Архива

Posts Tagged ‘radnik’

SAMSON BEZ DALILE, ILI TAJNI PLAN POSLEDNJE ODBRANE IZRAELA I UNIŠTENJA SVETA!!!

22. септембра 2014. Коментари су искључени

 

"Samson Opcija" je termin koji koristi Izrael da opiše strategiju zastrašujuće masovne odmazde nuklearnim oružjem kao "poslednje sredstvo" protiv naroda čiji vojni napadi prete njihovom postojanju. Nuklearno oružje iz jevrejske države je viđeno kao poslednji garant njegovoj bezbednosti! Izrael je uveren da će ako dođe u pitanje njegovo postojanje, moći da odgovori nuklearnom odmazdom koja bi zbrisala suprotstavljene države.

 

 

 

Međutim, postoji zabrinutost da je to plan koji bi doveo i do kraja sveta.

Nije tajna da su sve zemlje i narodi okolnih zemalja želeli da unište Izrael!! Na kraju krajeva, Jevreji su suočeni više puta sa arapskim koalicijama, a nekadašnji egipatski predsednik Naser je tvrdio ovo kada je rekao da "Jevreji ubijaju u Sredozemnom moru."

Dakle, opet ne bi trebalo da pretstavlja iznenađenje, niti plan poslednje odbrane izraelske države, koji će biti aktiviran u slučaju da invaziona sila traži uništavanje ove zemlje.

Naučnici i politicari procenjuju, da po prvi put u istoriji, narod koji je pretrpeo izumiranje je uspeo da ima moć da uništi svet

Izrael je uvek tvrdio da nikada ne bi prvi koristio nuklearno oružje na Bliskom istoku i da je takođe obećavao da neće testirati nuklearno oružje.

Čak i uprkos ogromnom nuklearnom arsenalu, on je pokušao da zadrži svoje nuklearno oružje izvan očiju arapske javnosti, kako se ne bi ohrabrile okolne države da i one naprave sosptveno nuklearno oružje.

Jevrejske vođe su često preporučivale korišćenje Samson Opciju, pretnju nuklearnim i ne-nuklearnim oružjem protiv neprijatelja.

Oni su čak povremeno pretili da bi koristili nuklearno oružje ne samo protiv Arapa, već i protiv Evropljana i drugih naroda sveta, piše lajmi.net.

Minahen Begin, jevrejski premijer iz 1977, je izjavio da "Izrael ponovo može izvući političku mapu Bliskog istoka" koristeci pretnje iz plana koji se odnosi na Samson Opciju.

Arijel Šaron je rekao: "Mi smo mnogo važniji od mišljenja (Amerikanaca). Nama ne mogu oduzeti Bliski istok i gde god da idemo".

Još odavno, jedan " Izraelski službenik " potsećajući na "prve dane postupaka svoje vlade u razvijanju i poznavanju programa nuklearnog oružja ", rekao je Sejmoru Heršitu zamerajući mu na ne podršci SAD Izraelu u ratu s Egiptom 1956: "Vi Amerikanci ste nas gurnuli, i još uvek mogu da se setim mirisa Aušvica i Treblinke. Sledeći put ćemo da vas odvedemo "!!

Martin Van Creveld, profesor vojne istorije na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, izjavio je: "Mi posedujemo nekoliko stotina atomskih raketa, i zasićenost je velika i mogu ih uputiti u svim pravcima, možda čak i u Rim. Većina evropskih prestonica su mete našeg vazduhoplovstva . "

Moše Dajan, jevrejski general je izjavljivao: "Izrael može da bude kao besan pas, previše opasan; da brinem … Mi smo u stanju da uništimo svet sa nama. I ja mogu da vas uverim da će se to dogoditi pre nego što bude Izrael uništen ", piše casopis lajmi.net.

Izrael je uznemiren mogućnošću invazije Egipta u ratu 1973, pretio tada da će koristiti nuklearno oružje protiv njega, da bi podstakao SAD da ga ozbiljnije snabdevaju oružjem i da bi obeshrabrili Sovjetski Savez da interveniše.

Danas se procenjuje da Izrael ima nuklearno oružje, čak i do 400 atomskih i vodoničnih bombi.

One mogu da se pokrenu iz zemlje, mora i vazduha. Ovo daje Izraelu drugu priliku da čak i udara, ako veći deo zemlje slučajno bude uništen.

Izrael smatra da svoj vojni arsenal strateškog nuklearnog oružja služi i koristi kao glavni faktor zastrašivanja drugih država protiv uništenja njega samog.

To naoružanje i bezrezervna podrška Amerikanaca u zapadnom delu države, pretstavlja glavnu činjenicu u kojoj Izrael ima svoj uticaj na percepcije, strategije i akcije arapskih vlada.

 

©Geto Srbija

materijal:zeri.info

 

ELITA STRANIH „DIVLJIH GUSAKA“ GOSPODARI KIJEVOM

20. септембра 2014. Коментари су искључени

 

Prvi plaćenici su se u Kijevu pojavili još u vreme kada su se na Majdanu, Trgu nezavisnosti, održavali mitinzi i narod tražio ostavku predsednika Viktora Janukoviča. Zapadni staratelji zabranili su Janukoviču upotrebu sile (ne oružja, samo sile – na primer, gumenih pendreka) za rasterivanje agresivnih demonstranata koji su kockama izvađenim iz kaldrme, bezjbol palicama, a zatim i Molotovljevim koktelima (flašama sa upaljenim benzinom) napadali borce specijalnih policijskih jedinica „Berkut" (Berkut = Suri orao). Ali, scenario bez prolivanja krvi nikako nije odgovarao Amerikancima.

 

 

              Viktor Hlistun (dopisnik iz Moskve)

 

I zaista: tamo gde se pojavi SAD sa svojom demokratijom, tamo se proliva krv. U februaru, na Majdanu su se pojavili snajperisti. Pucajući sa krovova zgrada po demonstrantima i po pripadnicima „Berkuta", oni su isprovocirali pokolj (poginulo je više od 100 ljudi sa obe strane) i zatim nestali. Ukrajinski istražitelji ni do danas nisu objasnili ko ih je unajmio i ko su bili misteriozni snajperisti. Ali, o plaćenicima koji su, da izvinete, kao muve na g…, sleteli u Donbas, više se zna

 

      Na miris krvi

 

Dešavanja na Majdanu još nisu izašla izvan granica Kijeva (kasnije će se razliti po celoj zemlji), kada su u glavnom gradu Ukrajine primećeni jaki, utrenirani, kratko ošišani momci. Sletali su na aerodrom Borispolja, obično noću, nosili su ogromne ruksake i, prelazeći granicu bez ikakve kontrole, odlazili. Plaćenici, američki instruktori. Mogli ste ih prepoznati po neobičnoj vojnoj uniformi bez ikakvih obeležja.

U prvoj turi u Kijev je stiglo 300 predstavnika privatnih vojnih kompanija (PVK) – objašnjava vojni ekspert i glavni urednik časopisa Nacionalna odbrana, Igor Korotčenko. – Bili su to specijalisti sa vojničkim iskustvom raznih vrsta, uglavnom iz SAD.

Odmah su ih razmestili u baze za obuku u blizini Kijeva, gde su oni obučavali borce nacističke, tačnije fašističke organizacije Desni sektor. Obučavali su ih ne samo umetnosti ratovanja, već i metodama izviđanja i sabotaže, načinima vođenja kaznenih operacija među mirnim stanovništvom.

Zašto su ih obučavali ovim veštinama? Ljudi okupljeni na Majdanu nisu tražili takve specijalce, oni su samo hteli da smene vlast Janukoviča i drugih oligarha koji su opljačkali zemlju i mnoge osiromašili. Ali, tu se i nalazi glavni problem: mirni ljudi na Majdanu nisu ni primetili da je upravo tih burnih dana vlast prelazila u ruke otvorenih nacista i banderovaca.

Ekspert Korotčenko je ubeđen u to:

– Nova vlast je shvatila da je neće svi ukrajinski građani prihvatiti i zato su se spremali za otpor koji će narod pružiti. Dobro obučeni borci i strani plaćenici trebalo je da budu iskorišćeni u bliskoj budućnosti.

Na Krimu su već otvoreno govorili o referendumu i spremali se da ga sprovedu. Na jugoistoku Ukrajine su protesti mirnih građana postajali sve agresivniji. Obučeni lokalni borci i strani plaćenici mogli bi profesionalno da čine diverzije, politička ubistva, provokacije na mitinzima, otmice lidera, itd.

Jasno ću reći: strani plaćenici i instruktori, tzv. „divlje guske" pojavljuju se tamo gde bi uskoro trebalo da se prolije krv. Oni se pojavljuju samo tada, kada su borbena dejstva „na pragu". Ne treba sumnjati da su i u Beloj kući i u Evropi shvatili da guraju Ukrajinu u rat, ali tako da ne moraju tamo da zvanično šalju oružje i vojnike, već nezvanično, pripadnike PVK – privatnih vojnih kompanija.

      Rezime

Prema podacima vojnih analitičara, u svetu je registrovano više od 450 privatnih vojnih kompanija. Tržište vojnih usluga procenjeno je na 100 milijardi dolara. Glavni potrošači njihovih usluga su vlade zapadnih zemalja. I Amerike. Ove kompanije ne reklamiraju svoje usluge. Pitanje ko je platio „divlje guske" u Ukrajini, gotovo da je retoričko. Tokom intervencije u Iraku i Avganistanu, učestvovalo je više od 20 hiljada najamnika.

Oni ne samo da ratuju. Tokom vojnih dejstava, odgovarajuće kompanije bave se uklanjanjem mina, čuvanjem važnih objekata i ličnosti (na primer, predsednika Ukrajine, Porošenka, čuvaju, preciznije prate, britanski momci, svojima ne veruje), obezbeđuju isporuku različite robe, razrađuju planove izgradnje vojnog razvoja države i operativne upotrebe armije.

Kao po pravilu, u tim kompanijama rade veterani vojnih sila, a takođe i bivši radnici specijalnih službi. Delatnost PVK kontrolišu specijalne službe. Praktično, one nikada ne bivaju kažnjene za svoje zločine. Takvih slučajeva ima mnogo.

U Rusiji, rad privatnih vojnih kompanija, po važećem zakonu, izjednačen je sa zločinom protiv mira, bezbednosti i čovečanstva (član 359 Krivičnog zakona Ruske Federacije). Prepreka razvoju PVK u Rusiji je i član 208 Krivičnog zakona u kome se stvaranje oružanih grupa koje nisu predviđene federalnim zakonom, kao i rukovođenje formiranjem takvih grupa i njihovo finansiranje, smatraju krivičnim delom.

 

      Ne žalim za elitom

 

Ukrajince, generalno, smatraju štedljivim, skoro šrktim ljudima. Ali, nove vlasti nisu ništa žalile za „zaštitu domovine". Najverovatnije uz pomoć mentora iz američkog Stejt departmenta u Ukrajinu „uvode visoke ideale američke demokratije" pomoću specijalaca najpoznatijih PVKGreystone, Academi, britansko-američke Helou trusta i dr.

Plaćenike iz tih kompanija smatraju elitom „divljih gusaka" i zbog toga što su njihove usluge veoma skupe. Na primer, vojnik armije SAD mesečno prima 1.000 do 4.000 dolara, a plaćenik PVK za jedan dan rada može da zaradi od 250 do 1.000 dolara. U Ukrajini, a posebno na jugoistoku Ukrajine, ovi iznosi su bili duplo, pa čak i tri puta veći.

Pojavili su se u Ukrajini i asovi MPRI (privatno vojno preduzeće koje je 1987. godine oformilo osam bivših visokih oficira vojske SAD; u sastavu MPRI nalazi se 340 bivših generala).

Ova kompanija bavi se izborom naoružanja i njegovom nabavkom, bave se konsultantskim poslovima u vezi sa reformom oružanih snaga, razrađuju doktrine, izvode vojne vežbe.

Osim toga, a to je veoma važno, ova kompanija daje podršku operacijama snaga za brzo delovanje. Jasno je da MPRI sarađuje sa američkom vladom, CIA, i ministarstvom vojske – Pentagonom.

Ova kompanija na raspolaganju ima najveću bazu podataka o specijalistima vojne industrije u Americi. Njeni saradnici ne jednom su učestvovali u lokalnim konfliktima. Našim čitaocima je verovatno poznato da su specijalci iz MPRI na primer, obučavali hrvatsku armiju, pomagali albanskim borcima u Makedoniji. A 1995. godine Hrvati su uspešno sproveli operaciju Oluja koju su isplanirali i u čijem sprovođenju su učestvovali pripadnici PVK.

Upravo ovo neprocenjivo iskustvo je trebalo da ima, po mišljenju njihovih poslodavaca, glavnu ulogu u ometanju referenduma na Krimu i gušenju pobune na jugoistoku Ukrajine.

Krim je, bez obzira na to što je, osim plaćenicima i specijalacima PVK, Ukrajina preplavljena i pripadnicima CIA (oni sada zauzimaju ceo sprat velike zgrade Službe bezbednosti Ukrajine) i drugim obaveštajcima, otplovio iz Ukrajine i prišao Rusiji. Rusi, pristojni vojnici kako ih je nazvao Vladimir Putin, bez mnogo buke i pucanja, obezbedili su mirno i bezbedno sprovođenje referenduma. A „pristojni vojnici" nalaze se sada na plakatima na Krimu. Istina, simpatični momci.

 

      Slavjanski trougao

 

Na jugoistoku Ukrajine, plaćenici iz različitih PVK, želeli su da vrate svoj novac. Jer, od prvih koraka po ukrajinskoj zemlji, američke „divlje guske" su počele da prate nevolje. Misterija, šta li!

Već u Kijevu, gotovo odmah posle sletanja, odjednom su nestala dva „gusana" iz jedne kompanije. Kao da su u vodu propali. Višednevna potraga loklanih tragača i firminih, američkih, nisu dali nikakve rezultate. Nestanak su pripisali razbojništvu u gradu. Verovatno su ih uhvatili, opljačkali i ubili.

Donbas je takođe pripremio iznenađenje. I opet nekako – mistično. Tako je izviđačko-diverziona grupa američkih profesionalaca iz PVK Academi (bivša Crna voda) pošla u izviđanje u okolinu Slavjanska. Niko više nije video tu grupu. Nestalo je svih 20 (!) vojnih obaveštajaca. Kao u bermudskom, tačnije slavjanskom trouglu.

Grupu je predvodio tzv. koordinator ili kontrolor, u stvari specijalni agent CIA, supervizor. Digla se frka. Specijalni agent, kako se ispostavilo, bio je blizak prijatelj sa direktorom CIA, Džonom Brenanom.

U Kijev je hitno i pod izmišljenim imenom doleteo direktor CIA lično, ali šta je on mogao da uradi!? I on je shvatio realnost, da dobrovoljci (pripadnici lokalne milicije), Ukrajinci ili Rusi svejedno, nisu oni muškarci sa ušankama na glavama koji nasrću na tenkove sa vilama u rukama, kako su Amerikanci navikli da ih gledaju u holivudskim filmovima. Ništa nije ličilo na to. „Divlje guske" je trebalo da ratuju protiv pametnih, hrabrih, obrazovanih i neustrašivih vojnika koji, uz to, štite svoju rodnu zemlju, svoje domove.

Panika! Pričaju da su u neki gradić ušli borci Desnog sektora zajedno sa američkim plaćenicima, obučeni u uniforme odreda ukrajinskih specijalnih snaga „Soko". I šta se dogodilo? „Vrhunske profesionalce" iz SAD opkolili su i blokirali obični građani – žene, muškarci, čak i deca. U tom su stigli i naoružani dobrovoljci. Uniforma „sokola" nije pomogla.

Posle ovih i drugih neprijatnosti mnoge „divlje guske" su se vratile svojim kućama, svojoj „imperiji dobra". Ostali su samo tzv. entuzijasti.

 

      Svoje bacamo!

 

Zapadni mediji saopštavaju, citirajući izveštaje ministarstva odbrane Rusije, da su SAD odbile da vrate u domovinu tela 13 vojnih agenata CIA. Oni su poginuli u helikopteru Mi-17, koji su dobrovoljci (milicija) pogodili u Donbasu, kod grada Slavjanska.

Pravo govoreći, priča nije nimalo lepa, ako je umesno tako reći. Sve u svemu, u okolinu Slavjanska doletela su dva helikoptera ruske proizvodnje, koje je koristlila posebna brigada (Dnjepropetrovsk) ukrajinske armije. Tek što su oficiri CIA počeli da istovaruju stvari (zašto su oni doleteli u borbenu zonu ostalo je tajna), helikoptere su napali borci 25. zenitskog bataljona koji je, nekoliko dana pre ovog događaja, prešao na stranu dobrovoljaca, ostavivši službu u ukrajinskoj armiji.

Evo šta se dalje dogodilo. U helikopterima se nalazilo 14 boraca. Od njih je samo jedan preživeo, 13 je poginulo. U početku on se predstavio kao kapetan Savuilov, ali su naknadna ispitivanja pokazala da je reč o plaćeniku američke kompanije Grejstoun.

Nažalost, preživeli tobožnji kapetan Savuilov takođe nije imao sreće. Dobrovoljci su pričali: „Njegovi saborci iz drugog helikoptera ostavili su i njega i poginule drugove. Mislili smo da će povesti ranjenog druga, ali su oni jednostavno uzeli njegovo oružje i odleteli."

Ne znam koliko, ali mislim da ima mnogo plaćenika iz Francuske, Švedske, Poljske, Amerike, koji leže u napaćenoj zemlji Novorusije. Ali, zato tačno znam da je jednan američki „divlji gusan" sahranjen i zna mu se grob. To je Mark Paslavski. Evo kako je sahrana ovog kauboja opisana u saopštenju pres službe ukrajinske Nacionalne garde…

 

      Posrnuli kauboj

 

Na terenu kojim upravlja Severna teritorijalna koalicija Nacionalne garde Ukrajine u Kijevu, 26. avgusta su se braća po oružju, porodice i prijatelji opraštali sa poginulima na istoku zemlje, dobrovoljcem 3. rezervenog bataljona specijalne namene Donbas, Markom Grigorjevičem Paslavskim, poznatim u jedinici po nadimku Franko.

Mark Paslavski je rođen 1959. godine na Menhetnu, u Njujorku, u porodici ukrajinskih emigranata. Godine 1981. završio je vojnu akademiju Vest point. Službovao je u 75. puku rendžera. Godine 1991. povukao se iz službe u činu majora i preselio u Ukrajinu.

U aprilu 2014. Mark Paslavski dobio je ukrajinsko državljanstvo i pridružio se bataljonu Donbas. Prošao je jednomesečnu obuku u centru za obuku Nacionalne garde Ukrajine i kao dobrovoljac je otišao u zonu antiterorističke operacije. Pogođen je sa tri metka u kičmu i poginuo je 19. avgusta 2014, u 55. godini, prilikom oslobađanja od terorista grada Ilovajska, Donjecke oblasti (grad Ilovajsk već odavno je oslobođen od pripadnika ukrajinskih snaga).

Ostavio je majku, dve sestre i brata koji žive u SAD. Sa terena Severne operativno teritorijalne koalicije, pogrebna povorka je išla ulicama glavnog grada do crkve Svetog Nikolaja na Askoldovom grobu, gde je posle ceremonije poslednjeg pozdrava Mark Grigorjevič Paslavski bio sahranjen sa svim vojnim počastima. Komanda Nacionalne garde Ukrajine izražava saučešće povodom tragedije.

 

      Sa svojim oružjem

 

O zverstvima i nasilju koje su izvršili strani plaćenici, nacisti Desnog sektora, borci Nacionalne garde i bataljona oformljenih od novca oligarha Igora Kolomojskog (on je štampao plakate na kojima nudi 10.000 dolara za ruskog špijuna), borci za ljudska prava sastavljaju tzv. Belu knjigu. O njoj ćemo jednom opširnije, a sada samo nekoliko činjenica i komentara za razmišljanje.

„Divlje guske" nisu prisutne samo u jedinicama ukrajinske armije. Oni češće traže svoje istomišljenike, to jest, naciste i najradikalnije nacionaliste. A takvih je mnogo, ali ne u regularnoj ukrajinskoj vojsci, već u odredima Desnog sektora, Nacionalne garde i bataljonima oligarha Kolomojskog poput „Ajdara", „Azova", „Dnjepra" i drugih.

Sva ova udruženja nikako ne mogu da se nazovu vojnim, armijskim, niti njihovi pripadnici mogu da se nazovu vojskom, oficirima itd. To su – kaznene ekspedicije. U bataljonu „Azov", na primer, svi simboli i uniforme su kopija fašističkih.

A ako su najsurovije ubice bili i jesu lokalci, Ukrajinci (najčešće banderovci iz zapadne Ukrajine), onda su poljski plaćenici odmah iza njih. Za njima slede Litvanci.

Možda Poljaci nikako ne mogu da oproste Rusima za to što su se u dalekoj prošlosti, u nemirnim vremenima (poljsko plemstvo već je zauzelo Kremlj), odjednom pojavili Rusi, Minjin i Požarski (njihovi spomenici nalaze se na Crvenom trgu) koji su podigli narod i isterali poljsko plemstvo.

I Litvanci su tokom istorije doživljavali poraze od Rusije. Ali, to je poezija u odnosu na činjenice. A one kažu: u specijalnim logorima u Poljskoj (gradić Legnovo) i Litvaniji obuku su prošli mnogi pripadnici ukrajinskih kaznenih jedinica. Kada su počele borbe u Novorusiji, moguće je da su Poljaci stigli i pre Amerikanaca do glavnog žarišta događaja. Dodaću i ovo: došli su sa svojom borbenom tehnikom i oružjem. Evo šta je nedavno ispričao pomoćnik komandira bataljona dobrovoljaca „Prizrak" („Duh"), Vladimir Stepanov:

Plaćenici sa Zapada se i ne skrivaju. Na primer, znam da su protiv dobrovoljaca (milicije) došli da se bore Poljaci, oni idu u borbu sa svojom tehnikom i sa svojim ekipama: avionima i tenkovima. Tehnika zemalja Istočne Evrope sada se isporučuje Kijevu. Zato i nastavljaju da koriste protiv nas sve nova i nova oklopna vozila, bez obzira na to što smo mi uništili ogroman broj…

O „divljim guskama" može se naširoko pričati. Ali, glavno se već dogodilo: za američkim plaćenicima u avgustu su počeli da odlaze svojim kućima „zli" Poljaci, „meki" Litvanci, „intelignentni" Šveđani, „elegantni" Francuzi, „slabi" Hrvati itd. Zašto?

Zato što su bivši dobrovoljci (milicija) Novorusije brzo postali prava, efikasna armija koja je krajem avgusta krenula u ofanzivu na svim frontovima. Početkom septembra su čak i vojnici iz NATO podigli ruke u vis. Kada biste samo znali, dragi čitaoci, sa kakvim zadovoljstvo prepisujem izveštaj iz nemačkog časopisa Špigl (Der Spiegel):

„U Severnoatlantskoj alijansi sa skepsom gledaju na perspektive Kijeva u borbi sa snagama Donjecke i Luganske Republike i faktički priznaju poraz ukrajinskog rukovodstva u vojnom konfliktu. Nakon što su dobrovoljci (milicija) preuzeli kontrolu nad aerodromima u Lugansku i Donjecku, njihova premoć je postala očigledna."

Dužan sam da primetim da bi pobede armije juogoistoka bile nemoguće bez podrške, pomoći i direktnog učešća u borbrenim dejstvima dobrovoljaca iz raznih zemalja.

 

      Sloveni dolaze

 

Prvi su na stranu narodne samoodbrane stali Rusi, Belorusi i Srbi. Mnogi od njih uzeli su aktivno učešće u zaštiti Krima od neobanderovskih elemenata, a sada učestvuju u borbama za oslobođenje gradova i sela Novorusije. Pored Slovena, tu su i borci evropske antifašističke internacionale. Tako da, na neki način, Novorusija danas liči na Španiju za vreme Franka. U Donbas su stigle španske, francuske i italijanske patriote, a ima čak i Uzbeka, Čečena, Inguša itd, itd. Internacionala! Postoji i internacionalna brigada.

Kao što ste primetili, istakao sam u međunaslovu to da: „Sloveni dolaze". Uobičajenije je za Evropu i Ameriku i opasnije zvuči: „Rusi dolaze". Ali, neću mnogo da dužim o ruskom učešću u borbi Novorusije sa vlastima u Kijevu. Reći ću samo to da regularnih jedinica ruske armije tamo – nema. Dobrovoljaca, a u suštini je reč o bivšim vojnicima, ima mnogo, verovatno više od tri hiljade. Cela armija Novorusije ima oko 20 hiljada vojnika, a njeni redovi se stalno popunjavaju. A povodom fraze „Rusi dolaze" – to je izraz koji se često koristio na Zapadu u vreme hladnog rata i koji je oličavao navodnu dominantnu vojnu pretnju za zemlje NATO od strane SSSR-a. Frazu: „Rusi dolaze" pripisuju ministru odbrane SAD Džejmsu Forestolu koji je izvršio samoubistvo dok se nalazio na psihijatrijskom lečenju. Po jednoj od verzija, upravo sa tom frazom na ustima on je skočio sa prozora bolnice.

 

      Četnici sa Krima

 

Tabloid je već kratko pisao o tome da su u vreme pripreme i sprovođenja referenduma na Krimu, srpski četnici pomagali u održavanju reda. Oni su bez oružja patrolirali ulicama gradova, pomagali u organizovanju glasanja na biračkim mestima. Kada su kijevske vlasti počele u Novorusiji kaznenu operaciju, Srbi nisu ostali po strani. Pre nego što su se premestili u Donbas, predsednik četničkog pokreta Bratislav Živković razgovarao je sa novinarima o predstojećem putu. Navešću nekoliko kratkih delova, bez svojih komentara, jer je i bez njih sve jasno.

Moji ljudi su došli na jugoistok Ukrajine, gde je bilo veoma opasno. Kada smo dobili poziv od naše braće kozaka, krenuli smo za Donjeck. Prvo smo se bavili sakupljanjem humanitarne pomoći. Rusi se brižno odnose prema nama, uopšte prema svim dobrovoljcima iz drugih zemalja – u pakao nas ne šalju. Zatim smo prošli sedmodnevnu obuku.

– Kakvim snagama raspolažemo u Novorusiji? U početku je 10 četnika formiralo odred Jovan Šević. Naglašavam da je ime odredu dato u znak poštovanja prema osnivaču Slavjano Srbije. Uzgred, sada je to Slavjanosrpski rejon Donjecke oblasti. Ovde su se, u vreme Katarine velike, doselili Srbi.

– Kakve zadatke izvršavaju četnici? U početku su nas molili da pomognemo u obezbeđivanju bezbednosti humanitarnih konvoja koji su iz Rusije stizali u gradove Novorusije. Kao i na Krimu, naša misija je pre svega humanitarna, mi se brinemo da ljudi dobiju hranu i lekove, deca – pelene, mleko itd. Prilikom nastupanja ukrajinskih nacista ljudi su gladovali, bili su im potrebni voda, hleb, lekovi.

– Kako smo obezbeđivali transporte humanitarne pomoći? Na Krimu nismo imali oružje. Ali, nemojte misliti da su četnici trčali ispred kamiona i vikali ukrajinskim vojnicima ili banditima nacionalne garde: „Braćo, molimo vas, ne pucajte u nas!"

Jasno je da Donjeck nije Krim, u Novorusiji se vodi rat i srpski četnici nisu razočarali. Srbi su stali rame uz rame sa Rusima kako bi svoj bes svalili na glave poljsko-ukrajinskih nacista. Neće im biti lako: Sloveni umeju da se bore.

– A u Lugansku smo dostavljali municiju i lekove za vojnike dobrovoljaca (milicije) koje je Nacionalna garda držala pod opsadom. Mi smo se probili do njih, ali ukrajinska armija je uspela da nas blokira. Bili smo pod opsadom oko 12 sati, ali pred svitanje smo uspeli da se probijemo. Gađala nas je artiljerija, a rezultat te paljbe: pogibija jednog borca Luganske narodne armije i ranjavanje jednog borca. Kod nas je bilo četvoro ranjenih, tri četnika i jedan Rus koji je stupio u naš odred. To je – rat.

P.S. Iz Srbije u Novorusiju stižu novi dobrovoljci. Odred "Jovan Šević" porastao je i sada broji 35 boraca. Sada ga nazivaju Slavjanski četnički odred, jer osim Srba u odredu ima i dobrovoljaca iz drugih slovenskih zemalja. Četnici koordiniraju svoje delovanje sa komandom armije Novorusije i predstavljaju jednu od najsposobnijih vojnih jedinica dobrovoljaca.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OPSTRUKCIJA IZVOZA: SVESNO NANOŠENJE ŠTETE DOMAĆEM PROIZVOĐAČU I POGAŽENA REČ KOJU ĆE NAM RUSIJA ZAPAMTITI…

15. септембра 2014. Коментари су искључени

 

Prikrivene sankcije koje je predsednik Vlade Aleksandar Vučić uveo Rusima neće moći večno da ostanu tajna. Vlada Srbije će pre ili kasnije morati da prekine ovu dvostruku igru i sa Ruskom federacijom započne korektne odnose, ili da se suoči sa potpunim sunovratom. Pokušaj zavođenja sankcija Rusiji, Evropsku uniju su do sada koštale 90 milijardi dolara, a šteta za Srbiju tokom narednih meseci popeće se na milijardu evra. Ali, bez obzira na to, Vučićeva vlada vrši opstrukcije izvoza u Rusiji tako što je izvozna procedura takva da izvoznici u Rusiju čekaju na neograničeno dugo.

 

                    Vuk Stanić

 

Zbog ovoga su kontigenti za Rusiju proteklih meseci stizali sa zakašnjenjem, dok su izvoznici ispadali neozbiljni. Veliki broj špeditera koji rade u Vojvodini, takođe učestvuje u rastezanju procedure, kada se pojave novi privredni subjekti koji žele time da se bave.

Usled smišljene opstrukcije izvoza u Rusiju od strane Vučićeve vlade, srpski privrednici su izgubili više od 300 miliona evra. Dodatnih sedam stotina miliona evra biće manji izvoz u Rusiju, jer su srpske mesne prerađevine dobile zabranu plasmana na ovo tržište.

Na prvi pogled delovalo je da će od EU sankcija Rusiji, Srbija imati velike koristi i izvoz u ovu zemlju je počeo da raste. Izvoz je još uvek u porastu, ali se privredni subjekti koji izvoze u Rusiju, sada nalaze pod pritiskom organa poreske uprave.

Nekoliko privrednika koji posluju sa ruskim firmama suočilo se proteklih nedelja sa nenajavljenim kontrolama poreske uprave. Ispostavilo se da poreski inspektori ne znaju šta traže, ali da od pretpostavljenih imaju naređenje da pronađu bilo šta. Ovakve kontrole usledile su nakon što je Evropska unija kontaktirala Aleksandra Vučića objašnjavajući mu putem demarša da Srbija nije samostalna i suverena država.

U demaršu koji mu je uručen pisalo je da će Srbija biti kažnjena ukoliko pomogne privrednicima da povećaju obim izvoza u Rusiju. Ono što ne piše, a rečeno mu je usmeno je da očekuju da izvoz Srbije u Rusiji prestane da raste.

Kako su kontrole privrednika usledile nakon ovih susreta, mnogi su pomislili da je naredbe o ovakvom postupanju izdao lično Vučić. Krugovi bliski premijeru, međutim, tvrde da nemaju veze sa tim i da je u pitanju igra koju im smeštaju, kadrovi G17 i DS, ranije instalirani u Poreskoj upravi.

Poreska uprava, na žalost, nije jedina državna institucija koja je udarila po onima koji sarađuju sa ruskim privrednicima. A, sve te ustanove, odgovaraju lično Vučiću! Jasno je ko ovde laže i vrši neviđenu presiju na izvoznike u Rusiju.

Pojavili su se carinici i službenici raznih ministarstava, koji opstruišu izvoz u Rusiju, tako da Vučićeve reči: "Nećemo uvoditi sankcije Rusiji" počinju da budu prazno slovo na papiru.

Podsetićemo da se zbog neprofesionalnog ponašanja službenika Ministarstva poljoprivrede Srbije, lista proizvoda koji mogu bez carine da se izvoze u Rusiju skratila. Sa liste su skinute mesne prerađevine koje je Srbija ranije mogla da izvozi u Rusiju. Sada to više niko ne može, jer je bivši ministar poljoprivrede Dragan Glamočić, nastavio praksu ovog ministarstva i dodatno srozao propise o kvalitetu hrane.

Nova ministarka Snežana Bogosavljević se poput ranijih ministara ne meša preterano u svoj posao. Ona ne preduzima ništa da ispravi postojeće pravilnike zbog kojih je zdravlje stanovništva ugroženo, a u Rusiju možemo od hrane da izvozimo samo smrznuto meso.

Ona i raniji ministri ministarstvo vode na takav način da je hrana koju jedemo opasna po zdravlje: puna je GMO organizama, antibiotika, olova, žive, kokcidiostatika, hormona i sedativa, pa su i Rusi sa razlogom rezervisani u odnosu na naše proizvode…

 

      Ko učestvuje u rastezanju procedure izvoza u Rusiju

 

Posle detaljne analize čega sve ima u našem voću, povrću, mesu, kukuruzu, nadležne ruske inspekcije uvele su dodatne analize i testiranja. Samo kvalitet može u Rusiju, poručili su tamošnji eksperti koji se nisu libili da udare i na moskovski Mekdonalds. Hrana biljnog porekla za sada nije dobila zabranu, ali je po pitanju mesa iz Srbije za Rusiju moguće da se izvoze još samo smrznute polutke ili žive (ali zdrave) životinje. Izvoz mesa sveden je na izvoz svinjskih polutki, jer goveđeg, ovčijeg, jarećeg nema ni za naše potrebe.

Osim svinjskih polutki dovoljno ima i smrznute piletine, ali je ona puna hormona i antibiotika, pa ne može da prođe ruske provere. U toj zemlji na crnu listu je dospela i američka piletina iz istih razloga kao i naša. Iz navedenog se vidi da, službenici naše države rade sve da se izvoz ne poveća, sada kada je hrana Rusima najpotrebnija.

Vučić će verovatno kada ga sa statističkim podacima suoče komentarisati da on nije kriv i da u pitanju nisu ljudi koje je u državnoj upravi zaposlila Srpska napredna stranka.

Javnost će mu možda i poverovati, osim ako narod ne bankrotira usled povećanog oprezivanja sirotinje i prazne državne kase koju nije napunio jer je propustio šansu izvoznog rasta ka Ruskoj federaciji. Osim toga, nigde u svetu se za loše poslovanje ne može okriviti sekretarica, već isključivo direktor, kao što ni za loše vođenje Vlade ne mogu da budu krivi pomoćnici i sekretari, već isključivo ministri i premijeri.

Zato, ni kada dođe trenutak da se istraži ko je kriv za loš privredni rast i propuštenu šansu za saradnju sa Rusima, neće biti krivi pomoćnici ministra koje je instalirala strana služba, već isključivo Predsednik Vlade, Aleksandar Vučić. On ih ne smenjuje, a na funkcije postavlja i ljude koji su još u vreme DOS-a pokazali da su kriminalci i državni neprijatelji.

Sa druge strane, Vučićevu situaciju otežava i činjenica da mu je iz EU krugova skrenuta pažnja da ne kažnjava carinike, koji su nedavno uhvaćeni da namerno rastežu proceduru carinjenja robe prilikom izvoza u Rusiju.

Za većinu roba iz naše države, izvoz u Rusiju je bez carine, ali da bi roba u Rusiju pod tim režimom ušla, potrebno je da se prethodno podvrgne ovdašnjoj izvoznoj proceduri. Tu proceduru sprovodi carina.

Ceo postupak ranije je trajao najviše 48 sati, ali, od kada je Rusija pod sankcijama, našim izvoznicima se dešava da na papire čekaju i do deset dana. Zbog ovoga su kontigenti za Rusiju proteklih meseci stizali sa zakašnjenjem, dok su izvoznici ispadali neozbiljni.

Veliki broj špeditera koji rade u Vojvodini, takođe učestvuje u rastezanju procedure, kada se pojave novi privredni subjekti koji žele time da se bave.

Zapravo među prevoznicima i proizvođačima je rasprostranjena je priča da ko nije već ušao u posao sa Rusima, to ne treba ni da pokušava jer su tu vrata svima zatvorena, a nakon demarša Evropske unije, država tu nikome neće ni pomagati.

U praksi postoji armija malih proizvođača koji proizvode robu koja bi mogla bez carina da se izvozi u Rusiju, ali se svako suočava sa nekim vidom hendikepa. Postoje proizvođači koji imaju problem sa plasmanom, jer ne proizvode dovoljno, robe.

Za njih bi rešenje bilo da se udruže sa drugim mali proizvođačima, ali ne postoji centar koji bi mogao da posreduje u takvim dogovorima. Takav centar bi mogao da ih poveže i sa prevoznicima, koji ne proizvode ništa, ali imaju međunarodne transportne dozvole za Rusiju.

Normalna država bi u ovakvoj situaciji osnovala agenciju, koja bi spajala privredne subjekte i izvoz bi rastao.

Na žalost, Vučić se obavezao da to neće raditi. Premijer je zvaničnicima EU,obećao i da neće biti ni kredita za podsticaj izvoza u Rusiju, tako da oni koji poseduju zemlju, ili druge kapacitete, ne mogu da računaju na jeftina sredstva iz budžeta kakva su u Srbiji u vreme Dinkića dobijali stranci za pokretanje proizvodnje.

Na ovaj način Vučić je i javno priznao da više nismo suverena i nezavisna država. Nikada od petog oktobra do danas nije bilo jasnije da je nad Srbijom uspostavljena kolonijalna uprava velikih sila.

Ovde se otvara i pitanje zašto evropski zvaničnici poput Dejvida Kamerona i Angela Merkel, nisu predvideli neku kompenzaciju štete za srpsku privredu, kada su nas pozvali da se priključimo sankcijama Rusiji. Ako nam dobro misle bio bi red da na primer: EU dok traju sankcije da Srbiji izvozi robe u EU pod istim uslovima kako izvozi i u Rusiju, a firmama koje odustanu od Rusije i plasiraju robu na tržište EU, Unija bi mogla platiti umesto njih sve poreze doprinose za radnike.

Naravno, ovakvi predlozi ne stižu iz Evropske unije, iz Unije stižu demarši, pretnje i lažna obećanja, koja za cilj imaju dalje srozavanje srpske ekonomije.

 

      Nasilje Brisela i nad građanima EU

 

Paradoks je to što je većina zemalja članica pristupila EU, baš zbog ekonomskih pogodnosti. Osinivanju EU, prethodilo je stvaranje Evropske zajednice, organizacije koje su za cilj imale uglavnom unapređenje privredne saradnje, dok su spoljna politika i nacionalni identitet bile kategorije koje niko nije dirao. Danas bi mnogi voleli da izađu iz kola u koje su se uhvatili, ali kao što Brisel obzira nema prema Srbima, nisu mu svete ni želje građana država članica.

Danas su u Evropskoj Uniji načela zajedničke spoljne politike i bezbednosti stavljeni ispred nacionalnih i ekonomskih interesa. Briselski političari i evropska štampa bez pardona propagiraju rusofobiju. Najtiražniji listovi u Nemačkoj i Holandiji na naslovnim stranama su objavljivali bez ikakvih dokaza, da je predsednik Ruske Federacije, Vladimir Putin odgovoran za poginule Holanđane u malezijskom avionu Boing 777.

Naslovi poput: "Putin je ubio moju ćerku" bili su danima normalna stvar. Kada je stvorena atmosfera u javnosti da treba mrzeti sve što je rusko, Amerika i Evropska unija uvele su Rusiji sankcije.

Na kraju su mediji prestali da se bave ovom temom, a u javnosti se nije pojavio nijedan relevantan dokaz da Vladimir Putin ima veze sa obaranjem ovog aviona. Nije se pojavio nijedan dokaz da sa obaranjem aviona imaju veze borci za nezavisnost istočnih provincija Donjeckoj i Luganskoj oblasti, dok sve više indicija ima da je avion oborila upravo Ukrajinska vojska! U međuvremenu građani EU, sa kojima je manipulisano tokom krize vezane za obaranje malezijskog aviona su se pobunili.

Španski seljaci su na protestu protiv sankcija kojima je njihova zemlja morala da se priključi, zapalili zastavu Evropske unije i pobacali voće koje ne mogu da prodaju Rusima.

Nezadovoljni sankcijama prema Rusiji su čak i u Estoniji, Finskoj, Norveškoj, Italiji. Sve ove zemlje veliki deo svoje proizvodnje plasiraju na rusko tržište, a zbog ruskih kontramera sada trpe veliku štetu. Najteže je grčkim seljacima, kojima zbog krize u kojoj se zemlja nalazi ne mogu da očekuju ni pomoć Vlade, dok će naknada za gubitak od neostvarenih poslova sa Rusijom pokriti tek deset odsto štete. Mnogi grčki poljoprivrednici i stočari će bankrotirati.

O svemu ovome bojažljivo su počeli da pišu i Evropski mediji. Za to vreme ukrajinska vojska je raketnim bacačima gađala civilne ciljeve. Ubijali su žene i decu, dok su vojnici masovno dezertirali i bežali u Rusiju. Umesto da preispitaju svoju spoljnu politiku, koja sada zvanično podržava ratne zločine nad ruskim stanovništvom u Ukrajini, EU se odlučila da zajedno sa Amerikom uvede dodatne sankcije Rusiji.

Ponovo se počelo sa medijskom pripremom, ovog puta nije spominjan avion malezijske kompanije, ali je izmišljena kopnena intervencija Ruske vojske u Ukrajini. Ponovo se medijima nude pseudo dokazi. Fotografije na kojima se ništa ne može razaznati, šalju se medijima uz propratno pismo kako je to satelitski snimak koji navodno dokazuje upad ruske armije u Ukrajinu. Ovaj put, svesni da su u prošlosti putem medija i ranije plasirane laži kao na primer o oružju za masovno uništenje u Iraku, građani EU, počeli su da se suprotstavljaju ovoj suludoj spoljnoj politici.

Najbolji primer koliko je EU postala nepopularna je činjenica da je u Nemačkoj na lokalnim izborima u parlament prvi put ušla partija AD, koja je protivnik EU. S obzirom da se Nemačka smatrala motorom EU i da su njeni građani u najvećoj meri podržavali tu zajednicu ovo je pokazatelj da su nemci počeli da budu svesni štetnosti spoljne politike Unije.

 

      Protiv rusofobije, za spas Evrope

 

Trenutno u spoljnoj politici EU nije zastupljen ekonomski interes nijedne države članice, ali jeste zastupljen interes pojedinih globalnih korporacija koje posluju u Sjedinjenim državama i bave se proizvodnjom oružja.

Kolika je moć globalnih korporacija koje tresu EU i SAD, govori i činjenica da svi koji nisu želeli da se priključe preporučenoj rusofobji bivaju kritikovani. Italijanska ministarki spoljnih poslova Federika Mogerini je u više navrata "osuđivana", što nije javno kritikovala predsednika Rusije Vladimira Putina. Njeno imenovanje na mesto šefa diplomatije EU, nije rado prihvaćeno u ratno-huškačkim krugovima NATO pakta, koji će je narednih dana verovatno staviti pod veliki pritisak. Osim običnih građana EU i pojedine države članice, su shvatile da nove sankcije prema Rusiji nisu baš pametna ideja.

Austrija, Slovačka i Češka čak i zvanično nisu oduševljene novim predlogom proširenih sankcija. Austrijski kancelar Verner Fajman je vrlo hrabro kritikovao spoljnu politiku Unije prema Rusiji. Protiv sam beskorisnog zveckanja oružjem i protiv sam daljih sankcija, koje samo nama samima i našoj privredi štete, rekao je Fajman.

Ni Slovački premijer Robert Fico ne želi više da podržava ovakvu politiku EU prema Rusiji. On je otvoreno najavio da će uložiti veto i izjavio je da su sankcije beznačajne i kontraproduktivne.

-Nema smisla uvoditi nove sankcije. Glasaću protiv, za dobrobit evropske ekonomije i naroda Republike Slovačke, izjavio je on.

Bojkotu novih sankcija pridružio se i Bohuslav Sobotka, predsednik Češke Vlade.

-Neverovatno je da je EU odlučila da uvede nove sankcije Rusiji, a da nije prethodno razmotrila druge načine da zaustavi nove sukobe u Ukrajini, u kojoj svakodnevno raste broj žrtava. Trebalo je da predložimo strategiju za zaustavljanje krvoprolića, a ne da pretimo novim sankcijama, koje će samo nama škoditi, zaključio je Sobotka.

Niko se za razliku od Vučića nije izjašnjavao po pitanju aneksije Krima, tu treba naglasiti i da Krim ne može biti ista pričao kao i Kosovo. Jer na Krimu nije izvršen genocid nad Ukrajincima, već se Ruska većina opredelila mirnim putem za promenu granica. Ovako nešto je dozvoljeno međunarodnim pravom. U slučaju Kosova postoji stvaranje države putem genocida nad narodima sa kojima se deli teritorija što je suprotno svim principima međunarodnog prava i povelji Ujedinjenih nacija.

Bilo bi lepo da Vučić još jednom otvori udžbenike međunarodnog prava, koje mu još od studentskih dana stoje na policama, a koje je često citirao dok je bio radikal i prestane sa pričom da je Krim isti slučaj kao Kosovo.

Osim deklarativnog protivljenja sankcijama Rusiji, trebalo bi da naredi i sprovede kraj opstrukcije, Južnog Toka i kraj opstrukcije izvoza u Rusiju. Ne zato što treba da bude rusofil i voli Putina, već zato što za tim postoji opravdani ekonomski interes. Vučiću bi neko trebalo da skrene pažnju da je Srbija pred bankrotom. Treba mu reći da oporezivanje penzija neće pomoći, kao što nam ni i EU neće pomoći, niti će nas primiti u članstvo kada bankrotiramo.

 

     A 1.

   Mihajlović: Ne vršim opstrukciju izvoza u Rusiju

Isražujući priču da potpredsednica Vlade Srbije Zorana Mihajlović, vrši opstrukciju izvoza u Rusiju, tako što prevoznicima uskraćuje dozvole za međunarodni transport u ovu zemlju, istraživački tim redakcije od potpredsednice je zatražio da se izjasni o broju dozvola koje smo od Rusije tražili. Ministarka je izjavila da ona sigurno na taj način ne vrši opstrukciju izvoza u Rusiju i kao dokaz ponudila listu neiskorišćenih i izdatih dozvola. Iz Ministarstva je takođe poslata i sledeća zvanična informacija:

"…Sa Ruskom federacijom za 2014. godinu, razmenjeni su sledeći kontigenti :

1. Bilateralno tranzitne dozvole, koje važe za sva vozila, razmenjene su sa ruskom federacijom u količini od 6.500 dozvola od kojih je 3.822 iskorišćeno, a 1.069 je kod prevoznika neiskorišćeno. U ministarstvu je preostalo još 1.609 ovih dozvola, tako da se kao neizdato vodi 24, 07 odsto.

2. Bilateralno tranzitne dozvole za hladnjače, razmenjene su u obimu od 1.000, od čega je 629 iskorišćenih dozvola, dok je kod prevoznika 143 ovih dokumenata. U ministarstvu ih je preostalo čak 228, što je u procentima izraženo 22,8 odsto.

3. Kada su u pitanju dozvole za treće zemlje, razmenjeno je njih pedeset, a iskorišćeno ih je tek jedanaest, u kod prevoznika se nalazi 25 ovih dozvola. U ministarstvu ih je moguće povući još trinaest što čini ukupno šest odsto nerealizovanih dozvola.

Osim ove tri kategorije u fondu ministarstva je ostalo još tri odsto dozvola za hladnjače kao i ukupno 143 dozvole za sve ostale kategorije trećih zemalja nema…".

Podaci koje je ovde iznelo nadležno ministarstvo govori jasno da je ovoliko broj neiskorišćenih dozvola direktna posledica smišljene opstrukcije izvoza u Rusiju, kreirana od strane Vlade Srbije, odnosno Aleksandra Vučića. Sad je jasno i zbog čega su čelnici Evropske unije "odobrili" Vučiću da se zvanično ne pridruži sankcijama. Jer, on i to, kao i sve druge podlosti, radi iza leđa, nezvanično.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

„BULGARTABAK“ : TRŽIŠTA NA BALKANU ZAHVALNA ZA DISTRIBUCIJU ŠVERCOVANIH CIGARETA

8. септембра 2014. Коментари су искључени

 

Nekada najveća državna bugarska duvanska industrija, "Bulgartabak", kao balkanski gigant, postala je meta regionalne duvanske mafije. Pre, za vreme i nakon privatizacije, "Bulgartabak" je bio na meti američkog "Filip Morisa".

Kad su amerikanci uvideli da neće dobiti "Bulgartabak" za male pare, krenuli su u rat protiv ove bugarske kompanije koju su u međuvremenu kupili Rusi. "Filip Moris" sve čini da satre "Bulgartabak", pa koristi i balkansku duvansku mafiju za falsifikovanje brendova i šverc lažnih cigareta koje nose ime bugarskog proizvođača. U tome im pomaže i jedan član bugarskog parlamenta, Dilian Peevski, koji je jedan od ključnih ljudi duvanske mafije u ovoj zemlji.

 

                 M. Hadžić

 

Bugarska duvanska industrija, "Bulgartabak", bila je, kao i sva slična stara socijalistička preduzeća na Istoku posle pada komunizma, na udaru kriminalnih klanova, korumpiranih političkih oligarhija i najvećih monopolskih kompanija u svetu, kao što su "Filip Moris" i "Britiš tobako". "Filip Moris" je hteo da kupi bugarski "Bulgartabak" još 2011. godine, što je izazvalo proteste duvanskih radnika u Sofiji.

Prethodno je Ričard Morgan, direktor "Filip Morisa" za Bugarsku i Rumuniju, procenio da će im "Bulgartabak" biti glavni konkurent u narednim godinama i da "nešto hitno mora da se uradi". Umesto da ulažu u kupovinu, gospoda iz "Filip Morisa", setila su se nečega mnogo jednostavnijeg i jeftinijeg. Zvanično, "Filip Moris" je preko bugarskih medija razglasio "da je odustao od kupovine".

Ubrzo je na scenu stupila austrijska firma "BT invest GmbH", u većinskom vlasništvu ofšor kompanije ruske VTB banke, sa idejom da preuzme 79,83 odsto "Bulgartabaka" za 100,1 milion evra.

Američka kompanija je odmah finansirala protest 500 radnika "Bulgartabaka", kako bi sprečili Ruse da uđu u pregovore, ali je sve prošlo bledo i nezapaženo. Čak je i šef Nacionalne agencije za privatizaciju Bugarske, Emil Karanikolov pokušao da "reklamira" američki "Filip Moris", japanski "Džepen tobako internešenel" i korejanska korporacija KTG, kao glavne potencijalne kupce, dajućim im, mimo zakona, prednost. Ali, ni to nije imalo efekta.

"Filip Moris" je još mnogo ranije, sa velikom lakoćom došao u posed Duvanske industrije u Nišu, nakon poznate, veleizdajničke ponude koju su ovoj američkoj kompaniji omogućili tadašnji srpski ministri, Aleksandar Vlahović i Božidar Đelić.

Kupovina "Bulgartabaka" bila im je preveliko ulaganje, jer su planirali da se od ove državne kompanije okoriste na drugi način, i to tako što su imali "strategiju" da iscrpljuju sve druge ponuđače i navode radnike na proteste prilikom svakog pokušaja privatizacije od strane konkurentskih kompanija. Posebno onih iz Ruske federacije.

Ipak, ne videći drugi izlaz, u oktobru mesecu 2011. godine, Bugarska je prodala svoju monopolističku firmu za proizvodnju duvana "Bulgartabak", posle pet neuspešnih pokušaja u proteklih trinaest godina. Transakcija je opet, uz podršku iz "Filip Morisa", bila propraćena protestima zaposlenih.

Prema ugovoru vrednom 100 miliona evra, koji je potpisan 13. septembra između Agencije za kontrolu privatizacije i post-privatizacije i predstavnika austrijske firme BT Invest, 80 odsto akcija "Bulgartabaka" je planirano da ide kupcu, koji je u vlasništvu kompanije VTB Kapital, investicionom krilu ruske državne VTB Banke.

Tadašnji generalni direktor VTB Kapitala Atanas Bostandžijev rekao je da ruski kupac planira da uloži oko milion evra u bugarsku kompaniju u prvoj godini poslovanja, a da će narednih godina biti investirano još pet miliona, te da je strategija VTB Kapitala predviđa dalje širenje poslovanja i ulazak na nova tržišta, uključujući i centralnu i istočnu Evropu.

Ugovor sa Rusima ima više klauzula ubačenih na insistiranje sindikata radnika u tri fabrike "Bulgartabak"-a u Sofiji, Blagoevgradu i Plevenu. Te klauzule garantuju da novi vlasnik neće promeniti glavne delatnosti kompanije u narednih deset godina i da neće dozvoliti njenu likvidaciju ili nelikvidnost.

Ruski kupac je prihvatio sve, čak i to da neće smanjivati svoj udeo u kompaniji u narednih pet godina i da mu neće biti dozvoljeno da vrši bilo kakve strukturne promene ili transformacije unutar grupe! Takođe, spremno su potpisali i da će kupovati pet hiljada tona bugarskog duvana godišnje! Jedan od najznačajnijih uslova koji su Rusi takođe potpisali sa "Bulgartabakom", bio je i održavanje nivoa zaposlenih u "Bulgartabaku" i njegovim filijalama na nivou iz 2010. godine.

Upoređujući način na koji je "Filip Moris" ušetao u Duvansku industriju Niš, zahvaljujući korumpiranim srspkim ministrima, Vlahoviću i Đeliću, "Bulgartabak" je sa ruskim kupcem samo dobio priliku da napreduje.

Ali, "Filip Moris" ne miruje, nego "potpaljuje" radnike "Bulgartabaka" koji opet protestuju, tvrdeći neosnovano da je konkurs za prodaju bio namešten u korist BT Investa. Ipak, ni taj pokušaj diskreditacije nije uspeo.

Igre "Filipa Morisa" oko "Bulgartabak"-a ovim nisu završene. Na svetskom tržištu rezanog duvana, "Filip Moris" sve čini da osujeti svoju konkurenciju, tako i "Bulgartabak".

Uprkos svemu, "Bulgartabak" širi poslovanje. Tako je ova kompanija, prošle godine u junu mesecu, kupila i posrnulu banjalučku Duvansku industriju. Izvršni direktor ove duvanske kompanije, Vencislav Čolakov, potpisao je sa vladom Republike Srpske najpre Memorandum o razumevanju, a onda i ugovore sa preuzimanjem obaveza.

Od tog momenta, otvorila su se i vrata za nove poslove balkanskih švercera duvana…Naime, ubrzo nakon preuzimanja Fabrike duvana u Banjaluci, "Bulgartabak" upada u zamku distributera, a dobija i "krtice" unutar same kompanije, koje otvaraju takozvano "crno tržište" duvana i organizuju prodaju cigareta bez akciza (markica).

Distributeri "Bulgartabaka" u balkanskim zemljama, počeli su da prodaju i dobro poznati bugarski brend "Eva", ali falsifikovani! Banjaluka kao i cela Bosna i Hercegovina, poslužili su kao odličan teren da i drugi švercovani duvanski proizvodi iz "Bulgartabaka" dolaze u distributivne mreže.

Odlična prodaja slim (ultratankih) cigareta "Eva", bio je razlog da ih duvanska mafija "prepozna" kao izvor zarade. U svim postojećim prodajnim mrežama "Bulgartabaka" ("Gledis 2006" iz Drača, "Interevropa logistik usluge" iz Zadra, "Feniks sekjuriti" iz Tetova, "Trokadero" iz Prištine "Real" iz Pogradeca i "Balkan monark" iz Tirane), pojavile su se falsifikovane cigarete marke "Eva".

Postavilo se i pitanje: za koga rade te distribucije? Po svemu sudeći, rat koji "Filip Moris" vodi protiv ruske kompanije koja je kupila "Bulgartabak", i dalje traje. U tom ratu, amerikanci se koriste i duvanskom mafijom i distributerima "iz lojalnih zemalja" poput Albanije, Hrvatske i nadridržave Kosovo.

Dobro pozicioniran u bugarskom društvu, ali korumpiran, iza svih poslova "na crno", koji se na štetu "Bulgartabaka" odvijaju, stoji bugarski advokat, narodni poslanik i tajkun, Dilian Peevski, sin Irene Krasateve, vlasnice najvećeg bugarskog izdavačkog i štamparskog preduzeća, kao i lanca distributivnih mreža.

Sredinom juna ove, 2014. godine, tri osobe su uhapšeni zbog umešanosti u pokušaj navodnog ubistva Peevskog, ali su na kraju pušteni zbog nedostatka dokaza. Diplomatski izvori iz Sofije, u pojedinim zapadnim medijima izneli su mogućnost da je Peevski oteo deo profita duvanskoj mafiji, koji mu nije pripadao, pa je skovana zavera protiv njega.

Dva bugarska poslanika tvrde da je Peevski "morbidan ludak", spreman da inscenira takve stvari, ali i da je bogatstvo stekao kriminalom u koji je dospeo zajedno sa svojom majkom, od koje je i naučio "zanat" pljačke, falsifikovanja i prodaje akcizne robe putem distributivne mreže.

Sa druge strane, nisu nepoznati ni koruptivni poslovi koje je Peevski radio za američke i evropske kompanije, među kojima je i "Filip Moris". Zaključke iz toga nije teško izvesti.

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KO ŠTITI ŽUTU MAFIJU, POREDAK, VEZE I NOVAC U KLINIČKOM CENTRU SRBIJE?!!

2. септембра 2014. Коментари су искључени

 

Objavljivanjem pisma koje smo dobili iz Kliničkog centra Srbija, vraćamo se ponovo na front, pokušavajući da pravdi privedemo zdravstvenu mafiju. Saradnja zaposlenih u zdravstvu mnogo će nam pomoći da mafiju makar uzdrmamo, dok i Vučić, koji je njihov sadašnji zaštitnik, ne ode zauvek iz politike i života.

 

                Piše: Insajder L – 9

 

Najveća zdravstvena ustanova u Srbiji (KCS) ponovo je u rukama iste mafije. Tačnije, sve do sada objavljene analize o tome kako je kriminal tamo rešen su obična laž.Tako je, na primer, umesto profesora Delića, na mesto direktora Klinike za infektivne bolesti, direktor KCS-a Miljko Ristić, postavio dr Mijomira Pelemiša, koji je u tesnoj vezi sa Predragom Peškom, pa je to očigledno bilo na njegov zahtev.

Izjava profesora Miljka Ristića da ne zna za mahinacije Pelemiša, i da čak ne zna za sudski proces koji on ima zbog mobinga nad kolegama, naravno da je neistinita, a sve više ih Ristić iznosi u poslednje vreme, jer se tako brani od odluka koje tu ustanovu vode u potpuni kolaps.

Jova Atanasijević samo je na papiru šef pravne službe KCS-a, a pravi šef je Mile Trifunović, poznat po aferi sa stanovima Kliničkog centra Srbije, koji nikada nisu dodeljeni radnicima sa zvaničnih lista, nego njegovim mentorima poput Predraga Peška i drugih kriminalaca u zdravstvu.

Bez obzira na brojne članke po novinama koji su objavljivani zajedno sa propratnom dokumentacijom, ova banda nikada nije ni uzdrmana, a kako koji direktor dođe, samo je pitanje dana kada će ga slomiti.

Kod Ristića se to desilo posle slučaja Miodraga Ostojića, koji je otpužen za milionske pronevere, kroz naučna istraživanja iz oblasti kardiologije. Direktor Ristić je čak to na konferenciji za štampu objavio, prilažući relevantnu dokumentaciju. Naravno, i ovo, kao i druge afere su završene po principu tresla se gora, rodio se miš. Profesor Ristić je istinski bio spreman da KCS očisti od kriminala. Ali…Nisu mu dali.

Slično je i bivši direktor Đorđe Bajec optužio Predraga Peška da prima nadoknade za dopunski rad i dežurstva u iznosu od 560.000 dinara, i kad je van zemlje. Navodno ga predao MUP-u, a sve je stornirano čim je Peško preko dr Boška Đukanovića došao do dokumentacije o paljenju 4. sprata u KBC Dragiša Mišović, za koje je direktno Bajec optužen.

Ko ucenjuje profesora Miljka Ristića, trebalo bi sada da ispitaju novinari Tabloida, jer je počeo da postavlja one ljude koji su bili aktuelni, kada je Predrag Peško bio zamenik direktora KC Srbije, a ustvari pravi direktor, jer je u to vreme profesor Vojko Đukić bio marioneta na funkciji, koji se pitao samo ponešto vezano za ORL kliniku, dok je sve ostalo vodio Predrag Peško.

Pre samo pola godine Miljko Ristić je uspeo da spreči promenu Statuta KC Srbije, po kome je i bez doktorata Zlatibor Lončar hteo da postane direktor umesto njega. Tada mu je upravo ekipa Predraga Peška, iz pravne službe, dala logistiku, da spreči izmenu statuta, za koju je bila zainteresovana SNS, kako bi Lončar došao na to mesto.

Odakle saradnja Miljka Ristića sa kadrovima Predraga Peška, kad je poznao da njega i Boška Đukanovića očima ne može da vidi? Otvoreno je govorio, jasno i glasno, nazivajući Peška i Đukanovića "grobarima srpskog zdravstva".

Šta je to Lončar hteo da pokrene u Kliničkom centru, pa su se svi digli protiv njegovog postavljenja? Danima se po kuloarima KCS instruirano pričalo da je "Lončar masovni ubica, da je imao zelenu legitimaciju DB sa činom potpukovnika, da je dobio A6 od Dušana Spasojevića, i da nije izbijao iz Šilerove", a sve, samo da se ne bi dozvolila izmena statuta KC Srbije, po kojoj je Lončar imao pravo da bude direktor, a nije prošlo. Ali je i Vučić rekao svom drugu Zlatiboru: "…Ma, ko ih jebe, sjebaćemo ih drugi put, uzmi ti ministarstvo!". I, tako je i bilo.

Šta je to premijer hteo da sjebe i koga, šta to ima u Kliničkom centru Srbije, od čega i hrabri ‘‘vitez Vučić“ preza, pitanja su za redakciju Tabloida?! A razlog je, jer se Vučić trudi da na sve moguće načine zaštiti žutu mafiju, njen poredak, veze i novac.

Zlatibor Lončar je sapleten, uz punu Vučićevu podršku, samo da žuta mafija ostane u punom borbenom stanju. Zaposlene u KCS čudi što se i ekipa Tabloidovih novinara ućutala, ostavljajući kriminal u zdravstvu po strani.

 

©Geto Srbija

materiijal: List protiv mafije

TROJANSKI KONJ CIA U SRBIJI, I UGOVORNA „POVOLJNA VARIJANTA“ RAVNA KATASTROFI

29. августа 2014. Коментари су искључени

 

Svi poslovi Emirata u Srbiji imaju za cilj samo da služe kao paravan iza koga će se kriti šverc oružja i pranje para, koje će najvećim delom ići posredstvom Mirabanke, finansijske ustanove iz Emirata, koja je nedavno dobila preliminarnu dozvolu Narodne banke Srbije da može da počne sa radom u Srbiji. Navodne investicije Ujedinjenih Arapskih Emirata u Srbiju, pa i one u nekadašnji JAT, nisu samo bezobzirna pljačka ove zemlje, već i paravan iza koga se krije ozbiljan međunarodni kriminal. Nekoliko svetskih medija su o ovome izvestili, upozoravajući da se sve odvija pod nadzorom CIA-e, a da će ceh na kraju platiti građani Srbije koji će najviše ispaštati kada nam evropske države budu ponovo uvele sankcije zbog pomenutih kriminalnih aktivnosti.

 

 

              Milan Malenović

 

Uprkos ovim činjenicama, koje, očigledno, nisu zabrinule domaće bezbednosne službe, Mohamed Dalan, Palestinac i višestruki tajni agent, saradnik CIA-e i specijalni savetnik za bezbednost šeika Muhameda bin Zajeda al Nahjana, obavio je posao "približavanja Srbije i Emirata", čime je otvorio put pranju novca i švercu oružja preko srpskog preduzeća "Jugoimport-SDPR". Za to ga je predsednik Republike, Tomislav Nikolić i odlikovao!

Mesecima najavljivano objavljivanje ugovora između Republike Srbije i JAT-a, sa jedne strane, i Etihada i Ujedinjenih Arapskih Emirata sa druge strane, pretvorilo se u farsu. Na konferenciji za štampu predsednik vlade Aleksandar Vučić pokazao je nekoliko dokumenata, od kojih ni jedan nije onaj originalni, prvobitni ugovor na osnovu koga se već godinu dana odvija saradnja srpske nacionalne aviokompanije i arapskog partnera.

Najstariji je Ugovor o investicijama od 1. avgusta 2013. koji bi trebalo da bude okvirni ugovor po kome se dalje postupa. To nije ugovor sa jasno i detaljno definisanim pravima i obavezama, već samo široko postavljena osnova za dalje dogovore, i nije podoban za praktičnu primenu. Najčudnije je to što pored potpisa predstavnika Etihada nema pečata, a isti nedostaje i na svim ostalim ugovorima.

Ovo ne bi bilo neobično da se radi o primercima ugovora koji su deponovani u Etihadu, ali je više nego čudno, pošto su to ugovori koje ima naša Vlada. Kako, u slučaju spora, Srbija uopšte može da dokaže da je druga strana prekršila ugovor, ako nema od nje potpisan i pečatiran primerak?

Nekadašnji ministar privrede Saša Radulović je otkrio kako taj ugovor nije onaj o kome je govorio, kada je tvrdio da se nalazi zaključan u sefu. Ostala dva ugovora prikazana javnosti su interesantna po tome što su oba zaključena 31. jula ove godine, odnosno dve nedelje pre nego što ih je Vučić obznanio. Jedan je aneks ugovora od pre godinu dana, dok je drugi Okvirni ugovor o transakciji (OUT).

U suštini OUT redefiniše sve ranije zaključene ugovore, pa je nejasno zbog čega je istog dana potpisan i Aneks ugovora o investicijama. Cela ova ujdurma je i zamišljena da bi se narednih meseci pažnja javnosti usmeravala na ovu stranu, kako bi u tišini mogao da bude odrađen jedan drugi posao, o kome se ne priča, a koji je daleko pogubniji po Srbiju.

 

      Crna Gora, Dalanova baza za pranje para

 

Dok će Etihad, po ugovoru, u Air Serbiu investirati najviše do 100.000.000 dolara, i to se objavljuje na svim medijima, dotle se ćuti o ugovoru vrednom 200.000.000 dolara sklopljenom prošle godine između Emirates Advanced Research and Technology Holding (EARTH) iz UAE i srpske kompanije Jugoimport SDPR, a to je samo početak međusobne saradnje.

Pomenuti ugovor se odnosi na prodaju srpskog raketnog sistema ALAS Emiratima, a u planu je daleko šira saradnja. Sa izdvajanjem 19 milijardi dolara samo u 2012. godinu za kupovinu novog oružja i stanovništvom manjim od milion ljudi, UAE je najnaoružanija država na svetu, računajući komade naoružanja po glavi stanovnika.

UAE nije samo veliki kupac oružja, već i jedan od najvećih švercera oružja na svetu. Švajcarska je 2012. privremeno suspendovala dozvole za prodaju naoružanja Abu Dabiju, pošto su ručne bombe proizvedene u Švajcarskoj, a prodate Emiratima, pronađene kod pobunjenika u sirijskom građanskom ratu.

Trgovina je ponovo odobrena, pošto su zvaničnici UAE pismeno obavestili Švajcarce kako "osim ručnih bombi nikakvo drugo naoružanje poreklom iz Švajcarske nije dostavljeno pobunjenicima u Siriji".

Dobro obavešteni izvori tvrde kako je osnov saradnje Jugoimport SDPR-a i EARTH-a, odnosno Srbije i UAE, postavljen u oblasti razmene vojnih obaveštenja, saradnje vojnih policija i specijalnih snaga, kao i na polju informativnih i komunikacijskih tehnologija i visokotehnološke odbrane. Ovo tvrdi portal middleeasteay.net (MEE), specijalizovan za objavljivanje vesti na engleskom jeziku, sa prostora Bliskog i Srednjeg Istoka.

Timoti Eš, jedan od direktora američke Standard Banke, ispričao je novinaru Roriju Donahjuu kako su mu 2013. srpski zvaničnici priznali da znaju da UAE istražuje mogućnosti "nabavke naoružanja koje bi preuzeli njihovi prijatelji u regionu Bliskog i Srednjeg Istoka".

Posle zamrzavanja odnosa između Beograda i Abu Dabija, jer su Emirati bili prva arapska zemlja koja je priznala Kosovo, od 2012. godine, kontakti su sve učestaliji i na sve višem nivou.

Za ovo se pobrinuo Mohamed Dalan, Palestinac i višestruki tajni agent. On je jedno vreme bio glavni obaveštajac u Gazi, i tamošnji moćnik, dok je na vlasti bio Fatah, jer je prethodno bio čovek od poverenja Jasera Arafata.

Bio je i uticajna ličnost Zapadne Obale (nekadašnji deo Jordana, anektiran od strane Izraela), ali je u nemilost pao pošto je vlast preuzeo radikalniji Hamas. Izrael i okupirane teritorije je napustio nakon što ga je juna 2011. palestinski predsednik Mahmud Abas optužio za proneveru novca i špijunažu u korist Izraela.

Centar Dalanovih aktivnosti u Istočnoj Evropi je u Crnoj Gori, čije državljanstvo poseduje od 2012. godine. Engleski portal MEE tvrdi kako postoje jasne indicije da Dalan Crnu Goru koristi za pranje para, koje je ukrao Palestincima.

Dalan ima veliki broj preduzeća registrovanih u Crnoj Gori, među njima Levant International Incorporation, koji se bavi konsaltingom i menadžmentom i Manarah Holding, osnovan za ulaganja u nekretnine. Procenjuje se da Dalan ima oko 120 miliona dolara imetka.

Najbliži Dalanov saradnik je Mohamed Rašid, Kurd iz Iraka, bivši ekonomski savetnik Jasera Arafata, koji je na čelu nekolicine Dalanovih preduzeća. I on sam poseduje više preduzeća u Crnoj Gori, a od firmi u vlasništvu braće Đukanović i ostalih ljudi bliskih režimu Rašidove kompanije su zaradile najmanje 13 miliona evra.

Još jedan partner Dalana je Sami Saviris, egipatski milijarder koji od 2011. ima crnogorsko državljanstvo, i obećava da će uložiti milijardu dolara u izgradnju i uređenje poluostrva Luštica, u Kotorskom zalivu.

Dalan je iskoristio svoje veze (on je specijalni savetnik za bezbednost šeika Muhameda bin Zajeda al Nahjana, prestolonslednika UAE), da organizuje posetu Đukanovića Emiratima, piše engleski portal MEE, tokom koje je crnogorski premijer pohvalio Srbiju svojim arapskim domaćinima, i preporučio im investiranje u srpsku industriju naoružanja.

Potvrdu da je upravo Dalan odigrao ključnu ulogu u zbližavanju Srbije i Emirata nalazimo i u obrazloženju zbog čega je ovom odbeglom Palestincu dodeljen srpski orden. Kako je navedeno u aprilu 2013. odlikovanje mu se daje zbog njegovog doprinosa poboljšanju odnosa između Srbije i UAE!

 

      Šeikovi plaćenici iz Blekvotera

 

Dalan je pravi čovek za posredovanje u trgovini oružjem, jer i sam ima bogato iskustvo u tome. Fatah, palestinska partija kojoj je ranije pripadao, optužila ga je da je oružje izraelskog porekla prodavao tadašnjem libijskom predsedniku Moameru Gadafiju, sa čijim sinom se sreo u Španiji, kako proizilazi iz jedne depeše iz 2012. godine objavljene na sajtu Vikiliks.

Još jedan zadatak Dalan ima u Srbiji, a to je da ovu zemlju stavi pod kontrolu CIA-e. Srpski organi su već informisani o tome da je Dalan veoma blizak prijatelj sa nekadašnjim šefom pomenute američke službe, Džordžom Tenetom.

Engleski portal MEE prenosi i mišljenje jednog srpskog analitičara, kako su SAD zabrinute zbog srpskog približavanja Rusiji, zbog čega UAE koriste kao trojanskog konja, da bi se infiltrirali u sam vrh srpskih vlasti. Prethodni pokušaj da tu ulogu odigra Turska nije uspeo, zbog tradicionalne odbojnosti Srba prema Turcima, tvrdi pomenuti portal.

Srbija je iz geopolitičkih razloga značajna za SAD, jer se smatra neutralnom zemljom na Bliskom Istoku i tradicionalnim prijateljem Arapa, ali od nedavno je bliska i sa Izraelom. UAE i Izrael zvanično nemaju diplomatske odnose, ali imaju dosta razvijene tajne poslovne odnose, pa tako i u sferi naoružanja.

Informativno – novinska agencija UPI (osnovana još 1907. godine) prenela je krajem januara 2012. da je vojna i bezbednosna saradnja UAE i Izraela u prethodnoj 2011. godini dostigla nivo od 300 miliona dolara. Zalivski monarsi tradicionalno izbegavaju da se javno povezuju sa Izraelom, pa je veza preko Srbije idealna za prikrivanje tajne trgovine oružjem.

Dalan se, naime, i dalje povezuje sa Mosadom, izraelskom tajnom službom, istina ne više direktno, kao dok je bio u samom Izraelu, već preko prijatelja, Palestinca Adnana Jasina, sa prebivalištem u Sarajevu.

Ne treba smetnuti sa uma da postoji još jedna mogućnost saradnje Jugoimporta i Emirata. Ugledni američki list The New York Times objavio je 14. maja 2011. da je prestolonaslednik UAE, šeik Muhamed bin Zajed, angažovao Erika Princa, osnivača zloglasne agencije za bezbednost Blackwater Worldwide, da organizuje privatnu plaćeničku vojsku. Ove jedinice imaju više uloga, između ostalog da čuvaju vladarsku porodicu i guše eventualne unutrašnje pobune.

Pošto šeik smatra kako muslimani neće da pucaju na druge muslimane, angažovani su plaćenici iz Kolumbije. Prekaljeni srpski ratnici iz proteklih ratova bili bi veoma rado viđeni kao članovi ove privatne vojske šeika Muhameda, koja u UAE ima status specijalnih snaga, a sporazum između Jugoimport SDPR-a i EARTH-a upravo ističe saradnju u ovom sektoru.

Svi poslovi Emirata u Srbiji imaju za cilj samo da služe kao paravan iza koga će se kriti šverc oružja i pranje para, koje će najvećim delom ići posredstvom Mirabanke, finansijske ustanove iz Emirata, koja je nedavno dobila preliminarnu dozvolu Narodne banke Srbije da može da počne sa radom u Srbiji.

Zbog toga šeici u Air Serbia ne ulažu ni dolar svog novca, već daju samo pozajmicu od 40 miliona dolara, koju će kasnije vraćati svi poreski obveznici u Srbiji, dok će teret finansiranja ove kompanije sve vreme nositi država Srbija.

Potemkinova sela, Beograd na vodi, milijarde najavljene, a nikada uplaćene za srpske oranice, sve to služi da bi se domaća i svetska javnost obmanula da Emirati ozbiljno ulažu u Srbiju, i da stotine miliona dolara koje se budu provlačile kroz račune Mirabanke potiču iz legalnih poslova, a ne iz trgovine oružjem. Kada Jugoimport bude uhvaćen u švercu oružja, sankcije međunarodne zajednice pogodiće Srbiju, a arapski šeici će mirno posao nastaviti preko neke nove zemlje, čija je vlast dovoljno podmitljiva da pristane na ovo.

     A 1.

   Arapi dobili i Aerodrom "Nikola Tesla" na poklon!

Ugovorom između Srbije i Etihada od 31. jula 2014. predviđa se da će naša država nastaviti da finansira domaćeg avio-prevoznika, ali će prihod, ako ga bude bilo, deliti sa arapskim partnerom!

Državne subvencije će u sledećih dve godine iznositi preko 97 miliona evra, koliko je jasno naznačeno u samom ugovoru, mada postoje još tri stavke bez navedenih svota.

Ulaganja Srbije u JAT, i stalna obaveza prema AS-u biće u formi davanja i obaveza uključujući kombinaciju kapitala, zajmova i drugih finanansiranja i/ili aranžmana finansiranja, kako bude zajednički dogovoreno.

U paragrafu 2.5. Srbija se obavezuje da će do 31. decembra 2016. godine sa 42 miliona dolara finansirati potrebe Air Serbie (AS) u pogledu manjka obrtnog kapitala, odnosno gotovine. Pored toga, Srbija se obavezala da 2014. i 2015. godine pomogne AS-u sa još 40 miliona dolara radi smanjenja troškova poslovanja!

Srbija se obavezala i da finansira poboljšanje i povećanje kapaciteta Keteringa (za to se izdvaja 10,1 miliona dolara) i Su-Porta (koštaće nas sa 4 miliona dolara).

Za otpremnine viška zaposlenih budžet Srbije snosi troškove u ukupnom iznosu, odnosno ne samo onaj zakonski minimum i ta obaveza postoji i za sva otpuštanja koja će se dešavati sve do kraja 2016. godine. Pošto menadžment vode arapski partneri, to znači da će oni radnike otpuštati o trošku srpskih poreskih obveznika.

Analitičari i stručnjaci koji su pročitali pomenuti ugovor ukazuju na naređivački ton koji se odnosi na državu Srbiju. Drastičan primer su paragrafi Ugovora u kojima se kaže da „Republika Srbija prima na znanje da će AS biti neophodna stalna podrška RS vezana za finansijsku sposobnost Društva".

Namera je strana, kako se navodi u samom Ugovoru, da svako finansiranje koje obezbedi RS bude obezbeđeno od strane RS u svojstvu Vlade RS, a ne u svojstvu akcionara AS-a, i da se izvrši tako da se isto ne računa ni kao povećanje kapitala, niti obaveza za AS!

To je jedinstven slučaj da neko plaća, a da ne dobija ništa zauzvrat, pa da čak bude lišen i prava da pozajmljeno dobije nazad. Takav vid „podrške" države, odnosno taj nivo subvencija nije dozvoljen pravilima i standardima Evropske unije. Biće zanimljivo posmatrati kako će Vlada Srbije na svom evropskom putu uspeti da se odbrani od zahteva iz Brisela da prestane s dotacijama za Er Srbiju.

U paragrafu 7.8 (linijsko održavanje) upućuje na tendenciju preuzimanja JAT tehnike, i to besplatno, ali će zato da plati dodatnih 14 miliona za nabavku nove opreme. Osim toga, zaostali dugovi AS-a prema Tehnici otpisaće se, a to će, opet, ići na teret budžeta.

Ugovorom je srpska Vlada oprostila AS-u prošlogodišnji dug od 13 miliona dolara za usluge aerodroma Nikola Tesla. Pošto je država većinski, ali ne i jedini akcionar Aerodroma, biće zanimljivo videti reakciju ostalih akcionara kojima je na ovaj način, bez njihovog pristanka, smanjena dividenda. Biće zanimljivo videti i reakcije ostalih avio-kompanija koje koriste aerodrom u Beogradu.

German Wings i Wizzair, dve kompanije poznate po izuzetno jeftinim kartama, su se već povukli sa beogradskog aerodroma nezadovoljne monopolističkim ponašanjem AS-a.

Ugovorom AS traži popuste od aerodroma Nikola Tesla, ali te olakšice treba da obezbedi Vlada Srbije. Tako "domaći" avioprevoznik pod kontrolom Etihada traži: poseban terminal, poseban prostor za kargo i pravo da se bavi poslovima iz delatnosti koje je do sada obavljao Aerodrom (prihvat i otprema putnika stranih kompanija), poseban parking za svoje putnike na aerodromu, učešće države u troškovima rekonstrukcije, popust od 50 odsto na takse i prenos imovine Aerodroma na Su-Port (kako bi mogao da obavlja poslove za koje sada nije licenciran).

Ugovorom se zahteva od srpske Vlade da naredi svim zaposlenima u državnoj administraciji da moraju da putuju Air Serbiom. Te karte će Srbija morati da plaća preko posebnog Etihadovog sistema, odnosno specijalno za to formirane agencije Eagle Travel, smeštene u bivšim prostorijama JAT-a u ulici Vojvode Dragomira u Beogradu.

Vidi se već iz ovoga da Etihad ne samo da je besplatno dobio JAT, odnosno Air Serbiu, već će na poklon dobiti i aerodrom Nikola Tesla. Srbija, sa svoje strane, dobija dalje troškove. Ako je ovo povoljna varijanta, kako tvrdi Aleksandar Vučić, šta li je onda po njemu katastrofalno?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

NOVIJA ISTORIJA ŠVERCA DUVANA NA NAŠIM PROSTORIMA

25. августа 2014. Коментари су искључени

 

Od raspada nekadašnje Jugoslavije, pa sve do danas, jedina zajednička "privredna grana" bivših bratskih republika, bio je i ostao šverc takozvane akcizne robe, duvana, alkohola i drugih proizvoda od kojih svaka ozbiljna država na svetu ubira prihode.

 

              Mersiha Hadžić

 

Mada zvanično, zakon u Srbiji, kao i u zemljama bivše SFRJ, predviđa rigidne mere za one koji se bave nelegalnim prometom duvana, ali i za one registrovane koji u promet stavljaju cigarete bez akciznih markica, šverc ove robe teče nesmetano.

U očuvanju takozvanih održivih prihoda u većini zemalja u regionu nekadašnje Jugoslavije, doneti su takozvani "akcizni kalendari": tako je, na primer, Makedonija usvojila desetogodišnji kalendar, Srbija petogodišnji, Albanija četvorogodišnji, dok je Bosna i Hercegovina strogo definisala godišnja povećanja.

Ipak, i dalje ostaje činjenica da je za sve zemlje na Balkanu, ilegalna trgovina duvanom glavni rizik po održivost prihoda od akciza. Ovo je i bio razlog da se sve zemlje koje su na taj način ugrožene, udruže u borbi protiv šverca akcizne robe, posebno duvana, koji je na prvom mestu po ostvarenom profitu. Bitka za duvan koja u kontinuitetu traje između države i mafije, ravna je specijalnom ratu u kome svaka strana učestvuje svim raspoloživim sredstvima.

Koliko je važno da se zaustavi šverc duvan, i ostale akcizne robe u Srbiji, govori i podatak da je budžetski deficit stalno povećan za oko 1,5 milijardi evra. tačnije, toliko su svi građani na šteti od ilegalnog prometa duvana.

Nelegalna trgovina rezanim duvanom i cigaretama, u svim zemljama Balkana nanosi ogromne gubitke, pa je na jednom prošlogodišnjem skupu ekonomista, tim povodom, iznet podatak da bi za visinu izgubljene dobiti, za samo nekoliko godina, region mogao da izgradi putnu infrastrukturu svetske klase, sa pratećim objektima i zapošljavanjem najmanje 10 odsto odsto od ukupnog broja nezaposlenih.

Duga je i još uvek u velikoj meri nepoznata novija istorija šverca duvana (i drugih akciznih roba) na prostoru nekadašnje SFRJ. Koreni ovog profitabilnog "zanata" kojim se podzemlje u regionu i danas bavi, sežu daleko, u posleratnu Jugoslaviju. Počelo je švercom hercegovačke "Škije", kvalitetnog rezanog duvana na koji je država imala monopol, a kasnije je, ona bogata, socijalistička Jugoslavija, vršila tranzit duvana u takozvane "treće zemlje" i na tome lepo zarađivala.

Raspadom SFRJ, taj državni monopol preuzele su frakcije obaveštajnih službi i kriminalne grupe koje su bile pod njihovom kontrolom. Kako je u pitanju veliki novac, "za stolom" su bili i "veliki igrači".

U Srbiji je režim Slobodana Miloševića imao najveću udeo u švercu duvana. U zenitu njegove vladavine, a posebno tokom ratnih devedesetih, švercom cigareta bavio se svaki vojni "liferant", ali, oni glavni "distributeri", bili su sve sama zvučna imena.

Od Marka Miloševića i Vlade Kovačevića zvanog Tref, pa sve do Radovana Stojičića-Badže (nekadašnji načelnik resora Javne bezbednosti) i mnogih drugih bliskih ondašnjem vođi.

Jedna od verzija zašto je ubijen Radovan Stojčić Badža, tada zamenik ministra unutrašnjih poslova Srbije je tvrdnja da je zadržao i prisvojio dva šlepera cigareta koji su pripadali poznatoj kriminalnoj organizaciji Sveta Kruna iz Pulje (Italija).

Posle pada Miloševića, već 2001. godine, hrvatski nedeljnik "Nacional", koji je vodio pokojni Ivo Pukanić, objavljuje seriju tekstova o švercu duvana i ilegalnim aktivnostima. Mnogi danas pretpostavljaju da je Pukanić ubijen zbog istraživanja kriminalnih radnji vezanih za šverc duvana.

Dok se na terenu Srbije i Crne Gore odvijao pravi rat za primat nad švercom cigareta, i u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, tekao je isti proces. Sa znatno manje žrtava. Mnogi od današnjih tajkuna u Hrvatskoj i BiH, počeli su svoj "biznis" švercom duvana. Vodeće političke stranke iz devedesetih, SDA i HDZ, izdržavale su se skoro isključivo tom delatnošću. Iz tih partijskih preduzeća, nikli su biznismeni tipa Ivice Todorića u Hrvatskoj ili Fahrudina Radončića u BiH.

Danas u Hrvatskoj koja je članica EU, ima 1.500 farmera koji, na površini od oko 6.000 hektara, godišnje proizvode 12.000 tona duvana. Za njih radi i desetak hiljada sezonaca, a od ove proizvodnje zavisi i još dve hiljade ljudi koji su stalno ili honorarno zaposleni u trgovini i preradi duvana, kao i u proizvodnji i distribuciji duvanskih proizvoda.

Iz ovih brojki, lako je zaključiti da su mogućnosti šverca duvana naširoko otvorene, uprkos svim zabrana i kontrolama koje sprovodi Evropska unija. U borbi za tržište pre dve godine istakla se i hrvatska duvanska kompanija TDR, koja je za prodaju u Srbiji zahtevala skoro monopolski položaj.

Ipak, dominacija švercerskih kanala ide južnije ka Balkanu. To je shvatila i Evropska kancelarija za suzbijanje nelegalne trgovine i finansijskih prevara (OLAF) koja vodi ukupno četiri istrage, i sve četiri su u Crnoj Gori, od kojih se jedna odnosi na šverc duvana. Nije teško pretpostaviti, prvi osumnjičeni je Milo Đukanović!

OLAF, koji deluje pri Evropskoj komisiji, ima više sektora, a Sektor za osoblje EU odnosi se na postupanje članova svih evropskih institucija, što uključuje i predstavnike institucija EU u Crnoj Gori. Sektor za duvan i falsifikovanu robu isključivo se bavi nelegalnom trgovinom cigaretama i lažnim proizvodima.

U javnosti su se nedavno pojavile sumnje da je proizvodnja brenda cigareta "Kleopatra" u Duvanskom kombinatu u stečaju, u aranžmanu sa sumnjivim kompanijama, paravan za šverc cigareta.

Mada prilično neverovatno zvuči, u zabačenoj i siromašnoj varoši na severu Crne Gore, u Mojkovcu, OLAF je pronašao da postoji i radi ilegalni pogon za proizvodnju cigareta namenjenih švercu.

Fabrika u Mojkovcu, prema njihovom izveštaju, ima otvoren "švercerski koridor" prema Kosovu. Prema raspoloživim saznanjima, pripadnik MUP-a Crne Gore, nezadovoljan što ne može da nabavlja i kupuje robu iz tog proizvodnog pogona u Mojkovcu, iz revolta je prijavio taj ilegalni proizvodni pogon!

Sadašnja situacija u vezi šverca cigareta iz Crne Gore, znatno je drugačija od situacije u periodu 1994. do 2001. godine. Crna Gora je, u poslednjih nekoliko godina, bila tranzitna zemlja za cigarete koje se uglavnom krijumčare unutar zemalja Evropske unije.

Drugi veliki koridor koji danas funkcioniše ide iz Makedonije, preko Preševa i dalje za Evropu. Države bivše Jugoslavije nešto vide a nešto "ne vide". Ono što "ne vide", ide u džepove omiljenih režimskih tajkuna. Tako je bilo devedesetih, tako je i danas.

(Nastaviće se)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MEROŠINA: KAFANSKE BRIGADE I GLADNI GRAĐANI…

20. августа 2014. 1 коментар

 

Grupa građana iz opštine Merošina, obratila se pismom redakciji zbog zastrašujućeg stanja u kome se i grad i ceo ovaj kraj nalaze. Uz neznatne intervencije, redakcija objavljuje njihovo pismo.

 

 

 

„Poštovani Glavni i odgovorni uredniče, pišemo Vam u nadi da će ovaj poslednji vapaj nas građana opštine Merošina uspeti, da naš glas preko Vas i Vaših novina dopre do građana Srbij,e koji su takođe u sličnom ili gorem položaju.

U opštini Merošina, jednoj od najnerazvijenijih u Republici Srbiji, gde se većinsko stanovništvo pretežno bavi povrtlarstvom i voćarstvom, glavna voćka je čuvena Oblačinska višnja, od koje bi ovaj narod mogao da živi, a zapravo teškom mukom preživljava, svojim poslednjim atomima snage.

Skori otkup višnje je bio za ne verovati: oko 25 dinara po kilogramu! Tim parama nismo mogli ni najosnovnije troškove oko gajenja da pokrijemo, već nas je država svesno odvela u režirani gubitak. Kao da je nekome bio cilj da se uništi ovde i poslednji brend kojim je Srbija, a i naš kraj bio nadaleko čuven.

Doživeli smo da, kao opština u kojoj preovlađuje zemljoradnja, narod bude "na kazanu" u Crvenom Krstu Merošina. Svakog dana njih 900 čeka na hranu. Iz dana u dan taj broj se sve više povećava. To se krije kao najstrožije čuvana državna tajna!

Da bi bilo jasnije o čemu se radi, da dodamo da administrativni deo opštine (bez sela) broji 950 stanovnika! Sa selima, opština Merošina ima oko 15-20 hiljada stanovnika. Ali, velike su migracije i tačan broj niko i ne zna.

Opštinske službe su u rasulu, na poslu umesto u kancelarijama pune su okolne prodavnice i kafane. Za tradicionalne dane "Oblačinske višnje" 14 i 15 juna ove godine, postignut je rekord u jedenju, pijenju i arčenju državnih para.

Nepotrebni koncert organizovan za 200-300 duša na Oblačinskom jezeru, plaćen je neutvrđenom sumom novca. Koliko, to zna samo predsednik opštine, Bojan Nešić. A u narodnim kuhinjama, nema ni makarona!

Bojan Nešić je kadar Srpske napredne stranke i drži vatrene govore u slavu svoga Vođe. Vođa je smenio je prethodno rukovodstvo samo zato što nije znalo da krade pare.

Nego bitno je da u Oblačinski jezero nastupio je nagli pomor riba, jer ih rukovodstvo opštine sa svojim prijateljima tamani u kafani koja je za njih otvorena 24 sata dnevno. Dok narod gladuje, rukovodstvo besramno ždere.

Koliko su SNS "kafanske" brigade u Merošini aktivne, govori i podatak da im je malo Oblačinsko jezero, nego ribu tamane i u obližnjem, dva kilometra udaljenom, Krajkovačkom jezeru.

U sprezi sa lokalnom stanicom policije, koja se godinama unazad proslavljala po svojim aferama oko pasoša, fiktivnih prijava Albanaca sa Kosova i fiktivne kupovine kuća od strane Albanaca, deluje i čitava izdajničko-mafijaška grupa kojom, nesumnjivo, komanduje lični Milorad Veljović, direktor policije. Na tim veleizdajničkim poslovima, mafija državna i ona koja deluje u njihovoj senci, zaradila je milione evra.

Iz cele te afere zapamćeno je hapšenje komandira policije i tri policajca. Ali, pravo "jezgro" niko nije smeo ni da takne. I sadašnje stanje u istoj stanici policije daleko je od dobrog.

Vlada sistem nepotizma, nezameranja, javašluka, a sadašnji komandir Novica je nedorastao svom poslu i zadatku.

Plašljiv, neodlučan i sav nemušt i skučen. To odgovara dobro organizovanoj grupi lešinara u Merošini. Da narodu pije i poslednju kap krvi.

Hvala na razumevanju što ćete objaviti ovaj tekst o sračunatoj i režiranoj propasti ove opštine.“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

STEČAJ PRETVOREN U KRIMINALNU RADNJU ZBOG NAVODNOG INTERESA DRŽAVE…

 

Biznismen Branislav Jović iz Jagodine, tačnije, njegov rudnik iz Krive Feje, zapao je za oči, najpre Dušanu Petroviću, pa onda i Branku Ružiću i Ivici Tončevu. Da bi uzeli rudnik za sebe, prvo su morali da do gole kože opljačkaju Jovića, i članove njegove porodice, oduzimajući mu svu nepokretnu imovinu, među kojom čak i njivu osme klase!

 

                M. Hadžić

 

Stara srpska poslovica da “ko radi, ne boji se gladi“, danas ima suprotno značenje – “ko radi, umreće od gladi’‘. Branislav Jović iz Jagodine osnovao je 1. februara 1990. godine preduzeće Trend-Company. Želeo je da radi, da zaradi, zaposli sugrađane. Tri godine kasnije gospodin Jović i njegovo preduzeće počinju da ulažu sredstva u rudnik olova i cinkane rude Blagodet iz Krive Feje. Počev od 1993. godine, i u naredne tri godine, jagodinsko preduzeće uložilo je u rudnik, radi njegove dokapitalizacije i stvaranja boljih uslova za rad, znatna sredstva.

Ali…

Onda je po nalogu tadašnjeg srpskog predsednika Slobodna Miloševića, rudnik iz Krive Feje, kao i skoro svi rudnici olovno-cinkane rude iz Srbije, pripojen Kombinatu Trepča iz Kosovske Mitrovice, čiji je tadašnji direktor bio Miloševićev lični prijatelj Novak Bjelić. Ali, gospodin Bjelić je bio nesposoban, propalica takoreći, nikom ništa nije plaćao, i kada je dobio titulu menadžera godine, Kombinat iz Kosovske Mitrovice je propao.

I dok je Bjelić šenlučio po Srbiji, poverioci rudnika Blagodet iz Krive Feje, poveli su sudske postupke, radi naplate uloženih sredstava.

I sudovi su presudili u njihovu korist. Rudnik je po osnovu pravnosnažne i izvršne presude iz 2002. godine dugovao 384.000.000. dinara (tada oko 7.000.000 evra) preduzeću "Trend Company" iz Jagodine, a po osnovu finansiranja proizvodnje u periodu 1993-1995.

Kako nije mogao da isplati dug, "Trend Company" u postupku izvršenja preko Trgovinskog suda Leskovac popisuje svu pokretnu i nepokretnu imovinu rudnika, u cilju prodaje iste, radi namirenja duga (ova aktivnost se odvija tokom 2004. godine).

Rudnik na razne načine opstruira prodaju, pa "Trend Company" 2005. godina pokreće stečaj. U postupku ispitivanja potraživanja, stečajni upravnik Agencija za privatizaciju – Centar za stečaj iz Beograda, utvrđuje potraživanja svih poverioca u iznosu od oko 840.000.000. dinara, od čega samo na "Trend Company" otpada iznos od 780.000.000. dinara (iznos je glavnica iz presude + kamata), što čini 91% ukupnog duga rudnika.

Istovremeno "Trend Company" se priznaje razlučno pravo, s’ obzirom da je zasnovao hipoteku nad celokupnom imovinom, u postupku izvršenja.

Međutim, stečajni upravnik je izvršio procenu imovine i kapitala rudnika i utvrdio da je njena vrednost 290.120.000, dinara, i da se poverioci mogu namiriti samo iz ove vrednosti, tj.u visini od oko 34% od ukupnih potraživanja.

Kako Zakon o postupku stečaja predviđa dva pravca izlaska iz stečajabankrot ili oporavak dužnika kroz Plan reorganizacije, to je Trend Company, kao najveći poverilac, nasuprot želji stečajnog upravnika da proda rudnik, sačinio Plan reorganizacije, koji i je usvojen od strane poverilaca i dobio je potvrdu na sudu, i izvršna isprava kojom se uređuje način i visina namirenja poverilaca rudnika.

Stečajni upravnik na sve načine pokušava da opstruiše želju poverilaca, stavljajući se iznad njih, i uporno pokušavajući da proda rudnik, čini se, unapred pripremljenom kupcu, bez obzira što je interes poverioca drugačiji i što zakon poverioce stavlja u prvi plan, a u javnost iznosi netačne podatke, iako se od samog početka bori za bankrot u sprezi sa CES MEKON-onom i Zvonkom Nikezićem i Mirkom Cvetkovićem, iz čije firme iznajmljuje stečajne poverenike, koje preko CES MEKON-a upućuje u rudnik.

Plan reorganizacije je predvideo sledećih nekoliko bitnih elemenata: sprovođenje plana u trajanju od godinu dana (a sud je odredio svojim rešenjem period od 06.11.2007.-6.11.2008.god.), investicije u rudarsko-geološke istrage u visini od minimalno 500.000 američkih dolara, u periodu sprovođenja Plana reorganizacije, kao i pretvaranje potraživanja poverilaca u akcije rudnika, u visini kapitala firme (prema proceni stečajnog upravnika 290.120.000,00 dinara)

Stečajni dužnik (Trend – Company) ispunio je Plan reorganizacije rudnika u celini. Svojim rešenjem St.br.62/05 i Ro.br.2/06 stečajni sudija Trgovinskog suda Leskovac dana 3. decembra 2008. godine, donosi rešenje kojim konstatuje da je Plan reorganizacije izvršen u celini, da se obustavlja stečaj u DP Grot, i da je neosnovan predlog stečajnog upravnika za uvođenje bankrota..

 

     I potom sledi pravosudno serviranje…

 

Viša sudska instanca, uz razna obrazloženja, ukida prvostepena rešenja suda u Leskovcu, vraćajući na ponovno odlučivanje. Agencija za privatizaciju, kao stečajni upravnik, ne menja svoj stav, da Plan reorganizacije nije ispunjen, iako činjenice govore suprotno, uz obrazloženje, da ne može posle šest godina da menja mišljenje, bez obzira na argumente koji govore da je Plan izvršen!

Grupa radnika koja je u međuvremenu u Grot-u proglašena tehnološkim viškom, nezadovoljna svojim položajem, uporno piše primedbe na sprovođenje Plana, iako je rok za sprovođenje Plana odavno istekao (čime se zamagljuje cela procedura). Ova grupa predstavlja 0,0001 % ukupnih potraživanja,

Naravno, postoji i politički pritisak na sudiju i celokupno pravosuđe da se donese odluka o bankrotu, kako bi posle toga druga kompanija postala vlasnik rudnika, a ne poverioci. Ovo je kriminalna radnja podvedena pod interesom države.

Za vreme postupka pripreme za prodaju, rudnik ne radi, čime se urušava eksploataciona jama, a oprema propada od stajanja. Naselje Kriva Feja je zavisno od rudnika (čak se i strujom i vodom snabdevaju preko rudnika) potpuno će zapasti u socijalnu i ekonomsku krizu.

 

     Ali, priča se ne završava ovde…

 

Grupa na čelu sa Dušanom Petrovićem, preko Slobodana Homena i Boška Ristića, kao i tadašnjeg tužioca iz Niša Krsmana llića, naređuje lokalnoj PU Vranje i tužilaštvu da kako zna i ume optuže najvećeg poverioca, za zloupotrebu službene dužnosti, što i čine.

Pokreću se dve krivične istrage protiv Branislava Jovića i procesuiraju, iako su nezavisni veštaci u svojim nalazima u istražnom postupku jasno naveli da ne postoji nikakva šteta naneta rudniku, niti bilo kakva korist za treća lica.

Predmet optužbe bila je pozajmica od 20 miliona dinara, koju je svojevremeno Trend Company dao rudniku. Ta pozajmica je kasnije vraćena, uz zakonsku kamatu. U to vreme oba preduzeća je vlasnik Branislav Jović, a rudnik, kao većinski poverilac, odnosno akcionar.

Ali, u međuvremnu je za kupovinu rudnika postala zainteresovana londonska firme Mineko, iza koje stoje socijalisti Branko Ružić i "kralj" Južne Srbije, Ivica Tončev, koji prete Joviću, tako da tužilaštvo nastavlja istragu.

Naime, iz Surdulice za zamenika Višeg tužioca u Vranju, Tončev dovodi izvesnu Danijelu Trajković, i posle četiri godine pokreće se postupak za oduzimanje moje imovine od Jovića, navodno, stečene nezakonitim poslovima.

Iako i iz nalaza UBPOK-a, a ni sudskog veštaka, ne proizilazi da se Jović od 1990. godine nezakonito obogatio, sudija Višeg suda u Vranju Saško Aleksandrić donosi rešenje da se celokupna imovina Branislava Jovića i članova njegove porodice privremeno oduzima! Cilj im je da oduzmu akcije rudnika koje pripadaju Jovićevom preduzeću, kao najvećem poveriocu, kako bi iste prodali u bescenje unapred poznatom kupcu.

Ono što su pre četiri godine, započeli Dušan Petrović i društvo, a sa ciljem da se Farmakom dokopa rudnika, sada nastavlja druga ekipa iz SPS-a. Oni diktiraju tužiocima i sudijama šta treba da rade i kakve odluke da donose, obećavajući im kao kontra uslugu mesta predsednika suda, odnosno glavnog tužioca. Rešenje višeg sudije Saška Aleksandrića još nije postalo pravnosnažno.

Branislav Jović se privatnim biznisom bavi još od 1990. godine. Zbog napada od organizovanih mafijaških grupa, koje se nalaza u državnim organima, Branislav se teško razboleo. I dok vodi tešku bitku sa pravosuđem, da mu ne oduzmu i pokućstvo, on vodi i bitku za život od teške bolesti. Kakav je očekivani ishod ove neravnopravne borbe?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

INTERESI SRBIJE I NJENIH GRAĐANA, JE POJAM NEPOTREBAN U OSTVARIVANJU CILJEVA BRISELSKE BIROKRATIJE!!!

4. јула 2014. Коментари су искључени

 

Uvoznički (kriminalni) lobi i takozvana politička elita u Srbiji, u sprezi sa administracijom Evropske unije, već duži niz godina opstruišu sporazum o bescarinskom izvozu u Rusiju. Na taj način, sistematski uništavaju domaću proizvodnju, i ruše poslednje tragove ekonomskih sloboda i državnog suvereniteta. Ova subverzivna "osovina", već godinama bezuspešno radi na sprečavanju dolaska ruskih investicija i kompanija u Srbiju, a sada sprovodi i plan prema kome bi korist od izvoza u Rusiju trebalo da pripadne strancima…

 

               Vuk Stanić

 

Režim slobodne trgovine Srbije sa Ruskom federacijom uspostavljen je još 28. avgusta 2000. godine. Od tada do danas, Srbija je malo toga ponudila ruskom tržištu, u odnosu na ono šta njoj nudi velika i moćna Rusija.

Veliki deo izvoza u Rusiju čine poljoprivredni proizvodi, a kad 2017. godine na snagu stupi Sporazum o pridruživanju sa Evropskom unijom, na osnovu koga će strani državljani moći da kupuju poljoprivrednu zemlju, veći deo poljoprivrednog izvoza u Rusiju kontrolisaće stranci

Svi ovdašnji vlastodršci u poslednjih četrnaest godina, podržani od strane ciničnog, pljačkaškog i samoživog mehanizma iz Brisela, snažno su radili na pretvaranju Srbije u najjadniju koloniju savremene Evrope.

Takozvani Sporazum o pridruživanju koji je i glavna smetnja odnosima sa Rusijom, potpisao je bivši ministar Božidar Đelić, u Luksemburgu 28. aprila 2008. godine. U vreme potpisivanja sporazuma u Srbiji je na vlasti bila tehnička Vlada koja nikada nije raspravljala o tom sporazumu, niti su članovi Vlade ikada dobili kopiju sporazuma!

Proces pridruživanja Evropskoj uniji, za srpske sadašnje vlastodršce, postao je neka vrsta religije. Svi, počev od predsednika Vlade Aleksandra Vučića, preko opozicionih lidera "male" Demokratske stranke i Nove Demokratske stranke, Borisa Tadića, klanjaju se toj ideji kao božanstvu koje će nas spasiti od svih zala. U realnosti, proces pridruživanja Evropskoj uniji znači udaljavanje od Ruske federacije i koliziju sa povoljnim ekonomskim sporazumima koje smo potpisali sa Rusijom.

 

      Evropska unija hoće raskidanje sporazuma sa Rusijom

 

Politički klanovi koji vode Srbiju pod patronatom Zapada, godinama nisu dozvoljavale da ruske banke započnu poslovanje u Srbiji. Bivši guverner Radovan Jelašić konstantno je predlagao izmene zakona u bankarstvu tako da se njihov dolazak onemogući, a Skupštinska većina ih je uvek prihvatala iz početka.

Tek kada je srpskom bankarskom sektoru zapretio potpuni kolaps, jer je više stranih banaka i nekoliko domaćih postalo nelikvidno, Jelašić je iznenada dozvolio Zber banci i Moskovskoj banci da dođu u Srbiju.

Ovde treba napomennuti da je EU preko Mlađana Dinkića i Jelašića u Srbiji kreirala bankarski sektor, tako da čitavu deceniju nije odobren nijedan kredit za pokretanje i obnovu proizvodnje. Strane banke koje je Dinkić doveo u Srbiju preuzelu su deo kolača deviznih doznaka srpske dijaspore, i potom ga plasirale kroz različite oblike potrošačkih kredita. Uslove za dobijanje kredita ispunjavali su mahom stranački prvaci demokratskog bloka i njihovi aktivisti.

Zapravo, i dan danas uslove koji su propisani za kredit ispunjavaju uglavnom samo oni zaposleni u državnim firmama gde su ljudi zapošljavani po stranačkoj liniji, ili oni koji rade u velikim korporacijama uvoznog lobija. Krediti su praktično vraćani, ili platama koje se primaju iz budžeta, ili platama koje se primaju od prodaje uvoznih proizvoda.

Paradoks je što se velike pare obrću u srpskoj poljoprivredi, ali je, istovremeno, uništen srpski poljoprivrednik koga država ubija tajkunskim monopolima. Izvoz malina, kupina, jabuka i šljiva donosi velike prilive. Da je posao trgovine pšenicom, kukuruzom i sojom takođe visoko profitabilan, dokazuje interesovanje velikih domaćih i stranih kompanija za ovu oblast. Da nema novca, prste u poljoprivredi ne bi držali MK Grupa Miodraga Kostića, Agrokor Ivice Todorića, Viktorija Grupa u vlasništvu EBRD banke, Delta agrar, Rajfajzen agrar…

Za sada, posao izvoza hrane u Rusiju nije kompromitovan do kraja. Ipak, "sankcije" koje je Zapad uveo Rusiji, kako bi ova zemlja odustala od zaštite prava ruske manjine u Ukrajini, pokazuju da razrešenje ovog pitanja tek predstoji.

Izveštaj o izvozu hrane u Rusiju u prvom kvartalu ove godine pokazuje da je došlo do rasta od 69 odsto. Sankcije EU, dodatno su podstakle interesovanje za srpskom hranom. Ali, baš kada smo se svi prodavali ovakvom izveštaju, došla je vest da je srpska vlast pokušali Rusiji da proda svinjsko meso iz EU kao naše! D

aljim inspekcijskim radom, utvrđeno je da su u delu srpskog mesa bile fekalije(!), bilo je i crvljivog mesa, dok su prilikom obilaska jedne od fabrika hrane, ruski inspektori našli neispravan sistem za hlađenje.

Istražujući uzroke ovakvih propusta, penzionisani veterinarski inspektor Miroslav Stojšić došao je do zaključka da su glavni krivici za ovu situaciju službenici uprave za veterinu Ministarstva poljoprivrede Budimir Plavšić i Sanja Čelebićanin, inače, najodaniji režimski ljudi, kako za vreme vladavine Demokratske stranke, tko i danas, za vreme Vučićeve lične vladavine.

Dakle, reč je o službenicima koji usko sarađuju sa najuticajnijim proizvođačima hrane u Srbiji, a i dalje blisko sarađuju i sa funkcionerima bivšeg "demokratskog bloka" (koji su im, ustvari, pravi šefovi).

Posle ovog skandala, ministar trgovine turizma i telekomunikacija, Rasim Ljajić, jedva je uspeo da sa Rusima izgladi odnose i obnovi izvoz srpskog mesa u ovu zemlju. Na žalost, načelnica Uprave za veterinu, Sanja Čelebićanin i njen kolega Budimir Plavšić i dalje haraju nekažnjeno, a Vučićev režim nema nameru da ih smenjuje. Možda i zato što su u pitanju službenici koji instrukcije za svoj rad primaju češće iz Brisela nego iz Beograda.

Ljudi sa kojima kontaktiraju u Briselu po svoj prilici ne misle nam ništa dobro, pa je domaće tržište preplavljeno otpacima tamošnje mesne industrije. Tako je i došlo do toga da na kriminalan način dođe do pokušaja "reeksporta" takvog smeća u Rusiju.

Jasno je da se moćnici iz Evropske unije prema Srbiji ponašaju kao prema kolonijalnom posedu, zbog čega se može pretpostaviti da naša zemlja nikada neće postati punopravni član te zajednice, dok će EU postepeno uzimati sve veći i veći deo naše suverenosti.

Evropska unija očekuje da većina sporazuma između Srbije i Ruske federacije bude raskinuta, pre svega sporazum o izgradnji Južnog Toka, koji bi Srbiji obezbedio da Ukrajina i Mađarska ne mogu da je ucenjuju obustavama u isporuci ruskog gasa.

Takođe, Evropska Unija i Sjedinjene Američke države već su tražile od Aleksandra Vučića da raskine sporazume sa Rusijom, kako naftno-gasni aranžmana tako i bescarinski sporazum sa carinskom unijom Rusije, Belorusije i Kazahstana. Tražili su i da se Vučić priključi uvođenju sankcija Ruskoj federaciji. Ovakav potez za Vučića bi značio političko samoubistvo, pa se on za sada ograničio na izjavu da priznaje teritorijalni integritet Ukrajine.

Za proteklih 13 godina, srpski vlastodršci su razvili više od 30 institucionalnih mehanizama za razvoj ekonomske saradnje sa Evropskom unijom. Vlada je osnovala desetine agencija za saradnju sa EU, stotine ljudi je zaposleno u vladinoj administraciji, kako bi radili na razvoju odnosa sa EU.

Vučićeva vlada ima i potpredsednika Vlade za evropske integracije. Srpska skupština ima dva skupštinska odbora koji se bave saradnjom sa EU, a istovremeno nemamo nijedno telo zaduženo za razvoj saradnje sa Rusijom.

Odgovorna Vlada bi u situaciji u kakvoj se srpska ekonomija nalazi, odavno osnovala Vladinu kancelariju za saradnju sa Rusijom, čiji bi zadatak bio razvoj ekonomske saradnje naše dve zemlje. Vlada bi radila promociju našeg izvoza kao i investicionih potencijala. Odgovorna Vlada bi hitno trebala da izgraditi i otkupne centre gde bi se otkupljivala roba naših seljaka i odatle plasirala ruskim partnerima.

Sve to bi doprinelo organizovanijem izvozu, a u isto vreme bi obezbedilo i količine koje su dovoljne za veliko rusko tržište. Ali, poznajući destruktivnu i često kriminalnu ideologiju srpskih vođa, jasno je zašto i Vučićeva vlada do sada nije osnovala izvoznu banku koja bi obezbedila jeftine kredite za izvozno orijentisana preduzeća, kao i izvozne garancije. To bi državi donelo više koristi od slikanja sa liderima Ujedinjenih Arapskih Emirata, ali, kako izgleda, nije ovde reč o interesima države, nego o volji jednog čoveka.

 

      Rusija ne diskriminiše Srbiju

 

Turska država najbolje zna šta znači diskriminacija i nejednak tretman u pristupanju Evropskoj Uniji. Ovu državu, iako ima bolji ekonomski sitem od nekoliko novih članica, EU ne prihvata zbog razloga koje skoro niko ne želi da izgovori. Iz istih rasističkih razloga pravi se razlika u brzini pristupanja i drugih zemalja ovoj međunarodnoj organizaciji. Iz tih razloga Srbija je bila među poslednjim evropskim državama čiji su građani morali da vade vize za turistička putovanja u EU.

Odbojnost prema ideji da bi Srbija mogla da postane punopravan član EU imaju mnogi visoki zvaničnici EU. Zvanično, niko nikada nije saopštio da EU više voli Hrvate od Srba, ili činjenicu da se na Srbe, Bosance, Turke i Arape gleda sa gađenjem.

Sa druge strane, Carinska unija Rusije, Belorusije i Kazahstana nikada nije iskazivala diskriminatorski odnos prema Srbiji. Ruska federacija sa Srbijom je bez otezanja zaključila više sporazuma: Deklaracija o strateškom partnerstvu, Bescarinski sporazum, energetski sporazum, Sporazum o vojno-tehničkoj saradnji, Sporazum o saradnji u oblasti građevinarstva, bezvizni režim….

Robna razmena Srbije i Rusije u 2013. godine iznosila je tri milijarde i 34,4 miliona dolara, što je za 11,6 odsto više nego 2012. Izvoz iz Srbije zabeležio je rekordan rezultat uz značajan rast od 22,2 odsto u odnosu na 2012. godinu, i njegova nominalna vrednost dostigla je milijardu i 65,2 miliona dolara.

Najzastupljeniji proizvodi u srpskom izvozu su hula-hop čarape, podni pokrivači i tapete, jabuke, višeslojne podne ploče, lekovi za maloprodaju, cirkulacione pumpe za grejne sisteme, cevi od rafinisanog bakra i spoljne pneumatske gume za putničke automobile.

Izvoz mesa povećan je tri puta, izvoz sira povećan je za četiri puta. Srbija od 90 do 95 odsto svih jabuka koje proizvede izvozi u Rusiju. Naš izvoz bi mogao da bude još veći kada bi država sistemski podržala naše proizvođače, ali to se ne dešava.

Umesto podsticaja za izvoz u Rusiju, prethodne vlade plaćale su firmama iz zapadne Evrope da otvaraju radna mesta. Projekti su propadali, investitori su se povlačili i ljudi su ponovo ostajali bez posla.

I dok je Srbija godinama diskriminisana od strane EU, naša zemlja je jedina na svetu koja ima bescarinski sporazum sa Carinskom unijom Rusije, Belorusije i Kazahstana. Ovim sporazumom je 99 odsto domaćih proizvoda oslobođeno carina što znači da je naša roba na ovom tržištu u startu jeftinija 20 odsto od konkurentske robe iz EU.

Ovaj sporazum istovremeno stvara povoljnu atmosferu za strane investicije u Srbiju. Najbolji primer za to je nemački proizvođač Falke. Od kada je Falke otvorio fabriku u Leskovcu hula-hop čarape su dospele u sam vrhu proizvoda koji se najviše izvoze u Rusiju. Rusija, Belorusija i Kazahstan sa kojima Srbija ima bescarinski režim poseduju 15 odsto ukupne površine sveta, i izvozno su tržište od blizu 200 miliona stanovnika. Prvi su po proizvodnji gasa, nafte, suncokreta, šećerne repe…

Nemačka je prva u EU prebrodila krizu zahvaljujući zaokretu u izvoznoj orijentaciji ka Rusiji. Nemci su smanjili izvoz u EU, koja je u krizi i povećali su izvoz u Rusiju.

Prošle godine ostvaren je rekordan obim robne razmene između Nemačke i Rusije od 80 milijardi evra. Na sličan način poslovala je i Poljska koja je poslednjih pet godina prepolovila izvoz u EU, a u isto vreme za 50 odsto povećala izvoz u Rusiju. Pored trgovine, Srbija ima veliku šansu da učestvuje u velikim razvojnim infrastrukturnim, građevinskim i saobraćajnim projektima u Kazahstanu, Belorusiji i Rusiji koje narednih godina planiraju da izgrade stotine novih puteva, mostova, i objekata energetske infrastrukture…

 

      Rusija najveći investitor u Srbiji

 

Rusija je do sada u Srbiju uložila više od 1,5 milijardi evra, izgradnja gasovoda Južni tok kroz Srbiju doneće novih dve milijarde evra investicija. Gazprom planira da u sledeće tri godine uloži 1,5 milijardi evra u srpsku naftnu industriju (NIS). Ovakva investicija biće razvojni impuls za čitavu privredu jer će stotine malih i srednjih preduzeća raditi kao dobavljači za NIS.

Na gradnji gasovoda Južni tok biće zaposleno 2.500 radnika, dok će indirektno biti zaposleno nekoliko puta više ljudi u domaćoj pratećoj i uslužnoj industriji, koje će raditi na ovom projektu. Od projekta će posebne pogodnosti imati farmaceutska, staklarska i hemijska industrija. U projektu Skladišta gasa Banatski dvor koji je urađen u saradnji sa ruskim partnerima, Srbija je postigla da skladišti gas leti, kada je najjeftiniji i da ga prodaje zimi kada je najskuplji. Ove godine na ime poreza, NIS u kome su Rusi većinski vlasnici, uplatio je milijardu evra u budžet, a to je 15 odsto republičkog budžeta, odnosno 8,3 bruto društvenog proizvoda.

Treba naglasiti i da će realizacijom naftno gasnog sporazuma u delu koji se odnosi na gradnju Južnog toka, Srbija steći veći nivo energetske bezbednosti. Kada jednom postanemo bitno energetsko čvorište nikome u regionu više ne bi trebalo da bude u interesu da se izazivaju sukobi.

 

      Statistikom protiv Rusije

 

Tumačenje statističkih brojeva srpske robne razmene sa zemljama Evropske unije, CEFTE i Ruske federacije evrodogmate često koriste kako bi istakli činjenicu da iz Rusije mnogo više uvozimo nego što tamo izvozimo. Često se naglašava i činjenica da je izvoz Srbije u zemlje EU veći od onog u Rusiju.

Sve ovo na različite gebelsovkse metode prikazuje se potom u državnim medijima, kao dokaz da Evropska unija "nema alternativu". Ovakvo tumačenje moglo bi se okarakterisati starom komunističkom izrekom: "Statistika naša dika što poželiš to naslika".

Istina je da iz Rusije uvozimo više nego što u nju izvozimo, ali je isto tako činjenica da iz Rusije uglavnom uvozimo sirovine i energente poput gasa i nafte. Te sirovine i energenti su potom uključeni u proizvodnju i transport celokupnog izvoza, kako onog ka zemljama CEFTE, tako i onog ka EU i Rusiji. Zapravo bez uvoza energenata i sirovina iz Rusije ne bismo nikada mogli ni da ostvarimo obim izvoza koji sada imamo sa zemljama Evropske unije.

Sreća je da je Srbija daleko od ulaska u Evropsku uniju (tačnije, kako stvari stoje, neće u nju ni ući, čak i ako unija opstane nekim čudom). Na žalost, ni u takvim okolnostima, nismo preterano iskoristili pogodnosti postojećih sporazuma sa Rusijom. Nedovoljnom korišćenu pogodnosti koje pružaju sporazumi, kumovali su bogati srpski privrednici uticajni pojedinici nevladinog sektora i politička elita koju je u Srbiji instalirao Zapad. Svi oni zajedno, čine uvoznički lobi, odnosno, neku vrstu tumora koji izjeda srpsku ekonomiju.

 

     A 1.

   Kako lobisti zapadnih ekonomija deluju u Srbiji

Nikada nije do kraja definisano ko sve od političara radi u korist ovog lobija, i ko sa Zapada podržava ovu, za srpsku ekonomiju pogubnu grupaciju. Uvozni lobi čak i ne deluje kao zvanična grupa, pa je teško označiti sve koji mu pripadaju.

Svi koji su makar i površno počeli da istražuju ko je profitirao od uništenja domaće proizvodnje, nailazili su na domaće tajkune, bivše partijske direktore društvenih preduzeća, potom na političare koji su u dobrim odnosima sa zapadnim diplomatama. Često su naši političari odlazili po mišljenje u ambasade zapadnih zemalja, a potom vukli poteze suprotne nacionalno ekonomskim interesima.

Opšte je poznato da su posle petooktobarskog prevrata političkom scenom počele da dominiraju ideje slobodnog tržišta, i da se bez ikakvog plana krenulo u obračun sa kompanijama iz vremena planske ekonomije.

Režim koji je uspostavljen posle petooktobarskog prevrata, omogućio je neviđenu pljačku Srbije. Tako je, između ostalog, i došlo do toga da oni koji su dobili pravo da u Srbiji zastupaju strane robne marke, imaju interes da domaći konkurenti nestanu. Vladajuća oligarhija im pomaže da taj interes ostane netaknut. Istovremeno, građani, odnosno potrošači, plaćaju danas najskuplju i najlošiju robu na kontinentu.

Na primer, onaj ko zastupa robnu marku Najki, radovao se kada je propao domaći Simod iz Vranja. Proizvođači stranih automobila imali su interes da propadne Zastava iz Kragujevca, pa su pravo na zastupništvo stranih automobila davana onima koji su imali uticaj na dešavanja u Zastavi. U ovoj fabrici godinama su sklanjali stručnjake koji vrede i u prvi plan gurali nesposobne. Danas Srbija uvozi automobile na godišnjem nivou u vrednosti većoj od 200 miliona evra…

Uvoznički lobi nije jedinstven, i čini ga veliki broj privrednika koji su često u međusobnom sukobu, ujedinjuje ih zajednički interes uništenja domaće proizvodnje.

Dok Nemačka ima više od pedeset strateških sporazuma sa Rusijom, a Hrvatska, Mađarska, Slovenija i druge zemlje EU se utrkuju ko će da ostvari što bolje odnose sa ovom velesilom, Srbija se, izgleda, toga stidi!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: