Архива

Posts Tagged ‘rad’

KO JE PRAVI VLASNIK KAFANE KOJA GLUMI PROMOTIVNI ŠTAND „BEOGRADA NA VODI“???

14. августа 2015. 2 коментара

 

Fantomski projekat „Beograd na vodi" nije ništa drugo do obična prevara kojom Aleksandar Vučić zamajava javnost, skuplja jeftine političke poene i istovremeno svojim prijateljima nabacuje unosne poslove. U ovom slučaju reč je o Branislavu Đuričiću, prijatelju Andreja Vučića. I ovaj slučaj pokazuje surovu prirodu vladavine braće Vučić i njihovog kartela.

 

                    Predrag Popović

KAFANA KAO PROMOTIVNI STAND-4

 

Fantomski projekat „Beograd na vodi" nije ništa drugo do obična prevara kojom Aleksandar Vučić zamajava javnost, skuplja jeftine političke poene i istovremeno svojim prijateljima nabacuje unosne poslove.

Plan je počeo da se ostvaruje već s prvim objektom koji je napravljen na Savskoj promenadi. Krajem aprila, u svečanoj atmosferi, potpisan je ugovor između Vlade Srbije i kompanije „Igl Hils", čija je vrednost 3,5 milijarde evra.

Odmah je ispod Brankovog mosta podignut „promotivni štand". Iako srpsko zakonodavstvo ne poznaje kategoriju „štand kao privremeni objekat", upravo pod tom specifikacijom izdata mu je privremena (tromesečna) dozvola za izgradnju i rad.

Taj deo priobalja Save očišćen je od splavova i ostalih ugostiteljskih objekata i izgrađen štand „Savanova" od 670 kvadrata. Međutim, Beograđani i strani turisti umesto reklamnog materijala za „Beograd na vodi" u tom objektu mogu da uživaju kao u svakom drugom vrhunskom restoranu.

Zato što to i jeste restoran. „Savanova" se reklamira kao restoran: „Najnovije mesto vaših susreta i ukrštanja svih životnih priča, osmišljeno je da vam bude sasvim blizu, nadohvat ruke, kako biste se maksimalno prepustili svakodnevnim zadovoljstvima našeg brižljivo odabranog menija.

Prinoseći vam fascinantnu panoramu velegrada, kao na tacni,i tretman koji se zauvek pamti, učinili smo sve da doživite jedno neponovljivo putovanje, sa kojeg možda i nećete hteti da se vratite. Budite u toku, pratite znakove pored puta, jer jedino tako možete stići do željene stanice." Rezervacije se primaju na telefon 063/333-181.

Na sajtu Restorana "Savanova" nalazi se i izuzetno bogat jelovnik, a ne treba sumnjati u kvalitet hrane i kolača, pošto je kuvarski tim pohvalio i Novak Đoković na svom tviter-nalogu.

– „Savanova" je jedna od najvećih sramota koje idu uz „Beograd na vodi". Navodno je to promotivni štand i kao takav je dobio dozvolu, a u međuvremenu se pretvorio u kafanu, na kojoj neko zarađuje milione i milione.

Štand je postavio Grad Beograd, ali ga je neko zakupio, mada se ne zna ko. Štand tamo ne treba da bude i DS će, ukoliko se ikada bude pitala, tu prevaru srušiti i neće imati nikakvih skrupula da kaže zbog čega je to loše i predstavlja nečiji privatni interes – tvrdi Balša Božović, šef odborničke grupe Demokratske stranke u Gradskoj skupštini Beograda.

– Koliko ja znam, to je promotivni štand i nije se ništa promenilo. Koliko god kvadrata da ima, 10.000 ili 670 važno je da je zakonska procedura ispoštovana, kada je taj objekat izgrađen. Grad nije investirao novac. Ako nešto nije urađeno po zakonu recite, a da li se nekome sviđaili ne što je Beograd na vodi krenuo, što je rekonstruisana zgrada Beogradske zadruge, što smo krenuli u rekonstrukciju Savske promenade…To su velike stvari za Beograđane – rekao je gradonačelnik i otišao da tetki da lek.

Svečani "Doček isteka dozvole" pred "Savanovom", krajem jula, organizovalo je Udruženje građana "Ne da(vi)mo Beograd". Policijski kordon sprečio je više od 500 demonstranata da priđu restoranu-štandu, sa čije terase su gosti, uz piće i "tagliata beef" opušteno posmatrali još jedno šikaniranje građana.

– Mi smo pitali ko je platio izgradnju ovog objekta i nismo dobili odgovor. Mi smo pitali ko upravlja ovim objektom i ko zapravo ubire prihod – nismo dobili odgovor. Ono što smo dobili kao izjavu od gradonačelnika Siniše Malog je da je to ustvari štand i da ima sve potrebne dozvole.

Mi kažemo da gradonačelnik, kao i nebrojeno puta do sada, laže i obmanjuje javnost. Ovo nije štand, ovo je privatna fensi kafana – rekao je okupljenima aktivista Dobrica Veselinović.

Političari, novinari i građani kritikuju isključivo Vučića i Malog, bez hrabrosti i želje da otkriju identitet pravog vlasnika restorana, u javnosti se pominje ime Branislava Đurđevića.

Đurđević je jedan od najistaknutijih članova Vučićeve dvorske svite. Koliko poverenje u njega ima premijer, najbolje govore njegove funkcije izvršnog direktora Elektromreže Srbije i predsednika Skupštine Košarkaškog kluba Crvena zvezda.

Mediji su ga predstavljali kao „najboljeg prijatelja Andreja Vučića", a u vrhu naprednjačkog kartela tvrde da je kum s Nikolom Petrovićem, trenutno najmoćnijim čovekom u Srbiji.

Poverenje u Đurđevića imao je i Vladimir Stojković, bivši golman Zvede i Partizana, uzdanica naše reprezentacije. Kad se venčavao s manekenkom Bojanom Rajić, Stojković među najdražim gostima bio je i Đurđević. Kasnije se pokajao. Iz vrlo pikantnih i opravdanih razloga.

– Dobro znam ko je i šta je Bojana. Kao čovek je ljudina i to ne mogu nikada da sporim, jer smo toliko vremena i proveli zajedno. Ceo život biću joj podrška i prijatelj, a nadam se da će i o nameni.

To što ona ima sa njim, mene ne zanima. Naglašavam da nju ne krivim ni za šta, jer je ona majka moga sina, a jedinu krivicu ima Bane Đurđević, koji se umešao u naš brak pre dve godine.

Bili smo prijatelji odranije, tako da je suvišno bilo šta više reći o tom čoveku. Ne zanima me šta se tačno dešavalo među njima, ali činjenica je da sam to saznao i od mojih i njegovih prijatelja, a i svojim očima. Nisam želeo da reagujem, jer sam od zajedničkih poznanika čuo da se on pozivao na ljude iz političkog vrha -rekao je Stojković, objašnjavajući razloge za razvod od s kojom ima sina Lava.

Stojković nije otkrio da li Đurđević ima veze sa incidentom na splavu u maju prošle godine, kada ga je pretukla grupa mladića. Iako tvrdi da nije ljut na sad već bivšu suprugu, golman na svom tviter-nalogu često kači Bebekovu pesmu "Kučka neverna".

Početkom jula, u trećem mesecu trudnoće, Bojana se udala za Baneta Đurđevića. Venčanju koje je održano u njegovoj kući prisustvovali su samo kumovi i članovi porodica.

Sa zaštitom braće Vučić i kuma Petrovića, Branislav Đurđević može da radi što god poželi, pa i da promotivni štand pretvori u restoran "Savanova", najluksuzniju do sada realizovanu prevaru u okviru "Beograda na vodi".

 

    A 1. Kandidati za graditelje

Promotivni restoran "Savanova" izgradila je firma "Millennium Team", koja je od ranije poznata po spornim poslovima.

"Millennium Team", u vlasništvu Stojana Vujka i Ivana Bošnjaka, sa "Srbijagasom" ili uz njegovo posredovanje, u periodu od 2010. do 2012. ugovorio je nekoliko krupnih poslova gasifikacije.

Između ostalog, ta firma je dobila i ugovor za obavljanje pripremnih radova za "Južni tok". Zbog toga je Zorana Mihajlović u prošloj izbornoj kampanji, žestoko kritikovala tu firmu, nazivajući je "Dačićevim preduzećem čije poslovanje je sumnjivo".

Naprednjaci su kasnije nastavili s optužbama protiv "Millennium Teama", ali umesto Dačića počeli su da prozivaju Dragana Đilasa, odnosno njegovog saradnika Cviju Babića, za koga su tvrdili da je samo u jednoj nabavci, za potrebe Beograda, neobjavljivanjem tendera i sklapanjem ugovora s "Millenium Teamom" prekršio Zakon o javnim nabavkama i protivpravno pribavio višemilionsku korist".

Nadležni organi nikada nisu proverili sporne navode, a izgleda da više nema ni potrebe, pošto je izgradnjom "Savanove" ta firma dobila najznačajniji – naprednjački sertifikat o političko-poslovnoj podobnosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NI GLADNOM NE DAJU DA JEDE: BUDUĆNOST RADNIKA NESIGURNA, PA SU I KRITERIJUMI ZA KORISNIKE NARODNIH KUHINJA POOŠTRENI!!

18. маја 2015. Коментари су искључени

 

Samo zbog aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom u Srbiji će u naredne dve godine bez posla ostati još 100.000 koji će se pridružiti armiji nezaposlenih koja je zvanično dosegla broj od preko 760.000 ljudi. Onaj ko u Srbiji ostane bez posla ne može da računa ni na kakvu državnu pomoć. U najboljem slučaju nekoliko meseci dobija naknadu za nezaposlene koja je obično manja od minimalca. Zbog raznih administrativnih prepreka broj korisnika ove naknade ne dostiže ni 10 odsto ukupnog broja zvanično prijavljenih nezaposlenih.

 

                   Milan Malenović

NI POSLA NI HLEBA

 

Bez obzira na sve pokušaje veštačkog održavanja preduzeća u životu, država će najkasnije do kraja leta morati da objavi kako nema rešenja za oko 175 firmi sa preko 55.000 radnika, što je samo jedan manji deo preduzeća koja ove godine moraju da se zatvore.

Za početak odabrana su preduzeća u postupku restruktuiranja koji mora da bude okončan, a njima treba dodati i radnike preduzeća koja su već sada u procesu privatizacije, ali za koje nema zainteresovanih kupaca.

Neće mnogo bolje proći ni radnici onih firmi koje budu uspele da se privatizuju, jer većina kupaca želi preduzeće, a ne njegove zaposlene.

Važeći Zakon o radu za koji svi osim ministra za rad Aleksandra Vulina tvrde da je za radnike najgori u istoriji Srbije, predviđa veoma jednostavan način rešavanja viška zaposlenih: dovoljno je da poslodavac smatra kako mu je određeni radnik višak i da ga otpusti uz davanje minimalne otpremnine (ako na računu firma uopšte ima para), koja se obračunava na osnovu minulog rada samo u toj firmi, ne i u odnosu na celokupni minuli staž.

Država je poslodavac u firmama koje usled neuspele privatizacije odlaze u stečaj, a zatim u likvidaciju. Za 188 preduzeća sa ukupno nešto manje od 5.000 zaposlenih država je već procenila da nema realnih mogućnosti da budu privatizovana i da moraju u stečaj, tako da zaposleni u njima sada mogu da biraju jedino između "socijalnog programa" i neizvesno iščekivanja da se u poslednjem momentu ipak desi neko čudo i preduzeće preživi.

Za "socijalni program", odnosno za uzimanje otpremnine od po 200 evra za svaku godinu provedenu u preduzeću koje se napušta, do sada se odlučilo 2.574 radnika, odnosno njih oko polovina od ukupnog broja.

Neki su odbili, jer su ucenjivani da se istovremeno odreknu naplate zaostalih plata, a neki još nisu ni obavešteni. Prema računici Ministarstva rada i socijalne politike, svaki radnik će u proseku dobiti po 4.500 evra.

Uzimanjem otpremnine, radnik se u Srbiji odriče svih ostalih prihoda koji mu po zakonu pripadaju kada ostane bez posla. Pomoć za nezaposlene u ovoj državi je nešto što skoro niko ne dobija, a i oni koji imaju tu "sreću" da nešto para dobiju, teško da od toga mogu da prežive.

Po procentu nezaposlenih koji primaju novčanu naknadu od Nacionalne službe zapošljavanja (NSZ) Srbija je skoro na afričkom nivou. Po poslednjim podacima u Srbiji svega 8,8 odsto nezaposlenih prima novčanu naknadu, a od evropskih zemalja iza nas su jedino Albanija, Makedonija i Bosna i Hercegovina. U Crnoj Gori naknadu prima 35,6 odsto nezaposlenih, Hrvatskoj 20 odsto, Rumuniji 35,6 odsto, a Bugarskoj 25,6 odsto, dok je, među evropskim zemljama, najveća pokrivenost u Nemačkoj i Austriji i iznosi oko 90 odsto.

Nezaposleni u Srbiji može u najboljem slučaju, ako uopšte nešto i dobije, da računa na dobijanje naknade u periodu od tri meseca do godinu dana (izuzetak čine oni kojima do penzije nedostaje manje od dve godine, koji sve vreme mogu da primaju naknadu) i to između 80 i 180 odsto minimalne zagarantovane plate u Republici.

Od dobijanja naknade su izuzeti svi oni koji sporazumno ili samovoljno raskinu radni odnos ili su pri napuštanju preduzeća dobili otpremninu. U slučaju dobijanja otpremnine, država se obavezala da otpuštenom radniku daje naknadu za nezaposlene samo u visini razlike između dobijene svote i onoga što bi se dobilo od NSZ-a, ali pošto su otpremnine po pravilu tako podešene da pokrivaju ceo period u kome bi se dobijala naknada, to znači da bivši radnici ne dobijaju od države ni dinara od para koje su godinama uplaćivali u fond za nezaposlene.

Otpremnine se isplaćuju u neto iznosu, ali pošto nisu mesečna zarada, na njih se ne plaćaju doprinosi, tako da radnik koji se odluči za takozvani "socijalni program" mora da računa sa tim da mu ubuduće neće biti uplaćivana penzija.

Zbog u proseku 4.500 evra, koji ni u siromašnoj Srbiji ne predstavljaju novac sa kojim može da se započne neki ozbiljniji samostalni posao, radnik rizikuje svoju i budućnost svoje porodice u vremenima koja dolaze, a u kojima iz zdravstvenih razloga ili zbog starosti neće moći da radi. O ovome malo ko razmišlja, a najmanje republička Vlada čiji osnovni zadatak bi upravo trebalo da bude da štiti narod.

Kao da ovo samo po sebi nije dovoljno da do kraja izgladni ono malo građana koji su nastavili da žive u ovoj zemlji, Vlada kroz najnovije izmene i dopune Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti dodatno smanjuje visinu naknade za nezaposlene time što određuje drugačije obračunavanje osnovice kojim se ona umanjuje.

U kriznim vremenima, kao što su ova, ozbiljna država mora da povuče dva poteza: prvo da proširi i ojača socijalnu mrežu kako bi sprečila gladovanje stanovništva, a da zatim povećanjem investicija pokrene privredu i poveća zaposlenost. Naprednjačka Srbija čini upravo sve suprotno od ovoga.

 

       Ankete i trikovi

 

Umesto da štiti radnička prava samozvani levičar Aleksandar Vulin, na žalost ovog naroda danas na mestu ministra za rad, ne tako davno je predlagao da se svaka pomoć nezaposlenima uslovi time da je primalac – zasluži.

Kao da nije dovoljna zasluga to što je trenutno nezaposleni godinama od svoje plate uplaćivao doprinose od kojih je jedan deo išao u fond NSZ-a iz koga se isplaćuju naknade nezaposlenima, Vulin je insistirao na radnom angažovanju onih koji od države traže naknadu za nezaposlene ili socijalnu pomoć?!

U oktobru mesecu je Vlada donela uredbu kojom je suspendovala i Ustav i sve relevantne zakone i odredila da svi radno sposobni korisnici socijalne pomoći moraju da se odazovu pozivu centra za socijalni rad i da prihvate zaduženje koje im se odredi.U slučaju odbijanja sledi prvo umanjenje ionako mizerne socijalne pomoći, a u ponovljenom slučaju i njeno ukidanje.

U većem delu države centri za socijalni rad su iz različitih, formalnih razloga odbili da primene ovu uredbu, ali je ona ponegde i zaživela.

U Smederevu se za poslednje dve godine broj nezaposlenih povećao, ali je broj osoba koje imaju pravo da koriste Narodnu kuhinju prepolovio – sa preko 1.000 sveo se na svega njih 500. Razlog za ovo je drakonsko pooštravanje uslova za dobijanje potvrde o pravu na uzimanje jednog besplatnog obroka dnevno (i to samo radnim danima). Između ostalog traži se i potvrda da je korisnik radno angažovan!?

Onaj ko radi, valjda, prima i platu, pa mu oskudni obrok iz kazana Narodne kuhinje nije neophodan. Smederevska birokratija, očigledno, misli drugačije.

Za celu ovu godinu u budžetu je predviđeno svega 16 milijardi dinara za otpremnine radnicima koji će ostati bez posla pošto im se preduzeća gase, ali i za pomoć onima koji bi da pobegnu iz nezaposlenosti kroz program samozapošljavanja. To je sva državna investicija u nova radna mesta u ovom vremenu nezabeležene privredne krize.

Prosečna predviđena otpremnina od 4.500 evra po radniku taman je dovoljna da se opremi jedan kiosk ili mala bakalnica. Ako nezaposleni još mora da plaća i kiriju za lokal u kome bi da privređuje, pomenuta suma mu nije dovoljna ni za jedan mesec rada. Toliko o državnim investicijama za pomoć nezaposlenima.

Još je gora situacija kod investicija lokalnih samouprava u programe samozapošljavanja. Broj korisnika je smešno mali, a birokratska procedura za dobijanje para toliko komplikovana, da to već na samom početku odbija mnoge koji bi se prijavili.

Konačno, kada uspe da prikupi i priloži svu neophodnu dokumentaciju "srećni" nezaposleni dobije svotu novca koja mu je jedva dovoljna da otvori ulični štand za prodaju švercovane robe, ali je zauzvrat obavezan da sebi najmanje godinu dana uplaćuje doprinose i porez na dohodak, od kojih para on faktički sa sve kamatama vraća ovu takozvanu "bespovratnu" pomoć.

 

       Država je potpuno zaboravila na narod, koji je za nju samo       opterećenje.

 

Umesto da počnu zaista da pomažu narod da preživi i da pokrene neki posao od koga bi mogao da se izdržava, aktuelni vlastodršci su pribegli spinovanju i izmišljanjem statističkih podataka od kojih razumnom građaninu može samo da pripadne muka. Ponovo vlast priča o navodnom padu stope nezaposlenosti, iako i Međunarodni monetarni fond govori sasvim suprotno.

Prvo treba razlučiti realnu stopu nezaposlenih od anketne i administrativne. Administrativna stopa nezaposlenih se dobija tako što se saberu prijavljeni nezaposleni i zaposleni građani, pa se taj broj podeli sa brojem nezaposlenih.

U ovom slučaju ostaje jedan veliki procenat stanovništva izvan statističkog posmatranja, a to su oni koji su nezaposleni, ali iz nekog razloga nisu obuhvaćeni evidencijom Nacionalne službe zapošljavanja.

Administrativna stopa nezaposlenosti je, međutim, najbliža onoj realnoj koja se dobija tako što se ukupan broj radno sposobnog stanovništva podeli sa brojem prijavljenih zaposlenih – razliku čine nezaposleni. I ovako po administrativnoj metodi umanjen broj nezaposlenih je u prošloj godini iznosio strašnih 30 odsto.

Do anketne stope nezaposlenosti se dolazi istraživanjem reprezentativnog uzorka, ali u skladu sa definicijama zaposlenih i nezaposlenih lica koje koristi Međunarodna organizacija rada.

Anketna stopa nezaposlenosti u trećem kvartalu 2014. u Srbiji je iznosila 17,6 odsto?! Između ostalih trikova, dovoljno je da neko u prethodnom mesecu bude jedan jedini dan radno angažovan, pa da statistički od nezaposlenog postane zaposlen.

Eto jednog bitnog dometa Vulinove ideje o prisilnom zapošljavanju.

Tako je vlast kao povećanje zaposlenosti prikazala rast od dva odsto uplata u PIO fond, ali je prećutala da je do tog rasta došlo administrativnim putem, tako što je novac sa računa Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje prebačen na račun PIO fonda kako bi se obezbedila isplata penzija.

Mešetareći dalje sa anketnim putem dobijenim rezultatima, vlast Aleksandra Vučića dolazi do zaključka kako broj nezaposlenih opada, a uskoro će narod da ubeđuje kako uopšte ni nema nezaposlenih, a oni nesrećnici koji kopaju po kontejnerima u potrazi za parčem hleba su obični plaćenici tajkuna koji bi da sruše ovaj režim.

Sve matematičke operacije mogu da se provere obrnutim redosledom, tako da se tačnost rezultata sabiranja vidi i kada od dobijenog rezultata odbijemo jedan broj koji smo sabrali i vidimo da li je preostao drugi sabrani broj.

Upoređivanjem realnih brojeva koje daje Zavod za statistiku sa procentima izraženim u vezi broja nezaposlenih u odnosu na ukupno radno sposobno stanovništvo vidimo da se broj radno sposobnih iz meseca u mesec smanjuje. To nije nemoguće, jer neki odlaze u penziju, drugi nestaju po nekom birokratskom razlogu iz evidencije NSZ-a, a dosta je i onih koji napuštaju zemlju u potrazi za srećom ili umiru od iznemoglosti i gladi.

Upravo zbog ovih poslednjih vlast bi trebalo manje da se hvali navodnim uspehom i smanjivanjem nezaposlenosti.

 

      A 1. Markovo štimovanje bilansa

Nezaposleni, koji su godinama uplaćivali u fond NSZ-a, u najboljem slučaju mogu da računaju sa kratkotrajnom pomoći u iznosu od 80 odsto najmanje zagaarantovane plate. Za razliku od njih, miljenici i poslušnici vlasti dobijaju daleko više.

Članovi Internet tima Srpske napredne stranke koji su se iskazali u pljuvanju po političkim neistomišljenicima i u veličanju lika i dela Aleksandra Vučića, dobili su od stranke dobro plaćene poslove u javnim preduzećima ili državnim organima. Pojedinci čak nastavljaju da aktivno rade za IT tim čak i u radno vreme u instituciji u kojoj su zaposleni i gde dobijaju platu iz budžeta u koji uplaćuju svi građani Srbije.

Oni koji iz nekog razloga nisu našli uhlebljenje u administraciji, a takvih je četrdesetak, od stranke mesečno dobijaju po 200 evra i jedan obrok dnevno, što je više od republičkog minimalca i za 50 odsto više od zagarantovane najniže naknade za nezaposlene. Novac je obezbeđen iz crnih fondova nastalih uzimanjem sredstava iz prispele pomoći za nastradale u prošlogodišnjim poplavama.

Direktor Vladine kancelarije za pomoć i obnovu poplavljenih područja Marko Blagojević ranije se proslavio nameštanjem anketnih rezultata o popularnosti političkih stranaka. Danas štimuje bilanse Kancelarije kojoj je na čelu.

Po njegovim poslednjim nastupima u javnosti vidi se da je Kancelarija isključivo sprečavala zloupotrebe pomoći od strane građana. Niko se, međutim, nije bavio pitanjem tačnosti izveštaja o pristiglom novcu, odnosno činjenicom da nije sav pristigli novac zvanično evidentiran.

Grupa Srba iz Australije je još prošlog leta ukazala na to da je objavljeni izveštaj o prilivu australijskih dolara u Fond za pomoć postradalima netačan i da je sa ovog kontinenta poslato desetak puta više para i to samo od naših iseljenika (ne računajući pomoć australijskih državnih institucija). Niko se do danas od zvaničnika nije oglasio povodom ovoga.

Pare su nestajale i iz drugih donacija i najveći deo njih je završio u džepovima funkcionera na vlasti, a sada se ostatak preko bivšeg frizera iz Loznice, Slaviše Mićanovića, u gotovini isplaćuje naprednjačkim botovima.

 

       A 2. Proizvodnja nove sirotinje

Međunarodna organizacija rada (MOR) je oštro kritikovala sve zemlje, među kojima je i Srbija, koje u vremenima privredne krize smanjuju izdvajanja za socijalnu zaštitu i naknadu za nezaposlene.

"Teret sređivanja budžeta prebačen je na stanovništvo u trenutku kada je teško pronaći posao, pa je podrška potrebnija nego ikad", istakla je direktorka odeljenja za socijalnu zaštitu MOR-a Izabel Ortiz, ukazujući da je zaštita nezaposlenih, penzionera i nesposobnih za rad od 1947. prihvaćena kao univerzalno ljudsko pravo.

U Srbiji izdvajanja za pomoć nezaposlenima iznose tri odsto bruto domaćeg proizvoda, što je manje nego u većem delu bogatih zemalja, ali više nego u nekim zemljama regiona poput Crne Gore, Bugarske i Rumunije gde, međutim, i do tri puta veći procenat nezaposlenih dobija naknadu.

Sa druge strane, za penzije i druge vidove podrške penzionerima izdvaja se u Srbiji oko 13 odsto BDP-a, što je u samom vrhu i među zemljama s visokim prihodima, a na prvom mestu među zemljama sa srednjim prihodima, među koje je Srbija svrstana, zajedno sa Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom, Makedonijom, Albanijom, Mađarskom, Bugarskom i Rumunijom. Kako su penzije ovde mizerne, jasno je da je bruto domaći proizvod Srbije u odnosu na broj stanovnika prenizak, što samo po sebi dovoljno govori o "uspešnosti" ekonomske politike ove i svih ranijih vlasti.

Države koje nisu u boljem položaju od Srbije, kao na primer Makedonija, kao jedan od vidova pomoći socijalno ugroženom stanovništvu donele su zakone o otpisu dugova prema javnim preduzećima, kao što je, na primer, EPS. Neke su otišle i korak dalje, kao Mađarska, pa su bankama naložile otpis dela duga za kamate na uzete kredite. U Srbiji u međuvremenu plene i kuće nezaposlenima koji duguju za struju, stvarajući tako nove socijalne probleme i beskućnike.

 

      A 3. Zatvaranje još 500 preduzeća

Međunarodni monetarni fond je prognozirao porast nezaposlenosti u Srbiji do kraja ove godine. Na ovo je republička Vlada spremno odgovorila promenom obračuna osnovice plate (kako bi se još više smanjilo izdvajanje za naknade nezaposlenima), kao i novim prepravljanjem statističkih rezultata.

Koristeći anketni metod izračunavanja stope nezaposlenosti u Srbiji, MMF je zaključio kako je krajem 2014. godine bez posla bilo 19.7 odsto radno sposobnog stanovništva Srbije. Po istom tom metodu, krajem ove godine, a po predviđanju MMF-a, ovde će bez posla biti 20,7 odsto stanovništva sposobnog za rad, dok će na kraju 2016. ta stopa iznositi čak 22 odsto. Realno je već sada jedna trećina stanovnika bez regularnog zaposlenja.

Stopa siromaštva je u Srbiji na kraju 2014. godine zvanično iznosila zastrašujućih 24,6 odsto, a novim Vladinim merama ona će još više rasti, bez obzira na svu statističku kozmetiku kojom pokušava da se sakrije činjenica kako u stvarnosti polovina stanovnika Srbije već danas živi ispod granice siromaštva.

Po dogovoru sa MMF-om Srbija do kraja godine mora da zatvori preko 500 preduzeća sa oko 30.000 radnika. Smanjenjem broja zaposlenih u javnom sektoru bez posla će ostati još oko 50.000 ljudi, dok će privatizacijom javnih preduzeća na biro rada biti poslato najmanje 27.000 radnika.

Sve u svemu, samo po aranžmanu sa MMF-om do 2017. godine oko 100.000 građana Srbije ostaće bez posla.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAJBOLJI MINISTAR: SVA DOSTIGNUĆA U RADU NEBOJŠE STEFANOVIĆA NA FUNKCIJI!!!

12. септембра 2014. Коментари су искључени

 

Od dana kada je stupio na dužnost ministra policije, Nebojša Stefanović ne prestaje da lažima plasiranim preko režimskih medija, stvori sliku o sebi kao o čoveku koji rešava sve kriminalne zagonetke, koji sa lakoćom dolazi do krivaca i još lakše dolazi do "krunskih dokaza" protiv njih. Ovaj lažni doktor nauka i plagijator, koji je na volšeban način protrčao kroz fakultet, a da nije upoznao nijednog profesora na njemu, danas, sa pozicije ministra policije, laže i falsifikuje činjenice, montira krivične odgovornosti i donosi dokaze bez dokaza.

 

             major Goran Mitrović

 

Ko laže, taj i krade. Ko krade, taj i ubija, kažu…

Srpski ministar unutrašnjih dela dr Nebojša Stefanović, pouzdano se zna, patološki je lažov, a da krade, to potvrđuje i njegovo “pozajmljivanje tuđih naučnih radova". A možda dr Stefanović i ubija. Recimo, za početak istinu.

Javnost je obaveštena da je stručna javnost osporila doktorat dr Nebojše Stefanovića, koji je on odbranio na Univerzitetu Megatrend. Dve trećine njegove doktorske disertacije su bukvalno prepisane od drugih autora, bez navođenja njihovih imena.

I dok se javnost spori o tome da li je dr Stefanović običan plagijator, po strani je ostavljena druga, teža činjenica.

Srpski ministar je nesupešno počeo studije medicine i prava, a onda se, bez položenog ispita na ovim fakultetima, upisao na treću godinu studija Univerziteta Megatrend!

Šta će tako genijalnom čoveku da toliko dugo studira? A treću i četvrtu godinu na studijama na Univerzitetu Megatrend, dr Nebojša Stefanović je završio za manje od godinu dana! Upućeni tvrde da on lično ne poznaje nijednog profesora koji su stavili potpis u njegov indeks. Njega je nosila profesorka ovog fakulteta Zorana Mihajilović, stranačka drugarica dr Nebojše Stefanovića.

A kada tako pametan momak za godinu dana završi fakultet, red je da i doktorira. Da preskoči magistarske studije, nego da odmah doktorira. Da mu se, veli on, odmah napiše i doktorat. Da svom imenu pridoda i titulu dr.

Vučićevi ministri su takvi. Ministar prosvete ne govori nijedan strani jezik, i takođe ima lažni doktorat! Ministar finansija Lazar Krstić je, sigurno je, završio samo gimnaziju, lažno se predstavljajući kao diplomac američkog prestižnog univerziteta Jejla.

 

      Dakle, ko krade, taj i ubija, kažu…

 

Ministar policije pokušava, uz pomoć srpskih medija koji su Vučićevi psi napadači, da prikrije vinovnike sobraćajnog udesa, u kojem je 25. jula, na Brankovom mostu, od posledica udesa smrtno stradao Luka Jovanović.

Iako je nezamislivo da istragu o saobraćajnoj nesreći vodi ministar policije, dr Stefanović nas danima bombarduje vestima o ovom događaju, dajući često smešne i protivurečne izjave.

Zašto je ministar toliko zainteresovan da se reči slučaj, koji se kvalifikuje kao krivično delo ugrožavanja bezbednosti saobraćaja, koje je u nadležnosti osnovnog suda, koji i vodi istragu, a ne objašanjava nam šta je sa slučajevima teških ubistava i razbojništava!

Ministar policije je Vučićev pas, koji laje na sve one koje Vučić označi kao mete. Tako je danima dr Stefanović nas obasipao pričama o Dragoslavu Kosmajcu, navodnom narkodileru, o njegovim milijardama evra zarađenih para, o njegovom kretanju…Sve je, dakle, imalo za cilj da se od g. Kosmajca otmu pare. I, odjednom – nikom ništa!

Drugovi Luke Jovanovića zakazali su bili protestno okupljanje za 31. avgust u 16,30 sati, na Brankovom mostu, tražeći od policije istinu. Ali, 30. avgusta, uveče, policija donosi rešenje o zabrani protestnog okupljanja Lukinih drugova! Ministar Stefanović, za svaki slučaj, angažuje jake policijske snage. U vreme najavljenog okupljanja, naši urednici koji su došli na zborno mesto, suočili su se sa policijskim kordonima, policijskim psima, dovedeno je i nekoliko konja iz policije.

Pritisak ministar policije vrši na sve medije, ali se, u ovom slučaju, neočekivano, Politika korektno i profesionalno ponela, prateći ovaj događaj.

Iako se nije očekivalo, Lukin otac, na pritisak svoje žene, Lukine maćehe, počeo je mizerno da se ponaša. Žena ga ponižava, držeći ga za ruke, stisnutih šaka, do izlazi iz policije, kao da idu sa venčanja.

O hapšenju navodnog vinovnika saobraćajnog udesa, a ne ubistva, Marka Milićeva, i lažnim izjavama ministra lažnog doktoranta Stefanovića, objavljujemo analizu njegovog lupetanja i obraćanja javnosti.

Pojavljivanje kineskih diplomata na konferenciji posvećenoj hapšenju Milićeva u Kini, može da objasni i prilog o slobodnom špijuniranju TE Drmno iz Kostolaca, i pretnja ministarke Mihajlović da će raskinuti ugovor sa Kinezima o izgradnji mosta Zemun – Borča, zbog loše izvedenih radova, da bi potom smerno potpisala ankes kojim Kinezima odobrava još dva miliona dolara, za dodatne radove.

Na žalost, niko od takozvanih opozicionih poslanika ne pokreće u Narodnoj skupštini pitanje njegovog opoziva.

 

      Laži i nelogičnosti u vezi sa hapšenjem Marka Milićeva

 

Vest o hapšenju osumnjičenog za ubistvo Luke Jovanovića, Marka Milićeva, objavljena je u domaćim medjima 1. septembra, u oko 19 sati. Prema izjavama ministra unutrašnjih poslova, Milićev je navodno uhapšen u Kini. Portal Teleprompter.rs je ranije pisao o nelogičnostima u vezi sa istragom ubistva. Međutim, i samo hapšenje Milićeva u Kini izaziva sumnje.

Prvo, ministar unutrašnjih poslova, Nebojša Stefanović, vodi glavnu reč kada je reč o istrazi ubistva Luke Jovanovića. Umesto da posao saradnje sa medijima i javnosti obavlja stručnjak koji lično učestvuje u samoj istrazi, glavnu reč u medijima vodi stranačka ličnost u ulozi ministra unutrašnjih poslova, Nebojša Stefanović.

Da se prisetimo, Stefanović je 18. avgusta održao konferenciju za štampu na kojoj je saopštio da je Marko Milićev osumnjičen za ubistvo Luke Jovanovića. On je još napomenuo da se osumnjičeni u tom trenutku nalazio u Turskoj.

– Mi očekujemo da će u narednih nekoliko dana, to je sada stvar tehnike, Turska će njega izručiti i da će on biti u našim rukama – rekao je Stefanović, koji očekuje da će Milićev biti bez problema izručen Srbiji. (Blic, 18.8.2014)

Dakle, prema istrazi policije, a na osnovu izjave ministra, Milićev se 18. avgusta nalazio u Turskoj.

Na konferenciji za štampu koja je održana 1. septembra povodom hapšenja Milićeva, ministra unutrašnjih poslova izneo je u potpunosti drugačiju priču.

– On je od 15. avgusta bio u Kini. Uhapsili su ga po poternici, a njemu je tamo istekla i boravišna viza. U Tursku je došao 10. avgusta, letom iz Beograda za Istanbul, a u Honkong je sleteo 13. avgusta odakle je otišao u centralnu Kinu, rekao je ministar. (Blic, 1.9.2014)

Ako je Milićev u Kinu sleteo 13. avgusta, zašto je ministar 18. avgusta izjavio da se Milićev nalazio u Turskoj?

Ministar je na konferenciji za novinare tog 18. avgusta još dodao:

– Istraga je sprovedena detaljno, imamo dosta podataka vezano za njegovo kretanje i kretanje drugih okrivljenih, koji nedvosmisleno ukazuju da je Milićev Marko (1981) počinilac ovog krivičnog dela, rekao je Stefanović. (Blic, 18.8.2104)

Ako je istraga "sprovedena detaljno", kako ministar tvrdi, kako je moguće da je policija bila uverena da se Milićev nalazio u Turskoj, kada je on tada već uveliko bio u Kini? Prema pisanju medija, na konferenciji koja je održana 1. septembra "ministar nije davao nikakve detalje o hapšenju na konferenciji za novinare".

 

      Kurirovi anonimni izvori

 

Ministru nije bio problem da odaje detalje o istrazi pre hapšenja, na šta je javnost burno reagovala i okrivila ministra za ugrožavanje istrage, ali mu je zato jezik bio pod ključem kada je trebalo da otkrije detalje posle hapšenja. Da li ovo ima smisla? Na konferenciji za štampu još je saopšteno da se Milićev nalazi u Kini u pritvoru. On je još dodao "da je Milićevu u Kini istekla boravišna viza, a da je u toj zemlji uhapšen po poternici koju je raspisala Srbija".

Sada, da li je Milićev uhapšen zbog prekoračenja boravišne vize ili zbog poternice koju je raspisala Srbija, nije baš najjasnije. Zar ne bi bilo logično da je Milićev prvo uhapšen na osnovu prekoračenja boravišne vize, pa tek onda, na osnovu provere, zadržan u pritvoru jer je za njime raspisana međunarodna poternica? Ko je raspisao drugu poternicu?

Prema rečima izvora "Politike", Milićev je uhapšen zbog sasvim drugih razloga koji su mnogo ozbiljniji od prekoračenja boravišne vize.

Milićev je u Kini priveden po poternici koja je za njim raspisana zbog trgovine narkoticima, a ne zbog učešća u saobraćajnoj nesreći zašta ga terete srpski istražni organi. Pošto se u Kini trgovci narkoticima streljaju, Milić je molio tamošnju policiju da ga pusti, objašnjavajući im da on u Srbiji ne odgovara za nedozvoljenu trgovinu narkoticima, već za teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, otkriva "Politikin" izvor. (Politika, 2.9.2014)

Anonimni izvor "Kurira" je tom listu ispričao nešto drugačiju priču povodom hapšenja Milićeva zbog narkotika.

Milićev se najverovatnije uplašio da ga policija hapsi zbog droge. Kao što je poznato, zbog tog krivičnog dela, trgovine drogom, u Kini je predviđena smrtna kazna. On je zbog toga kineskim policajcima odmah priznao ko je i objasnio zbog čega za njim traga srpska policija, otkriva izvor "Kurira". (Kurir, 2.9.2014)

Pažljivo tumačite rečenične konstrukcije izjava izvora.

"Politikin" izvor tvrdi da je za Milićevim još ranije bila raspisana poternica i to zbog trgovine narkoticima. (Ko je uopšte raspisao tu poternicu Dakle, Milićev je trgovac narkoticima, kineske vlasti su ga uhapsile, on je tačno znao da ga hapse zbog droge, ali da ga Kinezi ne bi streljali, on je priznao da ga policija u Srbiji traži zbog ubistva, laički rečeno.

Tvrdnje "Kurirovog" izvora nose drugačije značenje. Milićev zna da se za njim traga zbog ubistva u Srbiji. Međutim, on nije bio siguran da li su ga uhapsili zbog ubistva ili zbog droge, a znajući da može biti streljan, Milićev je odmah rekao da ga traži srpska policija kako bi izbegao streljanje, laički rečeno.

Da li uočavate razliku? Izvor "Politike" ne iznosi sumnju u to da li je Milićev znao zbog čega je uhapšen, ali "Kurirov" izvor izražava sumnju koristeći reč "najverovatnije".

Šta nam ovo govori? Izvor "Politike" jasno poništava tvrdnje ministra Stefanovića da je uhapšen zbog poternice koju je raspisala Srbija. Međutim, "Kurirov" izvor ostavlja prostor za dalju interpretaciju. Da li je uhapšen zbog ubistva ili zbog droge. "Kurirov" izvor nagoveštava da je Stefanović možda u pravu, a možda i nije.

Sasvim je moguće da je "Kurir" izjavu ovog anonimnog izvora modifikovao kako se izjave ministar Stefanović ne bi u potpunosti diskvalifikovale.

Ako je Milićev uhapšen zbog trgovine narkoticima na osnovu neke druge poternice, koja je nama nepoznata, Kina ima pravo da ga zadrži i da mu sudi po njihovim zakonima. Međutim, ako je uhapšen zbog poternice Srbije, izručenje ne bi trebalo da predstavlja problem. Stefanović je izjavio da bi Milićev trebalo da se nađe u Srbiji za "najviše nekoliko nedelja". Veoma neodređen vremenski period, složićete se.

Nebojša Stefanović je izjavio da je Milićevu u Kini "istekla boravišna viza". Saobraćajna nesreća na Brankovom mostu se dogodila 25. jula. Desetak dana posle nesreće, Milićeva je, navodno zaustavila srpska policija zbog ukradenog vozila koji je u tom trenutku vozio, pišu novine. On je zatim pušten jer se za njim tada nije tragalo.

Milićev je sa svojim pasošem, 10. avgusta odleteo za Istanbul. 13. avgusta je navodno sleteo u Kinu i već 15. avgusta nalazio se u centralnoj Kini. Interpolova poternica raspisana je 19. avgusta.

Kurir je 25. avgusta objavio tekst u kojem prenosi reči neimenovanog izvora koji tvrdi da je Milićev bio lociran u Kini. Dakle, policiji je bilo potrebno najmanje 10 dana da ga locira u Kini? Da li je naša policija zaista toliko ekspeditivna? Moramo razlikovati dva pojma: boravišna viza (residency visa) i boravišna dozvola (resident permit).

 

      Kad nemoguće postane moguće

 

Ako preko interneta pokušate da pretražite sajtove kineskih ambasada ili kineskih institucija ili stručne sajtove koji se bave opisom procesa dobijanja viza za putovanja u Kinu, nailazićete samo na termin "resident permit" (boravišna dozvola). Velika je razlika između vize i dozvole. Pretražili smo internet u pokušaju da razjasnimo ta dva termina.

Najlakše je dobiti turističku vizu koja podrazumeva jedan ulazak u državu, ili više, ako se podnese zahtev. Turistička viza traje svega 30 dana. Boravišnu dozvolu je mnogo komplikovanije dobiti i proces traje duže od procesa za dobijanje obične vize.

Prema rečima Stefanovića, Milićevu je "boravišna viza" (smatramo da je taj termin pogrešno upotrebio jer smo u uputstvima nailazili samo na termine "viza" i "boravišna dozvola") istekla, pa je zatim usledilo hapšenje. Milićev je navodno uhapšen u petak, 29. avgusta. Ako turistička viza traje samo 30 dana, kog dana je Milićev uopšte dobio vizu? Hajde da kažemo da je Milićevu viza istekla tačno u petak 29. avgusta, kada su ga kineske vlasti i uhapsile.

Računajući unazad od 29. avgusta, a imajući na umu da viza traje 30 dana, Milićev je turističku vizu za Kinu dobio 31. jula. To bi značilo da je Milićev odmah nakon ubistva Luke Jovanovića otišao do ambasade Kine u Beogradu i podneo zahtev za turističku vizu!

Imajući u vidu to da je malo verovatno da je Milićev uhapšen istog dana kada mu je i istekla viza (29. avgusta), a ne zaboravite još papirologiju i period čekanja na odobrenje vize, pitanje je kada je Milićev uopšte izvadio vizu za Kinu? Da li je Milićev još pre ubistva izvadio i Tursku i Kinesku vizu ili je još od ranije imao kinesku vizu ili pak možda i boravišnu dozvolu na duži periodu koja je baš pred hapšenje istekla?

U javnosti se stiče utisak da je Milićev u Kinu pobegao zbog ubistva Luke Jovanovića. Međutim, uzimajući u obzir da se nesreća dogodila u petak, 25. jula u večernjim časovima, Milićev je morao da sačeka ponedeljak, 28. jula kako bi otišao do ambasade Kine sa zahtevom za izdavanje vize.

Da bi mu viza od 30 dana istekla 29. avgusta, kada je navodno uhapšen, Milićev je morao da dobije vizu 31. jula, četiri dana od prvog radnog dana nakon ubistva. Uzimajući u obzir da Milićev najverovatnije nije uhapšen na dan kada mu je istekla viza (29. avgusta) i da je za vizu bilo potrebno sačekati nekoliko dana, dolazi se do zaključka da je Milićev kinesku vizu ima još pre ubistva.

Zašto se onda u javnosti spekuliše da je Milićev u Kinu namenski pobegao zbog ubistva? Zašto se ranije nije znalo da Milićev ima i kinesku vizu? Kako je moguće da je naša policija 18. avgusta tvrdila da se on nalazi u Turskoj, kada je već uveliko bio u Kini?

Zašto se Milićev, nakon što je dobio kinesku vizu, vozikao u ukradenom automobilu po Srbiji kada ga je zaustavila policija? Zašto odmah po dobijanju vize nije napustio Srbiju?

Zašto je narko-diler Marko Milićev pobegao baš u Kinu gde se streljaju trgovci narkoticima?

Konačno, zašto se ispostavi da su zvanične izjave iz policije netačne u odnosu na "anonimne izvore" iz te iste policije? Da li mi to imamo jednu zvaničnu i jednu anonimnu policiju?

 

     A 1.

  Lažna kineska viza

Kineski državljanin Chan Yong od avgusta 2012. boravi sa falš vizom koja je izdata u ambasadi Srbije u Pekingu. Kada mu je istekla viza od tri meseca, Policijska uprava Požarevac pronalazi da je viza i dokumentacija na kojoj je urađena viza falsifikovana, i tada se meša ambasada koja preko MUP-a dozvoljava izdavanje nove boravišne vize na već postojeću falsifikovanu vizu od strane Kineza u Pekingu. Srpska policija ne reaguju po zakonu, i navedenog ne vode kod sudije da mu izrekne zabranu ulaska u Srbiju, nego se dozvoljava kršenje zakona.

Pomenuti Chang Yong se više puta se sastajao sa atašeom ambasade Kine, gde mu je davao poverljive podatke i dokumentaciju o Privrednom društvu TE-KO Kostolac (Termoelektrana i kopovi Kostolac), o bojleru i turbinama, kao i bezbednosti samog objekta.

Isto tako navedeni je član Komunističke partije, što dovodi u sumnju njegov dolazak u Srbiju, i označen je od strane vlasti, kao neko ko je potencijalni špijun.

Njegov posao je da se bavi samo prikupljanje informacija o PD TE-KO Kostolac, kao i ljudima, sa kojima pokušava preko skupih poklona da se sprijatelji, i tada dobija više informacija o svemu. Isto tako u 2013. se sreće sa raznim kompanijama i ljudima. Svi poslovi isplate i uplate idu preko Chang Yonga. Tarifa se zna, 10% za svaki dobijeni posao, kao što su liftovi, kao što je osiguranje radnika, kao sto je izolacija objekta, remont faze…

(Autor je policijski službenik PU Požarevac)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DRŽAVA SVOJE ENERGETSKE POTENCIJALE PRODAJE STRANCIMA, A NAPREDNJACI OD SRBIJE PRAVE KOLONIJU!

1. августа 2014. Коментари су искључени

 

Narednih nedelja, naprednjačka vlast planira da otuđi imovinu u državnom posedu, vrednu više stotina miliona evra, i to za samo desetinu te svote. Planirano je, naime, da državna imovina ne bude prodata privatnim investitorima, već drugim državama! Tako će otići strateški resursi, kao što su, na primer, telekomunikacije. Na taj način će srpskom privredom ubuduće upravljati komesari stranih vlada, a Srbi će biti samo jeftina radna snaga i ovce za šišanje kojima će uzimati i poslednju paru da bi se u drugim državama čuvao socijalni mir. Nemačka i Austrija imaju najviše šansi da ponovo postanu srpski tutori i eksploatatori. Da li je to ono što je Aleksandar Vučić nedavno obećao u Berlinu?

 

              Milan Malenović

 

Kada se kaže „privatizacija", uobičajeno je da se smatra, da neko preduzeće, koje je u državnom vlasništvu, bude prodato privatnim licima, odnosno preduzeću koje je u privatnom vlasništvu. Srbija je i ovde izuzetak od normalnog sveta, jer se kod nas izraz „privatizacija" koristi i kada nešto što je u vlasništvu naše države prodajemo stranoj državi.

Nekadašnji nacionalni avioprevoznik, Jugoslovenski Aerotransport (JAT) bio je kompanija u većinski državnom vlasništvu dok nije prodat arapskoj kompaniji Etihad, a slična sudbina očekuje i Aerodrom „Nikola Tesla" (u daljem tekstu ANT). Etihad iz Ujedinjenih Arapskih Emirata je čisto državna kompanija, osnovana 2003. godine ukazom koji je potpisao emir Abu Dabija Kalifa bin Zajed Al Nahjan.

Tim aktom određeno je da vlada Abu Dabija da osnivački kapital u visini od pola milijarde dirhana, odnosno oko 136 miliona dolara. Po svim dostupnim podacima, emirat Abu Dabi je i dan danas apsolutni vlasnik ove kompanije.

Zašto je JAT prodat stranoj državi, možda bi neko i mogao da objasni, ali, kad je u pitanju prodaja Aerodroma, odgovor se i ne nazire. Za razliku od JAT-a ANT je uspešna kompanija koja uprkos svetskoj krizi posluje sa prihodom i tako dopunjuje budžet svog većinskog vlasnika – države Srbije.

Jedini ekonomski opravdani razlog da se ANT uopšte proda, i to jednoj stranoj državi, bilo bi dodatno ulaganje u njegov razvoj, ali tako nešto od arapskih šeika poznatih kao "zalivske cicije", slabo ko ozbiljan očekuje.

I Telekom Srbije je jedno veoma uspešno preduzeće u većinskom državnom vlasništvu. Prema izveštaju o poslovanju, prošle godine je zapošljavao 13.229 radnika i ostvario neto prihod od skoro 15,7 milijardi dinara, dok je na računu imao još i 18,45 milijardi dinara neraspoređenog dobitka iz prethodnih godina.

Za kupovinu ove kompanije, koja bi takođe u dogledno vreme trebalo da bude privatizovana, zainteresovani su, po navodima samog Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija Srbije, Telekom Nemačke i Telekom Austrije.

 

     Čeka nas komesar iz Beča

 

Nemački Telekom je akcionarsko društvo u kome nemačka država direktno ima 14,5 odsto vlasništva, dok još 17,4 odsto drži preko KfW (Kreditanstalt fuer Wiederaufbau), po veličini treće banke u Nemačkoj u kojoj savezna vlada Nemačke ima četiri petine akcija, dok su preostale u vlasništvu vlada nemačkih pokrajina. Ostali vlasnici akcija Telekoma Nemačke su mali akcionari, tako da, s obzirom da nema svaki vlasnik akcija pravo glasa, nemačka vlada sa svojih skoro 32 odsto kapitala ima apsolutnu vlast na redovnim skupštinama akcionara, pa samim tim i u Telekomu.

U slučaju da Telekom Srbija bude prodat nemačkom Telekomu njime bi se upravljalo iz Berlina i to iz resorno nadležnog ministarstva.

Nedavno je meksička kompanija America Movil (u vlasništvu drugog najbogatijeg čoveka sveta, Karlosa Slima) stekla većinski paket akcija Telekoma Austrija, tačnije 50,7 odsto. Austrijska država, međutim, i dalje preko državne kompanije OEIAG (Oesterreichische Industrieholding AG) ima više od 25 odsto akcija, pa po zakonu koji važi u toj alpskoj republici ima i pravo veta na sve odluke koje bi da donese većinski vlasnik, a za koje se proceni da nisu u skladu sa zakonom ili interesima kompanije.

U slučaju da Telekom Austrije kupi Telekom Srbije našom telekomunikacionom kompanijom upravljaće neki komesar vlade u Beču, što smo mogli da imamo i bez krvavog Prvog svetskog rata.

Samim tim, prodaja većinskog paketa akcija srpskog Telekoma nemačkom, odnosno austrijskom Telekomu ne bi bila nikakva privatizacija, već presipanje iz šupljeg u prazno, kao u slučaju Jata, samo sa još pogubnijim posledicama.

Kao što je pokazala „afera Snouden", telekomunikacije nisu samo način da ljudi stupaju jedni sa drugima u kontakt, već i polje na kome su veoma aktivne službe bezbednosti svih zemalja. Najgora je američka NSA, agencija koja prisluškuje bukvalno ceo svet.

Strana država koja bude kupila Telekom Srbije neće morati više da ulaže milione evra u razvoj sofisticirane tehnologije kako bi mogla da sazna šta srpski političari i građani međusobno razgovaraju: biće dovoljno da naredi svom službeniku koji sedi na nekoj od visokih pozicija u našem Telekomu da sve te razgovore snimi i preda nadležnim bezbednosnim strukturama Nemačke ili Austrije.

Pored toga što na poklon dobija sve srpske državne, poslovne, pa i privatne tajne, nemački, odnosno austrijski kupac dobija još i Telekom Srbije ispod svake cene!

Vlada Srbije u poslednje vreme narod još uporno laže kako će prodati ceo Telekom i da će od te prodaje budžet zaraditi više od milijardu evra. Država u ovom trenutku poseduje 58 odsto akcija nacionalnog teleoperatera, dok 22 odsto poseduju sadašnji i bivši zaposleni Telekoma, kao i ostali građani Srbije.

Preostalih 20 odsto akcija u rukama je samog Telekoma koji ih je svojevremeno otkupio od grčke kompanije OTE, ali novac za to nije dala Vlada, koja bi sada da profitira na njihovoj prodaji: novac su dali svi akcionari (odričući se dividendi kako bi se otplatio kredit), kao i sami zaposleni (pristajući na ograničavanje prihoda radi otplate).

Ako država i ovih 20 odsto, kao apsolutni gospodar akcionarskog društva (što je po ovdašnjem zakonu jednako kao i da je jedini vlasnik), pripoji svom paketu akcija, to bi bila čista pljačka svih onih koji su godinama plaćali za te akcije.

Osim toga, predsednik Sindikata zaposlenih u Telekomu Miroslav Joksimović je nedavno je procenio da zbog opšteg stanja na tržištu za državni paket akcija teško da može da se dobije više od 600 miliona evra, a za toliko para (samo u nemačkim markama) je svojevremeno Srbija pod sankcijama prodala Telekom italijansko-grčkom konzorcijumu. Čak je i onda to bilo daleko ispod njegove stvarne vrednosti.

 

     "Bonus malus" za braću Vučić

 

Nije mnogo drugačija ni predstojeća privatizacija Dunav osiguranja a.d, još jedne kompanije u kojoj srpska država ima većinsko vlasništvo. Odmah posle razarajućih poplava u Srbiji Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) je iskazala spremnost da otkupi najveći osiguravajući zavod u Srbiji. Ako su te najave tačne, ne treba uopšte ni sumnjati da će, kao i uvek, EBRD od naših vlasti dobiti na tacni ono što traži.

U vlasničkoj strukturi EBRD-a najviše deonica imaju Evropska centralna banka (koju čine nacionalne banke država, članica evro-zone), američka centralna banka FED i britanska centralna banka Bank of England (čiji se vlasnici uporno kriju). Ostale akcije imaju centralne banke članica EBRD-a, što će reći da je i ova banka kontrolisana od strane stranih država (Srbija je takođe članica EBRD-a, ali na strani primaoca kredita, tako da nema pravo na učešće u donošenju odluka).

Da priče o prodaji Dunava EBRD-u nisu samo puste želje aktera političke scene Srbije, pokazuju i nedavna dešavanja. Odmah posle najave „privatizacije" Dunava poskupelo je obavezno osiguranje za motorna vozila i to izvan svake poslovne logike, sa samo jednom namerom: da se Dunav sa povećanim prihodima bud-zašto proda drugim državama.

Objašnjenje za ovaj postupak je glasilo kako vozači zbog smanjenog broja saobraćajnih nesreća i primene „bonus malus" principa plaćaju manje za osiguranje, pa tako osiguravači manje i zarađuju. U toj računici se jedino zaboravilo na to da „bonus malus" važi u svim razvijenim zemljama gde se ne koristi kao obrazloženje za poskupljenje i da kod manjeg broja nesreća osiguravajuće kuće isplaćuju manje para.

Spinovanje javnog mnjenja u vezi poskupljenja osiguranja u potpunosti liči na uobičajeni rad „kuhinje laži" Srpske napredne stranke, koja je privatnim linijama žestoko zainteresovana za prodaju Dunava.

Mlađi brat premijera Srbije Aleksandra Vučića, Andrej Vučić, upravo je u vreme podizanja stope osiguranja motornih vozila, a što je najvažniji izvor prihoda svakog osiguravajućeg društva, postao član Nadzornog odbora „Udruženja osiguravača Srbije", krovnog regulatornog tela koje okuplja sve osiguravajuće kuće Srbije. Sa te funkcije on će zastupati interese Familije u predstojećoj prodaji Dunav osiguranja a.d.

Smisao ove sage o Dunav osiguranju je da svi vozači u Srbiji moraju da plaćaju višu stopu osiguranja kako bi naprednjaci, a na prvom mestu klan Vučića, uzeo što je moguće višu proviziju pri prodaji ovog osiguravajućeg zavoda i to, najverovatnije, ne nekom privatnom investitoru, već banci iza koje stoje nacionalne banke (pa samim tim i interesi) drugih država.

 

     Uz pomoć naopakih subvencija

 

Od predstojećih velikih privatizacija preostaje eventualno još EPS, koji je u prošloj godini ostvario profit od 19 milijardi dinara i to uprkos činjenici da se cena struje u Srbiji velikim delom tretira kao socijalna kategorija, jer ovako siromašan narod ni ovu cenu ne može da plaća.

Sudeći prema najavama iz Vlade Srbije, za ovo preduzeće je najviše zainteresovan nemački RWE (nekadašnji Rheinisch-Westfälisches Elektrizitaetswerk AG) sa sedištem u Esenu. I u ovoj korporaciji, koja je prošle godine imala obrt od preko 50 milijardi evra i iskazala gubitak od 2,443 milijarde evra, nemačka država ima dominantno vlasništvo.

Oko četvrtine svih akcija RWE-a imaju nemačke lokalne vlasti, a dobar deo imaju i druga javna preduzeća. Deo lokalnih samouprava je svoje akcije udružilo sa jednim delom javnih preduzeća (kao što su štedni zavodi ili osiguravajuća društva) i oformilo RW Energie-Beteiligungsgesellschaft mbH & Co. KG, koje je sa svojih 16,15 odsto učešća u osnovnom kapitalu RWE-a daleko najveći pojedinačni akcionar ovog koncerna.

Nemačka vlast, tako, kupovinom EPS-a želi za male pare da obezbedi sebi pristup jeftinoj električnoj energiji, kojom će, zatim, da snabdeva sopstveno stanovništvo i time učvrsti socijalni mir u sopstvenoj zemlji. Zbog toga nikoga ni ne čudi da je tokom poslednje Vučićeve posete Berlinu od strane nemačkih zvaničnika pokrenut i razgovor na ovu temu.

Od Južne Amerike, preko Sjedinjenih Američkih Država, pa do Zapadne Evrope privatizovane javne usluge i resursi se stalno vraćaju u državno vlasništvo. U protekloj deceniji 86 gradova je vratilo vodovod u državnu, odnosno javu svojinu. Samo u Nemačkoj je od 2007. do danas vraćeno 100 energetskih koncesija u državno vlasništvo. A Srbija bi svoje energetske potencijale da pokloni Nemačkoj?!

Ne treba zanemariti ni mišljenje britanskog stručnjaka prof. Endrjua Kambersa, kako vlast jedino može uz pomoć naopakih subvencija, kakve plaćaju danska i švedska država, da nagovori privatizovane gigante iz oblasti elektroprivrede da ulažu u oblast obnovljivih izvora energije, što bi, da su te kompanije ostale u državnom vlasništvu, išlo mnogo lakše i jeftinije.

Srpski budžet te pare nema, jer da ih ima privatizacija nam ne bi ni trebala, zbog čega ćemo i dalje da se gušimo u vazduhu zaprljanim dimom iz termoelektrana, dok će Nemci uživati u svežem vazduhu i jeftinoj struji iz Srbije.

Privatizacija javnih dobara, pogotovo strateški važnih, kao i preduzeća koja i sada posluju sa dobitkom, i danas je, isto kao i u bliskoj prošlosti, način da se opljačka Srbija. Ali, za razliku od prošlosti, kada su glavni korisnici ove mogućnosti bili domaći tajkuni, sada će najviše da profitiraju strane državne kompanije, kao što je na primer Al Ravafed (još jedno državno preduzeće iz Ujedinjenih Arapskih Emirata) koji po tajnom ugovoru sa srpskom Vladom ima pravo zakupa plodnog zemljišta po skoro upola nižoj renti od one koju su do sada plaćali zemljoradnici iz Srbije.

Da li je bolje da nas pljačkaju domaći ili belosvetski lopovi, u suštini nije ni toliko bitno. Važno je sprečiti pljačku, ko god da je sprovodi.

 

      A 1.

"   …Svašta bi čovek mogao da pomisli"

Nekadašnji ministar privrede Saša Radulović poznat je po svojim neoliberalnim stavovima, odnosno ubeđenju da sve treba privatizovati i tržištu prepustiti da reguliše samo sebe. Kao takav on je bio izričit protivnik državnog kapitalizma, pogotovo njegove izvitoperene verzije u kojoj preduzeća u vlasništvu stranih država kupuju preduzeća koja su u vlasništvu srpske države.

Pošto se nekoliko puta u toku svoje kratke ministarske karijere sukobio sa tadašnjim prvim potpredsednikom Vlade Aleksandrom Vučićem bio je potpuno ignorisan i zanemaren u radu Vlade. Na kraju mu ugovori, za koje se unapred znalo da ih neće odobriti, uopšte nisu bili ni prosleđivani.

Shvativši da su njegovo mišljenje, pa samim tim i rad, nepoželjni Radulović je prestao da dolazi na sednice Vlade i time isprovocirao svoje razrešenje.

"…Tajni dogovori sa Arapima gotovo svakodnevno daju nove plodove. Ceo tajni dil je paket. Od kredita, preko zemljišta, Etihada, Beograda na vodi, gradnje socijalnih stanova, puteva, čipova, a da za pet meseci u ministarstvu nijednog Arapina nisam video", tvrdio je kasnije Radulović medijima i dodao: "…Sav posao sa Arapima su vodili Siniša Mali i kadrovi Mlađana Dinkića, kao i advokatska kancelarija Harison koja zastupa Arape. Kako se posao vodi, čovek bi pomislio da se Arapi ne interesuju mnogo za svoje pare i imaju puno poverenje u Malog, Dinkićeve kadrove i tu kancelariju. A oni svi rade kao tim. Čovek bi pomislio i da to nisu arapske pare, nego neke naše koje su bile prljave pa su se umile, oprale i sredile, pa više nisu naše pare i odlučile da se vrate. Svašta bi čovek mogao da pomisli ."

 

     A 2.

   Naprednjaci od Srbije prave koloniju

Tačerizam je vrhunac neoliberalizma i ime je dobio po nekadašnjoj premijerki Velike Britanije, Margareti Tačer, koja je beskompromisno zastupala ideju izlaska države iz privrede i uništavanje sindikata. Tri decenije posle početka njenog razarujećeg programa britanski dnevni list "Gardijan" objavio je poražavajuće rezultate koji pokazuju da je tačerizam i u zemlji svog nastanka doveo do pustoši.

Mnogi izveštaji pokazuju da su privatizovane usluge skuplje i neefikasnije od onih u javnom vlasništvu. Rasprodaja železnice i metroa pokazala se kao posebno loša. Guranje privrednika u prirodni monopol dovelo je do fragmentacije, do gubitaka na godišnjem nivou od 1,2 milijardi, do najskupljih voznih karata u Evropi, a više su se nego udvostručile subvencije nego dok je železnica bila državna, navodi "Gardijan". Nasuprot privatizovanom delu železnica, deo koji još nije privatizovan pruža daleko bolju uslugu i stavlja godišnje 800 miliona funti u državnu blagajnu (isto kao i vodovod Škotske koji je u državnim rukama).

"Gardijan" na kraju zaključuje: "Privatizovane industrije nisu uspele da obezbede efikasnost, odgovornost ni sigurna radna mesta. One su iz datog monopola lako isisale bogatstvo, koncentrisale ga u sve manjem broju ruku, probudile nejednakost i nisu ostvarile suštinski važne investicije."

Državno vlasništvo i u zemlji porekla najekstremnijeg oblika neoliberalizma dobro funkcioniše, pa je pitanje zašto ne može i u Srbiji, kako su to tvrdili Aleksandar Vlahović, Božidar Đelić i Mlađan Dinkić? Naprednjačka vlast ne osporava mogućnost da državne kompanije mogu uspešno da posluju i u Srbiji, ali smatra da su Srbi za taj poduhvat nesposobniji od svih ostalih na svetu, pa se najvažniji državni resursi ove zemlje poveravaju vlastima drugih država.

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NA ČEMU LI SU SVE DOKTORIRALI POJEDINI AKADEMSKI SLUČAJEVI „VLASTI U SRBIJI“???

24. јула 2014. Коментари су искључени

 

U državi gde ministri, gradonačelnici, predsednici opština, direktori javnih preduzeća i ostala takozvana "politička elita" plivaju u brlogu korupcije i kriminala, lažni doktorati i besramni plagijati tuđih naučnih radova, nisu nikakvu čudo. Njihove "disertacije" nigde u svetu ne važe, samo u Srbiji. I to, dok su na vlasti. Ako je lažni doktor i ministar prosvete, ako svoj doktorat skriva i guvernerka Narodne banke (od koga i zašto?), ako su gradonačelnik Beograda i predsednik opštine Novi Beograd pokrali tuđe doktorate i prijavili ih kao svoje, kako će se onda nove generacije razumeti šta je pravo obrazovanje?

 

              Nikola Vlahović

 

Da je Srbija zaista pravna država, istraživanje validnosti doktorskih disertacija krenulo bi od ljudi iz samog vrha vlasti. Ali, prema onoj narodnoj poslovici, da "ne laje kera sela radi, nego sebe radi", tako je i Vučićev ministar prosvete Srđan Verbić zalajao na vlasnika "Megatrend" Univerziteta, Miću Jovanovića, ne znajući šta čini sebi, i kakvu će to "Pandornu kutiju" otvoriti.

Naime, dana 12. juna 2014. godine, na konferenciji za štampu, Verbić optužuje Jovanovića da "nema doktorat iz Londona". Na istom mestu, istog dana, ministar sam sebi "skače u stomak", pa kaže da Jovanović "ipak ima doktorat" te da je doktorirao u Kranju (Slovenija), još u vreme Jugoslavije i da Jovanović tek treba da ospori tvrdnje o nepostojanju londonskog doktorata.

Ubrzo, Mića Jovanović demantuje Verbića predočivši oba svoja doktorata javnosti. Ali, na pritisak medija i javnosti, koji je bio izazvan Verbićevim napadom, Jovanović podnosi ostavku na mesto rektora Univerziteta "Megatrend", čiji je vlasnik i osnivač, mada to uopšte nije morao da uradi.Učinio je to iz moralnih razloga, kao što to čine svi odgovorni ljudi u Evropi.

Protivrečeći sebi, Verbić nastavlja sa "akrobacijama", pa izjavljuje kako je Univerzitet "Megatrend" u procesu redovne reakreditacije, da je Jovanović kao rektor Univerziteta podneo uredne zahteve i da će, kao i do sada, "Megatrend" dobiti akreditaciju. Takođe, Verbić se, uvidevši da je daleko otišao, setio i da njegovo ministarstvo po zakonu nema pravo da ispituje doktorate čiji je mentor bio Mića Jovanović.

Ukratko, počeo je da "revidira" stavove. Ali, avaj, za njega je već bilo kasno! Njegova kampanja protiv Jovanovića, otvorila je jedno sasvim drugo pitanje: ko je Srđan Verbić, kakav je on doktor i kakve su mu reference za posao ministra?

Ubrzo, jednom delu javnosti postaje jasno da je Verbić na prevaru postao ministar! Pitanja su počela da se nižu: na čemu je to Verbić doktorirao? Kako fizičar po osnovnom i magistarskom obrazovanju, koji je doktorirao na multidisciplinarnim studijama Beogradskog Univerziteta (BU) iz, kako sam definiše u tezi, "naučne oblasti obrazovanje" (koja uopšte i ne postoji prema važećoj nomenklaturi naučnih oblasti!) dobija titulu doktora filozofije?

Da li se na BU, kao što pravilo nalaže na svim fakultetima, može doktorirati samo iz oblasti akreditovanih multi i interdisciplinarnih programa doktorskih studija, ili i mimo njih? Šta su onda kriterijumi multidisciplinarnosti i naučne oblasti iz kojih može da se radi teza?

Zašto na sajtu Univerziteta stoji da je Verbić doktorirao na Filozofskom fakultetu, ako se zna da on nikada nije ni bio doktorant Filozofskog fakulteta, te da se procedura izrade doktorata odvija na Univerzitetu u okviru Veća za studije pri univerzitetu? Zašto ga je Vučić predstavio javnosti kao "genija fizike", a ne kao doktora filozofije?

Bez imalo stida, Verbić je sve ovo prećutao. I Aleksandar Vučić koji ga je postavio na mesto ministra ćuti.

Posebna je pitanje, da li teza od 104 strane teksta, bez ikakvog teorijskog utemeljenja problematike i testiranja znanja, zadovoljava kriterijume izrade doktorske disertacije? U čemu se to ogleda njena "multidisciplinarnost" ako je sam Verbić utvrdio da je reč "o nepostojećoj naučnoj oblasti"? Još veći je skandal da Referat o Verbićevom "doktoratu" nije dostupan javnosti, pošto su zapisnici sa sednica Veća za studije pri univerzitetu, protivno propisima, zaključani!

Ne treba ni ovo izgubiti iz vida: Srđan Verbić, aktuelni ministar prosvete Srbije, toliko je "obrazovan" da ne zna nijedan svetski jezik! I to se sam "pohvalio" u nekoliko obraćanja javnosti, posebno mladim generacijama, tvrdeći da "jezik nije bitan"! Za razliku od Verbića, vlasnik "Megatrenda", Mića Jovanović, perfektno govori francuski i engleski jezik a služi se italijanskim, nemačkim…

Verbića je u životu i radu pogurao Aleksandar Belić, doskorašnji direktor Instituta za fiziku. On je bio mentor Verbićevog doktorata. I ako je Belić doktor fizike, bio je Verbiću mentor za doktorat iz filozofije i pedagogije!

Tako je običan službenik Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, Srđan Verbić promovisan u doktora filozofije i pedagogije, da bi mogao da bude unapređen u ovoj instituciji, ali ga je dupe preporučilo Lazaru Krstiću, a Lazar ga je predložio za ministra, što je Vučić odmah i prihvatio. A gospodin Aleksandar Belić unapređen je od ministra Verbića u državnog sekretara u Ministarstvu prosvete i nauke!

I drugi ministar u Vučićevom kabinetu, ministar policije Nebojša Stefanović odbranio je prepisan doktorat, što je nedvosmilsno ustanovljeno. Skoro dve hiljade univerzitetskih profesora zatražilo je da se utvrdi i javno obznani da je Stefanović plagijator, ali se, nakon navodnog čitanja, Vučiću učinilo da je Sefanovićev doktorat vrlo dobar! Ko je Vučić da o tome sudi?!

Kakav je "obraz" vladajuće klike, govori i slučaj takozvanog doktorata Siniše Malog, gradonačelnika Beograda, za koji je nepotpisani autor na web sajtu radio-emisije "Peščanik" jasno rečeno da je u pitanju "jedan je od najgorih plagijata s kojima je srpska javnost imala prilike da se susretne do sada".

Grupa autora koja je analizirala ovu doktorsku disertaciju (prema Tabloidovim saznanjima, to su pisci dela koje je Siniša Mali pokrao), ostala je šokirana činjenicom da je skoro ceo "rad", ustvari plod pukog prepisivanja (copy-paste).

Prošle, 2013. godine, Siniša Mali je "odbranio" dosktorsku tezu pod nazivom „Kreiranje vrednosti kroz proces restrukturiranja i privatizacije – teorijske koncepcije i iskustva Srbije" na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu. O tome niko ništa nije znao, sve dok jedan od pokradenih autora nije pročitao svoj rad u "delu" Siniše Malog! Samo iz jednog naučnog dela, Mali je prepisao skoro polovinu teksta.

Brutalno su pokradeni profesori Boris Begović, Boško Živković i Boško Mijatović. Iz njihove zajedničke knjige „Novi model privatizacije u Srbiji", koji je objavio Centar za liberalno-demokratske studije, Siniša Mali je uzeo koliko mu je trebalo!

Ni to mu nije bilo dovoljno, nego se pozabavio kopiranjem iz slobodne elektronske enciklopedije – Wikipedije, i to sa stranice posvećenih privatizaciji, a prepisao je i više od dvadeset strana sadržaja sajta Agencije za privatizaciju!

Osim krađe iz tekstova i knjiga objavljenih na srpskom jeziku, Mali je veliki deo svoje "teze" doslovno preveo s engleskog (tj. preveli su mu), i to iz doktorske disertacije čija je tema privatizacija u Eritreji: autor Stifanos Hailemariam- "Corporate Value Creation" i "Governance and Privatisation".

Broj prevoda iz drugih izvora u tezi Siniše Malog je toliki da je veliko pitanje ima li taj "doktorat" uopšte ijednu rečenicu originalnog teksta. Naravno, ovaj slučaj nije tema za ministra Verbića, a i kako bi bio, kad je i on prevario javnost u vezi svog doktorata?

Ali, ako može gradonačelnik Beograda da bude podli plagijator, zašto to ne bi bio i predsednik opštine Novi Beograd, Aleksandar Šapić? Najveći deo Šapićeve doktorske disertacije, direktan je prevod sa engleskog delova knjige Dejvida Džobera i Džefrija Lankastera „Selling and Sales Management" ("Prodaja i proadjni menadžment"). Šapić nije nigde ni naveo tu knjigu kao izvor, ali to nije jedina literatura koju je preuzeo bez navođenja. Iz te knjige su preuzete reference, tabele, pa čak i prevedene iste kineske poslovice! Prema oceni onih koji su imali uvid u njegov rad, reč je ovelikom plagijatorskom kolažu iz raznoraznih izvora".

O dokoratu Jorgovanke Tabaković, guvernerke Narodne banke Srbije, niko ne govori, da se ne bi režimu zamerio. U izjavi za Agenciju BETA, 2012. godine, prvi čovek privatnog, novosadskog "Univerziteta Educons", Aleksandar Saša Andrejević, pohvalio se da su mnoge važne ličnosti u toj ustanovi doktorirale, "između ostalih i Jorgovanka Tabaković"! Ali, na koju temu? Zašto taj doktorat, ako ga ima, nije dostupan javnosti?

Važna je to obrazovna ustanova, tu su diplomirali sve sami režimski ljudi: Milorad Grčić, direktor Rudarskog basena "Kolubara", Dmitar Đurović, direktor "Koridora Srbije" i član Srpske napredne stranke, Ne treba zaboraviti da je na tom fakultetu postao akademski građanin i član skupštinskog Odbora za odbranu i član Čankovog LSV-a, Bojan Kostreš…

Mnogo je u Srbiji lažnih "doktora" i "stručnjaka". Ali, "akademski slučajevi" Siniše Malog, Srđana Verbića, Aleksandra Šapića, Jorgovanke Tabaković i drugih, čija se "dela" još čuvaju od javne kompromitacije, najvažniji su, jer oni upravljaju našim životima i odlučuju o sudbini države i njene neizvesne budućnosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NERAZDVOJNO PRIJATELJSTVO: OPUŠTENO DUHOVITO LAGANJE KROZ „PREMIJER LIGU“ SRBIJE

21. јула 2014. Коментари су искључени

 

O istoriji bolesnih opsesija Vladimira Bebe Popovića i Aleksandra Vučića, njihovim mržnjama, lažnim simpatijama, zaverama i spletkama koje i danas prave, piše ugledni novinar Predrag Popović, nekadašnji bliski saradnik Aleksandra Vučića, bivši glavni urednik dnevnih listova "Nacional" i "Pravda", urednik dnevnog "Telegrafa", autor nekoliko publicističkih knjiga i najbolji poznavalac "presvučenih" radikala.

 

               Predrag Popović

 

Prvi Njutnov zakon moralne gravitacije glasi: Sila kojom se privlače lažovi i prevaranti stostruko je veća od one koja postoji među normalnim ljudima, a merna jedinica koja označava količinu ove sile naziva se – jedan Cane. Tačnost tog načela dokazuje veza između Aleksandra Vučića i Vladimira Popovića, zvanog Beba.

Popović je u skandaloznom intervjuu Televiziji B92 ponosno priznao da sarađuje s Vučićem. Svi neupućeni i lakoverni našli su se u šoku. To je i logično, ako se u obzir uzme samo politička prošlost a zanemari kvalitet karaktera te dvojice ekstremista.

Svako normalan, pa čak i poneki naprednjak, seća se ogromnih razlika u njihovim političkim stavovima i aktivnostima. Popović je činio sve što je mogao ne bi li oborio crno-crvenu koaliciju SPS-JUL-SRS, da bi posle petooktobarske revolucije nastavio obračun s radikalima. Posle ubistva Zorana Đinđića predvodio je „sablju" i satanizovao političke protivnike, najviše Vojislava Šešelja i njegove najbliže saradnike.

Vučić mu nije ostajao dužan. Na oproštajnom mitingu, noć pred Šešeljev odlazak u Hag, s govornice je pretio osvetom „banditu, đubretu i izdajniku" Đinđiću.

„Svi smo mi Šešelj, ako je on odgovoran za bilo šta i mi smo", preuzimao je mladi radikal na sebe teret optužbi i zaklinjao se na večnu vernost voljenom vođi. Tri nedelje kasnije, kad je Đinđić ubijen, Vučića nije napuštala hrabrost. Dok je trajao televizijski prenos sahrane, Vučić me nazvao i kroz grletni smeh rekao:

Brate, samo jednom u životu sam bio pijan, kad je Zvezda osvojila Kup šampiona u Bariju. Ni gutljaj alkohola nisam uzeo ni kad mi se rodio Danilo, ali sad ne mogu da izdržim, otvorio sam šampanjac!

U toj euforiji zablistao je morbidnom duhovitošću. Tako veseo, pitao me da li znam da je Beba jutros prvi došao na Novo groblje i legao u otvoren grob, da isproba komfor u kome će zauvek uživati Đinđić. Nešto kasnije mi je poslao SMS poruku:Da li znaš šta rade mravi na Đinđićevom grobu? Igraju Premijer ligu!"

Sve do 2009. godine Vučića je držalo to raspoloženje. Nije propuštao priliku da Đinđića nazove mafijaškim premijerom, izdajnikom i kriminalcem. Za Bebu Popovića, Čedomira Jovanovića i Gorana Vesića tvrdio je da predstavljaju „političko krilo surčinsko-zemunskog klana".

Još žešće je udarao po Stanku Subotiću, zvanom Cane, za koga je govorio da, u saradnji s Jovicom Stanišićem, predvodi najopasniju mafiju u Srbiji, koja švercuje duvan i drogu, vrši ubistva, seče tela i u kesama ih baca u Dunav. Zbog takvih izjava pljuštale su Canetove tužbe, ali ne znam kakav su imale epilog.

Znam kako sam ja prošao po tužbi Bebe Popovića zbog Vučićeve izjave. Sredinom 2007, Vučić je tražio da u njegovim novinama „Pravda", koje sam tada uređivao, objavim informaciju o suđenju pripadnicima zemunskog klana za otmice Miroslava Miškovića i Milije Babovića.

Prema Vučićevoj tvrdnji, ti zločini neće biti potpuno rasvetljeni dok se ne utvrdi uloga Bebe Popovića. Kad sam odbio da to objavim kao izjavu anonimnog izvora – znam, tužiće me Beba, on to jedva čeka – Vučić mi je rekao:

– Ne brini, neće. A, bilo bi dobro da te tuži. Kao svedoci doći ćemo Toma Nikolić, Žarko Zečević i ja. Veruj mi, neće mu biti dobro kad čuje kakvim sve dokazima raspolažemo…

Bio sam glup, poverovao sam mu. Objavio sam tekst, dobio tužbu i posle prvog ročišta shvatio da me Vučić prevario. Umesto svedoka, stigla mi je presuda.

U međuvremenu tužibaba Beba nastavio je da me sudski progoni. Nekom prilikom, dok sam u hodniku Palate pravde čekao da mi počne suđenje, javio mi se jedan iskusniji kolega, inače dobar poznanik Bebe Popovića, i pozvao na piće. Kad sam mu rekao da nemam vremena, moram da se u sudnici suočim s njegovim drugarom, čovek je prasnuo u smeh.

– Namestili su te Vučić i Beba. Oni se ne razdvajaju, a tebe progone po sudnicama – rekao je.

Kad je Beba prvi put išao u Vučićev vinski podrum u Jajincima, ispričao mi je taj kolega, poneo je neku skupu bečku čokoladu. Kasnije se rugao opisujući Vučićevu decu koja nisu znala da otvore Mocart-kuglice, pa su ih žvakali sa omotom.

Nije mi bilo smešno. Sažaljevao sam sebe. Kako i ne bih, kad sam tek tada, za mene prekasno, shvatio s kim sam se uhvatio u kolo. Kockice tog mozaika užasa složile su se same od sebe. Generalni distributer Vučićevih novina bila je Canetova „Futura". Zvanični suvlasnik „Pravde", Vučićev kum Nikola Petrović nije krio vezu s „ duvanskim kraljem", pa i sa Bebom Popovićem.

Koliko su bliski saznao sam, opet, na jednom suđenju. Popović me tužio jer nisam objavio nepotpisano reagovanje Mile Đinđić naslovljeno na „direktora" Nikolu Petrovića. Na suočavanju, nervozan kao vepar, pitao me da li je Nikola rođeni brat Aleksandra Vučića.

– Da ja znam, nije – odgovorio sam.

Jeste. Po majci.

– E, zaista ne znam da li Angelina Vučić osim Aleksandra i Andreja ima još sinova…

– Kad tuženi nije objavio demanti nazvao sam Nikolu, a on mi je rekao da je na putu i da nazovem njegovog brata Aleksandra, on će sve srediti. Nazvao sam Aleksandra Vučića koji mi je rekao da hajku protiv mene u „Pravdi" ne vodi on nego to na svoju ruku radi Predrag Popović – ispričao je Beba, a to je uneto u sudski zapisnik.

Isto veče otišao sam u Vučićev stan u Yu biznis centru. Posle serije uvreda na njegov i Bebin račun, Vučić je opušteno slagao da o spornom demantiju nije ni reč razmenio s Bebom, nego s Mikijem Rakićem.

– Ne verujem ti. Kako možeš da sarađuješ s tom jagodinskom protuvom Bebom? – rekao sam.

– Pre bih se ubio nego sarađivao s njim. Samo da znaš, Beba je u Jagodini bio gospodin čovek, protuva je postao tek kad je došao u Beograd i postao konobar na splavu „Savski galeb" – odgovorio je Vučić.

Naravno, lagao je. Već tada je bio okružen Bebinim pipcima. Redakciju „Pravde" je zastupala advokatska kancelarija Dobrivoja Bobana Glavonjića, koji je 1998-99, kao predsednik Trgovinskog suda, u saradnji s tadašnjim ministrom protiv informisanja, progonio medije.

Isti taj Glavonjić, Vučićev intimus, svojevremeno je, kao suvlasnik marketinške agencije „Spektra", bio poslovni partner Bebe Popovića i Milana Beka. Zbog svega toga nisu me iznenadile vesti o Vučićevim i Subotićevim sastancima u Parizu i Ženevi.

Ne znam šta je sve Vučić dobio od Caneta, ali šta god to bilo, u paketu mu je dopao i Beba. Našli su zajednički interes, ali ne verujem da su promenili mišljenje jedan o drugome. Vučić i danas uveseljava svoje društvo pričama o „lakiranoj bubašvabi".

Beba je kupio stan u jednoj „pametnoj zgradi" u Podgorici. Stan izgleda holivudski, sve u njemu je kompjuterizovano: osvetljenje, temperatura, vlažnost vazduha, baš sve. Međutim, on ne zna da upravlja sa svim tim čudima, pa je, nakon što se stoti put zaglavio u liftu, zaposlio čak šest služavki da one brinu o tehnici – ruga se Vučić.

Siguran sam da se ni Popović nije odrekao starih stavova o Vučiću. Naprotiv, koliko ga voli rado bi ga poverio na čuvanje Šešelju.

Ipak, ta dvoglava aždaja danas vlada Srbijom. Interes je lako savladao njihov krhki moral. Beba se i dalje zaklinje u Đinđića, ali svom novom savezniku oprašta sve što je radio protiv pokojnika. S druge strane, Vučić se svog tvorca Šešelja javno i brutalno odrekao i u svoj kartel prihvatio Bebu i Vesića.

S obzirom na karakterne sličnosti Vučića i Bebe nije teško pretpostaviti šta nas čeka. Uostalom, to se vidi i po oduševljenju s kojim Popović, na najprljaviji način, pokušava da kompromituje Vanju Ćalović, direktorku jedne crnogorske nevladine organizacije koja nervira gospodara Mila Đukanovića. Na isti način, porno aferom, Vučić se pre 16 godina obračunavao sa Slavkom Ćuruvijom, svojim ličnim neprijateljem.

Kad su laži, prevare i spletke u pitanju, ne zna se gde svršava Vučić, a počinje Beba. Ne zna se ni koliku će cenu morati da plate građani Srbije dok se ne reše njihove vladavine.

Davno, dok je bio u opoziciji, četnički vojvoda Tomislav Nikolić hrabrio je narod tvrdnjama da Srbija nikada neće propasti, da i svako groblje ima izlaz. Ne sumnjam da se u taj resor on odlično razume, ali čini mi se da na stratištu, kakvo od Srbije prave Vučić i Beba, mrtvi imaju više šanse da vaskrsnu, nego mi da preživimo.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

STEČAJ PRETVOREN U KRIMINALNU RADNJU ZBOG NAVODNOG INTERESA DRŽAVE…

 

Biznismen Branislav Jović iz Jagodine, tačnije, njegov rudnik iz Krive Feje, zapao je za oči, najpre Dušanu Petroviću, pa onda i Branku Ružiću i Ivici Tončevu. Da bi uzeli rudnik za sebe, prvo su morali da do gole kože opljačkaju Jovića, i članove njegove porodice, oduzimajući mu svu nepokretnu imovinu, među kojom čak i njivu osme klase!

 

                M. Hadžić

 

Stara srpska poslovica da “ko radi, ne boji se gladi“, danas ima suprotno značenje – “ko radi, umreće od gladi’‘. Branislav Jović iz Jagodine osnovao je 1. februara 1990. godine preduzeće Trend-Company. Želeo je da radi, da zaradi, zaposli sugrađane. Tri godine kasnije gospodin Jović i njegovo preduzeće počinju da ulažu sredstva u rudnik olova i cinkane rude Blagodet iz Krive Feje. Počev od 1993. godine, i u naredne tri godine, jagodinsko preduzeće uložilo je u rudnik, radi njegove dokapitalizacije i stvaranja boljih uslova za rad, znatna sredstva.

Ali…

Onda je po nalogu tadašnjeg srpskog predsednika Slobodna Miloševića, rudnik iz Krive Feje, kao i skoro svi rudnici olovno-cinkane rude iz Srbije, pripojen Kombinatu Trepča iz Kosovske Mitrovice, čiji je tadašnji direktor bio Miloševićev lični prijatelj Novak Bjelić. Ali, gospodin Bjelić je bio nesposoban, propalica takoreći, nikom ništa nije plaćao, i kada je dobio titulu menadžera godine, Kombinat iz Kosovske Mitrovice je propao.

I dok je Bjelić šenlučio po Srbiji, poverioci rudnika Blagodet iz Krive Feje, poveli su sudske postupke, radi naplate uloženih sredstava.

I sudovi su presudili u njihovu korist. Rudnik je po osnovu pravnosnažne i izvršne presude iz 2002. godine dugovao 384.000.000. dinara (tada oko 7.000.000 evra) preduzeću "Trend Company" iz Jagodine, a po osnovu finansiranja proizvodnje u periodu 1993-1995.

Kako nije mogao da isplati dug, "Trend Company" u postupku izvršenja preko Trgovinskog suda Leskovac popisuje svu pokretnu i nepokretnu imovinu rudnika, u cilju prodaje iste, radi namirenja duga (ova aktivnost se odvija tokom 2004. godine).

Rudnik na razne načine opstruira prodaju, pa "Trend Company" 2005. godina pokreće stečaj. U postupku ispitivanja potraživanja, stečajni upravnik Agencija za privatizaciju – Centar za stečaj iz Beograda, utvrđuje potraživanja svih poverioca u iznosu od oko 840.000.000. dinara, od čega samo na "Trend Company" otpada iznos od 780.000.000. dinara (iznos je glavnica iz presude + kamata), što čini 91% ukupnog duga rudnika.

Istovremeno "Trend Company" se priznaje razlučno pravo, s’ obzirom da je zasnovao hipoteku nad celokupnom imovinom, u postupku izvršenja.

Međutim, stečajni upravnik je izvršio procenu imovine i kapitala rudnika i utvrdio da je njena vrednost 290.120.000, dinara, i da se poverioci mogu namiriti samo iz ove vrednosti, tj.u visini od oko 34% od ukupnih potraživanja.

Kako Zakon o postupku stečaja predviđa dva pravca izlaska iz stečajabankrot ili oporavak dužnika kroz Plan reorganizacije, to je Trend Company, kao najveći poverilac, nasuprot želji stečajnog upravnika da proda rudnik, sačinio Plan reorganizacije, koji i je usvojen od strane poverilaca i dobio je potvrdu na sudu, i izvršna isprava kojom se uređuje način i visina namirenja poverilaca rudnika.

Stečajni upravnik na sve načine pokušava da opstruiše želju poverilaca, stavljajući se iznad njih, i uporno pokušavajući da proda rudnik, čini se, unapred pripremljenom kupcu, bez obzira što je interes poverioca drugačiji i što zakon poverioce stavlja u prvi plan, a u javnost iznosi netačne podatke, iako se od samog početka bori za bankrot u sprezi sa CES MEKON-onom i Zvonkom Nikezićem i Mirkom Cvetkovićem, iz čije firme iznajmljuje stečajne poverenike, koje preko CES MEKON-a upućuje u rudnik.

Plan reorganizacije je predvideo sledećih nekoliko bitnih elemenata: sprovođenje plana u trajanju od godinu dana (a sud je odredio svojim rešenjem period od 06.11.2007.-6.11.2008.god.), investicije u rudarsko-geološke istrage u visini od minimalno 500.000 američkih dolara, u periodu sprovođenja Plana reorganizacije, kao i pretvaranje potraživanja poverilaca u akcije rudnika, u visini kapitala firme (prema proceni stečajnog upravnika 290.120.000,00 dinara)

Stečajni dužnik (Trend – Company) ispunio je Plan reorganizacije rudnika u celini. Svojim rešenjem St.br.62/05 i Ro.br.2/06 stečajni sudija Trgovinskog suda Leskovac dana 3. decembra 2008. godine, donosi rešenje kojim konstatuje da je Plan reorganizacije izvršen u celini, da se obustavlja stečaj u DP Grot, i da je neosnovan predlog stečajnog upravnika za uvođenje bankrota..

 

     I potom sledi pravosudno serviranje…

 

Viša sudska instanca, uz razna obrazloženja, ukida prvostepena rešenja suda u Leskovcu, vraćajući na ponovno odlučivanje. Agencija za privatizaciju, kao stečajni upravnik, ne menja svoj stav, da Plan reorganizacije nije ispunjen, iako činjenice govore suprotno, uz obrazloženje, da ne može posle šest godina da menja mišljenje, bez obzira na argumente koji govore da je Plan izvršen!

Grupa radnika koja je u međuvremenu u Grot-u proglašena tehnološkim viškom, nezadovoljna svojim položajem, uporno piše primedbe na sprovođenje Plana, iako je rok za sprovođenje Plana odavno istekao (čime se zamagljuje cela procedura). Ova grupa predstavlja 0,0001 % ukupnih potraživanja,

Naravno, postoji i politički pritisak na sudiju i celokupno pravosuđe da se donese odluka o bankrotu, kako bi posle toga druga kompanija postala vlasnik rudnika, a ne poverioci. Ovo je kriminalna radnja podvedena pod interesom države.

Za vreme postupka pripreme za prodaju, rudnik ne radi, čime se urušava eksploataciona jama, a oprema propada od stajanja. Naselje Kriva Feja je zavisno od rudnika (čak se i strujom i vodom snabdevaju preko rudnika) potpuno će zapasti u socijalnu i ekonomsku krizu.

 

     Ali, priča se ne završava ovde…

 

Grupa na čelu sa Dušanom Petrovićem, preko Slobodana Homena i Boška Ristića, kao i tadašnjeg tužioca iz Niša Krsmana llića, naređuje lokalnoj PU Vranje i tužilaštvu da kako zna i ume optuže najvećeg poverioca, za zloupotrebu službene dužnosti, što i čine.

Pokreću se dve krivične istrage protiv Branislava Jovića i procesuiraju, iako su nezavisni veštaci u svojim nalazima u istražnom postupku jasno naveli da ne postoji nikakva šteta naneta rudniku, niti bilo kakva korist za treća lica.

Predmet optužbe bila je pozajmica od 20 miliona dinara, koju je svojevremeno Trend Company dao rudniku. Ta pozajmica je kasnije vraćena, uz zakonsku kamatu. U to vreme oba preduzeća je vlasnik Branislav Jović, a rudnik, kao većinski poverilac, odnosno akcionar.

Ali, u međuvremnu je za kupovinu rudnika postala zainteresovana londonska firme Mineko, iza koje stoje socijalisti Branko Ružić i "kralj" Južne Srbije, Ivica Tončev, koji prete Joviću, tako da tužilaštvo nastavlja istragu.

Naime, iz Surdulice za zamenika Višeg tužioca u Vranju, Tončev dovodi izvesnu Danijelu Trajković, i posle četiri godine pokreće se postupak za oduzimanje moje imovine od Jovića, navodno, stečene nezakonitim poslovima.

Iako i iz nalaza UBPOK-a, a ni sudskog veštaka, ne proizilazi da se Jović od 1990. godine nezakonito obogatio, sudija Višeg suda u Vranju Saško Aleksandrić donosi rešenje da se celokupna imovina Branislava Jovića i članova njegove porodice privremeno oduzima! Cilj im je da oduzmu akcije rudnika koje pripadaju Jovićevom preduzeću, kao najvećem poveriocu, kako bi iste prodali u bescenje unapred poznatom kupcu.

Ono što su pre četiri godine, započeli Dušan Petrović i društvo, a sa ciljem da se Farmakom dokopa rudnika, sada nastavlja druga ekipa iz SPS-a. Oni diktiraju tužiocima i sudijama šta treba da rade i kakve odluke da donose, obećavajući im kao kontra uslugu mesta predsednika suda, odnosno glavnog tužioca. Rešenje višeg sudije Saška Aleksandrića još nije postalo pravnosnažno.

Branislav Jović se privatnim biznisom bavi još od 1990. godine. Zbog napada od organizovanih mafijaških grupa, koje se nalaza u državnim organima, Branislav se teško razboleo. I dok vodi tešku bitku sa pravosuđem, da mu ne oduzmu i pokućstvo, on vodi i bitku za život od teške bolesti. Kakav je očekivani ishod ove neravnopravne borbe?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: