Архива

Posts Tagged ‘siptari’

HRABRI KROJAČ: NEPOUZDANI SLUGA SVETSKIH UTERIVAČA DEMOKRATIJE I VELEMAJSTOR OPSENE U SRBIJI!

3. августа 2015. Коментари су искључени

 

Uslovljen karakternim deformitetima, Aleksandar Vučić nije sposoban da na normalan način zaštiti interese Srbije, svojih stranih mentora, pa ni svoje lične. Za samo tri godine uspeo je da proćerda poverenje i podršku američkih i evropskih gospodara. Intenzivnom medijskom kampanjom nije uspeo da se predstavi kao novi srpsko-regionalni mesija, zaključuje Predrag Popović, bivši glavni urednik dnevnika "Pravda" i blizak Vučićev saradnik.

 

                        Predrag Popović

KROJAC BUDUCNOSTI DRZAVE-15

 

Ne izgleda tako, ali u ludilu Aleksandra Vučića ima sistema. Svestan svih svojih mana, shvatio je da do ostvarenja životnog cilja – osvajanja vlastine može da dođe bez podrške stranih centara moći. U potrazi za mentorima dugo je tumarao od nemila do nedraga.

Zaklinjao se u „vođu svetskog pokreta otpora američkom nacizmu" Sadama Huseina, francuskog desničara Žan Mari Le Pena, koji je tvrdio da su Srbi varvari i da je Jasenovac „nebitan incident u Drugom svetskom ratu", pa i u Vladimira Žirinovskog, ruskog anarhistu koji je Srbima nudio nekakav „elipton" – najmodernije nevidljivo oružje, istovremeno zastupajući stav da je „Zemun istočna karaula nezavisne Hrvatske". Kao radikalski antiglobalista, Vučić je najviše koristi imao od Huga Čaveza. Primer venecuelanskog vođe otvorio mu je oči.

– Čavez je shvatio da je suština u parama. Bez novca, ne vredi nikakva podrška naroda, nikakve humane i slobodarske ideje. Važne su samo pare – tvrdio je Vučić.

Pošto od starih saveznika nije bilo konvertibilne vajde, mladi radikal je našao solventnije sponzore. Pristao je, biće sve što oni hoće.

Američki kreatori geostrateških procesa, opasno su se prevarili – poverovali su Vučiću. U njegov uspon i instaliranje na vlast investirali su velike pare, političku podršku i svu moguću logistiku.

Za uzvrat, on je primenio još neviđenu strategiju spoljne politike – potpunu i bezuslovnu kapitulaciju. Prepustio im je da bez po muke prekrajaju državne granice, uvode Srbiju u dužničko ropstvo i postavljaju najperverznije uslove za priključenje Evropskoj uniji. Dok god mu to garantuje opstanak na vlasti i ne remeti njegove diktatorske ambicije, baš ga briga za Kosovo, privredni kolaps, socijalnu katastrofu i opšti haos.

Međutim, idila se pretvorila u horor. Majstori iz Vašingtona, Londona i Brisela nisu očekivali da će ih Vučić uvući u lični parapolitički lavirint. Prekasno su shvatili da on nije običan, konfekcijski namesnik koji se zadovoljava mrvicama sa stola. Dok su rekli „Karlobag-Virovitica", Vučić ih je usisao u svoj paralelni univerzum, prilagođen njegovim mentalnim poremećajima.

Ma koliko nemilosrdni bili svetski uterivači demokratije, poslednje što im treba jeste marionetska vlast na čijem čelu se nalazi primitivni agresivac, imun na zdrav razum, nepouzdan i problematičan.

Svi savremeni vladari Srbije pravili su velike probleme američkim diplomatama. Robert Gelbard, Klintonov specijalni izaslanik za Balkan, opisao je Slobodana Miloševića kao oportunistu, koji nimalo ne drži do svoje reči.

Milošević je tokom pregovora pravio predstavu, otezao sastanke na po desetak sati, a onda bi u dva-tri minuta pristajao na sve zahteve. Ali, nijedan nije hteo da ispuni. Posle nekog vremena, organizovao bi novi susret s američkim predstavnicima, opet prihvatio sve uslove i nastavio da tera po svome.

Ni Đinđić nije bio kooperativan. Iako nije bio naivan, od međunarodnih institucija je tražio da ispune obećanja kojima je zasipan dok je bio u opoziciji, kao i obaveze iz Dejtonskog sporazuma i Rezolucije 1244.

Sa Koštunicom nije išlo lakše, on je strane partnere iscrpljivao insistiranjem na pitanjima iz prošlosti, davno skinute s njihove agende. Boris Tadić je pokazivao spremnost na nesebičnu saradnju, ali na domaćoj političkoj sceni nije uspeo da obezbedi većinsku podršku evro-atlantskim integrativnim procesima, a to je moglo da se reši samo razbijanjem Srpske radikalne stranke. Za izvođenje tih radova izabrani su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Posle svega, stranci su se suočili s modernijim i opasnijim modelom marionete koja u svakom trenutku može da pokida konce i otrgne se kontroli. Signali upozorenja stizali su jedan po jedan, svaki sledeći sve jači.

Vučić je strane diplomate šokirao razbijanjem kvake na vratima svog kabineta, valjanjem po tepihu briselskog salona Ketrin Ešton, verbalnim napadima na predstavnike Evropske komisije i mnogim drugim erupcijama koleričnog temperamenta.

S kim imaju posla, Amerikanci i Englezi su se uverili prilikom pripreme i pokušaja usvajanja rezolucije u Savetu bezbednosti UN, a naročito posle skandaloznog događaja u Srebrenici.

Predigra se desila proletos, kad je srpskoj Vladi naređeno da, o ko zna čijem trošku, angažuje agenciju Tonija Blera, britanskog premijera koji se 1999, u vreme NATO bombardovanja, istakao rasističkim izjavama protiv Srba.

Da stvar bude komplikovanija, vlasnik konsultantske firme „Tony Blair Associates" je šeik Abdulah bin Zajed, ministar spoljnih poslova Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Abdulah je mlađi brat Muhameda bin Zajeda, krezavog princa prestolonaslednika UEA, koji je blizak prijatelj i saradnik Aleksandra Vučića i Hašima Tačija.

Nikada nije objašnjeno ko plaća arapsku agenciju s Blerovim imenom, ali otkriveno je da je ona angažovana kako bi „pomogla u formiranju stručnih timova u okviru kabineta premijera", tačnije rečeno – ekipa za kontrolu nepouzdanog sluge Vučića.

Englezi su skratili povodac kako bi sprečili svako Vučićevo gicanje oko rezolucije kojom su nameravali da Srbiju optuže za genocid u Srebrenici.

Dobar plan. Sigurno bi uspeo da su nasuprot sebe imali Tadića ili Dačića. Međutim, namerili su se na svetskog šampiona u laganju i spletkarenju. Čim je naslutio šta mu se sprema, Vučić je preko svog bivšeg političkog oca i aktuelnog saradnika Vojislava Šešelja plasirao priču o tome kako strane sile pripremaju haos u Srbiji.

Istovremeno dok je stvarao tenzije lelekanjem nad onim što ga čeka u Srebrenici, tvrdio je da se ne plaši i da će otići da se pokloni žrtvama. Jasno i glasno je dao do znanja da neće tražiti od Rusa da ulože veto na britansku rezoluciju. Otišao je i korak dalje, pa je nepotrebno od članova svog kabineta zahtevao da se izjasne o rezoluciji.

Britanski stav o odgovornosti Srba i Srbije za genocid podržalo je troje ministara: Zorana Mihajlović, Željko Sertić i Jadranka Joksimović. Mihajlovićeva, koja ima neograničeno poverenje Engleza, i tu priliku je iskoristila da provocira Vučića opaskama kako mu je glupa ideja da proverava saradnike. „Opasna si, Zorana" – pokušao je na svoj način da se našali Vučić – „Da li si ikada zažalila što nisi muško?" Zorana mu je uzvratila još duhovitije: „Ne, a ti?"

Sa Joksimovićkom nije bilo čarki, ona je bespogovorno izvršila naređenje kojim je Vučić hteo da pošalje poruku u London i Brisel da, eto, resorna ministarka za evro-integracije ne mari za interese Srba i Srbije.

Umesto da podnese ostavku jer u svom kabinetu ima ljude koji otvoreno zastupaju strane interese, koji nanose trajnu i nemerljivu štetu Srbiji, Vučić je s predstavom o troje „britanskih ministara" hteo da odobrovolji gazde iz Londona. Izgleda, nije uspeo.

Idilu je pokvario predsednik Tomislav Nikolić, manje besmislenim pismom engleskoj kraljici Elizabeti, a više ruskom imperatoru Putinu. Iako je odavno stvoren utisak da naprednjački tandem više ne postoji i da je Nikolić najangažovaniji i najozbiljniji opozicionar, postoji i opravdana sumnja da su njih dvojica podelili uloge.

U skladu s ličnim afinitetima, Vučiću je pripalo da se predstavlja kao „zapadni", a Nikolić „ruski" čovek. Poslovično sumnjičavi, Englezi se nisu upustili u nagađanja već su odgovornost za ruski veto stavili na Vučićev račun.

Vučić je znao da će mu Englezi osvetu servirati u Srebrenici. Zažalio je što se onoliko hvalisao kako je hrabar. Da je mogao, otkazao bi odlazak na komemoraciju. Međutim, doveden je pred svršen čin.

Kao što je ministar Vulin potvrdio, Englezi su insistirali da premijer ide u Srebrenicu. Šta se dogodilo, poznato je. Na stranu budalasto izveštavanje režimskih medija, koji su preterali sa licitiranjem da li je atentat na Vučića izvršen jednim ili drugim kamenom, nanulom ili snajperom „Hekler i Koh". Stvar je ozbiljna. Otkriveno je da su britanski obaveštajci zaista učestvovali u pripremi napada na Vučića – tvrdi za „Tabloid" izvor iz kabineta predsednika Vlade.

Istu vrstu ocena objavio je i režimski list „Večernje novosti".

Prvi čovek britanskih obaveštajaca za region, neposredno pre obeležavanja 20 godina od Srebrenice, na Sokocu sreo se s pripadnicima hrvatske i bosanske tajne službe.

Oni su tačno znali šta se sprema u Potočarima i da će ključni biti trenutak kada Vučić bude prolazio uskom stazom do VIP bine. Tu ga je trebalo oboriti i poniziti, a epilog bi mogao da bude i tragičan – navodi se u „Novostima", koje strogo kontroliše lično Vučić.

Vučić je, po slobodnoj proceni, do sada preživeo više hiljada nepostojećih atentata, ali čini se da se prvi put zaista našao u realnoj opasnosti. Šta su pravi motivi za takav napad može samo da se nagađa, a ako iza neuspele likvidacije zaista stoje britanski obaveštajci Vučić ima ozbiljnih razloga za brigu.

Kukanjem nad svojom zlom sudbinom, Vučić je samo internacionalizovao patologiju koju godinama širi Srbijom. Umesto o žrtvama iz 1995, svi bosanskohercegovački, hrvatski i evropski državnici sada moraju da teše Vučića i nude dokaze da nisu znali šta se sprema. Kako god bilo, velemajstor opsene još jednom je izveo trik kojim je nadigrao sve svoje opake neprijatelje.

Aleksandar Vučić je potrošio strpljenje i američkog Stejt departmenta. Em, omogućava reketiranje američkih firmi koje su investirale u Srbiju, em ne rešava najveći problem – ubistvo braće Bitići, američkih državljana i terorista UČK.

Upravo zbog tog slučaja, nedavno je u Beograd došla Viktorija Nuland, pomoćnica američkog državnog sekretara. Da bi joj zamazao oči, neposredno pred njenu posetu Vučić je naredio da Tužilaštvo za ratne zločine sasluša penzionisanog policijskog generala i bivšeg komandatna Žandarmerije Gorana Radosavljevića Gurija.

Iako je bilo očekivano da Vučić žrtvuje Gurija i time se reši pritiska iz Vašingtona, to se, iz nepoznatih razloga, za sada nije desilo. Naravno, možda je Guri zaista nevin, ali nedostatak nečije krivice ili dokaza nikada nije sprečavao Vučića da se odrekne bilo koga.

U znak dobre volje, srpski premijer je odobrio odlazak nekoliko jedinica Vojske Srbije u Ukrajinu, gde će se, pod okriljem NATO-a, održati vežba u kojoj će učestvovati vojnici iz 36 zemalja. Tim potezom Vučić je postao prvi srpski državnik koji je pristao da zvecka oružjem prema Rusiji.

Bez sposobnosti da shvati geopolitičke procese i da na pametan način formuliše interese države koju vodi, Aleksandar Vučić se i u vlasti ponaša šizofreno kao u privatnom životu. Po svaku cenu, koju će otplaćivati nekoliko sledećih generacija, gura Srbiju u Evropsku uniju i nerazumno ruši mostove prema Rusiji, a istovremeno širi paniku tvrdnjama da su Britanci naručili njegovu likvidaciju.

Šta Rusi misle o njemu najslikovitije je objasnio njihov ambasador Aleksandar Čepurin, koji je na pitanje o tome kako ocenjuje sadašnje rusko-srpske odnose odgovorio citiranjem poslovice: „U svakoj porodici ima neko ko je psihički poremećen, ali nije dobro kad taj bolesnik vodi porodicu".

 

       Istu dijagnozu Vučiću su uspostavili i Nemci.

 

Otkad je kancelarka Angela Merkel preuzela na sebe obavezu da uređuje odnose u Evropskoj uniji, suočila se s milion komplikovanih problema, ali nijedan nije tako smešan kao Vučić.

Nema načina na koji on nije testirao nemačko strpljenje. Ofirao je Rudolfa Hofšegera, pripadnika tajne službe BND, koji mu je dodeljen za koordinaciju; izmislio je ugovor po kome će „Mercedes" proizvodnju šasija za svoja vozila poveriti zemunskom „Ikarbusu"; a u nekoliko navrata iritirao je i doskorašnjeg nemačkog ambasadora u Beogradu Hajnca Vilhelma.

Vučić je u posete nemačkoj ambasadi dovodio i neke ljude kojima tu nije mesto. Recimo, dolazio je u društvu Nikole Petrovića, direktora Elektromreže Srbije. Kad je gospodin Vilhelm dočekao srpsku državnu delegaciju prvo je video Petrovića, iza koga su išli premijer Vučić i šef diplomatije Dačić.

Na pitanje ko je taj nepoznati čovek, Vučić je ambasadoru odgovorio: „To je moj kum, on je veoma važan čovek". Bilo je još nekoliko takvih incidenata, koji ne samo što izlaze iz okvira protokola, nego predstavljaju i neku vrstu uvrede – tvrdi za „Tabloid" izvor iz nemačke ambasade u Beogradu.

U Vučićevom društvu nije se bolje provela ni Merkelova. Umesto diplomata, bolju ocenu premijerovih postupaka mogao bi da ponudi neki psiholog, a ona bi, sigurno, imala dug i komplikovan naziv na latinskom.

Šta misle o Vučićevoj Srbiji na najkonkretniji način – zidom i bodljikavom žicom – pokazali su Mađari. Zbog sumnji da srpske vlasti, pre svega policija, ne preduzimaju sve što je potrebno kako bi se zaustavio prelaz imigranata preko granice, Mađarska je odlučila da se i fizički ogradi od Srbije.

I drugi komšija iz Evropske unije, Hrvatska, žestoko optužuje srpskog premijera. Iako je pre tri godine upravo hrvatski premijer Zoran Milanović nagradio Vučića titulom „lidera regiona", sada su se ministri iz „lijepe njihove" setili da je on devedesetih godina „sa puškom u ruci podsticao sve ono najgore i pozivao na ubistva i mržnju".

Sve to pokazuje da je prošao Vučićev medeni mesec s mladoženjama iz CIA, MI6, BND-a i ostalih službi koje su ga otrgnule iz Šešeljevog velikosrpskog zagrljaja. Belosvetskim birokratama, koji su određeni da upravljaju balkanskim kolonijama, dozlogrdilo je da se bave Vučićevim spletkama, intrigama i prevarama. Sami su krivi. Omogućili su mu da dođe na vlast, da Srbiju pretvori u kalifat i zaustavi demokratske procese. Investicija im se nije isplatila.

Uslovljen karakternim deformitetima, Vučić nije sposoban da na normalan način zaštiti interese Srbije, svojih stranih mentora, pa ni svoje lične. Za samo tri godine uspeo je da proćerda poverenje i podršku američkih i evropskih gospodara. Intenzivnom medijskom kampanjom nije uspeo da se predstavi kao novi srpsko-regionalni mesija. Naprotiv.

Način na koji se Vučić odnosi prema strancima još u 18. veku opisao je irski političari i pisac Džonatan Svift. U pamfletu „Guliverova putovanja", koji se danas smatra dečjom literaturom, Svift je opisao siledžiju kome je moć poremetila predstavu o svetu koji ga okružuje.

Glavni junak, Guliver, posle života s Liliputancima, malim i fizički inferiornim ljudima, kad se vratio u normalnu sredinu nije primećivao razliku. Navikao na lažnu predstavu o svojoj snazi, kamdžijao je sve oko sebe.

Navikao na radikale, Vučić je umisilio da, kao njih, može i normalne ljude zastrašivati, ponižavati, vređati…Kako je manipulisao sa Šešeljem, sad radi sa Kirbijem.

Kako se ta bolest leči pokazali su nam Mađari. Visokom žičanom ogradom. Ne oko Srbije. Oko Jajinaca. Odnosno, oko jedne kuće u Jajincima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protif mafije

POZADINA IZBORA NOVOG SAZIVA NACIONALNOG SAVETA VLAHA

9. марта 2015. Коментари су искључени

 

Rumunija veoma aktivno radi na tome da Vlahe iz Srbije prevede u Rumune. Nesposobni i podmićeni političari iz Srbije joj u tome rado pomažu. Zato se seminari za predavače vlaškog jezika održavaju na rumunskom, a udžbenike za vlaški jezik i kulturu piše devojka koja ima samo 25 godina i nikakvo adekvatno obrazovanje.

 

                     Mersiha Hadžić

SAVET VLASI

 

U utorak, 18. novembra 2014. godine, u Petrovcu na Mlavi je konstituisan Nacionalni savet Vlaha u novom sazivu. Na konstitutivnoj sednici verifikovani su mandati novoizabranim članovima Saveta, a na prvoj radnoj sednici koja je potom održana, izabrano je i najuže rukovodstvo ovog tela.

Za predsednika Nacionalnog saveta Vlaha ponovo je izabran diplomirani politikolog Radiša Dragojević sa liste "Vlasi za Srbiju – Srbija za Vlahe" iz Petrovca na Mlavi, koji je ovu funkciju obavljao i u prethodnom mandatu, dok je za zamenika predsednika izabran Dalibor Orsovanović iz Bora. Za sekretara Saveta imenovan je Bojan Modrlanović, diplomirani pravnik iz Petrovca na Mlavi.

Među prioritetnim ciljevima Saveta, Dragojević je na sednici istakao nastavak programa uvođenja vlaškog govora sa elementima nacionalne kulture Vlaha u sistem osnovnog obrazovanja, dalje usavršavanje, normiranje jezika do njegovog uvođenja u službenu upotrebu tamo gde za to budu postojali zakonski uslovi, kao i negovanje kulturnog nasleđa i tradicionalnih kulturnih manifestacija Vlaha.

Posle toga 17. decembra 2014. godine, u Boru je održana druga sednica Nacionalnog saveta Vlaha i usvojen je novi Statut. Usvojeni su predlozi da naziv Nacionalnog saveta Vlaha bude ispisan na pečatu i u Statutu na vlaškom jeziku i pismu („Savjetu Vlahilor").

Izabran je prvi potpredsednik savetaNovica Janošević, kao i potresednici: Dragi Damjanović, Miodrag Marković, Miletić Mihajlović i Neli Đorđević.

Izabran je i Izvršni odbor Nacionalnog saveta, koji čine: predsednik Radiša Dragojević, zamenik Dalibor Orsovanović, pet potpredsednika, kao i Siniša Čelojević sa liste Gergina i Miodrag Kokelić, sa liste Pokret vlaškog ujedinjenja.

Imenovani su i predsednici odbora: predsednik Odbora za kulturu, Vesna Stanković, predsednik Odbora za obrazovanje Slobodan Golubović, predsednik Odbora za službenu upotrebu jezika i pisma Slobodan Perić.

Koga ovi ljudi predstavljaju? Kampanju za izbore NSV-a su radile vladajuće SNS i SPS, odnosno njihovi opštinski odbori u Petrovcu na Mlavi i Kučevu. Za učenje vlaškog govora na teritoriji opštine Kučevo izjasnio se samo jedan učenik, pa je i on odustao.

Istovremeno, u opštini Kučevo za učenje rumunskog jezika prijavilo se 12 učenika u srednjoj školi i 12 učenika u osnovnoj školi. U celom Braničevskom okrugu za učenje vlaškog govora sa elementima kulture prijavilo se 56 učenika i to jedino u osnovnoj školi u Laznici, opština Žagubica. S druge, strane za učenje rumunskog u opštinama Veliko Gradište, Golubac, Malo Crniće i Žabari prijavio se veliki broj učenika. Sada će deca učiti rumunski.

Nauka je odavno rešila pitanje samostalnosti Vlaha kao naroda, ali to nisu i naši političari. Vlasi nisu Rumuni, ali snažnom agitacijom potkrepljenom parama, Rumunija uspeva da za svoj plan rumunizacije stanovnika istočne Srbije pridobije sve veći broj ljudi, posebno podmitljivih političara.

Vlaška narodna stranka koju predvodi doktor Predrag Balašević ovaj put nije izašla na izbore i pozivala je na njihov bojkot. Ako pogledamo izlaznost može se reći da je bojkot uspeo.

Održana je i konferencija u Medija centru u Beogradu. Zapaženo je bilo komentarisanje Dragomira Dragića o napisanom udžbeniku "Vlaški govor sa elementima nacionalne kulture ". Dragić se pitao ko je autor koji je na tako nestručan način predstavio Vlahe i njihove običaje. Čak je pozvao i na krivičnu odgovornost autora i ekipe oko njega. Stvarno, ko to piše udžbenike ?

Autor većine njih je dPasujoni, to mu je književno ime. Iza pseudonima se krije Slobodan Golubović iz Beograda, profesor fizike!? Sva izdanja finansiralo je udruženje Gergina iz Negotina i Nacionalni savet Vlaha. Ništa ne bi moglo ni bez pomoći Soroš fondacije. Poznato je da je Soroš finansirao sve projekte na razbijanju Jugoslavije, a sada Srbije.

Kada je dPasujoni video da je preterao, objavio je da ključni udžbenik piše njegova ćerka, rođena 1989. godine ?!

Održana su dva seminara za nastavnike Vlaškog govora. Naravno, predavači su bili dPasujoni, njegova ćerka i još neki članovi udruženja Gergina iz Negotina. Na tim seminarima nije se uopšte govorilo vlaškim govorom.

I prvi saziv NSV, pod vođstvom Dragojevića, spremao se za uvođenje rumunskog jezika u nastavu. Bio je i jedan seminar na kojem su predavači bili profesori rumunskog jezika sa novosadskog filozofskog fakulteta. Čak su održali i polaganje. Tako su naši Vlasi dobili sertifikate o poznavanju rumunskog jezika u nivou maternjeg !

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

RUDNIK „TREPČA“ KAO SIGURAN PLEN AMERIČKIH KOMPANIJA

12. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić, i potpredsednik Vlade Kosova Hašim Tači su marionete Zapada u procesu privatizacije rudnika Trepča. Patriotsko zapomaganje, predsednika Vlade Srbije o tome kako od Albanaca želi da sačuva Trepču, jedna je od najbolje odigranih melodramskih uloga na prostorima bivše socijalističke Jugoslavije. Od Subotice do Đakovice sigurno je bilo više stotina hiljada Srba i Albanaca, koji su posle njegovog javnog nastupa, poverovali da se između dva naroda vodi rat oko vlasništva nada rudnim bogatstvom Trepče.

                     

                 Vuk Stanić

PRODAJA TREPCE

 

Rat za rudna bogatstva Srbije, kako ona na Kosovu, tako i za ona u drugim delovima Srbije, sada se, zapravo, vodi između zapadnih multinacionalnih kompanija. Za interese tih kompanija bore se službenici američkog Stejt departmenta, predstavnici drugih diplomatskih mreža na ovim prostorima, a svoju ulogu imaju Srpski i Albanski političari kao i različiti lobisti.

U planu velikih multinacionalnih kompanija poput Rio Tinta, Friporta, Tisen Krupa, ili Soroševih kompanija i investicionih fondova, nije predviđeno da u podeli profita, od rudnih bogatstava i drugih resursa Srbije učestvuju Srbi ili Albanci.

Istina, u nekim slučajevima je predviđeno da se narodu, čiji političari budu servilniji u borbi da se do resursa dođe što jeftinije, dozvoli da naplate i neku rudnu renticu, da im se da prednost u zapošljavanju. Našim i albanskim političarima, naravno, sleduju i manje provizije i pravo da zaposle po nekog rođaka i prijatelja, pod uslovom da je taj spreman da radi kao rob za ropsku nadnicu.

Dakle, lobiranje za strane kompanije i nameštanje kupovine Trepče, je stvarni razlog zašto su predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić i potpredsednik Vlade samoproglašenog Kosova, Hašim Tači, imali nedavne napade patriotizma.

Tači je, kako stvari stoje, lobirao za investicione fondove Džordža Soroša, dok su Vučić i naš državljanin Muhamed Dahlar, kao buduće vlasnike, želeli da vide šeike iz Arapskih Emirata.

Na žalost i jednih i drugih, za Trepču su se sada zainteresovali mnogo veći igrači iz američke vojne industrije, kojima se obronci Kopaonika sviđaju i zbog feronikla.

Šeici iz Emirata, povukli su lukav potez uvlačenjem Dahlara, jer ovaj osim što je prijatelj sa Vučićem, on ima i dobre odnose i sa Tačijem. Jedna ozbiljna firma, bliska bivšem američkom potpredsedniku, preko njega je već obavestila šeike, da bi oni voleli srpske zalihe feronikla.

Ovde nije u pitanju teorija zavere, već o tome govore i izjave naših političara. Tako je, naprimer, ministar privrede Željko Sertić, otkrivajuću plan prodaje Trepče, izjavio da su za njenu kupovinu zainteresovane kompanije iz Amerike, Kanade, Švajcarske i Mađarske, rekavši između ostalog: "…Ako Priština ne odstupi, Srbija prodaje Trepču".

Inače, raniji ministar rudarstva, Milan Bačević je već jednom potpisao dokumenta sa izvesnom američkom firmom iz Ilinoja, ali su druge američke firme preko ambasade SAD u Prištini, pokrenule pitanje legitimnosti ove prodaje.

Američki ambasador isticao je da oni priznaju Kosovo kao državu i da se Trepča ne može kupiti od Srba. Na kraju se o svemu raspravljalo u američkom senatu. Tema je bila ko ima pravo da proda Trepču, Srbi ili Albanci, ali se nije diskutovalo o tome da li će se prodati ili dati na upravljanje nekom od ova dva naroda.

 

      Eksploatacija i špijuniranje, umesto istraživanje

 

Dakle, dileme da li će Trepča ostati srpski kombinat, ili će postati javno preduzeće albanskog Kosova, ne postoje, jer u oba slučaja će to biti samo privremena rešenja. Kako američke firme nisu uspele da se dogovore o tome ko će i preko koga da kupi Trepču, prećutno je prihvaćeno rešenje da do daljnjeg jednim delom Trepče upravlja srpska strana.

Dakle, sa Srbima se danas ne vodi rat za rudna bogatstva, jer je taj rat trajao 1999. godine, kada je NATO okupirao Kosovo i u Beogradu i Prištini instalirao srpsku i albansku prozapadnu političku nomenkalturu. Zvanično, NATO nas je bombardovao zbog Miloševića, ali danas kada su zapadne kompanije, nakon više godišnjeg istraživanja, potvrdile ranija srpska istraživanja da Kosovo raspolaže sa rudnim rezervama od 1000 milijardi dolara/evra, sve je više onih koji veruju da su za dolazak NATO na Kosovo postojali drugi razlozi.

Prema navodima pojedinih časopisa gotovo 60 odsto celokupnog rudnog bogatstva koje Republika Srbija poseduje, nalazi se upravo na Kosovu i Metohiji.

Od dolaska NATO na Kosovo, međuetničke nesuglasice služile su kao izgovor, predstavnicima međunarodnih institucija, za uspostavljanje potpune kontrole nad bogatim prirodnim resursima u južnoj srpskoj pokrajni. Kontrolu su preuzele ili međunarodne snage, ili Albanci. Izuzetak je bio deo rudnika Trepča koji se nalazi u severnom delu Kosova.

Sledeći korak bio je dolazak kompanija koje su istraživale rudne potencijale, dakle niko se nije zaletao da od Albanaca ili međunarodne zajednice unapred kupuje rudnike. Istovremeno, strane kompanije su i u drugim delovima Srbije za male pare vršile geološka istraživanja.

Često je od nadležnih ministarstava za oko 400 evra dobijana dozvola da se neka lokacija istraži, dok se od naših ljudi unapred pribavljala informacija o rudnim zalihama. Potom je, pod izgovorom istraživanja, rađena nezvanična eksploatacija, tone neprerađene rude su pod izgovorom da idu na analizu odvožene iz Srbije.

Iz nezvanične eksploatacije se u više slučajeva prešlo u zvaničnu i to za male pare. U više navrata je bez pravog tendera onaj čije su mašine radile kvazi istraživanje preuzimao nalazište i nastavljao eksploataciju.

Poslovanje se potom nastavljalo uz jednu od najnižih rudnih renti na svetu. Rudna renta je do skoro bila svega tri odsto, a plaća se na količinu iskopane rude. Količinu stvarno iskopane rude ne kontroliše niko, već gazde same prijavljuju koliko su izvadili.

Na Kosovu je rađeno na sličan način, razlika je u tome što međunarodna administracija nije dozvoljavala da se bez javnog nadmetanja iz istraživanja prelazi u eksploataciju. Posle istraživanja koja su stranci obavili proteklih godina potencijali Srbije, kako na Kosovu tako i severno od Kopaonika više nisu tajna.

Ovo je za rezultat imalo da od pre dve godine najveće svetske kompanije traže način da za male pare dođu do srpskih rudnih bogatstava. Tim povodom je nedavno i američki ambasador u Srbiji Majkl Kirbi posetio Borske rudnike i izjavio, da kompanije Friport i Rio Tinto žele da investiraju u srpske rudnike.

Kirbi nije rekao, ali je jasno da američke kompanije svoj dolazak planiraju na način koji se može opisati rečima: Rusi su kupili naftu, mi hoćemo sve ostalo!

Osim Amerikanaca za Borske rudnike zainteresovano je i nekoliko evropskih kompanija, jer se predviđa rast cene bakra na svetskim tržištima, a ni procenat zlata koje se dobija iz tih rudnika nije zanemarljiv.

Prema ranijem pisanju medija, kompanija Glen Kor je još u vreme dok je Demokratska stranka bila na vlasti, počela da lobira kod budućih ministara iz SNS-a, kako bi im oni kada dođu na vlasti omogućili kupovinu Borskih rudnika, ali i pravo da istražuju zalihe uljanih škriljaca na jugu Srbije.

 

      "…Beograd neće praviti problem"

 

Rezultati višegodišnjeg istraživanja koje je do 2000. godine radio Geološki institut Srbije, a koji se odnose na delove severnog i istočnog dela Kosova i Metohije su takođe impozantni. U pitanju su rezerve od oko 34 miliona tona rude olova, cinka i srebra iz kojih može da se dobije oko 1,5 miliona tona olova, 1,5 miliona tona cinka i oko 3.000 tona srebra.

Prema Rezoluciji 1244 SB UN Srbiji pripadaju svi prirodni resursi na Kosovu i Metohiji. Rezolucija će stranim kompanijama koje se dogovaraju sa albanskim vlastima sigurno biti neka vrsta smetnje ali ne i nerešiv problem, o čemu najbolje govore ranije objavljeni transkripti razgovora međunarodnih i kosovskih zvaničnika.

Tako, na primer, u razgovoru Havijera Solane sa Veslijem Klarkom, ističe se da Beograd „neće praviti probleme oko rudnih bogatstava i da će od njih korist imati čitav region".

Vesli Klark je kasnije (nakon "oktobarskih promena", prim. red.), razgovarao i sa Hašimom Tačijem po pitanju vlasništva nad rudnim i mineralnim bogatstvom Kosova i Metohije i obavestio ga da u Beogradu ima ljudi koji će mu pomoći:

"…Vesli Klark: Ništa ne brinite… Sada mi recite šta se dešava sa privatizacijom na Kosovu? Kako privremena vlada sarađuje sa Komisijom za privatizaciju?

Hašim Tači: Mislim da je to dobro, a to će vam verovatno i oni potvrditi. Beograd nam pravi problem oko svojine, ali neki ljudi u njihovoj vladi su razumeli o čemu se radi.

Vesli Klark: To je dobro.

Hašim Tači: Vlahović, Đelić, Dinkić potpuno razumeju ovaj naš posao i sa njima nemamo nikakvih problema. Čak su nam nekoliko puta izašli u susret.

Vesli Klark: Rudno bogatstvo Kosova je veliko i uz pametna ulaganja koristi će imati svi. Kosovari pre svega, ali i ceo region. Naš prioritet je da kontrolišemo taj resurs i Beograd tu neće praviti nikakve smetnje. Mi ćemo nastaviti da u Srbiji podstičemo one snage koje imaju mlak pristup pitanju Kosova. Videćete, samo je vreme u pitanju…".

Iz ove Klarkove izjave vidi se da vlasničke probleme koje pravi Rezolucija 1244 zapadne sile lako rešavaju uz pomoć srpskih političara, koje su doveli na vlast.

Za rukovodioce projekta „Prirodno bogatstvo Kosova i Metohije" imenovani su nakon ovih razgovora čelnici međunarodne zajednice, NATO pakta i EU, tačnije svih onih koji su učestvovali u bombardovanju Srbije, ili su bili deo bloka koji je Srbiju do petog oktobra držao u izolaciji. Ipak do skoro se nije mogla tako jasno videti veza između multinacionalnih korporacija i NATO agresije kako ju je moguće videti danas.

Jedan od primera je medijska satanizacija Srbije, kao i delatnost NGO sektora u Srbiji koju je promovisao Fond za otvoreno društvo, Džordža Soroša, pre i tokom bombardovanja. Izgovor za medijske i NGO kampanje bilo je poštovanje ljudskih prava.

Krajem 2007. godine, istraživač Nil Klark je na internet portalu „Nju stejtsmen" konstatovao da za Džordža Soroša i njegov Fond za otvoreno društvo nije važno poštovanje ljudskih prava i osnovnih građanskih sloboda – neko društvo je „otvoreno" ukoliko on i njegovi saradnici mogu da zarade veliki novac. Klark je to ilustrovao Soroševim ulaganjem na Kosovu da bi „preuzeo kontrolu nad rudnikom ‘Trepča’..", gde su „ogromne rezerve zlata, olova i drugih minerala".

 

      Rudne rente i podzemno blago

 

Na teritoriji Srbije gde vlast ima Beogradska Vlada sa privatizacijom rudnika i resursa je početo 2000. godine odmah posle petog oktobra. Tek 2007. godine država, je donela Uredbu o plaćanju naknade za korišćenje sirovina. Rudna renta je do skoro bila najniža na svetu i iznosila je tek tri odsto. Od prošle godine renta je povećana na sedam odsto, ali se to povećanje ne odnosi na eksploataciju nafte. Ipak kontrola o tome ko koliko plaća skoro i da ne postoji.

Treba istaći da ni rudna renta od sedam odsto nije ekonomski opravdana ukoliko se vodi politika totalne rasprodaje rudnika. Takva renta iako uvećana za više od sto odsto je i dalje među nižima u svetu. Poljska i Albanija zaračunavaju 10 odsto. Rusija naplaćuje čak 22 odsto svima koji eksploatišu rudna i energetska dobra njihove zemlje.

U Srbiji postoji više od dve stotine rudnika i nekoliko desetina mineralnih i energetskih nalazišta. Jedna od firmi koje kopaju rudu u Srbiji po osnovu ekploatacionih prava, ili zakona o koncesiji je Rio Tinto, britanska kompanija koja vadi Jadarit iz jalovišta kod Loznice. Oni su posao započeli pod izgovorom istraživanja. Po tom osnovu, oni su bez ikakve naknade mogli da utovare jalove iskopine na kamione i da ih odvezu, ne plativši nikome ništa!

Rudarske inspekcije nikada nisu do kraja proverile da li se iz jalovišta vadilo samo radi istraživanja, ili je to bilo pokriće za tajnu eksploataciju, a plan je bio da se sa zvaničnom eksploatacijom počne 2013. godine!

Jadarit se može koristiti kao raketno gorivo, ali je stvarni razlog interesovanja, za ovu rudu to što je on izuzetan materijal za pravljenje litijum jonskih baterija i drugih elementa potrebnih za vetro parkove. Cene litijuma će narednih godina rasti jer se materijal koristi za izradu gotovo svih bitnih tehničkih uređaja. Od mobilnih telefona do satelita.

„Rio Tinto" u Srbiji radi i u Jarondolskom basenu kod Raške, gde istražuje borne minerale, koji se na evropskom kontinentu, ako izuzmemo Tursku, jedino nalaze u Srbiji! Pored Rio Tinta najpoznatija kompanija koja posluje u Srbiji je austrijsko-kanadska kompanija Dandi plemeniti metali. Oni su do sada kupili tri, od ukupno četiri koncesije koje je prodala Vlada Srbije. Pripalo im je istraživanje zlata na Crnom vrhu. Sprovode ispitivanja i na Staroj planini.

Rio ima i odlične rezultate u istraživanju jednog novog tipa zlata. Reč je o karlinskom tipu zlata, poznatog domaćoj geološkoj nauci, čije se prisustvo vezuje za postojanje krečnjačkih stena i mermera u vulkanskim oblastima. Dandi je u sporu sa švedskom kompanijom Feromet oko nalazišta u Mačkatici. Spor je pred vrhovnim sudom Srbije. Firma Reseoravar capital istražuje nalazišta bakra u okolini Bora.

Domaća firma bliska ljudima iz DS Šumadija minerali ima prava istraživanja u centralnoj Srbiji. Za firmu Srbija Nisk koja ovde takođe eksploatiše rudu, kažu da je u vlasništvu sestre Mila Đukanovića.

Rudnici Lece, i Kiževak -Sastavci su u vlasništvu nekad poznatog biznismena, danas poznatog državnog neprijatelja Miroslava Bogićevića. Bogićević je bio lider u privatizaciji rudnika metala u Srbiji, najpoznatiji srpski biznismen u oblasti eksploatacije metala, koji pored ova dva, poseduje još nekoliko rudnika, čak i jedan u Makedoniji, zapravo sve rudnike koji su u bivšoj SFRJ, pripadali preduzeću "Zajača" iz Loznice. "Zajača" je u svetu bila poznata po eksploataciji antimona pa je zahvaljujući njenoj proizvodnji Srbija, sve do raspada SFRJ, bila među prvima u Evropi.

To su rudnici: Lojane u Makedoniji, Rajićeva gora na Kopaoniku, Dolić, Kik, Rujevac i Brasina kod Loznice. U njegovom lancu su i rudnici nematala poput Ravnaje kod Krupnja koji eksploatiše fluorit, kao i rudnik granodiorita na Boranji kod Zvornika. Na planini Rudnik, eksploataciju vodi firma Rudnik na čijem čelu je bivši direktor kompanije Glen Kor, koja je tokom kampanje podržala Srpsku naprednu stranku.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREDUZEĆA U RESTRUKTUIRANJU KAO UNOSAN PLEN STEČAJNIH UPRAVNIKA, KORUMPIRANIH SUDIJA I POLITIČARA

2. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

U prvoj polovini 2015. godine u stečaj će otići nekoliko desetina preduzeća koja su na teritoriji Beograda, i danas su u restruktuiranju. Stečajevi se u Beogradu dodeljuju skoro isključivo samo odabranim stečajnim upravnicima koji plen dele sa sudijama i drugima zainteresovanim strankama. Juriš na njih izvršiće ešaloni stečajnih sudija i upravnika bliskih vlastima, jer se očekuju višemilionske provizije od povoljne prodaje tih preduzeća domaćim i belosvetskim tajkunima. Svi oni su već uigrani u uspešnoj otimačini iz stečajne mase. Očekuje se poslednji talas velike pljačke preduzeća.

 

           Igor Milanović

STECAJNI PLEN1

 

Posao sa preduzećima u stečaju je vrlo unosan, ali samo za odabrani krug ljudi. Najviše koristi od toga imaju stečajni upravnici, ali samo pojedini koji sebe u žargonu nazivaju „elitom". Većina ostalih jedva sastavlja kraj sa krajem.

Za dobijanje licence kandidat za stečajnog upravnika mora da plati oko 100.000 dinara za različite takse. Posle toga, kada postane stečajni upravnik on za obnovu licence svake treće godine Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika (ALSU) plaća 50.000 dinara, i to nezavisno od toga da li je u međuvremenu imao neki stečajni postupak ili nije.

Izbor upravnika za vođenje nekog stečajnog postupka po zakonu je prepušten specijalno za to izrađenom kompjuterskom programu koji bi trebalo nasumice da bira između kandidata. Tako je u teoriji, ali je u praksi sasvim drugačije: sudije privrednog suda same određuju kome će da dodele vođenje preduzeća u stečaju. Slučajeve tako skoro isključivo dobijaju stečajni upravnici spremni na podelu plena.

Predsednik Privrednog suda u Beogradu, Jovan Kordić, nedavno je jednom stečajnom upravniku, pobunjenom što mesecima ne dobija nijedno preduzeće da vodi, rekao kako od 1. januara 2015. godine, stečajne upravnike određuje pomenuti računarski program!?

Čak i da je to tačno, a najverovatnije nije, ovo znači da se godinama unazad kršio zakon, jer su upravnici birani na drugi način. Kordić u ovome ne vidi ništa sporno, jer i on sam ima koristi od pojedinih stečajnih upravnika.

Na području Privrednog suda u Beogradu radi 85 stečajnih upravnika kojima su u poslednje dve i po godine ukupno dodeljena 103 slučajeva. U tom periodu je Miloš Maljević, diplomirani ekonomista, dobio na vođenje šest preduzeća, dok je njegov kolega Novak Stajić dobio četiri.

Ovo, možda, ne bi ni bilo toliko čudno, da istovremeno mnogi stečajni upravnici nisu dobili da vode ni jedno jedino preduzeće u proteklih 30 meseci. Osim toga, Maljević je licencu stečajnog upravnika stekao 22. novembra 2013. godine, a Stajić 5. decembra 2012. godine. Kako su njih dvojica za tako kratko vreme uspeli da dobiju ovoliko slučajeva da vode, a neke starije i iskusnije kolege nisu dobili ni jedan jedini?

Rekorder po broju preduzeća koje vodi u Beogradu je Miladin Stamenković, diplomirani menadžer. Iako je licencu stekao tek 8. februara 2011. godine on je do sada dobio ukupno 13 preduzeća da vodi i to preduzeća koja imaju značajnu imovinu, tako da ne mora da brine oko naplate sopstvenih honorara.

Diplomirani ekonomista Igor Drakul je duže u poslu od Stamenkovića (licenciran je 21. septembra 2005.) i takođe vodi 13 preduzeća u stečaju, ali su „njegove" firme dosta siromašnije. Isti broj preduzeća u stečaju vodi i Rade Radulović (licenciran 30. juna 2009. godine).

Nešto manje preduzeća, ukupno 12, vodi Vasilj Vasiljević (licencu ima od 10. marta 2008. godine), ali su ona zato nešto bogatija. U „njegovom" jatu nalazio se i jedan „Navip".

Miloš Borovčanin, diplomirani ekonomista, je mlad i relativno neiskusan stečajni upravnik. Licencu je stekao 27. januara 2014. godine, a već 26. marta iste godine dobija da vodi „Partizan" a.d. u stečaju.

Milošu je u njegovom brzom usponu sigurno pomogao otac, Mirko Borovčanin (licenciran od 21. septembra 2005. godine), ali je, moguće, i on sam doprineo da odmah dospe u „elitu" u koju ulaze samo oni koji dele plen.

Većinski vlasnik akcija „Partizana" a.d. je Đorđo Antelj, koji ima preko 72 odsto akcija. „Akcionarski fond" a.d. je na drugom mestu sa 3,66 odsto akcija. Antelj je u januaru 2007. bioprivremeno lišen slobode kao jedan od članova „stečajne mafije".

On je bio osumnjičen da je oštetio stečajne poverioce Građevinskog preduzeća "Rad" i pribavio protivpravnu imovinsku korist veću od sedam miliona evra. Prema podacima koje je tada policija saopštila, odgovorne osobe GP "Rad" u stečaju neposrednom pogodbom obavile su nezakonitu licitacionu kupoprodaju nepokretnosti ovog preduzeća u stečaju na lokaciji Batajnički put 14, firmama "Gemaks" u vlasništvu Antelja i "Koka-Koli".

Veoma je verovatno da je Antelj uticao da se za stečajnog upravnika postavi upravo neko od poverenja koji će umeti da štiti njegove finansijske interese. Budući da Borovčanin senior već ima devet stečajnih postupaka u kojima vodi preduzeća, procenjeno je da je u slučaju „Partizana" bolje posao poveriti Borovčaninu junioru koji će sve obaviti isto tako dobro, a manje je upadljiv.

Da je Miloš Borovčanin već uveliko prihvaćen kao deo „elite" vidi se i iz toga da je mesec dana posle „Partizana" dobio da vodi i stečaj „Termoelektra" d.o.o. iz Beograda.

Diplomirani ekonomista Dragan Perković (licenciran od 32. septembra 2005. godine) trenutno vodi deset preduzeća u stečaju, a jedno od njih je i „Tri Grozda". Za Perkovića se zna da je omiljeni stečajni upravnik stečajnog sudije Mileve Misailović.

Jedan od povlašćenih je i Mihajlo Koruga, diplomirani pravnik, koji licencu ima od 21. septembra 2005. godine. Pored „Beka" a.d. on vodi još osam preduzeća koja su u stečaju. Preuzimajući „Beko" Koruga je ušao u sukob sa tadašnjom direktorkom ALSU-a Ivanom Matić, jer je ona bila na strani ranijeg stečajnog upravnika Željka Pešuta koji je upravo zbog loše sprovedenog stečajnog postupka u slučaju „Beka" izgubio licencu.

Devet preduzeća vodi i Andreja Božić, istovremeno i stalni sudski veštak za mašinsku struku.

I Gordana Despotović-Roža vodi devet stečajeva. Ona je nekada bila načelnica Severnobačkog okruga i članica Glavnog odbora SPS-a. Njeno ime se nalazi na spisku osoba kojima je devedesetih godina bio zabranjen ulaz u zemlje Evropske Unije i Sjedinjene Američke Države.

Na istom spisku bilo je i ime tadašnjeg direktora „Zastave" iz Kragujevca Milana Beka. Moguće zbog bliskosti još iz devedesetih, kada su oboje podržavali Miloševića i borili se protivEU, Gordana Despotović – Roža je svojevremeno bila postavljena za privremenog stečajnog upravnika u predstečajnom postupku nad „Lukom Beograd" koju je prethodno u toku privatizacije kupio Beko.

I dosadašnja direktorka Agencije za licenciranje stečajnih upravnika Ivana Matić je bila povezana sa režimom Slobodana Miloševića, tako da je još iz tog perioda bila prijateljica Gordane Despotović. Ona je, naime, supruga Gorana Matića, ministra informisanja u vladi SRJ devedesetih godina.

Ove godine više desetina preduzeća u restruktuiranju sa teritorije koju pokriva Privredni sud u Beogradu odlazi u stečaj. Među njima ima i onih koja još uvek imaju vrednu nepokretnu imovinu koja u stečajnom postupku može da se proda uz dobru proviziju za stečajnog upravnika i sudiju. Najverovatnije će članovi „elite" stečajnih upravnika preuzeti i te slučajeve. Ako do tada još uvek budu bili na slobodi.

 

      A 1. Sa kumom, u naplatu reketa

 

Mimo zakona i konkursa koji je u toku, za vršioca dužnosti direktora Agencije za licenciranje stečajnih upravnika postavljena je nedavno Danijela Vazura, dotadašnja direktorka Centra za stečaj u Agenciji za privatizaciju.

Njen rođeni brat je Miloš Vazura, kum generalnog sekretara Vlade Novaka Nedića, koji je danas direktor FK Partizan, iako ima samo 28 godina. Miloš je prethodno bio pomoćnik ministra pravde Nikole Selakovića.

Sa te pozicije je zajedno sa kumom Nedićem reketirao privatne izvršitelje kojima su dodeljivani predmeti izvršenja gde je izvršni poverilac Elektro-privreda Srbije (EPS). U slučaju da izvršitelj odbije da deli novac sa Nedićem i Vazurom gubio bi pravo da zastupa EPS. Svojim saradnicima je Vazura sređivao ispit za izvršitelja i obezbeđivao imenovanje.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DOMAĆI I GOSTI: DOK SRPSKE ŽRTVE ČEKAJU PRAVDU, ALBANSKI PUT U EVROPU IDE PREKO SRPSKOG GOSTOPRIMSTVA

9. новембра 2014. Коментари су искључени

 

Slamanje Srbije i njenog državnog suvereniteta, pri samom je kraju. Istovremeno, američki projekat Velike Albanije, sve je bliži svojoj realizaciji. Ove dve činjenice su u korelaciji: nema Velike Albanije bez male, osakaćene i ponižene Srbije. To treba 10. novembra da potvrdi albanski premijer Edi Rama kad bude gost kod Aleksandra Vučića koji je spreman da prihvati "novu realnost".

 

                Mersiha Hadžić

 

Albanski premijer Edi Rama dolazi u zvaničnu posetu Srbiji, 10. novembra. Ova vest ne bi imala velikog značaja da joj nije prethodilo niz provokacija koji Srbiju i njen suverenitet dovode u pitanje.

Rodeni brat Edija Rame, napravio je ove jeseni nezapamćenu političku provokaciju, sa zastavom velike Albanije, tako što je na stadionu"Partizana" (14. oktobra), prilikom fudbalske utakmice Srbija-Albanija, okačio na minijaturnu bespilotnu letilicu (takozvani Dron).

Pre tog dogadaja, najavljen je dolazak predsednice samoproglašene albanske države Kosovo, Atifete Jahjage u Beograd, mada je reč o tvorevini nepriznatoj i u medunarodnim okvirima.

Treća i najveća provokacija, desila se još krajem avgusta meseca ove godine, kad je iz okruženja glavnog "protektora" za Srbiju, Majkla Devenporta, najavljena promena Ustava Srbije, u kome će albansko Kosovo kao nezavisna država biti i zvanično priznato.

U meduvremenu je i predsednik Srbije Tomislav Nikolić, morao da odustane od poziva da ode u Belgiju na obeležavanje stote godišnjice od početka Prvog svetskog rata, zato što je organizator odlučio da postavi zastavu lažne države Kosovo, i da medu zvanicama bude i predstavnik te nazovi-države.

Sprdnju sa Srbijom, nastavio je albanski premijer Rama, izjavom da je u protokolu posete Srbiji i Beogradu predvideno da mu gradonacelnik srpske prestonice ritualno preda ključeve Beograda, kao Sulejmanu Veličanstvenom.

Sve ovo i mnogo toga još, predstavlja tek mali deo redovnog nasilja nad suverenošcu i dostojanstvom države Srbije, koju svakodnevno sprovode veliki evropski i američki "prijatelji" pomanitalog srpskog premijera, Aleksandra Vučića. Zapad je odlučio da potpuno ponizi Srbiju i natera je da prizna ono što se priznati ne može i ne sme: albansku državu na svojoj teritoriji.

Dolazak Edija Rame 10. novembra u Beograd, zvaniČno ima za cilj postizanje istorijskog pomirenja. Sa kim da se Srbija miri, to niko od srpskih vlasti nije pitao predstavnike albanske države.

Jer, Srbija sa Albanijom nije ratovala. Na početku prošlog veka, Srbija je tri puta odbila da podeli Albaniju na tri dela, na predlog Grcke i Italije. Početkom ovoga veka, Albanija je stala uz separatističku državu svojih sunarodnika na Kosovu. Ni tada Srbija nije prekinula diplomatske odnose sa Albanijom. Niti je bila u ratu sa njom.

Još ranije, devedesetih godina, sve albanske vlasti u sadejstvu sa americkim vojno-obaveštajnim akcijama, jednodušno su radile na razbijanju Srbije. Mafijaško ćutanje albanskih vlasti na nepobitne dokaze bivšeg švajcarskog tužioca, Dika Martija, da su Srbi sa Kosova otimani i da su im u Albaniji vadeni vitalni organi i prodavani preko posrednika u Tursku, razlog je više da srpske vlasti ne pristanu na bilo kakav dijalog, dok se krivci za ovaj zločin ne pronadu.

Umesto toga, Aleksandar Vučić je pristao da ugosti Edija Ramu u Beogradu i da mu omogući da poseti opštine na jugu Srbije, Bujanovac i Preševo, gde živi većinsko albansko stanovništvo.

Redakcijski izvori u ove dve opštine govore da se sprema spektakularan doček albanskom premijeru i da, istovremeno, Albanci na Kosovu spremaju oružane provokacije i napade na preostale kosovske Srbe, kako bi tog dana, stavili do znanja vlastima u Beogradu, ko je "glavni" i "ko se pita".

Uz svesrdnu podršku američke vojno-obaveštajne mreže u Srbiji i na Kosovu, albanski separatisti nameravaju da ponove ono što su uradili 17. marta 2004. godine, paleći srpske kuće, pravoslavne crkve i manastire i ubijajući Srbe, gde god su ih videli.

Mirnim izborima u Ukrajini održanim prvih dana novembra i konačnim razgraničenjem Novorusije od ove države, anglo-američki imperijalizam izgubio je teren za provociranje Rusije. Ali, ono što im nije pošlo za rukom u Ukrajini, pokušaće na jugu Srbije. Dolazak Edija Rame, samo je prvi čin u tom scenariju.

Prilike na Kosovu su takve da je vreme za nasilje idealno. Američka ambasada u Prištini vec nekoliko meseci učestvuje u opstrukciji formiranja vlade. Parlament lažne države ne može da se formira, nove izbore je teško održati jer su sukobljeni klanovi Hašima Tacija i Ramuša Haradinaja odlučni u nameri da idu do kraja, po cenu velikih sukoba. Rešenje za izlazak iz ove krize je napad na preostale Srbe na Kosovu.

Do kojih granica je ova kriminalna paradržavna tvorevina otišla, govori i podatak da je u toku istraga korupcije u Euleksu. Ogroman novac od albanskih narko-kartela je plaćen kako bi iz haškog zatvora bio osloboden jedan od OVK zločinaca, Fatmir Ljimaj.

Istragu vodi Britanac Kenet Din. Pitanje je hoće li ova istraga ikada biti obavljena kako treba. Americke obaveštajne službe, koje su i stvorile OVK, spremne su da brane svoje "čedo".

O cčemu, u svetlu ovih dogadaja, Edi Rama i Aleksandar Vučić treba da pričaju? Dnevna štampa na albanskom u Prištini uveliko piše o tome kako ce Vučić i Rama potpisati nekakav sporazum o završetku auto-puta Priština-Niš, jer je autoput Priština-Tirana nekomercijalan. Tačnije, njime se ne ide u Evropu. Albanci traže izlaz ka severu. Na šta je sve Vučić spreman da pristane!!?

 

©Geto Srbija

materijal: LIst protiv mafije

 

EVROPSKI „UPRAVLJAČ“ SRBIJOM U MISIJI POTPUNOG RUŠENJA NAŠE DRŽAVE UZ POMOĆ NJEGOVOG GLAVNOG PIONA

 

Samo šest meseci posle dolaska Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke na vlast, na mesto šefa misije EU u Srbiji postavljen je bivši britanski ambasador u Srbiji, Majkl Devenport. Od tog trenutka, Vučić je njegov odani potrčko, a Srbija njegova kolonija. Devenport je danas jedini pravi vladar porobljene Srbije. Pod njegovom komandom funkcioniše kriminalna vladavina Vučićevog režima koji je spreman na sve samo da što duže ostane na vlasti. Dokle god to bude trebalo njegovim američko-britanskim "prijateljima".

 

                  major Goran Mitrović

 

Zahvaljujući zaštiti koju privremeno uživa od Devenporta, ni on ni njegova kriminalna družina neće biti kažnjeni za diverzije koje čine protiv Srbije. Ali, ni ta zaštita neće trajati zauvek. Poplave dođu i prođu, a narod pamti.

Prema zvaničnom saopštenju, u nezapamćenim poplavama u Srbiji udavilo se 25 ljudi, a njih 26 je umrlo "prirodnom smrću"! Za Vučićeve "statističare", "prirodnu smrt" su doživeli oni koje je u Obrenovcu ubila struja, usled naglog ulaska vode u štekere i kućne uređaje, jer se mafija na čelu sa predsednikom opštine Miroslavom Čučkovićem nije setila da na vreme isključi trafo stanice.

I ovaj podatak govori o ciničnom, neljudskom i banditskom odnosu sadašnjih vlastodržaca prema građanima i njihovim životima. Takođe, tu je i slučaj akumulacione brane "Rovni" kod Valjeva, iz koje .se nebrigom odgovornih, sručilo više od tri miliona kubika vode u reku Kolubaru, koja je kritičnog dana bila već opterećena vodom sa dvanaest pritoka.

Punih šest sati je zastrašujuća bujica iz ove brane putovala do Obrenovca, pa je lokalna vlast imala dovoljno vremena da pozove narod na evakuaciju. To se nije desilo jer je Miroslav Čučković sa svojim rođenim bratom (koji je zaposlen kao njegov pomoćnik!) i pripadajućom "bratijom", šenlučio do zore u kafani tvrdeći da je "sve pod kontrolom".

Da bi bilo jasnije zbog čega Miroslav Čučković neće odgovarati za svoje kriminalno ponašanje u vanrednoj situaciji, treba podsetiti da je on najbliskiji čovek Mlađana Dinkića, jedan od retkih "preživelih" na političkoj sceni iz stranke Ujedinjeni regioni Srbije, nakon ovogodišnjih izbora.

S obzirom da je u pitanju Dinkićev miljenik, jasno je da mora biti i Vučićev miljenik. Ali, Čučković je, ustvari, samo sinonim ukupnih odnosa u mafijaškoj sprezi višeglavih političkih hobotnica, koje već decenijama drže Srbiju u ekonomskom i svakom drugom ropstvu.

Družina koja je opljačkala ovu državu za 51 milijardu dolara, ima svoja nepisana pravila: uzajamno se pomažu, kriju među sobom sve mafijaške tajne i imaju obavezu da zaštite jedni druge kad javnost povremeno krene u obračun sa njima. Umetnost masovnih prevara, njihovo je glavno oružje.

Pre nešto više od dve godine, Aleksandar Vučić je donosio zatvorsko odelo u Skupštinu Srbije, kako bi pokazao Mlađanu Dinkiću šta ga čeka kad on dođe na vlast. Danas je Mlađan Dinkić (kao i svi njegovi Čučkovići), zaštićen kao beli medved baš od strane Aleksandra Vučića. Dinkić više nije ministar, ali je postao Vučićev čovek za saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Vučić ga pravda pa kaže: "…Pošteno je da on, kao čovek koji je i započeo ovaj posao sa Arapima, bude do kraja uključen u sve planirane projekte!". Još poštenije bi bilo da odgovara za biblijsku pljačku Srbije, ali, to se očito neće desiti za Vučićevog mandata. Jer, otete državne milijarde nisu problem koji zastareva.

 

     Samo prati tokove novca

 

Da li je ovakav ishod poplava u Srbiji, zapravo deo scenarija koji je Vučiću bio neophodan da preživi sigurni bankrot u koji je gurnuo Srbiju za dve godine koliko njome samostalno upravlja, što kao prvi potpredsednik, što kao predsednik vlade? Da li je srpska vlast svesno pomogla da (ne)prirodna katastrofa bude znatno veća, kako bi iz nastalog haosa izašla kao pobednik i pravednik?

Jedan analitičar mlađe generacije, poslao je redakciji svoja razmišljanja na ovu temu. Autor u svom razmatranju postavlja niz logičnih pitanja i otvara prostor za ozbiljno utemeljenu sumnju u kriminalne namere Vučićevog režima:

"…Razmislite o sledećem mogućem toku događaja. Biće vam jasnije zašto nije oglašena uzbuna, iako su dobro znali da dolazi potop. Just follow the money (samo prati tokove novca). Kažete da ste jedini? E, pa izvolte. Moje ime ne spominjite, ovo je moje razmišljanje. Dokaze nađite, ako hoćete, vi sami.

Scenario: Zemlja Srbija je bila pred bankrotstvom. Nije postojao način, osim kreditima u milijardama koje više niko neće da nam da, da se sunovrat zaustavi. RHMZ najavljuje Katastrofalne poplave. Naočigled se ne događa ništa. Katastrofa se događa, koja je mogla biti izbegnuta, ma šta sada pričali, bar u velikoj meri. Šteta verovatno prevazilazi milijardu evra, i samim time magičnu cifru od 0.64 BDP.

Prelaženjem te cifre događaju se sledeće stvari: Srbija ima pravo na sredstva iz Fonda solidarnosti EU, potencijalno i do milijardu Evra Srbija ima pravo da već primljene kredite, kreditne linije i sredstva svetske banke i EU banke za razvoj preusmeri za sanaciju i oporavak.

Srbija ima pravo na suspenziju dugovanja i može da traži odlaganje svih kredita i dugovanja bez znatnih kamatnih posledica. Vlada ne mora da uradi ništa što su obećali za vreme izbora, i niko im neće uzeti za zlo, jer obnavlja uništenu zemlju.

Ima još, ali mislim da vam je jasno šta hoću da kažem. Ako je ovo meni palo na pamet, palo je i nekome drugome na pamet. Ovo je nešto najbolje što je moglo da strefi ovu vladu, dobijaju ogromne svote na raspolaganje, ne moraju da plaćaju dugove, niti da ispunjavaju obećanja.

Zaključke izvedite sami. Meni je samo jasno, da iako je zemlja pogođena katastrofom, Vladi ne fali dlaka sa glava, još dobijaju predivan PR. I Srbija više nije pred bankrotstvom!".

 

     Moćni i nemoćni vladar Srbije

 

Od kako je 19. januara 2013. godine predao akreditive predsedniku Republike Srbije Tomislavu Nikoliću, šef delegacije Evropske unije u Srbiji, Majkl Devenport, predstavlja jedinog, istinskog i neprikosnovenog vladara, za koga je Vučić samo obični potrčko i izvršitelj prljavih poslova.

Devenport je pre dolaska na čelo delegacije EU, bio i ambasador Velike Britanije u Srbiji. Ostao je upamćen kao čovek koji je prema Srbiji i srpskim političarima imao odnos kao rimski prokonzul prema primitivnoj provinciji i robovima.

Koristio je tokom svog diplomatskog mandata svaku priliku da ružno govori o Srbiji, otvoreno je šurovao sa nevladinim organizacijama plaćenim da isto tako rade o glavi srpskoj državi i njenim interesima u svetu, činio je sve što nikako ne bi smeo da čini jedan diplomata njegovog ranga.

Ipak, godinu dana pre isteka mandata, naglo se ućutao. Razlog što je to tako, zove se Novak Đoković. Najširoj javnosti u Srbiji nije poznato da se naš slavni teniski as i ambasador UNICEF-a, nekoliko puta sastao sa predsednikom britanske vlade Dejvidom Kamerunom, i da mu je u tim razgovorima skrenuo pažnju na nedolično ponašanje ambasadora Devenporta.

Istovremeno, Đoković je zamolio premijera Kameruna da ne dozvoli da britanske diplomate i druge javne ličnosti šire propagandu o Srbima kao koljačima, ubicama, rogatim i repatim strašilima (što je do tada često bio običaj). Kao omiljena ličnost među najmlađim članovima britanske krune, Đokovićeva sugestija je odmah sprovedena u delo. Zaćutao je i Devenport i svi oni koji su mu pomagali u stalnoj kompromitaciji Srbije.

Čim je Devenport završio svoj diplomatski mandat, odmah je imenovan za nižerazrednog službenika Evropske unije. Prema podacima kojima retki obaveštajni "časnici" raspolažu, on je, ustvari, dobio priliku da završi svoju misiju: potpuno rušenje Srbije kao države!

Da bi bilo jasnije gde je i za koga započeo "misiju", treba podsetiti da je Devenport svoju diplomatsku karijeru počeo kao sekretar ambasade Velike Britanije u Moskvi. Neosporno je da je svaki diplomata na službi u Moskvi u to vreme, bio pod stalno "opservacijom" ruskih obaveštajnih službi.

Tako se, zahvaljujući stalnom ruskom "monitoringu", ispostavilo da je Devenport čovek sa vrlo ozbiljnim vezama u američkoj diplomatiji i njenoj obaveštajnoj zajednici. To ne bi bilo ništa čudno, jer Britanci su uvek bili u najbliskijim odnosima sa Američkim službama.

Ali, Devenport je "prešao crtu" i u potpunosti postao čovek koji isključivo sprovodi njihovu politiku i njihove zadatke. U slučaju Srbije, Devenportov zadatak je bio da opstruiše koliko god može, pa konačni i da spreči izgradnju ruskog gasovoda "Južni tok" kroz Srbiju.

Čim je došao u Srbiju kao ambasador, počeo je da sprovodi zadatak u delo. Kad ga je premijer Kamerun ućutkao na mestu ambasadora, duga ruka američkih službi postavila ga je za šefa misije EU u Srbiji.

To se poklopilo se američkom težnjom da preko Aleksandra Vučića Srbija prepusti Kosovo i krene putem suprotnim od Rusije. Vučić danas služi Devenportu kao idealno rešenje. Americi takođe. Stvorili su mu predstavu da je važan, da je istorijska ličnost, da od njega počinje preporod Srbije…

Vučiću je samo to trebalo-da nahrani svoj ego, da vidi sebe kao vođu i vizionara, kao čoveka velikih, epohalnih preokreta.

Stručnijim čitanjem profesionalne biografije Majkla Devenporta, lako je doći do zaključka da je reč o "obaveštajnom diplomati", a ne o britanskom ambasadoru-početniku, koji gradi karijeru.

Naime, neposredno pre imenovanja za ambasadora u Srbiji, Devenport je bio direktor Direktorata za Rusiju, Centralnu Aziju i Južni Kavkaz u Ministarstvu spoljnih poslova u Londonu. Moskva je bila usputna stanica, kako ne bi bilo upadljivo da je za Srbiju specijalno pripreman.

Podatak da je još 1982. godine počeo da uči srpski jezik (od svih drugih jezika ondašnjeg komunističkog Istoka), govori da je znao gde će ga karijera diplomate-obaveštajca odvesti. Završio je pre toga osnovne studije francuskog i nemačkog jezika i književnosti na Univerzitetu Kembridž, a zatim je predavao engleski na Univerzitetu u Gracu u Austriji.

Mada je studirao i prava u Londonu i postao pravni zastupnik pred Vrhovnim sudom 1988. godine, nije se mnogo u tome zadržao. Može se sa sigurnošću reći da su ga britanske obaveštajne službe iškolovale i odgojile, a američke preuzele (ili preotele) i stavile su službu svojih interesa.

Treba znati i to da je u periodu između 2007. i 2010. godine savetovao tadašnje ministre inostranih poslova o odnosima Velike Britanije sa Rusijom i "širim regionom" (u koji ubrajaju i Srbiju!) i bio zadužen za mrežu od dvanaest diplomatskih predstavništava i njihovih obaveštajnih kanala.

Devenportova prva misija u inostranstvu bila je u Poljskoj 1990. godine, gde je bio zadužen za osnivanje britanskog "Know-How" Fonda, koji je, nakon pada komunizma, Poljskoj pružio podršku prilikom rane faze političkih i ekonomskih reformi.

Ukratko, organizacija koja je okupljala probrane ekonomske ubice, eksperte za likvidaciju nacionalnih ekonomija. Devenport je to savršeno odradio. Poljska se predala na milost i nemilost dželatima lažnog liberalizma.

U vreme dok je Devenport osnivao "Know-How" Fond, jedan od ekonomskih "eksperata" koji je uništio Poljsku ekonomiju, bio je Božidar Đelić, francuski državljanin srpskog porekla (tako su ga u Poljskim medijima "prepoznavali").

Još ranije, sredinom devedesetih, Majkl Devenport je predvodio Odeljenje za mirovne misije Ujedinjenih nacija u Ministarstvu spoljnih poslova, a zatim, 1996. godine, postao prvi sekretar ambasade Velike Britanije u Moskvi.

Godine 2000. vraća se u Poljsku, ovaj put kao trgovinski savetnik i generalni konzul, pred samo pridruženje te zemlje Evropskoj uniji. Četiri godine kasnije je imenovan za zamenika ambasadora u Kairu.

Iz američke perspektive gledano, Devenport je idealno rešenje za Srbiju u ovom trenutku. Aleksandar Vučić kao njegov mali pion odličnu služi svrsi. Srbiju treba dotući novim Ustavom, u kome više neće biti Kosova i Metohije.

Treba je okrenuti od Rusije u svakom pogledu. Treba vršiti stalne opstrukcije izgradnje "Južnog toka". Treba još mnogo toga, a Devenport je, prema jednom članku u britanskom "Ekonomistu", takozvani "multitasking" igrač, odnosno, ličnost koja je sposobna da radi više različitih poslova sa jednim ciljem.

Dakle, od njega treba očekivati da Srbiju gura u nove nevolje i to na svim nivoima. I ekonomskom i kulturnom. Treba samo pratiti šta radi, šta govori i koliko je to važno ili nevažno za Srbiju.

 

     Gaulajter na zadatku rušenja Srbije

 

Nedavno, dok je Vlada Srbije prebrojavala žrtve od poplava u Srbiji, Devenport je otišao u Bač, vojvođansku opštinu na samoj granici sa Hrvatskom, sa ciljem da pomogne lokalni franjevački samostan sa više od 800.000 evra!

To je deset puta više od svega što je, do sada, Evropska unija "pomogla" Srbiji za vreme i nakon poplava.

Majkl Devenport je "upravljač", odnosno, novi "gaulajter" Srbije koji vedri i oblači, donosi ili suspenduje odluke. Aleksandar Vučić je njegova maska za provođenje anglo-američke politike, koja se od izbora Vučića za premijera vrlo brzo realizuje najgrubljim metodama. Devenport je čovek koji je, nakon bombardovanja 1999. godine, izvršio najveću radioaktivnu invaziju na Srbiju u ovom veku.

Laži, licemerje i podvale kojima Devenport preko Vučića zasipa Srbiju, vidljivi su na svakom koraku. Tako Vučić najavljuje preko svojih ministara da će "do jeseni" država sama podići sve porušene kuće u Srbiji, a istovremeno je objavljen podatak da je Evropska unija, za Srbiju i Bosnu i Hercegovinu odvojila svega 60 miliona evra pomoći.

Procedura dolaska te pomoći je takva da će mnoge žrtve majskih poplava pre umreti nego što će je dočekati. Cinično su ponudili Srbiji i kredit "za poplavljene" u visini od 171 milion evra.

To je manje od Vučićevih 200 miliona koje će opet izvući iz narodnog džepa. Devenportova domovina, Velika Britanija, uputila je Sektoru za vanredne situacije MUP-u Srbije, 67 malih radio stanica za međusobnu komunikacije. Valjda da ih bolje čuju šta pričaju.

Kriminalni karakter današnjih srpskih vlastodržaca stvaran je godinama. Poslednjih dve decenije, angloameričke obaveštajne službe uložile su više novca u vrbovanje srpskih političara nego što su zapadni investitori uložili u Srbiju. Samo taj podatak govori šta je cilj i "misija" ljudi poput Devenporta.

Vučić i njegovi Čučkovići, njihovi monstruozni planovi opstanka na vlasti po svaku cenu, diverzije u sred poplava i slična scenarija, nisu više nikakvo čudo. Čudo je da Srbija još uvek postoji! Uzgred, dodajmo da je Miroslav Čučković, pet dana uoči poplava u Obrenovcu, kupio dva stana na Dedinju, i platio ih pola milona evra, u kešu! Odakle tolike pare ovom mladom i besprizornom čoveku?

Majkl Devenport je Englez, čija zemlja nije u monetarnoj uniji, ni u šengenskom viznom režimu Evropske unije. Ona namerava da iz unije izađe, što pre. Ali ne i Majkl Devenport. On se priprema da novcem koje su opljačkali srpski političari, (najmanje 51. milijardu dolara) stvori na Balkanu ubilačku mafiju, koja će streljati političare u Evropi, destabilizovati pojedine države, izazivati nerede, a u Evropu, radi njenog razbijanja, dovesti Arape, i konačno, razoriti Stari kontinent.

Ali, i gospodin Devenport je pod stalnim monitoringom. Čak i srpske službe, u razmeni sa prijateljskim obaveštajnim zajednicama, sve znaju o njegovom delovanju: i zašto prećutkuje tiraniju u Srbiji koju sprovodi Vučić, i ko ga na ta zlodela podstiče, zašto ruši mostove prijateljstva Srbije sa Rusijom…

Mali je ovo skot, da bi samostalno mogao da naudi interesima Rusije, ali Srbiju je već u crno zavio. On se smeje kao hijena, a svi njegovi izveštaji koje šalje su lažni. On je strateg plana da se Srbija odrekne "Južnog toka". Zato je ovaj korumpiran čovek je bogato plaćen. Krvave su to pare, od kojih se ne živi. Ali, Devenportu to nema ko da kaže.

Upućeni tvrde da će u uticajnim evropskim medijima uskoro početi da se plasiraju tekstovi o njegovoj kriminalnoj aktivnosti, na planu stvaranja državne ubilačke službe balkanskih država, sa ciljem potpune destabilizacije država u Evropi, pre svega Nemačke, Francuske, Poljske…

Šta poručiti gospodinu Devenportu? Svaka ptica, svoga kobca ima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

 

KOJA JOŠ FUNKCIJA U BEOGRADU NIJE U RUKAMA KLANA DANICE DRAŠKOVIĆ??!

 

Danica Drašković je odavno bacila oko i na beogradski Hotel Slavija. Njim rukovodi njen rođak Veselin Jovičević, koji mora uskoro u penziju, a dotle hotel mora preći u ruke bjelopoljske fukare, za male pare. Zna se, Danica nikom ne daje, no uzima!

 

          Vuk Stanić

 

Hotel Slavija nalazi se na ekskluzivnoj lokaciji, na Trgu Slavija u Beogradu. Samo lokacija vredi više milijardi dinara. Hotel nije privatizovan. Ovaj hotel bio je vlasništvo "JAT Ervejz"-a, i verovatno bi bio sa ostatkom kompanije poklonjen Vučićevim Arapima, da ga još 2005. godine Koštuničina Vlada nije dala na upravljanje Srpskom pokretu obnove.

SPO je tada na upravljanje dobio ceo JAT, njihov direktor Aleksandar Milutinović već početkom juna je izdvojio Hotele Slavija iz sistema JAT-a. Tada na mesto direktora hotela dolazi rođak Danice Drašković, Veselin Jovičević.

Prilikom poslednje raspodele stranačkih funkcija, upravljanje hotelom ponovo je prigrabila ekipa Srpskog pokreta obnove, odnosno političko krilo klana Danice Drašković, te je na mestu direktora firme Jat hoteli Slavija opstao njen rođak Veselin.

Veselin Jovičević je široj javnosti poznat kao čovek koga su hapsili zbog načina na koji je vodio J.P. "Gradske pijace", gde je dugo godina bio direktor. Njegovo direktorovanje beogradskim pijacama obeležile su afere nenamenskog trošenja novca, zapošljavanja po rođačkoj liniji, nameštanja poslova, reketiranja zakupaca tezgi…

Cena po kojoj se dolazilo do tezge na Kalenić pijaci bila je nekoliko hiljada maraka.

Kada je 2001. godine promenjena vlast u Beogradu, promenjen je i direktor. Protiv Jovičevića je tada podneta krivična prijava. On je proveo desetak dana u pritvoru zbog optužbe za zloupotrebu službenog položaja. Suđenje je potom došlo u ćorsokak, ročišta su odlagana, proces je rastegnut, i Jovičević nije osuđen.

On je, pokazaće se, dobro znao da ispunjava interese Daninog klana, pa je tako isposlovao i da Agencija za privatizaciju da mišljenje da se tender za hotel Slavija neće raspisivati dok se ne stvore uslovi, i ne pojavi kupac koji će ponuditi "realnu cenu". Potom je stvorena lažna slika u javnosti kako ne postoje zainteresovani kupci, i krenulo se u traženje kupca za prodaju direktnom pogodbom.

Od 2005. godine do danas traje direktno pogađanje, a hotel se vodi na način da mu se vrednost srozava, kako bi ga u jednom trenutku za male pare kupio neko podoban.

Jednom prilikom za medije direktor Jovičević izjavljuje da on ima sredstava da održava hotel, ali i da su mu potrebna sredstva da sredi enterijer. On navodi i da: "U starom delu hotela treba neke delove potpuno srušiti, a potom ih ponovo izgraditi…“

Od kada je na čelu hotela Jovičević je uveo praksu da svake godine zaposli po jedanaest svojih rođaka. Tako da je za osam godina direktorovanja zaposlio osamdeset osam rođaka.

Rezultati Jovičevićevog upravljanja hotelom najbolje se vide u finansijskoj analizi završnih računa, gde rezultat pokazuje da je hotel 2012. godine napravio gubitak od 31.166.000,00 u odnosu na 2011. godinu.

Osnovni kapital od kada Jovičević upravlja hotelom obezvređen je za 589.701.999,00 dinara i danas iznosi 1.576.872.081,00.

Ipak, postoje poslovi koje Jovičević za razliku od hotela uspešno vodi. Najbolji primer za to je biznis sa radnicima Elektro privrede Srbije.

Radnici EPS-a sa Kosova dolaze u Beograd da očitavaju brojila. (Verovatno su oni očitavali brojila i kada su Beograđanima isporučeni pedeset odsto i više, uvećani računi za struju pred novu godinu.) Većina tih radnika odseda u hotelu Slavija, gde Jovičević direktno sa izvesnim Bagijem dogovara uslove kako će biti plaćena ishrana i spavanje.

Bagi kod Jovičevića zadužuje bonove za ishranu i smeštaj radnika.

Kasnije EPS-u prijavljuju tri do četiri puta više upotrebljenih bonova nego što je bilo radnika. EPS to plaća bez pogovora i kontrole. Da ne bude kontrole, zadužen je funkcioner EPS-a…Razlika između stvarne cene i količine bonova koju plati EPS, verovatno se sliva u privatne džepove.

Zamenik direktora i prijatelj Jovičevića, Ranko Vujović takođe je dobro upućen u sve poslove hotela Slavija. On je pre nego što ga je Jovičević imenovao na mesto zamenika pobegao iz Crne Gore, gde je, kako se priča, uništio hotelski kompleks Južni Jadran i hotel Delfin.

Zbog toga je protiv njega u Crnoj Gori pokrenuto osam krivičnih prijava i optužbi za zloupotrebu službenog položaja, nesavesnog rada, utaju poreza, organizaciju lažnih stečaja…

Ranko je bogat čovek. U Beogradu poseduje lanac lokala i dva stana, često se hvali svojim bogatstvom na njegovim bankovnim računima. On je hotelski pansion Južni Jadran u Bijeloj, doveo do stečaja, potom ga je iz stečaja po ceni daleko ispod tržišne kupio "ugledni privrednik". Privrednik za koga se priča da je dobar prijatelj sa Vujovićem.

 

     A 1.

    Klanovi Beograda

Nakon pobede anti Miloševićevske koalicije na lokalnim izborima 1997. u svim većim gradovima Srbije, i glavni grad je imao čast da upozna vlast goru od Beogradskih dahija.

Februara te godine formira se gradska vlada i Zoran Đinđić postaje predsednik te vlade. Odmah, su počeli problemi unutar koalicije. Bračni par Drašković tražio je sve značajnije funkcije u gradu za sebe i njihove bliže članove familije. Postojalo je i problem nezadovoljstva Dane Drašković koja je smatrala da njen muž Vuk treba da bude na čelu grada.

Vuk i Dana tada počinju svesno da miniraju koaliciju i da se okreću socijalistima, radikalima i JUL-u.

Nakon raspada koalicije, i smene Zorana Đinđića, SPO uz pomoć svojih novih koalicionih partnera SPS-SRS-JUL preuzima vlast u Beogradu. Danica Drašković je tada mogla samostalno da uređuje svoja kadrovsko-rodbinska rešenja

Ubrzo je čitava vlast u Beogradu organizovana prema interesu "rođačkog klana". Članovi porodice Drašković i porodice bliske SPO uzeli su tada sledeće funkcije: Veselin Bošković, direktor Direkcije za gradsko građevinsko zemljište – rođeni brat Danice Drašković.

Goran Bošković, član Izvršnog odbora Skupštine opštine Čukarica – rođeni brat Danice Drašković; Slavica Altipamarkov, sekretar za obrazovanje Skupštine Beogradasestra Vuka Draškovića.

Vojin Krtolica, član Upravnog odbora GSP-a – zet Vuka Drašković, Dragan Macanković, član Izvršnog odbora Skupštine opštine Zvezdara – zet Danice Drašković, Veselin Jovićević, direktor JP "Gradske pijace" – rođak Danice Drašković.

Borivoje Borović, član Predsedništva SPO-a, inače zet Danice Drašković takođe je "udenuo" svoje rođake, Borisav Borović, predsednik Izvršnog odbora Skupštine opštine Palilula – rođeni brat Borivoja Borovića., Biljana Borović, zamenik sekretara za upravu Skupštine grada – sestra Borivoja Borovića, Radomir Živković, direktor Infostana, kum Borivoja Borovića, Vesna Živković, sekretar za dečju i socijalnu zaštitu – kuma Borivoja, Borovića.

Spasoje Krunić, predsednik Izvršnog odbora Skupštine Beograda, postavio je svog brata Tvrtka Gavranovića za sekretara saobraćaja, Milan Božić, potpredsednik Skupštine grada postavio je svoju sestru Doru Petrović na mesto predsednika Izvršnog odbora Skupštine opštine Vračar…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NIJE BITNO KAKAV SI, VEĆ ČIJI SI: MARIFETLUCI POZNATI NADLEŽNIMA, A NIKO NE REAGUJE

27. фебруара 2014. Коментари су искључени

 

Bivši vozač Službe državne bezbednosti Dragan Lukač, prešao je put od kradljivca goriva i guma, do doktora nauka i direktora Novosadskog sajma. Za manje od godinu dana, na račun ove firme, obogatio se i on i svi njemu lojalni saradnici, članovi Nadzornog odbora. Korumpirajući njih, sebi je obezbedio slobodan pristup "robi i kapitalu" i postavio sebe u centar odlučivanja. Umesto tendera, tu su pogodbe.

 

          Arpad Nađ

 

Posle decenija uspešnog poslovanja Novosadski sajam AD pravi gubitke, a radnicima kasne plate. Istovremeno čelnici ovog mešovitog akcionarskog društva sa većinskim državnim udelom žive na visokoj nozi, bezbedni od sudskog gonjenja dok su naprednjaci neka vlast u Srbiji.

Predstavnici aktuelne vlasti su gori od termita – uništavaju sve čega se dotaknu. Krađa, otimačina i izvlačenje para iz državnog budžeta najnormalnije su pojave. Bivši direktor novosadskog sajma Goran Vasić nije poznat po nekom poštenju, ali je, ipak, za sobom u kasi ostavio 78 miliona dinara.

Za manje od devet meseci od kako je preuzeo funkciju direktora preduzeća AD Novosadski sajam, Dragan Lukač je ne samo potrošio pomenutu svotu, već je po završnom računu za 2013. Sajam u minusu od 25 miliona dinara, a radnicima kasne plate.

Čim je došao na funkciju Lukač je odlučio da obnovi vozni park, ali samo u delu koji koriste on i njemu odani poltroni. Prvo je auto-salonu Stojanov na Zrenjaninskom putu prodao automobil marke Mercedes, službeno vozilo prethodnog direktora, za samo 800.000 dinara i jedan Citroen C5 za 630.000 dinara. Do 9. januara 2014. u dvorištu Sajma su stajali automobili džip marke Hjundai I-55, svega nekoliko godina stari Mercedes i jedna Škoda Superb. Tog dana su pomenuta vozila nestala i ne zna se gde su završila.

Od pomenutog salona Stijanov, Dragan Lukač kupuje za preko 40.000 evra tri automobila Fijat 500L, kao i vozilo marke Lančija Vojadžer, produžena verzija, za 40.000 evra iako je to vozilo skoro dve godine stajalo u salonu, jer niko nije hteo da ga kupi.

Od auto-salona Inter-Srem kupljena je Škoda Rapid za 15.000 evra i Škoda Jeti za 1.580.769,05 dinara. Konačno, parama Novosadskog sajma, Lukač za sebe kupuje Škodu Superb za preko 30.000 evra, jer stalno zamišlja kako je neki važni političar, a oni se, uglavnom, voze ovim kolima.

Direktor Lukač je rođen 12. marta 1961. godine u Novim Karlovcima, gde je završio osnovnu školu sa prosekom 3. Nekako je završio i srednju ekonomsku školu u Staroj Pazovi, pa pošto nije bio za studije 1981. postaje šofer u Državnoj bezbednosti i kao takav uspeva u periodu od 1985. do 1988.da završi Višu školu unutrašnjih poslova u Zemunu.

Bio je blizak sa autonomašima, ali menja tabor kada su ovi izgubili vlast u Vojvodini i u DB-u postaje operativac koji prati državne neprijatelje raznih boja: od informbirovaca do ustaške emigracije iz Hrvatske. Iz službe je izbačen nakon što je uhvaćen kako iz službenih vozila krade gorivo i gume.

Shvativši da nije bitno šta si, već čiji si, Lukač se politički aktivira, prvo u SPS-u, koji napušta posle 2000. godine kada prelazi u Demokratsku stranku, kojoj okreće leđa kada je video da ona gubi vlast i vraća se socijalistima. U međuvremenu je završio neki privatni fakultet i negde nabavio titulu doktora nauka.

Odmah po dolasku na čelo Novosadskog sajma Lukač daje da mu se preuredi kabinet koji danas podseća na prestonu dvoranu nekog afričkog diktatora. Da bi mogao lakše da pljačka, on već prvog dana direktorovanja ukida službu javnih nabavki i uvodi sistem direktnih pogodbi, u kome je, zna se, njegova zadnja reč.

Po radnom ugovoru broj 395/13 od 15. marta 2013. godine Dragan Lukač od Sajma prima mesečnu platu u iznosu od 2.600 evra neto. Po članu 13 ovog ugovora Lukač u slučaju da bude razrešen dužnosti ili sam podnese ostavku ima pravo na otpremninu u visini od 12 bruto mesečnih plata (osnovna zarada uvećana za minuli rad, regres i topli obrok)!?

Dobro obavešteni tvrde da Lukač još uvek prima novčanu naknadu koja mu pripada kao bivšem predsedniku Regionalne privredne komore Novog Sada, a dobija i pare za obavljanje još sijaset drugih funkcija.

Dragan Lukač je formalno predsednik Izvršnog odbora Novosadskog sajma AD čiji su ostali članovi: Gordana Ćuk, Andrea Knezi, Jelena Marinković i Saša Bilinović. Suštinski Lukač je jedini direktor, jer je sa većinom ostalih u neprestanom ratu. Njihovi sukobi su već poprimili te razmere da su u posredovanje morali da se uključe i gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević i predsednik gradske skupštine Siniša Sević.

Direktor punu podršku ima od Nadzornog odbora, posebno od njegove predsednice Mire Ač, vremešne gospođe od nekih 70 godina koja ćutke sve potpisuje. Zauzvrat i ona ima udela u podeli plena, pa njena finansijska renesansa običnog čoveka ostavlja bez daha. U međuvremenu je ona svom starijem sinu kupila Polikliniku za estetsku hirurgiju smeštenu u ulici Maksima Gorkog 30. Obezbedila mu je i opremila preko 200 kvadratnih metara prostora i nabavila opremu vrednu više od 300.000 evra.

Članica Nadzornog odbora je i Olivera Simović, ujedno i šef Kancelarije za ekonomski razvoj Novog Sada koja je bila emotivno bliska sa gradonačelnikom Vučevićem. Njen muž, poznat kao Lale, ima štampariju Rebez i marketinšku agenciju koja monopolistički zastupa gradske službe: Urbanizam, Zavod za izgradnju grada (ZIG), Spens, Zelenilo, Lisje…

Olivera je članica još nekih pet komisija na gradskom nivou. Nedavno je kupila novi džip vredan 30.000 evra i svima se hvali kojom brzinom je zaradila prvih milion evra.

Goran Višnjić je takođe član NO Novosadskog sajma. Prilikom imenovanja na mesto direktora ZIG-a prikazao je lažnu diplomu iz Sarajeva po kojoj je diplomirani ekonomista. Kada je pokrenuta istraga o ovome, proglasio je tu diplomu nestalom u požaru (?!), a onda odnekud izvadio drugu, ovog puta iz Tuzle.

Posle intervencije gradonačelnika Vučevića kod direktora policije Milorada Veljovića i načelnika novosadske policije Stevana Krstića predmet je sakriven na dnu neke fioke.

Višnjić nije samo poznat po falsifikovanjima diploma, već i po zloupotrebi službenog položaja. Iako je u mogućnosti da stopira istrage u Srbiji u inostranstvu je nemoćan, tako da je Bosna i Hercegovina za njim raspisala međunarodnu poternicu zbog ranijih dela iz oblasti privrednog kriminala. Početkom godine je zajedno sa porodicom i gradonačelnikom Vučevićem koji je takođe poveo svoju porodicu, bio u Sloveniji na odmoru. Račun je platio Novosadski sajam, a sve je knjigovodstveno ispeglala Gordana Ćuk.

Ovo je bilo putovanje pomirenja, jer Vučević i Višnjić jedno vreme nisu pričali nakon što je Olivera Simović napustila gradonačelnika Novog Sada i emotivno se zbližila sa Višnjićem.

Vladimir Stojković, pomoćnik gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića, još je jedan član Nadzornog odbora sa lošom biografijom. Naime, vozeći službeni automobil marke Škoda Fabia, u pripitom stanju on je u julu mesecu 2013. udario jednog dečaka na biciklu. Na svu sreću, sve je prošlo bez većih posledica, a uviđaj je radio lično načelnik novosadske policije Stevan Krstić, pa je na kraju ispalo kako je momak samog sebe pregazi!

Stojković od stranih investitora spremnih da ulože u Novi Sad traži proviziju od 10 do 20 odsto, a sarađuje i sa Višnjićem, pa tako jedan drugome nameštaju poslove uzimanja provizije.

Dejan Mandić je u okviru grada Novog Sada zadužen za finansije, a na Novosadskom sajmu je član Nadzornog odbora. Prijatelj je sa Lukačem još iz vremena kada su obojica radila za Državnu bezbednost, pa zato nije insistirao da se uradi presek računa kada je Lukač postavljen za direktora, niti ga interesuje završni godišnji račun. Nedavno je na početku Somborskog bulevara kupio kafić, a i džip marke Nisan, produžena verzija sa tovarnim prostorom, vredan preko 30.000 evra.

Svi ovi marifetluci su poznati nadležnima, ali niko ne želi da reaguje, jer svi imaju koristi od Lukača i njegovih krađa. Na dočeku Nove godine u Gradskoj kući, u VIP loži, zajedno su slavili Vučević i Lukač sa ostalim gradskim funkcionerima. Na stolu je bilo i od ptice mleko, kako kaže naš narod, a račun niko nije platio iz svog džepa. Zato ne treba da čudi što je Novosadski sajam prvi put u svojoj 90 godina dugoj istoriji u dugovima.

Zbog praznog računa Sajma nedavno nije mogla da bude plaćena ni faktura restorana Novak u ulici Novosadskog sajma br. 4, od preko milion dinara. Dobro se jelo, još bolje pilo…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA JE POSTALA NAJVEĆI EVROPSKI KONTEJNER NAJLOŠIJE ALI I NAJSKUPLJE ROBE IZ UVOZA

31. јануара 2014. Коментари су искључени

 

U vreme potpunog raspada ekonomije u Srbiji (kao i u celom regionu), masovan, nekontrolisani uvoz je samo drugo ime za kolonijalni status. Kako drukčije objasniti činjenicu da je re o zastrašujućim sumama koje se mere milijardama dolara? Samo u toku prošle godine, na uvozne energente, automobile i električne mašine, Srbija je platila čak pet milijardi dolara! Ukupan godišnji uvoz prelazi i deset milijardi dolara. Ali, ako je uvoz nekih strateških proizvoda nužnost, uvoz luka, krompira i jabuka svakako nije. U vreme dok je još postojala jugoslovenska federacija, uvoz robe je morao da prati izvoz.

 

          Nikola Vlahović

 

Tačnije, koliko je uvoznik planirao da uveze robe, za toliko je morao i da je izveze! Na taj način se održavala ravnoteža prometa, ali, pre svega, štitio domaći proizvođač i domaće tržište.

Zahvaljujući takvoj politici, u ondašnjoj državi nastajale su vrhunske robne marke koje su mogle da konkurišu ravnopravno na svetskom, ali i na domaćem tržištu. Za razliku od onih vremena, Srbija je danas otvoreni kontejner u koji svako baca šta hoće. Izvoz je smešno mali, i uglavnom ide preko par tajkunskih, i nekoliko stranih firmi.

Za samo deset godina, Srbija je postala najveći evropski kontejner najlošije ali i najskuplje robe iz uvoza. Tako je ubijanje domaćeg proizvođača obavljeno na najbrutalniji način, uz pomoć korumpiranih vlasti i kriminalnih apetita beskrupuloznih mešetara i preprodavaca.

Planska politika ubijanja Srbije nigde nije tako vidljiva kao na ovom, nečuvenom uvozničkom nasilju. Još od vladavine DOS-a pa sve do sadašnjih, naprednjačkih skakavaca, traje istovremeno uništavanje domaće proizvodnje i masovan uvoz svega zamislivog i nezamislivog, počevši od odeće, obuće, hrane, tehničke opreme, pa sve do sirovina i polufabrikata, koji uglavnom imaju tretman smeća u zemljama porekla.

Da je situacija dramatična, posebno kad je uvoz hrane u pitanju, govori i podatak da je samo u toku prošle godine, u Srbiju uvezeno skoro dve hiljade tona krompira, preko 23 hiljade tona paradajza, hiljadu i po tona šargarepe i preko 12 hiljada tona pasulja (iz Kazahstana), skoro 14 hiljada tona (iz Makedonije, Grčke, Turske, Španije…), preko 13 hiljada tona jabuka, hiljadu tona krušaka

Pretprošle i prošle godine jabuke su Srbiji su odlično rodile, ali je, istovremeno, tržište bilo preplavljeno jeftinim (i lošim) jabukama iz uvoza, za šta je potrošeno čak 10 miliona dolara!

Mada je Srbija država sa statusom najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima sa Rusijom, izvoz srpskih jabuka na ovo ogromno tržište bio je skoro duplo manji od uvoza!

Srbija godišnje uveze i preko tri hiljade tona crnog luka (uglavnom iz Holandije, Belgije, Češke, pa čak i Australije!). Lešnik dolazi iz Gruzije, Nemačke i Turske, smokve iz Albanije, a beli luk iz Kine.

Mada zvuči neverovatno, da Srbija kao izrazito poljoprivredna zemlja, uvozi ono čega ima u obilju, ovo kriminalno uvozničko divljanje je znatno šire nego što izgleda. Istovremeno, na spisku onih roba koje bi bez teškoća mogle biti proizvedene u Srbiji, a koje godinama uvozimo, nalaze se i takve "sitnice koje život znače" kao što su šibice, lampe, igračke, žvake, cveće, školski pribor…

Tužno je i to da Srbija, koja je na početku dvadesetog veka samo u jednoj godini izvezla u Austro-Ugarsku čak milion svinja, danas godišnje uvozi između 4 i 7 hiljada tona svinjskog mesa (vrednosti preko 18 miliona dolara)!

Da bi ubijanje domaćih proizvođača bilo jasnije, treba znati i to da Ministarstvo poljoprivrede za subvencije planira neznatnu sumu, mada Srbija raspolaže sa 0,6 hektara obradivih površina po glavi stanovnika, što nema nijedna druga zemlja u Evropi. Umesto da bude poljoprivredna velesila, kriminalnom politikom svojih vlada, Srbija je danas pretvorena u najbedniju koloniju, zavisnu od uvoza svega, pa čak i flaširane vode, mada je ovde, pod ovim nebom, ima u izobilju.

Slučaj uvoza krompira je možda najrečitiji primer kako vlasti ovdašnje sa predumišljajem ubijaju seljaka, selo, poljoprivredna gazdinstva…Sa jedne strane, proizvodnja krompira je pod subvencijom države, a sa druge, država vrši diverziju sopstvenih odluka, jer uvoznici već odavno potplaćuju državne službenike.

Zbog svega toga, vagoni domaćeg krompira propadaju. Zbog milion tona krompira uvezenog u 2012/2013 godini, na hiljade tona domaćeg krompira je bačeno! Tako su u crno ostali zavijeni proizvođači krompira u Vojvodini, Šumadiji, Mačvi…Čipsara u Čačku, koja je godinama kupovala krompir od domaćih proizvođača, danas je prinuđena da ga kupuje od uvoznika.

A kakav "kvalitet" uvozimo, najbolje govori podatak da su, na primer, poznate marke čokolada koje se prodaju na našem tržištu često sa znatno manjim sadržajem kakaoa nego u zemljama zapadne Evrope, da začini sadrže više soli nego povrća, da uvozni deterdženti lošije peru, da kremovi imaju manje mleka i lešnika, da se u proizvode od meda stavlja se kukuruzni sirup...

Sa druge strane, ovi proizvodi se na isti način reklamiraju kod nas kao i u zemljama u kojima su znatno kvalitetniji, ista im je ambalaža. Štaviše, ni cene se ne razlikuju, čak su kod nas često i više. Roba lošijeg kvaliteta stiže uglavnom iz Rumunije, Bugarske, Mađarske, Poljske, gde velike svetske kompanije imaju razvijenu proizvodnju, namenjenu za stanovništvo ovog dela Evrope.

Čak i kineska roba kojom je preplavljeno tržište Srbije, ima status trećerazrednih proizvoda u Kini. Na žalost, Srbija nema skoro nikakvu kontrolu nad kvalitetom uvozne robe. I to je posledica kriminalne veze državnih organa sa velikim uvoznicima.

 

     Uvozimo i operacione stolove!

 

Poseban haos, uvoznička mafija napravila je na tržištu tekstila. Domaće tekstilne fabrike bačene su u dužničko ropstvo ili su brutalno ugašene, jer država nije htela da štiti domaći proizvod. Da bi akcija uspela, korumpirane su sve nadležne institucije, pa je nesmetano krenuo uvoz tekstila iz Indije, sa Tajlanda, iz Kine, Turske, Egipta, pa čak i Madagaskara. Ispada da su, kako reče jedan ogorčeni analitičar, topliji džemperi koje uvozimo sa Madagaskara od onih koje štrikaju zlatiborske pletilje.

Tekstil i obuća koje kupujemo u radnjama uglavnom nisu prošli nikakvu kontrolu zdravstvene ispravnosti. U Srbiji, naime, ne postoje ni pravilnici, ali ni aparati koji su u stanju da identifikuju hemijski sastav odeće. Iako u ovdašnjim kućama i inspekcijama tvrde da kontrolišu deklaracije koje im dostavljaju uvoznici i proizvođači, one su, uglavnom, nejasne i nepotpune. Referentna laboratorija nema mogućnost za proveru svega što se prodaje.

Kao u doba samoupravnih viceva, ministarstvima finansija i privrede, koja su, inače, u obavezi da do kraja godine donesu nove pravilnike o tekstilu i obući, formiraće komisiju! Tada će se određivati prisustvo teških metala u odeći, obući i tekstilu i drugih hemijskih jedinjenja čije prisustvo predstavlja rizik po zdravlje ljudi!

Ali, nije sporna samo zdravstvena ispravnost kineske robe koja se prodaje bez ikakvih deklaracija na svakoj uličnoj tezgi, pijaci i buvljaku, i koja u Srbiju dolazi sumnjivim kanalima. Jedina garancija kvaliteta, kako domaće odeće i obuće, tako i one markirane iz uvoza, jeste reč proizvođača i njegova reputacija.

Na žalost, divljanje uvoza dostiglo je zastrašujuće razmere, pa tako iz inostranstva stižu i najprostije medicinske potrepštine kao što su igle i špricevi, aparati za disanje…

Sa druge strane, čak i najdelikatnija oprema koju proizvode domaće kompanije po najvišim svetskim standardima, danas ne može da se odupre uvoznom ludilu koje direktno podstiče Vlada Srbije i njena ministarstva.

Protekle, 2013. godine, država je svojom uvoznom politikom "ubila" čak i proizvođače rentgen-aparata (poput "Jugorentgena" ali i "Elektromedicine"), mada su ove firme godinama snadbevale i servisirale zdravstvene ustanove u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji.

Srbija uvozi čak i operacione stolove, pa ih godišnje uveze oko stotinu komada, mada je razlika između najniže cene uvoznog, i operacionog stola proizvedenog u „Elektromedicini", čak 15.000 evra!

 

     Kome treba 25 tona svinjske dlake?

 

Srbija godišnje uvozi neverovatnih 200 kilograma ljudske kose, 400 kilograma kornjačevine i kitovih kostiju, čak 2.500 kilograma ptičjeg perja i 100 kilograma prirodnih sunđera, pa čak i helikoptere do 2.000 kilograma koji su plaćeni 505.000 dolara.

Prošle godine uvezeno je 100 kilograma prašine i praha od dragog i poludragog kamenja, čak 50.000 kilograma konoplje i više od 300 kilograma deteline, 1.000 kilograma korala i 400 kilograma bikove sperme i 25.000 kilograma svinjske dlake!

U gomili bizarnih proizvoda koje Srbija uvozi, prošle godine je iz inostranstva stiglo čak 8.800 kilograma dvogleda, 6.600 kilograma različitih mikroskopa i 2.400 kilograma teleskopa za oružje. Kao da sve u ovoj zemlji funkcioniše kako treba, pa je još samo ostalo da zbrinemo lovce!

Luskuznu hranu uvozimo i kupujemo u tonama, kao da imamo švajcarske ili nemačke plate, i kao da nam je tržište bar desetak puta "teže". Podaci Republičkog zavoda za startistiku govore da se u Srbiji pojede godišnje 800 tona smrznutih, sušenih i soljenih sipa, hobotnica i lignji. A, papiri sa carina pokazuju i da smo kupili i 16 tona jastoga, četiri tone rakova i 1.700 kilograma ostriga i druge morske hrane.

Možda i ovo može da zazvuči neverovatno, ali srpska polja nemaju dovoljno nane pa je zato uvozimo godišnje u nezamislivim količinama od po dvadesetak tona! Razlog je takođe teror nad domaćim proizvođačima koji su u nemilosti sopstvenog ministarstva poljoprivrede!

A, kolika je razlika između uvoza i izvoza, najbolje govori podatak da je Srbija za poslednjih godinu dana ostvarila deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni za više od pola milijarde dolara.

Srbija uvozi čak i led za ćevape, pljeskavice i sve proizvode od mlevenog mesa. Među stotinama različitih artikala koji svakog meseca ulaze u Srbiju je i led, kojeg nema dovoljno u domaćoj proizvodnji!? Pojedine mesne industrije, kao što je „Big Bul" iz Bačinaca u Sremu, imaju ledomate, ali većina je prinuđena da koristi uvozni led! Led se u mesnoj industriji koristi u pripremi roštiljskog mesa.

U lepezi mesnih proizvoda koji se uvoze jer kod nas nema ko da ih proizvede su svinjska i ovčja creva, bešike i želuci. Creva su se uvek uvozila, jer ih kod nas nikad nije bilo dovoljno. Stižu iz Kine i služe za proizvodnju kobasica. Kinezi imaju najbolju tehnologiju obrade creva, pa tako i razvijene zemlje iz Evrope šalju svinjska i ovčja creva u Kinu, gde se čiste, kalibrišu i namotavaju, pa se vraćaju u zemlje porekla.

Na spisku robe koju ne bismo morali da uvozimo, ali iz nekog razloga to činimo, nalaze se i čačkalice. Srbija u neograničenim količinama kupuje ruže, začine, tikvice, otpatke od hartije, šljokice, đonove, potpetice…Dugačak je i spisak onih neuobičajenih roba koju Srbija uvozi nalaze se oklopi kornjače, zmije otrovnice, igle, kuhinjske krpe, lišće…U brodskim kontejnerima koji plove za Srbiju, nalaze se i priplodni konji i magarci. Uvozili smo i majmune, i to za potrebe Instituta „Torlak" i proizvodnje seruma.

 

     Beskrajni spisak apsurda

 

Nije tajna da Srbija uvozi sve i svašta: od šibica, preko pasulja, do belog luka, pa i šljunka i kamena! Iako, u prvi mah, zvuči smešno, na spisku apsurda našlo se i staro staklo – osnovna sirovina Srpske fabrike za reciklažu iz Grejača kod Aleksinca, jedine firme ne samo u našoj zemlji, već i u regionu, koja se bavi preradom ove ambalaže i primorana je da godišnje uveze i do 3.000 tona otpadnog stakla!

Iako je kapacitet fabrike 30.000 tona, bez obzira na uvoz iz regiona, godišnje jedva uspeva da reciklira oko 13.000 tona otpadnog stakla koje ne može da sakupi na domaćem terenu. Krajnji proizvod je takozvani kulet, reciklirano staklo koje iz ovog pogona odlazi uglavnom u izvoz, a radi se o čak 10.000 tona na godišnjem nivou.

Generalni direktor kompanije „Holcim Srbija", Klaudiu Soare, najavio je da će ta cementara u Paraćinu izgraditi najsavremeniji sistem za recikliranje komunalnog otpada u Evropi, vredan nekoliko miliona evra. Lako je zaključiti od koga će fabrika za reciklažu iz Grejača kod Aleksinca kupovati reciklirano staklo.

Upozorenja domaćih i evropskih udruženja potrošača da je kvalitet proizvoda istog brenda lošiji za nerazvijene zemlje Evrope (gde Srbija realno pripada) – proizvođači cinično pravdaju „različitim potrebama" i „ukusom lokalnog stanovništva". O

ovoj temi trenutno raspravlja i Evropski parlament, obzirom da su očigledne razlike između kvaliteta roba istih marki koje se prodaju u „starim" i „novim" članicama Evropske unije. Kako bi se ovoj vrsti obmane stalo na put, u Evropskom parlamentu pokrenuta je inicijativa da se ta praksa proglasi prevarom.

Naime, za razliku od SAD-a, Evropska unija nema opšteprihvaćenu definiciju prevare s hranom, pa jedino regulativa pod brojem 178/2002 propisuje kako je "zabranjeno obmanjivati potrošače". Kako to zvuči naivno iz perspektive Srbije, te male, još sasvim nepokorene evroatlanske kolonije na Balkanu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

GDE ĆE ZAVRŠITI MILIONI EVRA ZA PROJEKAT “AKVA PARK” – NEPOZNANICA ZA SVE STRUKTURE NOVOG SADA!?

25. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Novosadski sajam je u prethodnom periodu, pod novim rukovodstvom, trošio prosečno deset miliona dinara mesečno na potpuno nepotrebne nabavke, odnosno prebacivao je taj novac u džepove privatnika i političara. O tome svedoči saopštenje za javnost Udruženja malih akcionara od 20. decembra 2013.

 

 

Od neregularnog dolaska na čelo Novosadskog sajma, pa sve do danas, a to je otprilike nepunih osam meseci, dr Dragan Lukač, sadašnji generalni direktor, uspeo je da potroši sve novce koje je njegov prethodnik ostavio na računu, a radi se o sumi od oko 78 miliona dinara.

Svi napori i apeli Udruženja malih akcionara Novosadskog sajma u cilju očuvanja kapitala društva svedeni su na kritike upućene generalnom direktoru zbog nenamenskog trošenja sredstava kao i zanemarivanja osnovne delatnosti i unapređenja poslovanja, što će proizvesti gubitke i štetu za akcionare Novosadskog sajma.

Udeo u kapitalu koji poseduju mali akcionari kreće se oko 12 odsto sa tendencijom rasta. Ovim putem još jednom napominjemo da je Novosadski sajam akcionarsko društvo, a ne javno preduzeće, gde svim akcionarima treba obezbediti jednaku poziciju oko uvida u poslovanje.

Ovde takođe ističemo da smo i u prethodnom periodu kao Udruženje bili ignorisani od strane tadašnjih direktora i da se takva praksa nije promenila ni ovoga puta, već je kontinuitet negativnog nastupanja nastavljen.

I pored uveravanja Gradskih moćnika, a pogotovu novog gradonačelnika Miloša Vučevića da se taj trend omalovažavanja malih akcionara neće nastaviti dok je on na vlasti, ispostavilo se da je to lep marketinški trik u nastupu prema akcionarima. Eksponent te vlasti i prvi čovek Novosadskog sajma ne samo da se nije udostojio da primi delegaciju malih akcionara nego nikada nije odgovorio niti na jedan naš dopis. Bahatost i rasipništvo u vođenju Novosadskog sajma kao da je postala opsesija novog direktora, a da pri tome nikog ni zašta ne pita. Naši apeli i negodovanje upućeni Nadzornom odboru Novosadskog sajma naišli su na zid ćutanja i ostali bez odgovora.

Informacije kojima Udruženje malih akcionara raspolaže ukazuju da generalni direktor Dragan Lukač već nekoliko meseci ne komunicira sa većinom članova Izvršnog odbora, oduzevši im ingerencije u sektorima koje vode, izuzimajući ih iz procesa poslovanja i rukovođenja, što se negativno odražava na poslovanje. Generalnom direktoru nisu potrebni pomoćnici i savremenici, jer je uspostavio apsolutističku vlast.

Takvo ponašanje iniciralo je sastanak Izvršnog odbora Novosadskog sajma i arbitražu gradskih čelnika (gradonačelnika Miloša Vučevića i predsednika gradske skupštine Novog Sada gospodina Siniše Sevića) u procesu normalizacije odnosa na relaciji generalni direktor – Izvršni odbor, za koju se nadamo da će uroditi plodom.

Takođe ovim putem izražavamo svoju sumnju prema pompezno najavljenoj investiciji od nekoliko miliona evra u projekat "AQVA PARK" na Novosadskom sajmu. Način na koji ga je promovisao generalni direktor Lukač, a da se pre toga nije konsultovao ni sa jednim relevantnim činiocem, kako u gradu Novom Sadu, tako ni na pokrajinskom i republičkom nivou, poprilično je apsurdan. Zamislite investiciju od nekoliko miliona evra, a da sa tom činjenicom nisu upoznati Nadzorni odbor akcionarskog društva Novosadski sajam niti Skupština društva.

Za tu investiciju nije čuo niko u Zavodu za izgradnju grada, niti gradonačelnik, niti iko od akcionara. Način na koji se generalni direktor Sajma obraća medijima je više nego neozbiljan i zabrinjavajući. Pošto se uporno tvrdi kako postoji završen projekat, akcionari se pitaju koliko je ta projektna dokumentacija plaćena i da li će ceo posao izgradnje famoznog Akva parka ostati samo na tome? Sumnjamo da je Akva park šarena laža za javnost i dobra prilika za ličnu promociju.

Ovim putem želimo da obavestimo sve medije na kakav problem nailazi Udruženje malih akcionara u okruženju bez pravnog miljea, te smo prinuđeni da na ovaj način izrazimo svoje negodovanje. Cilj udruženja malih akcionara je da štiti svoj kapital i da stalno obaveštava javnost i ukazuje svim akcionarima na neodgovorno činjenje pojedinaca iz redova uprave.

 

     A 1.

    Pismo bez odgovora

Udruženje malih akcionara je 14. novembra 3013. godine pismeno od predsednice Nadzornog odbora Novosadskog sajma gospođe Mire Ač tražio obaveštenje koliko je utrošeno na renoviranje pedesetak kancelarija, toaleta, svečanog salona i kabineta generalnog direktora, kao i izveštaj potpisan od lica zaduženog za nadzor radova i fakture koje se odnose na pomenuto uređenje. Takođe se postavilo i pitanje da li je direktor Lukač i formalno ukinuo službu za javne nabavke. Na ovo pismo još nije odgovoreno.

Po fakturi broj 0170 izdatoj od strane "Ivković atelje" sztr od 8. novembra 2013. Novosadski sajam je bio dužan da plati ukupno 2.374.560,00 dinara za 600 "svečanih korica za medalju u kombinaciji dva materijala, zlatotisak loga i teksta na korici, pripremu i štampu teksta medalje". Na fakturi se nalaze rukom dopisane dve primedbe: "Bilinović neće da potpiše" i "Vera Pantović da šifrira primedbe".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: