Архива

Posts Tagged ‘rasprodaja’

PODMITLJIVI POLITIČARI I KOCKANJE DRŽAVNIM BUDŽETOM PREKO UREDBE O PODSTICAJU ZA DIREKTNE INVESTICIJE!!

29. априла 2015. Коментари су искључени

 

Bivši ministar i nekadašnji predstavnik "finansijske vlasti", Mlađan Dinkić, više nije zvanično u srpskoj politici, ali se njegov zao duh još uvek oseća. Naime, prema njegovom "modelu" uništenja srpske privrede i njenih resursa, uvedene su obilate subvencije stranim "investitorima". Do danas je na ime pomoći koju je država Srbija isplatila belosvetskim kompanijama više stotina miliona evra. Došlo je dotle da se iz budžeta finansiraju čak i strane hot-lajn kompanije! Za svako predviđeno radno mesto strana kompanija dobija iz budžeta Srbije i do 7.000 evra. Do nedavno, te subvencije su se kretale i do 10.000 evra. U praksi, te kompanije niko ne obavezuje da i zaista zapošljavaju radnike! Zakonom je određeno samo to da strani poslodavac "predvidi" radno mesto"!

 

                        Milan Malenović

BUDZETSKE PARE STRANCIMA-1

 

Radnike u Srbiji sada na ulicu isteruju i Vučićeva vlada i subvencionisane strane kompanije, kao što je slučaj u pribojskom FAP-u, a ima i slučaja uslovljavanja, da se ugasi domaća kompanija kako bi strana ušla na srpsko tržište (slučaj švedske Ikee i domaćeg Simpa iz Vranja). U međuvremenu, građani u Srbiji sve više gladuju, i sve je veći broj onih koji će zahvaljujući subvencionisanom "povećanju" broja radnih mesta ostati bez posla.

Jedva godinu dana je aktuelna vlast izdržala u apstinenciji od Dinkićevog modela subvencionisanja stranih "investitora". Početkom aprila Vlada je slavodobitno razglasila kako je budžetski deficit, navodno, manji od onog planiranog i odmah se krenulo u imitiranje pijanog milionera.

Jedan od isprobanih načina za prebacivanje para iz budžeta u privatne džepove upravo su pomenute subvencije po Dinkićevom metodu. Jedna od bitnih razlika u odnosu na period od pre jeste ta što danas Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA) igra marginalnu ulogu, dok sve odluke donosi Vlada i sprovodi ih preko na brzinu sklepane Komisije za kontrolu državne pomoći.

Nekada nezaobilazni začin u svakoj investicionoj čorbi SIEPA se sada spustila na nivo savetodavnog tela koje investitorima ne može više da pruži nikakvu konkretnu pomoć.

Kada je na mesto ministra privrede došao Saša Radulović počelo je razgrtanje kriminalne prljavštine čelnika pomenute Agencije i u martu 2014. je pokrenut krivični postupak protiv ranije direktorke Jasne Matić i njenih naslednika Vesne Perić i Božidara Laganina, kao i bivšeg zamenika direktora Bojana Jankovića.

Za direktora Agencije tada je postavljen potpuno neiskusni Nikola Janković. S obzirom da i on, isto kao i aktuelni predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež, potiče iz frankfurtskih "Vesti", dnevnih novina koje na srpskom jeziku izlaze u Zapadnoj Evropi, postavlja se pitanje da li srpskom privredom upravlja balkanska građevinska mafija, koja je finansirala pomenuti list, ili nemačka obaveštajna služba BND.

U svakom slučaju, postavljanje žutokljunog Jankovića na ovako značajno mesto bio je signal da se SIEPA polako, ali sigurno gasi. U to vreme su javnost ministri Vučićeve vlade zasipali informacijama kako nema više para za raskalašno finansiranje "investitora" i kako će se prestati sa tim. Sada, odjednom, para opet ima i za tako nešto, kao da je Vlada u međuvremenu otkrila velika nalazišta nafte.

U potpunoj tišini i daleko od očiju javnosti Vlada je izglasala novu Uredbu o podsticajima za direktne investicije koja po svojim pljačkaškim potencijalima prevazilazi čak i ono što je svojevremeno zamislio Mlađan Dinkić.

Ukratko, strani "investitor" može da bira između subvencija po novootvorenom radnom mestu i povraćaja uloženih sredstava.

Za jedno radno mesto, umesto ranijih 10.000 evra, "investitor" sada može da dobije najviše 7.000 evra, i to za devastirana područja, s minimalnim sopstvenim ulaganjima od 250.000 evra.

Privrednici koji pokreću proizvodnju u područjima koja se smatraju razvijenim (recimo u okolini Beograda, Novog Sada ili Niša) mogu da računaju na 3.000 evra po zaposlenom. Izuzeci potvrđuju pravilo, videće se kasnije.

Druga opcija je finansijska pomoć države na osnovu veličine investicije. Onaj ko pokreće proizvodnju vrednu 50 miliona evra od države može da dobije 25 miliona (polovinu investicije!?), a ako zaposli više od 200 radnika, ta sredstva se uvećavaju za još 10 odsto dvogodišnjih troškova za bruto plate. Onaj ko zaposli više od 500 radnika, dobiće dodatni podsticaj od 15 odsto, a za više od 1.000 radnika 20 odsto troškova za plate.

Sve u svemu, država bi na ovaj način mogla da postane većinski vlasnik takvih preduzeća, a ne običan davalac bespovratnih zajmova. Teško je i zamisliti stadijum ludila onoga ko je predložio i usvojio pomenutu Uredbu.

Pravila po kojima se dodeljuju subvencije su više nego rastegljiva i nikoga u suštini ni na šta ne obavezuju. Grad Beograd, prema pomenutoj Uredbi, spada u razvijena područja u kojima je najviša subvencija 3.000 evra po novootvorenom radnom mestu.

Prva subvencija po obnovljenom Dinkićevom modelu ide američkoj kompaniji NCR (National Cash Registers) i to četiri miliona evra za 800 novih radnih mesta, odnosno po 5.000 evra za jednog novog radnika.

NCR od 2012. posluje u Beogradu i u prestonici će ostati centar njenih poslovnih aktivnosti u Srbiji, što znači da, po potrebi, subvencije mogu da budu i veće od onih propisanih Uredbom.

Otvaranju predstavništva NCR-a 2012. godine prisustvovao je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić i tadašnja ambasadorka Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji Meri Vorlik. Potpredsednik korporacije NCR Džef Mekroski objasnio je da je Srbija izabrana za centar budućeg poslovanja NCR zbog "visoko obrazovane radne snage, koja govori strane jezike, odlične infrastrukture i pomoći Vlade Srbije".

Slično je ponovio i potpredsednik kompanije Dorsman 2014. godine, a skoro istovetnu rečenicu je krajem marta ove godine, prilikom dodele najnovijih subvencija, izgovorio i aktuelni ambasador SAD u Srbiji Majkl Kirbi.

NCR se u Srbiji ne bavi nikakvom proizvodnjom, najmanje onom namenjenom izvozu. Ovde postoji običan call-centar (narodski hot-lajn) za podršku klijentima u inostranstvu. Zbog čega je razvoj hot-lajna toliko značajan za ministra Željka Sertića i celu Vladu Srbije da u to investiraju četiri miliona evra narodnih para i to za dodatne subvencije?

Naime, ono što su i Sertić i članovi delegacije američke kompanije prećutali, jeste da je Mlađan Dinkić krajem aprila 2013. sa potpredsednikom NCR-a Majklom Olaflinom već potpisao jedan ugovor o subvencionisanju otvaranja 300 novih radnih mesta i da je Republika Srbija to tada platila 2,6 miliona evra. Upućeni smatraju da su novčane subvencije NCR-u bile isplaćene i u 2014. godini, mada za sada nema pouzdanih podataka.

Koliko je Srbija značajna za NCR govori i podatak da ova kompanija, iako već tri godine prisutna u Srbiji, nije uopšte registrovana pod svojim imenom u Agenciji za privredne registre, a da je ugovor sa Sertićem potpisao Rik Makuark, nižerangirani zastupnik kompanije.

Prema rečima Makuarka, NCR je u Srbiju uložio 6,4 miliona evra (plus 2,6 miliona dobijenih od Dinkića) i otvorio do sada ukupno 621 radno mesto. Sertić, sa svoje strane, tvrdi kako će sa 800 novih radnika NCR u Srbiji zapošljavati 1.600 ljudi, što samo za sebe dovoljno govori o poznavanju matematike od strane aktuelnog ministra privrede.

Osim toga, Sertić uz sve to pokušava da nas ubedi kako će NCR za otvaranje 800 novih radnih mesta uložiti 43 miliona evra, iako je Makuark na istoj konferenciji za štampu tvrdio kako je NCR za 600 radnih mesta prethodno platio, sa sve subvencijama, devet miliona evra. Ako već žele da nas lažu, neka se makar usaglase pre konferencije za štampu.

 

      Da bi švedska Ikea došla u Srbiju, treba ugasiti Simpo iz Vranja!

 

Direktne novčane subvencije nisu jedini oblik pomaganja sirotih stranih "investitora" kako bi uložili u Srbiju.

"Igl Hils", ili kako god da se zove kompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata koja će, navodno, da gradi "Beograd na vodi", besplatno od siromašne Srbije dobija uređeno građevinsko zemljište sa sve neophodnim priključcima. Koliko će Srbija u to morati da investira javnosti niko nikada nije smeo da saopšti, ali poznavaoci prilika smatraju da račun na kraju za građane Srbije neće biti ispod tri milijarde evra.

U senci "Beograda na vodi" skoro neprimetno se provukao jedan drugi sličan, mada daleko jeftiniji, ali i daleko razorniji projekat. Radi se o izgradnji robne kuće iz lanca Ikea u blizini auto-puta kod Bubanj Potoka.

Svojevremeno je Vlada Demokratske stranke, zajedno sa gradskim većem Beograda u kome je DS takođe imao većinu, Ikei namenila zemljište nedaleko od Kvantaške pijace na Bežanijskoj Kosi. Već su bile ugovorene i provizije koje će republički i gradski funkcioneri dobiti za poklanjanje zemljišta švedskom proizvođaču nameštaja, ali je posao na kraju propao zbog nerazjašnjenih imovinsko-pravnih odnosa u vezi dodeljene parcele.

U to vreme je, da podsetimo, Ikea planirala da ovde izgradi svoju centralu za jugo-istočnu Evropu, ali je posle propasti posla sa demokratama pomenuta centrala nikla u Zagrebu. Zemljište kod Bubanj Potoka sada je predviđeno za izgradnju običnog prodajnog objekta.

Da se na poklon daje samo pomenuto zemljište, to bi još moglo i da se razume i nekako opravda. Na poklon se, međutim, daju i životi naših ljudi.

Kompaniju Ikea osnovao je Ingvar Kamprad, danas u devetoj deceniji života, 1943. godine, preciznije: godinu dana pošto je pristupio švedskom ogranku nacional-socijalističke partije, Neošvedskom pokretu (Nysvenska Rorelsen), čiji je dugo vremena bio i finansijer. Naziv preduzeća je akronim od početnih slova njegovog imena, Ingvar Kamprad, roditeljske farme Elmtaryd i naziva parohije Agunnaryd u Švedskoj.

Kada je 1994. godine u vojno neutralnoj Švedskoj obelodanjena Kampradova nacistička prošlost udruženja potrošača pozvala su na bojkot Ikee u skoro svim evropskim zemljama. Preduzeću je pretio poslovni krah i Kamprad je odlučio da se pred pritiskom javnosti povuče ne samo sa čela ovog giganta već i iz njegove vlasničke strukture. Ovo je urađeno samo formalno, jer je preko navodno neprofitnog udruženja Kamprad i dalje većinski vlasnik Ikee i poseduje ličnu imovinu od oko 17 milijardi evra.

Potpuno u duhu svoje nacističke ideologije Kamprad se trudi da što je moguće više stanovnika Srbije ubije, ovog puta ne mecima i otrovnim gasom, već nemaštinom.

Ikea je svojevremeno pokazivala interesovanje da kupi srpsko preduzeće Simpo iz Vranja. Sa ovim preduzećem Ikea je već imala, za nju, više nego pozitivna poslovna iskustva, jer je kao svoju investiciju u zajedničkom poslu vrednu pola miliona evra predstavila isporuku mašina za krojenje štofova koje realno ne vrede više od 200.000 evra. Samo na tom jednom poslu Ikea je od Simpa na prevaru uzela preko 300.000 evra.

Umesto investiranja u Simpo, Ikea je iz ove vranjanske firme izvlačila novac.

Većinski vlasnik Simpa je Republika Srbija, a ona se ni ne trudi da ovo preduzeće sačuva. Početkom aprila Vlada je odobrila sredstva za socijalni program za ukupno 1.589 zaposlena u privrednom sistemu koji je krajem 2013. zapošljavao 4.413 radnika. U međuvremenu su se čuli glasovi iz državnog vrha kako Simpu nema spasa i da je za sve najjeftinije da ova kompanija ode u stečaj.

Cena ulaska Ikee u Srbiju je, dakle, gašenje Simpa i otpuštanje nekoliko hiljada radnika kojima je, kao i članovima njihovih porodica, plata u ovom preduzeću jedini izvor prihoda. Za razliku od pregovora od pre četiri godine, sa Ikeom ovog puta nije dogovoreno ništa više od otvaranja jednog jedinog prodajnog mesta nadomak Beograda (pre četiri godine se razmišljalo o dva gigamarketa u Beogradu i po jednim u Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu) i to bez centra regionalnog predstavništva. Osim besplatnog zemljišta sa svim neophodnim priključcima i dozvolama Srbija će nacisti iz inače miroljubive Švedske pokloniti i Simpo iz Vranja, ali bez radnika.

Simpo je za Ikeu značajan zbog svog posebno povoljnog statusa na ogromnom ruskom tržištu na koje Ikea sve teže ulazi, posebno od kako se pre nekoliko godina na međunarodnim medijima pojavila istina o mračnoj prošlosti Kamprada i o još mračnijoj poslovnoj mreži koju je ispleo kako bi prikrio svoje prave interese. Zbog toga je vrhu Ikee potreban Simpo, ali oslobođen radnika.

Najmanje je u celoj priči važno preko koga će Kamprad da preuzme Simpo. To ne mora da bude Ikea, koja ionako predstavlja poslovnog Frankeštajna. Moguće je da će kao finansijer da se pojavi luksemburška banka Ikano iza koje stoji porodica Kamprad ili neko treće preduzeće iz ove skandinavske poslovne hobotnice.

Pošto već plaćamo umiranje od gladi sopstvenih građana, zašto ne bismo stranim "investitorima" poklanjali šakom i kapom šta god da im se prohte?

"Zašto pravimo cehove o kojima ne znamo ništa", pitao se nedavno profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ivan Vujačić ukazujući na to da niko u javnosti ne zna koliko će u narednom periodu Srbiju koštati Železara Smederevo.

Ovo preduzeće je, međutim, primer za ugled kako će nadalje da se izvlače pare iz državnog budžeta pri čemu stranci ni za šta neće biti odgovorni, a još manje će morati da ulože makar i neku crkavicu kao što je to ranije bilo. Kockarska partija u kojoj se unapred zna pobednik i koji ništa ne rizikuje.

Država iz budžeta oprema fabriku "investitoru" iz Finske, a radnike isteruje na ulicu

Skoro da je neiscrpna saga o dolasku finskog SISU u pribojski FAP. Soumen Erikoisajoneuvot Oy (SISU) pominje se već godinu dana kao neko ko bi spasao FAP, mada se model, po kome bi to bilo učinjeno, ne zna ni dan danas. SISU se, inače, nije pominjao ni u razgovorima Aleksandra Vučića prilikom njegove nedavne posete Helsinkiju.

Uprkos tome što je finsko preduzeće samo jedno od pet pravnih i jednog fizičkog lica koji su poslali validne ponude na tender za izbor strateškog partnera FAP-a, ono je u očima naših podmitljivih političara sigurni pobednik.

Zbog toga se o trošku srpske države preuređuju i renoviraju proizvodni pogoni koji su Fincima interesantni, a to je isključivo Preseraj u kome će ostati zaposleno sedamdesetak radnika. Korporacija FAP je 2013. godinu završila sa ukupno 1.108 zaposlenih, a Aleksandar Vučić je na početku pregovora sa finskim preduzećem 2014. najavio da će po njihovom preuzimanju FAP-a biti zaposleno još 200 novih radnika.

Renoviranje je plaćeno iz budžeta, ali su strogo poštovani svi zahtevi koje su postavili Finci. Srbija je, faktički, sagradila i opremila fabriku koju će oslobođenu od radnika da pokloni stranom "investitoru"!

Kako sada može da se vidi biće "privatizovan" samo jedan deo FAP-a i to po modelu sličnom onom primenjenom nedavno u Železari Smederevo: srpske pare i strana "pamet".

Poslednjih godinu dana samo u sređivanje Fincima interesantnog pogona i upravne zgrade, država Srbija je investirala milione evra, a desetine miliona će dati za socijalni program viška zaposlenih.

Još uvek se ne zna šta će SISU da uloži u FAP, jer kako tvrdi Zoran Zaković, direktor pribojskog preduzeća, pregovori se tajno vode u Beogradu između predstavnika Finaca i srpske Vlade. Pribojci ni o čemu nisu obavešteni.

Kada SISU na pomenut način preuzme samo jedan pogon i to sa samo 70 zaposlenih, sa Ministarstvom privrede će naknadno potpisati ugovor o subvencijama pomoću koga će dobiti desetine miliona evra da bi se zaposlili dodatni radnici, a vlast će to da obrazloži "povećanjem poverenja stranih investitora u Srbiju".

Upravo je tu rečenicu pre godinu dana izgovorio Željko Sertić povodom sklapanja u Ikarbusu do sada jedinog autobusa koji ima Mercedesovu karoseriju. Recept je, dakle, odavno poznat.

Vučićeva vlada ne vodi računa ni o kontroli poštovanja ugovora od strane "investitora" kome se plaća da bi ovde ulagao. Nije važno kako je narodu, bitno je da je ministrima stiglo dovoljno para.

Slovenačko "Gorenje" je dobilo 10.000 evra za jednog novozaposlenog, zbog čega je čak i nedodirljivi Mlađan Dinkić svojevremeno morao da ode sa ministarskog mesta, a ubrzo je ovo preduzeće otpustilo nekoliko stotina radnika. Smatra se da je samo u pogonu u Valjevu otpušteno između 600 i 700 zaposlenih.

Italijanski "investitor" dobio je po 2.000 evra da bi zaposlio nove radnike u valjevskoj fabrici Vali, a početkom ove godine je otpustio njih 250.

Najdrastičniji primer je južnokorejske Jure koja je dobila 10.000 evra za svakog novozaposlenog kome su, zatim, davali plate ispod zakonom propisanog minimalca, bez prava na plaćeno bolovanje ili godišnji odmor.

 

    A 1. Vlada Srbije poklanja 4 miliona evra jednoj od najbogatijih kompanija na svetu

Korporacija NCR ima nekoliko delatnosti: proizvodi samouslužne mašine, bankomate, fiskalne kase, reguliše njihovu prodaju, instalaciju, održavanje i slično. Radi se o ogromnoj kompaniji sa 26.000 zaposlenih širom sveta, koja ostvaruje profit putem ofšor poslovanja, odnosno izmeštanjem svoje proizvodnje u zemlje sa jeftinom radnom snagom. NCR svoje usluge i proizvode pruža drugim velikim svetskim kompanijama poput Simensa, BlackBerryija, McDonald’sa i Walmarta.

Njena poslovnica u Srbiji sastoji se od timova koji pružaju IT usluge i podršku u vidu nabavke delova, popravke tih aparata, projektovanja i logistike.

U Beogradu se nalazi deo NCR-a koji služi kao informatički i korisnički servis za druge firme širom sveta. Operateri povezuju kupce i ponuđače usluga u 180 zemalja, od Azije, preko Evrope do Amerike.

Servis koji posluje u Beogradu nekada je bio u Budimpešti, gde je plata po operateru iznosila 1.000 evra i to bez bilo kakvih državnih subvencija. Isti radnik, uprkos subvencijama srpske države, u Beogradu za isti posao dobija 500 evra.

Upućeni tvrde kako NCR direktno ne zapošljava radnike, već ih iznajmljuje preko drugih preduzeća na koje prebacuje odgovornost za plaćanje plata, doprinosa i poreza na plate, kao i postupanje u okviru zakona. Ako je tako, a evidentno je da se NCR pod svojim imenom ne nalazi u Agenciji za privredne registre, pitanje je kome i za šta se uplaćuju milioni evra za zapošljavanje novih radnika?

Koliko zaista vrede četiri miliona evra koje će NCR ove godine dobiti od Srbije, pokazuje podatak Uprave za agrarna plaćanja Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine Srbije kako je za premiju za mleko za četvrti kvartal 2014. svim proizvođačima ovih dana isplaćeno 464,4 miliona dinara, odnosno nešto manje od četiri miliona evra. Za koliko bi BDP uvećalo 800 poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji da je, kojim slučajem, njima umesto NCR-u srpska Vlada poklonila po 5.000 evra?

Potpuno je, zato, apsurdno pričati o nekom poboljšanju standarda u Srbiji kada upravo zbog nikakvih subvencija agraru plaćamo najskuplju hranu u Evropi, pri čemu ni poljoprivrednici nemaju nikakvu zaradu. Kajmak kupe oni na vlasti.

 

    A 2. Jedno radi MMF, drugo priča Vučićeva vlada

Veliko je pitanje da li je zaista ostvareno smanjenje budžetskog deficita u meri kako to Vlada tvrdi i čime obrazlaže ponovno davanje novčanih subvencija stranim "investitorima".

Sa Međunarodnim monetarnim fondom dogovoren je deficit od 55 milijardi dinara za prva tri meseca, a vlast tvrdi kako je minus između 20 i 25 milijardi, mada je stvarni deficit 40 milijardi. Apsurdno je misliti da je smanjenje budžetskog deficita usledilo usled povećanih fiskalnih prihoda zbog povećanja realne proizvodnje. Ako opada proizvodnja, opadaju i prihodi od poreza na promet, plate, akcize i slično.

 

©Geto Srbijia

materijal: List protiv mafije

DELOVANJE FARMAKO-AGENTURE U TESTIRANJU NEPROVERENIH LEKOVA KAO NASTAVAK BOMBARDOVANJA SRBIJE!!!

31. јануара 2015. 1 коментар

 

Najširoj javnosti u Srbiji nije poznato da u Srbiji postoji čitav sistem bioterorističkog terora, uklopljenog u pakao zvanične psihijatrije. Redakcija je dobila opširno pismo od Milana M. Babića, čoveka koji je i sam žrtva ovog zastrašujućeg nasilja. Kako između ostalog kaže, napisao ga je "…pun volje da istinu čuje cela nacija". Babić se poziva i na činjenično stanje koje je lako proveriti na odeljenjima psihijatrije kraljevačke bolnice "Studenica", kod načelnika Negoslava Bradića (pečat br. 24.), načelnice "K" odeljenja Specijalne bolnice "Laza Lazarević", Mirjane Abramović i kod dugogodišnjeg načelnika neuropsihijatrije i direktora senćanske bolnice Milorada Ćurčića i mnogih drugih. Redakcija objavljuje nešto skraćenu verziju njegovog obraćanja javnosti.

 

                    Milan M. Babić

ZLOUPOTREBA LEKOVA

 

Zdravstveni sistem Republike Srbije postao je funkcionalno nedostupan za celu populaciju i na taj način izvrgnut ruglu, takođe izvrnut i moralnoj-koruptivnoj degradaciji. Pored toga, postao je i probni poligon bioterorizma, koji sistematski sprovode farmaceutske multinacionalne kompanije, koje već ionako drže monopol (zapravo, oligopol) prodaje lekova na našem tržištu. Bioterorizam se ogleda u testiranju neproverenih medikamenata na pripadnicima naše zajednice kroz ključne čvorišne tačke zdravstvenih institucija ove države.

Nikome od tih zdravstvenih aparatčika i članova njihovih porodica nije proveravano poreklo imovine, iako se nadoknade farmaceutskih kompanija nosiocima ovakvih testova kreću oko 100.000 evra po jednom medikamentu.

Neke od tih farmaceutskih kuća prisutne su kapitalnim učešćem u istraživačkom, razvojnom i distributivnom sektoru domaćih farmaceutskih kompanija. Neke druge, pak, poput kompanije dr Predraga MoskovljevićaProton sistem, sa ogromnim obrtom, pronalazi farmaceutske proizvode, učestvuje u njihovoj evaluaciji i registraciji u zemljama Evrope, uvozi ih i aktivno sprovodi medicinski marketing. Danas je kompanija Proton System prisutna u većini zemalja u regionu Balkana i Istočne Evrope.

Ta kompanija daje vrlo šture informacije o svojim aktivnostima, koje joj donose zamašan prijavljeni profit, ali na svom sajtu navodi neproverljivi podatak o postojanju tobožnjih ćerki-firmi širom Evrope (možda su, ipak, u pitanju majke-firme), nevidljivih za oči domaće javnosti. Pored par velikih firmi kupljenih pod velom afera od strane dr Moskovljevića i njegovog brata za višemilionske iznose, postoji i jedna vidljiva ćerka-firma u Srbiji – "Abelafarm", koja prema sajtu APR-a ima nepojmljivo mali broj zaposlenih, a na sopstvenom sajtu firme "Abelafarm" gordo je predstavljen gotovo dvadesetostruko veći stručni tim te kompanije.

Proizvode te firme ne možete pronaći na sajtu, ali zato ne silaze sa maratonskih reklamnih blokova najveće komercijalne medijske kuće u regionu, koja, opet prema podacima APR-a zapošljava nešto manje od 1.000 ljudi, a godišnja dobit je tek oko 140.000 evra.

Možda su baš ovakvi slučajevi razlog zašto APR ne objavljuje top-listu najprofitabilnijih, odnosno firmi sa najmanje profita po glavi zaposlenog – najčešće su u pitanju ogromne veš-mašine za pranje novca.

Vratimo se, na trenutak, Moskovljevićevim firmama. Ne bismo se naročito bavili javnim tajnama plaćenih učešća i provoda na domaćim i svetskim kongresima za farmaceute, psihijatre i lekare drugih struka (čije poreklo imovine ni poslovne početke niko, kao ni braći Moskovljević, od nadležnih službi ne proverava), njihovim ogromnim ekonomsko-propagandnim medijskim prisustvom, kao ni prisustvom reklamnih materijala datih, a i drugih kompanija u gotovo svim državnim medicinskim ustanovama (može li bilo ko da da odgovor kako ti materijali tamo stižu?)

Ovakva farmako-agentura svojstvena je i drugim farmaceutskim kućama, koje imaju sklopljene dogovore sa navedenim aparatčicima iz srednjeg sloja, ali i viših ešalona medicinskih ustanova širom Srbije na, često i legalne (ali nimalo legitimne – niko za to nije glasao), sive, ali i senkovite načine ispitaju dejstvo nepostojećih lekova na našim ljudima.

Takva ispitivanja su, veoma često, sama sebi cilj. U pitanju je zatvoren ciklus degradacije zdravlja pripadnika naše zajednice (koji gotovo nikada ne budu u potpunosti izlečeni, izuzev operativnim putem) i koji prilikom kliničkog lečenja nemaju uvid u sopstvene terapijske pojedinosti u pogledu medikamenata koje uzimaju, dok im se po otpustu za kućno lečenje prepisuju preparati koji su, kao i u slučaju Novartis-ove vakcine protiv H1N1, na veoma sumnjiv način dobili dozvolu Agencije za lekove.

Medikamenti koji se na ovaj način testiraju na našim građanima stižu do distributivnih kuća pod jednim nazivom i deklaracijom, u rinfuzi, gde se prepakuju u drugu ambalažu i dodeljuje im se druga deklaracija, ali se često isporučuju u zdravstvene ustanove i bez deklaracije.

Sa aspekta navedenih pojava, nije teško zaključiti da bombardovanje ove zemlje nikada nije završeno. U mnogima od nas ubijena je svaka ljudskost i želja da se dobrim borimo protiv zla

Mnogi drugi društveno-svesni ljudi bili su sistematski uspavljivani i ubijani u samrtnim ropcima na psihijatrijskim lečenjima ili sa usađenim samoubilačkim idejama pod dejstvom sujetnih psihijatara i njihovih neimenovanih medikamenata.

U tim ustanovama niko ne vodi ni malo računa o stvarnim zdravstvenim problemima koje ti ljudi imaju, ortopedske, respiratorne, dermatološke ili bilo koje druge prirode, osim onih neposredno vezanih za ispitivanje neregistrovnih lekova, za koje lokalni nosioci ispitivanja inkasiraju po 100.000 evra i više.

Malobrojni socijalni radnici najčešće upotrebljavaju monopol svog položaja u koruptivnom smislu, te im, u dogovoru sa nosiocima ovakvih istraživanja nije ni stalo da otklone uzroke, odnosno, reše socijalne probleme pacijenata, što ih čini saučesnicima u bioterorizmu. Ne verujete? Da li je ikada iko od vas čitalaca zaista iskreno porazgovarao sa pacijentima psihijatrijskih ustanova bez ravnodušnosti?

Među sudskim veštacima postoji prećutni dogovor da, u slučaju sudskih procesa protiv psihijatrijski lečenih osoba, nijedan od njih ne osporava, već samo potvrđuje mišljenja lekara sa prvobitnih psihijatrijskih pregleda.

Isto tako, postoji i prećutni dogovor lekara da gotovo nijedan neće svedočiti protiv svojih kolega, što, na sreću, ne važi za pacijente, a ni za osoblje upleteno u ovu bioterorističku mrežu.

Ukoliko se ovome pridoda i bespogovorna poslušnost određenih elemenata redovnog sudskog aparata ovakvim psihijatrijskim moralnim spodobama, naravno, iz različitih interesa (ni njima niko ne proverava poreklo imovine), onda imamo pojavu kaznene psihijatrije, odnosno zloupotrebe psihijatrije u cilju uklanjanja progresivnih društvenih subjekata.

Istorijski, ova pojava je bila česta u Istočnoj Evropi, neretka na Balkanu, ali je prisutna i u današnjoj Zapadnoj Evropi. Svi navedeni slučajevi su "strpani u isti koš", odnosno, zajedničku čorbu, čija je glavna mirođija farmaceutska mafija

Psihijatrijsko lečenje čoveka dug je i bolan put i, veoma često, bez povratka… u život. Pre deset godina, Simona Racić je otpočela jedan drugi put (pošto je desetak godina pre toga počela psihijatrijsko "lečenje" na odeljenju psihijatrije u bolnici "Studenica" u Kraljevu).

Posle kovertiranih 500 (maraka ili evra), ondašnji načelnik odeljenja Simović je dotičnu Simonu otpustio i ona je, trčeći bosa, u nesvesnom stanju, pod dejstvom jakih psihijatrijskih lekova, pala pod kamion, i završio se njen nesvesni život, odnosno, životarenje. Izgubila je život terapijskom greškom dr Zorice Đeković, u 36. godini, na čijem slučaju se ta doktorka specijalizovala. O ovome svedoči njen brat, i sam psihijatrijski pacijent, policajac Ljubomir Racić.

Takođe, čudno je što slučajevi akutnih pijanstava završe na psihijatriji, a ne na ispiranju na gastroenterologiji? Zašto se takvi slučajevi zadržavaju na psihijatriji po 14 dana i zašto im se, u poznoj hospitalizaciji glukoza i natrijum-hlorid moraju unositi intravenski, a ne oralno, iako su ljudi u stanju i da jedu i piju?

Zašto? Zato što se onda ne troši medicinski materijal, zbog čijih se napumpanih nabavki budžeti zdravstvenih institucija jako brzo tope pa medicinsko osoblje nema čak ni pristojne plate.

O ovim pojavama u psihijatriji može najbolje da posvedoči pacijent Dragan Pavlović iz Žiče, koji je (zajedno sa drugim epileptičarima) pod jakom terapijom, posle pijanstva, ležao ni mrtav, ni živ preko deset dana na psihijatriji, dok su na njemu testirani svakovrsni lekovi, posle njegovog izlaska sa intenzivne nege. Voda mu je davana samo tokom uzimanja lekova, iako je bio izrazito suv i buncao je sve vreme u delirijumu…

Na svako pitanje drugih pacijenata o tome šta mu se od lekova daje, dobijen je štur odgovor – vitamini. Kada se isto pitanje postavi lekarima vezano za druge lekove: "Možemo li da vidimo originalne lekove, njihove kutije i deklaracije?", dobijan je odgovor da to "nije ni bitno", da je to za njihovo dobro i da im lekovi stižu u rinfuzi. Tada sumnjive lekove ukinu u terapiji, ali uvedu bombardovanje uspavljivcima – bensedin, karbapin i sl.

Pacijentu Ljubomiru Raciću iz Vrbe, opština Kraljevo, sukcesivno je davana terapija halopiridola, koji nikada nije koristio i koji se upotrebljava za lečenje narkomana od heroina.

Od datog leka pacijent Racić, koji je ovlašćeno službeno lice, koji kao takav nikada nije smeo koristiti narkotike, što se može dokazati i analizom rožnog tkiva; imao je teško kočenje vilice, nemogućnost govora i diskoordinaciju pokreta, što ga u potpunosti sprečava u obavljanju službenih dužnosti.

Sve to je njemu i njegovoj porodici nanelo veliku patnju i duševni bol. Pacijent Bojan Stamenković, muzičar iz Kraljeva je, usled terapije moditenom i drugim lekovima, poput karbapina, izgubio je mogućnost sviranja na instrumentu, moć govora mu se smanjila, a izgubio je i seksualnu želju dok je koristio te medikamente.

Pacijent Igor Vejnović iz Kraljeva u Bolnici "Studenica" tri i po godine dobija halopiridol bez ikakvog valjanog razloga, pored bensedina, što mu oduzima moć jasnog govora, volju za radom, kretanjem, kao i percepciju okruženja.

Pacijentkinja Suzana Paunović iz Vrnjačke Banje pet dana je primala largaktil, bensedin, anafranil u infuziji, kao i nepoznate žute tablete, od kojih joj se malo popravilo raspoloženje, ali je pre toga koristila prepisan ksanaks i largaktil, kao i altapaks i risar, zbog kojih je imala nervozu, nesanicu, aritmiju i znatan gubitak kilaže.

Pacijentkinja Olivera Čolović iz sela Lazac koristi u bolnici nepoznatu terapiju (nepoznata bordo tableta). Obe navedene pacijentkinje su upadljivo bezvoljne i stalno pospane. Već četiri dana ni Olivera, ni Suzana od lekova nemaju stolicu, uprkos laksativima.

Pacijent Miljko Žarković je prvi put hospitalizovan posle akutnog pijanstva, gde je držan nekoliko dana, pod nepoznatom terapijom, među kojima su i nepoznate žute tablete, od kojih je postojano bezvoljan, pospan i dezorijentisan.

Pacijent Milan Babić je, usled višegodišnje terapije moditenom gotovo u potpunosti izgubio seksualnu želju, dobio pojačan apetit i uvećao telesnu masu do blizu 150 kg, izgubio volju za radom i životom i dobio blagu sklonost ka samopovređivanju, usled korišćenja moditena i metotena, koji mu uporno prepisuje dr Mirjana Abramović iz "K" odeljenja bolnice "Laza Lazarević", koja ga je hospitalizovala i lišila slobode bez sudskog naloga!

Pri tome je, prilikom lečenja otvorenog tipa, bez obzira na sve lične, porodične, poslovne i intelektualne uspehe pacijenta samo prekucavala prethodne izveštaje, bez razgovora dužeg od dva minuta, nikada mu ne ukinuvši terapiju, već u dogovoru sa izvesnom dr Olgicom, psihologom, samo menjala šifre obolenja, čiji opisi nisu imali veze sa faktičkim stanjem.

Sve ovo ukazuje na to da je jedini cilj neuropsihijatrijskih ustanova širom Srbije, pored testiranja neproverenih lekova, korupcije i bioterorizma, što obimnija prodaja medicinskih preparata bez preke potrebe, na teret građana Srbije, što su i osnovni razlozi katastrofalnog stanja zdravstva.

Jedna od retkih svetlih tačaka na psihijatriji u Kraljevu je dr Vesna Vukadinović i dr Dušica Špagović, dok svi ostali pružaju svesnu, otvorenu ili prikrivenu podršku ovim krivičnim delima. Na sreću, skoro celo osoblje bi o ovome rado svedočilo pred sudom, ukoliko je došlo vreme za pravdu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREVARA GIGANTSKIH RAZMERA: UCENA LIHVARSKE KORPORACIJE I PROPAGANDA „VLADE U SRBIJI“

29. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Američka kompanija Esmark, čiji su osnivači bivši direktori i menadžeri kompanije US Steel Serbia, koja je već jednom opljačkala Železaru u Smederevu (uz pomoć tadašnjih vlastodržaca), sada ponovo hoće da preuzme ovu, za Srbiju strateški veoma važnu kompaniju. Sada to rade uz pomoć Aleksandra Vučića i budžeta Republike Srbije.

 

                Nikola Vlahović

 

Dana 12. januara 2015. godine, na sednici Komisije za sprovođenje modela strateškog partnerstva u postupku privatizacije Železare u Smederevu, Vlada Republike Srbije prihvatila je ponudu kompanije „Esmark Jurop B. V." registrovane u Amsterdamu (Holandija).

Tri dana ranije, u Vladi Srbije su bile otvorene tri pristigle ponude na raspisani tender za prodaju smederevske Železare. Jedan ponuđač je bio nepotpisan. Drugi je bio potpisan imenom nepoznatog advokata, a treća ponuda je bila od kompanije Esmark.

Prve dve ponude su odmah proglašene "nevalidnim". Bilo je više nego očigledno da se radi o lošoj predstavi za javnost. Sve je smišljeno kako bi Esmark grupa lako došla u posed Železare, pa je proglašena pobednikom na tenderu.

Istog momenta, sva Vučićeva propaganda je krenula u masovno obmanjivanje javnosti, šireći vesti o tome da je prodaja Železare Smederevo američkoj kompaniji Esmark, već rešeno pitanje.

Niko u tom trenutku još nije znao (osim Aleksandra Vučića i njegovih najbližih saradnika), da su vlasnici Esmarka, zapravo bivši direktori kompanije US Steell Serbia koji su poharali i opljačkali Železaru u Smederevu, a sve njihove dugove, nakon odlaska iz Srbije, platili su građani (i još uvek plaćaju).

Esmark grupa, zapravo bivši direktori US Steell Serbia, sada su se pojavili "presvučeni" u kupce za račun svoje nove firme, i traže ponovo da ih država Srbija finansira.

Osnivač i prvi čovek Esmark stil grupe Džejms Bušar (poznat opet po svojoj ulozi u US Steell, gde je bio finansijski direktor) je na samom početku pregovora sa Vučićevom vladom odmah slagao rekavši da će u srpsku čeličanu uložiti 400 miliona dolara u narednih nekoliko godina (nije precizirao koliko je to godina i čiji će novac uložiti, a već je bacio oko na srpski budžet!), kao i da neće biti otpuštanja (mada dobro zna da neće moći svih 5.000 radnika da plaćaju, nego računaju da će i to biti iz srpskog budžeta).

Ali, kako to obično biva kod neukih domaćih prevaranata, ubrzo se jednom nespretnom izjavom "okliznuo" ministar privrede Željko Sertić, koji je priznao da je na relaciji Vlada Srbije- Esmark, "došlo do zastoja u pregovorima" oko kupovine Železare Smederevo.

Ključni razlog je bio pokušaj Esmarka da dobije više novca nego što se u prvom trenutku računalo među Vučićevim "stručnjacima". Naime, njegovi "pregovarači"su olako shvatili da su sa američkom kompanijom postigla mnogo čvršći dogovor, smatrajući da je Vođa već precizirao uslove, mnogo pre nego što je raspisan tender.

Ipak, među dobro obaveštenima, znalo se da Evropska unija neće tako lako dozvoliti sklapanje ovog aranžmana, jer on podrazumeva da Srbija obezbedi pomoć Esmarku, što se ne uklapa u evropska pravila.

Vučić je onda hitno tražio od administracije u Briselu da mu da saglasnost na plan restrukturiranja Železare i biznis plan američke kompanije Esmark, kako bi Srbija bila u mogućnosti da finansijski pomaže ovoj kompaniji. Saglasnost nije dobio, niti je izvesno da će je dobiti.

Istina je zastrašujuća: Vlada Srbija se obavezala da preuzme dugove Železare koji iznose 520 miliona evra, kao i da će učestvovati u dokapitalizaciji sa preko 200 miliona evra, ali američkoj kompaniji Esmark ni to nije bilo dovoljno.

Ova lihvarska korporacija odmah je stavila na sto problem što Srbija nema svoju koksaru i nema železnu rudu, a taj argument koristi kako bi pojačala svoje finansijske zahteve od Vlade Srbije. Cilj je da Esmark dobije Železaru bez ijednog uloženog dolara!

Veliki bauk sa kojim se suočava Srbija je i novi kreditni aranžman sa MMF-om. Na njega će presudno uticati problem petrohemijskog kompleksa, koji je nemoguće razrešiti.

Takođe, tu je i EU koja se protivi ovakvoj prodaji Železare. Nikome u srpskoj vladi nije palo na pamet da traži od Esmarka dodatne dokaze o finansijskoj sposobnosti, mada je u uslovima za prolazak na tenderu jasno pisalo da ponuđač mora da ima određena sredstva kojima će garantovati ceo projekat.

Esmark je, naravno, spreman da iskoristi situaciju, jer Vučiću gori pod nogama. Do 31. januara je predviđeno potpisivanje ugovora između Vlade Srbije i Esmarka. On se sprema da iz džepova građana plati Esmarku znatno više nego što je ova kompanija bila spremna da uloži kad se prijavila na tender.

Građani Srbije, zapravo i ne znaju šta je nuđeno Esmarku. Može se dogoditi da se Esmark i pojavi i kao kupac, ali pod nekim obećanjima velikih subvencija gde bi Srbija kao partner sa 20 odsto udela u vlasništvu, pokrivala sve rashode. Preciznije rečeno, da Vučić pokloni Železaru Amerikancima. Ali taj njegov plan je već prepoznat u Evropskoj uniji i Brisel će ga sprečiti.

Upućeni u ovaj skandal tvrde da je od početka bilo jasno da Esmark neće kupiti Železaru i da Srbija mora napraviti ogromne ustupke da bi se neko upustio u avanturu da popravlja njene kapacitete i da finansira pola milijarde evra da bi počela da posluje. Istina, Vučić čini sve da im udovolji, ali…

Dokle ide njegova kratkovida propaganda o "uspešnim aranžmanima", govori i podatak da su svi mediji odmah potrčali da objave kako će od posla sa Esmarkom i prodaje Železare, u 2015. godini biti povećan BDP!

To je Vučićev način da kratkoročno stvori lažnu euforiju. Tako je planirao i budžet za prošlu godinu od arapskih milijardi i "Beograda na vodi", mada je svakome jasno da je u pitanju prevara gigantskih razmera.

Vučić se više ne poziva na svoje "savetnike", Franka Fratinija, Alfreda Guzenbauera, Dominika Štros KanaI oni su se izmakli, videvši ovako suludog imperatora i njegovu državničku avanturu, iza koje čak ni hohštapleri velikog kalibra ne smeju da stanu.

Sve njegove neverovatne bajke o "velikim prijateljima Srbije", njegovim "ličnim prijateljima" i "prijateljima njegovih prijatelja", danas su pokopane. Od posete Gerharda Šredera, bivšeg nemačkog kancelara (kome je priredio skandal u kafani), pa sve do "noćenja" šeika iz Emirata, El Zajeba, u Jajincima, Vučić je nizao velika obećanja, da će njegovi "intimusi" rešiti sve srpske probleme.

U slučaju Železare u Smederevu, umesto planirane pljačke budžeta i ulaganja u Esmark, Srbija bi mogla da otvori najmanje 200.000 novih radnih mesta u domaćem agraru i da postane jedan od najvećih izvoznika hrane u Evropi. Ali, to veleizdajničkoj ideji Vučićeve vladavine ne pada na pamet.

Železara u Smederevu prvi put je prodata 2003. godine kada je za 23 miliona dolara kupila američka kompanija „US Steell"" preko svoje evropske ćerke-firme. Američki vlasnici su kasnijom prodajom nekretnina (između ostalog prodat je i fudbalski stadion za preko 20 miliona evra) višestruko više novca povratili, nego što su uložili.

Američka vlada je, zatim, Srbiji nametnula program razoružanja kojim je bilo utvrđeno da se višak borbene mehanizacije, bolje rečeno skoro sva borbena tehnika, ima uništiti i to pretapanjem u nekoj Železari. Podrazumevalo se da će to biti Železara u Smederevu čiji su američki vlasnici tako od srpske države na poklon dobili hiljade tona čelika.

Pošto su pretopili sve što su mogli za džabe da dobiju i Železaru zadužili za preko pola milijarde evra, Amerikanci su je „velikodušno" prodali Republici Srbiji za samo jedan dolar.

Preuzimajući Železaru Srbija je preuzela i njene dugove i to: 260 miliona evra prema bankama, 120 miliona evra prema dobavljačima i 145 miliona evra za sirovine! Dakle, preko pola milijarde evra!

Više od dve trećine, odnosi se na poslovanje sa povezanim licima iz korporacije. Tačnije, ovo preuzeće se zaduživalo kod samog sebe, a građani Srbije to sada moraju da plate.

Pojavom istih direktora iz US Steell Serbia, koji su sada na čelu kompanije Esmark, i njihovim drskim zahtevima da Srbija uloži još toliko kako bi ih "odobrovoljila" da ponovo kupe ono što su opljačkali, svakoj normalnoj vladi bi bio signal da odmah prekine kontakt sa njima. Ali, ne i ovoj Vučićevoj, koja je spremna da rasproda ono što je još ostalo od Srbije.

Od preuzimanja Železare, nakon odlaska US Steell-a, država je u nju godišnje morala da ulaže oko 100 miliona evra, što je građane ukupno koštalo dodatnih 300 miliona evra na već pomenutih pola milijarde za otplatu ranijih dugova.

Takođe, prilikom prodaje tadašnjeg „Sartida" Ju Es Still-u, Srbija je na sebe preuzela i plaćanje njegovih dugova. Sve zajedno, dve privatizacije smederevskog giganta poreske obveznike Srbije su koštale oko dve milijarde evra.

Ali, tu još uvek nije kraj.

Iako se iz Vlade tvrdi kako su tenderski uslovi bili veoma jasni i da je pobednik, američka kompanija Esmark, dala dobru ponudu, činjenice govore da će Srbija preuzeti otplatu svih dugova nastalih i pre privatizacije, a u to spadaju čak i dugovi nekadašnjeg „Sartida" koji najvećim delom ni do danas nisu otplaćeni.

Nastavljajući da obmanjuje za račun svoga premijera, ministar privrede Željko Sertić je odjednom "okrenuo ćurak" pa je obavestio javnost kako daljih državnih subvencija i ulaganja u Železaru neće biti i da se sa Esmarkom pregovara još jedino oko nekih detalja, kao što je biznis plan.

Demantujući sebe, Sertić je, međutim, rekao kako će na kraju Evropska unija odobravati biznis plan oko koga se dogovore (ako se dogovore) Esmark (vlasnik 80,1 odsto akcija) i Republika Srbija (vlasnik 19,9 odsto akcija).

Ono što Sertić nije pojasnio, jeste pitanje od kada se to EU meša u biznis planove privatnih preduzeća? Očigledno je da se kroz „biznis plan" u stvari provlači dalje investiranje Srbije u smederevsku Železaru.

Pošto je Srbija već prezadužena, a i ovakva vrsta „investicije" se u Evropi može smatrati stvaranjem nelegalne konkurencije, potrebno je da birokrate iz Brisela na kraju i odobre biznis plan. Ali, pod ovim uslovima, sigurno je da neće.

U Železari je zaposleno oko 5.000 radnika, što znači da će za očuvanje svakog od tih radnih mesta država uložiti po 50.000 evra. Šta je sve pametnije i isplativije moglo da se uradi sa tim novcem? Da li bi bilo korisnije da je u srpski agrar država uložila 200 miliona evra i tako od Srbije napravila velikog izvoznika poljoprivrednih proizvoda?

Sa preko dve milijarde evra, koliko će nas sve zajedno koštati avantura prodaje smederevske Železare Amerikancima, pa njen otkup od njih, pa ponovna prodaja opet američkoj kompaniji, moglo je pametnim investiranjem da se otvori najmanje 200.000 novih radnih mesta i to po širokogrudim cenovnicima koje je koristila agencija SIEPA u vreme vladavine Mlađana Dinkića.

Da je u poslednjih 12 godina Srbija ovoliko para dala srpskim poljoprivrednicima, hrana bi bila bar za trećinu jeftinija, a od njenog izvoza bi država prihodovala duplo više nego danas. Osim toga, srpska sela ne bi bila napuštena i zaparložena.

Ali, to nije cilj Vučićeve vlade. On ima nameru da uništi srpsku privredu, da likvidira sve što je bilo vredno a što je bilo u državnom posedu. Po cenu toga da to samoubistvo plati narod. Uostalom, nedavno je i predstavnica Svetske banke, Elen Goldstein u sred Beograda, odobrila tu sadističku akciju.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: