Архива

Posts Tagged ‘privatizacije’

Ko je naredio tužiocu Miljku Radisavljeviću da pet godina skriva predmete afera po kojima se sada hapsi?!

10. јануара 2013. Коментари су искључени

 

Energična borba protiv organizovanog kriminala koju zasad bez pardona i gledanja kroz prste „mojim i tvojim“ uspešno vodi Vlada Srbije pod komandnom palicom prvog potpredsednika Aleksandra Vučića, uz stabilnu asistenciju premijera Ivice Dačića se, očito je, „primila u narodu“!

Piše:Vladan Dinić

miljko

 

Hapšenja u aferi „Agrobanka“ se nastavljaju, „SARTID“ je (konačno, uz mrštenje Amerikanaca) počeo da se češlja, imperija „Mišković“, posle hapšenja Miroslava i sina mu Marka, debelo se zatresla, a preobavešteni „Kurir“ i „Informer“ najavljuju (a kad oni najave najbolje je pripremiti ćebence pa pravac u CZ, „dobrovoljno uz prisustvo vlasti“) otvaranje novih neuralgičnih tačaka sa „spiska 24 EU“, Luka „Beograd“ (gde je opet, izgleda glavni akter gazda „Delte“ Miroslav Mišković, ali i „čovek iz senke“ Milan Beko, pa privatizacija „C marketa“, na primer…

 

Sada se najavljuje i dolazak odbeglog direktora C-marketa Slobodana Radulovića, koji je pobegao iz zemlje i krije se „negde u Španiji“, a putem interneta mreža i „E-novina“ javnost je upoznata sa serijom njegovih pisama i teških optužbi pre svega protiv svog ranijeg dugogodišnjeg prijatelja Miškovića, a usput je isprozivao i neke novinare, koji su mu navodno dolazili u kuću i u ime „Delte“ mu navodno pretili da će kompromitovati ne samo njega, već i njegovu najbližu familiju, i „ako se ne smiri“, da će pisati kako se njegova deca bave organizovanom trgovinom narkotika?!

Da li će Radulović, sad, posle pritvaranja Miškovića, odlučiti da prekine bekstvo i da se pojavi u Srbiji, može samo da se nagađa.

Ali, ministar policije Ivica Dačić u komentarisanju navodne najave Radulovića da će doći da svedoči dao je kratak komentar: čim se pojavi, biće uhapšen!

Najavljen je rasplet privatizacije „Novosti“ (M. Mišković, M. Beko, M. Nikezić, a moguće je da će koju reč prozboriti i Vlade Divac, čovek koji je trebalo da kupi „Novosti“, pa je prema sopstvenom kazivanju, zbog pretnji tada – odustao i „zapalio“ preko „Velike bare“, u SAD.)

Nejasno je da li će se u okviru rasvetljavanja privatizacije „Novosti“ (koju je najavio šef radne grupe MUP, Pušić) nastaviti sa obelodanjivanjem pune istine i oko slučaja „Politika“, koji je, istina, gromoglasno najavljena posle obelodanjivanja da je tu novinsku kuću kupio „šabački Rus“, Bogićević?!

Jer, uvereni smo, ne bi bilo korektno da se „slučaj Politika“ zatvori, a da se ne utvrdi kako je VAC, posredovanjem Zorana Đinđića pre svega, ušao u „Politiku“ za bagatelu, ali i sad – kako je pod kojim uslovima VAC „otplovio“ iz ove novinske kuće, naplativši od „šabačkog Rusa“ debele novce?!

Sužava se krug, čini se, i oko doskorašnjeg premijera Mirka Cvetkovića, ali ne zbog njegovog rada ili nerada dok je bio predsednik Vlade Srbije, već iz doba kada je rukovodio Agencijom za privatizaciju.

I, ničim izazvan, ali očito zaplašen najavom u preobaveštenom „Informeru“ i „Kuriru“, za svaki slučaj Cvetković je uzeo – advokata, da mu se nađe.

 

U čitavoj ovoj seriji hapšenja, simptomatično je da mediji „bliski vlasti“ nekako najtanje izveštavaju o mega pljački smederevskog „Sartida“, a u javnosti je procurelo da su se u svojstvu građana, u MUP pojavili, navodno, Aleksandar Vlahović, Božidar đelić, Miroljub Labus, Nemanja Kolesar, i da je zapravo već dosad saslušano preko dvadesetak ljudi koji su, na ovaj ili onaj način, upetljani u prodaju „SARTIDA“ US Stilu za tričavih 21,3 miliona dinara (plus šest miliona dolara pride kao provizija) uz ostavljanje duga državi od oko 1,7 milijardi dolara?!

Smatramo da za borbu protiv organizovanog kriminala nikad ne bi trebalo da se traži „politčka volja“, jer u zatvor treba da idu krivi i lopovi, a ne da se to političkim dogovorom usaglašava ko će u apsu, a ko će uživati blagodete enormne pljačke!

Zato, verujemo, nije na odmet da se postavi i jedno, možda i naivno pitanje šta je svih ovih godina radio specijalni tužilac za borbu protiv organizovanog kriminala Miljko Radisavljević, Kruševljanin poreklom, kada je sve te papire, očito validne (jer, kad važe sad, važili su valjda i tad?!) negde čuvao na sigurnom?

I zašto?

Ako može sad da hapsi bez pardona, neće biti da je čekao Aleksanda Vučića da mu to kaže, jer po našem Ustavu pravosuđe je nezavisno (!), a ako nije, a nije ko ga je sprečavao u tome?

Da podsetimo, Miljko Radisavljević je na mesto „specijalnog tužioca“ došao u doba ministrovanja Dušana Petrovića, a sve vreme bio je i uz ili pod „komandom“ Snežane Malović, ministra koja je tako pravosuđe udesila i reformisala da ćemo ceh plaćati godinama!

Jer, bez odgovora na pitanje ko je specijalnom tužiocu Miljku Radisavljeviću zabranjivao da se bori protiv organizovanog kriminala i pljački i pljačkanju Srbije, mnogo toga ostaće nedorečeno!

A, najgore će biti za samog specijalnog tužioca, jer će se ispostaviti da nije samostalan, već je više slepi poslušnik i ništa više!

Verujemo da će, kad tad, da se preispitaju i afere koje nisu na spisku EU, recimo kupovina „Ušća“, pa šećerana za tri evra, „Galenika“ čeka na red, a počinje i ispitivanje porekla enormnog bogatstva, za početak – čelnika vladajuće koalicije, a onda političkih stranaka, pa tajkuna, iliti „bogutana“…

Očito Srbe i Srbiju očekuju vreli dani usred hladne zime, ali, kako reče Aleksandar Vučić: nećemo stati, nema nedodirljivih pa ma iz koje stranke bili, i ma koju funkciju obavljali…

©Geto Srbija

Materijal: Svedok

Creative Commons лиценца

“JOŠ JEDNA PLJAČKA” DRŽAVE I NJENIH GRAĐANA

7. новембра 2012. Коментари су искључени

 

Prećutane informacije o tome kako je „prodajom investitoru“ upropašćena fabrika „Prvi maj“ iz Pirota!

Post-petooktobarska Srbija pokazala se u svakom smislu kao država bez perspektive, autoriteta, unutrašnje samostalnosti, sposobnosti za organizacijom društva, i konačno, kao država čiji građani definitivno ne veruju da će im ikada biti bolje.

Prvi_maj_Pirot

 

„Demokratska tranzicija“ je stvorila ogromni spoljnotrgovinski deficit, i ekonomiju Srbije potpuno ruinirala.

Lopovske privatizacije javnih dobara po nekim procenama državu Srbiju oštetile su za 15-tak milijardi evra – poređenja radi, po informacijama Narodne banke Srbije, javni dug Srbije na kraju marta 2012. godine iznosio je 24.1 milijardu evra.

Jedino u čemu je „demorkatska vlast“ bila dobra, jeste sklapanje aranžmana sa MMF-om, što zapravo predstavlja uspeh u ubeđivanju pomenute institucije da Srbiji pozajmi novac koje će buduće generacije tek imati da vrate, naravno uz vrtoglave iznose kamatnih stopa.

Time, država Srbija, uvevši samu sebe u dužničko ropstvo, izgubila je većinu obeležja samostalnosti i državotvorenja, i sada je dužna da igra po pravilima onih od kojih je uzimala novac.

Umesto da ekonomija Srbije postane jednim odgovornim i kvalitetnim sistemom koji će štititi prava srpskih radnika i srpskih seljaka, desilo se sasvim suprotno:

Srbija je do guše ugazila u najgori oblik lihvarskog liberalnog kapitalizma u kome je bitan samo i isključivo profit, pri čemu se jedino zadovoljavaju interesi krupnog kapitala i belosvetskih oligarha koji u bescenje dobijaju srpska nacionalna dobra na slobodno korišćenje bez ikakvih ograničenja.

Još jedan, ko zna koji po redu slučaj ovakvih sumanutih eksperimenata nad leđima srpskog radnika desio se upravo ovih nedelja u našem Pirotu – jedna od najvećih pirotskih fabrika po kojoj je Pirot bio nadaleko poznat, „Prvi Maj“, privatizovana je, i „prodata“.

Naime, početkom septembra ove godine, englesko-slovenačka grupacija „AHA“ kupila je „Prvi Maj“ na aukciji, na kojoj je ona inače bila i jedini interesent.

Cena ugovora je, kako to mediji navode, 2.1 milion evra, i to za tri proizvodne fabričke hale.

Po izvorima „Agencije za privatizaciju“, prilikom prvog pokušaja prodaje fabrike koji se desio krajem jula, cena je bila dvostruko veća – radi se o sumi od 4.113.453,34 evra, pri čemu je depozit za učešće iznosio 42.000 evra.

Kako kupaca na toj licitaciji do krajnjeg roka – 16.08, nije bilo, odlučeno je da se licitacija proglasi neuspešnom.

Samo jedan dan nakon što je prva licitacija proglašena neuspešnom, 17.08.2012 desio se naredni pokušaj prodaje, ovoga puta po ceni od 2.098.000,00 evra uz depozit desetostruko veći nego prethodnog puta,  dakle 420.000 evra.

Tri dana kasnije, dakle 20.08 2012, objavljene su izmene uslova konkursa, u delu koji se odnosi na depozit, koji je ovom prilikom smanjen na 210.000 evra.

Konačno, 07.09 2012, Agencija za privatizaciju objavljuje da je licitacija za prodaju „Prvog Maja“ bila uspešna, i da je fabrika prodata za 2.098.000,00 evra.

Ukupne obaveze kupca po „APR“-u, ne postoje, a krajnje informacije ne kazuju ništa o depozitu.

Sve ove brojke koje su ovde prikazane u vidu vrednosti fabrike i potrebnih depozita, rezultat su rada „Dil inženjering konsalting“ grupe, i ona se navodi u zaglavlju svih ovih ugovora.

Sa punim pravom se mora pitati – zašto je ta agencija dvostruko oborila cenu „Prvog Maja“, a potreban depozit za kupovinu uvećala u krajnjem pet puta u odnosu na prvobitnu vrednost, na taj način eliminišući potencijalnu konkurenciju?

Uostalom, da li mogu građani Pirota da saznaju negde o vlasničkoj strukturi, političkim vezama, i namerama agencija koje određuju cene njihovih fabrika?

Kako će kupac zaraditi!?

Kupac navodi kako planira da do kraja ove godine zaposli oko 1100 randika, uglavnom onih radnika koji su već zaposleni u „Prvom Maju“.

Dakle, suštinskog povećanja broja zaposlenih u Pirotu neće biti, pošto se ne radi o licima koja nisu u radnom odnosu, već o kvalifikovanom i sjajno obučenom kadru, kome ne treba niti obuka ntii dodatno usavršavanje da bi radio.

Kupac je u tom smislu svakako na dobitku, a država očigledno namagarčena.

Kao stimulans za sklapanje ovog ugovora, država Srbija se je, preko agencije za strana ulaganja SIEPA, obavezala da za svakog zaposlenog, kupcu plati na ruke po 5000 evra.

Ukoliko „Mura“ ispuni ono što je obećala, i zaista do kraja 2012-te vrati na posao 1100 pirotskih radnika, računica kaže da će od države Srbije dobiti 5.5 miliona evra, a da će tačno 374 pirotskih radnika ostati bez posla (jer, po podacima „Agencije za privatizaciju“, fabrika trenutno zapošljava 1474 radnika).

Ili, drugim rečima, u čistom plusu „Mura“ će biti za 3.4 miliona evra, a tačno 374 pirotskih radnika i njihovih porodica biće u minusu.

Ukoliko u ovu cifru ulaze neki drugi državni stimulansi i bakšiši, „Murin“ dobitak biće još veći.

List „Politika“ citira navode potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Milana Kneževića, da „Mura“ od države Srbije, za zapošljavanje novih/starih pirotskih radnika „Provg Maja“ dobija oko 6.75 miliona evra.

Kako god bilo, cifre su neverovatne i od njih se običnom čoveku zavrti u glavi.

Prosto rečeno, reč je o običnoj malverzaciji, na osnovu koje će neko debelo omastiti brkove.

Ministarstvo finansija naravno ove navode naziva tendencioznim i netačnim, navodeći da „Mura“ planira da u narednim godinama u fabriku uloži oko 11 miliona evra.

No, objasniti ovakav kupoprodajni vratolom, teško je, čak i ako se poveruje u navode o investicijama.

Prvo i osnovno, o kakvoj se ovde „prodaji“ radi, ako znamo da će nakon svega „Mura“ biti u plusu oko 3.5 miliona evra koje će uzeti direktno iz budžeta Srbije, to jest iz džepova poreskih obveznika Srbije?

Drugo, ako znamo da će najveći broj zaposlenih činiti oni koji su već radnici „Prvog Maja“, zbog čega onda „Mura“ ima prava na subvenciju kada ona ne povećava zaposlenost u Pirotu već samo ponovo upošljava one iste koji su do sada radili a koje će sada otpustiti?

Treće, zar država Srbija sa tih 3.5 miliona evra koje će pokloniti  „Muri“ nije mogla da iznađe trajno rešenje za „Prvi Maj“?

Tih 3.5 miliona su zaista mogli pomoći pogonima „Prvog Maja“ koji su loše radili (trikotaža, trgovina), da stanu na noge, i s tim u vezi postavljamo pitanje – zar je poklanjanje para i fabrika strancima bolje rešenje?

Sasvim je jasna jedna stvar – kada više od jedne decenije ekonomiju jedne zemlje vodi jedna te ista stranka koja iz izbora u izbore jedva prelazi izborni cenzus,  i koja se pokazala kao jedan od glavnih nosioca bez-nacionalne ekonomske politike, ovakvi eksperimenti kao što je ovaj u vezi s „Prvim Majem“; sasvim su za očekivanje.

Radnicima „Prvog Maja“ niko se nije obratio sa bilo kakvim objašnjenjem, niti su građani Pirota imali prilike da se informišu o tome šta se dešava sa onim u šta su oni uložili ceo radni vek.

Fabrički sindikati koji su uglavnom oduvek bili produžena ruka kapitalističkih lihvara koje jedino zanima ideja dubokog džepa, su listom bili za ovu privatizaciju – od njih nije ni bilo za očekivati da kažu ili urade bilo šta što bi išlo u korist interesa radnika.

A radnici – pa ko njih šta pita?

Oni će do kraja godine glumiti pozorišne statiste, i strepeti da li će ih novi gazda uzeti pod svoje.

Država Srbija je poklonila strancima još jedno svoje dobro, a Pirot ostaje i dalje tu gde jeste, grad sve manjeg broja ljudi, ljudi koji su bez nade i vere u sutrašnjicu.

Koliko to uopšte danas košta Srbija i da li se na kraju možda svi mi nalazimo u nekom ugovoru, prodati budzašto i ko zna kome?

Izvor: Dveri

© Geto Srbija

Creative Commons лиценца

BOLESNE LAŽI BORISA TADIĆA

 

U očajničkim pokušajima da sebe i svoju ekipu po svaku cenu spasi gubitka vlasti, Boris Tadić, bivši predsednik Srbije i “protivustavni” kandidat za treći predsednički mandat, definitivno se rastao od zdravog razuma.

 

Boris Tadic-bilbordi-Srbija

 

U jednom od sve češćih patoloških izliva njegovih besomučnih laži u javni prostor, Tadić je beskičmenjačkom smirenošću svoje interesne sledbenike obavestio da je za 24 sporne privatizacije, čije ispitivanje zahtevaju evropske institucije, tek nedavno čuo i da gori od želje da se pronađu eventualni krivci koji su učestvovali u njima.

 

Ovih dana iz Evropske komisije imamo zahteve da se ispitaju 24 sporne privatizacije u Srbiji. Tražio sam da mi odmah dostave podatke o tim privatizacijama. To je bilo i pre više meseci kada sam prvi put saznao za njih. Znate li kada su se one dogodile: 23 od 24 privatizacije desile su se u vreme vlade Vojislava Koštunice, jedna je bila pre te vlade i nijedna za vreme ove vlade.

Ispitaćemo svaku od tih privatizacija, ispitaćemo ko je u njima imao kakvu ulogu. Jedva čekam da saznam ko je iza toga stajao i da vidim da ti ljudi budu i osuđeni ukoliko je bilo nepravilnosti.

Bojim se da će se našim protivnicima to što su mislili da je njihova prednost vratiti kao bumerang, jer u stvari među njima su ljudi koji su to činili, a ne među nama”, rekao je Tadić u obraćanju najfanitičnijim vernicima DS dogme tokom posete Golupcu.

 

Dakle, u svega nekoliko rečenica tragikomični Boris Odlazeći, prezentovao nam je neverovatan podatak da je dopis koji je EK u Beograd poslala još prošlog juna do njega stigao tek ovih dana, na šta je on reagovao tako što je odmah tražio da mu se dostave podaci o tim privatizacijama.

Da ne bi ispalo da je poput svog nekadašnjeg kohabitacionog partnera hronično neobavešten, Boris je već u narednoj rečenici svoj iskaz donekle  revidirao naglašavajući da je to isto učinio i kada je pre “više meseci” prvi put saznao za sporne privatizacije.

Za odgovor na eventualno, a samonametljivo pitanje o razlozima zbog kojih je morao ponovo da se upoznaje sa materijom koju je već prešao pre “više meseci”, u izvrnutoj logici gospodina Bivšeg, definitivno nema mesta. Da li je u pitanju naprasna predizborna amnezija, nezainteresovanost za sudbinu opljačkanih firmi i njihovih radnika ili jednostavno prikrivanje sopstvenih finansijera.

 

Pokušavajući da ubedi javnost u imbecilnu tezu o sopstvenoj neobaveštenosti o tome šta se radi u njegovom DS pravosuđu, Tadić je prevideo okolnost da se u eri interneta lako može ustanoviti da su mu sporne privatizacije i nepravilnosti itekako bile poznate još od početka mandata njegove marionetske vlade.

Primera radi, samo su Savet za borbu protiv korupcije i nedavno preminula predsednica tog tela Verica Barać u poslednijih devet godina sačinili desetine izveštaja i predstavki, upravo povodom navedenih spornih privatizacija. Veći deo tih izveštaja je direktno dostavljen i samom Tadiću u pismu koje mu je Savet uputio 30. decembra 2010. godine.

 

DOKAZI PROTIV TAJKUNA

 

Pored aktivnosti Saveta, tužilaštvima je svoja saznanja o visokoj korupciji u Srbiji pre skoro dve godine dostavio i Stanko Subotić koji je u pisanoj izjavi  izneo brojne, sudski validne dokaze koji su teretili brojne visoke funkcionere Koštuničinog i Tadićevog režima, ali i njihove nalogodavce Miroslava Miškovića i Milana Beka.

Evropski parlament i Evropska komisija su upravo na osnovu izveštaja Saveta i izjave Subotića i izdvojili moguće slučajeve visoke korupcije. Dok su se građani Srbije i evropski zvaničnici zgražali nad iznetim dokazima, jedino su nadležna tužilaštva i Boris “Neobavešteni” do sada o tome ćutali, da bi tek sada, za potrebe predizborne kampanje, napokon priznao da je o spornim privatizacijama tek nešto načuo, prebacujući svu odgovornost na svoje bivše koalicione partnere.

Iako nema nikakve sumnje da su funkcioneri vlade Vojislava Koštunice direktno bili umešani u pljačke koje su Mišković, Beko i javnosti nešto manje poznati tajkuni bliski režimu sprovodili, još manje ima sumnje da su Tadić i njegova kamarila učinili sve kako bi zaštitili svoje finansijere i kako se nijedan slučaj ne bi procesuirao.

Jednostavno, Mišković i Beko su bili i ostali konstante koje se nisu menjale bez obzira na sve fasadne promene vlasti u Srbiji do sada.

 

LAŽNE TVRDNJE

 

Pored lažne neobaveštenosti, nisu tačne ni Tadićeve tvrdnje da je pre Koštuničine vlade sporna bila samo jedna privatizacija, kao i da za vreme odlazeće Vlade Mirka Cvetkovića nije bilo takvih pojava.

U dokumentima evropskih institucija se direktno pominje slučaj postavljanja optičkih kablova koje je radila fantomska firma “Nuba invest, u vlasništvu bliskih prijatelja Olivera Dulića”, ministra prostornog planiranja.

Zanimljivo je da je ta firma posao dobila neposrednom tajnom pogodbom, kršenjem zakonske procedure, a posao joj je, sasvim slučajno, dodelilo upravo Dulićevo Ministarstvo.

Pored višemilionskog posla postavljanja optičkih kablova, Savet za borbu protiv korupcije je upozoravao i na brojne nepravilnosti koje su pratile raspisivanje tendera za prodaju Telekoma, koji je samo sticajem okolnosti propao zbog niske ponuđene cene.

Međutim, kada se pogledaju nalazi Saveta više je nego očigledno da je Tadićeva vlada imala nameru da taj posao, iz “nepoznatih” razloga, namesti tačno određenom najpoželjnijem kupcu.

 

Uprkos tvrdnji lidera DS-a Borisa Tadića da se za aktuelnu Cvetković-Tadić-Dačićevu Vladu ne vezuje nijedan sporni slučaj visoke korupcije, “lako se da ustanoviti da je u pitanju bezočna laž”, poput kontradiktornih tvrdnji da je tek nedavno, nakon zahteva iz Brisela, prvi put čuo za sporne privatizacije i da je tim povodom odmah tražio informacije o neviđenoj pljački državne imovine.

 

Dakle, slogan: “IZBOR ZA BOLJI ŽIVOT – BORIS TADIĆ”, svakako nam govori da se “NJEMU” i “NJEGOVIM” koalicionim “partnerima”, “NE BI TREBALO,  NI SMELO VEROVATI” ni u ludilu!!!

 

Materijal:eNovine

#Geto Srbija 

Creative Commons лиценца

%d bloggers like this: