju svojim zapažanjem i dugim pamćenjem. Kako mondijalizam zahteva kratku pamet i brze promene, komentar pod naslovom "Novi svetski poredak u punom cvatu" je vrlo cinična i nepristojna opaska da je u Briselu procvetalo seme bezobzirnog i bahatog imperijalizma ili, kako bi to rekli rođaci sa sela, zaigrala mečka na nji’ovu kapiju…

Rat svakog protiv svakoga, pretvara svet u pakao. Zlo je dobro uraslo, a još bolje se prerušilo. Taman pomisliš: evo čoveka, kad ono – zver! Jer je taj Brisel, mogao da, recimo, nekog tamo varljivog proleća 1999. bude Pančevo ili Grdelica.

Koja je razlika između terorizma koji sprovodi ilegalna grupa islamista i legalnog terora koji vrši cenjeni savez moćnih država i to bez dozvole UN? Ali, EU mora da sluša SAD i ruši vlade suverenih država koje Evropi nisu ništa zlo učinile, ne misleći šta će se dogoditi kasnije, kad bumerang napravi polukrug i krene ka mestu odakle je bačen?

Vreme je da se EU probudi pre nego što je napujdaju da zalaje na Severnu Koreju, ili ujede Kinu ili Rusiju. Naravno, ne na isti način kao što su u čoporu revizirali rafineriju Pančevo, ili zaustavili voz u klisuri, nego na fin, gospodski način. Kao što su urađeni Tunis, Egipat, Libija ili Sirija… iznutra! Taga-da taga-da…Trojanska konjica ulazi na scenu i plišanom revolucijom počinje bal vampira.

Na Zapadu, znači, opet ništa novo !

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DIREKTOR BIA: NA ŽALOST, ODAVNO SRBIJA BALKANSKOG ŠPIJUNA IMA SAMO NA FILMU….

22. септембра 2015. Коментари су искључени

 

Nakon što je srpski premijer Aleksandar Vučić poljubio vrata državnih institucija u Sjedinjenim Državama, koju posetu je nazvao istorijskom, na put je, u misiju “pokornosti i odanosti“, poslao svog prijatelja i direktora Bezbednosno-informativne agencije, Aleksandra Đorđevića, da primi instrukcije u Lengliju. Iako je misija bila tajna, zamlata od direktora je morala da progovori i obavesti svoje društvo iz kafića kako je dočekan. Isto kao i premijer. Naš saradnik opisuje lik i delo još jednog iz Vučićeve pederske grupe, koji se našao na pogrešnom mestu, urušavajući ugled i nacionalnu bezbednost Srbije.

 

              major Goran Mitrović

U SRBIJI VISE NEMA NI BALKANSKIH SPIJUNA-3A

 

Na sednici Vlade Srbije održanoj 25. oktobra, 2013. godine, za direktora Bezbednosno-informativne agencije (BIA), postavljen je Aleksandar Đorđević.

Na mesto šefa BIA došao je posle Nebojše Rodića, koji je u okviru jedne od rekonstrukcija Vlade, po zamisli Aleksandra Vučića, postavljen na mesto ministra odbrane.

Imenovanje Đorđevića prethodno je prihvaćeno na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost. Nakon postavljenja Nebojše Rodića na položaj ministra odbrane, BIA više od mesec dana nije imala direktora, a izbor novog prvog čoveka bezbednosne agencije kočio je, prema sopstvenoj izjavi, Aleksandar Vučić.

On je novinarima objasnio da nije zadovoljan predloženim kandidatima, dodavši da je to suviše važno mesto da bi se donela prebrza odluka. (Upućeni tvrde da je Vučićčekao na nečiju saglasnost).

Agencija Tanjug navela je u izveštaju da je Aleksandar Đorđević blizak lideru SNS-a i vicepremijeru Aleksandru Vučiću, što se nikada ne saopštava, kada se imenuje direktor tajne službe.

U zvaničnoj biografiji novog direktora BIA stoji da je osnovnu i srednju školu završio u Čačku, a Pravni fakultet u Beogradu 1995. godine. Od 1996. do 1998. godine radio je u Okružnom sudu u Beogradu kao pripravnik.

Godine 1998. upisan je kao advokat u imenik Advokatske komore Beograda. Od 1998. do 2001. godine radio je kao advokat u kancelariji Veljka Guberine u Beogradu, da bi potom otvorio sopstvenu advokatsku kancelariju. (U kancelariji gospodina Guberine, najuglednijeg homosekusalca u Srbiji, Đorđević je stekao iskustvo u svim pozama).

Bio je član nekoliko upravnih odbora, između ostalih i FK Crvene zvezde, u vreme kada je klub vodio Vladan Lukić. Advokatsku kancelariju imao je zajedno sa kolegom Borisom Bogdanovićem, koji je takođe zastupnik kluba s "Marakane".

Đorđević je januara 2005. zamenjen na mestu pravnog zastupnika Dejana Milenkovića Bagzija, kojeg je zastupao po službenoj dužnosti. Od januara ove godine, član je Radne grupe za izmenu Zakona o saobraćaju.

Aleksandar Đorđević je, dolaskom naprednjaka na vlast postao nerazdvojan drug sa Zlatiborom Lončarem, koji je prvo bio direktor Urgentnog centra u Beogradu, a potom ministar zdravlja.

U kafiću u Palmotićevoj i u Birčaninovoj ulici, redovno se sastaje sa Lončarom, Nikolom Petrovićem, Vučićevim kumom, Veselinom Milićem, načelnikom Policijske uprave za Beograd, Aleksandrom Stepanovićem, predsednikom Višeg suda, i Duškom Milenkovićem, predsednikom Apelacionog suda u Beogradu.

Ovo je jedna od najjačih interesnih grupa koja je drmala Srbijom u protekle tri godine. U ovoj grupi Dorđević je tretiran kao “prisutni građanin“, koji je dobijao zadatak koga će BIA da prati, prisluškuje i potom da te podatke dostavlja grupi, koja je potom reketirala biznismene, ucenjivala političare i pljačkala nemilice javna preduzeća, fondove, budžet preko tendera…

Direktor Instituta za imunologiju i virusologiju „Torlak", dr Branislav R. Lazić, bio je primoran da 28. februara 2013. godine podnese ostavku, a za novog vršioca dužnosti postavljena je, po nalogu dr Zlatibora Lončara, dr Vera Stoiljković iz Hitne pomoći.

Gospođa Stoiljković je završila medicinski fakultet, specijalista je fizijatrije, a u Službi hitne pomoći Beograda je bila postavljena za načelnicu Odseka za prijem i obradu naloga za intervencije, i to kao član Demokratske stranke.

Kada je na vlast došla Srpska napredna stranka, dr Stoiljković je prešla kod njih, i kao njihov kadar imenovana je na čelo ustanove koja je nekada bila prva u Evropi po proizvodnji vakcina i seruma! Za ovu funkciju ona je potpuno nekompetentna, ali je dragoceni saradnik ministra Lončara.

U vreme imenovanja, gospođa Stoiljkovićje, zvanično, živela u vanbračnoj zajednici sa direktorom BIA, Aleksandrom Đorđevićem, a stvarno je bila u vezi sa jednim članom Nadzornog odbora Instituta.

Za vreme mandata, Đorđević se trudio da bude neprimetan. Dolazio je na posao već u pripitom stanju, i odlazio na sastanak sa pomenutim društvom.

Po Vučićevom nalogu, promenio je veći broj načelnika, koje je njegov prethodnik Nebojša Rodić, vratio u Službu zbog manjka kadrova i iskusnih operativaca,

Ipak, slepo i sa psećom odanošću izvršavao je sve naloge svoje organizovane kafanske grupe.

U Agenciji već dugo deluju neformalne grupe, koje nastoje da se održe u poslu i u životu, međusobno sarađajujući, i podržavajući se.

Nije nikakva tajna da su bivši direktori BIA slepo izvršavali naređenja stranačke oligarhije, i da je BIA bila prikopčana na centralu CIA u Lengliju. Diskove sa narezanim i traženim podacima prvo je u Lengli nosio Rade Bulatović, koji je nakon smene zajedno sa Bilom Montgomerijem osnovao preduzeće za pružanje fizičko-tehničkih usluga.

Vučić ga je poslao za ambasadora u Kijev, i u tom gradu ima mračnu ulogu. Njegov naslednik Saša Vukadinović je, takođe, po nalogu, ali Borisa Tadića, “izašao u susret kolegama iz CIA“, poklanjajući im disk koji je sadrži sve što je bilo u Arhivskim fondovima BIA.

Ipak, Đorđević je teški pijanac i zamlata, koga je dupe preporučilo kod Vučića.

Službenici BIA tvrde da su se opserviranjem svog direktora uverili da njega interesuju muškarci, a sa ženama je radi prikrivanja svoje spolne orjentacije.

Pre puta u Vašington, Đorđević je morao da po nalogu iz CIA, smeni svoje savetnike Radivoja Mićića i Duška Bobića, koji su bili slepo odani Vučiću, ali se smatralo da su im uši u Jasenovu, u Moskvi. Očekuje se brzopotezno penzionisanje najiskusnijih operativaca.

Đorđevića je u CIA-a primio službenik zadužen za Balkan, što se može smatrati znakom nepoštovanja i gosta i njegove Službe. CIA u Beogradu, u Krnjači, na Pančevačkom putu, ima izrazito aktivan prislušni centar.

Iako se smatra da je BIA u punom rasulu, upućeni veruju da zamlata Đorđević nije uspeo da je zgazi, i da mnogi timovi korektno rade svoj posao, i da će ostati zadokumentovani mnogi događaji i pljačke državne imovine.

Nova pratilja g. Đorđevića postala je Jelena Trivan, zvana Gabor, bivši portparol Demokratske stranke i njen poslanik. Ona je nekadašnja konkubina jednog od nesmenjivih ministara u srpskoj Vladi, a sveža je raspuštenica.

Njen brat Milan Marković je sudija Ustavnog suda Srbije, drugi je sudija Osnovnog suda u Kragujevcu, a otac je penzionisani profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu, kome se još sudi u aferi “Index“.

Od 27. januara 2015. je vršilac dužnosti direktora “Službenog glasnika“. Njeno imenovanje, na predlog Aleksandra Vučića, izazvalo je veliko negodovanje u SNS-u.

Njeno postavljenje izdejstvovao je Đorđević, nudeći da Gabor organizuje kriminalne gangove koji su se odvojili od DS-a, i da ih Vučićeva ekipa opljačka i uzme k sebi. Zaista, sa Vučićem je talog preplavio Srbiju.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: