Архива

Posts Tagged ‘pred’

ДРЖАВНИЧКА СКРИВЕНА МИСИЈА ПРИЗНАВАЊА ДРУГЕ АЛБАНСКЕ ДРЖАВЕ НА ДЕЛУ ТЕРИТОРИЈЕ СРБИЈЕ!??

28. априла 2017. Коментари су искључени

 

Кад је 23. јануара ове, 2017. године говорио о албанским политичким вођама са Косова, Вучић се овако изјаснио: "…Не постоји сигурно нико ко познаје разговоре с Албанцима као ја. Зато што их познајем понекад сам и депримиран због реакција које долазе из Србије и то од људи који појма немају шта се у тим разговорима догађа…".

Али, и Албанци познају њега. Нису му 28. марта ове године дали да доведе напредњачку хорду у Лепосавић, али га чекају да дође у званичну посету "званичној" Приштини. На само три сата.

 

                  Н. Влаховић

00001b.ZAVRSNI UDARAC ZA SAMOUNISTENJE SRBIJE2

 

Министар иностраних послова самопроглашеног Косова, Енвер Хоџај, на конференцији за штампу (28. марта ове године) коју је одржао заједно са министром иностраних послова Луксембурга, јавно је демонстрирао како то изгледа кад се Александру Вучићу, председнику Владе Србије и кандидату за председника Републике, "одобрава" улаз на територију ове назови-државе на дан 29. марта, и то у трајању од три сата, како би одржао свој предизборни митинг у Лепосавићу.

Енвер Хоџај (које је већ једном смењен па враћен на ову министарску функцију), имао је и још увек има разне незаконите послове, међу којима неке које је радио и са Вучићевим тајкуном Звонком Веселиновићем, али и још неким "бизнисменима" блиским Вучићу. Треба подсетити да је Хоџаја својевремено, док је такође вршио исту функцију у ранијој Тачијевој влади, претресала и пратила полиција Еулекса због оптужби за криминалне послове.

Након 24 сата условљавања из Приштине (Тачи је захтевао да са Вучићем не дође министар одбране Зоран Ђорђевић и министар полиције Небојша Стефановић), дошло је до споразума "пословних партнера", али, као и обично у оваквим ситуацијама, Вучић је онда одустао од пута, објашњавајући да је он "поносан човек" и да "неће трпети уцене".

Наравно, проблем није био у његовом "поносу" него у томе што је из владе самопроглашеног Косова стигло упозорење да 50 аутобуса са Вучићевом страначком војском не може прећи административну линију. А он сам може само на три сата.

Ма како изгледало, овај догађај је био тек мали увод у Вођине намере да ускоро дође у званичну посету Приштини, чиме би остварио "мисију" признавања албанске државе на територији насилно отетог Косова и Метохије.

Пре више од једне деценије (тачније 19. марта 2006. године), сајт Wикилеакс објавио је бројне компромитујуће податке о Александру Вучићу, тада још увек генералном секретару Српске радикалне странке. Између осталог, објављен је и део његовог разговора са "контактом" у америчкој амбасади у Београду.

У том разговору, говорећи о државном статусу јужне српске покрајине, Вучић "контакту" каже: "…Статус Косова је у највећој мери решен". Био је то први корак ка његовој "амнестији" од стране владе САД, јер га је администрација у Вашингтону дуго држала на црној листи као Милошевићевог блиског сарадника.

Након више од десет година, Вучић се налази пред задатком који му је дат још пре избора Доналда Трампа у Америци: да промени Устав Србије и призна независно Косово.

Чим је Вучић је 27. марта ове године саопштио да је планирао да пре избора посети Лепосавић и Грачаницу, албански медији су одмах објавили да ће он ускоро посетити и Приштину, где би га дочекао Хашим Тачи, председник ове парадржавне творевине. Вучићев циљ је да том приликом долазак у Приштину замаскира обиласком српских општина.

Већ пет година, злосрећни Вођа упорно ради на признању непризнате албанске државе на Косову и Метохији. Повремену му добро иде, а понекад га албански политичари и бивши команданти терористичке ОВК, спрече у томе, тражећи да он то изведе без маски и умотавања у некакве реторичке форме.

Узгред, Вучић не може мимо воље српског народа и мимо Устава Србије. Али, упркос томе, он је у овом тренутку спреман да призна албанско Косово, да промени и Устав, да по могућности заобиђе референдум или да га лажира. За разлику од Вучића, коме се жури да призна лажну албанску државу и да избрише српску прадомовину, не само из Устава него и из колективне свести Срба, многим албанским политичарима у Приштини одговара овакво "бестежинско стање", у коме и имају и немају државу.

То је добро за њихове криминалне послове, савршено је повољно за општу анархију у којој је битнији шверц наркотика и оружја, него успостављање некакве правне државе по европским стандардима, која би потпуно срушила интересе водећих албанских породица и њихове мафијашке пирамиде.

Косово је камен о врату Александра Вучића. Жарко жели да га се ослободи и да албанским вођама, како њиховим политичарима и тајкунима, тако и обичном свету, широм отвори и врата југа Србије и насели их у најмање седам сиромашних општина у којима је наталитет Срба на најнижем нивоу у последњих два века новије историје.

Шта је Вучићева тежња? Он, очигледно, не крије мржњу према држави којом самовољно управља и према народу који формално представља. Иза његове болесне потребе да искомада и подели Србију, стоје јасни циљеви његових дојучерашњих налогодаваца из САД, који су тамо поражени на последњим изборима.

Нова влада предвођена Доналдом Трампом нема намеру да се даље ангажује на овом делу Балкана на начин како је то до сада радила. Из Трампових наступа, јасно се види да његова влада неће наставити саучесништво у прљавим играма албанских нарко-картела и трошењем милијарди долара зарад очувања ове импровизоване надри-државе.

То је јасно и Хашиму Тачију и свим албанским вођама. Последњи његов сусрет са шефом НАТО пакта Јенсом Столтенбергом протекао је у веома непријатној атмосфери, где је Столтенберг одбио да разговара о формирању војске Косова (према сведочењу једног од сведока овог разговора, рекао је: "…Срби могу војно за четири сата да уђу у Приштину, присуство НАТО је неопходно а не војска Косова…").

По свему судећи, Вучићева бесомучна трка да се докопа места председника државе, има само једно сврху: промена Устава Србије и признање Косова као независне државе. У својству председника Републике Србије, Вучићу би се отворила могућност да тај издајнички посао обави низом противзаконитих радњи, али опет мимо воље народа и мимо Устава. Било би то "Вучићево признање Косова" а не признање од стране Републике Србије!

Вучићев кључни задатак, избацивање Косова и Метохије из Устава  Србије и признање лажне албанске државе на овој територији, нашао се пре две године као тема његовог интервјуа који је у америчком Вол стрит Џорналу (Wалл стреет Јоурнале) дао новинару-истраживачу, Лоренсу Норману, који је још тада констатовао да ће Вучић предложити измене Устава којима ће се избацити одредба о Косову као српској покрајини, зарад стицања чланства у Европској унији.

И заиста, у том разговору, Вучић је најавио могућност измене преамбуле Устава у којој пише да је "Косово саставни део територије Србије". Тачније, та реченица би била избрисана, а са њом и отворен пут ка признању албанске парадржаве са седиштем у Приштини.

Вол стрит Џорнал је у мају 2015. године такође писао и да ће Вучић обавити промене Устава у Србији "у наредне две, три године како би задовољио захтеве Брисела око европских интеграција Србије", додајући да измена Устава неће уследити само због Косова.

Наиме, овај угледни амерички лист, цитирао је веома чудну Вучићеву изјаву у којој он каже: "…Мораћемо о томе да причамо са српским народом…Ја не говорим о томе, али само кажем да морамо да имамо веома отворену дискусију о будућности Србије. И то је то…"

Опште је позната чињеница да су Вучићеве изјаве у иностраним медијима редовно супротне од изјава у домаћим медијима. Тако, на пример, Вучић на РТС-у никада неће изјавити да припрема брисање Косова и Метохије из преамбуле Устава.

У време кад је са њим обављен поменути интервју, новинска агенција Тањуг је дословно цензурисала оригинални наслов из Вол стрит Џорнала из кога се јасно види да ће уследити брисање Косова из Устава. Овако цензурисану вест у Србији су одмах пренели и остали режимски медији.

Већ неколико месеци, Тачијева влада у Приштини покушава да нађе излаз из стања у коме се нашла. Јер, нити има америчку и европску подршку за формирање своје војске , нити ће као до сада добити бесповратна средства за попуњавање буџета, нити има савезника међу исламским земљама које би помогле економску обнову.

Наиме, из земаља попут Саудијске Арабије, стижу донације али за потребе подизања медреса, џамија и удружења грађана који у "програму" имају подизање "исламске свести". Ипак, Албанци са Косова традиционално никада нису издизали верску страну изнад овоземаљских проблема.

Огромна незапосленост, културна и економска изопштеност, а посебно криминал, узрок су масовних исељавања у земље Европске уније или САД. Али, од како је промењена влада у Вашингтону, и Албанци са Косова и Метохије нашли су се међу непожељним, како у ЕУ, тако и у САД и земљама Комонвелта. За њих је одређен "специјални третман" и знатно теже него раније пролазе кроз "западне капије".

Са друге стране, многе државе које су подстрекивале Албанце да стварају на територији Србије своју државу, данас не желе ни да чују за Косово. Вучић, наравно, зна да ће се овај однос и даље мењати на штету његове стратегије о "добросуседским односима" са лажном државом на Косову.

Зато и жури да што пре обави акцију брисања Косова и Метохије из Устава и након тога успостави пуне дипломатске односе осакаћене Србија са лажном албанском државом, по матрици коју је још 2006. године поставио специјални изасланик УН за Косово, Марти Ахтисари (због чега је и добио Нобелову награду за мир).

У стратешком документу под називом "Стратегија сарадње УСАИД на Косову за развој земље, 2014-2018", а чија реализација је и даље на снази до краја следеће године, за главни циљ предложено је "да Косово постане просперитетна земља, прогресивно се интегришући у евро-атлантску заједницу, уз делотворније и одговорније управљање", те да се "…овај део Балкана, са дугогодишњом проблематиком међуетничке тензије и насиља, придружи Европи цео, слободан и у миру".

Такође, у складу је са Заједничком регионалном стратегијом УСАИД-а/Стејт департмента, којом се преноси посвећеност Администрације томе "…да се Балкан у целости интегрише у евроатлантске институције као део демократске и просперитетне Европе".

Али, стратези који су ово замислили 2014. године, озбиљно су рачунали на Вучића и његову владу како би ово успело. И он се свом снагом труди да помогне стварању "просперитетне државе" на простору отетог Косова и Метохије, онако како му је својевремено Обамина влада у Вашингтону "нацртала".

Вучићев проблем је што су Америци на сцени нови стратези. И то што нови председник Доналд Трамп захтева детаљну истрагу о финансирању балканских диктатора и бараба, утврђивањем количине долара која је стигла у њихове џепове из буџета САД. На високом месту међу таквима је Александар Вучић.

А, што се самопроглашеног Косова тиче, оно за нову америчку владу више није на листи приоритета. Тачније, председник Трамп је јасно ставио до знања да САД више неће финансирати ову парадржавну творевину, нити ће бити жирант бивших ОВК терориста.

Међутим, у политици ништа није сигурно, па ни предходна тврдња да ће тако и остати……..

Остало је само да грађани Србије уклоне Вучића који је и даље спреман да из њихових џепова гради бољи живот албанским сепаратистима на Косову, па чак и њиховој сабраћи у Албанији.

Кад се Вучић ускоро буде појавио у Приштини (а, људи из његовог блиског окружење тврде да он то жарко жели!) и кад га тамо дочека Хашим Тачи биће то крај њихових режима. А, каква ће након тога бити будућност Срба и Албанаца у покрајини, одредиће неки други људи и неке веће силе, а не мали балкански диктатори и браћа по криминалу.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

FIKTIVNI UGOVORI ZA PLJAČKU FIRMI I ULOGA POLITIČKE VOLJE ZA RASTURANJE DRŽAVNIH PREDUZEĆA

10. марта 2014. Коментари су искључени

 

Nekada je Želvoz bio jedno od najuspešnijih preduzeća u Srbiji. Čak je i u vreme sankcija uspevao da posluje i prehrani svoje radnike kojih je bilo daleko više nego danas. Preživeo je ratove, okupacije, bombardovanja i sankcije, ali nije preživeo demokratsku vlast koja ga je opljačkala do gole kože i onda utrapila strancima da ga dokusure. Pošto su odneli šta su mogli, i stranci se povlače, vraćajući preduzeće državi čija vlast danas na gladi radnika želi da ušićari još neki glas na predstojećim izborima, navode insajderi.

 

          Insajderi Ž -2 i Ž-3

 

Od svog osnivanja ratne 1916. godine smederevsko preduzeće Želvoz nije bilo u težoj situaciji nego danas. Naše mišljenje je da razlog leži u činjenici što je fabrika danas u državnom vlasništvu i, možda i više, u činjenici što vlasnik nije u stanju da se brine ni o sebi, a kamoli o svojoj svojini i privredi za koju je nadležan.

Kontinuiranim radom i vanrednim trudom svih zaposlenih Želvoz je do kraja 80-ih izrastao u najvećeg remontera šinskih vozila u bivšoj Jugoslaviji, sposobnog da proširi delatnost i na druge oblasti metalske industrije.

Onda je došao rat, sankcije i raspad tržišta za koje je Želvoz bio projektovan. Ratne 90-e su preživljene snalažljivošću rukovodstva i zaposlenih, kao i poslovnim manevrom da se ceo kapital fabrike prebaci u vlasništvo srpskih železnica. Na taj način Želvoz je svoju sudbinu vezao za železnicu čime je preživeo ovaj turbulentan period. To rešenje je bilo od koristi u datom trenutku, ali nije moglo da traje na duži rok.

Nakon 5. oktobra 2000.god. sve je izraženija težnja novih vlasti da svaki privredni subjekat mora da nađe mesta na tržištu i bude ekonomski opravdan. Želvoz je to mogao da bude s tim što mu je trebalo malo vremena da se konsoliduje i od fabrike koja je sebe žrtvovala da bi železnica funkcionisala postane konkurentna ostalim remonterima, ne samo u regionu već i šire.

To je bila i jedna od ideja vodilja Duška Tešanovića koji je postao direktor krajem 2001.godine. Bio je to poslednji direktor koji je izabran na javnom konkursu zahvaljujući najboljem biznis planu, a ne direktnim postavljenjem. Njegovim angažovanjem Želvoz je sa svojih 2.200 radnika počeo polako da jača, iako je višak radnika bio više nego očigledan.

Do 2004. Želvoz je ojačao toliko da je od nekadašnjeg gubitaša došao u situaciju da mu preduzeće Železnice Srbije, koje su u svim narudžbinama učestvovale sa 83 odsto, duguje 140 miliona dinara.

Političkom voljom i iz ekonomskih razloga lokalnih tajkuna, generalni direktor ŽTP Beograd Milanko Šarančić smenjuje generalnog direktora i ukazom postavlja svog čoveka. Cilj je jasan: svesti Želvoz na običnu lokalnu radionicu koja će otpustiti sve radnike, a zainteresovani će se namiriti izuzetno povoljnim položajem preduzeća i njegovom velikom površinom (25 hektara, od toga 7 hektara pod halama, u strogom centru grada, gde je Dunav na manje od petsto metara, pruga prolazi kroz fabriku, a ni autoput nije daleko).

Kako je to moglo da rezultira videlo se par godina kasnije kada je cela Srbija mogla da čuje da je uhapšen brat Milanka Šarančića, jer je sa sindikalno-poslovnim rukovodstvom Želvoza ojadio ovu fabriku za tadašnjih milion evra. Taj proces ni do danas nije završen jer se klupko umešanih u ovu aferu završava visoko u državnom rukovodstvu.

U to vreme se pojavljuje i afera 1.000 teretnih vagona. Naime, 2005. godine ŽTP, Želvoz i Šinvoz sklapaju posao za remont 1.000 teretnih vagona čiji ugovor nikada nije pravno rastumačen, ali je zato služio za pljačku ove tri firme od strane njihovih rukovodstava. Ni ta afera nije imala pravni epilog.

Iscrpljen nedomaćinskim poslovanjem Želvoz 2007. ulazi u proces privatizacije sa 15 miliona evra duga. Zainteresovanih je bilo više, ali Želvoz je doveden u situaciju da nema nijedan ozbiljan poslovni ugovor, da su mu isključeni struja i gas i da nema šta da ponudi svojim radnicima kojih je u tom trenutku bilo oko 1.700.

Zato su samo četiri firme otkupile tendersku dokumentaciju, a samo je rumunski Grampet verovao da od Želvoza ponovo može da bude uspešna firma. Velikim nerazumevanjem od strane države po pitanju starih dugova, kupoprodajni ugovor je raskinut i to uz pomoć određenih sindikata (onih istih koji u bili upleteni u aferu sa Šarančićem), a briga o Želvozu prelazi ponovo na Agenciju za privatizaciju. Iako je situacija bila katastrofalna u vreme kada je Želvozom upravljala rumunska firma, posle poništenja privatizacije ona postaje još gora – neizdrživa.

Vođa sindikalnog protesta postaje član Upravnog odbora, njemu bliski ljudi dolaze na najodgovornije funkcije, a pri tome se zaboravlja da je on još uvek pod istragom zbog učešća u proneveri Želvozovih milion evra.

Za direktora dolazi čovek „kontroverznih" osobina Novica Davidović iz subotičkog Bratstva, sumnjive stručne spreme (viša bosanska večernja, ili tako nešto, tačan naziv nije ni bitan). Vlasnik je više firmi koje se bave istom delatnošću kao i Želvoz, ali niko od nadležnih ne vidi sukob interesa.

U isto vreme u Bratstvu radi Smederevac Duško Tešanović sa daleko većim kvalitetima od Davidovićevih, ali obrazovani spasavaju privatne firme, a državne uništavaju neškolovani politički podobni kadrovi.

Fabrika u to vreme ulazi u restrukturiranje, stanje u kome je malo toga definisano i što daje prostora mnogima za razne mahinacije. Želvoz je ponovo krava muzara. Ono što država nije htela da uradi pre i za vreme privatizacije (a na šta se obavezala kupoprodajnim ugovorom), uradila je posle raskida privatizacijepovezala je radni staž zaposlenima i kozmetičkim potezima održava Želvoz u životu.

Kroz njegov račun prošlo je preko 12 miliona evra, a da se stanje u fabrici gotovo nimalo nije promenilo niti je nađen novi kupac, iako je svima jasno da Želvoz u državnom vlasništvu ne može da opstane. Pri tome, sa vrlo bednim otpremninama iz fabrike je oterano oko 500 radnika, tako da ih sada ima samo 853.

U vreme direktorovanja u Želvozu, Novica Davidović dobija krivičnu prijavu za krađu para i otpadnog gvožđa iz preduzeća kojim upravlja. Pošto su njegove političke veze jake na svim stranama, sve se završilo običnim informativnim razgovorom u smederevskoj policiji, tako da ni ova krađa nema sudski epilog.

Uzevši sve napred navedeno (a to je samo deo onoga što je opterećivalo Želvoz u proteklih par decenija), uopšte nije čudno što su gotovo svi radnici na plaćenom odsustvu, fabrika ponovo nema posla, radnicima nisu overene zdravstvene knjižice, zarade im se ne isplaćuju, staž im nije uplaćen za poslednje tri godine pa stoga i ne čudi da su u ovom trenutku u sali smederevske skupštine gde očajnički čekaju da im neko pomogne u rešavanju njihovih problema.

Njihovo beznađe je tim veće što i kada se promeni politička garnitura na vlasti njihovi problemi ostaju, a svi se proglašavaju nenadležnim za njihov problem. Jedna od tih je i gradonačelnica Smedereva Jasna Avramović koja je do skora bila pred svakim protestnim radničkim skupom, ali od kako je gradonačelnica radnicima suprotstavlja policiju.

Koliko se pogubila u razumevanju problema svojih građana vidi se i po tome što je čak i komunalnu policiju izvodila na svoje sugrađane. Može se reći da je zastrašujući primer doskorašnjeg ministra privrede Saše Radulovića koji ne samo da nije imao sluha za probleme ljudi iz Želvoza, nego se nije držao kako-tako postignutih dogovora i zaključaka Vlade Republike Srbije čiji je bio član.

Davljenik se i za slamku hvata pa tako i Želvozovi radnici ne mogu ništa drugo nego da veruju da će koordinator (?!) Ministarstva za privredu Igor Mirović imati više sluha za njihove probleme i da će poštovati dogovoreno, što do danas nije bio slučaj.

Tako je koordinator (nekada se to zvalo komesar) Ministarstva nedavno obećao da će svaki radnik dobiti po dva minimalna dohotka do 10. februara. Kako Mirović nije precizirao koje godine će se to desiti, radnici i dalje uzaludno čekaju da država ispuni svoje obećanje. Verovatno će pred same izbore vlast da se doseti kako deljenjem mrvica radnicima može da namakne još koji glas za sebe, pa će onda i da podeli ono što odavno duguje.

Radnici nemaju šta da izgube, jer većina njih ionako nema više od čega da živi. Prvi ovogodišnji protest oni su počeli 15. januara nasilnim ulaskom u gradsku skupštinu u kojoj je spavalo oko 300 radnika, a četvoro je izvesno vreme štrajkovalo glađu, mada se to nije mnogo razlikovalo od običnog života u kome su na glad prinuđeni.

Radnici Želvoza bili su u skupštinskoj sali i tokom protesta u martu 2012. kada su spavali u zgradi lokalne uprave, a štrajkovali su i u februaru 2011. kada je većinski vlasnik Želvoza bio konzorcijum Grampet, koji je napustio fabriku krajem marta te godine.

Pre toga su štrajkovali i u vreme privatizacije ukazujući na pogubne posledice koje su se i obistinile narednih godina. Da je država onda pravilno reagovala, Želvoz bi i danas bio jedna od privrednih perjanica Smedereva.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: