MUTIVODE „SANDŽAČKIH“ PARTIJA KREIRAJU NADUVANU ZONU VISOKOG RIZIKA!???

 

Mada je izvesno da se područje nekoliko sandžačkih opština u Srbiji, već godinama pominje kao "krizno žarište", gde se bošnjačke političke vođe sa svojim separatističkim idejama održavaju na političkoj površini i gde vlasti Republike Srbije prave više štete nego koristi i Bošnjacima i Srbima, stanje u ovom regionu je takvo da je dovoljan jedan ozbiljniji incident, pa da se desi još jedno ratno zlo koje nikome dobra doneti neće.

Kakva je uloga turskog predsednika RedžepaTaipa Erdogana, od koga Vučić očekuje da mu pruži uočište, kao i članovima njegovog kartela, kao i da li mu je zauzvrat obećao Sandžak i još ponešto.

 

                  Nikola Vlahović

 

Uoči 100 godina od osnivanja političke organizacije "Džemijet", koja je okupljala muslimansko stanovništvo Kraljevine Jugoslavije, prevashodno Bošnjake i Albance u Makedoniji, na Kosovu i u Sandžaku, oglasio se u albanskim medijima na Kosovu, Ismet Azizi, publicista iz Gnjilana, koji stoji na čelu udruženja "Kosovo za Sandžak" i koje propagira jedinstvo ovih regija (Kosova i Sandžaka).

Azizi iz koga govori politika velikoalbanskog separatizma, kaže između ostalog i ovo: "…Nikada nismo bili suprotstavljeni jedni drugima (Albanci i Bošnjaci), a to je nešto čime retko koja dva evropska naroda mogu da se pohvale. Naše su potrebe korespondirale jedna drugoj…Istorijsko potpisivanje Memoranduma o saradnji između zvaničnih zastupničkih tela Bošnjaka i Albanaca u Srbiji, kojim će, između ostalih zajedničkih politika, nastaviti zajedničko delovanje u odnosu na državne vlasti u Beogradu, aktueliziralo je zajedničku ulogu ovih dvaju naroda u regiji i na Balkanu…"

Zna li javnost u Srbiji nešto o ovom "Memorandumu"? Znaju li građani Srbije koji finansira Bošnjačko nacionalno veće na čijem čelu stoji Sulejman Ugljanin, potpisnik ovog "dokumenta", o čemu se ovde radi? Ugljanin je bio višedecenijski narko diler, koji se skrasio u Turskoj, odakle se vratio kada je poljubio ruku Miloševiću i amnestiran je od svih nedela.

A, evo šta je ovaj bivši ministar u Vladi Srbije rekao nakon potpisivanja pomenutog "Memoranduma": "…Realizacija Akcionog plana za manjine i rad na rekonstrukciji manjinskih zakona koji regulišu budući položaj manjina strateški su ciljevi ovog memoranduma. Naša je obaveza da i s drugim manjinama uspostavimo saradnju kako bismo učinili sve za izgradnju jedne normalne, moderne države u kojoj će imati mesta za sve narode i gde niko neće biti predmet etničkog čišćenja i gde niko neće biti zlostavljan", poručio je Ugljanin nakon potpisivanja Memoranduma.

Zašto građani Srbije o ovome ništa ne znaju? Zašto Aleksandar Vučić ne sme da kaže šta je i sa kim pregovarao oko Sandžaka i juga Srbije, šta su mu poručili iz SAD i koliko će ga koštati ako donese bilo kakvu samostalnu odluku na štetu Srbije?

Kad je 23. aprila ove godine u Novom Pazaru, Muamer Zukorlić (bivši sandžački muftija, a sada predsednik Stranke pravde i pomirenja i narodni poslanik u Skupštini Srbije) saopštio delegaciji OSCE da "…opšta politička situacija u Sandžaku nije optimistična, s obzirom da vlast od devedesetih kontrolišu dve političke partije, SDA i SDP", bio je to tek mali, površan "tretman" ove goruće teme. Naime, Sandžak (ili, Raška oblast, kako ko posmatra), već godinama predstavlja svojevrsni "tamni vilajet" u kome ne važe zakoni Republike Srbije, ili, važe samo "selektivno", onako kako i koliko lokalno "običajno pravo" dozvoli.

Prilično neverovatno zvuči da je bivši muftija sandžački, Muamer Zukorlić, predstavnicima OSCE-a saopštio ono što nijedna srpska vlast u Beogradu ne sme da izgovori: "…da su kriminal i korupcija jedan od najdominantnijih faktora u Sandžaku". To samo govori koliko je licemerna i kukavička vlast Aleksandra Vučića i njegovih stranačkih poltrona.

Četiri meseca nakon ove izjave, 21. jula 2018. godine, takozvani ministar spoljnih poslova samoproglašenog Kosova, Bedžet Pacoli, sprečen je od strane vlasti u Srbiji da dođe u Novi Pazar na poziv predsednika Bošnjačkog nacionalnog veća, Sulejmana Ugljanina, koji je tu "posetu" zamislio kao "međudržavnu i zvaničnu".

Iza ove, na prvi pogled, smešne i "montirane" situacije, krilo se nešto mnogo ozbiljnije…A, moguće razloge za pokušaj "zvaničnog" dolaska Bedžeta Pacolija u Novi Pazar, objasnio je zamenik predsednika vladajuće Demokratske partije samoproglašenog Kosova, Redžep Hoti, koji tvrdi ovih dana da podela Kosova nije na dnevnom redu, ali i kada bi bila "…podrazumevala bi da Kosovo uzme Sandžak i deo juga Srbije…"

Sandžak je, mada to iz Beograda gledano ne deluje tako, "zona visokog rizika" prepuna registrovanog i neregistrovanog oružja (kako ga imaju Bošnjaci, tako ga imaju i Srbi). Netrpeljivost bošnjačkog življa prema državi Srbiji, koja traje već preko dve decenije, dostigla je najveći mogući stepen. Na ruku ekstremistima (i onima koji su krenuli za njima), išla je i činjenica da su na čelu srpskih vlada u tom periodu bile koalicije "od zla oca i još gore majke". U njima, do današnjih dana, učestvuju i sandžačke partije, bez obzira na sve pomenute animozitete. Ipak, dugogodišnje igre sa narodom u sandžačkim opštinama, dovele su do toga da su se "stvari otele" i mutivodama iz sandžačkih stranaka i vlastima u Beogradu koje im redovno pomažu da sačuvaju svoje pozicije.

Činjenice ne govore ništa dobro: u opštinama sa većinskim bošnjačkim življem, redovno se zviždi srpskoj himni (bilo na sportskim takmičenjima ili u drugim prilikama), a u danima verskih i praznika i sličnim prilikama, masovno se ističu zastave Turske i sve moguće "kreacije" bošnjačkih i sandžačkih znamenja.

Sa druge strane, grb, himna i zastava Republike Srbije smatraju se okupatorskim, a tako se gleda i na državnu upravu i sve što ima bilo kakve veze sa državom Srbijom. Dobro upućeni izvori Magazina Tabloid govore da je samo pitanje vremena kad će se desiti neki režirani incident u Novom Pazaru ili nekoj od sandžačkih varošica, pa da dođe do sukoba sa posledicama koje niko ne može da predvidi.

Bivši policijski funkcioner D.R., koji je dve decenije radio na teritoriji Sandžaka, uveren je da bi takav sled događaja naneo neprocenjivu štetu i Srbima i Bošnjacima, ali da su prilike najgore moguće te da je verovatnoća lošeg ishoda velika.

Pojedini albanski mediji u Prištini, otvoreno pišu o tome da je mogućnost pobune Bošnjaka u Sandžaku, nakon eventualnog priznavanja Kosova od strane Vučićevog režima, skoro realna (ovde se treba setiti čuvenog govora Slobodana Miloševića na dan kad je priznao poraz na izborima, gde predviđa, osim albanskog, još dva secesionistička pokreta, u Sandžaku i Vojvodini).

Istina, postoje političari u Novom Pazaru koji bi rado videli Sandžak kao oblast u nekom "proširenom Kosovu", ali građani, Bošnjaci, većina njih, ne misle tako. Naime, ta ogromna većina želi mir i radije bi da se dokopa ekonomskog, kulturnog i svakog drugog napretka u Srbiji. Problem je što svi oni pred sobom imaju sliku korumpiranih predstavnika bošnjačkih stranaka u Skupštini Srbije, večnog ministra svih vlada Rasima Ljajića, korumpiranog Sulejmana Ugljanina, kriminalnu vladu i njenog "Vođu", pa konačno, i nekadašnjeg muftiju Zukorlića , ne tako davno oštrog kritičara srpske politike, koji je danas, eto čuda, postao glas razuma.

Opšte je poznato da je ekonomska situacija u Sandžaku teška, da je velika nezaposlenost i visoka stopa kriminala. Na političkom vrhu među bošnjačkim vođama traju međusobne optužbe. Bivši ministar u Vladi Srbije, Sulejman Ugljanin, optužuje "večnog ministra" Rasima Ljajića i njegovog "poslovođu", Aleksandra Vučića, da "organizovano i uz pratnju 2.000 specijalaca" dovode "četnike" na novopazarski stadion, kad u goste dolazi neki od beogradskih klubova. Istina je, Vučićevi "navijači" nose slike Draže Mihailovića i pevaju: "Oj Pazaru, novi Vukovaru, oj Sjenice, nova Srebrenice!", dok "navijači" FK Novi Pazar skandiraju "Ovo je Turska", "Ovo nije Srbija" i slično…

Bošnjačko nacionalno veće ovo je jedva i dočekalo pa se obratilo za zaštitu Savetu bezbednosti, a Ugljanin je tim povodom izjavio da je rat u Sandžaku "vrlo blizu" te da su bošnjački političari, Rasim Ljajić, Muamer Zukorlić i Mirsad Đerlek "Udbini ljudi".

Umesto ozbiljnog razmatranja, sve opasnijeg stanja u sandžačkim opštinama, Vučićev internet portal "Telegraf" je 30. jula, komentarisao vest o udaru groma u Arap džamiju u Novom Pazaru, tumačeći jedno navodno narodno verovanja da je srpska velikomučenica (Ognjena Marija) poslala grom na džamiju u Novom Pazaru. U komentarima o ovoj vesti na internetu javila se teorija da je moguće da "…Ognjena Marija pali i kažnjava ognjem", te da je "udarila na muslimansku bogomolju".

I dok se Vučić ovako jadno i primitivno krije iza svoje neizlečive radikalske patologije, a u javnosti predstavlja kao "lučonoša" evropskih integracija, stvarnu politiku na Balkanu vodi neko drugi. Srbiju sada može da spasi samo epohalna promena kursa američke politike, koja je dijametralno suprotna zločinačkoj "inženjeriji" njenih prethodnih vlada.

 

©Geto Srbija

mterijal: List protiv mafije

АНТИСРПСКИ ФАНАТИЗАМ ПРЕДСЕДНИКА СРБИЈЕ: ХОЋЕ ЛИ ТО ПО ВОЉИ ВОЂЕ, СРБИЈА ПОСТАТИ САНЏАК ВЕЛИКЕ АЛБАНИЈЕ!??

 

„Не мења се само магарац", паметно каже Александар Вучић. У праву је, он се није променио. Одрекао се радикалског великосрпског национализма и прихватио евроатлантски антисрпски фанатизам, окружио се мрачним типовима које је доскора оптуживао за пљачке, убиства и остали најтежи криминал, нашао је нову жену, постао је најбогатији диктатор у Европи, али суштина му је остала иста, и даље је мали, искомплексирани и похлепни несрећник с метастазираним менталним поремећајима.

Сваки детаљ његове „нове" политике потиче из радикалске матрице у којој је обликован. То се најјасније види на темама на којима он паразитира већ четврт века, нарочито у односу према Косову и Метохији, тврди колумниста Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и дугогодишњи Вучићев пријатељ и сарадник.

 

                           Предраг Поповић

 

– Спреман сам да преузмем одговорност за Косово, хоћу да нађемо решење и окончамо овај замрзнути конфликт! – каже данас Вучић.

Исто је говорио и пре 20 година, кад је јуначки обећавао да ће оружјем одбранити свету српску земљу. Као див-јунак, испрсио се поред својих тадашњих партијских вођа Шешеља и Николића, и претио да ће с две четничке дивизије преко Проклетија протерати све Албанце с Косова.

Није се плашио ни НАТО-нациста, како је називао своје данашње спонзоре, веровао је да ће компјутери у америчким бомбардерима престати да раде кад надлете милешевског Белог анђела, а тврдио је да једва чека да Немци пошаљу своје авионе, обориће макар једног, онда може мирно да умре.

У истом стилу застрашивао је и домаће издајнике и дезертере. Сад кука што му неко проклиње породицу, уверен да су сви заборавили да родоначелник тог патолошког дискурса није Вјерица Радета него управо он. Још док је Радета била у Социјалистичкој партији Србије, Вучић је цитирао Лазареву клетву:

„…Ко је Србин и српског рода, а не дошао на бој на Косово не имао од срца порода, ни мушкога ни девојачкога, од руке му ништа не родило, рујно вино ни пшеница бела, рђом капо док му је колена". Да појача клетве, политичке и медијске противнике прогонио је злоупотребом полиције, правосуђа и паравојних одреда.

Сад је, каже, спреман да преузме одговорност. Дирљив је тај осећај пожртвовања, али у нормалној држави требало би да одговара и за сву несрећу коју је до сада изазвао својим морбидним политичким авантурама. Примитивним националистичким паролама хушкао је у рат за Косово. Цену је платило неколико убијених хиљада војника и цивила, више од 200.000 протераних и опљачканих Срба, као и они мученици који су се одрекли нормалног живота да би остали на Космету, у највећем концентрационом логору у савременој Европи.

Вучић није сносио никакву политичку, а камоли кривичну одговорност. Напротив, у свом политикантству наставио је да злоупотребљава све симболе непотребних и узалудних трагедија, од хероја с Кошара, преко мале Милице Ракић до Славка Ћурувије. Без имало савести, сад нариче над њиховим угашеним животима, које је он скупо наплатио.

Исте илузионистичке трикове, комплементарне с његовом личном шизофренијом, Вучић примењује и данас.

– Добро је што имамо митове, лепе су приче о небеској Србији, али морамо да градимо будућност – тврди Вучић.

Док је он, горљиво и агресивно, величао митове и заклињао се у небеску Србију, неспособан да схвати те теме, стварана је мрачна садашњост у којој је држава расточена, народ поробљен и ојађен, а профитирао је он и њема сличан олош. Исту превару сада понавља, само изврнуту као рукав. Сад оптужује своје жртве да га, задојени митологијом, спречавају да поведе Србију у светлу евро-атлантску будућност.

И ту сплетку спроводи перфектно. У јануару 2015. лично је Вучић открио споменик краљу Милутину у Грачаници. На прошли Видовдан, под паролом „Повратак цара Лазара на Косово", у центру Косовске Митровице подигнут је споменик Лазару, али уместо њега свечаност је увеличао кукавни Марко Ђурић. У јануару ове године власт је на Косово покушала да пошаље „црквени воз", чија унутрашњост је осликана иконама, а споља порукама да је „Косово срце Србије".

Простачки национализам Вучић је искористио, као и раније, за прикупљање јефтиних политичких поена. У организацији криминогених вођа његовог напредњачког картела, на Косову је дочекан као једини заштитник васколиког српства. Улице су окићене његовим постерима, а гладни, застрашени и уцењени Срби махали су заставицама и скандирали његово име.

Шарени воз му је послужио као крунски доказ патриотизма. Иако није постојао ниједан логичан разлог за ту егзибицију, пошто годинама без проблема саобраћа редовна возна линија Краљево – Косовска Митровица, Вучић је то искористио да се представи као бескомпромисни борац и спасилац угрожених Срба.

Представа за режимске медије почела је на београдској Главној железничкој станици, главни глумац Марко Ђурић се возио пет километара, до станице на Топчидеру, да би композиција била заустављена у Рашкој због претњи албанске полиције.

Резултат је познат: Хашим Тачи је доказао да има моћ да оружаним снагама уђе у Косовску Митровицу и спречи српску провокацију, док се Александар Вучић промовисао у миротворца, који је, ето, свима у свету презентовао спремност да учини све што може како би се избегли сукоби које он изазива.

Иако сам максимално експлоатише националну митологију, Вучић као кочничаре обећане будућности прозива српску сиротињу која покушава да преживи на Космету. Њима су потребни храна, лекови и посао који може да им обезбеди егзистенцију.

У очајању, Срби продају Албанцима хектар шуме за хиљаду евра. Власт у Србији и не покушава да им помогне, уместо да субвенционише њихову производњу новац из буџета се дели тзв. страним инвеститорима. Ниједан Србин није од Србије добио кредит да, на пример, направи пилану и прави дрвену грађу, али зато су сви добили прилику да виде споменике бившим краљевима и постере с ликом актуелног цара. За Србе нема пара, али Вучићев режим без проблема финансира Албанце из Прешевске долине који студирају у Приштини.

У Клиничко-болничком центру у Грачаници нема лекова. У складу с косовским прописима, који су дефинисани Бриселским споразумом, забрањен је увоз лекова и медицинске опреме из Србије, па Срби у албанским апотекама купују неопходне лекове. Док леже у болничким креветима, сигурно не размишљају о цару Лазару, него кукају због судбине која их је задесила.

Небеска Србија не занима много ни несрећнике којима албанске комшије краду тракторе, стоку и летину, спаљују куће, сено и све што стигну. Остављени на милост и немилост душманима, без икакве правне заштите, они покушавају само да преживе још један дан, све с надом да ће сутра наћи начин да побегну што даље из колевке српства.

Власт Српске напредне странке, Социјалистичке партије Србије и пратећих сателита успела је да Србе који су остали на Космету подели у три касте.

У првој, најмоћнијој налазе се напредњачки политиканти и њихови криминогени партнери, који беспоговорно извршавају Вучићева наређења и наносе несагледиву штету српској заједници на Косову и Метохији. Они добијају легалне послове, нелегални им се опраштају, бусају се у груди српске, јуначке, док успешно сарађују са себи сличним Албанцима. Под њиховом контролом налази се напредњачко политикантско удружење „Српска листа", преко које Вучић помаже учвршћивање државности албанске Републике Косово.

Представници „Српске листе" учествују у органима власти, захваљујући њима Хашим Тачи је изабран за председника и усвојени су многи закони и прописи који наносе трајну штету Србима. „Српска листа" је, између осталог, подржала оснивање тзв. Агенције за верификацију имовине.

Прокламовани циљеви, због којих је наводно формирано такво тело, представљају само покриће за пљачку српске имовине. У пракси, Албанац који је узурпирао неку српску кућу или земљиште може да оде у Агенцију и поднесе пријаву у којој себе означава као власника.

Његова пријава ће бити истакнута на огласној табли у надлежном суду, рецимо у Пећи, Ђаковици, Приштини или где год. После 15 дана, ако не буде оспорена, пријава се сматра валидном и као таква уноси у катастар.

Наравно, мало који Србин, посебно ако је протеран у Ниш или Нови Сад, има могућност да посећује суд и проверава да ли се неко прогласио власником његове имовине. Ако и сазна за то, мора у судском поступку да доказује своје право власништва .

„Српска листа"  је прошле године покушала да укине српске факултете који су опстали на Косову. По налогу Марка Ђурића, шефа Канцеларије за Косово и Метохију, требало је да се формира универзитет у оквиру „заједнице српских општина", која не постоји.

Иако је и Славко Симић лидер „Српске листе" покушао да то спроведе у дело, под притиском локалних Срба привремено је обустављена реализација тог плана, уз трагикомично Ђурићево оправдање да „није ни знао шта потписује". Да је знао и да ће на томе наставити да ради показује и захтев да се српско школство усклади са косовским системом. Хтели то или не, Срби ће морати да обављају наставу по албанском програму или им неће бити признате дипломе.

Кад је Вучић дошао на власт, Срби су имали какву-такву контролу на северу Космета, где су се одржале основне институције – полиција, судство, систем цивилне заштите, платни промет, школство и здравство. Потписивањем Бриселског споразума и око 70 пратећих докумената, Србија се одрекла свега тога.

Вучић дедовину у бугојанском засеоку Чипуљићи не да ником, али лако и брзо је албанским властима препустио комплетан енергетски систем, имовину и инфраструктуру Електро-привреде Србије, термоелектране и руднике.

Телекомуникацијски систем „Телекома" препустио је Албанцима, заједно с међународним позивним бројем. Превару је „покрио" празном причом о томе како уступак није учињен према Републици Косово, него „географској области", што год то значило.

С уверењем да ће трик лакше проћи, у приштинској Агенцији за привредне регистре пријавио је ново предузеће МТС доо, које не послује по српским, него косовским законима, при том орочено на две године, после чега ће морати да на тендеру покуша да добије лиценцу. Почетком овог месеца Срби су добили прве рачуне тог МТС-а, и то не у динарима, него у еврима, што потврђује да је у пракси укинут српски платни промет.

У општинама са српском већином нису организовани локални избори у оквиру Србије, већ се незаконито одржавају „привремени органи власти". Истовремено, вољом власти из Београда, Срби су принуђени да учествују на косовским изборима. И не само што учествују, него „Српска листа" проглашава уверљиву победу, до које је дошла на исти начин као и Вучић на председничким изборима – насиљем, претњама и подмићивањем.

Иако је у београдским режимским медијима вођена кампања против Рамуша Харадинаја нико неће бити изненађен кад управо представници „Српске листе" уђу у коалицију с његовом Алијансом за будућност Косова. Ако се то и не деси, „Српска листа" је већ учинила више штете Србима него све албанске партије заједно.

У Грачаници, где је „Српска листа" на власти Срби су изгубили већину, а тај тренд више не може да се заустави.Уосталом, једина мера успеха политике коју воде власт у Београду и њена косовска филијала јесте број повратника. Дакле, нула.

Више Срба је убијено прошле године, него што се вратило од 1999. То показује и бесмисао парола о потреби да се не решавају статусна већ животна питања. Приоритетна тема је заиста решена, живота нема, бар не у цивилизиваним условима.

Другу касту чине Срби који су схватили да од Србије не могу да очекују никакву озбиљну подршку, па су, помирени са судбином, пристали да се асимилују у косовско друштву и државу. Ту опцију бирају углавном млађи људи, који не желе да буду монета за политичко поткусуривање власти у Београду и Приштини. Растерећени националног патоса, без обзира на етничку и верску припадност, спремни су да буду прва генерација „Косовара", држављана независне Републике Косово.

Трансформацију, подржану од стране међународних институција, политички амбициознији и активнији појединци почели су кроз разне невладине организације. Уместо решавањем проблема народа коме припадају, они се баве заштитом људских права, промовишу мулти-култи друштво, ЛГБТ популацију и слично.

Њихове активности доприносе промоцији албанске Републике као слободне, демократске државе у којој мањине нису угрожене. Тај пример следе и многи други Срби, који тешка срца, са још свежим успоменама на погроме из 1999. и 2004, узимају косовска документа.

Као „Косовари" могу да рачунају на правну заштиту, могу да раде, путују и да се лече. Такви Срби улазе у институције косовског државног система, па чак и у тзв. Безбедносне снаге, како се еуфемистички назива војска Косова. Почетком јула дипломирала је нова класа у којој је било 57 Срба и тројица Црногораца, који су положили заклетву Косову.

– У складу са препорукама безбедносног сектора и у сарадњи са релевантним институцијама ради се на трансформацији Безбедносних снага у Оружане снаге. Нико на Косову, у региону, а ни шире, не треба да се брине у вези овог природног и неопходног процеса. Сигуран сам да ћете након трансформације, ви, припадници свих заједница, наставити да достојанствено служите у интересу заштите суверености Косова, заштите имовине и вашег наслеђа. Ви и данас доприносите у изградњи и у очувању регионалне и глобалне стабилности – похвалио је подобне српске војнике у војсци Косова њихов врховни командант, председник Републике Хашим Тачи.

Сваки од тих Срба – војника који ће оружјем бранити суверенитет независног албанског Косова – сигурно је током сукоба изгубио неког члана породице, али то га не спречава да своју будућност гради у сарадњи са убицама из УЧК. Неко ће њихов избор схватити као издају, а неко као логичан одговор „мајци Србији", која се прва одрекла њих, па су јој одговорили истом мером.

Вучићева власт у том смеру, косоварском, гура и припаднике треће касте, коју сачињава сиротиња расута по селима. Иако угрожени по свим нивоима – економски, политички и безбедносно – расути по планинама опстају Срби које чешће посећују разбојничке банде него хуманитарци. Већина остаје на својим имањима јер не зна како и где да побегне, а има и оних које одржава инат, напросто неће да оду са земље својих предака, да напусте гробља у којима и њих чека затрављено место.

Временом, такви Срби ће нестати. За старије ће се побринути биологија, а млађи неће имати избора, мораће да прихвате косовско држављанство и да националну припадност негују у своја четири зида.

У том пројекту значајну улогу има Српска православна црква. Као што је СПЦ кроз историју делила судбину свог народа, тако и после 1999. траје хаос у који су се, под политичким притисцима, утопиле и многе владике. Непосредно после бомбардовања и протеривања око 200.000 Срба с Космета, владика рашко-призренски Артемије први је пружио руку Хашиму Тачију. Тада га је Вучић оптуживао да је шиптарски слуга и издајник српства. Десет година касније, кад је Артемије протеран с Косова, Вучић га је хвалио као последњег заштитника српства, а сад је на то заборавио и пружио подршку тзв. епископу Теодосију.

Што су Вулин и Ђурић спроводили на политичком нивоу, то је Теодосије радио на верском. Уценама и подмићивањем обезбедио је подршку за своје екуменистичке потезе, који у потпуности прате смернице из Београда. Верници лаици могу само да посматрају раскол у Цркви, док свештеници и монаси спас траже у бекству с Космета.

У многим манастирима, где је доскора било по десетак монаха, остао је по један или два, тек да се не угасе кандила. Пред ускршње празнике ове године, Високе Дечане су напустила тројица монаха, али СПЦ се није ни огласила, а камоли да је нешто предузела како би спречила пут у пропаст.

Вучићев режим подржава тај процес, стимулишући одвајање Цркве од народа. За обичан свет, који балансира на ивици егзистенције, власт нема пара, не може да му помогне храном и лековима, али за Теодосијеве бизнис-комбинације увек се нађе колико је потребно. По моделу који је заживео у осталим српским епархијама и на Космету се цркве и манастири претварају у дестилерије за производњу алкохолних пића.

Црквено предузеће „Патријаршијска добра"  управља виноградима у Сремским Карловцима и годишње произведе око 25.000 литара вина које се продаје у флашама украшеним грбом СПЦ. Трговачки рафови у ланцу „Делез", као и у региону, пуни су дуњеваче из манастира Ковиљ, шљивовице из Жиче, виљамовке из Лелића, Бишње и Сукова.

Од 600 регистрованих винских брендова, сто потиче из српских манастира. У Тврдошу се произведе око 300.000 флаша вина „Вранац", „Шардоне" и „Мерлот".

У винарији манастира у Високим Дечанима годишње се направи око 50.000 литара вина од грожђа из Велике Хоче. У предузетничком духу игумана-бизнисмена Саве Јањића развијена је и производња „манастирског – хиландарског" хлеба. Иако је братство Хиландара издало саопштење у коме се оградило од продаје таквог хлеба, он се и даље продаје с благословом епископа Рашко-призренског.

Пре неки дан, под паролом „обнове светиње" у манастиру Бањска, код Звечана, обновљена је пивара.

– Позивам Србе све и свуда и све грађане Србије да посете наше светиње и народ на Косову и Метохији да дођу и да пробају ово фантастично бањско пиво – рекао је Марко Ђурић на отварању пиваре.

– Као што је некада свети краљ Милутин устројио ову обитељ и дао села потребна за живот овог манастира, ево и ми у наше време потврђујемо да исто дело чинимо, да смо на истом путу и да не одступамо од задужбинарства наших владара, архиепископа и патријарха који су целу земљу српску посејали светињама – додао је владика Теодосије, наругавши се и краљу Милутину и окупљеним Србима, који би се више обрадовали отварању народне кухиње, него манастирске пиваре.

Тачи, Харадинај, Курти и остали албански терористи-политичари не би успели тако ефикасно да униште све српске вредности на Космету како је то урадио Вучић. Током преговора под патронатом Европске уније, Албанцима је дао све што су тражили , а заузврат је добио бајку о „заједници српских општина" и загрљаје Кетрин Ештон, Јоханеса Хана и Себастијана Курца.

Кроз историју, Србија је често губила суверенитет над Косовом и Метохијом, али први пут је један српски владар добровољно и пресудно утицао на утврђивање туђе државности на тој територији.

Издвајањем Косова из правног система Србије дефинитивно је окончан процес стварања албанске државе. После тога, од Србије нико неће и не треба да тражи признање независног Косова.

Посао који су у крви започели терористи УЧК завршио је актуелни председник Србије, исти онај који је позивао у нови бој на Косову. Са истом страшћу ускоро ће почети да позива на промену Устава, како би се из Преамбуле избацила обавеза одбране Косова и Метохије, односно државног интегритета и суверенитета Србије.

Упоредо за затирањем српства на Космету, Вучић се окружио опскурним ликовима из тог краја. У напредњачком картелу значајну улогу имају Јоргованка Табаковић, Милосав Миличковић, Зоран Милојевић Зеља, Дејан Костовић, као и Звонко Веселиновић. Поред њих, у Београду је стасала цела плејада бизнисмена, крупних грађевинара и трговаца, који преко СНС-а долазе до уносних послова, а завичаја се сете само кад у кафанама певају „Ко да ми из душе узме Косово".

Ипак, Вучићу ваља признати да је према Србима с Космета задржао доследан став, као и према свим грађанима Србије. Не прави разлику, и њих уништава једнако жестоко као и остале.

У време владавине Слободана Милошевића опозиционари су вртели погрешну мантру – на Косову је дошао на власт, на Косову ће је и изгубити. Милошевић је ратовао за Косово, изгубио га је, али с власти је пао у Београду.

Тим путем иде и Вучић. Његове преваре и издаје изазвале су трајне последице по Косово, али то ће бити само део рачуна који ће му се испоставити у Београду. Као што је и сам најавио, мораће да преузме одговорност. Док се то не деси, Србима је свеједно где живе, у Призрену, Параћину или Опову, за њих нема будућности док се не суоче с прошлошћу чији је најмрачнији симбол Александар Вучић.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

VAŽAN TRIO U PARLAMENTARNOM ŽIVOTU SRBIJE

 

Nova Parlamentarna stranka u Skupštini Srbije, nedavno je postala Bošnjačka demokratska zajednica Sandžaka sa njenim liderom Muamerom Zukorlićem sa 32562 osvojena glasa, spremna da podrži svaku promenu Ustava Srbije a koja je u suprotnosti sa interesima srpskog naroda u očuvanju države i njenog imena!!!

Nedovoljno pažljivim čitaocima i široj javnosti, verovatno su namerno ili slučajno promakle pojedine odredbe programa pomenute stranke, čiji su ključni cilj i delovanje, između ostalog:“ … rješavanje ustavnog statusa bošnjačkog naroda u Sandžaku, Srbiji i Crnoj Gori. Bošnjaci su na ovim prostorima autohton narod sa pravom na konstitutivnost koja im osigurava sva kolektivna i individualna prava.“

 

 

 

Daljim sticanjem uvida u odredbe programskih načela Zukorlićeve stranke, uočili bismo i njegove konstatacije da: „Diskriminatorskim Ustavom iz 2006. godine Bošnjaci su svedeni na formalno-pravni status nacionalne manjine. Bošnjačka demokratska zajednica Sandžaka borit će se za promjenu postojećeg Ustava Republike Srbije i vraćanje statusa naroda Bošnjacima, što je naše prirodno i historijsko pravo.“

A zatim uočavamo da: „Osim unutarbošnjačkog pomirenja, zalagat ćemo se za bošnjačko-srpsko pomirenje, kao i pomirenje među Srbima i Hrvatima te Srbima i Albancima.“

Ej, pa nije valjda da Muamer Zukorlić sebi dodeljuje ulogu koordinatora u procesu „pomirenja Srba i Albanaca i Srba i Hrvata“!!???

U načelima ističe „rešavanje statusa Sandžaka“, gde između ostalog piše: „Sandžak je historijska regija sa etničkim, kulturološkim, vjerskim, geografskim, ekonomskim i drugim posebnostima, što predstavlja osnovu za uspostavu prekogranične evropske autonomne regije koja bi Bošnjacima obezbijedila osjećaj sigurnosti i svim građanima omogućila brži društveni razvoj te doprinijela lokalnoj i regionalnoj sigurnosti…“

U delu koji govori o bezbednosti, a o kome bismo mnogo više pravovremeno saznali da su i novinari radili svoj posao, ističe: „Brojna ubistva, likvidacije uglednih biznismena i drugi akti nasilja bez pravosudnog epiloga dodatno izazivaju opravdan strah građana za sebe i svoje porodice. Sprega organizovanoga kriminala i političara, veoma izražena bliskost lokalnih vladajućih struktura sa narko-klanovima, skoro uobičajena pojava dilovanja droge na javnim mjestima, pa čak i pred školama, te veoma veliki broj nasilnih narkomana – ne ostavljaju nam izbor osim okupljanja svih zdravih snaga u cilju vraćanja elementarne bezbjednosti u Sandžaku.“

S obzirom da se uglavnom, od strane zvaničnih organa Srbije,  prećutkuju infomacije o stanju u Raškoj oblasti, rešenja uvek ima, pa da su kojim slučajem urednici, novinari, fotoreporteri i dopisnici i želeli da budu profesionalniji, objektivni i u duhu informisanja javnosti Srbije, i da stvarno postoje „nezavisni“ mediji (koji su inače zavisnici od državnih para), želeli da pokažu malo više interesovanja za događanja i u Raškom okrugu, onda bismo saznali o čemu je to govorio Muamer, i došli bi do mnogo raznog, korisnog materijala o čemu bi imali šta da napišu i snime vrlo važne i interesantne emisije, ukoliko bi samo koji sat više uložili truda i pročačkali po dešavanjima i u tom delu Srbije!!!

Za početak bi drаgocene informacije tražili i dobili od načelnika Raškog okruga, а one koje se odnose na bezbednosno stanje u tom kraju, stepen i vrste kriminaliteta, prećutkivanje i skrivanje kriminalnih aktivnosti često i sa smrtnim slučajevima, zloupotreba položaja, neosnovano bogaćenje itd… od Načelnika policijske uprave Novog Pazara.

A zatim bi pokazali interesovanje za oblast obrazovanja posebno u krajevima, sada na žalost, sa manjinskim srpskim življem u Raškom okrugu, pa oblast zdravstva, zapošljavanja, socijale, kulture, slobode kretanja, vodosnabdevanja, putne i ostale infrastrukture tog kraja…!!!

Jer da su mediji stvarno slobodni (kao što su pričali nedavno obeležavajući svoj dan) i želeli da nešto novo saznaju, a vodeći se „profesionalizmom“  (kako to oni često umeju da ističu opisujući važnost svojе profesijе pri čemu su im puna usta samo onda kada ih neko u nekoj gužvi napljuje), ne bi morali samo da sede i šetaju po ulicama glavnog grada, već bi na tri-četiri sata vožnje od svojih redakcija, u razgovoru sa narodom tog kraja saznali da se demografska i ekonomska struktura stanovništva promenila na štetu srpskog življa Raškog okruga!!

Onaj inspektor Terzić, pre odlaska u penziju na sopstveni zahtev bi, za razliku od izrečenih hvalospeva, imao verovatno i kvalitetne informacije koje ukazuju da su Srbi primorani da prodaju svoju zemlju i da se iseljavaju, a njihova imanja zauzimaju Albanci, Turci, Arapi, vehabije… Tu nastaje nova infrastruktura i podižu se zidovi sa ličnim odajama posebne namene, ribnjacima, razni „diznilendi“, sportski tereni, botaničke bašte…

A da su kojim slučajem novinari stvarno želeli i imali volju da rade, prikupljaju informacije i plasiraju ih u medijima, mogli su tada da do njih dođu i preko tadašnjeg direktora Policije Srbije…

Takođe bi proverili ko je, i da li je bilo i kakve uloge Muamera u utkupu zemljišta od Petrove crkve, zatim preko sela Postenje, pa kroz Deževsku dolinu pored reke Deževke gde je najpitomija srpska zemlja!!!!

Tu je napravljen put preko sela Miščića, sela Deževe, Aluloviće, Mitrova reka, Kovačevo, Šaronje do planine Golija, sa jednim od ciljeva da se preseče linija između Muamerovog tzv. „Sandžaka“ (koji obuhvata i susedne države – Crnu Goru i BiH) i Raške kao „ostatka Srbije“!!!

A tu bi se našle i vrlo zanimljive informacije i činjenice, kako o dve nove Parlamanterne stranke, tako i one treće koje sa višegodišnjim delovanjem u samom vrhu države Socijaldemokratske partije Srbije i njenim liderom Rasimom na čelu, predstavljaju zanimljiv trio iz Raške oblasti Srbije!!!!!

Neaktivni pripadnici sedme sile bi mogli malo detaljnije da nas upoznaju o dešavanjima u Raškoj oblasti, tim pre što je i Stranka demokratske akcije Sulejmana Ugljanina  sa 30092 osvojena glasa postala Parlamentarna i biće bitan činilac u donošenju budućih i antisrpskih Zakona kao i planiranoj promeni Ustava Srbije!!!

Mada, bojim se da je to slaba uteha za Srbiju i srpski narod, bez obzira na činjenicu što skupštinsku većinu čini upravo većina Srba, koji se na žalost kroz donošenje zakona neće rukovoditi zaštitom srpskih interesa, već će po automatizmu donositi antisrpske zakone od kojih polovinu ne razumeju, a druga polovina se često ne može ni primeniti u Srbiji…!!!

  P.S

A razvojem političkih događaja, ako bi se kojim slučajem ostvarila Rasimova želja da postane Predsednik Republike Srbije, ne sumnjam da bi kod Davitoglua naišlo na opšte odobravanje jer bi to bila potvrda da se njegova ideja „neoosmanizma“ najzad sprovodi u delo, a kod Erdogana bi izazvala opšte oduševljenje i ponos, saznanjem da bi u Srbiji ponovo Turska imala svog Vezira, koji će zauzeti položaj glavnokomandujućeg snagama Vojske Srbije, pri čemu bi između ostalog, pored ustavne obaveze uručivanje državnih odlikovanja, na svečanim promocijama kadeta Vojne Akademije pred zgradom Skupštine, delio sablje najboljim oficirima!!!!

Lako može da se desi da nas u bliskoj budućnosti, raznim kombinatorikama vladajuće većine iznenade nova postavljenja, u kojima bi npr. da ukoliko slučajno ne dobije resor inostranih poslova, može da se dogodi da Rasimu raport predaje Muamer (možda tada na funkciji Ministra odbrane), a o bezbednosti čitave svečanosti se bude starao Sulejman na funkciji Ministra unutrašnjih poslova…!!?

A tada bi novu medijsku sliku (narednih pet godina mandata) upotpunjavala scena i vest da se u zgradu na Andrićevom vencu br.4. više ne unosi badnjak, već se svečano obeležava Bajram i Kurban bajram, pri čemu bi se časkom Muamer samo preobukao u muftiju radi obavljanja verskog obreda…

I sve to funkcioniše u duhu mira, tolerancije, multietničnosti i ka nestanku države Srbije….

 

©Geto Srbija

U „UMIRUĆEM“ KRALJEVU ŽIVI SRPSKA SIROTINJA UZ VLADINA OBEĆANJA, DOK AERODROM POKLANJAJU STRANCIMA!!!

 

Mada je Kraljevo strateški možda i najvažnija urbana i ekonomska teritorija koja gravitira prema Raškoj i granici sa Kosovom i Metohijom, na tu činjenicu se niko u Vladi Srbije ne obazire. Umesto da sve snage budu usmerene u podizanje privrede i spašavanje Kraljeva od potpune propasti, Vučićeva vlada je pripremila podlu strategiju kojom ovaj grad treba da postane "servisna stanica" građana iz sandžačkih opština. Čak ni aerodrom Lađevci nije pretvoren u civilni da bi bio na usluzi Kraljevu i najjužnijim obodima Šumadije, nego sa idejom da on bude usputna stanica za letove privatnih avio kompanija na liniji "vazdušnog mosta" između Turske i Nemačke.

 

                     Milica Grabež

 

Nedavno izgrađena sportska hala u kojoj je odigran teniski meč Dejvis kupa, samo je šminka za potrebe jednog režimskog savetnika i njegove kriminalne družine. U stvarnosti, Kraljevo živi u potpunoj bedi. Sve velike firme, počevši od Fabrike vagona pa da "Magnohroma", postale su plen mešetara i ordinarnih lopova. A vlastodršci oholo tvrde da oko Kraljeva, umesto mutnog i zatrovanog Ibra teče med i mleko

Pre četiri godine, od strane nekoliko konsultantskih kuća, vršene su procene imovine državnih preduzeća u Kraljevu. Za tu procenu zainteresovana je bila i Agencija za privatizaciju. Tako je izračunato da je njihova minimalna vrednost najmanje 30 miliona evra, mada je za većinu preduzeća bilo rečeno da su u lošem stanju zbog propalih privatizacija i da čekaju nove vlasnike. Po svemu sudeći, procene su bile planirano umanjivane, a kasnije nastali događaji, pokazali su i zašto je smišljeno devalvirana njihova vrednost.

Procena vrednosti imovine Fabrike vagona Kraljevo (FVK) nikada nije urađena kako treba. naime, reč je o koncernu koji raspolaže ogromnim površinama gradskog građevinskog zemljišta u centru grada i isturene pogone u Vojnom naselju. Procene lokalnih trgovaca nekretninama, ukazuju da je samo zemljište na kome se fabrika nalazi, najmanje pet puta veća od jedne ranije agencijske procene, prema kojoj cela fabrika ne vredi više od 6 miliona evra!

Da je u pitanju ozbiljna prevara, u kojoj već godinama učestvuju i lovci u mutnom i ministri i kriminalci međunarodnog ranga, govori i podatak da je u aprilu ove godine, delegacija indijske železničke kompanije "Rajts" obišla je pogone Fabrike vagona i uz podršku "domaćina iz Beograda", razgovarala sa poslovodstvom o mogućnostima privredne saradnje. To je bila zvanična vest u medijima, iza koje se krio još jedan pokušaj države (u ovom slučaju Vučićeve vlade), da se naruga radnicima Fabrike vagona i njihovim porodicama.

Sa druge strane, zbog dugovanja za neisplaćene plate radnicima, starih i po 15 godina, kao i duga prema poveriocima, FVK, koja se već nalazi u veoma teškoj situaciji, mogla bi uskoro da ostane bez mašina za proizvodnju.

Došlo je dotle da su januaru ove godine, sudski izvršitelji posle dve održane licitacije, po pravosnažnim presudama, zaplenili četiri struga iz pogona Vagonogradnje u Fabrici vagona, i to po ceni od ukupno 1.200 evra, iako je njihova vrednost i trostruko veća. To je samo najava onoga što će se dalje dešavati. Cilj je zastrašivanje radnika i poslovodstva i dalje umanjivanje vrednosti fabrike.

U ovom slučaju su nam vezane ruke, jer se mašine rasprodaju po pravosnažnim presudama. Iako je i Agencija za privatizaciju pokušavala da odloži izvršenje, sudski izvršitelji su postupili po presudama, kažu u FVK, napominjući da rukovodstvo pokušava da namiri dugovanja po presudama u iščekivanju potencijalnog kupca i nove privatizacije.

Mnogi su to shvatili kao poziv na bekstvo iz pakla. Tako je od ukupno 730 zaposlenih u FVK, za socijalni program koji je ponudila država po uredbi Vlade Republike Srbije o socijalno-ekonomskom zbrinjavanju zaposlenih u preduzećima u restrukturiranju, izjasnilo se čak 426 radnika! Jer, davljenik se i za slamku hvata!

Iako je izjašnjavanje radnika o tome da li bi prihvatili socijalni program – otpremnine u visini deset bruto plata, ili 200 evra u dinarskoj protivvrednosti po godini radnog staža, bilo informativnog i neobavezujućeg karaktera, spisak onih koji su prihvatili "vladine mere", poslat je u Ministarstvo privrede.

Radnici umorni od dugogodišnje besposlice, besparice, štrajkova i lažnih obećanja, naivno su poverovali da ih neće snaći sudbina kruševačkog "14. oktobra" ili IMT-a ako prihvate ono što je Vlada ponudila i da će biti tretirani kako dolikuje. Ministarstva privrede na ovo nije reagovalo. Ni pismom ni slikom. Država, tačnije, Vučićev režim, nema nameru da socijalno i ekonomski zbrine bilo koga.

Ne treba izgubiti iz vida da je Fabrika vagona najstarija fabrika u Kraljevu i da je u vreme Jugoslavije imala i više od 5.000 radnika, sve do početka devedesetih godina bila simbol jugoslovenske vagonogradnje. Dugo i užasno propadanja Fabrike vagona, na žalost liči na sva slična privredna stratišta "demokratske Srbije".

Ali, uprkos svemu, Fabrika vagona je možda mogla da se spasi 2006. godine, kada ih je za 220.000 evra kupila ukrajinska kompanija "Azov impeks" iz Donjecka. Zbog rata u oblasti Donjecka (kao i zbog nemogućnosti poštovanja kupoprodajnog ugovora), privatizacija je poništena, a fabrika vraćena na staranje državi.

U međuvremenu, FVK je sa 5.000, spala na svega 730 zaposlenih, kojima se duguju čak 24 plate. Potresan besparicom, blokadom računa i štrajkovima, FVK je, međutim, nastavio da životari, a sporadični solidni izvozni poslovi nisu imali dugoročnog efekta, niti su doneli finansijsku konsolidaciju.

Radnici su u katastrofalnoj finansijskoj situaciji, prete im isključenjem struje i prinudnom naplatom nagomilanih dugova, nemaju overene zdravstvene knjižice, ni povezan radni staž.

U međuvremenu, na spisku kraljevačke filijale Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ), krajem nalazilo se i preko 20. hiljada ljudi bez posla. Na području te filijale, koja pokriva opštine Kraljevo, Vrnjačku Banju i Rašku, stalno raste broj nezaposlenih. Danas je skoro cela regija prepuštena sebi. Države nema, para nema, posla nema. Ima samo laži i obećanja.

Usluge Narodne kuhinje svakodnevno koristi skoro hiljadu ljudi. Hrane je bilo do kraja prošle godine. Ove, 2015., i nje je počelo da nedostaje. Zahvaljući donatorima hrana je bila obezbeđena do kraja 2014. godine.

Narod se u Kraljevu snalazi kako zna i ume. Retko ko u novčaniku ima više od 200 dinara kad krene na pijacu. Na pijaci kajmak (ako ga ima) kupuju u čašama od jogurta, a sir u posudama od margarina. U mesarama, meso kupuju na grame.

Socijalnu pomoć od koje ne može da se živi, prima više od 9.000 građana Kraljeva. Zahteva za socijalnu pomoć ima na hiljade, ali ni grad ni Centar za socijalni rad nemaju načina da im pomognu. Takozvana buvlja pijaca postala je sirotinjski hiper-market pod otvorenim nebom.

I dok sirotinja posrće po ulicama Kraljeva, Vučićeva vlada iznosi grandiozne planove o razvoju ovoga kraja, koji nemaju nikakve veze ni sa Kraljevom ni9 sa građanima kraljevačkog regiona.

Glavna propagandna aktivnost je vezana za Aerodrom Morava (Lađevci, kod Kraljeva), za koji i Vučić i njegovi ministri (Rasim Ljajić, Zorana Mihajlović), uporno tvrde da će biti "turistički"!

Šta se zapravo krije iza ovih velikih reči? Na to je, ne znajući šta čini, nedavno odgovorio načelnik Raškog upravnog okruga, Nebojša Simović, koji je neoprezno preneo delove razgovora koje je ranije vodio sa predstavnicima Direktorata za civilno vazduhoplovstvo.

Naime, Simović je imao susrete sa predstavnicima jedne privatne nemačke avio-kompanije iz Frankfurta, koja će, u saradnji sa Aerodromom Nikola Tesla i Vladom Srbije, u formi javno-privatnog partnerstva organizovati, saobraćaj na relaciji Frankfurt – Lađevci – Istanbul!

Tačnije, biće to "vazdušna linija" koja će prevoziti Turke, Albance sa Kosova, i Bošnjake iz Sandžaka. Od toga Kraljevo neće imati ništa. Srpska sirotinja u ovom delu države, nema čemu da se nada. Decenijama nije uređena ni autobuska stanica, u koju se i dan-danas ulazi kao u nekakav stočni zabran, a ne kako dolikuje veku u kome živimo.

Proširenje Aerodroma "Morava" i njegovo pretvaranje u civilni aerodrom, učinjeno je direktno na štetu Vojske Srbije (na žalost, i uz saglasnost vojnog vrha!) kao i na štetu interesa Republike Srbije.

Bio je to još jedan Vučićev veleizdajnički akt, koji odgovara NATO paktu. Naime, vojni aerodrom u Lađevcima kod Kraljeva, procenjen je kao "isuviše blizu" NATO bazi na jugu Kopaonika (administrativno Kosovo i Metohija). Njegovo pretvaranje u civilni aerodrom, i to za potrebe transporta muslimanskog sveta sa juga Balkana i Bliskog istoka, zadovoljio je njihove "kriterijume".

Grupa režimskih budžovana sve ređe prolazi čuvenom "dolinom jorgovana", pored Ibra, prema "dolini gladi", gradu Kraljevu. Svoj prljavi posao su uglavnom obavili. Tuda će opet, kao u otomansko doba, prolaziti "Turci i trgovci", ali ne džadom, nego avionom, preko nebesa!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

PRENOSIMO: “NAREDBA” MUSLIMANSKIH TERORISTA IZ SANDŽAKA

 

Ovaj tekst napisala Oslobodilačka Vojska Sandžaka (OVS), i vest se brzo širi,  da li je istina… ne možemo sa sigurnošću potvrditi.

Pokazaće vreme da li je istina, a za to vreme Srbski narod i država moraju biti spremni na sve!

 

 

Oslobodilačka Vojska Sandžaka…

Naredba:

Narod da bude spreman…

Imamo izuzetnu priliku da jednom za svagda oteramo dušmanski srpsku žandarmeriju i vojsku sa teritorije Republike Sandžak…

17-18 januara očekuju se oružani sukobi u Preševskoj dolini izmedju srpske žandarmerije – vojske i albanaca u Preševskoj dolini.

Odmah po početku borbeno-ratnih dejstava mi moramo biti spremi da zauzmemo položaje oko ključnih mesta i saobraćajnica, treba potpuno opkoliti žandarmeriju i vojsku na području teritorije Sandžaka…

Veoma lako prići sa leđa i zauzeti sve njihove strateške položaje…

Delovati po njima nemilosrdno…

Oružje zaplenjeno odmah upotrebiti za potpunu i sveokupnu odbranu svakog pedlja teritorije Republike Sandžak.

Odmah nakon preuzimanja strateških mesta i institucija, proglasiti Nezavisnu demokratsku Republiku Sandžak u Novom Pazaru u opštinskoj Hali za sastanke.

 

 

 

 

©Geto Srbija

Izvor: SSU

MUAMER ZUKORLIĆ: KRIMINALAC U MANTIJI IZNAD ZAKONA !

Piše: Nikola Vlahović

 

Samo jedan čovek u Srbiji ima slobodu da nekažnjeno istupa govorima mržnje, da poziva na još jedno komadanje države, da preti stvaranjem nove države „ako ova ne valja“, da zastupa antisrpske interese u stranim ambasadama, da neformalno zastupa interese najmanje dve strane države, da živi u braku sa najmanje dve žene…

 

Može li neko da stane na put KRIMINALCU Zukorliću, strasnom navijaču povratka Turske na Balkan?

 

 

Glavni muftija i predsednik jedne od dve Islamske zajednice u Srbiji, Muamer Zukorlić, završio je Islamski fakultet u Alžiru, diplomirajući na šerijatskom pravu. Postdiplomske studije nastavio je u Libanu. Zvanično, ima dve žene, nezvanično još nekoliko, i sa njima sedmoro dece. Kao čovek koji upražnjava bigamiju (pa i poligamiju), već dugo je u sukobu sa zakonima Republike Srbije koji ne priznaju mnogoženstvo.

 

Ali, ovo je, verovatno, najmanji od brojnih Zukorlićevih prestupa.

 

Broj njegovih nekažnjenih prestupa napravljenih pod visokim pokroviteljstvom vlastodržaca u Beogradu, napravio je od njega nedodirljivu figuru, čime on odlično manipuliše pred svojim sledbenicima. Kad poziva na rušenje ustavnog poretka Srbije, nijedna nadležna državna institucija ne reaguje. Kad preti „istorijskom osvetom sandžačkih Bošnjaka“, nikome ne pada na pamet da pokrene krivični postupak protiv njega. Naprotiv, njemu se državne institucije izvinjavaju i pravdaju! Njemu šef BIA piše pismo u kome ga uverava da mu niko ne preti (mada on tvrdi obrnuto).

 

Nedavno je muftija Zukorlić krenuo u jednu „sajber operaciju“, pa je preko interneta obavestio javnost kako mu neko preti atentatom. Odmah je stiglo uveravanje direktora policije Milorada Veljovića da je policija „…preuzela aktivnosti iz svoje nadležnosti, pri čemu do sada nije došla do saznanja koja bi ukazivala na pripremu atentata na muftiju Muamera Zukorlića“.

Ukratko, muftija može da bude miran. Ali, on nikako ne miruje…

Zbog nesloge sa državom oko načina formiranja Nacionalnog saveta Bošnjaka, 2010. godine, izgovorio je nešto zbog čega bi u svakoj ozbiljnoj državi morao da odgovara (ne zbog prava na slobodu govora, nego zbog, kako bi to američka demokratija nazvala, pretnje po nacionalnu bezbednost).

Naime, muftija je tom prilikom, malo metaforama a malo direktno, zapretio i konačnim obračunom:

„…Igranje Sandžakom znači poigravanje sa ovim delom Srbije. Država je kao zgrada u kojoj stanari mogu da se vole ili ne vole. Ukoliko većinski stanari odluče da zapale jedan stan, rizikuju da se upali cela zgrada. Zato se nije igrati sa vatrom. Ili će nam svima biti lepo, ili će vatre biti do vrha. Samo naša kuća goreti neće!“

Možda je takozvanoj demokratskoj vlasti u Srbiji muftija Zukorlić zabavan čovek, koji mnogo galami ali nije opasan, ali činjenice na terenu govore drukčije…

Već duže vremena, ovaj islamski verski poglavar nezvanično vrši dužnost službenika turske države u Srbiji, a on i njegovi sledbenici se utrkuju ko će pre Turskoj da čestita Dan državnosti. Sa druge strane, muftija Zukorlić intenzivno širi govor mržnje protiv svakog delića srpske istorije i kulture koji ima veze sa vekovnom borbom protiv turske okupacije.

 

Zbog širenja takvog govora mržnje, takođe nije odgovarao. Ali, ako je on slobodan da čini šta hoće, drugi nisu.

U srpskim zatvorima se nalaze desetine ljudi koji su izgovorili nešto pogrešno, što je tumačeno kao govor mržnje, pa je to odmah bilo medijski satanizovano i sudski procesuirano.

Sve ukazuje na to da je neko muftiju Zukorlića oslobodio bilo kakve odgovornosti pred zakonima ove zemlje, što mu daje za pravo da nekažnjeno javno mrzi, preti i poziva na obračun.

 

Srećom, u samom Sandžaku ima dovoljno svesnih ljudi koji vide šta muftija čini, kako živi i kakvom je to „elitom“ okružen. Nedavno je novopazarska novinarka Aida Ćorović jasno rekla da muftija ne treba nikoga da se plaši, osim svoga najbližeg okruženja:

 

„…Treba da se plaši ljudi koji su duboko u kriminalu, koji su njegovi pajtosi, prijatelji, saradnici, raznorazni kontroverzni biznismeni sa kojima on odavno diluje, trguje i ko zna šta radi… I to nisu nimalo bezazlene stvari, to su veoma ozbiljne kriminalne grupe i od njih on treba da strahuje. On ne treba da strahuje ni od sandžačkih Bošnjaka, ni od beogradskih političara…“

 

Ali, muftija Zukorlić ne bi bio to što jeste, niti bi mu uloga imala smisla, kad ne bi pronašao svoga arhineprijatelja među sunarodnicima i zemljacima.

Tako je napravio jednu početničku grešku u svojoj predstavi, pa je kao naručioca njegove likvidacije prepoznao Rasima Ljajića! Naravno, svako ko poznaje političku i ličnu kulturu Rasima Ljajića zna da je ovo smešno, ali muftiji dobro dođe pred izbore…

Jer, njegove ambicije već odavno su prevazišle bavljenje verskim pitanjima: on hoće vlast, pa ako je ikako moguće, i neku državicu. Taman toliku da on može svoje sumnjive i nesumnjive poslove da uvede „u legalne tokove“.

 

Poučen primerima nekih priznatih i nekih nepriznatih državnih provizorijuma, i njemu se učinilo da bi nešto slično moglo. Istina, ima i podršku, od Ankare do Sarajeva…

Da se muftija uopšte ne šali sa idejom stvaranja političke organizacije kojoj će on stajati na čelu, govori i podatak da je oduševljeno podržao poziv reis-ul-uleme Islamske zajednice Bosne i Hercegovine Mustafe Cerića, inače upućen svim ambasadama islamskih zemalja u Sarajevu, da uskrate gostoprimstvo predsedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku „i njegovim mentorima iz Beograda“.

Tako je Zukorlić na velika vrata zakoračio u politički život regiona, i to tako što je stao na stranu muslimanskih šovinista, kakav je nesumnjivo Mustafa Cerić, čovek koji pravi političku štetu i svojoj zemlji, a da se on pita zbrisao bi svaku Srbiju, i malu i veliku.

 

Tim povodom se nije oglasilo ni Ministarstvo spoljnih poslova Srbije, niti Vlada, niti parlament, niti bilo koja druga institucija koja bi morala da se upita: šta radi jedan verski poglavar iz Srbije, i za čiji račun agituje u stranim ambasadama protiv Srbije?

Na drugoj godišnjici stvaranja Bošnjačke kulturne zajednice, Zukorlić je razotkrio svoje političke planove, kada se istrčao sa izjavom da će ovaj „barjak bošnjačkog vođstva“ popunjavati kadar stranke po imenu Bošnjačka demokratska zajednica, koja je, naravno, njegov glavni oslonac na putu ka željenom cilju, da svoju državnu avanturu učini stvarnom.

Njega brine hoće li za to imati vremena, novca, i kako će mu međunarodne okolnosti odgovarati (ili uopšte neće). Jedino što ga ne brine, to je odnos same Srbije prema ovom delu države. Računa, ako se odrekla Kosova, što ne bi i Sandžaka.

 

Ko će ovom podivljalom, frustriranom, otuđenom i duboko kriminalizovanom čoveku stati na put?

Ko će reći ono što svi znaju ali niko ne čuje, da ovde nije u pitanju vrela retorika verskog vođe, nego, recimo, poziv na rušenje ustavnog poretka, indirektno, poziv na terorizam?

Jer da se sve ovo dešava u Njujorku, Londonu, Madridu ili Rimu, on bi već odavno bio u zatvoru.

 

#Geto Srbija