Архива

Posts Tagged ‘povrce’

NAROD PLAĆA I SVOJU I NEOSIGURANU IMOVINU DRŽAVE

 

Zbog stalne besparice narod štedi na svemu, pa zato najveći broj domaćinstava nema osiguranje od poplava, čak ni u područjima koja su tradicionalno izložena izlivanju reka. Danas niko ne želi da kaže da li će država i na koji način pomoći desetinama hiljada ljudi koji su ostali bez imovine, a često i bez jedinog izvora prihoda. Posle katastrofalnog zemljotresa 1969. u Banja Luci, Tito je sve one koji su ostali bez imovine poslao na privremeni rad u Nemačku. Danas narod nema ni tu soluciju.

 

               M. Hadžić

 

Štetu koju su prouzrokovale katastrofalne poplave od sredine maja, Evropska banka za obnovu i razvoj je procenila na oko dve milijarde evra, dok domaći najeminentniji stručnjaci u svojim optimističkim procenama smatraju da ona nije ispod tri milijardi evra. U to nisu uračunati ljudski životi čijaje vrednost nemerljiva u novcu. Samo je Aleksandar Vučić izjavi o da šteta nije veća od jedne milijarde evra!

Bez obzira na visinu štete postavlja se pitanje ko će sve to da plati. Izuzetno mali broj vlasnika kuća svoju imovinu je osigurao od poplava i drugih elementarnih nepogoda, zadovoljavajući se u najboljem slučaju tek osnovnim osiguranjem imovine. Po procenama radnika osiguravajućih zavoda manje od jedan odsto svih građana ima ovo dodatno osiguranje, što znači da će samo oni moći da izvuku nešto para od zavoda za osiguranje.

Interesantno je da su u najvećem broju slučajeva vlasnici ovakvih polisa seoska domaćinstva koja su bila u vladinom programu subvencionisanih kredita za poljoprivredu, jer je jedan od uslova za dobijanje zajma bilo upravo posedovanje proširene polise osiguranja imovine.

Dok je država brinula o osiguranju imovine svojih dužnika, na svoju imovinu nije obraćala pažnju. Tek posle poplava javnost je saznala da TE „Nikola Tesla" iz Obrenovca nije bila osigurana od poplava.

Odgovarajući na poslanička pitanja u Skupštini predsednik Vlade Aleksandar Vučić za ovu neodgovornost je optužio prethodnu vlast, koja je imenovala direktora TENT-a koji je prilikom produžavanja ugovora o osiguranju 1. maja 2012. precrtao nadoknadu štete od poplava.

Tom prilikom je premijer, međutim, zaboravio da kaže šta je više od godinu dana radila njegova ministarka energetike Zorana Mihajlović kada nije uspela ni jedan običan ugovor o osiguranju da rastumači i tako otkrije da termoelektrana na području koje je tradicionalno ugroženo vodenim stihijama, protiv istih nije osigurano.

Ako izuzmemo tih jedan odsto osiguranika koji su bili osigurani i protiv poplava, ostaje masa nesrećnika kojima osiguravajući zavodi neće isplatiti ni dinara. U Srbiji je situacija oko odgovornosti države veoma nejasna.

U Sjedinjenim Američkim Državama, na primer, smatra se da je osiguranje lični izbor, tako da država nema nikakvu obavezu da pomogne nekome ko je usled neposedovanja odgovarajućeg osiguranja ostao bez imovine. Međutim, i tamo je u prošlosti država činila izuzetke i posle prirodnih katastrofa velikih razmera kroz beskamatne kredite sa dugim rokom otplate pomagala ljudima da ponovo stanu na noge.

U evropskoj praksi se smatra, takođe, da je posedovanje osiguranja lični izbor svakog građanina, ali je zbog izuzetno visokih poreza, koji delom moraju da idu u prevenciju štete, i država dužna da pomogne.

Samo nedelju dana posle obrenovačke tragedije nepogode istih razmera su pogodile i široke oblasti u Nemačkoj. Tamo su, međutim, nasipi visoki i stabilni, postoje odvodni kanali, narod je na vreme bio evakuisan… Zbog svega toga su razmere štete daleko manje nego u Srbiji, a nemačka vlada je najavila formiranje posebnih fondova za pomoć stanovništvu i privredi. Tamo, međutim, postoji i stalni fond u koji svi osiguravajući zavodi redovno uplaćuju novac, a odakle se posle isplaćuju i oni koji su pretrpeli štetu, a nisu bili osigurani.

Srpska država smatra da nema para za ovakve vidove pomoći, a to znači, kao i uvek, da kada država nema sredstava, račun mora da plati narod. On uvek ima para, smatraju vlastodršci.

Jedino što je država do sada obećala, jeste da će unesrećeni biti oslobođeni plaćanja komunalija i struje za maj mesec! Bilo bi, inače, neumesno nekome ko je u poplavama izgubio i kuću i okućnicu naplaćivati vodu ili taksu za održavanje obale. Za sada se ništa više od toga ne najavljuje, a biće dobro ako ova pohlepna vlast ne počne da šalje račune za troškove evakuacije i smeštaja u prihvatilištima.

Udruženje banaka Bosne i Hercegovine je odmah reagovalo na katastrofalne poplave u toj republici i najavilo da banke mesec dana neće naplaćivati rate za kredite od onih osoba koje su izgubile imovinu, prethodno založenu da bi se kredit dobio.

Smatra se da će u tom roku osiguravajuća društva završiti procenu i isplatu štete. O sličnom potezu u Srbiji se ni ne razmišlja, a Jorgovanka Tabaković će nas ponovo ubeđivati kako Narodna banka nema instrumente pomoću kojih bi naterala banke na ovako nešto. Kako izgleda, narod je opet prepušten samom sebi po onoj narodnoj: „Sirotinjo, i zemlji si teška".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SMRT, ZA RAZLIKU OD ŽIVOTA, NAPREDUJE U SVIM PRAVCIMA: ZAŠTO NIKO NE KONTROLIŠE ISPRAVNOST PREHRAMBENIH PROIZVODA???

24. фебруара 2014. Коментари су искључени

 

Poslednje ispitivanje ispravnosti hrane u Srbiji obavljeno je 2006. godine, i to na zahtev Pokreta potrošača Beograda. Tada je utvrđeno da u 38 uzorka stranih i domaćih proizvođača postoji prisustvo viška fosfata, aditiva E124 koji je tada bio zabranjen, dok je u proizvodima od mesnih prerađevina konstatovan manjak proteina. O kontroli namirnica više niko javno ne govori, osim kada dođe do masovnih trovanja. Država je ozakonila princip nekakve neshvatljive "samokontrole" namirnica, pa je posao inspektora sveden na obavezu da prekontrolišu deklaracije onih koji legalno posluju. Ilegalcima ionako niko ništa ne može…

 

          Vuk Stanić

 

U Srbiji ne postoji profesionalna kontrola životnih namirnica, jer su lošim propisima vezane ruke nadležnim inspektorima. Sanitarna inspekcija ministarstva zdravlja, kontroliše da li ima bakterija u vitrinama u kojima stoji hrana, ali ne kontroliše i hranu… Da je država uređena, hranu bi trebalo da kontroliše veterinarska i poljoprivredna inspekcija. Po pravilu, prvi kontrolišu hranu životinjskog porekla, a drugi biljnog.

U Srbiji i celom regionu, hrana biljnog porekla je puna kancerogenih aditiva, herbicida, pesticida i genetskih modifikovanih organizama. Ali, uprkos ovoj činjenici, nadležnosti veterinarske i poljoprivredne inspekcije su ograničene propisanom "samokontrolom" i HASAP-om.

Država tim naopakim zakonskim rešenjem smatra da proizvođač iz EU i SAD poštuje norme HASAP-a, da je on tamo već kontrolisan, i da njihovu robu ne treba ponovo kontrolisati! Zbog ovakvih propisa svakodnevno jedemo otptatke evropske mesne industrije, jedemo GMO, jedemo zdravstveno opasne namirnice

 

     Isplativije nego trgovina drogom

 

Prema propisima EU, pileća pluća, trtice i druge otpatke, tamošnji proizvođači su dužni da unište u roku od deset dana, ili da ih izvezu. Zato kamioni sa registracijama zemalja nekadašnje Jugoslavije spremno čekaju ispred evropskih klanica, otpaci se brzo utovaraju i kreću u pravcu Srbije koja je i najveći kupac ovog evropskog đubreta.

Kupuju ih domaći proizvođači hrane, Perutnina Ptuj, Petar Matijević, Zlatiborac, Neoplanta. Otpatke prerađuju i stavljaju u šunke, kobasice, viršle, prerađuju ih i prodaju čak i kao mleveno meso. Kontrole nema, imamo HASAP.

Industrija mesa Matijević ima i svoju laboratoriju, svoje veterinare, zbog toga ih ne treba posebno proveravati smatra načelnik veterinarske inspekcije Sanja Čelebićanin. Ona je veterinarskim inspektorima skrenula pažnju da Matijevića ne kontrolišu jer ona veruje nalazima njegove laboratorije. Za to vreme on prerađuje otpatke iz evropske unije u hranu.

Za kilogram mašinski otkošenog mesa, koje je, ustvari, usitnjeni mesnih otpad (MOM), u EU se plaća 50 dinara za kilogram. Kada se ti otpaci pomešaju sa sojom i aditivima dobijaju se viršle, pakovanje viršli koje je zavisno od proizvođača ima između 350 i 400 grama prodaje se potom za oko 250 dinara. Novac koji proizvođač uloži u soju MOM i aditive na kraju donosi profit viši od 100 odsto! Isplativija od ovakvog trovanja naroda je jedino trgovina drogom!

Tu treba naglasiti i da su veterinarskim inspektorima vezane ruke, da oni ništa ne mogu da preduzmu, pošto je ovakvo poslovanje odobreno "protokolima smrti ministarstva poljoprivrede". (Važeći pravilnici kojima su regulisani proizvodnja i prodaja mesa i mesnih prerađevina dozvoljavaju ovakvo ponašanje proizvođača).

 

     Mlevene kosti u viršlama za decu

 

Ne može se kontrolisati već kontrolisano, smatraju naši stručnjaci iz Ministarstva poljoprivrede. Isti slučaj je sa slatkišima iz EU, na njima čak piše koje aditive sadrže, neki od tih aditiva zabranjeni su u EU. Kod nas nisu zabranjeni, pa se roba za Srbiju i druga idiotska tržišta posebno proizvodi. Poznat je slučaj hrvatskog čokoladnog namaza koji sadrži 30 odsto pravih lešnika. U toj zemlji propis je da sliku lešnika na proizvodni artikal možete da stavite samo ako ga zaista unutra ima 30 odsto. U Srbiji takav propis ne postoji, isti krem se ovde liferuje sa istom slikom i tri odsto lešnika…

U mleku koje pijemo povišen je nivo aflatoksina, naprednjaci su u dogovoru sa tajkunima izmenili zakonske propise pa je ovakvo trovanje legalno. Da pre godinu dana dozvoljeni nivo aflatoksina u mlečnim proizvodima nije podignut sa 0,05 na 0,5. Deca se ne bi trovala mlekom, ali bi Salford, Viktorija grupa, MK grupa Miodraga Kostića, kao i agrarna dobra koja je kupio Petar Matijević imali veliku štetu.

Sada posle više meseci trovanja građana takvim mlekom, naprednjački ministar Dragan Glamočić najavljuje da će u izbornoj kampanji, a zarad boljeg izbornog rezultata SNS-a propise ponovo uskladiti sa evropskim.

Sniziće dozvoljeni nivo aflatoksina. Na taj način tajkuni više decu neće trovati lošim kvalitetom mleka, a naprednjaci će ostvariti dobar izborni rezultat…Veterinarski inspektor, , tvrdi da su sve češće zaplene uveženih kostiju životinjskog porekla. Mlevene kosti svinja, pilića goveda nalaze se često u viršlama za decu. Naša carina je šuplja i kada nema dojave kosti životinjskog porekla ulaze u Srbiju, a potom se prodaju manjim proizvođačima viršli. U slatkiše i sokove dozvoljeno je da se stavljaju aditivi koji izazivaju rak i druge bolesti (npr. aditiv E621).

 

     Piletinu punjena antibioticima i hormonima

 

Antibiotike je zabranjeno stavljati u hranu, i zabranjeno je stoku hraniti antibioticima, ali se uzorkovanje na antibiotike ne radi. Kada su zadnji put urađene analize na antibiotike i druge toksine to su tražili službenici komisije Evropske unije. Nalaz naše laboratorije nisu prihvatili pošto se nije slagala sa uzorkom koji su sami uradili. Komisija EU je potom konstatovala i unela u izveštaj, da u laboratorijama u Srbiji dolazi do zamene uzoraka.

Preporučila nam je Evropska unija da ne prepuštamo stvar slučaju i da osnujemo nacionalno referentnu laboratoriju koja bi kontrolisala sve laboratorije u državi. EU je donirala opremu, a ministar Dragan Glamočić je učestvovao u zaveri da se laboratorija nikada ne otvori. Glamočić je pomogao da se donirana oprema prebaci iz Batajnice na fakultet u Novom Sadu. U to vreme Glamočić je radio na fakultetu, a njegova katedra i dan danas se koristi doniranom opremom. Laboratorija čak radi i komercijalno uzorkovanje, a sredstva se slivaju na račun fakulteta.

Sa druge strane Sanja Čelebićanin aktivno učestvuje u predstavama koje organizuju tajkuni za promociju kvaliteta njihovih proizvoda. Na Matijevićev poziv ona odlazi u njegovu fabriku i posmatra kako se njegovi proizvodi uzorkuju. Dan pre toga u kutere se umesto MOM-a i soje stavlja meso visokog kvaliteta, zdravih životinja.

Ceo dan se prave uzorci za službenike Ministarstva i poljoprivredne i veterinarske inspektore. Na kraju se sve analizira u njegovoj laboratoriji koju niko ne kontroliše jer je donacija EU za kontrolu ukradena. Zadovoljni direktori fabrike i načelnice potom se rastaju, a inspektorima se saopštava eto vidite da je sve uredu i da ne treba uzorkovati.

Ćelebičanin je zajedno sa sekretarima ministarstva poljoprivrede Danilom Golubovićem, Dejanom Krnjajićem, i Budimirom Plavšićem, načelnikom zdravstvene zaštite životinja, izdala sve potrebne dozvole za rad Belgijancu koji upravlja firmom "Energo Zelena" iz Inđije.

Priča se da su osim dozvola Belgijancu dali i usmeno obećanje da će svi konfiskati skupljeni u Srbiji biti usmeravani na njegovu preradu. Da li je priča tačna, nije moguće dokazati, ali su u praksi četvoro službenika ministarstva poljoprivrede, uradili sve što su mogli da sve kafilerije budu zatvorene. Što su se oni više mešali, sve je manje bilo konkurencije u oblasti prerade mrcina. Ipak, država je uložila mnogo novca ranijih godina u ćuprijsku kafileriju, baš kao i Somborsku, pa su ove i još nekoliko ustanova nastavile sa radom. Ne samo da nisu sve uginule životinje slate u "Energo zelenu", već su mnoge farme shvatile da im je jednostavnije da raspoloženim Romima dozvole da odvlače mrcine iz kontejnera.

Što su se Romi više mešali u ovu priču, sve je manje posla bilo za Belgijanca. Iznerviran ovakvim razvojem događaja on je naredio svojim šoferima da slikaju ove događaje na farmi u Bečeju. Potom su slike prosleđene policiji. Policija ih je prosledila medijima. Na nekim od fotografija se čak vidi logo na kamiona firme "Energo zelena". Kada se prašina digla, ako Čelebićaninova se pravdala da je to bilo van njenih moći. Ipak situacija je više nego ozbiljna jer se tokom istrage ispostavilo da se meso uginulih životinja sa farmi u Srbiji organizovano prodaje na pijacama!

 

     Đubretarska internacionala

 

U jednom od nehigijenskih naselja, u kući od lima kartona i drveta, na ilegalnom priključku za struju inspektori su našli dva zamrzivača puna mesa uginulih životinja. Otac domaćinstva se pravdao da tu hranu koristi kako bi hranio pse. Inspektori odlučuju da je zaplene i unište, ali bivaju sprečeni od supruge domaćina, koja na njih viče i traži da im ostave hranu "jer deca neće imati šta da jedu".

Idite dirajte ove vaše bele što to prodaju na pijacama, rekla je gospođa inspektoru. Zainteresovan za druge detalje priče koju je ona otkrila, ponudio je da meso iz njenih zamrzivača otkupi, a da mu ona zauzvrat ispriča sve što zna o prodaji tog mesa na pijacama. Ispostavilo se da postoji organizovana grupa ljudi koja koristi siromašne Rome da bi meso uginulih životinja odvuku sa farmi…

"…Oni dozvoljavaju da deo mesa završi na stolovima u nehigijenskim naseljima. Veći deo sakupljenog mesa iz kontejnera moraju da predaju organizatorima posla. To meso se potom prodaje na pijacama na tezgama koje nisu predviđene za prodaju mesa, a nekada i na kartonskim kutijama.

Za prodavce biraju Srbe, mada su ovaj posao na pijaci Subotici ponekad poveravali i Mađarima. Ukoliko bi se prodaja prepustila Romima, to bi moglo da izazove sumnju kod kupaca, pa se vodi računa da oni imaju dobru priču. Na primer, ja meso sama proizvodim, zdravo je, ali nemam novca da platim da svinjama stave minđuše i da se registrujem kao poljoprivredni proizvođač…", rekla je inspektorova sagovornica.

U razgovoru sa jednim od veterinarskih inspektora saznajemo da je ovo istina i da oni imaju veliki problem sa suzbijanjem ovih preprodavaca mesa uginulih životinja. U pitanju su agresivni ljudi koji ne dozvoljavaju da im se meso oduzme. Kada im inspektori traže ličnu kartu oni odbijaju da je daju. Bez lične karte nema ni pisanja prekršajne prijave, što proces stopira do dolaska policije koja je ovlašćena da ih legitimiše. Ipak, veterinarski inspektori na taj način gube mnogo vremena, a policija nekada i ne može da izađe na lice mesta.

 

    Samo da nije uvedena "samokontrola"…

 

Zbog takozvane "samokontrole" isperavnosti namirnica, inspektorima je posao sveden na obavezi da prekontrolišu deklaracije onih koji legalno posluju. Čitanje deklaracija proizvoda, im nekada oduzme po ceo dan, onda i ne stižu da prekontrolišu prodaju mesa bez pečata na tezgama. Neki inspektori se snalaze tako što zapisuju brojeve tezgi na kojima se to radi, potom od pijačne uprave traže podatke o zakupcu tezge…Osim mesa uginulih životinja masovno jedemo i hranu koja sadrži genetski modifikovane organizme, koji konzumenata izazivaju različita oštećenja u organizmu. Od GMO hrane dobija se i rak.

Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije Batut, 1990. godine, od raka je u Srbiji bolovalo nešto više od deset hiljada ljudi. Tada su najveći uzročnici ove bolesti bili pušenje i stres. Posle bombardovanja, broju ovih oboljenja doprinelo je i zračenje, dok su nezdrava hrana sa aditivima i GMO posle petog oktobra doprineli pandemiji ove bolesti. Od 2001. do 2010. godine na teritoriji centralne Srbije od raka je godišnje oboljevalo 24,837 ljudi, dok je 2010 godini taj broj je porastao na 26.156 obolelih. Prošle 2013. godine od raka je u Srbiji bolovalo 32. 000 ljudi! Smrt, za razliku od života, napreduje u svim pravcima…

 

     A 1.

   Mačka u džaku naplaćena dva puta

Javno Komunalno Preduzeće Komunalac iz Leskovca, godišnje iz budžeta grada naplaćuje trinaest miliona dinara, za poslove iz oblasti zoohigijene, u koje spadaju čuvanje i hranjenje uhvaćenih lutalica, pasa i mačaka.

Psi u njihovom prihvatilištu umiru od gladi, odnosno jedu jedni druge kako bi preživeli. Za 2012. godinu naplatili su 12.655.657,58 dinara, dok je za prvih šest meseci 2013 godine na račun JKP Komunalca uplaćeno čak 6.327.828,79 dinara.

Nevladine organizacije pritisle su JKP Leskovac, da objasne kako to da u njihovom prihvatilištu, ogladneli psi, kidišu na najslabije među sobom kako bi utolili glad, dok im grad plaća sto dvadeset hiljada evra godišnje, za dobrobit tih životinja. Ne znajući kako da objasne svoje postupke, iz ovog javnog preduzeća uputili su dopis u kome tvrde da su sve životinje vraćene vlasnicima dok su za životinje bez doma pronađeni vlasnici.

-Uhvaćene pse udomili smo ili vratili vlasnicima, saopštili su iz ovog preduzeća. Video klipove sa Jutjuba u kojima gladni psi njihovog prihvatilišta kidišu jedni na druge, nisu komentarisali. Ispostaviće se da o tome moraju posebno glasno da ćute jer je prihvatilište u kome su se dešavale grozne scene, neregistrovano.

U okviru JKP Komunalc nalazi se neregistrovano prihvatilište za pse, piše u dokumentima koje je našoj redakciji dostavila nevladina organizacija Link.

Prema rečima Nataše Vukmirović iz Linka, javnim komunalnim preduzećima u Srbiji svake godine uplaćuju se ogromni iznosi novca koji se ne koriste da bi se rešio problem napuštenih životinja, a naročito se ne koristi da bi se psima i mačkama obezbedila zaštita dobrobiti u skladu sa zakonom.

Novac za udomljavanje životinja troši se iz državnog budžeta, ali i iz opštinskih kasa, dok je trenutno najunosniji biznis, plasman životinja bez vlasnika u Evropsku uniju. Emotivnim Evropljanima se šalju slike napuštenih životinja, pasa i mačaka sa propratnom pričom kako su ih bivši vlasnici tukli. Ponekad se prave i kratki video klipovi o tome kako je životinja bez vlasnika na ulici šutirana i zlostavljana. Mnogima je poslat i video klip ilegalnog leskovačkog prihvatilišta u kome najslabiju životinju do kosti glođu drugi psi bez vlasnika.

Šokirani građani EU, tada se zgražavaju nad sudbinom jadnih životinja i spremno otvaraju novčanike kako bi pomogli jadnim stvorenjima. Kada inkasiraju novac, životinja se šalje zainteresovanima u EU, ili se nalaze vlasnici u našoj zemlji kojima se iz EU, šalje novac za izdržavanje životinje.

Sav posao odvija se sivim kanalima, tako da novac koji iz inostranstva stiže za ove poslove ostaje neoporezovan. Država nema zaradu od prometa životinja bez vlasnika, ali pojedinci mlate velike pare. Oni pod izgovorom dobrobiti životinja šišaju ovce iz EU, i često dobijaju sredstva iz domaćeg budžeta. Spospobni se naplate dva puta, ali porez ne plaćaju nikada.

 

     A 2.

   EU ne zahteva slobodan uvoz GMO u Srbiju

Ministar Glamočić, javno je slagao kada je u nekoliko navrata za medije izjavio da Evropska unija od Srbije očekuje da dozvolimo slobodan promet GMO proizvoda. Kao i da je to uslov za ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju.

Nakon imenovanja na mesto ministra Glamočiću je uručen dopis iz EU o potrebi usklađivanja propisa. U kome ističu da se u Srbiji GMO hranom ne smatra ona koja sarži 0,09 odsto genetski modifikovanih organizama. Da je po našem zakonu dozvoljeno i proizvesti hranu sa tolikim odstupanjem i ne obeležavati je.

Sa druge strane u EU se prisustvo 0,09 odsto GMO organizama mora obeležavati, pa je u dopisu od Srbije traženo da se usklade propisi.Zapravo ne obeležen proizvod koji sadrži 0,09 ili manje GMO ne bi smo smeli da izvozimo kao takav u EU.

EU nije nametala rešenje već je tražila da sami odlučimo na koji način će se uskladiti propisi. U dogovoru sa domaćim tajkunima Glamočić je našao rešenje po kome bi se ukinula granica od 0,09 odsto GMO u hrani, a uvela obaveza obeležavanja GMO proizvoda.

Na taj način bi se udovoljilo i EU i tajkunima (ne postoje dokazi o kojim tajkunima se radi. Pretpostavalja se da je u pitanju vlasnik firme MK Komerc Miodrag Kostić, čija firma sarađuje sa najvećim svetskim proizvođačem GMO hrane na svetu, firmom Monsanto).

Dakle, EU se nije mešala, naš propis je mogao da bude izmenjen i tako da se uspostavi apsolutna zabrana GMO i tada ne bi postojale prepreke za ulaz na tržište EU. Ipak, u našoj državi političari rade za račun tajkuna, a ne za račun naroda, pa se Glamočić kasnije zapleo u svojim lažima i protivrečnostima…

 

     A 3.

   Srpski doručak Koka Kola i kancerogeni E407

Kancerogeno sredstvo za bojenje 4-MEI koje se može naći u svakoj flašici Koka-Kole je bio razlog da bivši predsednik Amerike koji je bombardovao Srbiju zamoli vlasnike soda mašina da u školama izbace Koka Kolu i druga gazirana pića iz automata u školama.

Kod nas se ni ministri zdravlja nisu setili da zabrane prodaju Koka Kole u osnovnim školama i u blizini škola. Deca često Koka Kolu piju već za doručak. Na žalost, u našoj zemlji deca osim pristupa sredstvu 4-MEI, imaju lak pristup i aditivu E407 koji je zabranjen u većini država na svetu. Ima ga u pljeskavicama na kioscima oko škola, u skoro svakoj pekari, odnosno u bureku sa mesom, ili kiflama sa viršlom…

Samo se još u Srbiji mogu kupiti mesni proizvodi koji sadrže polifosfate i druge štetne sastojke. Neki od njih su, štaviše, toliko opasni da na ljude mogu da deluju mutageno i u drugom ili trećem kolenu, proizvođači ih obilato koriste kako bi namirnice duže trajale, imale lepšu boju ili jednostavno prijatniji ukus.

Miodrag Stojšić, doktor veterine kaže da se konzervans E-407 odavno nalazi na listi zabranjenih aditiva u zemljama Evropske unije, budući da je dokazano da izaziva brojna oboljenja želudačno-crevnog trakta (među njima i rak debelog creva!), ali ga u Srbiji možete naći na svakom koraku, odnosno bukvalno u svakoj mesari.

Ovaj sastojak se priča Stojšić, kod nas koristi i u mlečnoj industriji, zbog čega bi država morala da reaguje i da zaštiti potrošače i njihovo zdravlje.

– Taj E-407 karagenan spada u grupu najštetnijih aditiva, a kod nas se stavlja u viršle, šunke, čak sam skoro u jednoj prodavnici video da ga ima i u mleku, kaže Stojšić.

Polifosfati su, takođe, uobičajena pojava u ovdašnjim suhomesnatim prerađevinama, a proizvođačima nimalo ne smeta što je isti dokazano genotoksična materija, te njegovo preterano unošenje u organizam može izazvati mutacije gena. Osim što ih stavljaju u šunke i parizere, zabranjeni polifosfati mogu se naći bezmalo u svakom kiosku brze hrane u Srbiji.

Nigde se u svetu polifosfati ne stavljaju u mleveno meso, osim kod nas, gde ih možete naći gotovo u svakom kiosku koji prodaje ćevape i pljeskavice. Za to je kriva veterinarska inspekcija, jer ne radi svoj posao. Takve namirnice ne smeju da idu u promet, samo što se ovde kontrole izvršavaju po nalozima tajkuna i proizvođača, pa se tako desi da u našoj hrani možete naći aditive, boje, emulgatore koji se više nigde u svetu ne koriste – objašnjava Stojšić.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafje

SRBIJA JE POSTALA NAJVEĆI EVROPSKI KONTEJNER NAJLOŠIJE ALI I NAJSKUPLJE ROBE IZ UVOZA

31. јануара 2014. Коментари су искључени

 

U vreme potpunog raspada ekonomije u Srbiji (kao i u celom regionu), masovan, nekontrolisani uvoz je samo drugo ime za kolonijalni status. Kako drukčije objasniti činjenicu da je re o zastrašujućim sumama koje se mere milijardama dolara? Samo u toku prošle godine, na uvozne energente, automobile i električne mašine, Srbija je platila čak pet milijardi dolara! Ukupan godišnji uvoz prelazi i deset milijardi dolara. Ali, ako je uvoz nekih strateških proizvoda nužnost, uvoz luka, krompira i jabuka svakako nije. U vreme dok je još postojala jugoslovenska federacija, uvoz robe je morao da prati izvoz.

 

          Nikola Vlahović

 

Tačnije, koliko je uvoznik planirao da uveze robe, za toliko je morao i da je izveze! Na taj način se održavala ravnoteža prometa, ali, pre svega, štitio domaći proizvođač i domaće tržište.

Zahvaljujući takvoj politici, u ondašnjoj državi nastajale su vrhunske robne marke koje su mogle da konkurišu ravnopravno na svetskom, ali i na domaćem tržištu. Za razliku od onih vremena, Srbija je danas otvoreni kontejner u koji svako baca šta hoće. Izvoz je smešno mali, i uglavnom ide preko par tajkunskih, i nekoliko stranih firmi.

Za samo deset godina, Srbija je postala najveći evropski kontejner najlošije ali i najskuplje robe iz uvoza. Tako je ubijanje domaćeg proizvođača obavljeno na najbrutalniji način, uz pomoć korumpiranih vlasti i kriminalnih apetita beskrupuloznih mešetara i preprodavaca.

Planska politika ubijanja Srbije nigde nije tako vidljiva kao na ovom, nečuvenom uvozničkom nasilju. Još od vladavine DOS-a pa sve do sadašnjih, naprednjačkih skakavaca, traje istovremeno uništavanje domaće proizvodnje i masovan uvoz svega zamislivog i nezamislivog, počevši od odeće, obuće, hrane, tehničke opreme, pa sve do sirovina i polufabrikata, koji uglavnom imaju tretman smeća u zemljama porekla.

Da je situacija dramatična, posebno kad je uvoz hrane u pitanju, govori i podatak da je samo u toku prošle godine, u Srbiju uvezeno skoro dve hiljade tona krompira, preko 23 hiljade tona paradajza, hiljadu i po tona šargarepe i preko 12 hiljada tona pasulja (iz Kazahstana), skoro 14 hiljada tona (iz Makedonije, Grčke, Turske, Španije…), preko 13 hiljada tona jabuka, hiljadu tona krušaka

Pretprošle i prošle godine jabuke su Srbiji su odlično rodile, ali je, istovremeno, tržište bilo preplavljeno jeftinim (i lošim) jabukama iz uvoza, za šta je potrošeno čak 10 miliona dolara!

Mada je Srbija država sa statusom najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima sa Rusijom, izvoz srpskih jabuka na ovo ogromno tržište bio je skoro duplo manji od uvoza!

Srbija godišnje uveze i preko tri hiljade tona crnog luka (uglavnom iz Holandije, Belgije, Češke, pa čak i Australije!). Lešnik dolazi iz Gruzije, Nemačke i Turske, smokve iz Albanije, a beli luk iz Kine.

Mada zvuči neverovatno, da Srbija kao izrazito poljoprivredna zemlja, uvozi ono čega ima u obilju, ovo kriminalno uvozničko divljanje je znatno šire nego što izgleda. Istovremeno, na spisku onih roba koje bi bez teškoća mogle biti proizvedene u Srbiji, a koje godinama uvozimo, nalaze se i takve "sitnice koje život znače" kao što su šibice, lampe, igračke, žvake, cveće, školski pribor…

Tužno je i to da Srbija, koja je na početku dvadesetog veka samo u jednoj godini izvezla u Austro-Ugarsku čak milion svinja, danas godišnje uvozi između 4 i 7 hiljada tona svinjskog mesa (vrednosti preko 18 miliona dolara)!

Da bi ubijanje domaćih proizvođača bilo jasnije, treba znati i to da Ministarstvo poljoprivrede za subvencije planira neznatnu sumu, mada Srbija raspolaže sa 0,6 hektara obradivih površina po glavi stanovnika, što nema nijedna druga zemlja u Evropi. Umesto da bude poljoprivredna velesila, kriminalnom politikom svojih vlada, Srbija je danas pretvorena u najbedniju koloniju, zavisnu od uvoza svega, pa čak i flaširane vode, mada je ovde, pod ovim nebom, ima u izobilju.

Slučaj uvoza krompira je možda najrečitiji primer kako vlasti ovdašnje sa predumišljajem ubijaju seljaka, selo, poljoprivredna gazdinstva…Sa jedne strane, proizvodnja krompira je pod subvencijom države, a sa druge, država vrši diverziju sopstvenih odluka, jer uvoznici već odavno potplaćuju državne službenike.

Zbog svega toga, vagoni domaćeg krompira propadaju. Zbog milion tona krompira uvezenog u 2012/2013 godini, na hiljade tona domaćeg krompira je bačeno! Tako su u crno ostali zavijeni proizvođači krompira u Vojvodini, Šumadiji, Mačvi…Čipsara u Čačku, koja je godinama kupovala krompir od domaćih proizvođača, danas je prinuđena da ga kupuje od uvoznika.

A kakav "kvalitet" uvozimo, najbolje govori podatak da su, na primer, poznate marke čokolada koje se prodaju na našem tržištu često sa znatno manjim sadržajem kakaoa nego u zemljama zapadne Evrope, da začini sadrže više soli nego povrća, da uvozni deterdženti lošije peru, da kremovi imaju manje mleka i lešnika, da se u proizvode od meda stavlja se kukuruzni sirup...

Sa druge strane, ovi proizvodi se na isti način reklamiraju kod nas kao i u zemljama u kojima su znatno kvalitetniji, ista im je ambalaža. Štaviše, ni cene se ne razlikuju, čak su kod nas često i više. Roba lošijeg kvaliteta stiže uglavnom iz Rumunije, Bugarske, Mađarske, Poljske, gde velike svetske kompanije imaju razvijenu proizvodnju, namenjenu za stanovništvo ovog dela Evrope.

Čak i kineska roba kojom je preplavljeno tržište Srbije, ima status trećerazrednih proizvoda u Kini. Na žalost, Srbija nema skoro nikakvu kontrolu nad kvalitetom uvozne robe. I to je posledica kriminalne veze državnih organa sa velikim uvoznicima.

 

     Uvozimo i operacione stolove!

 

Poseban haos, uvoznička mafija napravila je na tržištu tekstila. Domaće tekstilne fabrike bačene su u dužničko ropstvo ili su brutalno ugašene, jer država nije htela da štiti domaći proizvod. Da bi akcija uspela, korumpirane su sve nadležne institucije, pa je nesmetano krenuo uvoz tekstila iz Indije, sa Tajlanda, iz Kine, Turske, Egipta, pa čak i Madagaskara. Ispada da su, kako reče jedan ogorčeni analitičar, topliji džemperi koje uvozimo sa Madagaskara od onih koje štrikaju zlatiborske pletilje.

Tekstil i obuća koje kupujemo u radnjama uglavnom nisu prošli nikakvu kontrolu zdravstvene ispravnosti. U Srbiji, naime, ne postoje ni pravilnici, ali ni aparati koji su u stanju da identifikuju hemijski sastav odeće. Iako u ovdašnjim kućama i inspekcijama tvrde da kontrolišu deklaracije koje im dostavljaju uvoznici i proizvođači, one su, uglavnom, nejasne i nepotpune. Referentna laboratorija nema mogućnost za proveru svega što se prodaje.

Kao u doba samoupravnih viceva, ministarstvima finansija i privrede, koja su, inače, u obavezi da do kraja godine donesu nove pravilnike o tekstilu i obući, formiraće komisiju! Tada će se određivati prisustvo teških metala u odeći, obući i tekstilu i drugih hemijskih jedinjenja čije prisustvo predstavlja rizik po zdravlje ljudi!

Ali, nije sporna samo zdravstvena ispravnost kineske robe koja se prodaje bez ikakvih deklaracija na svakoj uličnoj tezgi, pijaci i buvljaku, i koja u Srbiju dolazi sumnjivim kanalima. Jedina garancija kvaliteta, kako domaće odeće i obuće, tako i one markirane iz uvoza, jeste reč proizvođača i njegova reputacija.

Na žalost, divljanje uvoza dostiglo je zastrašujuće razmere, pa tako iz inostranstva stižu i najprostije medicinske potrepštine kao što su igle i špricevi, aparati za disanje…

Sa druge strane, čak i najdelikatnija oprema koju proizvode domaće kompanije po najvišim svetskim standardima, danas ne može da se odupre uvoznom ludilu koje direktno podstiče Vlada Srbije i njena ministarstva.

Protekle, 2013. godine, država je svojom uvoznom politikom "ubila" čak i proizvođače rentgen-aparata (poput "Jugorentgena" ali i "Elektromedicine"), mada su ove firme godinama snadbevale i servisirale zdravstvene ustanove u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji.

Srbija uvozi čak i operacione stolove, pa ih godišnje uveze oko stotinu komada, mada je razlika između najniže cene uvoznog, i operacionog stola proizvedenog u „Elektromedicini", čak 15.000 evra!

 

     Kome treba 25 tona svinjske dlake?

 

Srbija godišnje uvozi neverovatnih 200 kilograma ljudske kose, 400 kilograma kornjačevine i kitovih kostiju, čak 2.500 kilograma ptičjeg perja i 100 kilograma prirodnih sunđera, pa čak i helikoptere do 2.000 kilograma koji su plaćeni 505.000 dolara.

Prošle godine uvezeno je 100 kilograma prašine i praha od dragog i poludragog kamenja, čak 50.000 kilograma konoplje i više od 300 kilograma deteline, 1.000 kilograma korala i 400 kilograma bikove sperme i 25.000 kilograma svinjske dlake!

U gomili bizarnih proizvoda koje Srbija uvozi, prošle godine je iz inostranstva stiglo čak 8.800 kilograma dvogleda, 6.600 kilograma različitih mikroskopa i 2.400 kilograma teleskopa za oružje. Kao da sve u ovoj zemlji funkcioniše kako treba, pa je još samo ostalo da zbrinemo lovce!

Luskuznu hranu uvozimo i kupujemo u tonama, kao da imamo švajcarske ili nemačke plate, i kao da nam je tržište bar desetak puta "teže". Podaci Republičkog zavoda za startistiku govore da se u Srbiji pojede godišnje 800 tona smrznutih, sušenih i soljenih sipa, hobotnica i lignji. A, papiri sa carina pokazuju i da smo kupili i 16 tona jastoga, četiri tone rakova i 1.700 kilograma ostriga i druge morske hrane.

Možda i ovo može da zazvuči neverovatno, ali srpska polja nemaju dovoljno nane pa je zato uvozimo godišnje u nezamislivim količinama od po dvadesetak tona! Razlog je takođe teror nad domaćim proizvođačima koji su u nemilosti sopstvenog ministarstva poljoprivrede!

A, kolika je razlika između uvoza i izvoza, najbolje govori podatak da je Srbija za poslednjih godinu dana ostvarila deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni za više od pola milijarde dolara.

Srbija uvozi čak i led za ćevape, pljeskavice i sve proizvode od mlevenog mesa. Među stotinama različitih artikala koji svakog meseca ulaze u Srbiju je i led, kojeg nema dovoljno u domaćoj proizvodnji!? Pojedine mesne industrije, kao što je „Big Bul" iz Bačinaca u Sremu, imaju ledomate, ali većina je prinuđena da koristi uvozni led! Led se u mesnoj industriji koristi u pripremi roštiljskog mesa.

U lepezi mesnih proizvoda koji se uvoze jer kod nas nema ko da ih proizvede su svinjska i ovčja creva, bešike i želuci. Creva su se uvek uvozila, jer ih kod nas nikad nije bilo dovoljno. Stižu iz Kine i služe za proizvodnju kobasica. Kinezi imaju najbolju tehnologiju obrade creva, pa tako i razvijene zemlje iz Evrope šalju svinjska i ovčja creva u Kinu, gde se čiste, kalibrišu i namotavaju, pa se vraćaju u zemlje porekla.

Na spisku robe koju ne bismo morali da uvozimo, ali iz nekog razloga to činimo, nalaze se i čačkalice. Srbija u neograničenim količinama kupuje ruže, začine, tikvice, otpatke od hartije, šljokice, đonove, potpetice…Dugačak je i spisak onih neuobičajenih roba koju Srbija uvozi nalaze se oklopi kornjače, zmije otrovnice, igle, kuhinjske krpe, lišće…U brodskim kontejnerima koji plove za Srbiju, nalaze se i priplodni konji i magarci. Uvozili smo i majmune, i to za potrebe Instituta „Torlak" i proizvodnje seruma.

 

     Beskrajni spisak apsurda

 

Nije tajna da Srbija uvozi sve i svašta: od šibica, preko pasulja, do belog luka, pa i šljunka i kamena! Iako, u prvi mah, zvuči smešno, na spisku apsurda našlo se i staro staklo – osnovna sirovina Srpske fabrike za reciklažu iz Grejača kod Aleksinca, jedine firme ne samo u našoj zemlji, već i u regionu, koja se bavi preradom ove ambalaže i primorana je da godišnje uveze i do 3.000 tona otpadnog stakla!

Iako je kapacitet fabrike 30.000 tona, bez obzira na uvoz iz regiona, godišnje jedva uspeva da reciklira oko 13.000 tona otpadnog stakla koje ne može da sakupi na domaćem terenu. Krajnji proizvod je takozvani kulet, reciklirano staklo koje iz ovog pogona odlazi uglavnom u izvoz, a radi se o čak 10.000 tona na godišnjem nivou.

Generalni direktor kompanije „Holcim Srbija", Klaudiu Soare, najavio je da će ta cementara u Paraćinu izgraditi najsavremeniji sistem za recikliranje komunalnog otpada u Evropi, vredan nekoliko miliona evra. Lako je zaključiti od koga će fabrika za reciklažu iz Grejača kod Aleksinca kupovati reciklirano staklo.

Upozorenja domaćih i evropskih udruženja potrošača da je kvalitet proizvoda istog brenda lošiji za nerazvijene zemlje Evrope (gde Srbija realno pripada) – proizvođači cinično pravdaju „različitim potrebama" i „ukusom lokalnog stanovništva". O

ovoj temi trenutno raspravlja i Evropski parlament, obzirom da su očigledne razlike između kvaliteta roba istih marki koje se prodaju u „starim" i „novim" članicama Evropske unije. Kako bi se ovoj vrsti obmane stalo na put, u Evropskom parlamentu pokrenuta je inicijativa da se ta praksa proglasi prevarom.

Naime, za razliku od SAD-a, Evropska unija nema opšteprihvaćenu definiciju prevare s hranom, pa jedino regulativa pod brojem 178/2002 propisuje kako je "zabranjeno obmanjivati potrošače". Kako to zvuči naivno iz perspektive Srbije, te male, još sasvim nepokorene evroatlanske kolonije na Balkanu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: