Архива

Posts Tagged ‘skupo’

SRBIJA KAO ZEMLJA TREĆEG SVETA: UVOZNIČKI LOBI ODREĐUJE ASORTIMAN KRŠ ROBE A GRAĐANI ISPAŠTAJU

7. августа 2014. Коментари су искључени

 

U crnom srpskom trouglu, između Ministarstva finansija, Carine i špeditera, snašli su se samo kriminalci i uvoznički lobi. Svi ostali su žrtve ove dugogodišnje mreže za hvatanje multimilionskih profita na koje niko ne plaća porez. Građani Srbije, obični potrošači, plaćaju zbog toga najskuplju i najlošiju robu na svetu, koju uvoznici tretiraju kao obično smeće. Samo najbednije afričke kolonije mogu da se uporede sa ovakvim stanjem na tržištu. I tu prestaje svaka rasprava na temu "evropskih integracija" i drugih režimskih prevara.

 

                          Vuk Stanić

 

Kod većine svetskih proizvođača, Srbija se nalazi na spisku zemalja "treće kategorije". Roba koju te firme izvoze, a koja ne zadovoljava standarde "prve kategorije", Srbija uvozi a to kupac u Srbiji plaća po najvišim svetskim cenama.

Tako, na primer, frižideri, šporeti, zamrzivači, laptop-računari i druga tehnička roba, koja se godinama prodaju u prodavnicama kao što je Tehnomarket, zbog grešaka i nedostataka, nikada ne bi došla do kupaca u Americi, Australiji, kanadi ili Zapadnoj Evropi. Vek trajanja ove robe duplo je kraći od one u Evropskoj uniji.

Svaki treći tehnički uređaj koji se nalazi na tržištu u Srbiji, mora biti servisiran najdalje posle tri godine, a svaki sedmi je tehnički neispravan i kupac ostvaruje pravo na zamenu. Ali, na ostvarenje tog prava, građani čekaju i do godinu dana, i uglavnom je to uzaludan posao.

Osim loše tehnike, u Srbiji se prodaju i čokoladni namazi sa manje lešnika nego što ih imaju, na primer, na tržištu Hrvatske ili Slovenije. Naše čokolade imaju manji procenata kakaoa, a uvozni začin "Vegeta" sadrži više soli ovde nego na drugim tržištima.

U gaziranim sokovima u Srbiji nalazi kukuruzni sirup umesto šećera! Deterdženti iz uvoza treće kategorije (lažni predstavljeni kao prva kategorija) lošije peru. Od uvoznih šampona koji se prodaju u Srbiji dobija se perut, omekšivači za pranje veša imaju slabiji miris od istih koje "familija pošalje iz Nemačke". Dokazano je da do pojedinih proizvoda kućne hemije domaćice dobijaju kožne bolesti i razne oblike ekcema.

Od kada je uništena fabrika sapuna i šampona "Merima" iz Kruševca i predata u ruke nemačkog "Henkela", na našem tržištu se pojavio problem da gotovo svi sapuni koji se prodaju izazivaju isušivanje kože. Postoji i skuplja kategorija sapuna, koja nema ovaj efekat isušivanja, ali je trajanje takvih sapuna u Srbiji duplo kraće od onog u Evropskoj uniji. Uvozni "Bravo" sokovi na srpskom tržištu sadrže manje voća. Patike koje na tržištu Srbije imaju višestruko veću cenu od one evropske, traju znatno kraće.

Ovde treba istaći da trgovinski lanci koji posluju u više zemalja zavisno od geografske lokacije na kojoj se nalaze imaju i različit kvalitet robe. Ovo se odnosi na svu robu, tehničku, prehrambenu, tekstilnu…

Među kupcima tehnike preovlađuje mišljenje da je kupovina robe u prodavnicama "Metro" u Srbiji za nijansu bolja opcija od kupovine u drugim prodajnim lancima. Na žalost, ni kupovina u "Metrou" nije sigurna po pitanju genetski modifikovane hrane.

Globalni tržišni fašizam, koji kupce deli "po kategorijama" proizveo je i zločinačku prodaju robe najgoreg kvaliteta, zbog čega zemlje poput Srbije plaćaju i novcem i zdravljem.

 

     Podvala po kategorijama

 

Svetska trgovina i proizvodnja bazirane su na geografsko rasističkim metodama, odnosno podeli ljudi na tri vrednosne klase. U prvoj klasi zemalja nalaze se Amerika, Japan, Kanada, Australija, Novi Zeland, Švajcarska, Norveška, veliki broj članica Evropske unije i druge bogate zemlje poput Saudijske Arabije. Za ove zemlje globalne korporacije proizvode robu prve klase. Najbolje kompjutere, najbolje frižidere, televizore, klime, mobilne telefone…

Ljudi druge kategorije prema mišljenju globalnih korporacija žive u istočnom delu Evropske unije (EU) i zemljama koje još nisu ušle u EU, a nalaze se u istočnoj Evropi, od afričkih država u ovoj kategoriji nalazi se Južnoafrička republika.

Globalni kapitalisti ovde svrstavaju i Kinu, ali je ta zemlja zbog posebnog položaja u svetskoj ekonomiji specifičan slučaj. Kinezi proizvode svu tehniku svih kategorija i zavisno od društvenog staleža kupuju i koriste robu svih kategorija. Rusija je poslednjih godina pooštrila standarde za robu iz uvoza, pa je i njen kvalitet podignut.

Zemljama druge kategorije namenjena je roba istih proizvođača, ali vidno slabijeg kvaliteta. Jedan od primera su akumulatiori za automobile koji imaju istu garanciju za ove ali i za zemlje iz prve kategorije.

U zemljama druge kategorije akumulatori po pravilu traju od jednog do meseca do jedne godine duže od garancije, dok u zemljama prve kategorije traju nekoliko godina posle isteka garancije. Slična je priča i sa frižiderima, dok je po pitanju personalnih kompjutera razlika u kvalitetu još izraženija na štetu zemalja druge kategorije.

Stalni članovi druge kategorije su Češka, Slovačka, Poljska. Hrvatska se takođe smatra zemljom druge kategorije, ali pošto preko ove zemlje ide kako tranzit tako i šverc najgoreg kineskog "tehnološkog đubreta" od koga se deo deo i zadržava u toj zemlji tamošnji potrošači se često suočavaju sa jadom i bedom zemalja trećeg sveta.

Zemlje poput Mađarske, Slovenije, Italije Portugala i Španije dobijaju robu prve kategorije od velikih proizvođača kao što su Nokia, Samsung, Audi, Epl, Nestle ali se na njihovim tržištima može naći i roba druge i treće kategorije, koju delimično sami proizvode, a delimično je uvoze ili švercuju sa okolnih tržišta. U zemljama treće kategorije nalaze se zemlje trećeg sveta, odnosno zemlje bliskog istoka poput Iraka i Egipta, skoro sve afričke Zemlje, Ukrajina, Moldavija…

U treću kategoriju ljudi globalni kapitalisti svrstavaju i stanovnike Turske. U tu zemlju se izvozi roba najgoreg kvaliteta, ali se ista takva roba u njoj i proizvodi. Ipak Turska je istovremeno i izuzetak koji potvrđuje pravilo, jer zbog velike blizine Evropske unije i velikog broja Turaka koji rade u inostranstvu na to tržište (ne)organizovano stiže i roba kvaliteta prve i druge kategorije, za one koji imaju novca.

Ko god je boravio u hotelima sa pet zvezdica u Turskoj, Egiptu i EU, zna da postoji velika razlika turskim i evropskim zvezdicama. U hotelu sa pet zvezdica u Turskoj može vam se desiti da jednog dana ne dobijete nove peškire jer kompanija koja ih pere za hotel tog dana nije stigla da obavi posao na vreme…

 

     Kineska roba i uvozni lobi

 

Rukovodstvo nekadašnje SRJ napravilo je 1996. godine dogovor sa Komunističkom partijom Kine, da u Beogradu naprave kinesku četvrt u Beogradu, takozvani "Čajna taun", odakle bi bila prodavana kineska roba za celu Srbiju. Kinezi i Julovci su tada dogovorili da u Srbiju koja je bila pod spoljnim zidom sankcija zapadnih zemalja, liferuju najviši kvalitet zapadnih brendova koji se prave u Kini.

Ali, ubrzo, dogovor je "revidiran" po zamisli političko-kriminalnih klanova u Srbiji. Kinezi su bili šokirani činjenicom da će neko pod pritiskom jedne interesne grupacije, sopstvenom narodu naneti takvu štetu. Ali, kad su videli da je to tako i da drukčije neće biti, ni oni se nisu mnogo bunili. Shvatili su da na taj način neće dolaziti u sukob sa Zapadom koji kod njih već ima proizvodnju, a dobili su i priliku da se reše i dela robe najgoreg kvaliteta, za koju je bilo teško naći kupca.

Malo po malo zakupili su ceo centar u Bloku 70 u Novom Beogradu. Na prvi pogled nije postojala nikakva ekonomska opravdanost onog što su radili. Plaćali su zakup lokala po cenama od 1.000 tadašnjih nemačkih maraka, za petnaest kvadrata, a prodavali su robu sto puta jeftinije od bilo koga na tržištu! U to vreme carine i porez na promet zajedno su iznosili više od pedeset odsto cene proizvoda i ma koliko da su Kinezi jeftino proizvodili, njihova roba nije mogla da se prodaje tako jeftino, a da se to Kinezima isplati.

Počele su da se otvaraju špediterske firme, sa posebnim statusom na carini. Uvedena je praksa da se sto pari patika carini kao jedne, da se pet stotina trenerki carini kao pet…I kineska država se angažovala davanjem besplatnih kontigenata robe. Iseljenik koji bi uspeo da dobije papire za rad u Srbiji, od fabrike bi dobijao kontejner robe, a troškove bi fabrici nadoknadila država. Tako bi kineski preduzetnik bi imao računicu da zakupi radnju po basnoslovno visokim cenama…

Ipak već nakon dve godine, Kinezi su maloprodaju u Bloku 70 pretvorili u regionalni centar za snabdevanje cele Srbije i regiona. Iz baze u Bloku 70 oni su izvršili ekspanziju na Budimpeštu gde su otvorili Kinesku pijacu daleko veću od centra u Bloku 70. Tako je prestala i potreba da Kina više ikome daje besplatnu robu. Ustanovljen je nov modus poslovanja za ovaj region.

Krš-roba iz različitih fabrika širom Kine se šalje u luke poput Šangajske. Nju tamo tovare u kontejnere koji se ubacuju na prekookenaske brodove zajedno sa drugom kvalitetnom robom. O tako ukrcanoj robi obaveštavaju se kineski preduzetnici u regionima u kojima će brod pristajati. Ukoliko brod staje u Luka Rijeci, Konstanci, ili Valoni, obaveštavaju se preduzetnici u ovom regionu.

Zainteresovanima se na faks šalje kopija tovarnog lista. Kada se nađe preduzetnik koji je u stanju da takvu robu uveze i plasira u svojoj radnji, on prihvata da plati kontejner. Postoji opcija da čak i Kinez koji nema novca preuzme kontejner, a da troškove u njegovo ime pokrije mafija. U tom slučaju preduzetnik je dužan novac da vrati sa kamatom, a sa druge strane mu se ostavlja vremena da prethodno proda robu.

Našoj carini se potom dostavlja faktura kineske fabrike koja glasi na preduzetnika ili firmi koja se odlučila da uveze kontejner. Špediteri završavaju sa carinicima da postupak bude efikasan kako se ne bi plaćale ležarine za kontejner u carinskim i lučkim magacinima. Oni takođe obezbeđuju i da se fiktivno umanji vrednost robe koja se carni kako bi se kineskom preduzetniku isplatilo da prodaje jeftino, da plaća skup zakup i astronomske usluge špeditera.

Ovaj sistem je toliko dobro funkcionisao da su Kinezi morali špediterima za njihove usluge da plate pet do deset puta više nego što takve usluge koštaju. Zauzvrat je špediterska mafija napravila sistem u kome je izigravan poreski sitem Srbije i još pet država u ovom regionu.

Kontejner koji bi se iskrcao u Konstanci u i fiktivno krenuo za Srbiju, a roba bi usput završila u kineskim radnjama u Bugarskoj i Rumuniji. Kontejneri iskrcani u hrvatskoj luci Rijeka, bi takođe kretali na put ka Srbiji usput bi se skidala plomba vadila roba za radnje u Hrvatskoj i Bosni, plomba bi se vraćala i kontejner bi nastavljao ka Srbiji.

Kako bi se ovakve prevare uspešno izvele u njih su bili uključeni službenici svih okolnih zemalja. Koliko je ovo sofisticirana prevara najbolje govori činjenica da je svaki kontejner na ulazu u Srbiju i izlazu iz zemlje u kojoj je brod iskrcan, morao tri puta da se meri i da ima u gram istu težinu, dok su blombe morale da budu uvek originalno postavljene…

U međuvremenu su Kinezi sa domicilnim privrednicima u Srbiji pored centra koji su zakupljivali izgradili još jedan centar i potom uspeli da sa zakupodavcima dogovore smanjenje kirija. Sve ovo bi značilo veliki profit, da okolne zemlje nisu jedna po jedna primane u EU. Ovo je za tamošnje kineske preduzetnike uglavnom značilo, da moraju poslovanje da premeste u Srbiju.

Za dobro razrađen sitem izvoza robe lošeg kvaliteta iz Kine ovo nije smelo da znači prekid u radu, jer bi takav prekid za radnike u fabrikama značio da ostaju bez posla. Izvoz roba nije smanjen čak je povećan, a tržišta Bugarske, Rumunije, Mađarske, a potom i Hrvatske , u dobroj meri su zamenjena bosanskim, makedonskim, kao i povećanim plasmanom krša na Srpsko i Crnogorsko tržište.

Ovde treba još jednom podsetiti da je prvobitni plan kineske države za Srbiju bio da nam prodaju najkvaliteniju robu koju imaju. Takvu zamisao sprečio je uvozni lobi blizak vladajućim režimima, dok je špediterska mafija sa ljudima u carini i poreskoj upravi omogućila da loša roba bez oporezivanja stigne u kineske prodavnice u Srbiji.

Da je bilo odgovornih u Srbiji, problem je bilo lako rešiti. U Kinu je samo trebalo da otputuje ministar spoljnih poslova, zajedno sa ministrom trgovine, i da sa Kinezima postigne novi dogovor. Postizanje dogovora sa Kinezima inače ne bi trebalo da bude problem, jer je ova zemlja prema Srbiji prijateljski nastrojena i do danas nije priznala Kosovo.

 

     Špediterska mafija

 

Posle uvozničkog lobija, glavni krivac i organizator ulaza loše robe u Srbiju je špediterska mafija. Pored loše kineske robe, špediteri sa carinicima imaju takav sistem rada da oni bukvalno gospodare ulazom i izlazom sve robe u Srbiju. Ukoliko pozovete carinu ili Ministarstvo finansija i pitate ih kako da uvezem, ocarinim automobil, fen za kosu ili slično, dobićete odgovor da se obratite nekom od špeditera…

Sa druge strane, Zakon ne predviđa obavezu da vi morate angažovati špeditera, ali je rad carine do te mere ne transparentan i celokupni carinski postupak se drži u strogoj tajnosti, sve iz razloga da bi vi morali da angažujete špediciju.

Dakle, Carina i Ministarstvo finansija imaju razrađen sistem po kome pravno ceo posao možete i sami da obavite, ali je to u praksi ne izvodljivo. Sama procedura uvoza podrazumeva desetak stavki, a jedini način da saznate o kojim stavkama je reč je, da vam ih otkrije neko ko radi na carini ili špediter.

Do koje mere se ne može verovati špediterima najbolje govori činjenica da je u četiri različite špediterske firme cena carinjenja za jedan isti automobil bila različita. Špediter iz Novog Sada ponudio je da posao završi za 6.000 evra, u Kragujevcu za 4.000 dok su od beogradskih špeditera dobijene ponude za 3.500 i 4.700 evra!

Ovlašćenja špediterima su takva da mu vi dajete pravo da vas on zastupa pred carinom i da može u vaše ime da uradi sve radnje, ali i da ne snosi nikakvu odgovornost.

Novosadski špediter, na primer, imao je plan da naplati 6.000 evra i tvrdio je je njegova usluga tek 200 evra. U stvarnosti je planirao da više od dve hiljade evra stavi sebi u džep. Sve ovo je moguće uraditi i u dogovoru sa službenicima Carine.

Oni "greškom" špediteru izdaju račun na 6.000 evra, što je dve hiljade evra više. Vi platite, a špediter posle sa ovlašćenjem koje ste potpisali, podnese žalbu pred carinskim sudom bez da vas o tome obaveštava. Građani u 99 odsto slučajeva i ne znaju da postoje carinski sudovi. Taj sud posle donese rešenje o korekciji, a razliku isplati špediteru koji vas o tome nikada i ne obavesti.

Posao ovako organizovane špedicije, carine i Ministarstva finansija je da se zaštite uvoznički karteli. Kao što postoje špediteri koji "završavaju posao" sa kineskom robom, ima onih specijalizovanih za automobile, lekove, građevinske mašine…

Svi oni u dogovoru sa carinskim službenicima rade za određene delove uvozničkog lobija i to na način da upropaste posao svakom novom konkurentu koji bi se pojavio u poslu. Špediter "slučajno" napravi propuste u papirima kod uvoza, a u dogovoru sa carinicima, zbog čega roba nepodobnog uvoznika bude blokirna u carisnkom magacinu.

Za svaki dan se plaća ležarina, koju niste ukalkulisali u cenu za više od dva dana kako vam je usmeno rekao špediter. Ispostavi se da je procedura da roba mora da "odstoji" sedam dana i vaš proizvod zbog povećane cene postaje nekonkurentan. Za vašeg konkurenta se istovremeno ispostavi da procedura nekim čudom može da se skrati i na jedan dan, i vi možete da pakujete kofere iz branše kojom se bavite.

Ukoliko pokušate da uvezete računare-laptopove, ili neku drugu tehničku robu, nemojte se iznenaditi ako vaš špediter uzme novac od konkurencije da sve uradi pogrešno i da vaša roba provede mesec dana u magacinu!

Primera radi, dovoljno je da špediter dogovori sa carinicima da u vašem kontigentu bude jedan ili dva artikla više nego u fakturi zemlje porekla. Carina protiv vas pokreće postupak i privremeno vam zapleni svu robu. Vi bivate osuđeni da ste hteli da prošvercujete "jedan komad nečega" i plaćate kaznu na to, ali ni ostatak kontigenta ne možete da koristite dok postupak traje. Potom, neki od carinskih inspektora ustanovljava da ni ostatak robe ne ispunjava standarde i kada platite kaznu i ležarinu, od vas traže da robu vratite u zemlju porekla o vašem trošku.

Istovremeno, isti ili drugi špediteri završavaju da milioni komada neispravne robe uđu u zemlju, ali se to završava samo za one koji su deo sistema. Zapravo ukoliko bi ste ispunili sve što je propisano za uvoz robe, skoro niko od uvoznika koji posluju na tržištu Srbije ne bi mogao da posluje. Najbolji primer je pravilo propisano Zakonom o prisutnosti genetski modifikovanih organizama u hrani, ukoliko bi se srpska Carina pridržavala toga nijedna "Milka" čokolada niti "Snikers" ne bi mogli da uđu u Srbiju.

Ipak, to pravilo se primenjuje samo ukoliko neko pomisli da u Srbiji zaista postoji slobodno tržište i pokuša da uveze nešto što smeta uoznom lobiju. Zavisno da je mladi biznismen u pokušaju na granicu dovezao tehniku, hranu ili tekstil, roba se podvrgava propisanim procedurama nalazi joj se "greška", uvozniku u pokušaju ostaje samo da kune dan kada je pomislio da će i on dobiti svoje mesto pod suncem.

Uvoznom lobiju inače smetaju svi i sve i "oni" će se pobrinuti da se vi na Carini suočite sa proverama kvaliteta kakve oni nikada ne moraju da prođu. Iz tog razloga je prošle godine u Srbiji uvezeno i prodato 1.200 bicikala za decu sa fabrički pogrešno urađenim navojem za pedalu. Navoj je postavljen u pogrešnom smeru pa posle nekog vremena okretanjem pedala vi ih otšrafite i one vam u vožnji otpadnu…

Od svih evropskih zemalja, samo u Srbiji i Makedoniji se dešava da na originalnim telefonima marke "Nokia" i "Samsung"posle par meseci "crkne" litijumska baterija i da kupca prodavac potom optuži za loše rukovanje telefonom!

Postoje agencije ovlašćene od strane države da proveravaju standard i kvalitet robe koja se proizvodi u Srbiji i koja se uvozi. Svaki uvoznik je dužan da pribavi certifikat za robu koju uveze da je ista bezbedna i kvalitetna. Ipak zahvaljujući "sposobnim" špediterima i carinskoj mafiji tržište je preplavljeno robom koja ne zadovoljava propisane standarde.

Najbolji pokazatelj da uvozni lobi može da uveze sve, a ostali ne mogu ništa, pokazuje primer klima-uređaja uvezenih sa Bliskog istoka u kojima je umesto freona bila smeša koja se stavlja u WC šolje kao osveživač! Klime su rasprodate, na "akciji", a firma koja ih je pustila u lanac supermarketa je zatvorena i za drugu priliku biće otvorena nova.

Istovremeno, građani koji su pokušali da uvezu američke automobile se proteklih meseci suočavaju sa šikaniranjima od strane Automoto saveza, Mašinskog fakulteta ili Instituta u Vinči, koji ovih dana procenjuju da kola koja ispunjavaju američke standarde ne ispunjavaju i srpske i ne izdaju certifikate za njihov uvoz!

 

    A 1.

  Srozavanje standarda i trovanje nacije

U bivšoj SFRJ važio je standard koji je označavan skraćenicom JUS, raspadom SFRJ jedna po jedna nova država je prihvatala novi evropski standard koji se označava sa ISO. U Srbiji je uvođenje ISO standarda išlo uporedo sa liberalizacijom tržišta i ukidanjem službi kontrole.

Treba pošteno reći da ni u vreme Tita i Jugoslavije, naše fabrike često nisu uspevale da ispune domaći JUS- standard. Najbolji primer za to je bila "Zastava" iz Kragujevca, koja je pun standard na svojim vozilima ispunjavala samo za modele koji su izvoženi u Ameriku, dok je na domaćem tržištu bilo normalno da u prodaju puste automobil bez pojaseva na prednjim sedištima.

Sa druge strane po pitanju uvoza robe u Jugoslaviju, ali i izvoza domaćih proizvoda, postojala je zavidna kontrola kakve danas nema. Ondašnji Sovjetski Savez nije dao mogućnost Titovoj Jugoslaviji da ima bescarinski izvoz poljoprivrednih proizvoda, kakav Srbija danas ima sa Ruskom federacijom. Ipak do raspada SFRJ nije se desilo da roba izvezena u SSSR bude vraćena, kako je nedavno vraćeno meso iz Ruske Federacije.

Noževi koji su proizvodile firme "Imapa" iz Zemuna i "Famipa" iz Prizrena ispunjavali su JUS standarde i mesari i domaćice sa njima su mogle da rade. Danas je u Srbiji nemoguće kupiti dobar kuhinjski nož, na sve strane se prodaju kopije uvoznih "Solingenovih" noževa koje ne zadovoljavaju ni ISO niti raniji JUS. Najveća prevara standardizaciji hrane u Srbiji je urađena uvođenjem agencija za dodelu HASSAP certifikata.

Ministarstvo poljoprivrede licenciralo je agencije da proizvođačima hrane i restoranima dodele certifikate HASSAP. Većina agencija koje su certifikat dodeljivale sada su ugašene, iz jednostavnog razloga što na tržištu više nema kome da prodaju ovaj certifikat. Sada oni kojima je HASSAP dodeljen mogu mirno da rade i da truju, jer su agencije koje su im ga dodelile ugašene, a sam certifikat im dozvoljava pravo na samokontrolu po osnovu koje ih ne može kontrolisati inspekcija uprave za veterinu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

DRŽAVA POVLAŠĆUJE STRANIM VLASNICIMA PREHRAMBENE INDUSTRIJE, A SRPSKI SELJAK PROPADA

4. октобра 2013. Коментари су искључени

 

Srpski seljaci traže višu otkupnu cenu suncokreta od one u regionu, a prerađivači im nude manje od one najniže cene u okolnim zemljama. Bez obzira ko će da pobedi na ovom nadmetanju Srbija će i dalje imati najskuplji zejtin, kao što ima uopšte najskuplju hranu, ako se kao merilo vrednosti uzme cena rada. Država, za sada, ne pokazuje nameru da interveniše, jer se to ministrima finansijski ne isplati.

 

          Igor Milanović

 

Srbija je u prošlosti potpuno privatizovala prehrambenu industriju, a vlasnici najznačajnijih kombinata su stranci. Zbog toga ne treba da čudi što srpski seljaci zarađuju najmanje u regionu, dok istovremeno narod plaća najviše cene hrane. Kajmak, očigledno, skidaju strani vlasnici domaćih agro-kombinata.

Najbolji primer za ovo je Dijamant AD iz Zrenjanina čiji je vlasnik Agrokor hrvatskog megatajkuna Ivice Todorića. Zbog prošlogodišnjeg slabog roda suncokreta u svetu, njegova otkupna cena dostigla je u Srbiji istorijski maksimum od 55 dinara po kilogramu (za koliko je ova uljarica otkupljivana), a jestivo ulje je poskupelo vrtoglavom brzinom.

Ove godine rod je izuzetno uspešan, pa se zemljoradnicima nudi otkupna cena od 26 dinara po kilogramu, iako oni traže između 40 i 45 dinara. U vreme početka pregovora oko otkupne cene, kilogram suncokreta na berzi u Budimpešti prodavao se za (preračunato u dinare) oko 28 dinara. U međuvremenu je i u Mađarskoj suncokret poskupeo na oko 295 evra po toni, ali se otkupljivači u Srbiji tvrdoglavo drže ponuđene cene od 230 evra za tonu, a što je 20 odsto ispod najniže cene u regionu.

Niko, računajući tu i zrenjaninski Dijamant, nije istovremeno ponudio i da zejtin u prodavnicama pojeftini. Proizvođači i prodavci računaju sa još višom zaradom od one prošlogodišnje, upravo na taj način što će suncokret jeftino da kupuju, a zejtin skupo da prodaju.

Dijamant AD, čije rukovodstvo preti da će da zatvori pogone u Srbiji i proizvodnju izmesti u Hrvatsku, pri tome uopšte nije loše poslovao prošle godine kada je suša desetkovala rod suncokreta. Naprotiv.

Po podacima iz konsolidovanog finansijskog izveštaja objavljenog od strane Agencije za privredne registre, Dijamant AD je 2012. završio sa sa poslovnim prihodom od 19.197.755.000 dinara i čistom zaradom od 1.269.712.000 dinara. Sam po sebi ovaj podatak ne bi bio značajan kada se ne bi uporedio sa izveštajima iz prethodnih godina.

U 2009. godini Dijamant je, naime, ostvario poslovni prihod od 10.556.383.000 dinara i zaradio 439.727.000 dinara, što znači da je u sušnoj 2012. godini ovaj kombinat imao za oko 90 odsto veći obrt u odnosu na "normalnu" 2009. godinu, dok mu je čist prihod porastao za skoro 200 odsto!?

Već iz ovog razloga seljaci koji traže višu otkupnu cenu su u pravu: zašto da imamo najjeftiniji suncokret u regionu, ali najviše cene jestivog ulja?

Prema efikasnosti tržišta i antimonopolske zaštite i regulative, Svetski ekonomski forum je Srbiju u 2013. godini svrstao na 142. od 144. analizirane zemlje na globalnoj listi konkurentnosti. Ispod nas su, dakle, samo još dve države.

Monopolizacija ovdašnjeg tržišta u slučaju poljoprivrede nikome na Zapadu ne smeta, baš zato što su njihovi puleni korisnici ovakvog stanja. Sa druge strane, Srbiji se drže stalne pridike o potrebi liberalizacije nekih drugih tržišta na kojima zapadne kompanije još nisu prisutne u dovoljnoj meri.

Da su upravo marže nezasitih i monopolističkih trgovaca i prerađivača glavni razlog izuzetno visokih cena osnovnih životnih namirnica, vidi se i iz toga da su cene hrane od maja 2011. do maja 2012. u Srbiji porasle za čak 12,9 odsto, dok su iste u Hrvatskoj, odakle je Agrokor, imale upola manji rast od samo 6,5 odsto.

Todorić i njegovi direktori, isto kao i vlasnici i rukovodioci drugih monopolista iz inostranstva koji vladaju srpskom poljoprivredom, dobro paze da na sebe ne navuku gnev matičnih vlada, pa ekstraprofit ostvaruju u Srbiji.

Poljoprivredni stručnjaci su samo delimično u pravu kada kao glavnog krivca za visoke cene okrivljuju državu zato što domaćim proizvođačima daje tri do čak pet puta niže subvencije od onih koje su u okruženju. Višim subvencijama bi individualni proizvođači, istina, zarađivali nešto više para nego danas, ali bi srpski građani i dalje kupovali najskuplje prehrambene proizvode u regionu.

Kakva je ekonomska logika u tome da cene mesa rastu iako je njegova ponuda daleko ispod potražnje? Jedino objašnjenje je upravo u tome da monopolistički prerađivači i prodavci žele da imaju iste prihode kao prethodnih godina uprkos smanjenoj prodaji. Zbog toga, u odsustvu tržišta i njegove logike, ni povećanje subvencija ne bi mnogo poboljšalo situaciju.

Da su prerađivači i prodavci poljoprivrednih proizvoda u Srbiji iznad svakog zakona i logike, videlo se prošle godine, takođe u vezi otkupa suncokreta.

Dijamant, koji danas preti napuštanjem Srbije, lane je seljacima nudio samo 42 dinara za kilogram suncokreta. U toku pregovora se pojavila jedna druga strana kompanija koja je ponudila realnih skoro 60 dinara po kilogramu, a država je zatim ceo taj posao zaustavila zabranom izvoza suncokreta, pa je tek na taj način Agrokor za svoju uljaru u Zrenjaninu uspeo da nabavi sirovine.

Inače, Dijamant godišnje na srpskom tržištu kupi između 100.000 i 120.000 tona suncokreta, pa tako samo na razlici u ceni od 65 evra po toni (koliko trenutno iznosi u poređenju sa berzom u Budimpešti) ovaj kombinat bi ove godine zaradio najmanje 6,5 miliona evra. a što iznosi više od polovine njegovog prošlogodišnjeg čistog prihoda. Dijamant, znači, ni ne mora da prerađuje suncokret, već mu je dovoljno da ovde otkupi ovu uljaricu i da je preproda u inostranstvu!

Očigledno je da država nešto mora da učini kako bi zaštitila kako domaće proizvođače, tako isto i domaće kupce. Ako strani investitori smatraju da im se isplati da se povuku sa ovdašnjeg tržišta samo zbog toga što se od njih traži fer poslovanje, neka im je srećan put. Stručnjaci ukazuju upravo na to da se strancima ne isplati naglo i potpuno napuštanje Srbije, jer ovde ostvaruju izvanredne prihode koji bi ostali i dalje na zavidno visokom nivou i kada bi država uvela malo više reda.

Ministarstvo poljoprivrede ima na raspolaganju čitavu paletu mera kojima bi ne samo za duže vreme stabilizovala domaće tržište osnovnih namirnica, već bi samim tim pomogla i domaćem agraru, ali i zaštitila domaće osiromašeno stanovništvo.

Umesto nastavljanja besomučnog i potpuno beskorisnog ulaganja u subvencionisanje stranih proizvođača za otvaranje pogona u Srbiji, pametnije bi bilo povećati subvencije agraru.

Prethodne vlasti su ono malo para kojima je raspolagao srpski budžet bukvalno poklonili strancima za račun navodnih otvaranja novih radnih mesta u industriji. Pri tome, niko ne želi da se osvrne na činjenicu da radna snaga, na primer, u ceni vozila kragujevačkog Fijata, miljenika prethodnih i sadašnjih vlasti, učestvuje sa samo 0,5 odsto, a da je izvoz ovog presubvencionisanog giganta uvozom pokriven sa čak 90 odsto! Kakvu korist Srbija ima od slabo plaćenog i gladnog radnika koji ekstraprofit ostvaruje jedino vlasnicima u Torinu i domaćim podmićenim političarima?

Da je vlada umesto u Fijat uložila u domaći agrar stotine miliona evra, Srbija danas ne samo da ne bi bila gladna, već bi u prehrambenoj industriji bila značajni izvoznik gotovih proizvoda i prerađevina, a ne jeftinih sirovina.

U Srbiji je hrana za građane skupa, a proizvođači se žale da su cene niske. Problem srpske poljoprivrede ogleda se upravo u tome da od nje jedinu korist imaju nakupci i prerađivači. Osnovne životne namirnice u našoj zemlji od početka krize poskupele su u proseku 30 odsto, dok su cene povrća i pojedinih vrsta mesa porasle i do 80 odsto, ali su zato plate među najnižima u Evropi. U Srbiji prosečna plata iznosi oko 400 evra, u Hrvatskoj je 730, u Sloveniji gotovo 1.000 evra, a u zemljama zapadne Evrope znatno više.

Prema navedenim podacima, plata u Srbiji iznosi 40 odsto one u Sloveniji, ali su zato cene hleba, mesa i žitarica u našoj zemlji na 64 odsto proseka cena u EU, što znači da prosečni građanin Srbije mora da radi čak za četvrtinu više od svog kolege sa Zapada samo da bi se prehranio.

Ono što zbunjuje kod ove analize jeste činjenica da su energenti u Srbiji (na prvom mestu struja), koji u velikoj meri učestvuju u formiranju cena namirnica, najjeftiniji u regionu. Očigledno da na disparitet cena i prihoda utiče nešto drugo.

Nacionalna organizacija potrošača ukazuje na još jedan neshvatljiv detalj. U prethodnom periodu, pre ovogodišnjeg otkupa suncokreta, jestivo ulje je u Srbiji poskupelo za 15 odsto, dok je isto u Makedoniji poskupelo za samo jedan odsto iako se ova republika suncokretom, ali i uljem, najviše snabdeva upravo iz Srbije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MARŠALOVA SRBIJA: VUČIĆEVI SAVETNICI U AKTIVNOSTIMA DALJEG SIROMAŠENJA GRAĐANA SRBIJE

10. септембра 2013. Коментари су искључени

 

Kako srpska politička elita i njeni neformalni centri međusobno sarađuju, i kako štite svoje kriminalne i koruptivne poslove. Kako izbegavaju krivičnu odgovornost i prave pozorišnu predstavu u kojoj se međusobno ubijaju i zatvaraju, a na kraju svi ustaju živi i zdravi, samo znatno bogatiji. Zašto je Srbija opet dozvolila da joj jedan čovek, u ovom slučaju Aleksandar Vučić, bude i prvi tužilac i prvi policajac i sveti apostol koji grmi i optužuje svoje lažne političke protivnike, a onda im prašta i računa na njihovu lojalnost i saradnju.

 

               major Goran Mitrović

 

Ovih dana je Šešeljev redov Vučić najavio da želi rekonstruisanu Vladu, jer za narod ima Maršalov plan! Najavio je dovođenje stranaca koji će ga savetovati, a oni su, suprotno Vučićevom obećanju, umesto Maršalovog plana, najavili gladnim građanima da će još dugo morati da stežu kaiš. Vučić jeste, po sopstvenom priznanju teško bolestan, a i lud, ali ko su ljudi koji slede njegovu životinjsku nameru da, pre nego što ume, zauvek zgazi Srbiju?

Od kako je sastavljena dosadašnja "dvoglava" srpska vlada, ovdašnja medijska služinčad je zaražena igrom lopova i žandara, skoro svakodnevno koristila naslov "Vučić najavljuje hapšenja" (ta rečenica na najvećem internet pretraživaču, za sada ima preko 90 hiljada rezultata, i jasno govori o kakvom je ludilu ovde reč).

I zaista, čovek koji je bio istovremeno ministar odbrane, prvi potpredsednik Vlade Srbije i takozvani koordinator rada "svih službi bezbednosti", izdigao se iznad svih drugih političkih lidera u državi, stavivši sebe u centar svih srpskih poslova, kao sudbinska ličnost, "nepotkupljivi" Robespjer iz Francuske revolucije, kome nema premca u poštenju! Istina je, na žalost, znatno drukčija…

Kada je početkom prošlog leta formirana nova Vlada Srbije, Tabloid je pisao da je Aleksandar Vučić dočekao svojih pet minuta, da pokaže svojim prijateljima iz Demokratske stranke, kako je baš on njihov istinski spasitelj, i kako će veštom kombinacijom medijske galame, i još veštijim odabirom sporednih i beznačajnih krivaca za megalomansku pljačku Srbije u poslednjoj deceniji, sačuvati glave najodgovornijim i najistaknutijim ličnostima političko-privredne hobotnice koja nekažnjano i dalje hara Srbijom

Odgovor je ponudio on sam, onog dana kad se nametnuo kao "capo di tutti capi" nad ovom korumpiranom družinom prepunom opljačkanih para, i kad je rekao da nema moralno pravo da od Đilasa oduzima mesto gradonačelnika ("Politika" 7. septembra 2012. godine), čime je samo potvrdio da je najbolji baštinik demokratske pljačke i ključni čuvar njihovih "tekovina"!

Jer, nije reč o Đilasovoj izbornoj pobedi ili porazu, nego o tome da je on postao jedan od najbogatijih ljudi, ne samo u Srbiji, nego i u celom regionu, koristeći privilegije visokopozicioniranog političkog funkcionera. Ako to za Vučiću nije bio razlog za istragu, nego je razlog za "pomilovanje", onda je i on postao ozbiljan saučesnik u svim Đilasovim poslovima!

 

     Siniša Mali, a lopov veliki

 

Niko iz vrha Demokratske stranke, dok je Vučić najavljivao “bespoštednu borbu“ protiv korupcije i organizovanog kriminala, nije ostao bez opljačkanih para.

Tabloid je objavio prošle u decembru prošle godine izveštaj američke finansijske organizacije Global Financial Integrity o iznošenju para iz Srbije. Iz naše zemlje je, prateći tokove novca, ova organizacija utvrdila da su srpski oligarsi iz Demokratske stranke, u poslednjih deset godina uzeli 51 milijardu evra! Ej, 51 milijardu evra.

Aleksandra Vučića to nije interesovalo.

Da podsetimo: kada je 7. jula 2008. godine formirana Vlada na čelu sa Mirkom Cvetkovićem, Vučić je odmah prekinuo sve kontakte sa Aleksandrom Nikitovićem, šefom kabineta dotadašnjeg premijera Vojislava Koštunice, i otišao u zagrljaj Miodragu Rakiću, šefu kabineta predsednika Srbije Borisa Tadića.Tabloid je opisao ovu pedersku vezu…

Rakić je snabdevao ogromnim količinama novca Aleksandra Vučića, koji je, zajedno sa Tomislavom Nikolićem, sa njihovim poslaničkim klubom Srpske radikalne stranke, dobijao milionske svote novca da “ne talasa“.

Dok su Tadićevi mafijaši (Božidar Đelić, Mirko Cvetković, Dragan Šutanovac, Dragan Đilas, Dušan Petrović, Bojan Pajtić…) nemilosrdno pljačkali Srbiju, kreditne linije, banke, državna i javna preduzeća, fondove, Rakić je plaćao svog dečka Vučića da radikali u narodnoj skupštini ne dižu glas.

Tek danas saznajemo da je jedan od savetnika Aleksandra Vučića i Siniša Mali!

Siniša Mali je u timu prvog potpredsednika Vlade i igra glavnu ulogu kada su finansijski sektor i privreda u pitanju. Učestvovao je od samog početka u pregovorima Etihada i države u vezi sa prodajom JAT-a, a i "mozak" je modela restruktuiranja JAT-a i rešavanja spornih pitanja nacionalne kompanije koja su kočila dogovor sa Etihadom. On je taj problem rešio, tako što je JAT poklonio emiru El Zajedu! Još pride je Vlada Srbije uzela na lizing devet aviona koji će raditi u novoj firmi! Da smo pravna država, Vučić bi dobio doživotnu robiju.

 

     Ko je Siniša Mali?

 

U njegovoj biografiji stoji da je završio ekonomski fakultet u Beogradu, magistarske studije na Washington University at St. Luis, Olin Business School, dok je doktorat branio na beogradskom FON-u.

U naizgled besprekornoj biografiji u oči upada podatak da je upravo gospodin Mali bio direktor za tendere u Agenciji za privatizaciju i to baš u periodu od 2001. do 2003. godine, kada su na čelu Agencije bili najpre Vladimir Čupić (bivši direktor Hypo Alpe Adria Banke, a sadašnji AIK Banke) i bivši premijer i ministar finansija Mirko Cvetković. U tom periodu sklopljeni su i štetni konsultantski ugovori sa Deloitte & Touche i Ces Mekona, Zvonka Nikezića, koji je zbog njih bio godinu dana u pritvoru.

Prema podacima koje je objavio CINS, u periodu kada je Mirko Cvetković bio direktor Agencije za privatizaciju, a Siniša Mali direktor za tendere, raskinuto je 550 ugovora, što je najviše od formiranja Agencije!

Siniša, kažu, jeste mali, ali lopov je veliki. On se i danas u Demokratskoj stranci visoko kotira među najbogatijim članovima žute partije. Tako je lopov iz DS-a ključni je savetnik Aleksandra Vučića!

Danas su potvrđeni svi tekstovi objavljeni u Tabloidu prošle godine, u kojem smo tvrdili a Vučić ima glavni zadatak – da sačuva opljačkani novac i da ostavi na slobodu mafiju Borisa Tadića, iz čije ruke je i on puno pozobao.

Da li Vučić zna šta je Maršalov plan? Na pitanje novinara Kurira – Šta će biti najbolnije tačke u vašem Maršalovom planu? – Vučić je rekao:

“To što ćemo morati da sprovedemo reformu javne uprave. Što znači da će neki ljudi morati da nađu nešto drugo da rade. Moraćemo da uradimo restrukturiranje javnih preduzeća, što znači da neki partijski činovnici neće moći da rade ono što su do sada. Biće teška i penziona reformamoraćete s više godina da idete u penziju, a ne kao što je do sada bilo, da neko sa 35 godina nađe načina da se neopravdano penzioniše. Ne može više!

To moderna i ozbiljna država ne može više da izdrži.

Niste me pitali o lepim stvarima, a mislim da možemo da izgradimo 30 izvanrednih hotela, i skupih i jeftinih, na obali Dunava, da izgradimo marine, plaže, možemo da uvežemo to s Borskim jezerom, da naše banje podignemo infrastrukturno, da u njih dovedemo i Kineze i Japance, pošto oni to traže.

Treba da završimo Bistricu, Topionicu u Boru, „Petrohemiju", s „Mubadalom" da završimo fabriku čipova, „Boš" nam dolazi u Pećince – 600 ljudi se zapošljava, u narednim godinama očekujemo pet hiljada novih radnih mesta, u ponedeljak nam dolazi „Mercedes" na razgovor…”

To je, po Vučiću, njegov, Maršalov plan! A na pitanje kada će, prema tom planu, običnom čoveku biti boljeVučić je poručio:

“Važno je da običan čovek vidi da to ide u nekom boljem smeru. A za godinu-dve očekujem da ljudi i na sopstvenom primeru vide da im je nešto lakše. Mi to bez podrške običnih ljudi ne možemo da radimo. Zato to niko nije ni hteo dosad da radi. Plašili su se da će ljudi izaći na ulice. Pa dobro, nek izađu. Mi to moramo da izvedemo. Ako neko zna bolje rešenje, neka kaže. Ja mislim da nema boljeg.

Da podsetimo čitaoce: Maršalov plan je program američkog predsednika Hari Trumana donet nakon završetka Drugog svetskog rata, a sadržao je program pomoći zapadnoevropskim državama od nekoliko stotina milijardi dolara, pomoć u robi, mašinama, traktorima, avionima, kao i pomoć u hrani.

I u Srbiju je, nakon 1948. godine stizala pomoć u hrani, a najprivlačnija su bila jaja u prahu, nazvana Trumanova jaja. Toliko da Vučić zna o čemu priča. Umesto Trumanovih, on nam nudi svoja jaja. Ne hvala! Umesto novca i hleba, Vučić najavljuje da će dovesti strance u Vladu koje ćemo skupo plaćati, dok stežemo kaiš.

Ko je Lazar Krstić, novi ministar finansija? I o njemu pišemo u ovom broju, u tekstu pod naslovom: Mali Laza, Vučićeva maza. Na pitanje šta je savetovao Krstiću, kad mu je ponudio da bude ministar finansija, i na šta ste ga je upozorio – Vučić je odbrusio:

– Rekao sam mu: „Sine, imaćeš mnogo problema." Rekao sam mu da će sve biti mnogo gore nego što misli. Da su trenuci slave kratki, da posle toga dolazi kritika, jer u Srbiji svi pokazuju svoju snagu ako nekoga što jače opsuju. „To, sine, i tebe čeka. Ako si spreman to da prihvatiš, uđi u arenu. Ako nisi, onda nemoj ni ulaziti. Da će te neko čuvati u staklenoj kugli, da ćeš biti zaštićen – nećeš. Ja ću ti pomoći, ja ću te štititi od svih teških poteza, reći ću da je to naša zajednička ideja, pa će to iskoristiti da udare po meni. Ali moraćeš da očvrsneš, da se tučeš, da se boriš, jer sve reforme koje mislimo da sprovedemo bolne su i teške, ali napraviće nam normalnu zemlju."

 

     Špijun za domaće zadatke

 

Nekadašnji kancelar Austrije, Alfred Guzenbauer, trebalo bi uskoro da za ogromne pare postane savetnik Aleksandra Vučića "za ekonomska i politička pitanja". U svojoj biografiji on ima takvih detalja koje bi svaki scenarista špijunskih filmova poželeo da pročita.

Za javnost u Srbiji je od izuzetne važnosti podatak da je Guzenbauer bio u nadzornom odboru austrijskih građevinskih giganata, "Starbag" i "Alpina" (koja je napravila multimilionske štete srpskoj putogradnji, i u međuvremenu propala, a Vučićeva vlada je najavila da podnosi tužbu protiv Alpine tražećći 75 miliona odštete).

Ali, ono po čemu će svakako biti upamćen, to je njegova "epizoda" koju je odigrao u Kazahstanu, gde je takođe bio savetnik za ekonomska i politička pitanja, nakon odlaska sa funkcije kancelara Austrije. Epilog ove njegove avanture završio se više nego ružno: austrijsko tužilaštvo pokrenulo je istragu protiv Alfreda Guzenbauera zbog prosleđivanja poverljivih akata obaveštajnoj službi Kazahstana! Dojavu o "poslovima" Guzenbauera, austrijancima su dostavile ruske obaveštajne službe!

Kao dotadašnji vođa austrijskih socijaldemokrata, Guzenbauer se odjednom našao pod istragom zbog odavanja državnih tajni obaveštajnoj službi Kazahstana, a tim povodom su svi vodeći bečki mediji o bivšem kancelaru dopisivali do tada neobjavljene detalje.

U maju mesecu 2007. godine, sastaju se bivši hrvatski premijer Ivo Sanader i tadašnji austrijski kancelar Guzenbauer, što je kasnije, nakon pada Sanadera i optužbi povodom njegovih koruptivnih poslova, postalo i predmet istrage hrvatske policije.

U početku, bečko pravosuđe je stidljivo davalo izjave da postoje neke predistražne radnje, ali je kasnije postalo jasno da su te "radnje" imale najveći mogući opseg, jer su u pitanju bile teške optužbe koje su ruske službe dobro dokumentovale.

Ipak, zbog opasnosti da ovako šokantni podaci ne dođu u javnost, informacije su odmah dobile oznaku "Strogo poverljivo". Svaka stranica pojedinačno u istražnom aktu, zavedena je pod brojem 4St 21/13b. Guzenbauer se u njemu tereti za nedozvoljenu obaveštajnu delatnost, opisanu paragrafom 256 krivičnog zakona – uspostavljanje i održavanje obaveštajne mreže na uštrb državnih interesa Republike (Austrije).

Austrijsko tužilaštvo, prema dobijenoj dokumentaciji od ruskih obaveštajnih službi, optužilo je bivšeg kancelara da je, dostavio državnoj policiji Kazahstana više od 40.000 stranica sa kompletnim podacima o pripadnicima kazahstanske opozicije koji uživaju politički azil u Austriji, uključujući i podatke o Rahatu Alijevu, najvećem rivalu kazahstanskog predsednika Nursultana Nazarbajeva. Cena za ovu informaciju nije bila mala. Protivrečni su podaci iz austrijske štampe, ali je reč o milionima evra.

Kao zet predsednika Nazarbajeva, Rahat Alijev je postao šef po zlu čuvene kazahstanske tajne policije KNB, a kasnije je bio imenovan za ambasadora u Beču. Budući da je bio osoba od najvećeg poverenja, Alijev je preko bečkih banaka prebacio više milijardi dolara na račune i u trezore zapadnih i of-šor banaka.

Deo novca, Alijev nije prebacio na državne već na svoje lične račune. Alijev se kasnije pravdao da je taj novac bio odvojen kako bi finansirao rad opozicije u ilegali. U međuvremenu, Alijev je promenio ime i prebivalište kada je dospeo u sukob sa tastom, predsednikom Nursultanom Nazarbajevim. Novo prezime Alijeva – Šoraz – kao i nova adresa prebivališta na Malti, odmah su bili poznati "centrali" u Kazahstanu. Naravno, uz pomoć Guzenbauera koji je i te podatke prodao.

Ali, gore od svega što je moglo da zadesi političku elitu Austrije, bilo je odavanje niza podataka o istaknutim, bivšim austrijskim političarima koji se danas profesionalno bave lobiranjem. Guzenbauer se nije dvoumio ni oko denuncijacije svojih bivših kolega iz parlamenta.

Među žrtvama njegove špijunske aktivnosti, našao se ministar policije Karl Blehe i Ginter Plater. Za njih je obelodanjeno da su se lično zauzeli da se Alijevu, odnosnoŠorazu, odobri azil u Austriji, i to baš u vreme kada je u Kazahstanu u odsustvu osuđen na 40 godina robije.

Na tržištu belosvetskih stručnjaka za pljačku i ekonomsku propast, Guzenbauer se visoko kotira. Kažu da tečno govori italijanski, francuski i španski, a mnogi austrijski investitori imaju puno poverenje u njega, te su mu poverili i odgovornost za njihovu imovinu.

Tako je šef Štrabag-a, Hans Peter Hazelštajner, Guzenbauera postavio u Upravni odbor ove kompanije, za godišnja primanja u visini od 50.000 evra. Bogataš iz austrijske pokrajine Tirol, Rene Benko, doveo je Guzenbauera u upravni odbor svoje firme Sinja prajm selkšn AG (Signa Prime Selection AG), preko koje upravlja svojim carstvom nekretnina.

U Južnoj Americi, Guzenbauer je savetnik u firmi "Novomatik", koja se bavi igrama na sreću, a u čileanskoj kompaniji "Ekitas kapital" predsedava Evropskim fondom.

Svojim savetima pomagao je i Hipo Alpe Adria banci (epilog: pljačka međunarodnih razmera, jedan bivši predsednik vlade u zatvoru, na stotine javnih ličnosti iz Austrije i sa Balkana pod istragim), nemačkoj VAC grupaciji…

Sve poslovne transakcije, Guzenbauer obavlja preko svoje firme Guzenbauer Projektviklung und Beteiligung GmBH (Gusenbauer Projektentwicklung & Beteiligung GmbH) koja ima sedište u centru Beča.

Ako je sve ovako, onda je pitanje ko je kome dobro došao. Vučić Guzenbaueru ili Guzenbauer Vučiću?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiiv mafije

 

%d bloggers like this: