DECA KAO ROBA: „INTERES DETETA A NE RODITELJA“ JE MASKA ZA RAD MEĐUNARODNIH PROFITABILNIH AGENCIJA ZA USVAJANJE DECE IZ NAŠE DRŽAVE!?

 

Postupak, pod službenim nazivom "međunarodno usvojenje", od strane najvećeg broja vlada u svetu kodifikovan je, kao klasična trgovina. U zemljama koje su vodile istragu, ustanovljena je teška zloupotreba u vrhu socijalnih službi.

Grantovi kojima su "darivani" visoki činovnici u ministarstvima, kreću se do 30. 000 dolara po detetu. Trafiking, korupcija i svirepa zlostavljanja dece kod inostranih usvojilaca, doprineli su da najveći broj zemalja u svetu poslednjih godina, odustane od prakse prekograničnog usvojenja.

U Srbiji je koncetracijom ovlašćenja, "pod jednu šapu", ciljno i strateški u socijalnoj zaštiti, montiran ključ korupcije i trafikinga. Resorno ministarstvo je operativni partner međunarodnih trgovaca. Posluje kao regrutni centar. Deca se po slovu zakona ekspeduju kao roba sa buvljaka.

 

                       Svetlana Nikolić

 

Protokolom o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja  iz 2005. godine o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja  iz 2005. godine i uputstvima o primeni iz 2006. godine, predviđa se hitnost postupanja kada postoji "sumnja da je dete životno ugroženo".

Rizikom se smatra: nezaposlenost, "migracije" porodice i uslovi stanovanja, anomalije deteta. Zlostavljanje i zanemarivanje, kvalifikuje kao ono koje se desilo, i hipotetičko, koje se može dogoditi. A prinudna, hitna mera, zarad "najboljeg interesa deteta" predviđa izmeštanje od roditelja, ili staratelja.

Šumom akata pod "zaštitom" u naslovu, na udaru se našla gotovo cela srpska sirotinja. Dete je životno ugroženo ako je neuhranjeno sa "manjkom potkožnog masnog tkiva", "neadekvatno obučeno", ako kuća u kojoj stanuje "nema ispravne instalacije". Zanemareno je, ako mu se "ne obezbede naočare", ako se "ne vodi kod lekara", "ne imunizira", "ne vodi kod defektologa" (kada zaostaje u govoru).

Nesreća nikada ne ide sama. A, siromaštvo često sa depresijom, invaliditetom, urođenim mentalnom inferiornošću roditelja, koji "rizici" u startu ograničavaju mogućnosti pristojnijeg života. Kao ugrožavajući "po život deteta", radi njegovog "najboljeg interesa", rezultiraju "izmeštanjem" od roditelja.

U slučaju telesnog kažnjavanja dete se oduzima od roditelja, kada postoji trag pruta ili kaiša. Ako je roditelj udario dete a ne postoje tragovi povreda, smatra se da je pokušao da ga povredi. Dete se izmešta iz porodice do epiloga pred sudom, koji će odlučiti da li će takvom roditelju potpuno ili delimično uskratiti roditeljska prava. (Opet više prisutnije u siromašnim porodicama, gde dominiraju egzistencijalni strah, stres, nervoza).

Priručnici i praktikumi, debelo finansirani od međunarodnih fondova, od 2005. godine do danas, nisu uspeli da markiraju sve situacije, indikovane, za hitnu meru odvođenja deteta. Kako bi se, organima starateljstva ostavila neograničena autonomija i proizvoljnost za ovu meru, dovoljna je sumnja takozvanih stručnih radnika.

Zakonom o braku i porodičnim odnosima, do 2005. godine, potpuno usvojenje nije bilo moguće ako deca imaju žive roditelje. Šanse da strani državljani usvajaju našu decu, ako ne isključene, bile su otežane, pošto je o tome trebalo da se pitaju republički organi uprave za zdravstvo i socijalnu politiku.

Zakonom o porodici iz 2005. godine, nastaju kapitalne izmene. Uvodi se samo potpuno usvojenje. Mogu se usvojiti deca i živih roditelja! Šansu da usvajaju našu decu dobijaju i stranci, a suverena prava i ingerencije, kod stranih usvojitelja.

Po svojoj intrigantnosti, socijalna zaštita je decenijama bila skrajnuta, na margini. Dok se na drugim frontovima lomila koplja, podgrevale senzacije, u socijalnoj zaštiti, daleko od fokusa javnosti, mogli su da prolaze i karavani. Tako je neopaženo, prošao Porodični zakon 2005. godine kao i 2015. godine, bez prethodne javne rasprave, stručnih tribina i sl.

Zakon omogućuje da deca i pored živih roditelja, mogu biti potpuno usvojena i bez ikakve saglasnosti roditelja ukoliko su lišeni roditeljskog prava.

Usvojenjem se menjaju svi podaci deteta u matičnoj knjizi rođenih! Biološki roditelji nemaju pravo uvida u matičnu knjigu rođenih, niti postoji obaveza usvojitelja da detetu kažu istinu?! Moć da odlučuju o sudbini dece, koncentrisana je u Centrima za socijalni rad, koji su pod kapom ministarstva, a po pitanju usvojenja ministu su poverena ekskluzivna prava: čl. 99, 101,316. Zakona o porodici.

Poodvojene su procedure i nadležnosti, kada je reč o usvojenjima, naših i stranih građana. Za usvojenje stranim državljanima, prava su poverena lično ministru: čl. 103 i 312 ZOP. S druge stane, postupak usvojenja, za naše građane predviđa dugotrajno administrativno mrcvarenje, psihološko i socijalno preispitivanje, koju sprovodi organ starateljstva, gde se mogu tražiti mišljenja i "drugih specijalizovanih službi".

Čekanje na tom skeneru, sa potpuno neizvesnim ishodom može da potraje i godinama. Strane državljane zakon u potpunosti oslobađa birokratske procedure domaćih organa! Za njihove želje, lično je nadležan ministar?! Ovako zakonsko rešenje u potpunosti je inkorporirano, sa međunarodnim sporazumom Hague Convention on Protection of Children and Co-operation in the field of international adoption, koji je u Srbiji na snazi od 01. 04. 2014 godine.

Haškom konvencijom o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja, država je široko otvorila vrata stranim usvojiteljima. Izvorno je nastala 1993. godine , ali je njen sastavni deo akt pod nazivom Intercountry Adoption Act of 2000 and International Adoptions, koji je oktobra 2000-te godine potpisao tadašnji američki predsednik Bil Klinton.

Prema ovom aktu, jedina adresa, u Srbiji, za ispunjenje zahteva stranih državljana, je ministar. Postupak je efikasan, a deci se nakon usvojenja, briše identitet i zemlja porekla! Ovim dokumentom, skrivenim pod krovom tkz. Haške konvencije, otvara se saradnja države i međunarodnih, profitabilnih agencija u transakciji dece, što je u našem socijalnom sistemu potpuni novitet. Na web stranicama ovih posrednika, Srbija se prezentuje kao zemlja koja potpada pod Hašku konvenciju, i celi postupak pred srpskim vlastima, kažu, može biti završen za " kratko vreme".

Od 2005. godine, svi akti u toj oblasti, pripremani su u skladu sa takz. Haškom konvencijom. Pozivaju se na "najbolji interes deteta", koji doslovno tumače, "kao interes deteta, ne roditelja". Kao da su ti interesi, po prirodi stvari, aksiomu, međusobno oprečni, suprotstavljeni jedni drugima. U skladu sa tom konstrukcijom, procenu, interesa deteta, preuzela je država.

U Srbiji se godišnje više od šest stotina dece izmešta od roditelja u ustanovu, ili drugu porodicu. Ukupan broj dece koja su prošle godine, umesto kod roditelja, živela kod hranitelja, iznosi oko 6. 500. Po ugledu na Skandinavske zemlje, Srbija je preuzela koncept, prisilnog oduzimanja (izmeštanja) dece od roditelja, bez istražnog postupka, dokaza, ekspresno, bez odluke suda. Svedočenja, koja se pojavljuju poslednjih meseci, teško da ostavljaju ravnodušnim:

Gorici Milojković iz Velike Ivanče, Centar za soc. rad u Mladenovcu, oduzeo je dete, od dvadeset dana. Uslovi u kojima živi sa roditeljima i braćom, jesu oskudni, ali je dete toplo dočekano u porodici. "…Rodila sam zdravog dečaka dva dana pred Novu godinu, iz Centra za soc. rad kažu da mora da ga vode, ne dihtuju nam pozori…" Na pitanje "gde joj vode dete", odgovoreno joj "da to nije njena briga".

Razlog za oduzimanje deteta, do odluke suda, koji će odlučiti da li je Gorica podobna za roditeljstvo, osim siromaštva su i "smanjene mentalne sposobnosti". Nije li pravo na rađanje, ustavna kategorija? Kao i zaštita telesnog i duševnog integriteta!? Ovi stručnjaci, za brigu o deci, su dete otrgli od majčinog mleka!

Mnogi su čuli za potresnu priču porodice Trkulja, čiju je šestogodišnju devojčicu, Centar za soc. rad Zvezdara, oduzeo i smestio u ustanovu.

Roditelji opisuju viđenje sa detetom, pošto je odvedeno u oktobru 2017.godine: dete ih grli, grčevito steže, u suzama moli da ga vode kući, kaže "ne može više da bude tu"! Roditelji nemi, nemoćni! Viđenja roditelja sa detetom su se nastavila u odobrenim terminima, a dete je, bilo sve tiše. Gotovo da je prestalo da govori, bez izraza lica, usporeno, pospano, odsutno. Roditelji su izrazili sumnju, da je dete pod sredstvima za umirenje. Tokom novogodišnjih praznika, međutim, uskraćeno im je bilo i viđenje. Izbezumljeni od tuge, bez objašnjenja su vraćeni kući. Da bi im prilikom sledeće posete, bilo rečeno "da ne mogu videti dete, jer je u karantinu".

Godine 2012. donet je Pravilnik o zabranjenim postupanjima zaposlenih u socijalnoj zaštiti "Službeni glasnik RS", broj 8 od 3. februara, 2012., kojim se u čl. 7 Pravilnika, zabranjuje emocionalno zlostavljanje korisnika.

"…Emocionalno zlostavljanje, je postupanje zaposlenog koje korisniku nanosi emocionalnu patnju". Emocionalnim zlostavljanjem se naročito smatra: izolacija, odnosno ograničenje kretanja…zabrana kontakta sa članovima porodice, i drugim značajnim osobama. U emocionalno zlostavljanje se ubraja: izlaganje zbunjujućim ili traumatskim događajima (napr. nasilju, koji ugrožavaju život, zdravlje i razvoj).

Ali stručnjaci ne mare za pravilnike! Dete stavljaju iza rešetaka! Prema papiru, koji se pojavio na internetu, otac deteta pati od "depresije" a porodica "nema adekvatne higijenske uslove ". Iz Gradskog centra za soc. rad, ne žele da se izjasne! Kažu: "..Štite podatke o deci"! Valjda, po ugledu na razrađen sistem u skandinavskim zemljama, gde su podaci o legalnoj otmici dece, "službena tajna" !

Vesna Miljković, iz Ćićevca je bila hraniteljka. Dete je uzela na čuvanje kada je imalo 20 dana. Kasnije se ustanovilo da dete ima blage smetnje u razvoju, ali je za Vesnu, kako kaže, "ona bila anđeo". Tražila je literaturu na interentu kako bi joj pomogla u razvoju, obilazila lekare, upisala u vrtić. Po oceni onih koji su je nadgledali, bila besprekorna, sa devojčicom,

Želela je, da je usvoji. Centar za socijalni rad u Ćićevcu, međutim prelazi u nadležnost Centra za socijalni rad i hraniteljstvo u Kragujevcu. Za nju nastaje tortura. Za devojčicu horor.

"…Dete su par puta vodili u centar odakle se ona vraćala skroz smušena, neraspoložena, gurala bi mi se u krilo i samo ćutala. Kada je pitamo šta se dešava, tužno nam je odgovarala ‘da je to tajna’…! Pomutili su joj razum skroz. Strašno mi je kada pričam i ponovo proživljavam sve to", kaže Vesna Miljković. Napominje da je dete bilo veoma vezano za nju i njenog supruga, za svoju sobu, krevet, dvorište, vrtić.

Molila sam, nemojte ljudi, poremetićemo sve što smo postigli, unazadićete dete! Ništa nije vredelo, doslovno su, izvukli dete iz kreveta. Ona izlazi, a osmeh joj zaleđen, oči ogromne, strah.. Molila sam Boga samo da ne pati mnogo da joj da snage da prebrodi to što joj se desilo i pitam se, zar je moralo to da joj dogodi !? Ne samo što je ostavljena od bioloških roditelja, nego su još došli da je otmu od nas koji smo je voleli i koji ćemo je uvek voleti, koji smo ginuli da je naučimo nečemu i podignemo kako treba!

Upad u kuću i odvođenje gotovo u pidžami, primenjuje se u slučaju najozloglašenijih krivičnih dela. Pritvoreni dobija pravo na kontakt sa rodbinom i advokatom. Deci koju odvode, oduzimaju sve. Deca se otržu od najbližih koje imaju i jedinog kutka u životu koji su osetili svojim, svog kreveta, igračaka, sredine u kojoj su osetili toplinu, i koja je deo njih.

Devojčica od 8 godina, u porodici profesorke dr. Mile Alečković , je imala optimalne uslove, ishrane, nege, obrazovanja. lepu odeću, poklone. Ovo dete, siroče sa Kosova, Mila je uzela pre dve godine i spasila iz stanja u kome se nalazilo u ustanovi gde je bilo smešteno.

Bez zdravstvene knjižice, sa kvarnim zubima, vaškama, ekcemom. Uz psihološku i emotivnu podršku detetu i novi kvalitet života, dete je počelo da stiče svest o sebi, osećaj pripadnosti, samopouzdanja. Došli su jednog jutra, i gotovo u papučama je odveli. Šta je sa "najboljim interesima deteta"? Psihološki slom! Šok! Trauma!

Moj integritet ne mogu da uruše. Nju su emotivno ubili. Ni gestapovci nisu tako odvodili decu, rekla je prof. Alečković, i izrazila bojazan, da devojčicu žele da prodaju strancima.

Devojčica je negovana, vaspitana, zdrava, pametna. Namirisali su dobar plen! Postoji matrica, modus operandi s kojom nastupaju "socijalni centri". Upadne njih nekoliko! Dete otržu, uz asistenciju policije! Izmeštaju u jednu, drugu, treću hraniteljsku porodicu, dok mu ne izbrišu svu memoriju. Kad ga psihički slome, prodaju ga kao biljku!

Prema svedočenjenjima roditelja i staratelja, "socijala" je postala poprište moći i straha. A, shodno pravilima i proceduri iz takz. Haške konvencije i meka za unosan biznis. Postupak usvojenja odvija se preko posredničkih agencija, prema pratećem aktu Intercountry Adoption Act of 2000 and International Adoptions iz 2000-te.

Zainteresovanim pojedincima i parovima sa Zapada, nezavisno od rodnog i seksualnog opredeljenja, posrednici obećavaju dete u "kratkom roku", u skladu sa naručenim propozicijama i cenovnikom.

Neke od posredničkih firmi, su partneri resornog ministarstva VS. Potpis na transakcije, za decu iz Srbije, daje ministar. (Sada Zoran Đorđević rotacijom sa Aleksandrom Vulinom posle afere sumnjivog porekla novca, dok je bio na čelu socijalne zaštite).

Od aprila 2014. god, kako su nam odgovorili: "…ministarstvo operativno saradjuje sa agencijom Adoptionscentrum iz Švedske, agencijom Atidhaieled iz Izraela, Creixserjunts iz Španije i američkim agencijom Hopscotch adoptions INC…", (koja usvaja decu iz Jermena, Ukrajine, Bugarske, Gane, Guane, Maroka).

Posrednici koji su takođe, na svom portalu označili Srbiju kao svog partnera su: Opening Door i Hope International (usvaja decu iz Bangladeša, Liberije, Haitija, Ukrajine). U tkz. non profit galimatijasu, kako bi se približili plenu, neke se predstavljaju isključivo "humanitarne", nekomercijalne, poput američke COCI, koja osim Srbije, saradjuje sa Kenijom, Haitijem, Ukrajinom, Bosnom ( od rata).

Prema zvaničnim podacima koje je dostavilo Ministarstvo za zapošljavanje, rad i socijalnu politiku, stranim državljanima od 2014. dato je 90-toro dece. Ukupno 185, od 2006 godine, od kada je u primeni izmenjen Porodični zakon. Najviše u Švedsku (85), SAD (57), Kanadu (10), Španiju (8)…

Od 2000-tih godina do danas na Zapadu je stvorena industrija trgovine decom. Da bi sve bilo "po zakonu", nacionalna zakonodavstva država potpisnika, od 2000-te su prilagođavana takozvanoj Haškoj konvenciji kao krovnom zakonu. Svoju legislativu po pitanju usvojenja, među prvima su prilagodile: Švedska, Norveška i Finska.

Da bi legalizovale usvojenje dece od strane istopolnih parova, ove zemlje su u periodu 2001-2003 godine donele Zakon o registraciji homoseksualnih zajednica.

Ovim su u pogledu prava na usvojenje izjednačeni sa heteroseksualnim zajednicama. Parovi, ili pojedinci, angažuju posredničku agenciju, koja će im za novac, uslišiti zahteve po pitanju propozicije deteta.

Posrednik se obraća direktno "Central authority"-tiju, zemlje s kojom je uspostavio saradnju, u Srbiji resornom ministru. Za decu, koju bilo gde u svetu usvajaju građani US, troškove skrivene i javne, delom pokriva država. Iz fondova formiranih u te svrhe, usvojiteljima se pokrivaju troškovi agenata, puta ..i "drugi troškovi". Dobijaju bonuse, oni sa debljim novčanikom, i značajne poreske olakšice. Sistem je doveden do savršenstva. Zakonski, sve pokriveno. Siromašne dece puno. Od kraja devedesetih, biznis cveta.

U tekstu "Seksualna orijentacija posvojitelja i najbolji interes djeteta", hrvatska autorka koja je analizirala promenu nacionalnog zakonodavstva unutar zemalja članica EU, u svetlu (u mraku), prava na usvajanje dece istopolnih parova, kako bi bili izjednačeni sa pravima hereoseksualnih zajednica, zaključuje:

Kristalno je jasno, da je time zanemarena svrha i smisao najboljeg interesa deteta. Takvim postupkom najbolji interes deteta izgubio je bitku s nadmoćnijim interesom, odraslih. To što činimo nije dobro za decu, većina sveta to ne odobrava. Ali od zaglušujuće tišine dečijih vapaja, i blasfemičnih poklika (pojedinih) odraslih koji dopiru daleko, naprosto više nikoga i ništa ne čujemo! Ili ne želimo čuti?! Ne razaznajemo dobro od lošeg, budućnost od propasti.

Floskula o "najboljem interesu deteta" u službenoj upotrebi u svetu i kod nas, instrument je prinude i zločina u najavi! Za nevladine i vladine službe, koje se po vokativu bave zaštitom dece, izvor je unosne zarade i korupcije. Sistem je zatvoren.

Jedna adresa u državi "Central authoity", sarađuje sa profitabilnim lancima, ista suvereno vlada bazom podataka o deci za usvojenje, propisuje pravila vodjenja baze podataka (koji je službena tajna) , ista uspostavlja niz drugih pisanih i nepisanih pravila, podzakonskim aktima konstituiše prava na rad, indoktrinira kadrove, rešava po žalbama roditelja i staratelja, i nadgleda egzekucije koju sprovode "stručnjaci" u okviru sistema.

Ovakva koncentracija moći u jednoj instanci-ministru, shodno zakonu, lišena je svake kontrole institucija spolja, pod budnim okom samo nevladinog sektora, kreatora ovog sistema, u sistemu. Tamo gde su deca, tu je i novac. Ali u toj oblast, u Srbiji, kao i na Zapadu, ne važe evropske tekovine o uzbunjivačima i transparentnosti. U zemlji strahovlade, ubijena je svaka kritička misao i pravo na raskrinkavanje hipokrizije. Stotine je priča širom Srbije, koje nikada neće ugledati svetlo. Na mentalno i emotivno ubistvo dece, struka zaverenički ćuti.

Hrvatska autorka, koja je 2006. god, uradila analizu izmena nacionalnog zakonodavstva pojedinih zemalja članica EU, u susret pravima istopolnih parova, insinuira u zaključku, "na propast u budućnosti".

To ne važi, za Srbiju! Vlast je već započela kampanju! Iz komercijalnih razloga, podiže se svest o rađanju! Moguće da će dati i koju crkavicu u te svrhe?! Ako ništa, mecene sa Zapada odrešiće kesu. Budući naraštaji već su bezecovani! Nema sumnje, vlada je prepoznala, izvoznu šansu.

Režim tkz. haške konvencije, koji je vlada prihvatila 2014. god, obavezuje Srbiju da godišnje isporuči određenu kvotu dece.

Baza podataka o deci, (Jedinstveni registar usvojenika), službena je tajna, kojom po ZOP, raspolaže – ministar. Tu su podaci o svoj deci ( bez živih roditelja, i deci lišenoj roditeljskog prava, u ustanovama i hraniteljstvu), podobnoj za usvojenje.

Gore pomenutim Protokolom iz 2000 – te i pratećim aktima, kojima se bliže odredjuju pravila primene Haške konvencije, ministarstvo je u obavezi da ažurirani Jedinstveni registar usvojenika dostavlja centralnoj bazi u Njujorku.

Deca su kao u izlogu, dostupna posrednicima sa liste akreditovanih, takođe u Njujorku. Trgovci se obraćaju direktno ministru! Deci koja se izručuju, brišu se matični podaci iz knjige rođenih i zemlja porekla! Isporučuju se kao roba, bez deklaracije, sa buvljaka. O sudbini ove dece ništa se ne zna!

Otmica dece i karantin, zarad njihovog "najboljeg interesa", nije izum ovdašnje vrhuške. Reč je o razrađenom menanizmu, u čijoj su primeni najviše odmakle nordijske zemlje. Poslednjih godina, pojavila su se potresna svedočenja roditelja, koji opisuju sudbinu svoje dece u sistemu takozvane Foster care (prihvatnim kućama). Deca se oduzimaju zbog najmanje sitnice, na udaru su uglavnom imigrantske porodice. Od legalne plenidbe dece najviše profitiraju privatizovane socijalne agencije. U nordijskim zemljama, čak trećina budžeta odlazi na finansiranje socijalnog servisa

U svrhu ostvarivanja i kontrole profita od privatizovanih dečijih "velfer servisa", institucionalizovana je antiporodična kampanja gde se u medijima tendenciozno prikazuju navodno problematične porodice u kojima se "deca tuku", "roditelji opijaju" i "koriste drogu" čime se upućuje poruka javnosti da je "porodica loša za razvoj dece" i da je plenidbe dece od strane privatizovanih socijalnih službi "u najboljem interesu deteta."

"…Svaki roditelj se smatra krivim dok se ne dokaže suprotno. Da bi se oduzelo dete nisu potrebni dokazi, dovoljna je "zabrinutost činovnika za dobrobit deteta", kaže profesor sociologije i kriminalnog prava na Helsiškom univerzitetu dr Johan Bekman, koji ovu pojavu poredi sa "robovlasništvom" srednjeg veka.

Deca su u tim ustanovama tretirana kao zatvorenici sa ograničenom slobodom kretanja. U slučaju da se deca (i roditelji) javno pobune zahtevajući da budu vraćeni biološkim roditeljima, često su predmet medicinskog drogiranja, dok se roditeljima trajno zabranjuje kontakt sa njima.

Takav tretman u praksi gori je nego zatvorski, jer se u klasičnim zatvorima robijašima ne uskraćuje pravo da komuniciraju sa rodbinom i "spoljnim svetom". Velika je nepoznanica, šta se dešava sa decom koja ostaju "drogirana", zatočena u privatizovanim "foster kućama" i postaju predmet ispiranja mozga, vrlo često sve do punoletstva?!

U novom poretku zaštite dece, svetom se prolama njihov očaj i vapaj. Ako izuzmemo koncentracione logore, ovo je najmorbidniji projekat 20. veka. Njegov začetnik, vizionar i kreator je nekadašnja prva dama, vodeći kandidat Demokratske partije na poslednjim predsedničkim izborima u SAD.

U specijalnog savetnika za međunarodna pitanja dece, promovisana je krajem sedamdesetih, kao prva dama Arkansaza. Kasnije biva unapređena u državnog sekretara za pomoć deci. Kao svoj cilj, osamdesetih godina, proklamovala je "kraj siromaštva, zdrav, siguran i moralan početak u životu svakog deteta".

Umesto ustanova socijalne zaštite, takz. foster care, promovisala je usvojenje. Briga o deci, i "humani uslovi življenja u toplom porodičnom okruženju" , bila je potka, njenih ranih nastupa. Temelje nečeg što je potpuni pervertit proklamovanog, postavila je deset godina kasnije, kada je njen suprug Bil Klinton došao na čelo SAD.

Godine 1997. donet je Zakon o usvajanju i sigurnim porodicama Adoption Incentive Program encourages states to promote adoption over alternatives (ASFA). Zakon je predvideo razne finansijske podsticaje za svako usvojeno dete, bilo odakle da dolazi, zatim troškove puta, advokata, bonuse po završenom postupku, kao i mesečne, i godišnje prihode porodici koja usvoji dete. Prethodno 1996.god, izmenjen je Zakon o porezu na dohodak, kako bi bili omogućeni poreski krediti za sve troškove, uključujući i međunarodna usvojenja, subvencije su iznosile do 10. 000 dolara po detetu.

Ovim zakonom, u cilju razvoja socijalnog inženjeringa, svim državama unutar US data je pomoć iz saveznog budžeta, kao i vladama van US. Pod finansijskim podsticajem, krajem devedesetih, usvajaju se milioni dece iz foster care. Siromašnim roditeljima se oduzimaju deca, zbog čega se na udaru ovog zakona našlo stotine hiljada crnačkih porodica.

Ovim zakonom dozvoljava se usvojenje homoseksualnim parovima i pojedincima. Svima koji usvajaju decu: LGBT pojedincima i parovima, čak i starijim licima koji su bili do tada izostavljeni iz porodične politike, daje se finansijska pomoć po detetu. U skladu sa pravima na usvajanje dece od strane LGBT parova i pojedinaca, usklađuje se celokupna legislativa u toj oblasti, što finansira Rokfeler fondacija.

U mega industriji decom sistemski stvaranoj od devedesetih, socijalne službe postaju najprofitabilniji sektor. U naručenim, dobro plaćenim studijama, usvojenje od strane pripadnika LGBT promoviše se kao zdravo, i poželjno.

Zaključak jedne od takvih studija, na koju se poziva agencija HOPSCOTCH čiji su klijenti uglavnom pripadnici LGBT glasi: "…Sva dosadašnja istraživanja ukazuju na uspeh gej roditeljstva, deca lezbejskih i gej parova rastu uspešno kao deca heteroseksualnih roditelja. Na postoje dokazi da su deca lezbejskih i gej roditelja manje inteligentna, manje popularna ili da imaju više problema u sredini. To su deca sretna, zdrava, dobro prilagođena. Takođe nije utvrđeno da postoji veza između homoseksualnosti i pedofilije. Od ispitanih slučajeva maltretiranja dečaka od strane odraslih muškaraca, 74 % muškaraca je bilo u heteroseksulanoj vezi sa njihovom majkom", kaže se u izveštaju Instituta za usvojenje iz 2011 god. (Institute for Adoption Evan B. Donalds), a prenosi izvršni direktor agencije HOPSCOTCH, Robin Sizemore.

Poslednjih godina, sve manje država u svetu, veruje ovim istraživanjima. Naslovi o prljavštini u pozadini, sve su prisutniji u medijima. Mačka koja je izašla iz vreće, teško će se tamo vratiti, navodi se u američkoj štampi.

U pojedinim državama poslednjih godina, poput Jermenije pokrenuta je istraga, o umešanosti visokih službenika u ovaj, kako kažu "legalni trafiking". Mito koja su visoki činovnici dobijali od posredničkih agencija, kretala su se od 10.000 do 30.000 dolara, po detetu. Ovaj notorni kriminal, u operativnim poslovima posrednika i visokih činovnika, figurirao je pod nazivom "dar zahvalnosti". Agencije US koje se bave posredništvom, poput agencije Hopscotch, od strane jermenskih vlasti, javno su inkriminisane kao "ustanove za trafiking US".

Osnivač i izvršni direktor agencije Hopscotch, Robin Sizemore, koja se od strane jermenskih organa istrage, sumnjiči za davanje visokih grantova tamošnjim činovnicima, na pitanje Radio Free Europe (RFE) negirala je navode o podmićivanju. Ali jermenska vlada je u međuvremenu usvojila novu proceduru usvajanja dece, kojim postupkom sada rukuju nekoliko državnih institucija uključujući sudove i potpunu vladu. Parovi stranci, na usvajanje deteta iz Jermenije, sada čekaju do dve godine, za razliku od 2-3 meseca, koliko se na dete iz Jeremnije čekalo ranije.

Neke zemlje su zabranile usvojenje svoje dece strancima, nakon informacija koje su isplivale u javnost, o zlostavljanju, i svirepim ubistvima u usvojeničkim porodicama. Etiopija je u januaru ove godine, zabranila usvojenje strancima. Prethodno su to učinile: Rusija, Južna Koreja, Rumunija, Gvatemala, Kazahstan, dok je Kina, koja je bila najveći rezervoar za US, usvojenje svoje dece strancima redukovala za 86 posto. Najviše dece u SAD danas odlazi iz Konga i Ukrajine. U odnosu na 2005. godinu, kada je 46. 000 dece u svetu otišlo preko granice, najviše u US, broj usvojenja strancima iz godine u godinu opada. U 2015. je za 72 odsto manje, u odnosu na 2005.god.

Associated Press u tekstu od 28.februara 2018, izražava zabrinutost zbog opadanja međunarodnog usvojenja. Kao razlog drastičnog opadanja broje dece koje države daju na usvojenje strancima, državnici ističu zlostavljanje dece od strane usvojilaca. To je razlog, na koji se pozivaju vlade zemalja, najavljujući kao nužnu promenu politike usvojenja da bi bila ‘u najboljem interesu deteta, kaže ASP, navodeći poimenice zemlje koje su prekinule "dobru praksu " prekograničnog usvojenja.

Rusija je 2012. izglasala zakon o zabrani usvojenja strancima, koji je po dečaku koga su usvojioci spržili u autu, nazvan Zakon Dime Jakovljeva.

Gvatemala je stavila moratorijum na inostrana usvojenja, a član njihovog Nacionalnog saveta za usvojenje je ponosno rekao: "…Naša slika kao izvoznika dece u svetu se promenila. Gvatemala ima dostojanstvo. Dok je Rumunija, koja je u oči pridruživanja EU poslala na hiljade svoje dece preko granice, ulaskom u EU odustala od usvojenja u inostranstvu", konstatuje novinar ASP.

Ovakav trend daleko više pogađa trgovce. Samo par dana pre teksta u ASP, 7. Februara, 2018, izvršna direktorka HOPSCOTCH agencije i partner Vlade Srbije, uputila je alarm senatorima US.

U tekstu pod naslovom "Vreme je da se zajednice probude i preduzmu mere oko propadanja usvojenja među zemljama", navela je da se "broj međunarodnih usvojenja svake godine smanjuje, za najmanje 1.000, počev od 2005 godine, te da ih je u 2016. godini bilo samo 5.200. Ako se trend ovakvog pada nastavi, broj prekograničnih usvojenja za četiri godine, biće nula".

Upozorila je, da se usled ovakvog trenda usvojenja "posredničke agencije gase, finansijski propadaju, uskoro će staviti katanac ", "za međunarodno usvojenje, ako se nešto ne preduzme u US, nastupiće crni dani", alarmira osnivačica agencije HOPSCOTCH.

Grantovi koje posrednici plaćaju kao "dar zahvalnosti" po detetu, kreću se do 30. 000 dolara. Ali kao i na svakom tržištu gde vladaju zakoni ponude i potražnje, i na međunarodnoj berzi dece, cena raste! Srbija ima sirotinju! Ima uhodani sistem! "Registar" dece je magična kutija! Put do sive zone kratak!

 

©Geto Srbija

materijual: List protiv mafije

SRBIJA KAO ZEMLJA TREĆEG SVETA: UVOZNIČKI LOBI ODREĐUJE ASORTIMAN KRŠ ROBE A GRAĐANI ISPAŠTAJU

 

U crnom srpskom trouglu, između Ministarstva finansija, Carine i špeditera, snašli su se samo kriminalci i uvoznički lobi. Svi ostali su žrtve ove dugogodišnje mreže za hvatanje multimilionskih profita na koje niko ne plaća porez. Građani Srbije, obični potrošači, plaćaju zbog toga najskuplju i najlošiju robu na svetu, koju uvoznici tretiraju kao obično smeće. Samo najbednije afričke kolonije mogu da se uporede sa ovakvim stanjem na tržištu. I tu prestaje svaka rasprava na temu "evropskih integracija" i drugih režimskih prevara.

 

                          Vuk Stanić

 

Kod većine svetskih proizvođača, Srbija se nalazi na spisku zemalja "treće kategorije". Roba koju te firme izvoze, a koja ne zadovoljava standarde "prve kategorije", Srbija uvozi a to kupac u Srbiji plaća po najvišim svetskim cenama.

Tako, na primer, frižideri, šporeti, zamrzivači, laptop-računari i druga tehnička roba, koja se godinama prodaju u prodavnicama kao što je Tehnomarket, zbog grešaka i nedostataka, nikada ne bi došla do kupaca u Americi, Australiji, kanadi ili Zapadnoj Evropi. Vek trajanja ove robe duplo je kraći od one u Evropskoj uniji.

Svaki treći tehnički uređaj koji se nalazi na tržištu u Srbiji, mora biti servisiran najdalje posle tri godine, a svaki sedmi je tehnički neispravan i kupac ostvaruje pravo na zamenu. Ali, na ostvarenje tog prava, građani čekaju i do godinu dana, i uglavnom je to uzaludan posao.

Osim loše tehnike, u Srbiji se prodaju i čokoladni namazi sa manje lešnika nego što ih imaju, na primer, na tržištu Hrvatske ili Slovenije. Naše čokolade imaju manji procenata kakaoa, a uvozni začin "Vegeta" sadrži više soli ovde nego na drugim tržištima.

U gaziranim sokovima u Srbiji nalazi kukuruzni sirup umesto šećera! Deterdženti iz uvoza treće kategorije (lažni predstavljeni kao prva kategorija) lošije peru. Od uvoznih šampona koji se prodaju u Srbiji dobija se perut, omekšivači za pranje veša imaju slabiji miris od istih koje "familija pošalje iz Nemačke". Dokazano je da do pojedinih proizvoda kućne hemije domaćice dobijaju kožne bolesti i razne oblike ekcema.

Od kada je uništena fabrika sapuna i šampona "Merima" iz Kruševca i predata u ruke nemačkog "Henkela", na našem tržištu se pojavio problem da gotovo svi sapuni koji se prodaju izazivaju isušivanje kože. Postoji i skuplja kategorija sapuna, koja nema ovaj efekat isušivanja, ali je trajanje takvih sapuna u Srbiji duplo kraće od onog u Evropskoj uniji. Uvozni "Bravo" sokovi na srpskom tržištu sadrže manje voća. Patike koje na tržištu Srbije imaju višestruko veću cenu od one evropske, traju znatno kraće.

Ovde treba istaći da trgovinski lanci koji posluju u više zemalja zavisno od geografske lokacije na kojoj se nalaze imaju i različit kvalitet robe. Ovo se odnosi na svu robu, tehničku, prehrambenu, tekstilnu…

Među kupcima tehnike preovlađuje mišljenje da je kupovina robe u prodavnicama "Metro" u Srbiji za nijansu bolja opcija od kupovine u drugim prodajnim lancima. Na žalost, ni kupovina u "Metrou" nije sigurna po pitanju genetski modifikovane hrane.

Globalni tržišni fašizam, koji kupce deli "po kategorijama" proizveo je i zločinačku prodaju robe najgoreg kvaliteta, zbog čega zemlje poput Srbije plaćaju i novcem i zdravljem.

 

     Podvala po kategorijama

 

Svetska trgovina i proizvodnja bazirane su na geografsko rasističkim metodama, odnosno podeli ljudi na tri vrednosne klase. U prvoj klasi zemalja nalaze se Amerika, Japan, Kanada, Australija, Novi Zeland, Švajcarska, Norveška, veliki broj članica Evropske unije i druge bogate zemlje poput Saudijske Arabije. Za ove zemlje globalne korporacije proizvode robu prve klase. Najbolje kompjutere, najbolje frižidere, televizore, klime, mobilne telefone…

Ljudi druge kategorije prema mišljenju globalnih korporacija žive u istočnom delu Evropske unije (EU) i zemljama koje još nisu ušle u EU, a nalaze se u istočnoj Evropi, od afričkih država u ovoj kategoriji nalazi se Južnoafrička republika.

Globalni kapitalisti ovde svrstavaju i Kinu, ali je ta zemlja zbog posebnog položaja u svetskoj ekonomiji specifičan slučaj. Kinezi proizvode svu tehniku svih kategorija i zavisno od društvenog staleža kupuju i koriste robu svih kategorija. Rusija je poslednjih godina pooštrila standarde za robu iz uvoza, pa je i njen kvalitet podignut.

Zemljama druge kategorije namenjena je roba istih proizvođača, ali vidno slabijeg kvaliteta. Jedan od primera su akumulatiori za automobile koji imaju istu garanciju za ove ali i za zemlje iz prve kategorije.

U zemljama druge kategorije akumulatori po pravilu traju od jednog do meseca do jedne godine duže od garancije, dok u zemljama prve kategorije traju nekoliko godina posle isteka garancije. Slična je priča i sa frižiderima, dok je po pitanju personalnih kompjutera razlika u kvalitetu još izraženija na štetu zemalja druge kategorije.

Stalni članovi druge kategorije su Češka, Slovačka, Poljska. Hrvatska se takođe smatra zemljom druge kategorije, ali pošto preko ove zemlje ide kako tranzit tako i šverc najgoreg kineskog "tehnološkog đubreta" od koga se deo deo i zadržava u toj zemlji tamošnji potrošači se često suočavaju sa jadom i bedom zemalja trećeg sveta.

Zemlje poput Mađarske, Slovenije, Italije Portugala i Španije dobijaju robu prve kategorije od velikih proizvođača kao što su Nokia, Samsung, Audi, Epl, Nestle ali se na njihovim tržištima može naći i roba druge i treće kategorije, koju delimično sami proizvode, a delimično je uvoze ili švercuju sa okolnih tržišta. U zemljama treće kategorije nalaze se zemlje trećeg sveta, odnosno zemlje bliskog istoka poput Iraka i Egipta, skoro sve afričke Zemlje, Ukrajina, Moldavija…

U treću kategoriju ljudi globalni kapitalisti svrstavaju i stanovnike Turske. U tu zemlju se izvozi roba najgoreg kvaliteta, ali se ista takva roba u njoj i proizvodi. Ipak Turska je istovremeno i izuzetak koji potvrđuje pravilo, jer zbog velike blizine Evropske unije i velikog broja Turaka koji rade u inostranstvu na to tržište (ne)organizovano stiže i roba kvaliteta prve i druge kategorije, za one koji imaju novca.

Ko god je boravio u hotelima sa pet zvezdica u Turskoj, Egiptu i EU, zna da postoji velika razlika turskim i evropskim zvezdicama. U hotelu sa pet zvezdica u Turskoj može vam se desiti da jednog dana ne dobijete nove peškire jer kompanija koja ih pere za hotel tog dana nije stigla da obavi posao na vreme…

 

     Kineska roba i uvozni lobi

 

Rukovodstvo nekadašnje SRJ napravilo je 1996. godine dogovor sa Komunističkom partijom Kine, da u Beogradu naprave kinesku četvrt u Beogradu, takozvani "Čajna taun", odakle bi bila prodavana kineska roba za celu Srbiju. Kinezi i Julovci su tada dogovorili da u Srbiju koja je bila pod spoljnim zidom sankcija zapadnih zemalja, liferuju najviši kvalitet zapadnih brendova koji se prave u Kini.

Ali, ubrzo, dogovor je "revidiran" po zamisli političko-kriminalnih klanova u Srbiji. Kinezi su bili šokirani činjenicom da će neko pod pritiskom jedne interesne grupacije, sopstvenom narodu naneti takvu štetu. Ali, kad su videli da je to tako i da drukčije neće biti, ni oni se nisu mnogo bunili. Shvatili su da na taj način neće dolaziti u sukob sa Zapadom koji kod njih već ima proizvodnju, a dobili su i priliku da se reše i dela robe najgoreg kvaliteta, za koju je bilo teško naći kupca.

Malo po malo zakupili su ceo centar u Bloku 70 u Novom Beogradu. Na prvi pogled nije postojala nikakva ekonomska opravdanost onog što su radili. Plaćali su zakup lokala po cenama od 1.000 tadašnjih nemačkih maraka, za petnaest kvadrata, a prodavali su robu sto puta jeftinije od bilo koga na tržištu! U to vreme carine i porez na promet zajedno su iznosili više od pedeset odsto cene proizvoda i ma koliko da su Kinezi jeftino proizvodili, njihova roba nije mogla da se prodaje tako jeftino, a da se to Kinezima isplati.

Počele su da se otvaraju špediterske firme, sa posebnim statusom na carini. Uvedena je praksa da se sto pari patika carini kao jedne, da se pet stotina trenerki carini kao pet…I kineska država se angažovala davanjem besplatnih kontigenata robe. Iseljenik koji bi uspeo da dobije papire za rad u Srbiji, od fabrike bi dobijao kontejner robe, a troškove bi fabrici nadoknadila država. Tako bi kineski preduzetnik bi imao računicu da zakupi radnju po basnoslovno visokim cenama…

Ipak već nakon dve godine, Kinezi su maloprodaju u Bloku 70 pretvorili u regionalni centar za snabdevanje cele Srbije i regiona. Iz baze u Bloku 70 oni su izvršili ekspanziju na Budimpeštu gde su otvorili Kinesku pijacu daleko veću od centra u Bloku 70. Tako je prestala i potreba da Kina više ikome daje besplatnu robu. Ustanovljen je nov modus poslovanja za ovaj region.

Krš-roba iz različitih fabrika širom Kine se šalje u luke poput Šangajske. Nju tamo tovare u kontejnere koji se ubacuju na prekookenaske brodove zajedno sa drugom kvalitetnom robom. O tako ukrcanoj robi obaveštavaju se kineski preduzetnici u regionima u kojima će brod pristajati. Ukoliko brod staje u Luka Rijeci, Konstanci, ili Valoni, obaveštavaju se preduzetnici u ovom regionu.

Zainteresovanima se na faks šalje kopija tovarnog lista. Kada se nađe preduzetnik koji je u stanju da takvu robu uveze i plasira u svojoj radnji, on prihvata da plati kontejner. Postoji opcija da čak i Kinez koji nema novca preuzme kontejner, a da troškove u njegovo ime pokrije mafija. U tom slučaju preduzetnik je dužan novac da vrati sa kamatom, a sa druge strane mu se ostavlja vremena da prethodno proda robu.

Našoj carini se potom dostavlja faktura kineske fabrike koja glasi na preduzetnika ili firmi koja se odlučila da uveze kontejner. Špediteri završavaju sa carinicima da postupak bude efikasan kako se ne bi plaćale ležarine za kontejner u carinskim i lučkim magacinima. Oni takođe obezbeđuju i da se fiktivno umanji vrednost robe koja se carni kako bi se kineskom preduzetniku isplatilo da prodaje jeftino, da plaća skup zakup i astronomske usluge špeditera.

Ovaj sistem je toliko dobro funkcionisao da su Kinezi morali špediterima za njihove usluge da plate pet do deset puta više nego što takve usluge koštaju. Zauzvrat je špediterska mafija napravila sistem u kome je izigravan poreski sitem Srbije i još pet država u ovom regionu.

Kontejner koji bi se iskrcao u Konstanci u i fiktivno krenuo za Srbiju, a roba bi usput završila u kineskim radnjama u Bugarskoj i Rumuniji. Kontejneri iskrcani u hrvatskoj luci Rijeka, bi takođe kretali na put ka Srbiji usput bi se skidala plomba vadila roba za radnje u Hrvatskoj i Bosni, plomba bi se vraćala i kontejner bi nastavljao ka Srbiji.

Kako bi se ovakve prevare uspešno izvele u njih su bili uključeni službenici svih okolnih zemalja. Koliko je ovo sofisticirana prevara najbolje govori činjenica da je svaki kontejner na ulazu u Srbiju i izlazu iz zemlje u kojoj je brod iskrcan, morao tri puta da se meri i da ima u gram istu težinu, dok su blombe morale da budu uvek originalno postavljene…

U međuvremenu su Kinezi sa domicilnim privrednicima u Srbiji pored centra koji su zakupljivali izgradili još jedan centar i potom uspeli da sa zakupodavcima dogovore smanjenje kirija. Sve ovo bi značilo veliki profit, da okolne zemlje nisu jedna po jedna primane u EU. Ovo je za tamošnje kineske preduzetnike uglavnom značilo, da moraju poslovanje da premeste u Srbiju.

Za dobro razrađen sitem izvoza robe lošeg kvaliteta iz Kine ovo nije smelo da znači prekid u radu, jer bi takav prekid za radnike u fabrikama značio da ostaju bez posla. Izvoz roba nije smanjen čak je povećan, a tržišta Bugarske, Rumunije, Mađarske, a potom i Hrvatske , u dobroj meri su zamenjena bosanskim, makedonskim, kao i povećanim plasmanom krša na Srpsko i Crnogorsko tržište.

Ovde treba još jednom podsetiti da je prvobitni plan kineske države za Srbiju bio da nam prodaju najkvaliteniju robu koju imaju. Takvu zamisao sprečio je uvozni lobi blizak vladajućim režimima, dok je špediterska mafija sa ljudima u carini i poreskoj upravi omogućila da loša roba bez oporezivanja stigne u kineske prodavnice u Srbiji.

Da je bilo odgovornih u Srbiji, problem je bilo lako rešiti. U Kinu je samo trebalo da otputuje ministar spoljnih poslova, zajedno sa ministrom trgovine, i da sa Kinezima postigne novi dogovor. Postizanje dogovora sa Kinezima inače ne bi trebalo da bude problem, jer je ova zemlja prema Srbiji prijateljski nastrojena i do danas nije priznala Kosovo.

 

     Špediterska mafija

 

Posle uvozničkog lobija, glavni krivac i organizator ulaza loše robe u Srbiju je špediterska mafija. Pored loše kineske robe, špediteri sa carinicima imaju takav sistem rada da oni bukvalno gospodare ulazom i izlazom sve robe u Srbiju. Ukoliko pozovete carinu ili Ministarstvo finansija i pitate ih kako da uvezem, ocarinim automobil, fen za kosu ili slično, dobićete odgovor da se obratite nekom od špeditera…

Sa druge strane, Zakon ne predviđa obavezu da vi morate angažovati špeditera, ali je rad carine do te mere ne transparentan i celokupni carinski postupak se drži u strogoj tajnosti, sve iz razloga da bi vi morali da angažujete špediciju.

Dakle, Carina i Ministarstvo finansija imaju razrađen sistem po kome pravno ceo posao možete i sami da obavite, ali je to u praksi ne izvodljivo. Sama procedura uvoza podrazumeva desetak stavki, a jedini način da saznate o kojim stavkama je reč je, da vam ih otkrije neko ko radi na carini ili špediter.

Do koje mere se ne može verovati špediterima najbolje govori činjenica da je u četiri različite špediterske firme cena carinjenja za jedan isti automobil bila različita. Špediter iz Novog Sada ponudio je da posao završi za 6.000 evra, u Kragujevcu za 4.000 dok su od beogradskih špeditera dobijene ponude za 3.500 i 4.700 evra!

Ovlašćenja špediterima su takva da mu vi dajete pravo da vas on zastupa pred carinom i da može u vaše ime da uradi sve radnje, ali i da ne snosi nikakvu odgovornost.

Novosadski špediter, na primer, imao je plan da naplati 6.000 evra i tvrdio je je njegova usluga tek 200 evra. U stvarnosti je planirao da više od dve hiljade evra stavi sebi u džep. Sve ovo je moguće uraditi i u dogovoru sa službenicima Carine.

Oni "greškom" špediteru izdaju račun na 6.000 evra, što je dve hiljade evra više. Vi platite, a špediter posle sa ovlašćenjem koje ste potpisali, podnese žalbu pred carinskim sudom bez da vas o tome obaveštava. Građani u 99 odsto slučajeva i ne znaju da postoje carinski sudovi. Taj sud posle donese rešenje o korekciji, a razliku isplati špediteru koji vas o tome nikada i ne obavesti.

Posao ovako organizovane špedicije, carine i Ministarstva finansija je da se zaštite uvoznički karteli. Kao što postoje špediteri koji "završavaju posao" sa kineskom robom, ima onih specijalizovanih za automobile, lekove, građevinske mašine…

Svi oni u dogovoru sa carinskim službenicima rade za određene delove uvozničkog lobija i to na način da upropaste posao svakom novom konkurentu koji bi se pojavio u poslu. Špediter "slučajno" napravi propuste u papirima kod uvoza, a u dogovoru sa carinicima, zbog čega roba nepodobnog uvoznika bude blokirna u carisnkom magacinu.

Za svaki dan se plaća ležarina, koju niste ukalkulisali u cenu za više od dva dana kako vam je usmeno rekao špediter. Ispostavi se da je procedura da roba mora da "odstoji" sedam dana i vaš proizvod zbog povećane cene postaje nekonkurentan. Za vašeg konkurenta se istovremeno ispostavi da procedura nekim čudom može da se skrati i na jedan dan, i vi možete da pakujete kofere iz branše kojom se bavite.

Ukoliko pokušate da uvezete računare-laptopove, ili neku drugu tehničku robu, nemojte se iznenaditi ako vaš špediter uzme novac od konkurencije da sve uradi pogrešno i da vaša roba provede mesec dana u magacinu!

Primera radi, dovoljno je da špediter dogovori sa carinicima da u vašem kontigentu bude jedan ili dva artikla više nego u fakturi zemlje porekla. Carina protiv vas pokreće postupak i privremeno vam zapleni svu robu. Vi bivate osuđeni da ste hteli da prošvercujete "jedan komad nečega" i plaćate kaznu na to, ali ni ostatak kontigenta ne možete da koristite dok postupak traje. Potom, neki od carinskih inspektora ustanovljava da ni ostatak robe ne ispunjava standarde i kada platite kaznu i ležarinu, od vas traže da robu vratite u zemlju porekla o vašem trošku.

Istovremeno, isti ili drugi špediteri završavaju da milioni komada neispravne robe uđu u zemlju, ali se to završava samo za one koji su deo sistema. Zapravo ukoliko bi ste ispunili sve što je propisano za uvoz robe, skoro niko od uvoznika koji posluju na tržištu Srbije ne bi mogao da posluje. Najbolji primer je pravilo propisano Zakonom o prisutnosti genetski modifikovanih organizama u hrani, ukoliko bi se srpska Carina pridržavala toga nijedna "Milka" čokolada niti "Snikers" ne bi mogli da uđu u Srbiju.

Ipak, to pravilo se primenjuje samo ukoliko neko pomisli da u Srbiji zaista postoji slobodno tržište i pokuša da uveze nešto što smeta uoznom lobiju. Zavisno da je mladi biznismen u pokušaju na granicu dovezao tehniku, hranu ili tekstil, roba se podvrgava propisanim procedurama nalazi joj se "greška", uvozniku u pokušaju ostaje samo da kune dan kada je pomislio da će i on dobiti svoje mesto pod suncem.

Uvoznom lobiju inače smetaju svi i sve i "oni" će se pobrinuti da se vi na Carini suočite sa proverama kvaliteta kakve oni nikada ne moraju da prođu. Iz tog razloga je prošle godine u Srbiji uvezeno i prodato 1.200 bicikala za decu sa fabrički pogrešno urađenim navojem za pedalu. Navoj je postavljen u pogrešnom smeru pa posle nekog vremena okretanjem pedala vi ih otšrafite i one vam u vožnji otpadnu…

Od svih evropskih zemalja, samo u Srbiji i Makedoniji se dešava da na originalnim telefonima marke "Nokia" i "Samsung"posle par meseci "crkne" litijumska baterija i da kupca prodavac potom optuži za loše rukovanje telefonom!

Postoje agencije ovlašćene od strane države da proveravaju standard i kvalitet robe koja se proizvodi u Srbiji i koja se uvozi. Svaki uvoznik je dužan da pribavi certifikat za robu koju uveze da je ista bezbedna i kvalitetna. Ipak zahvaljujući "sposobnim" špediterima i carinskoj mafiji tržište je preplavljeno robom koja ne zadovoljava propisane standarde.

Najbolji pokazatelj da uvozni lobi može da uveze sve, a ostali ne mogu ništa, pokazuje primer klima-uređaja uvezenih sa Bliskog istoka u kojima je umesto freona bila smeša koja se stavlja u WC šolje kao osveživač! Klime su rasprodate, na "akciji", a firma koja ih je pustila u lanac supermarketa je zatvorena i za drugu priliku biće otvorena nova.

Istovremeno, građani koji su pokušali da uvezu američke automobile se proteklih meseci suočavaju sa šikaniranjima od strane Automoto saveza, Mašinskog fakulteta ili Instituta u Vinči, koji ovih dana procenjuju da kola koja ispunjavaju američke standarde ne ispunjavaju i srpske i ne izdaju certifikate za njihov uvoz!

 

    A 1.

  Srozavanje standarda i trovanje nacije

U bivšoj SFRJ važio je standard koji je označavan skraćenicom JUS, raspadom SFRJ jedna po jedna nova država je prihvatala novi evropski standard koji se označava sa ISO. U Srbiji je uvođenje ISO standarda išlo uporedo sa liberalizacijom tržišta i ukidanjem službi kontrole.

Treba pošteno reći da ni u vreme Tita i Jugoslavije, naše fabrike često nisu uspevale da ispune domaći JUS- standard. Najbolji primer za to je bila "Zastava" iz Kragujevca, koja je pun standard na svojim vozilima ispunjavala samo za modele koji su izvoženi u Ameriku, dok je na domaćem tržištu bilo normalno da u prodaju puste automobil bez pojaseva na prednjim sedištima.

Sa druge strane po pitanju uvoza robe u Jugoslaviju, ali i izvoza domaćih proizvoda, postojala je zavidna kontrola kakve danas nema. Ondašnji Sovjetski Savez nije dao mogućnost Titovoj Jugoslaviji da ima bescarinski izvoz poljoprivrednih proizvoda, kakav Srbija danas ima sa Ruskom federacijom. Ipak do raspada SFRJ nije se desilo da roba izvezena u SSSR bude vraćena, kako je nedavno vraćeno meso iz Ruske Federacije.

Noževi koji su proizvodile firme "Imapa" iz Zemuna i "Famipa" iz Prizrena ispunjavali su JUS standarde i mesari i domaćice sa njima su mogle da rade. Danas je u Srbiji nemoguće kupiti dobar kuhinjski nož, na sve strane se prodaju kopije uvoznih "Solingenovih" noževa koje ne zadovoljavaju ni ISO niti raniji JUS. Najveća prevara standardizaciji hrane u Srbiji je urađena uvođenjem agencija za dodelu HASSAP certifikata.

Ministarstvo poljoprivrede licenciralo je agencije da proizvođačima hrane i restoranima dodele certifikate HASSAP. Većina agencija koje su certifikat dodeljivale sada su ugašene, iz jednostavnog razloga što na tržištu više nema kome da prodaju ovaj certifikat. Sada oni kojima je HASSAP dodeljen mogu mirno da rade i da truju, jer su agencije koje su im ga dodelile ugašene, a sam certifikat im dozvoljava pravo na samokontrolu po osnovu koje ih ne može kontrolisati inspekcija uprave za veterinu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

SRBIJA JE POSTALA NAJVEĆI EVROPSKI KONTEJNER NAJLOŠIJE ALI I NAJSKUPLJE ROBE IZ UVOZA

 

U vreme potpunog raspada ekonomije u Srbiji (kao i u celom regionu), masovan, nekontrolisani uvoz je samo drugo ime za kolonijalni status. Kako drukčije objasniti činjenicu da je re o zastrašujućim sumama koje se mere milijardama dolara? Samo u toku prošle godine, na uvozne energente, automobile i električne mašine, Srbija je platila čak pet milijardi dolara! Ukupan godišnji uvoz prelazi i deset milijardi dolara. Ali, ako je uvoz nekih strateških proizvoda nužnost, uvoz luka, krompira i jabuka svakako nije. U vreme dok je još postojala jugoslovenska federacija, uvoz robe je morao da prati izvoz.

 

          Nikola Vlahović

 

Tačnije, koliko je uvoznik planirao da uveze robe, za toliko je morao i da je izveze! Na taj način se održavala ravnoteža prometa, ali, pre svega, štitio domaći proizvođač i domaće tržište.

Zahvaljujući takvoj politici, u ondašnjoj državi nastajale su vrhunske robne marke koje su mogle da konkurišu ravnopravno na svetskom, ali i na domaćem tržištu. Za razliku od onih vremena, Srbija je danas otvoreni kontejner u koji svako baca šta hoće. Izvoz je smešno mali, i uglavnom ide preko par tajkunskih, i nekoliko stranih firmi.

Za samo deset godina, Srbija je postala najveći evropski kontejner najlošije ali i najskuplje robe iz uvoza. Tako je ubijanje domaćeg proizvođača obavljeno na najbrutalniji način, uz pomoć korumpiranih vlasti i kriminalnih apetita beskrupuloznih mešetara i preprodavaca.

Planska politika ubijanja Srbije nigde nije tako vidljiva kao na ovom, nečuvenom uvozničkom nasilju. Još od vladavine DOS-a pa sve do sadašnjih, naprednjačkih skakavaca, traje istovremeno uništavanje domaće proizvodnje i masovan uvoz svega zamislivog i nezamislivog, počevši od odeće, obuće, hrane, tehničke opreme, pa sve do sirovina i polufabrikata, koji uglavnom imaju tretman smeća u zemljama porekla.

Da je situacija dramatična, posebno kad je uvoz hrane u pitanju, govori i podatak da je samo u toku prošle godine, u Srbiju uvezeno skoro dve hiljade tona krompira, preko 23 hiljade tona paradajza, hiljadu i po tona šargarepe i preko 12 hiljada tona pasulja (iz Kazahstana), skoro 14 hiljada tona (iz Makedonije, Grčke, Turske, Španije…), preko 13 hiljada tona jabuka, hiljadu tona krušaka…

Pretprošle i prošle godine jabuke su Srbiji su odlično rodile, ali je, istovremeno, tržište bilo preplavljeno jeftinim (i lošim) jabukama iz uvoza, za šta je potrošeno čak 10 miliona dolara!

Mada je Srbija država sa statusom najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima sa Rusijom, izvoz srpskih jabuka na ovo ogromno tržište bio je skoro duplo manji od uvoza!

Srbija godišnje uveze i preko tri hiljade tona crnog luka (uglavnom iz Holandije, Belgije, Češke, pa čak i Australije!). Lešnik dolazi iz Gruzije, Nemačke i Turske, smokve iz Albanije, a beli luk iz Kine.

Mada zvuči neverovatno, da Srbija kao izrazito poljoprivredna zemlja, uvozi ono čega ima u obilju, ovo kriminalno uvozničko divljanje je znatno šire nego što izgleda. Istovremeno, na spisku onih roba koje bi bez teškoća mogle biti proizvedene u Srbiji, a koje godinama uvozimo, nalaze se i takve "sitnice koje život znače" kao što su šibice, lampe, igračke, žvake, cveće, školski pribor…

Tužno je i to da Srbija, koja je na početku dvadesetog veka samo u jednoj godini izvezla u Austro-Ugarsku čak milion svinja, danas godišnje uvozi između 4 i 7 hiljada tona svinjskog mesa (vrednosti preko 18 miliona dolara)!

Da bi ubijanje domaćih proizvođača bilo jasnije, treba znati i to da Ministarstvo poljoprivrede za subvencije planira neznatnu sumu, mada Srbija raspolaže sa 0,6 hektara obradivih površina po glavi stanovnika, što nema nijedna druga zemlja u Evropi. Umesto da bude poljoprivredna velesila, kriminalnom politikom svojih vlada, Srbija je danas pretvorena u najbedniju koloniju, zavisnu od uvoza svega, pa čak i flaširane vode, mada je ovde, pod ovim nebom, ima u izobilju.

Slučaj uvoza krompira je možda najrečitiji primer kako vlasti ovdašnje sa predumišljajem ubijaju seljaka, selo, poljoprivredna gazdinstva…Sa jedne strane, proizvodnja krompira je pod subvencijom države, a sa druge, država vrši diverziju sopstvenih odluka, jer uvoznici već odavno potplaćuju državne službenike.

Zbog svega toga, vagoni domaćeg krompira propadaju. Zbog milion tona krompira uvezenog u 2012/2013 godini, na hiljade tona domaćeg krompira je bačeno! Tako su u crno ostali zavijeni proizvođači krompira u Vojvodini, Šumadiji, Mačvi…Čipsara u Čačku, koja je godinama kupovala krompir od domaćih proizvođača, danas je prinuđena da ga kupuje od uvoznika.

A kakav "kvalitet" uvozimo, najbolje govori podatak da su, na primer, poznate marke čokolada koje se prodaju na našem tržištu često sa znatno manjim sadržajem kakaoa nego u zemljama zapadne Evrope, da začini sadrže više soli nego povrća, da uvozni deterdženti lošije peru, da kremovi imaju manje mleka i lešnika, da se u proizvode od meda stavlja se kukuruzni sirup...

Sa druge strane, ovi proizvodi se na isti način reklamiraju kod nas kao i u zemljama u kojima su znatno kvalitetniji, ista im je ambalaža. Štaviše, ni cene se ne razlikuju, čak su kod nas često i više. Roba lošijeg kvaliteta stiže uglavnom iz Rumunije, Bugarske, Mađarske, Poljske, gde velike svetske kompanije imaju razvijenu proizvodnju, namenjenu za stanovništvo ovog dela Evrope.

Čak i kineska roba kojom je preplavljeno tržište Srbije, ima status trećerazrednih proizvoda u Kini. Na žalost, Srbija nema skoro nikakvu kontrolu nad kvalitetom uvozne robe. I to je posledica kriminalne veze državnih organa sa velikim uvoznicima.

 

     Uvozimo i operacione stolove!

 

Poseban haos, uvoznička mafija napravila je na tržištu tekstila. Domaće tekstilne fabrike bačene su u dužničko ropstvo ili su brutalno ugašene, jer država nije htela da štiti domaći proizvod. Da bi akcija uspela, korumpirane su sve nadležne institucije, pa je nesmetano krenuo uvoz tekstila iz Indije, sa Tajlanda, iz Kine, Turske, Egipta, pa čak i Madagaskara. Ispada da su, kako reče jedan ogorčeni analitičar, topliji džemperi koje uvozimo sa Madagaskara od onih koje štrikaju zlatiborske pletilje.

Tekstil i obuća koje kupujemo u radnjama uglavnom nisu prošli nikakvu kontrolu zdravstvene ispravnosti. U Srbiji, naime, ne postoje ni pravilnici, ali ni aparati koji su u stanju da identifikuju hemijski sastav odeće. Iako u ovdašnjim kućama i inspekcijama tvrde da kontrolišu deklaracije koje im dostavljaju uvoznici i proizvođači, one su, uglavnom, nejasne i nepotpune. Referentna laboratorija nema mogućnost za proveru svega što se prodaje.

Kao u doba samoupravnih viceva, ministarstvima finansija i privrede, koja su, inače, u obavezi da do kraja godine donesu nove pravilnike o tekstilu i obući, formiraće komisiju! Tada će se određivati prisustvo teških metala u odeći, obući i tekstilu i drugih hemijskih jedinjenja čije prisustvo predstavlja rizik po zdravlje ljudi!

Ali, nije sporna samo zdravstvena ispravnost kineske robe koja se prodaje bez ikakvih deklaracija na svakoj uličnoj tezgi, pijaci i buvljaku, i koja u Srbiju dolazi sumnjivim kanalima. Jedina garancija kvaliteta, kako domaće odeće i obuće, tako i one markirane iz uvoza, jeste reč proizvođača i njegova reputacija.

Na žalost, divljanje uvoza dostiglo je zastrašujuće razmere, pa tako iz inostranstva stižu i najprostije medicinske potrepštine kao što su igle i špricevi, aparati za disanje…

Sa druge strane, čak i najdelikatnija oprema koju proizvode domaće kompanije po najvišim svetskim standardima, danas ne može da se odupre uvoznom ludilu koje direktno podstiče Vlada Srbije i njena ministarstva.

Protekle, 2013. godine, država je svojom uvoznom politikom "ubila" čak i proizvođače rentgen-aparata (poput "Jugorentgena" ali i "Elektromedicine"), mada su ove firme godinama snadbevale i servisirale zdravstvene ustanove u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji.

Srbija uvozi čak i operacione stolove, pa ih godišnje uveze oko stotinu komada, mada je razlika između najniže cene uvoznog, i operacionog stola proizvedenog u „Elektromedicini", čak 15.000 evra!

 

     Kome treba 25 tona svinjske dlake?

 

Srbija godišnje uvozi neverovatnih 200 kilograma ljudske kose, 400 kilograma kornjačevine i kitovih kostiju, čak 2.500 kilograma ptičjeg perja i 100 kilograma prirodnih sunđera, pa čak i helikoptere do 2.000 kilograma koji su plaćeni 505.000 dolara.

Prošle godine uvezeno je 100 kilograma prašine i praha od dragog i poludragog kamenja, čak 50.000 kilograma konoplje i više od 300 kilograma deteline, 1.000 kilograma korala i 400 kilograma bikove sperme i 25.000 kilograma svinjske dlake!

U gomili bizarnih proizvoda koje Srbija uvozi, prošle godine je iz inostranstva stiglo čak 8.800 kilograma dvogleda, 6.600 kilograma različitih mikroskopa i 2.400 kilograma teleskopa za oružje. Kao da sve u ovoj zemlji funkcioniše kako treba, pa je još samo ostalo da zbrinemo lovce!

Luskuznu hranu uvozimo i kupujemo u tonama, kao da imamo švajcarske ili nemačke plate, i kao da nam je tržište bar desetak puta "teže". Podaci Republičkog zavoda za startistiku govore da se u Srbiji pojede godišnje 800 tona smrznutih, sušenih i soljenih sipa, hobotnica i lignji. A, papiri sa carina pokazuju i da smo kupili i 16 tona jastoga, četiri tone rakova i 1.700 kilograma ostriga i druge morske hrane.

Možda i ovo može da zazvuči neverovatno, ali srpska polja nemaju dovoljno nane pa je zato uvozimo godišnje u nezamislivim količinama od po dvadesetak tona! Razlog je takođe teror nad domaćim proizvođačima koji su u nemilosti sopstvenog ministarstva poljoprivrede!

A, kolika je razlika između uvoza i izvoza, najbolje govori podatak da je Srbija za poslednjih godinu dana ostvarila deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni za više od pola milijarde dolara.

Srbija uvozi čak i led za ćevape, pljeskavice i sve proizvode od mlevenog mesa. Među stotinama različitih artikala koji svakog meseca ulaze u Srbiju je i led, kojeg nema dovoljno u domaćoj proizvodnji!? Pojedine mesne industrije, kao što je „Big Bul" iz Bačinaca u Sremu, imaju ledomate, ali većina je prinuđena da koristi uvozni led! Led se u mesnoj industriji koristi u pripremi roštiljskog mesa.

U lepezi mesnih proizvoda koji se uvoze jer kod nas nema ko da ih proizvede su svinjska i ovčja creva, bešike i želuci. Creva su se uvek uvozila, jer ih kod nas nikad nije bilo dovoljno. Stižu iz Kine i služe za proizvodnju kobasica. Kinezi imaju najbolju tehnologiju obrade creva, pa tako i razvijene zemlje iz Evrope šalju svinjska i ovčja creva u Kinu, gde se čiste, kalibrišu i namotavaju, pa se vraćaju u zemlje porekla.

Na spisku robe koju ne bismo morali da uvozimo, ali iz nekog razloga to činimo, nalaze se i čačkalice. Srbija u neograničenim količinama kupuje ruže, začine, tikvice, otpatke od hartije, šljokice, đonove, potpetice…Dugačak je i spisak onih neuobičajenih roba koju Srbija uvozi nalaze se oklopi kornjače, zmije otrovnice, igle, kuhinjske krpe, lišće…U brodskim kontejnerima koji plove za Srbiju, nalaze se i priplodni konji i magarci. Uvozili smo i majmune, i to za potrebe Instituta „Torlak" i proizvodnje seruma.

 

     Beskrajni spisak apsurda

 

Nije tajna da Srbija uvozi sve i svašta: od šibica, preko pasulja, do belog luka, pa i šljunka i kamena! Iako, u prvi mah, zvuči smešno, na spisku apsurda našlo se i staro staklo – osnovna sirovina Srpske fabrike za reciklažu iz Grejača kod Aleksinca, jedine firme ne samo u našoj zemlji, već i u regionu, koja se bavi preradom ove ambalaže i primorana je da godišnje uveze i do 3.000 tona otpadnog stakla!

Iako je kapacitet fabrike 30.000 tona, bez obzira na uvoz iz regiona, godišnje jedva uspeva da reciklira oko 13.000 tona otpadnog stakla koje ne može da sakupi na domaćem terenu. Krajnji proizvod je takozvani kulet, reciklirano staklo koje iz ovog pogona odlazi uglavnom u izvoz, a radi se o čak 10.000 tona na godišnjem nivou.

Generalni direktor kompanije „Holcim Srbija", Klaudiu Soare, najavio je da će ta cementara u Paraćinu izgraditi najsavremeniji sistem za recikliranje komunalnog otpada u Evropi, vredan nekoliko miliona evra. Lako je zaključiti od koga će fabrika za reciklažu iz Grejača kod Aleksinca kupovati reciklirano staklo.

Upozorenja domaćih i evropskih udruženja potrošača da je kvalitet proizvoda istog brenda lošiji za nerazvijene zemlje Evrope (gde Srbija realno pripada) – proizvođači cinično pravdaju „različitim potrebama" i „ukusom lokalnog stanovništva". O

ovoj temi trenutno raspravlja i Evropski parlament, obzirom da su očigledne razlike između kvaliteta roba istih marki koje se prodaju u „starim" i „novim" članicama Evropske unije. Kako bi se ovoj vrsti obmane stalo na put, u Evropskom parlamentu pokrenuta je inicijativa da se ta praksa proglasi prevarom.

Naime, za razliku od SAD-a, Evropska unija nema opšteprihvaćenu definiciju prevare s hranom, pa jedino regulativa pod brojem 178/2002 propisuje kako je "zabranjeno obmanjivati potrošače". Kako to zvuči naivno iz perspektive Srbije, te male, još sasvim nepokorene evroatlanske kolonije na Balkanu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MAHINACIJE U REEKSPORTU ROBE PREKO LEŽARINE U CARINSKIM MAGACINIMA

 

Dok kukaju kako je budžet prazan, ministri istovremeno ne žele uopšte da se pozabave mahinacijama koje se dešavaju u Upravi carina, gde se godinama, uvek na isti način, novac umesto u budžet preusmerava u privatne džepove. Zavođenjem reda u ovoj upravi u državnu kasu bi se slilo dovoljno para da se kupe deficitarni lekovi i izleče hiljade bolesnih građana Srbije. Ali, interes "važnih ličnosti" u državi je iznad toga.

 

          Mersiha Hadžić

 

Uprave carina u svetu koriste kako bi se sprečavao ilegalni uvoz i punio državni budžet naplatom carine i drugih taksi iz njihove nadležnosti. U Srbiji je suprotno: Uprava carine ovde štiti interese svojih zaposlenih koji odlično zarađuju saradnjom sa onima koji bi da zaobiđu uvozne formalnosti. Tako pojedinci voze nove džipove, dok pošteni radnici sa istom stručnom spremom i na identičnim radnim mestima primaju jednokratnu pomoć od 10.000 dinara kako bi obezbedili ogrev i nešto hrane za svoju decu.

Jedan od omiljenih načina ilegalnog bescarinskog uvoza jeste fiktivni reeksport. U ovom slučaju zakon predviđa da se roba formalno ne uvozi, već se u Srbiji samo privremeno lageruje da bi se prevezla konačnom kupcu u inostranstvu. Pošto se roba ne stavlja u slobodan promet u Srbiji ne plaća se ni carina, niti porez, a jedini trošak reeksportera svodi se na ležarinu koju plaća za korišćenje magacina.

U srpskoj praksi sve ovo izgleda drugačije. Naime, prema spisku Uprave carina Republike Srbije koji je dostavljen redakciji Tabloida, pojedina roba duže od pet godina, navodno, čeka u nekom od magacina da bude dalje transportovana.

Najstarija sa ovog spiska je količina od preko pet tona težine koja je na lagerovanje data još 10. aprila 2008. godine. Po izjavama zaposlenih ne zna se ni šta tačno sadrži ova roba, niti gde se nalazi. Jedino je poznato da je zvanično njen status – oslobođena carine.

Fond Princeze Katarine je, po pomenutom spisku, radi reeksporta 23.. marta 2010. lagerovao preko dve tone robe, a istu količinu iz istog razloga je predao i 31. marta 2010. Nije poznato gde se pomenuta roba nalazi, a i ona nosi oznaku "oslobođeno carine". Navodno, ona već duže od tri godine čeka na transport do konačnog odredišta u inostranstvu!?

Obe isporuke nose istu šifru: 99999. To je, prema verodostojnim izjavama zaposlenih, dobro poznata lozinka pomoću koje podmićeni carinski radnici ulaze u kompjuterski sistem Uprave carina i zavode robu koja potom, neocarinjena, ulazi u Srbiju radi navodnog reeksporta, dok u stvarnosti ostaje ovde. Svima je to poznato, ali niko ne reaguje. Unutrašnja kontrola UC-a na svaku prijavu odgovara uvek istom rečenicom: "Predajte sve to policiji".

Jednostavnom proverom samo robe zavedene pod pomenutom šifrom, inspekcija bi brzo utvrdila ko je i koliko robe ilegalno uvezao u Srbiju i ko je iz Uprave carina to omogućio.

Po zakonu bi pri skladištenju robe za reeksport morao da bude poznat konačni korisnik. Da bi se ispunila ta formalnost, špediteri predaju falsifikovane ugovore sa krajnjim kupcem. Pomoću nepotpisanog i nepečatiranog ugovora iz novembra 2013. sklopljenog, navodno, između kompanije iz Rusije i jedne iz Poljske, domaće preduzeće Terra Srbija d.o.o. je radi "reeksporta" na skladištenje predalo robu u vrednosti od 55.000 evra kojoj se zatim gubi trag.

Kod podmićenih funkcionera Uprave carina prolazi i neuredna dokumentacija špeditera koji su znali kome i koliko treba da plate.

Tako je, na primer, Inter Hermes trade d.o.o. iz Beograda predao fotokopiju ugovora od 10. decembra 2013. sklopljenog sa slovenačkom firmom Skiro Inženjering d.o.o. o reeksportu nepoznate količine robe nepoznate vrednosti, poreklom sa Šri Lanke. Savesni carinski radnici su utvrdili da je predati ugovor neuredan, a i da nije ne bi mogao da bude prihvaćen u fotokopiji. Uprkos tome, potplaćeni šef Carinske ispostave lično odobrava reeksport, a robi se gubi trag.

Slične špekulacije se rade i sa robom i opremom unetom u zemlju za potreba sajamskog nastupa. U većini slučajeva sve uneto, protivno zakonu, ostaje u Srbiji i to bez plaćanja carine i poreza na dodatnu vrednost. Ova prevara funkcioniše već godinama unazad, svima je poznata, ali niko ne želi ili ne sme da reaguje.

Koliko se para obrće u ovom poslu i za koliko je oštećen državni budžet može da se proceni na osnovu slučaja slovenačkog preduzeća Primorje koje je još u danas zaboravljena vremena radi navodnog reeksporta lagerovalo građevinske mašine u vrednosti od tadašnjih 22.000.000 dinara. U međuvremenu je Primorje u Sloveniji likvidirano, a ovde posluje neki njegov fantomski ogranak zaveden u Agenciji za privredne registre.

Iako su pomenute mašine, između ostalih i bager, zvanično bili u magacinu čekajući dalji transport, u stvarnosti su obavljale poslove za domaće kompanije. Kada je kontrola došla da proveri gde se oprema nalazi, ona je privremeno povučena sa gradilišta, postavljena na neko poljanče, a zatim ponovo iznajmljena domaćim građevincima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije