Архива

Posts Tagged ‘provod’

НАЛИЧЈЕ И ОВЕ СИНДИКАЛНЕ СНАГЕ: ЦИФРЕ И УНОСАН БИЗНИС ПОЈЕДИНАЦА ИЗ ГОМИЛЕ КВАЗИ СИНДИКАЛАЦА ПОЛИЦИЈЕ!??

2. октобра 2017. Коментари су искључени

 

Огорчени чланови синдиката у полицији упутили су писмо Магазину Таблоид, очекујући да буде објављено, да се јавности стави на увид како министри полиције и директори полиције користе синдикалне лидере за издају интереса запослених, а њих награђују бољим радним местима, толерисањем њихових “несташлука“, расипање синдикалних пара.

Подсећамо да је главни уредник Магазина Таблоид био портпарол првог синидиката у полицији, због чијег деловања је синдикални трибун Милосав Васић три пута добио отказ, враћен је на посао и пребачен у ПС Обреновац. Због текста који је објављен у електронском издању у броју 392, добили смо тужбе шесторице синдикалних активиста. Ево им и нове шансе.

 

……..

UNOSAN BIZNIS POJEDINACA SINDIKALACA

 

Одавно, још са сменом Васића и преотимањем Независног сидндиката полиције, постало је свима јасно да су синдикати прешли у руке послодавца и да служе послодавцу као продужена рука у угњетавању радника, а појединим полицајцима са дебелим криминалним досијеима, криминалцима, нерадницима и хоштаплерима лепа и једина шанса да се заштите од криминала и нерада, а да притом и дебело ушићаре са себе.

Са сменом Васића у НСП редом су се смењивали у руководству стотине такозваних синдикалаца. Тада настају и такозвани синдикати који су формирани само зарад личних интереса, јер осим Полицијског синдиката Србије , као једине озбиљне синдикалне организације, отпадом од НСП формирани су разни квази синдикати који служе само за испуњење личних интереса и финансијску добит појединаца.

Тако су први формирани Синдикат полиције Драгана Аризановића , Синдикат српске полиције-ССП у Ужицу, Независни полицијски синдикат Србије-НПСС у Новом Пазару, Синдикат уједињене полиције у Врању, потом Јединствени синдикални покрет који је формирао Ђукић Дејан у Краљеву, затим Синдикат полиције и полицијских старешина који формира Блажо Марковић и тако редом, до броја 26, колико тренутно синдиката делује у МУП-у.

О томе ко је продао синдикат и интересе запослених за радно место, писаћемо у неколико наредних бројева.

Свима њима је једно заједничко, а то је лични интерес уског круга људи који формирају тај синдикат, или лични интерес полицајаца са криминалним досијеима, који се касније прикључе некој синдикалној организацији како би се заштитили да не би били ухапшени, а који обично раде искључиво по налогу послодавца уз испуњење услова које послодавац постави пред њих, а то је обично као прво глава оних који се истински боре за права радника.

Такав случај преотимања синдиката и продаје главе јаких синдикалаца видели смо прво са Милосавом Васићем а потом са Глишом Видовићем и задњи пример је Момчило Видојевић. Са издајом од стране њихових сарадника, иначе личних шићарџија, синдикати у полицији су изгубили сврху свог рада и деловања. Осим личних интереса појединаца.

Када су кренули да се баве синдикалним радом, многи полицајци су стидљиво улазили у синдикат све до тренутка када су видели да је синдикат у полицији згодна, а можда и једина прилика да се на никада лакши и безбеднији начин не дође до толико жељеног радног места, функције у полицији и позамашне суме новца, како од чланарине, тако и процента од такозване синдикалне чланарине или процента од пакетића које синдикати дају деци чланова синдиката.

Када приђу финансијама, тада им радно место постаје и „ситно" зарад новца који се врти у синдикатима а који сами себи изгласавају кроз разне надокнаде, дневнице и слично. А о бесплатном возикању службених кола, плаћање ручкова и вечера, банчењу по сплавовима, испијању скупоцених пића, пушењу томпуса, понекад и нека „повучена" црта белог, уживање са швалеркама у етно ресторанима, бањама или спа центрима….то је већ друга прича.

Ако погледамо званичне интернет презентације четири бројчано најјача синдиката у полицији, па све то пренесемо на папир и израчунамо, долазимо до једне позамашне суме новца, за коју ни није чудо да се појединци грабе да дођу до синдикалне касе.

Самим тим се може и „оправдати" њихово велико трошење новца на скупу гардеробу, рачукове по сплавовима, синдикалне дневнице и слично. И док полицајци од своје основне плате од које једва преживљавају плаћају чланарину углавном 1%, неретко и у два, три или више синдиката, ти исти њихови представници кроз такозвану борбу за њихова права, пуне џепове позамашном сумом новца.

Како нам је пренео поуздан извор из једног од четири јака синдиката у полицији, у свакој синдикалној организацији бар око 20% чланова су запослени у жандармерији, где је плата дупло већа од полицајца који обавља редовне активности.

Кренимо редом. У полицији гравитирају четири јака синдиката и то Независни синдикат полиције-НСП, Полицијски синдикат Србије-ПСС, Синдикат српске полиције-ССП  и Независни полицијски синдикат Србије-НПСС. Свима осим ПСС је заједничко да су „продали" своје лидере.

Како представљају јавности број својих чланова долазимо до импозантне цифре новца која се врти кроз ове синдикалне организације, а која се слива у џепове појединаца који воде ове синдикате као што су Лукић, Барбулов, Златановић, Ранитовић, Лазаревић, Радовановић, Јеленковић. Многи од такозваних вођа синдиката, или оних који су у самом врху руководства синдиката, поред тога што су се доказали као тешки нерадници у служби, док их плаћају грађани, могу да се „похвале" и својим криминалним досијеима, да се против њих воде кривични поступци који се обустављају доласком у синдикат по налогу својих ментора-послодавца или да су чак и лежали у затвору.

НСП представља да има 22.000 чланова. Ако је око 3.000 жандара са просечном чланарином од 8 еура а 19.000 осталих запослених са просечно 5 еура, долазимо до месечне чланарине од око 119.000 еура, што би на годишњем нивоу било око 1.428.000 евра, односно нешто мање од милион ипо евра. Е сад, а где је силна синдикална продаја и проценти који се крећу од 6% па све до 20%.

ПСС представља да има 17.000 чланова што је око 1.100.000 евра, ССП око 600.000 евра док НПСС са својих, како кажу више од 7.000 чланова, убира не мање од нешто мање од пола милиона еура односно око 455.000 еура.

Када видимо само цифре које се врте није ни чудо што се чланарина неконтролисано троши по сплавовима или на дневнице које се наплаћују и у дане викенда или дане када се ама баш ништа не ради у интересу чланова.

И док полицајци једва крај са крајем састављају, а на терен у изузетно лошим условима одлазе за дневницу од 150 динара, а да притом сами морају да плаћају храну, синдикалци од тих њихових пара наплаћују дневнице од најмање 1.500 динара и више, а да притом плаћају храну у скупим ресторанима од пара тих истих полицајаца. Ево вам један од примера како то функционише у НПСС.

Кроз трошковник и изводе из банке до којих смо дошли, види се да се највише новца троши на дан када је плата полицији а то је 10 и 25 у месецу. Поред већ споменутих дневница, очигледно је да се новац „пере, кроз разне рачуне, јер је немогуће да се плаћа гориво и то на истим пумпама када сви знамо да синдикалци користе возила која су власништво МУП-а, и да за та иста возила МУП плаћа гориво.

Такође, видимо да се у исти дан на једној те истој бензинској станици по више пута плаћа гориво. А колико вајни синдикалци уживају можете видети и огромне рачуне који се плаћају ресторанима, сплавовима, етно ресторанима или хотелима.

Такође рачуни за услуге мобилне телефоније у ВИП и МТС мрежи износе енормних 30.000 динара месечно, док се наводна рефундација трошкова и исплата „солидарне помоћи" врши само члановима руководства синдиката. Нигде нема ни једна уплата помћи осталим запосленима или члановима њихових породица.

Чему онда служи синдикат?!

Све то плаћају полицајци од уста своје деце.

Кроз једну просту рачуницу, само уплатом чланарине у ова 4 синдиката, долазимо до годишње цифре обрта новца од око 3.600.000 евра. Знајући да је стамбена политика запослених изузетно лоша, где многи полицајци са породицама плаћају кирије, или су у кредитима због решавања стамбеног питања, просечном ценом квадрата стана у Београду, само од те исте чланарине може да се купи око 4.000 квадрата стамбеног простора или око 80 станова просечне величине 50 квадрата.

Бављење синдикалним активностима у полицији је много уносан бизнис. А и добра заштита од криминалних активности за ближу, даљу родбину, себе лично, кумове, рођаке… А и добар мамац за дружење са пропалим политичарима, дамама сумњивог морала, трошкарење по сплавовима и на музику, а остане и за добар, али скупоцен виски и наравно за по неку црту белог…без тога се не може, наљутио би се кум Чеда. У заносу белине падне и по неки љубавни загрљај, да се уклопимо у педерску братију, да нам се не наљуте газде.

Читајте Таблоид, сазнајте истину о квази синдикалцима у полицији, о томе ко је кога удомио, ко је добио радно место, ко је кога продао, купио…како је доктор Неша (министар полиције Стефановић) из Београда, са својом братијом „ставио" синдикате у функцију своје рекламе, лажи и превара, а не у интересу запослених.

 

(Огорчени чланови синдиката у полицији)

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ZGODNA KOMESARKA U MREŽI SVETSKIH MOĆNIKA, ODLIČNO IGRA ULOGU U FARSI „EVROPA KOJA NEMA ALTERNATIVU“!

4. марта 2016. Коментари су искључени

 

Svi znamo da je ova relativno mlada žena na fotografiji, koju svakodnevno viđamo na svim TV kanalima u Srbiji, naslednica baronice Ketrin Ešton u farsičnim "pregovorima" između Srbije,"Kosova" i Evropske Unije, povodom nekakvih "poglavlja" koja se "otvaraju" tokom procesa navodnog pristupanja novih članica mitskom Evrosojuzu, sa sedištem u Briselu.

Ove "pregovore" Evrosojuz vodi preko svojih ovlašćenih predstavnika, tzv. "komesara" koji se brinu kako bi zemlje kandidati što bolje sprovele u određene kriterijume u procesu "pridruživanja" Svetoj Evropskoj uniji, to jest NATO paktu u jagnjećoj koži.

 

              Srđan Novaković (Rim, Italija)

FEDERIKA-IZABRANO LICE MOCNIKA3

 

U odvratnoj i licemernoj farsi "Evrope koja nema alternativu" (to je modifikacija srborusožderskog "komunizma koji nema alternativu" Mordekaja-Marksa), jednu od najvažnijih uloga igra tzv. ministar spoljnih poslova EU, gospođa Mogerini.

Naravno, pogodili ste, režiseri ove tragikomedije (sa skoro izvesnim nuklearnim ishodom)ne prisustvuju izvođenju same predstave. Oni su hiljadama kilometara daleko od evropskog multietničkog raja, na bezbednoj udaljenosti.

Kako dočarati čitaocima i to iz rodne Italije, stvarnu biografiju gospođe Federike Mogerini, nije jednostavan zadatak. Ona je rođena u Rimu 16.6.1973. godine, udata je za Matea Rabezanija i imaju dve devojčice, dok joj je pokojni otac Flavio bio scenarista i kostimograf u italijanskoj filmskoj industriji. Otac joj je čak dogurao do režije par manje značajnih filmova.

Ono sto odmah "bode oči" jeste profesija muža koji se nalazio na mestu pomoćnika bivšeg gradonačelnika Rima Valtera Veltronija,visokog komunističkog funkcionera liberalnih shvatanja, dok je njena tetka Iza slovila za najbolju prijateljicu Veltronijeve rođene majke Ivanke Kotnik Veltoni, ćerke Cirila Kotnika-bivšeg diplomate Kraljevine SHS i dobrovoljca u balkanskim ratovima na strani Srbije (bio je nosilac najviših odlikovanja-Karađorđeve Zvezde).

Žestoki četnik-srbofil, ambasador izbegličke jugoslovenske vlade pri Vatikanu i saradnik legendarnog "Čiče", Kotnik je skupo platio svoj antinacizam i pomaganje žrtvama hitlerovskih progona. Surovo mučen od strane Gestapoa, Kotnik umire od posledica torture 1948. godine,do kraja zbrinjavajući slovenske izbeglice iz komunističke Brozoslavije.

Koga predstavlja danas bivši gradonačelnik Rima, unuk neustrašivog četnika Cirila Kotnika i sin Vitorija (novinara iz perioda Musolinija), Valter Veltroni, zvani "Gusenica" (barem su ga tako najčešće crtali najpoznatiji italijanski karikaturisti), sa kojim je naša Federika imala najprisniju saradnju?

"Gusenica"je neprikosnoveni lider tzv. jezuitsko-proameričke frakcije unutar vladajuće Demokratske stranke Matea Rencija (to je ona stara KP Italije koja je promenila vise imena, da se Vlasi ne dosete), liberalne frakcije za koju upućeni Enriko Karotenuto tvrdi da je bespogovorni izvršilac naloga kontroverznog biznismena sa švajcarskim pasošemKarla de Benedetija (zvanog"Inženjer"), jednog od najagresivnijih zakulisnih finansijera sa moćnim vezama i preporukama (član je upravnog odbora Rotšild banke).

Karlo de Benedetti je inače vlasnik partijske knjižice broj 1 Demokratske stranke i poseduje, između ostalog, uticajnu medijsku imperiju "Espresso-LaRepubblica" (koja je volšebno na istoj talasnoj dužini sa Sorošem i Hodorovskim).

Što se tiče dugogodišnje Veltronijeve vladavine Rimom, ona će ostati upamćena po skandalima, velikom prilivu afroislamskih migranata u prestonicu, kao i po podizanju biste i trga posvećenog Kemalu Ataturku, istrebitelju hrišćana i osnivaču nacionalističke Turske! Jermenska dijaspora se jedno vreme bunila, ali kada su čuli za statuu Gajdara Alijeva usred beogradskog Tašmajdana…

Sa ovako moćnim lobističkim vetrom u leđa, naša mlada Federika vredno uči za partijskog omladinskog kadra, učestvujući sasvim volonterski u kampanjama protiv rasizma i ksenofobije, spremajući se za diplomski ispit na fakultetu političkih nauka u Rimu iz oblasti "političkog islama". Vođena pravom vehabističkom pasijom, Mogerini u to vreme često putuje u Palestinu i Liban, sastajući se sa starim Titovim prijateljem Arafatom kao i drugim arapskim versko-političkim vođama.

Naravno, i ovde naša komsomolka ide utabanim stazama starih poznanstava Masima Daleme, notornog zaštitnika kosovsko-metohijskih Albanaca, kao i same Federike. Njega su mnogi italijani prozvali "Hitler", prema duhovitim karikaturama legendarnog italijanskog crtača Foratinija.

Munjevito napredujući u političkoj karijeri, Federika Mogerini još 2008. godine ulazi u italijanski parlament kao poslanik Demokratske stranke, bivajući već inicirana u IAI (Istituto Affari Internazionali) , predsoblje krem društva Italije "levice" i "desnice" (tu su bivši predsednik Italije Campi, Sakomani, Skonjamiljo, Andreata…).

Nakon ove važne etape i odskočne daske, mlađanu Federiku usmeravaju ka mnogo značajnijoj i moćnijoj strukturi italijanske zakulisne scene– radi se o Savetu za odnose između Italije i SAD (CONSIUSA), koji su osnovali jos 1983. godine Dejvid Rokfeler i Đani Anjeli pod strogom dirigentskom palicom jezuita sa Lojola univerziteta iz Čikaga. Jedno vreme je funkciju direktora CONSIUSA vršio i italoamerički bankar-mason Robert Agostineli…U takvom društvu, pliva se samo nizvodno!

Večito poslušna i klimoglava, a sa moćnom zaleđinom, Mogerini uspešno preživljava sve unutarpartijske trzavice u Demokratskoj stranci i, tako, 22. februara. 2014. godine, postaje najmlađa žena ministarka inostranih poslova u istoriji Italije!

Kako nam saopštava Đankarlo Perna, ostaće zauvek zapamćen zabezeknuti izraz lica predsednika Italije, devedesetogodišnjeg Đorđa Napolitana (inače omiljenog Kisindžerovog "komuniste"), na svečanosti prilikom zakletve Mogerinijeve kao ministra spoljnih poslova.

Uzrok zaprepašćenja na licu starca svakako nije bio strabizam Federike, već činjenica da je upravo proizveo u šefa diplomatije goluždravu radikalsku levičarku bez neophodnog višedecenijskog iskustva u diplomatskoj službi. Čak je i predsednikov favorit, stara i teško bolesna Ema Bonino, inače ostrašćeni rusomrzac i samouka čedomoriteljka, bila kudikamo bolji izbor…

Naravno, iza meteorskog uspona Mogerinijeve kao i samog Rencija stoje one iste snage koje oduvek upravljaju italijanskim političkim pozorištem-američka republikanska desnica i njeni "izvođači i podizvođači radova".

Mogerini je u decembru 2013. godine izabrana i za predsednika italijanske delegacije pri parlamentarnoj skupštini NATO pakta, a Vikiliks kao i Franko Frakasi nam potvrđuju da su dokumentovani njeni kontakti sa CIA agentima kalibra Kurta Volkera, desne ruke fanatičnog rusofoba senatora Mekejna (i najboljeg prijatelja Džona Kerija).

Prema bivšem italijanskom senatoru Đovani Palegrinu, cela Italija nije ništa drugo do "neke vrste NATO nosača aviona na Sredozemnom moru", te da ona nije "normalna zemlja" sa "normalnom demokratijom".

Srećom po italijansko Ministarstvo spoljnih poslova (kažu da su diplomate slavile do zore!), američki cirkus odgajivačnice razrokih ministara diplomatije (Srbi, setite te "vašeg" Franka Fratinija!) preselio se u Brisel, gde već 30. avgusta Federika Mogerini biva "izabrana" za visokog predstavnika EU za spoljne poslove i i bezbednosnu politiku, prethodno snažno osudivši "rusku invaziju" Ukrajine i predloživši sankcije ekonomske prirode. Ima li boljeg početka za nju?

Međutim, hladni tuš za Mogerini stiže već početkom februara 2015. godine, kada je Putin, Oland i Merkelova isključuju sa pregovora o ukrajinskoj krizi, jer su tada ruskom predsedniku izgleda bile sasvim potaman dve ozbiljnije lutke na koncu, matrjoški već ima napretek!

Paradoksalno, čini se da su jedini uspešni evropski pregovori upravo oni u kojima Federika Mogerini – ne učestvuje. Italijanska štampa je razularena, ugledni Đani Mikalesin iz "Đornala" je apostofira kao "jadnicu","malu šibicarku", "nestručnu i nepostojeću figuru "koja će nam "doći glave", dok ona za bivšeg direktora "L’Avvenire" Mauricija Blondeta jednostavno "patetična".

Severnoj ligi u evropskom parlamentu ona služi za sprdnju, kao i sam premijer Renci ("rob bankarskog kartela"), poslanici Borgecio i Buonano je otvoreno nazivaju "ništarijom" i "manjom od nule", dok "evropska privreda gubi milijarde na sankcijama protiv Rusije" ona bi da se "igra nuklearnog rata sa Rusijom"…

Englezi, tradicionalno uljudni i obazrivi, postavljaju na Jutub i Tviter kolekciju njenih diplomatskih gafova i evrofanatičnih "bisera premudrosti" o islamu, imigraciji, integraciji...Tek sada su oni shvatili šta je Čerčil želeo da kaže sa onim njegovim proročanstvom : "…Antifašisti će biti najveći fašisti budućnosti".

Za utehu, Federika obožava putovanja (tako barem veli na tviteru), te se odmah laća aviona i diplomatskih špartanja po svim kontinentima  (uz neizbežni šoping, a sve na račun poreskih obveznika), što nikako ne promiče tradicionalno osetljivoj nemačkoj i britanskoj štampi.

Pa i stari komunista Napolitano (dok još beše evroposlanik) je voleo da se "omasti" naplaćujuci "low cost" plaćene letove i putne takse po 800 evra svaki, i tako vise puta svakog meseca…dok ga nemačka štampa nije javno razotkrila! Ah, kakva je to tada zemlja dembelija bila, dobri stari Evrosojuz!

Konačno, 17.02.2015. godine Žan Klod Junker lišava italijansku ministarku dela njenog mandata koji se odnosi na vojno-odbrambena pitanja i odmah ga poverava iskusnom francuskom političaru Mišelu Barnijeu  .

Najzad, juna 2015. godine, britanska i italijanska štampa osuđuju gospođu Mogerini zbog prekomernog trošenja novca iz budžeta radi nabavke pribora za ručavanje i stolnjaka za potrebe njenog ministarstva. Tada je ona na tu nabavku potrošila tričavih 3 miliona evra!

I pored očigledne nedoraslosti i nestručnosti, Federika Mogerini i dalje ostaje u sedlu EU komesara za spoljnu politiku ponajviše zbog ispoljavanja svoje otvorene rusofobije koju deli uglavnom sa poljsko-baltičkim kolegama u Evropskoj komisiji.

Što se Italije tiče, većina građana je prezire u otadžbini zbog neobjektivnosti i ratnohušačke retorike prema Iranu i Rusiji. Čuven je njen legendarni gaf (jedan od bezbroj)kada je pretila iranskom šefu diplomatije da će napustiti pregovore o nuklearnom programu Irana, dobijajući zauzvrat odgovor od Zarifa "neka se niko ne usudi da preti jednom Irancu!"; a kažu da je odmah odreagovao i uvek odmereni i uglađeni Lavrov sa "ni Rusu takođe!".

Mogerini i previše podseća na Angelu Merkel i Hilari Klinton, vesnice ratova i divlje imigracije koje niko više ne želi u Evropi.

I, naravno, Federika Mogerini je najomraženija ponajviše zbog svojih provokativnih stavova o radikalnom islamu kao "legitimnoj političkoj snazi u Evropi", o islamu kao prvoj "žrtvi" terorističkih akcija kao i "islamskoj sadašnjosti i budućnosti Evrope". U ovom trenutku, ovakve izjave predstavljaju zabadanje prsta u oko svim normalnim ljudima u Evropi.

Ali, ona ne haje za mišljenje običnih ljudi,jer se bas to u današnjoj tehnokratsko-bankarskoj Uniji smatra za najveću jeres, za "populizam"i "demagogiju".

Poznati bloger Rikardo Gambi zato punopravno podvlači da Mogerini jeste "angloamerička marioneta koja nikoga ne predstavlja osim sebe same i korumpiranih institucija"...On se nada da će predsednik Putin imati razumevanja za ovu žalosnu situaciju i da će znati da razreši nadolazeću krizu, podsećajući na reci koje je izgovorio pre samo nekoliko dana. "Nadam se da upotreba atomskog oružja neće biti neophodna."

A šta mi Srbi da tražimo od naše majčice Rusije povodom ovakve upotrebe ludila u političke svrhe?

 

©Geto srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: