Архива

Posts Tagged ‘pravda’

NOSICI PRAVDE U SRBIJI: NAJLOŠIJI SUDIJA ALI DOBAR PREVRTAČ!!!

22. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Srpski sudovi još donose presude “U ime naroda“. I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu izdavati obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Nažalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša – nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost, ni javni moral. Uvek su spremni da za sitnu paru, ili dodvoravanje nekom važnom čoveku iz partija na vlasti, poštenom građaninu otmu stan, imovinu, decu, proglase ga ludim, oduzmu mu poslovnu sposobnost, ili ga drže mesecima i godinama u pritvoru, sve dok ga potpuno ne slome i učine nesposobnim za život. I to sve čine nekažnjeno, za svoj rad primaju najveće plate u državi, a imaju i mnoge druge privilegije.

 

           Milan Glamočanin

 

I nova vlast nastoji da pravosuđe potpuno stavi u funkciju zaštite interesa vladajuće klike, suprotno zahtevima iz Brisela da se pravosuđe mora dubinski očistiti od korupcije, nepotizma, nestručnosti i politikantstva. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi…

Dobili smo nove “reformatore“ pravosuđa. Osim mladoumnog ministra pravde Nikole Selakovića, tu su i državni sekretar u ministarstvu Danilo Nikolić, bivši predsednik Okružnog suda u Nišu, i pomoćnica ministra Ljiljana Blagojević, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu. Šta se može očekivati od nove reforme? Odgovor možete dobiti iz priloga koje objavljujemo, kao ilustraciju trenutnog stanja, i ko su ljudi sa kojima treba da idemo u budućnost.

 

      Poljupci sa Danilom

     Insajder S –7

Ja bih nešto o Danilu Nikoliću, bivšoj komunističkoj perjanici, borcu protiv verbalnog delikta, dželatu nezadovoljnih psovača države i Predsednika, udvaraču i dupeliscu svih Sekretara i Predsednika Komiteta, „velikom"komunisti, socijalisti, dupeuvlakača demokratama, velikom Demohrišćaninu, pa pripadniku Koštuničinih snaga, pa Vučićevoj armadi, pa….nije tu kraj, videćemo gde će potok da ga odnese.

Sve je to bio, a biće i dalje, sve dok aktuelne vlasti podržavaju poltrone, udvarače, a on to može, čovek čiji je obraz deblji od đona, čovek koji je najbogatiji u srpskom pravosuđu, i čija se imovina ceni na desetine miliona evra. Zaradio je on to poštenim radom. „Ja sam častan i pošten", možete čuti u razgovoru sa njim desetak puta za pola sata. Nemojte da ga pitate za prvi milion. No, da krenemo redom…

Danilo Nikolić je danas državni sekretar u Ministarstvu pravde Srbije, novi “reformator “ srpskog pravosuđa. Ako se sazna ko je Danilo Nikolić, znaće se i kuda ona vodi.

Iz jedne zabiti kod Nikšića dođe seljanče u Niš, sa iscepanim pantalonama, da stekne znanje na Pravnom fakultetu. Odmah započe borbu laktovima, ali znanje mu nikakvo. S obzirom na intelektualni nivo, jedva po koja šestica, ali mu nije nedostajala veština u pronalaženju grana na stablu ukorenjenih zemljaka koji su uveliko vladali u gradu na Nišavi.

Završi fakultet sa prosečnom ocenom 6,2, ali je već doktorirao poltronisanje i udvaranje. Malo je vremena proveo u Opštinskom sudu u Nišu, kada ga i pored izuzetno lošeg kvaliteta rada izabraše za sudiju Okružnog suda. U dva mandata je bio sekretar partijske organizacije, pa je i mimo statuta molio da bude izabran i treći put. Bio je besprekoran u obračunu sa ljudima nezadovoljnih siromaštvom i psovačima sistema, tri, četiri, pet godina za psovku! Po kvalitetu u prvostepenoj krivičnoj materiji bio je najlošiji sudija od postanka suda, sa 75% ukinutih odluka. Ali to mu nije smetalo da napreduje.

Odlazi Danilo u Republičko veće sindikata, za sekretara, ali zbog mućke sa stanovima sa tadašnjim predsednikom sindikata, najuriše ga sa posla. Opet se vraća u Okružni sud u Nišu. Počinje da radi za pare. Običnu potvrdu ne potpisuje dok mu se ne plati. Konfekcija marka, putovanja, a potom plac u Budvi, lokali u Nišu i to u Dušanovom bazaru od 100 kvadrata, na Bulevaru, pet lokala preko puta suda, kažu da ima na ime supruge Dijamantke šest lokala u podzemnom prolazu, stan za ćerku od 130.000 maraka.

Kad kupi neku nepokretnost uvek kaže da je prodao plac u Budvi, i tako ga prodavao oko pet puta, i da mu je pomogao Radule Karadžić. Kao predsednik Okružnog suda kupuje kuću u najlepšem delu Niša, i to sve od sudijske plate.Automobil koji su mu „ukrali„ naplatio je od osiguranja, pa kad su mu ga pronašli i vratili, taj častan i pošten čovek ga prodaje i uzima novac.

Kao sudija Okružnog suda mnogo se družio sa tadašnjim Republičkim javnim tužiocem Simićem, pa kad ovog smeniše, više ga i ne poznaje.

Nikada u životu nije presudio nijedan slučaj sa drogom, ali kad mu profesor Čejović iz Kragujevca i njegova saradnica napisaše magistarski rad u vezi droge, poče da se deklariše kao veliki sudija. Isti taj profesor Čejović, s kojim se okumio, napisao mu i doktorsku disertaciju , pa kad profesor upade u neke neprilike sa indeksima, uvaženi „doktor" Danilo ga se odrekao, i počeo da priča kako profesora lično ne poznaje.

Učlani se dr Danilo u Demohrišćansku stranku, da bi ga birali za predsednika suda. Tako se javno udvarao, sada pok. Vladanu Batiću, da je to bilo žalosno i sramno gledati. Ode Batić, a on ne postade predsednik suda, i da vidiš kako poče da pljuje po Vladanu!

Dođe Koštunica, pa i „doktor" dođe do mesta predsednika Okružnog suda u Nišu. Valjda zbog toga što se pri svakom susretu sa Goranom Ilićem, doktorom sudske medicine, pomoćnikom ministra zdravlja kod Koštunice, ljubio i na ulici i u hodniku suda. Šta su radili u kancelariji to niko ne zna.

Doduše to ranije ljubljenje, nije mu pomoglo kod „žutih", kada se ljubio sa Vladimirom Domazetom, koji je zbog siline poljubaca počeo da beži od njega.

I dođe za ministra pravde izvesni Z. Stojković. Nezabeleženo druženje, pijančenje, puni gepek viskija, pa pritisak na sudiju Katarinu Ranđelović – sloboda za Pahomija! Nije mogao Stojković da spava u hotelu, doktor mu nije dao, spavao je kod njega. Ode Stojković, doktor i njega izbrisa iz spiska „prijatelja".

Živi život prevrtača, nazovi doktor, pripadnik svih posleratnih partija, a evri kaplju li kaplju...Obećava, pritiska sudije ,otima od porodica ljudi sa crne klupe, i bogati se. I gle čuda, u nekom momentu shvati da može i da se švaleriše, pa krenu u seksualne avanture sa sudijskom saradnicom Snežanom Milenković, rođenom 1977. godine, nešto mlađom od njegove ćerke.

Ali, seks se plaća, pa svojoj konkubini od „teško" zarađenih para kupi stan, tu nedaleko od suda, da se za vreme toplog obroka odmori. Kad smo kod ove veze, doktor ostare i, ode u penziju, ali kako valjda nema boljeg u ovoj napaćenoj zemlji, ode i za državnog sekretara, ali svoju ljubav nije zaboravio.Nedavno je odvede u Beograd u Ministarstvo pravde, da se slože, ali ne verujem da se i množe.

Dođoše „žuti", mnogo loše uradiše, ali imaše i jednu svetlu tačku, najuriše „doktora"iz suda, kažu, dosta je krao, mnogo se obogatio i dosta mu više.

Počinje Danilo kao advokat. Znanje oskudno, a želja za parama velika, pritiska sudije , dosađuje, da bi u jednom momentu sadašnji VF predsednika Višeg suda Zoran Krstić tražio izuzeće da bi ga izbegao.Tarifa je strašna. Za posredovanje u predmetu krivice Novice Jovanovića iz Nišprodukta, radi pomirenja sa roditeljima teško povređenog mladića, uze 200.000 evra!

Počinje da preti sudijama, vrši pritisak, ali čulo se da završava posao, pušta ljude iz pritvora. Za puštanje iz pritvora nasilnika koji su džipovima divljali po pešačkoj zoni u Nišu, i to nekoliko dana nakon pritvaranja dobio je stan, a sudiju Irenu Bošković, koja posluša doktora i ukinu pritvor prebaciše da radi ostavinske predmete.Taj koji mu je dao stan odmah pobeže za Nemačku i predmet još nije završen.Odbrana koju pruža okrivljenima sastoji se od obećanja, i za to se plaća najmanje 10.000 evra.

Postao je veoma blizak sa vodećim narko bosom za južnu Evropu Ajkovićem, i to prijateljstvo je nastavio da gaji i kao državni sekretar, dok ne uhapsiše Ajkovića. Zli jezici kažu da je i na njegovom platnom spisku.

Svi su bili šokirani kad se učlanio u SNS, i zahvaljujući dr Zoranu Perišiću, sadašnjem Gradonačelniku Niša, čija je dva predmeta krivice držao u fijoci, odmah je avanzovao. Za dlaku mu izbeže mesto ministra pravde, ali dobi je mesto državnog sekretara.

Njegova ćerka Irena , bivši zamenik Opštinskog tužioca, ostala je da se bavi advokaturom, i tu počinje bogata žetva. Ćerka Irena, koja za pravnika kaže da je pravno lice , brani okrivljene u najljućim slučajevima, ali bog me ubio, ako je u stanju da nekog brani i za šumsku krađu.

Ali tu je tata, državni sekretar u Ministarstvu pravde, tako da svaka njena, nazovi odbrana, košta najmanje 10.000 evra. Tu su okrivljeni dobro poznati u Nišu, Zoran Đurđanović, Uroš Jevremović, kojima „doktor"obeća slobodu za više krivičnih dela u slučaju Nišprodukta.

I uze im po „desetku". Milošu Savić uze isto toliko za slobodu, ali ima „neposlušnih"sudija koji ga se ne boje. Miloš umesto slobode dobi tri ipo godine, pa sad traži pare nazad, preti. Državnom sekretaru se ne vraćaju pare, pa mu nudi spas kod Apelacionog suda. Kaže, zadužio neke sudije, biće dobro. Miloš nestašan pa opet ode u pritvor, spas za „doktora" za trenutak, ali dokle.

 

     Može i koverta umesto poljupca

 

Dača je veliki Srbomrzac. Do izbora za predsednika Okružnog suda, s ponosom je isticao da je crnogorski državljanin.

Sada, kao državni sekretar, u dilu je sa advokatom Milanom Petrovićem, najpokvarenijim među advokatima, pruža odbranu i logističku podršku svom patronu Ajkoviću koji je uhapšen. Do hapšenja Ajkovića vikend o trošku države je bio rezervisan u kafeu kod „Ace kaktusa", velikog finansijskog patrona Napredne stranke.Tu su „doktor“, i doktor Perišić, neki ljudi iz policije, koji sa dolaskom novog načelnika odoše u prošlost.Kroji se politika, biraju se sudije, tužioci. Sa svojom ćerkom čini čuda, otima.

I krenu akcija „Grom". Počeše hapšenja i po Nišu. I ko tu najviše profitira: naravno, najviše profitira Državni sekretar, nazovi doktor! Pogađate, očevi, majke, kumovi, prijatelji pohapšenih, pohrliše kod „velikog" advokata, ćerke Državnog sekretara, Irene Đorđević, koja obećava, laže, a „doktoru" njegova nova partija sa ovom akcijom će da kupi vilu u Kanu, neku pored vile koju je kupio Boško Ristić Manulać, advokat ovdašnji.

Ej, moj Vučiću i Selakoviću, „doktoru" Danilu do sada ubaciste u džep milion evra, i tek mu ubacujete! Ej Srbijo, teško tebi kad si spala da ti državni sekretar u Ministarstvu pravde bude čovek ogrezao u kriminalu, kriminalac najvišeg ranga, najveći poltron i dupeuvlakač.

Danilo vršlja po Srbiji, bira sudije i predsednike sudova, tužioce, bira u Apelacioni sud sudije Boškovića, Bulatovića, Dijanu Janković, koji brat bratu ne vrede ni pola sudije Osnovnog suda, ulaže u njih zbog ćerke, a i zbog sebe, kada se vrati u advokaturu, obećava, pljačka. Pravi raspored poslova u sudovima.

Ono što je radio Boško Ristić u pravosuđu nije ni deo onoga što radi ovaj nezajažljivac. U srpskom pravosuđu ništa se, danas, ne može uraditi bez njega. Prvo se sa Danilom treba poljubiti, a onda mu dati koverat. Bez toga ne ide.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NATA MESAROVIĆ: NAJVEĆI “NOSILAC KORUPCIJE” U SRBIJI

6. фебруара 2013. 2 коментара

 

Pravosuđe u Srbiji je dotaklo dno, strah je zavladao među sudijama još u vreme demokratske samovolje, a danas svako čuva svoju glavu kako zna i ume.

Konačno, došlo je vreme i za smenu Nate Mesarović, predsednice Visokog saveta sudstva kojoj su "donosili presude", ali ona i njen partijski klan na čelu sa bivšom ministarkom Snežanom Malović, spremaju odbranu pred javnošću.

 

Piše: Josip Bogić

ната-месаровић

 

 

Predsednica Visokog saveta sudstva Nata Mesarović, od početka svog mandata umela je da zabavlja javnost svojim skandaloznim nastupima i izjavama.

To isto čini i u završnici jedne neslavne epizode, na kraju svoje karijere, tako što se na izjavu predsednika skupštinskog odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, Vladimira Cvijana, da je ona "nosilac korupcije", odgovara "herojskim" pozivom da "nadležni" preispitaju njen dosadašnji rad i da o tome obaveste javnost.

Osetivši opasnost i za sebe, oglasila se i bivša ministarka pravde Snežana Malović rekavši kako "ima dokaze" da je Cvijan vršio pritisak na sudiju Vladimira Mesarovića (sina Nate Mesarović) i ucenjivao ga ("kao  advokat optuženog za šverc kokaina"), kako bi mu oslobodio klijenta, te da je strašno što se "zakonodavno telo meša u nezavisno pravosuđe".

Naravno, sve se ovo dešava u vreme pojačanog evropskog monitoringa nad srpskim institucijama, pa zbog toga vredi pogledati malo unazad, u skoriju prošlost, da bi videli sa distance, kakve su to reforme sprovođene i kako su bile praćene "zabavnim" detaljima…

Naime, Visoki savet sudstva u vreme najžešće dominacije Demokratske stranke nad svim polugama vlasti, češće se bavio neproverenim podacima o pojedinačnim slučajevima nedoličnog ponašanja nekoliko provincijskih sudija, nego što se bavio suštinom reformi koje su bile najavljene.

Istovremeno, osvešćeni deo domaće stručne javnosti i predstavnici Evropske unije, prisustvovali su pravom reformističkom haosu koji je počinila pravosudna klika pod komandom vladajuće političke koalicije.

Takozvane reforme pravosuđa donele su takve "novine" da je svaki mali vlastodržac mogao ne samo da komentariše rad sudija već i da im preti razrešenjem!

Tako je došlo do političkog suda koji je učvrstila prethodna vlast, što je stvorilo stalnu pretnju svim sudijama kako će proći, ako ne sude po volji aktuelne vlasti.

Zgroženi Natom Mesarović i njenim političkim mentorima, pre svega Borisom Tadićem, tadašnjim predsednikom svega u državi, Društvo sudija Srbije izdalo je saopštenje u kome je pisalo da:

"…Svaki zahtev ili inicijativa nosilaca izvršne vlasti za preispitivanje odgovornosti sudije koji se zasniva na nezadovoljstvu odlukom koju je doneo, naročito kada se radi o odlukama koje nisu pravnosnažne, ne samo da nemaju zakonsku osnovu već predstavljaju i direktan uticaj na nezavisnost sudske vlasti…".

Iz Brisela je stigao i "podsetnik" da Evropskom poveljom o zakonu za sudije, usvojenom u Strazburu od 8. do 10. jula 1998. godine, u skladu sa osnovnim načelima Ujedinjenih nacija o nezavisnosti sudstva iz novembra 1985. godine, pored ostalog, u tački 1.3. precizno piše da je potrebno da se u vezi sa svakom odlukom koja utiče na izbor, zapošljavanje, imenovanje, napredovanje u karijeri ili prestanak funkcije sudije, zakonom predvidi intervencija organa nezavisnog od izvršne ili zakonodavne vlasti.

Ali, kako u Srbiji (kao i drugde u regionu nekadašnje Jugoslavije!), vlada stalni politički sud, onda je sasvim prirodno da vlastodršci pravdaju bezakonje  "…problemima u starim neobrazovanim pravosudnim kadrovima koji slabo poznaju pravo a zapošljavali su se na osnovu rodbinskih i političkih veza…".

Onda je Nata Mesarović izabrala "nove, poštene i obrazovane", i "reforme" su u najkraćem roku propale!

Komesarski duh Nate Mesarović najbolje se video kroz njenu izjavu da "neizabrane sudije znaju zašto ponovo ne sude".

 

 

 

 

Visoki savet sudstva na čelu sa Natom Mesarović, imao je svesrdnog pomagača, ministarku pravde Snežanu Malović, koja je javnosti nevešto objašnjavala po kom kriterijumu je vršen izbor sudija, odnosno po kojim kriterijumima su neki od njih diskvalifikovani.

Kada se digla prašina i kada su pojedinci iznosili argumente da nije baš tako bilo, usledila su razna, još gora objašnjenjanedostojna uličnog žargona, a kamoli ljudi koji treba da dele pravdu.

Bilo je čak i takvih "epizoda" da je "dvojac" Mesarović-Malović progovorio i jezikom čiste ezoterije!

Tačnije, njih dve su "saznale" i javnosti saopštile da su se pojedine sutkinje "…u jednom delu Srbije bavile gatanjem, crnom i belom magijom i sve će to biti potkrepljeno dokazima".

Čak ni ovako bizarne informacije, Visoki savet nije proveravao, nego se držao  "pouzdanih izvora na terenu"!

Stigao je i odgovor na ove Natine i Snežanine fantazije, pa su neke sudije i tužioci iz Negotina (poznatog po takozvanim gatarama i vešticama), izjavu predsednice Kasacionog suda Nate Mesarović o razlozima neizbora doživeli su kao još jedan pokušaj da se javnosti baci prašina u oči i izbegne istina o uticaju politike na reizbor. 

Kakav su haos reformatori napravili u pravosuđu govori i činjenica da sudovi izvesno vreme nisu radili a da su zaposleni otpuštani uz neizvestan "socijalni program", a Trgovinski sud u Beogradu napustilo je više od 100 radnika (od 230 koliko ih je bilo). 

Sudijska funkcija je pomoću diletantizma Nate Mesarović, Snežane Malović i Slobodana Homena (koji danas "glasno" ćuti!) bačena u blato, a svaki autoritet sudija je pogažen.

Zahvaljujući Nati Mesarović, prolazili su čak i oni kandidati koji su se prethodno kandidovali za Vrhovni sud takozvane Republike Kosovo!

Da li je Visoki savet na čelu sa gospođom Mesarović dokazao krivicu za neizabranih 837 sudija u nekom postupku?

Da li je za ove slučajeve postojala pretpostavka nevinosti ili pretpostavka nedokazane krivice?

Kako to da je mnoge od njih vratila na posao upravo Nata Mesarović, ali tek nakon što je administracija u Briselu bila zgrožena njenom brutalnošću i nestručnim odnosom, ali i podaništvom prema Borisu Tadiću i Demokratskoj stranci?

Takva predsednica Visokog saveta sudstva nanela je teško nadoknadivu štetu i pravosuđu i Srbiji.

Za nju nije bilo dovoljni ni to što je Zaštitnik građana Saša Janković izjavio da je nepobitno utvrđeno da BIA nije dostavljala podatke o sudijama prilikom opšteg izbora sudija koji je sproveo Visoki savet sudstva, nego je "upregla" mlađanu ministarsku pravde Snežanu Malović da kaže kako su pri odlučivanju o kandidatima za pravosudne funkcije korišćeni podaci dobijeni od policije i BIA!

Neposredno nakon toga i predsednica Društva sudija Srbije, Dragana Boljević, najavljivala je mogućnost podnošenja krivične prijava protiv predsednika Visokog saveta sudstva Nate Mesarović za klevetu zbog"nedoličnih izjava", ali to Natu nije uznemirilo, pa je na pitanje da li će se u dosijeima nekih od sudija, pored statistike, naći i to da su se bavili visokom prostitucijom, da poseduju lokale, da su odlazili u kuće okrivljenih, Mesarovićeva odgovorila:

"Visoki savet sudstva nije ni policija ni BIA! Svi kandidati tačno znaju šta su radili i znaju zašto su prošli, ali i zašto nisu! Uostalom, sve se može videti iz predmeta koje su radili. Ako bude potrebno, možemo i o tome da govorimo".

Treba li dalje raspravljati o ovakvoj osobi, o njenim kvalitetima i o njenom daljem opstanku na funkciji koju ničim nije zasluživala, osim lojalnošću prema već upokojenoj Demokratskoj stranci?

©Geto Srbija

List protiv mafije

ADVOKATI – OTIMAČI TUĐE IMOVINE

15. новембра 2012. 22 коментара

Milica Đurković, advokatica po profesiji – stranka koja je preotela stan Matića.

Stranka koja je dovodila 50 privatnih gorila na iseljenje 15.10.

Ko je ova gospođa i odakle joj tolika moć?

Advokatica

U prvostepenoj presudi Đurković vs Pobeda, nakon koje se nalaže iseljenje postoji mnogo rekla-kazala dokaza.

PRIMERI:

LAŽ●

1. Da je Rada Matić-Marković (supruga vatrogasca i osoba koja je na svim vlasničkim papirima) čistačica Inženjeringa.

ČINJENICA●

Rada Marković je službenik Narodne Banke već 24 godine.

Uzela je potvrdu od NBS koja ovo dokazuje, a i radnička knjižica može da se uzme kao dokaz koji jasno ovo opovrgava.

LAŽ●

2. Da su Matići potpisali formalan ugovor kojim kao “čuvaju stan firmama “.

ČINJENICA●

-Ugovor koji je overen od suda, je KUPOPRODAJNI UGOVOR.

-Stan je kupljen u grubim radovima (samo malter bez parketa i krečenja), tako da niko nije mogao da ‘čuva stan’, koji je nepodoban za boravak.

LAŽ●

3. Da je ugovor Matića overen 2003.godine, kako bi im se opovrglo pravo na održaj – 10 godina življenja.

ČINJENICA●

-Ugovor je overen 2002. godine, 10 godina je prošlo i oni imaju pravo na održaj. Kada se pogleda ugovor, u njemu sve to lepo stoji.

Na ročištu za sprečavanje iseljenja i u odgovoru na tužbu Matića, advokatica Milica Đurković navela je sledeće:

LAŽ●

4. Da je 1995. godine, Milica Đurković obavestla Radu kada je videla svetlo u stanu br. 10, da je ona ustvari vlasnik.

To tvrdi u odgovoru na tužbu Matića.

Preinačila je iskaz na ročištu za sprečavanje iseljenja, da je to uradila 2001.

Na RTS-u kada je davala iskaz, rekla je 1999.

ČINJENICA●

-Uvidom u dokumente koje imaju Matići stoje svi ovi kontradiktorni iskazi, a u video materijalu Beogradske hronike ovaj treći iskaz je lažan.

-Povrh svega, Matići saznaju za postojanje drugog potražioca tek 2012. godine, kad im stiže nalog za iseljenje!

-1995. godine, zgrada nije bila ni dovršena.

-1999. zgrada je u grubim radovima.

-Preinačila je iskaze, kada su iz porodice Matić protestovali na neistinitost tvrdnji i pokazali papire u medijima.

Ugovor

LAŽ●

5. Da Matići nemaju uplatnice da su stan isplatili.

ČINJENICA●

-Imaju. I priložiće to 18.decembra.

-Po kursu Narodne banke iz perioda 1999. –2001,  kada su Matići isplaćivali stan, stoji da je za stan plaćeno 72.000 maraka + još 16.000 maraka naknadno.

-Oni su platili u dinarima, jer je ovo devizna vrednost.

LAŽ●

6. Da su Đurkovići ‘platili i pretplatili stan’.

ČINJENICA●

-Đurkovići su plaćali za stan br. 1, a onda hteli aneksom da dobiju stan br. 10.

-Plaćali su inflatornim dinarima u periodu između 1990-1993.

-1995 god. Pobeda šalje poziv svim ugovorenim stranama da isplate zaostala dugovanja kako bi nastavili sa radovima zbog ogromne inflacije.

-Sudski veštak zaključuje da su Đurkovići platili 19 od 40 kvadrata za stan broj 1.

-Mnoge ugovorene strane se odazivaju pozivu Pobede, Đurkovići odbijaju doplatu i pokreću tužbu.

-Ta tužba traje 17 godina. Do 2009. Đurkovići gube svaki spor po osnovu toga što nisu doplatili i ispunili ugovorne obaveze.

-Tada pokreću novu tužbu pred Privrednim sudom protiv Pobede i Inženjeringa i tada se slučaj prekida jer Pobeda odlazi u stečaj.

-Oni se upućuju na stečajni postupak Pobede i uspevaju da stave stan u stečajnu masu.

-2011. god. i Inženjering ulazi u stečaj.

-1999. Inženjering je stan br. 10 prodao Matićima, jer je u papirima Pobede stajalo da su 1995, raskinuli ugovor sa Đurkovićima zato što nisu ispunjene ugovorene obaveze.

-Pobeda uistinu duguje taj novac Đurkovićima, ali za 19 kvadrata.

-Matići su platili SVE. ZA SVE OVO POSTOJE PAPIRI – a to su materijalni dokazi.

-U parnici 2009, gde Đurkovići tuže pobedu i Inž. promet sa nezakonitim punomoćjem (advokatska kancelarija Lalić), nedolaskom na ročište advokata Lalića, Inženjering promet ‘postaje nesavesni kupac’.

Nelogično je da neko ko je platio 19 kvadrata za stan broj 1, (i onda aneksom hteo da menja za stan broj 10) da sada dobije ceo stan 10, po “naplati dugovanja iz stečajne mase” firme, koja nije više vlasnik stana.

Vlasnik nije ni druga firma (Inženjering) jer su stan prodali Matićima 1999.

Vlasnici su jedino Matići, ali u pravosuđu kakvo je u Srbiji, ne postoje “SAVESNI I KOMPETENTNI PRAVNICI”, koji bi mogli da pogledaju svu dokumentaciju porodice Matić, ili ipak MOŽDA POSTOJE…?

© Geto Srbija

Creative Commons лиценца

SLOBODAN HOMEN: DRŽAVNI BIZNISMEN BEZ KONTROLE

1. маја 2012. Коментари су искључени

 

Čovek koji kontroliše stotine miliona evra po svom nahođenju i bez ikakve kontrole vlasti!

 

Piše: Branislav Jelić

homen

 

Još dok je službovao u Otporu, Slobodanu Homenu se osladilo da raspolaže imovinom čija vrednost nije najpreciznije evidentirana količinama, kvadratima, apoenima, odnosno vrednošću koja nije opterećena glupim i nepotrebnim informacijama o ukupnom “ulazu” i ukupnom “izlazu”, levom i desnom knjigovodstvenom stranom.

I baš kao sa američkom gotovinom iz Budimpešte koja se u revolucionarne svrhe, u opuštenoj Budvi 2000. godine, delila na ruke i bez ikakvih priznanica, Slobodan Homen danas, po sopstvenom i stranačkom nahođenju, raspolaže dobrima vrednim 350 miliona evra, bez obaveze da bilo kome polaže račune.

 

Državni sekretar u Ministarstvu pravde Snežane Malović poznat po konspirativnom imenu Cobe – Slobodan Homen, obznanio je uz medijsku podršku Danasa da je Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom Ministarstva pravde (na čijem je čelu svestrani Homen) poklonila 28 miliona dinara (252.000 evra) gotovine u humanitarne svrhe.

“Prema njegovim rečima”, jer uredne evidencije, zakonitog dokumenta ili odluke nema, oduzeta imovina je raspodeljena na sledeći način:

Direkcija je dala” po tri miliona dinara opštini Trgovište za sanaciju štete od poplave, kao i Crvenom krstu za kupovinu brašna za narodne kuhinje.

Više od 4,6 miliona za kupovinu četiri inkubatora za bebe.

Takođe, dato je 1,5 miliona dinara za pomoć Zavodu za javno zdravlje.

Po 400.000 dinara uplaćeno je na račun – udruženja distrofičara i za lečenje maloletnog dečaka u inostranstvu.

Pet miliona dinara dato je za podizanje zaštitnog zida oko manastira Devič na Kosovu i Metohiji, kao i po pola miliona dinara za prevenciju kada je reč o borbi protiv trgovine ljudima i za pomoć sudskoj odbrani državljaninu Srbije u Hrvatskoj.

 

Kada, međutim, saberemo ove iznose kojim Homen manipuliše u predizborne svrhe, lako se da prebrojati da je reč o 18,9 miliona dinara (170.000 evra).

Kako se čak i Homenu učinilo da je razlika od 349.830.000 evra vrlo neprijatna, Tadićev četnik-antikomunista je dodao da se “imovina oduzeta od kriminalaca koja je ustupljena na korišćenje socijalnim i drugim društvenim organizacijama meri u desetinama miliona evra.

Precizne podatke o oduzetoj imovini koja je stečena krivičnim delima, baš kao i pregled stavki iznosa i korisnika poklonjenih sredstava, nije moguće pronaći ni na zvaničnom ali aljkavom sajtu Ministarstva pravde, čak ni u okviru posebne stranice Direkcije za upravljanje oduzetom imovinom, što sasvim dovoljno i ubedljivo govori o “otporaškom” načinu rada Slobodana Homena i ostalih “samo vas gledamo da nas ne uhvatite na delu”.

 

Marketinški obučen u nekoj od advertajzing laboratorija, Homen je na kraju neoprezno dodao da jesvrha Zakona o oduzimanju imovine stečene krivičnim delima da se ilegalna imovina vrati onima od kojih je oteta, odnosno građanima Srbije”, i to je misao nad kojom bi trebalo da se zadrži svaki glasač.

Naime, valjalo bi dobro razmisliti o ovoj rečenici, a potom je na izborima vratiti kao bumerang Homenu.

“A posle izbora dotični gospodim državni sekretar, trebalo bi da položi račune pred zakonom i pravdom”.

 

#Geto Srbija 

Creative Commons лиценца

SNEŽANA MALOVIĆ PONOVO LAŽE!!!

11. априла 2012. 1 коментар

 

Ministarka pravde Srbije koja se nalazi u zvaničnoj poseti Španiji, iskoristila je priliku da sa Pirinejskog poluostrva još jednom obmane svoje domaćine i srpsku javnost.

Govoreći o sporazumu o zapleni imovine stečene organizovanim kriminalom koji će Beograd i Madrid uskoro potpisati, Snežana Malović je poručila da će se na njegovom udaru, pored ostalih, naći i imovina Stanka Subotića u Španiji iako u presudi srpskog Specijalnog suda stoji da njemu uopšte nije ni suđeno po Zakonu o organizovanom kriminalu.

 

 

Iako se, prema zvaničnim informacijama, u Madridu obrela kako bi ugovorila izručenje Dačićevog štićenika Luke Bojovića Srbiji, ministarka pravde Snežana Malović je iskoristila priliku da javno izgovori nove laži o Stanku Subotiću kojim je već neko vreme potpuno opsednuta.

Nakon sastanka sa španskim ministrom pravde, Malovićeva je dala izjavu DS televizijskom servisu B92, u kojoj je objavila da je sa svojim španskim kolegom razgovarala o plenidbi imovine uhapšenih kriminalaca iz Srbije koji su, prema informacijama iz Španije “kupili dosta imovine u toj zemlji pa se tako jedna ulica u Madridu nezvanično zove srpska ulica”.

Taj sporazum će se odnositi na imovinu onih koji su u Beogradu osuđeni po Zakonu o organizovanom kriminalu. Navodeći ko bi sve mogao doći pod udar sporazuma koji predviđa međudržavnu podelu imovine zaplenjene u Španiji, Snežana Malović je prvo navela imovinu braće Šarić i Slobodana Radulovića, nekadašnjeg direktora “C marketa”, da bi na kraju kroz zube procedila i ime Stanka Subotića.

 

Problem je, međutim, to što se za razliku od Šarića koji se terete za dela iz domena organizovanog kriminala, Subotiću tokom montiranog procesa u Beogradu uopšte nije sudilo po Zakonu o organizovanom kriminalu, već za krivično delo zloupotrebe službenog položaja u privatnoj firmi. Osim u Srbiji, to delo više nigde ne postoji u modernim evrospkim zakonodavstvima.

Dakle, sporazum sa Španijom se na Subotića ne može odnositi iz dva razloga: prvo, on nije osuđen po Zakonu o organizovanom kriminalu što je uslov za primenu sporazuma; drugo, delo za koje je Subotiću suđeno na montiranom procesu u Beogradu špansko zakonodavstvo uopšte ne poznaje!

 

Nakon najnovijih međunarodnih ispada Snežane Malović, predizborno sluđenim građanima Srbije ostaje da razmisle da li su nebulozne izjave koje javno izgovara srpska ministarka pravde posledica njenog totalnog neznanja i nekompetentnosti, dejstva nepoznatih supstanci koje Sneki potajno konzumira ili opsesije Stankom Subotićem koja poprima razmere ozbiljnog mentalnog poremećaja.

Bilo šta da je od navedenih uzroka u pitanju, neminovno se bliži dan kada će nesrećna Snežana morati da podnese račune za sve zloupotrebe koje je počinila tokom svog ministarskog mandata.

 

#Geto Srbija

Pripremio:Marko Matić 

Creative Commons лиценца

NATAŠA KANDIĆ: UMOBOLNA PROSTAKUŠA !

 

Nataša Kandić, i njen Fond za humanitarno pravo, debelo su plaćeni da opravdaju agresiju SAD i njihovo uplitanje na Balkanu,

tako što je gospođa Nataša imala zadatak da što veći broj Srba osudi kao zločince, a Srbe na taj način prikaže kao genocidan narod.

 

 

I tako ona, uz pomoć svog bivšeg muža i menadžera Lazara Stojanovića, godinama izmišlja zločince, prikazujući poslednjih godina Albance kao jadne i napaćene ljude. Nekažnjeno će pirovati, sve dok jednog dana Albanci za Vašington ne postanu, kao i Srbi, „‘loši momci“‘.

Ova priča opisuje njena konkretna nedela, koja ostaju nekažnjena i kojih se i njen dvadesetogodišnji sin, teški narkoman koji živi luksuznim životom u SAD trošeći krvavi novac svoje majke, duboko gadi.

 

U pismu koje je početkom godine uputio sudiji u procesu koji se vodi pred specijalnim odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, svedok Zoran Rašković Serdar naveo je kako predsednica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić „trguje leševima“.

Ova konstatacija nije daleko od istine, jer ono čime se pomenuti fond bavi zaista je trgovina mrtvim ljudima.

 

Fond za humanitarno pravo je osnovala Nataša Kandić 1992. godine sa proklamovanim ciljem dokumentovanja „nečuvenih kršenja ljudskih prava“ koja su masovno činjena tokom oružanih sukoba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i kasnije na Kosovu.

Od osnivanja Fonda na njegovom čelu je Nataša Kandić. Pošto se radi o nevladinoj organizaciji neprofitnog tipa, Fond se izdržava od donacija i dobrovoljnih priloga, bar bi tako trebalo da bude.

Glavni finansijeri Fonda sve ove godine su Savet Evrope, Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) iz Sjedinjenih Država, Fond za otvoreno društvo koji finansira Džordž Soroš, Švedska međunarodna agencija za razvoj i saradnju (SIDA), Švedski helsinški komitet za ljudska prava i drugi.

Ono što na ovaj način pristiže u kase Fonda ni izdaleka nije dovoljno da pokrije troškove rada četrdesetak, što stalno zaposlenih, što honorarnih saradnika, od kojih većina ima visoku stručnu spremu, kao i posebne prohteve Nataše Kandić i njene raskalašne porodice. A tu su još i enormne sume koje se isplaćuju na saradnju spremnim svedocima.

Zbog toga i Fond, i Nataša Kandić, pribegavaju nameštanju podataka u skladu sa željama platežno sposobnih nalogodavaca, među kojima najistaknutije mesto zauzimaalbanska narko-mafija.

 

Poznati slučaj Milića Martinovića, koji je na montiranom procesu u Švedskoj osuđen na doživotnu robiju za ratne zločine koje nije počinio.

 

Svaki od albanskih navodnih svedoka koji se pojavio na suđenju i teretio Martinovićadobio je kao nagradu 15.000 evra od Fonda za humanitarno pravo.

Dodaju li se tome itroškovi koje je tim na čelu sa Mustafom Radonjićem, advokatom Fonda, i Natašom Kandić imao dok je pronalazio i instruisao „svedoke“, svaki svedok na pomenutom suđenjukoštao je Fond najmanje 20.000 evra.

Odakle Fondu toliki novac?

Ono što je odmah bilo uočljivo jeste činjenica da su samo svedoci koji su prihvatili da terete Martinovića bili novčano nagrađeni, dok ostali nisu dobili ništa.

 

Svedok Rašković je četiri sata svedočio putem video-linka i insistirao na tome daoptuženi Martinović u vreme izvršenja krivičnog dela u selu Ćuški nije bio tamo. Ovom svedoku bi trebalo verovati budući da je isti zaštićeni svedok u postupku protiv grupe Šakali kojoj se pred specijalnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu sudi upravo za zločin u selu Ćuška.

Iako se skoro celokupna optužnica Šakalima, za koje se smatra da su odgovorni zaubistva u Ćuški, zasniva upravo na iskazima svedoka Raškovića, njegova reč u Stokholmu nije ništa vredela.

Međutim, svedok i očevidac događaja u Ćuški ne samo što je prevario prevaranta Natašu Kandić i svedočio u korist policajca Martinovića već se i javno ogradio od svake trgovine leševima rečima: „Šiptarskim svedocima sa švedskim azilom se ne sme verovati“.

Rezultat takvog Raškovićevog svedočenja je izostanak bilo koje vrste izveštavanja i dostupnosti informacija o ovom suđenju srpskoj javnosti. Kandićka je sve uspela da zataška.

 

Zamenik tužioca za ratne zločine Dragoljub Stanković je svojevremeno takođe istraživao eventualnu umešanost Posebne jedinice policije (PJP) u zločin u Ćuškoj, a čiji je član u to vreme bio i Milić Martinović. Materijali koje je Stanković prikupio i saznanja do kojih je došao u potpunosti aboliraju ne samo celu jedinicu već posebno i samog Martinovića, zbog čega protiv njih u Beogradu nikada nije podignuta optužnica za Ćušku.

Stanković je i svedočio u sudskom postupku pred švedskim sudom u korist Martinovića, ali ni njegova reč u Stokholmu nije ništa vredela. Zašto?

Spremnost da svedoči u korist Martinovića izrazio je i general Obrad Stevanović, komandant posebnih jedinica policije, koji je bio odlično upoznat sa položajima i kretanjima pripadnika jedinice tokom agresije NATO snaga kada se desio zločin u selu Ćuški, pa je tako znao i da je odred u kome je bio Martinović tih dana bio najmanje 50 kilometara udaljen od mesta zločina. Sud u Stokholmu ga nije pozvao da svedoči.

 

Posao Nataše Kandić u ovom postupku bio je da instruiše i plati svedoke da nesrećnog Martinovića prepoznaju kao jednog od izvršilaca zločina.

 

Isto tako je Kandićka, preko svojih veza dobijenih od švedskih sponzora njenog Fonda, izdejstvovala prvo da švedsko tužilaštvo Martinovića sumnjiči da je uzeo lažni identitet u toj zemlji, a da se u stvari radi o jednom poznatom članu Šakala.

Pošto je od srpskog MUP-a dobijena potvrda o tome da je u Geteborgu uhapšeni Srbin zaista Milić Martinović, koji nema nikakve veze sa Šakalima, sa fotografija pomoću kojih su „svedoci“ prepoznavali svog mučitelja iznenada nestaje ime pravog člana Šakala i pojavljuje se ime Milića Martrinovića.

Pomoću ovako manipulisanih dokaza švedsko tužilaštvo podiže optužnicu, a sud izbegava da na svedočenje pozove Stevanovića koji je bio upoznati sa činjenicom da je u predistražnom postupku iz Švedske stigla fotografija na kojoj je bio Milić Martinović, ali na kojoj se navodilo ime drugog čoveka, i koji bi svojim svedočenjem mogao da dokaže da je došlo do zamene identiteta.

Ovako nešto se nikako nije uklapalo u finansijske planove Nataše Kandić.

 

LIČNI INTERESI NATAŠE KANDIĆ

 

Kod Nataše Kandić se sve vrti oko para i ličnog interesa, a ne oko otkrivanja istine.

Izvor iz Višeg suda tvrdi, da ona ne samo da instruiše svedoke koga treba da terete već i čije ime ne smeju da pominju.

Čak i kod nje postoje Srbi koji su izuzeti od sumnje da su počinili ratne zločine, ali su to isključivo oni čija pomoć joj je potrebna kako bi nastavila da sakuplja pare na tuđoj nesreći.

O tome kako Kandićka po potrebi manipuliše dokazima, i to uz svesrdnu podršku i pomoć domaćeg pravosuđa, imamo rečit primer u slučaju koji se pod brojem K 3984/10 u Višem sudu u Beogradu vodi protiv Jugoslava Petrušića i drugih. Njima se, između ostalog, na teret stavljaju ubistva tokom rata 1999. na štetu dva kosovska Albanca: Rahmana Idrizia i Hamdie Neziria.

 

U svojoj knjizi Kosovo – knjiga pamćenja, Nataša Kandić na strani 108. navodi Idrizia Rahmana (od oca Bajrama), rođenog 11. decembra 1972. godine, vojnika, ubijenog u Juniku 5. maja 1999. godine.

Ono vojnik u toku kasnijeg sudskog postupka netragom nestaje, pa se Petrušić i ostali terete za zločin nad civilnim stanovništvom.

U istoj knjizi na strani 188. upisan je i Neziri Hamdi (od oca Osmana), rođen 14. aprila 1957, civil, ubijen u Trsteniku 7. maja 1999. godine.

U sudskim spisima, međutim, nalazi se potvrda o identifikaciji Neziria od 13. novembra 2006. u kojoj stoji sledeće: kao mesto nestanka navodi se Zalč kod Peći, a dalje da je telo nađeno 13. septembra 2000. u Juniku – Dečani.

U potvrdi o smrti izdatoj 13. novembra 2006. stoji da je telo ekshumirano u Batajnici?!

Kako je moguće da jedno te isto telo bude na dva različita mesta i da dva puta bude pronađeno: jednom u Juniku, drugi put u Batajnici?

I kako je Kandićka uopšte došla do informacije da je Neziri ubijen u Trsteniku, koji se nigde ne pominje u sudskim spisima?

 

Očigledno je, a na šta su ukazivali i branioci optuženih, da u ovom postupku Nataši Kandić iz nekog razloga odgovara da se „pronađu“ ubice baš ove dvojice pomenutih Albanaca sa Kosmeta, pa se „dokazi“ nameštaju onako kako optužnici u datom momentu odgovara. Sigurno da je i tu u igri novčana nagrada.

 

Dok su „svedoci“ koji su teretili Milića Martinovića uživali u luksuzu, a jedan od Albanaca sa Kosova je pored para dobio i azil u Švedskoj, glavni i jedini svedok koji je tvrdio da je Martinović nevin od tada ima samo probleme.

Onog momenta kada je postalo jasno da Zoran Rašković Serdar ni pred sudom u Stokholmu, a ni pred ovim domaćim nema nameru da svedoči kako mu nalaže Nataša Kandić, njegov položaj se dramatično pogoršao.

 

#Geto Srbija

Materijal:List protiv mafije

Категорије:ШОКАНТНО Ознаке:, , ,
%d bloggers like this: