SVE JE POD KONTROLOM MINISTRA: KRUPNI IGRAČI PODZEMLJA U RAŠKOM OKRUGU!!?

 

Mafijaška mreža Vučićevog finansijera, Zvonka Veselinovića, navodnog "poslovnog čoveka" iz Kosovske Mitrovice, razapeta je širom Srbije. Mada Veselinović sa opljačkanim novcem "posluje" u Beogradu i Novom Sadu, ostavio je u Raškom okrugu svoje ljude da "čuvaju stražu" pred granicama samoproglašenog Kosova. Da mu neka značajna pošiljka ne promakne.

U Kraljevu ima svoju mafiju u pravosuđu i policiji. A, u Skupštini Srbije, svoje poslanike čiji su supružnici narko dileri. Jedna od njih je čak i predsednica skupštinskog odbora za odbranu i bezbednost. Tako Vučić sprovodi svoju "politiku mira", dok državom haraju okoreli mafijaši i dileri droge.

 

                      Mersiha Hadžić

 

Potpredsednica SNS-a i predsednica skupštinskog odbora za odbranu i bezbednost, Marija Obradović, po formalnom obrazovanju je učiteljica. Radila je kao spikerka lokalne TV u Kruševcu koja je svojevremeno bila servis JUL-a i SPS-a, potom Demokratske stranke, a danas, pripada SNS-u.

Njena koleginica iz skupštinskih klupa i imenjakinja, Marija Jevđić, udata je za Bobana Jevđića, preprodavca kokaina, inače nezaposlenog, sa podebelim kriminalnim dosijeom. Suprug Marije Jevđić, bavi se narkotcima kao i nevenčani suprug Marije Obradović, Ivan Bojović, koji je uhvaćen u proizvodnji marihuane čija je tržišna vrednost na ulici, kako su pojedine novine objavile, iznosila 50.000.000 dinara. Čovek koji je spojio njih dvojicu je kontroverzni biznismen Zvonko Veselinović poreklom sa Kosova, trenutno okrenut ka Novom Sadu i Beogradu.

Marija Obradović je svom nevenčanom suprugu Ivanu Bojoviću, "napravila kontakt" sa Zvonkom Veselinovićem a Marija Jevđić je svog supruga, Bobana Jevđića, takođe srdačno preporučila Veselinovićevom klanu.

Sa svoje strane, Zvonko Veselinović je, pomenutu dvojicu supružnika uticajnih poslanica, preporučio svom kumu Milanu Radojičiću koji ih je povezao sa narko dilerom Borkom Baraćom.

Radojičić i Barać su snabdevali kokainom Bobana Jevđića. Borko Barać je dobro poznat pojedinim evropskim policijama a posebno policiji Holandije iz koje je proteran zbog plantaže marihuane (indijske konoplje). Ali, kao holandski državljanin, od MUP-a Srbije, dobija dozvolu i posedovanja i nošenja vatrenog oružja.

Radojičić i njegov kum Barać imaju jaku zaštitu u Srbiji koja dolazi direktno iz kabineta ministra policije Stefanovića. Posebno su povezani sa državnom sekretarkom Ministarstva unutrašnjih poslova koja se „proslavila" borbom protiv narkodilera u Beogradu, ulazeći u direktan sukob sa više crnogorskih klanova koji nisu želeli da njenim favoritima olako prepuste beogradsko pa i srpsko tržište narkotka. Kako se ne bi našli u položaju da jedan drugog ometaju u poslu, Barać i Jevđić dele zone narko uticaja. Barać ordinira u Kraljevu, a njegova prodajna mesta ("filijale") su diskoteka u Kraljevu kao i kafić "Fokus".

Za Baraća posao obavlja Rajko Pantović dok kokain nalazi svoje kupce u restoranu Mošin Gaj u Ribnici kod Kraljeva, Vrnjačkoj banji i Trsteniku. Taj posao je poveren Srđanu Pavloviću iz Kraljeva i izvesnom Švabiću sa područja opštine Trstenik. Pre mesec dana Švabić je uhapšen u Trsteniku sa kokainom, ali je ubrzo pušten posle intervencije moćnog zaštitnika iz MUP-a Beograd.

Posle ubistva Olivera Ivanovića, u Kosovskoj Mitrovici je uhapšen Baraćev sin kod kog je nađen pištolj ali i kokain. Neposredno posle privođenja u policijsku stanicu, Baraćev sin je pušten jer se nalazio u društvu takođe privedenog, Aleksandra Milojevića, sina Zorana Zelje Milojevića, poznatog kriminalca iz Leposavića, inače desne Vučićeve ruke na Kosovu.

Posle navedenog hapšenja, usledile su intervencije Milana Radojičića i Zorana Milojevićeva, te su deca, kako reče jedan policajac koji je učestvovao u hapšenju, "mlada i neiskusna" pa se slučajno dogodilo da imaju kokain i da su naoružani pre puštena nego što su pritvorena. Zahvaljujući uticajnom Željku Bojiću, načelniku kosovske policije, koji se trenutno nalazi na zimskom godišnjem odmoru na Bledu, a o trošku Zelje Milojevića, iz dosijea dvojice delikvenata izbrisano je opisano hapšenje. Zeljin sin sa svojim društvom često odseda na Kopaoniku u hotelu "Grey" čiji je vlasnik Zvonko Veselinović.

Obratimo ponovio pažnju na Mariju Obradović, njenog nevenčanog supruga i njihovo okruženje. Marija Obradović je svojim tadašnjim ogromnim uticajem lansirala u orbitu prvo Zorana Babića iz Vrnjačke Banje, a potom, posle dužeg perioda političke fingirane nestabilnosti na lokalnom nivou, Predraga Terzića iz Kraljeva.

Na osnovu istrage koja je trajala više meseci, pripadnici MUP-a , odeljenja u Kraljevu, predali su ceo dosije nadležnom tužilaštvu. A istraga je bila usmerena na direktora specijalne bolnice "Merkur" iz Vrnjačke Banje, Dejana Stanojevića.

Stanojević je koristio pare Specijalne bolnice za svoje privatne građevinske poduhvate. O trošku bolnice napravio je u svojoj kući kupatilo. Snabdevao se za svoje privatne potrebe hranom, deterdžentima i hemijom za domaćinstvo. Samo u jednoj godini, 2015., potrošio je za privatne svrhe 2.000.000 dinara bolničkih para. Kako bi spasli direktor "Merkura", angažovali su se načelnik PS-e Vrnjačka Banja, Jovan Perović i viši tužilac u Kraljevu Avram Antonijević. Ceo dosije Dejana Stanojevića je i dalje kod višeg tužioca Antonijevića, takođe kadra SNS-a.

Suprugu Marije Jevđić, Bobanu kao i Borku Baraću, zaštitu od progona i informacije o planiranim racijama i postupcima policije pruža više operativaca ali i šefova pojedinih službi MUP-a Kraljevo.

O svemu ovome su upoznati načelnik kriminalističke policije Saša Stojković, kao i bivši načelnik PU Kraljevo Marko Jordović. Dok za Marka Jordovića nema podataka da je učestvovao u nedozvoljenim poslovima, to se ne bi moglo kazati za Stojkovića koji je usko povezan sa lokalnim narkodilerima koje obaveštava o policijskim aktivnostima i namerama.

Informacije koje su inače službena tajna, Stojković je odavao Radojičiću, Jevđiću i Baraću. Njegov bliski prijatelj je i dr Dejan Stanojević, direktor Specijalne bolnice u Vrnjačkoj Banji.

Spisak krupnih igrača podzemlja u Raškom okrugu ne bi mogao da bude bez načelnika Raškog upravnog okruga Nebojše Simovića koji je nekada bio policajac a danas je biznismen i to jedan od većih na području okruga kome se nalazi na čelu.

Simović je takođe kadar sa Kosova, a svoju karijeru započeo je kao inspektor privrednog kriminala u Kraljevu. Brzo dolazi u kontakt sa starim prijateljem, Predragom Mikićem, koji se doseljava u okolinu Kraljeva, posle kapitulacije Miloševićevog režima u Kumanovu.

Mikić osniva preduzeće "Trgomen" koje uspešno radi sa NR Kinom, osniva i svoju filijalu u toj zemlji, da bi svoju karijeru preko SNS-a krunisao ne samo kao jedan od krupnih donatora i finansijera, već i kao savetnik predsednika Republike Srbije, Tomislava Nikolića.

U prostorijama preduzeća "Trgomen", predsednik Tomislav Nikolić i Predrag Mikić počinju industrijsku proizvodnju rakije "Tomovače". Ta proizvodnja doživljava rekordni uspeh tokom mandata Tome Nikolića. Nebojša Simović takođe postaje partner Predraga Mikića. Napušta posao inspektora u MUP-u, PU Kraljevo. Osniva svoju firmu koja je i ortačka sa pokojnim Mikićem (umro naprasno 2017.godine u Beogradu), počinje da se bavi čudnim finansijskim transakcijama.

Simović preko Marfin banke šalje znatna finansijska sredstva na Britanska devičanska ostrva, ali sad na ime firme NURSLI trade. corporation. Do tog momenta preduzeće se vodilo na ime pokojnog Predraga Jugovića koji je od prodaje svog udela firme iz Progorelice – preduzeće MSV, predao novac načelniku Raškog upravnog okruga, uz dogovor o zajedničkom ulaganju kapitala, Nebojši Simoviću. Simović je, međutim, novac uplatio na račun NURSLI korporacije.

Iako danas vlada opšte mišljenje da se mladi gradonačelnik Kraljeva, dr Predrag Terzić i Nebojša Simović ne trpe i kako su navodno u sukobu, njihovi redovni sastanci se odvijaju u popodnevnim i večernjim sati u prostorijama Raškog upravnog okruga. Jedan drugog pokrivaju, jer je i njima jasno da ovakva situacija neće dugo moći da traje. Terzić je, sudeći po po navodima lokalnih portala, po podacima koje ima odbornička grupa "Starosedelaca" kao i po navodima portala "Deponija" vrlo brzo uleteo u kriminal.

Doveo je svoje ljude od poverenja. Tu se ističu većnici i savetnici gradonačelnika – Lazarević, Bunardžić i Radević, koji vrše realizaciju reketa po restoranima, učestvuju u sumnjivim licitacijama, bave se kupovinom nekretnina u dogovoru sa gradonačelnikom. Naravno, tu je i novo krivično delo, trgovina uticajem. Uticajni mladi gradonačelnik ne poštuje zakone o tenderu. Otvara koverte učesnika u tenderu manipuliše u svakom poslu, svakom društvenom događaju, sve do poslovanja sportskih klubova i postavljanja LED rasvete u gradu.

Stranke kao i zaposleni dobijaju pravno neodrživa rešenja. Gradsko pravobranilaštvo je svedeno na poluprivatni gradonačelnikov servis. Grad gubi sudske postupke koje vodi na osnovu tužbi građana ali i zaposlenih u gradskoj administraciji. Egzistencija lokalnog SNS-a bazirana je na grandioznim lažima.

Načelnik okruga je započeo svoj mandat sa idejom izgradnje Kraljevog grada, kao turističkog kompleksa koji bi bio smešten u Ibarskoj klisuri, preko puta srednjevekovnog grada Magliča. Od tog posla kao i od otvaranja radnih mesta nije bilo ništa. Radna mesta i kad postoje, rezervisana su isključivo za članove SNS-a i ponekog pripadnika SPS-a.

Otvorena je još jedna kriminalna filijala kosovskog lobija i to tako što je Zvonko Veselinović omogućio otvaranje parfimerije Lily u Kraljevu, u objektu kafane "Zadužbina". Ovaj Vučićev "don" kupio je i gradsku kafanu, kultni restoran "Pariz". Tako je jedno od sedišta kosovskog narko klana postalo i Kraljevo. Veselinovićeva mafija donose pod svojom kontrolom drži i PU Kraljevo, postavljanjem na ključne pozicije ili nesposobne šefove policije.

Pored policije koja je već osvojena, odlučili su se na osvajanje Višeg i Osnovnog javnog tužilaštva. Viši tužilac je oboleo, a i inače uskoro odlazi u penziju. On je odgovarao kosovskom društvu kumova i saradnika, kako zbog svoje plašljivosti i poslušnosti, koja je prelazila u servilnost prema moćnicima iz SNS-a ,tako isto i zbog nekompetentnosti i nemogućnosti da odgovori na zahteve mesta na kom se nalazi.

Kao zapete puške na posao Višeg tužioca ali i na posao Specijalnog tužioca u tužilaštvu koje se kao i sud, otvaraju 1. marta ove godine u Kraljevu, čekaju bivši viši tužilac Bzenić (ranije pripadao DS-u a sada blizak SNS-u kome je posao obećao Nebojša Simović) i čuvena zamenica Protić čiji je suprug kadar SNS-a, dok je ona do skora bila u SPS-u izvršavajući poslušno želje Dačićeve stranke. Ukratko, na svakoj strani je haos i korupcija.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ГАЗДА: ВУЧИЋЕВ МАНЕВАР, У КОМЕ ЈЕ ЗА ВЕЋИ ИМИЏ ДРЖАВЕ ПОД НОГЕ СТАВИО И ТРАДИЦИЈУ СРБИЈЕ И СРПСКОГ НАРОДА!!?

 

Протекле недеље на место премијера Републике Србије именована је четрдесетједногодишња Ана Брнабић. Главна сензација је притом постала чињеница да је први пут на важно место у тој православној земљи у којој је веома јак утицај цркве, дошла жена, млада за политичара, која се отворено декларише као лезбејка.

Прошле године она је учествовала у геј паради у Београду, што је различито доживљено у друштво. То се догодило први пут не само у Србији, већ уопште на Балкану. Како на то гледају у Москви, описује истраживач Владимир Малишев.

 

                        Владимир Малишев

 

Осим тога, Ана Брнабић је позната као политичар веома изражене прозападне оријентације. У вези с тим, објављујући ово необично именовање, Александар Вучић је морао да се обрати нацији у специјалној тв емисији, да би објаснио своју одлуку. Притом је највећи део свог наступа председник посветио односима са Русијом, тачније уверавањима да се курс ка пријатељству и сарадњи са Москвом неће мењати.

„Нема никаквих сумњи да ћемо сачувати положај независне државе, то за нас има највећи значај. Ми се не спремамо да ступимо у НАТО, или било где другде. Надам се и уверен сам да влада Србије неће уводити санкције у односима са Русијом, то је била политика владе коју сам ја водио, и као председник бих саветовао новом мандатару да се и даље придржава те политике", рекао је он.

За подршку необичне мандатарке раније су били „обрађени" и посланици. Након хитног састанка са председником, руководство владајуће парламентарне коалиције је објавило да подржава кандидатуру Ане Брнабић. Јавно неслагање су исказали појединачни посланици, између осталих и бивши муфтија Србије и Санџака, а сада посланик – Муамер Зукорлић.

Међутим, биографија Брнабићеве говори сама за себе. Средњу школу (Пету београдску гимназију) завршила је 1994. године. Након тога студирала је у иностранству: на Нортвуд универзитету у Мичигену, САД, дипломирала је пословни менаџмент, а поседује мастер диплому са Универзитета Хал из Велике Британије.

У Србију се вратила 2001. године, радила је у Програму за развој села под окриљем ЕУ, који је покушавао да српске сељаке претвори у европске фармере, али без нарочитог успеха. Мада, то би у перспективи довело до увођења „ЕУ" стандарда за пољопривредне производе, што би за резултат имало увођење квота за производе, на пример, јабуке, што је претило да „убије" пољопривреду државе и пре уласка у ЕУ.

Програм је у тишини затворен, а Брнабићева је прешла у америчку консалтинг компанију Цонтинентал Wинд Сербиа, која се стално повезује са Рокфелеровом фондацијом и бави се развојем „еколошке енергетике".

Ни са ветрогенераторима се ствар није нарочито добро завршила, и Брнабићева је постала председник НАЛЕД-а (Национална алијанса локалног економског развоја) који је финансиран из програма УСАИД (агенција САД за међународни развој) , који је познат по подршци пројектима који искључиво погодују Вашингтону и прозападним политичарима. После тога је почела да гради каријеру у структурама српске владе. Године 2016. била је именована за министра за државну управу и локалну самоуправу у Вучићевој влади.

Али, најинтересантније је, вероватно, то што је Ана Брнабић дуго времена члан београдског удружења East West bridge (EWB) које улази у тзв. Трилатералну комисију. Као што је познато, Трилатерална комисија је међународни клуб глобалиста, који је 1973. године створио Дејвид Рокфелер, а један од главних суоснивача је Збигњев Бжежински.

Овај детаљ из њене биографије иритира српско друштво више него лични живот будућег премијера. Управо зато је Вучић у свом обраћању нацији углавном говорио о односима са Москвом, а не о политичкој коректности и толеранцији. А када је реч о пикантним детаљима из биографије нове премијерке, председник је само одмахнуо руком и рекао да је „сексуална оријентација лична ствар свакога".

Неки коментатори оцењују неочекивану Вучићеву одлуку на следећи начин. Са једне стране он је, именујући за премијерку, у православној земљи коју је НАТО не тако давно, због непослушности, засуо теписима бомби, лезбејку прозападне оријентације, „бацио кост" ЕУ и глобалистима, која их мора обрадовати.

Са друге стране, Вучић је на најважније место у држави поставио човека који му никако не може бити политички конкурент. Пред особом која се отворено декларише као припадник ЛГБТ заједнице, са дипломама универзитета из САД и Велике Британије и „рокфелеровском" садашњошћу, у данашњој Србији не светли независна политичка каријера.

И зато многи сматрају да је Брнабић, фактички, „технички премијер", који ће се бавити само економијом и финансијама, док ће политичка питања остати Ивици Дачићу сада није само министар спољних послова већ и потпредседник владе.

Постоји још један разлог због којег је Вучић донео овако неочекивану одлуку. Три месеца се у Београду и другим градовима земље одржавају протестне акције опозиције, а њихови организатори, који себе називају иницијативом групе грађана, тврде да су председнички избори на којима је Вучић победио, протекли у знаку најгрубљег нарушавања воље грађана, те да су резултати фалсификовани како не би дошло до другог круга избора.

У вези са тим је председнику важно да придобије подршку што ширих слојева друштва и група грађана најразличитије оријентације. Вучића редовно подсећају на његове говоре у парламенту у време Милошевића. Посебно онај у коме је обећао да ће „за сваког убијеног Србина убити сто муслимана".

Ипак, без обзира на Вучићеве маневре, у Србији је ново именовање изазвало талас неодобравања у национално настројеним политичким круговима, па чак и у недрима владајуће коалиције. Српски национални покрет Наши је објаснио да Брнабићева дугује своје именовање својој сексуалној оријентацији и Западу. Драган Марковић, шеф невелике партије Јединствена Србија, која се налази у владајућој коалицији, изјавио је да би уместо ње радије на том месту видео „породичног човека који има децу".

На Западу је појава новог премијера у Србији прихваћена са јавним изразима задовољства. „Таква одлука", пише утицајни француски лист Фигаро, „изврће наопачке политичку ситуацију у тој конзервативној земљи. Млада проевропски оријентисана жена, отворена лезбејка, па још и хрватског порекла! Будућа премијерка Србије у нескладу је са том традиционалистичком земљом са православном већином у којој су бројне хомофобичне манифестације… Избором тог младог премијера српски лидер жели да поново потврди свој прогресивни и проевропски курс. Притом чак ризикује да увреди осећања становништва…"

„…Унапређење свог бившег министра представља за Вучића одговор на критику која се тиче односа према ЛГБТ популацији у Србији. Оно му омогућава да поправи имиџ своје државе пред Западом и да се симболички дистанцира од Русије у којој је ситуација са хомосексуалцима незавидна", пише Фигаро и истиче да је пред новим премијером изазов да поново покрене преговоре о уласку Србије у ЕУ.

Став председника Вучића је у последње време значајно напредовао када је реч о односима са Русијом (две посете Москви за шест месеци, договори о слању руских авиона МиГ-29 и друге војне опреме), али са друге стране он намерава да убрза реализацију свог стратешког циља – интеграције Србије у ЕУ.

Брнабић због тога делује готово идеално. Притом, како смо већ поменули, кључна политичка питања, а међу њима и односи са Русијом, биће у влади у надлежности Ивице Дачића. А осим тога, мало пре формирања српске владе, оформљена је нова државна структура – Национални савет за координацију сарадње са Русијом и Кином. На његовом челу се налази бивши председник Томислав Николић, који је познат по својој изјави да је за њега „Русија – наша мајка".

Ипак, по Уставу Србије, председник владе има много више овлашћења од председника државе.

И иако Александар Вучић остаје најпопуларнији политичар у земљи, постављање у премијерску фотељу јаке политичке фигуре, претило би двовлашћем у Србији. А са премијером који „не угрожава" независном каријером, то се не може догодити, сматрају посматрачи. У таквој ситуацији, кључна фигура у Србији опет остаје Александар Вучић.

Све је то тачно. Ипак, чињеница је чињеница: међу високим руководиоцима у Србији сада се нашао политичар кога многи називају „тројанским коњем Вашингтона".

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

PRETERANO INVESTIRANJE SAMO U RAZVOJ BEOGRADSKOG PAŠALUKA, DOVODI DO PROPADANJA UNUTRAŠNJOSTI SRBIJE!!?

 

Nešto više od polovine ukupnog stanovništva Srbije, grupisanog od Beograda do Novog Sada, ostvaruje čak 80 odsto celokupnog bruto domaćeg proizvoda. Očigledno je da se Srbija neravnomerno razvija, tako da se skoro sav njen bruto društveni proizvod stvara na 20 odsto teritorije, odnosno na uskom pojasu između dva pomenuta grada.

Ostatak Srbije je u privrednom smislu mrtav, a aktuelna vlast čini sve što može da dodatno pojača ovaj disbalans, jer joj se ulaganje u mala preduzeća ne isplati, jer je njihovo reketiranje daleko obimniji posao od dobijanja mita od giganata kojima se šakom i kapom dele subvencije.

 

                   Milan Malenović

 

Unutrašnjost Srbije je opustela, hiljade sela i zaselaka ili uopšte nema stanovnike, ili u njima živi tek po neko staračko domaćinstvo. Iz tih krajeva ljudi odlaze čim im se ukaže prilika.

Oko 100.000 radno sposobnih stanovnika Srbije svake godine ode na rad u inostranstvo. Neki se i vraćaju, ali većina trajno napušta Srbiju. Samo od izbijanja svetske ekonomske krize, odnosno za poslednjih desetak godina, više od deset odsto građana Srbije trajno je napustilo svoju otadžbinu i otišlo je u svet „trbuhom za kruhom".

Oni koji nisu uspeli da odu u inostranstvo i još uvek čekaju povoljnu priliku, takođe napuštaju svoj rodni kraj u Srbiji i nastanjuju se u delovima Republike u kojima privreda još kako-tako funkcioniše. To su oblasti Beograda, Novog Sada i područje između. Sveukupno radi se o uskom pojasu dužine oko 100 kilometara. To je, trenutno, jedino što u Srbiji još daje neke znake života.

Zvanična statistika pokazuje kako u pomenutoj oblasti, koja čini samo 20 odsto teritorije Republike Srbije, živi čak 60 odsto njenog stanovništva. Svaki četvrti stanovnik Srbije je istovremeno i građanin Beograda, a glavni grad stvara više od trećine, tačnije oko 40 odsto bruto društvenog proizvoda cele zemlje.

Nešto više od polovine ukupnog stanovništva Srbije, grupisanog u pomenutoj oblasti od Beograda do Novog Sada, ostvaruje čak 80 odsto celokupnog bruto domaćeg proizvoda.

Neravnomerni razvoj Republike se nastavlja i uz pomoć državnih subvencija koje se daju stranim „investitorima", jer one pospešuju razvoj privrednih giganata koji isključivo usko regionalno i veoma ograničeno povećavaju BDP. Čak ni u najrazvijenijim industrijskim nacijama u Evropi većina bruto društvenog proizvoda ne zavisi od industrijskih kompleksa čiju izgradnju subvencioniše naša država.

Italija je treća najveća privreda evro-zone, a u njoj manje od deset odsto BDP-a dolazi od velikih privrednih društava. Nemačka je najsnažnija evropska privreda i ima u celom svetu poznate industrijske gigante, kao što su: Mercedes, Folksvagen, Tisen-Krup, Opel, BMW, Simens, Boš…Nemački BDP, međutim, oko 85 odsto svoje vrednosti duguje malim i srednjim preduzećima za koje malo ko da je čuo i u samoj Nemačkoj, a kamoli izvan njenih granica.

Finska i Danska su zemlje sa minimalnim učešćem teške industrije u bruto društvenom proizvodu, ali su istovremeno i zemlje koje su u samom vrhu Evropske Unije po standardu svojih građana.

Težište svih pomenutih privreda, ali i ostalih zemalja članica EU, leži na malim i srednjim preduzećima koje naša država uopšte ne pomaže. Upravo je to jedan od najvažnijih razloga zbog čega se u privrednom smislu Srbija svela na teritoriju manju od nekadašnjeg Beogradskog pašaluka.

Svake godine se 11 milijardi dinara (nešto manje od 100 miliona evra) iz republičkog budžeta izdvaja za direktne novčane subvencije stranim „investitorima" kako bi oni otvorili nova radna mesta. Ovoj sumi treba dodati još toliko para, koje ulažu lokalne samouprave kroz razna nenovčana davanja (na primer: dodela zemljišta bez naknade, besplatni priključci na putnu infrastrukturu, dalekovode i slično).

Prema izjavama državnim funkcionerima od ovih para godišnje se otvori između 25.000 i 30.000 novih radnih mesta (ako naivno poverujemo državnoj propagandi), na kojima radnici dobijaju plate na nivou minimalca. Pošto se uglavnom radi o takozvanim „lon poslovima", ili kako to narod zove „šrafciger industriji", gde se sklapaju polugotovi delovi iz uvoza, srpska privreda od ovakvih aranžmana nema sekundarne benefite, kao što je otvaranje novih radnih mesta kod domaćih dobavljača.

Fabrike koje se otvaraju uz pomoć ovih dotacija i kada su u takozvanim nerazvijenim krajevima Srbije nalaze se ili u samom gradu, regionalnom centru, ili u njegovoj neposrednoj blizini, tako da izuzetno malo doprinose razvoju ruralne sredine.

Istovremeno je ulaganjem pomenutog novca u srpsku poljoprivredu moglo svake godine da se trajno obezbedi egzistencija za najmanje 40.000 ljudi, i to upravo u ruralnim delovima iz kojih se iseljava najviše stanovnika.Jedna mala farma, od koje bi mogla da se hrani cela porodica i da preostane višak proizvoda za prodaju, košta 10.000 evra, koliko se prosečno daje za otvaranje jednog radnog mesta kod stranog „investitora". Na farmi, međutim, postoje najmanje dva radna mesta, a na ovaj način bi se rešio i problem iseljavanja iz ruralnih područja koja bi oživela finansijskom injekcijom od 11 milijardi dinara godišnje, plus nenovčana davanja.

Osim toga, povećanje prihoda stanovništva sa sobom povlači i povećanje potrošnje, što bi dovelo do otvaranja novih radnih mesta u uslužnim delatnostima u danas pasivnim krajevima. Na svaki ovako uloženi evro iz državnog budžeta dolazi još jedan evro iz privatnog sektora privučenog povećanjem potrošnje u nekom kraju.

Disbalans između beogradsko – novosadske oblasti i ostatka države i dalje se produbljuje neodgovornom politikom države. Pomenuta oblast je potencijal za svoj napredak našla u infrastrukturi: dobroj mreži puteva, železnice, magistralnih dalekovoda i gasovoda i tako dalje.

Umesto da se pojačano investira u infrastrukturu krajeva iz kojih se stanovništvo iseljava, povećavaju se državna ulaganja u poboljšanje infrastrukture oblasti u koju se ljudi doseljavaju.

Prioritetni pravci železnice, koje Vlada želi da obnovi i dalje razvije, jesu Beograd – Novi Sad – Subotica i Beograd – Ruma – Šid. Sa druge strane, magistralna pruga prvog reda u Zapadnoj Srbiji (deo pruge Beograd – Bar), potpuno je zaboravljena. Istovetna situacija je i u Istočnoj i Južnoj Srbiji, odnosno svuda izvan beogradsko – novosadske oblasti.

Bez dobre putne infrastrukture nema održivog razvoja, pa će tako iz pomenutih krajeva da se nastavi iseljavanje ljudi u delove zemlje u kojima se zbog razvoja infrastrukture razvija i privreda.

Na 80 odsto teritorije Srbije, po statističkim podacima, ništa se ne dešava. Tu, istina, živi 40 odsto stanovništva, ali se proizvodi samo 20 odsto ionako slabog bruto društvenog proizvoda Republike Srbije.

U Beogradu i Novom Sadu su skoncentrisane sve republičke, odnosno pokrajinske ustanove. Plate njihovih zaposlenih drastično utiču na povećanje BDP-a tih regiona, ali doprinose i razvoju sekundarnih delatnosti, kao što su trgovina, ugostiteljstvo, stanogradnja...

Uprkos planovima, koji su u pojedinim slučajevima stari i četvrt veka, ni jedna republička institucija se nije iselila iz Beograda, niti je Novi Sad napustila neka pokrajinska institucija. Zbog toga ova dva grada u bruto društvenom proizvodu Srbije učestvuju sa preko 50 odsto.

Kako se izigravaju pokušaji da se putem decentralizacije državne uprave poveća broj zaposlenih izvan prestonice Srbije, odnosno glavnog grada Vojvodine, odlično se vidi iz slučaja Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije (AOFI). Njeno zvanično sedište je u Užicu, ali tamo sedi samo jedan jedini zaposleni, dok svi ostali borave i rade u centru Beograda. Knjigovodstveno, poslovni prihodi ove agencije ulaze u bruto društveni proizvod Užica, ali se faktički slivaju u Beograd u kome zaposleni primaju i troše svoje plate.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije