KRIMINALNE ZASLUGE DIREKTORA KOLUBARE U POTAPANJU RUDARSKIH MAŠINA NA KOPOVIMA

 

Istraživanje našeg insajdera o kriminalnim radnjama rukovodstva "RB Kolubara", u vreme zastrašujućih poplava maja meseca ove godine, pokazuju između ostalog i to, da je direktor ovog energetskog giganta, Milorad Grčić, mogao na vreme da ukloni velike mašine-kopače sa polja Tamnava i Veliki Crljeni, ali je namerno čekao njihovo potapanje kako bi lokalni tajkun Vitomir Dimitrijević mogao da angažuje svoje mašine i zaradi ogroman novac na tome. Pre toga je, neverovatnom akcijom izmeštana reka Kolubare, zbog jedne interesne grupe, vođene pohlepom i suludom idejom da oko protočnog jezera na reci Kolubari izgradi Hipodrom i Golf teren, sa pratećim objektima. Zbog toga danas Republika Srbija uvozi struju i zadužuje se kod MMF kako bi tu struju plaćala. Ko može da zaustavi lazarevačke tajkune i njihovog "mecenu", Milorada Grčića? Koliko novca od pljačke "RB Kolubara" ide vladajućem režimu i vođi vladajuće stranke?

 

             Insajder-K 5

 

Kada je na teritoriji opštine Lazarevac, nedelju dana posle majskih poplava konačno došla struja, direktor Rudarskog basena Kolubara Milorad Grčić je bio viđen kako u kišnoj kabanici, nauljene kose, sedi u svojoj toploj kancelariji i priča o tome "kako su Srbi čudan narod, ali nisu kao Japanci disciplinovani da uzmu u supermarketu samo po jednu flašicu vode i jedan hleb po čoveku, tačno koliko im je potrebno da prežive, mirno stojeći u redu".

Ali, Grčić ne zna ili ne želi da zna da je, u septembru 2011. godine, pošto je jedan voz u Japanu iskočio iz šina, kojom prilikom je 35 putnika bilo povređeno, generalni direktor Hokaido železnice Naotoshi Nakajima, na tradicionalan, japanski način, digao ruku na sebe, pošto nije mogao da oprosti sebi što je voz njegove kompanije izleteo iz šina.

U januaru 2012. je i njegov zamenik Shinichi Sakamoto na isti način napustio ovaj svet u pokušaju da spase svoju čast. Pošto je Grčić čovek bez časti i morala, pa mu takvo nešto ne pada na pamet, opljačkanoj Srbiji i njenim građanima, jedina satisfakcija bi bila da se Grčić nađe na optuženičkoj klupi. Ali, njegov neposredni šef Aleksandar Vučić, ni to ne dozvoljava. Otišlo bi predaleko, a svi putevi vode ka njemu…

Grčićeva uloga u potapanju RB Kolubara vidi se i u tome što se, posle dolaska na funkciju direktora RB Kolubara, udružio sa starim tajkunima koji su pljačkali ovu izdašnu državnu firmu, i pridružio se njihovoj ideji da se pripremi gradnja Hipodromskog kompleksa kod protočnog jezera na reci Kolubari. Dokaz za to nalazi se u članku iz njegovih privatnih novina "Palež" (iz juna 2013. godine), pod naslovom "Novo u sportskom životu Lazarevca-Grčić doveo investitora za gradnju golf-terena!"

Pored originalne ideje generalnog direktora Nebojše Ćerana (DS), Branka Borića (DSS) bivšeg predsednika opštine Lazarevac i ostalih brojnih lazarevačkih tajkuna, da se na protočnom jezeru reke Kolubare uredi zemlja za izgradnju Hipodroma, hotela i kupleraja, Grčić je rešio da pravi i golf-terene.

U tekstu se između ostalog navodi: "…U Lazarevcu bi u najskorije vreme, a nakon definisanja međusobnih obaveza sa vrhom opštinske vlasti i Draganom Alimpijevićem (SPS), predsednikom opštine, trebalo da počne gradnja supermodernog golf-terena, koji bi se prostirao na preko 150 hektara.

Partner opštine u ovom projektu bi bio Dejan Dedijer, najpoznatiji srpski biznismen u Rusiji iz oblasti građevinarstva, čija je firma do sada u ovoj bratskoj zemlji izgradila preko dva miliona kvadrata poslovnog prostora. -Već 12.jula (2013) upriličićemo sastanak sa gospodinom Dedijerom kod gradonačelnika Alimpijevića i verujem da ćemo definisati sve detalje ovog velikog projekta- specijalno za ‘Palež’, kaže Milorad Grčić, generalni direktor RB Kolubara i predsednik SNS-a Obrenovac, koji i dovodi uglednog biznismena u Srbiju i Lazarevac.

U našoj državi inače postoji samo jedan golf-teren i to onaj na Adi. Ovim projektom, ne samo u sportsko-turističkom smislu, najviše bi profitirala opština Lazarevac, da o ukupnim finansijskim efektima, vezanim za golf kao najskuplji sport, ni ne govorim. Tako se još jednom potvrdilo da Milorad Grčić, ne samo da uspešno vodi RB Kolubara, već i za celu opštinu Lazarevac, baš kao i za Ub i Lajkovac, predstavlja ubedljivo najuspešnijeg biznis-menadžera.

Uskoro bi i sportski ribolovci Lazarevca, posebno društvo "Peštan" iz Velikih Crljena, trebali da dobiju vrhunsko sportsko-ribolovački revir ispred jezerske retenzije na Kolubari, pa do crpne stanice, mosta i brane nizvodno i to u ukupnoj dužini od dva kilometra.

Rudarski basen Kolubara će po svemu sudeći, zahvaljujući ponovo angažovanju direktora Grčića, uraditi određene radove na pripremi revira, čime će se steći uslovi i za najveća sportsko-ribolovačka takmičenja. inicijativa za pokretanje ovog projekta je stigla od Aleksandra Nikolića, predsednika Udruženja ribolovaca "Peštan", te sadašnjeg direktora termoelektrane (TEK) u Velikim Crljenima, Milanovića…".

U tekstu piše da je pomenuti Aleksandar Nikolić, sem što je predsednik udruženja ribolovaca, i odbornik u Skupštini opštine Lazarevac ispred SNS, te da je, takođe, i osnivač i predsednik svoje ekološke organizacije.

Sa svojom ekološkom organizacijom zajedno sa lažnim docentom dr Slobodanom Radosavljevićem i Đorđem Đuknićem i njihovim dvema ekološkim organizacijama ispumpava novac iz budžeta Opštine Lazarevac namenjen za ekologiju.

Ovde se javlja u funkciji predstavnika lokalne zajednice, koja je zainteresovana strana kada se nešto kapitalno gradi i kao mito za podršku u mesnoj zajednici Veliki Crljeni izgradnje Hipodromskog kompleksa i Golf terena, njegovo će ribolovačko udruženje dobiti napravljen ribolovački revir na reci Kolubari, što će iskoristiti da gostima budućeg odmarališta naplaćuje tu pecanje. Podsećamo da je pomenuti tekst izašao u "Paležu" tačno 11 meseci pre majskih poplava koje su zadesile kolubarske kopove.

Neodgovornim izmeštanjem reke Kolubare, vođeni pohlepom i suludom idejom da oko protočnog jezera na reci Kolubari tajkuni izgrade Hipodrom i Golf teren, sa pratećim objektima, danas Republika Srbija uvozi struju i zadužuje se kod MMF kako bi tu struju plaćala. Smanjene su penzije građanima Srbije koji su te penzije pošteno stekli, smanjene su plate radnicima Srbije koji te plate pošteno zarađuju, a sve zbog pohlepe lazarevačkih tajkuna na čije čelo je stao Milorad Grčić.

Kao odličnu masku za prljavi kapital kolubarskih tajkuna Grčić je predstavio da iza svega navodno stoji kapital nekakvog srpskog biznismena iz Rusije, Dejana Dedijera. Računao je: "Srbi vole Rusiju, a niko neće sumnjati čije su pare".

Navodna internacionalizacija celog projekta je dobra za zaštitu od bilo kakvog krivičnog gonjenja u budućnosti i eventualne nacionalizacije imovine. Koja to država pleni imovinu stranim investitorima? Nijedna.

Potom je Grčićev šef kabineta Goran Perišić (DSS/SNS) isplanirao, te u medijima najavio manifestaciju "Kolo mira u čast predaka" sa Udruženjem "Prela i posela" gde bi se 10.000 ljudi skupilo oko protočnog jezera na reci Kolubari u simboličnom kolu.

To je trebalo da posluži medijski, da se lansira lokacija protočnog jezera kao turistička atrakcija. Naravno, ta je ideja propala, jer posle poplava nije bilo moguće organizovati tu manifestaciju na toj lokaciji, nego su se posle pisanja medija o toj Perišićevoj zamisli, ipak okupili u centru grada da odglume tu manifestaciju u petnaest puta manjem obimu od zamišljenog.

Sve ide u prilog tome da se SNS udružio sa DSS, SPS, DS, NS i svim ostalim pljačkašima narodne imovine u RB Kolubara i Lazarevcu da premeštajući reku Kolubaru, ubace u legalne tokove preko 300 miliona evra opljačkanog novca, time što bi izgradili Hipodromski kompleks i Golf terene.

Jedini koji su izvukli korist iz poplave Rudarskog basena su upravo kolubarski tajkuni. Naime, u poplavljenom kopu "Tamnava zapadno polje" ostalo je zarobljeno oko 20 mašina pomoćne rudarske mehanizacije, u koju spadaju: buldožeri, cevopolagači, vigeri, utovarivačice, rovokopači, dizalice...

Na te mašine RB Kolubara ne može više da računa, pa se sada mašine iznajmljuju od izvesnog Vitomira Dimitrijevića-Vite Gusana, javnosti poznatog kao lika koji je novinarku RTV B92, Brankicu Stanković i celu naciju pokušao da ubedi da mašine mogu da rade 25 sati bez prestanka i bez stajanja za sipanje goriva ili odmor rukovaoca! U svakom zlu koje zadesi ovaj narod i ovu državu, kolubarski tajkuni izvuku za sebe nešto dobro.

Kada bi RB Kolubara iznajmljivala mašine samo za sopstvene potrebe na kopu, to ne bi bilo toliko strašno. Međutim, RB Kolubara plaća iznajmljivanje mašina od Vite Gusana i za potrebe mesnih zajednica opštine Lazarevac.

Navodno te mašine nasipaju puteve, čiste kanale itd. Poslovima angažovanja mašina van RB Kolubara, rukovodi Mile Ranković- Kljunko (SNS) iz Mirosaljaca koji u RB ima funkciju koordinator za saradnju sa lokalnom zajednicom.

Na to mesto je došao na vrlo nemoralan način, preko svoje supruge koja je sekretarica Branku Petroviću, pom.dir. za investicije RB. Takođe mu podršku pruža predsednik Sindikalne organizacije Kolubara (državni sindikat) Miodrag Ranković-Pici, koji mu je blizak rod.

Mile Ranković-Kljunko predlaže direktoru RB na osnovu dogovora sa mesnim zajednicama, gde navodno treba da se angažuje pomoćna rudarska mehanizacija i onda pošto RB nema na raspolaganju dovoljno svojih mašina, direktor RB zaključuje ugovore o iznajmljivanju mašina sa Vitom Gusanom.

Pare se kasnije dele između Vite Gusana, Mila Kljunka, Branka Petrovića i Grčića. Celokupna pomoćna rudarska mehanizacija angažovana na mestu ispumpavnja kopa "Tamnava zapadno polje" je u vlasništvu Vite Gusana.

Opšte je poznata činjenica da je Republički hidrometeorološki zavod Srbije (RHMZS) izdao tzv. "crveno upozorenje" o obimu padavina i mogućnosti poplava na teritoriji opštine Lazarevac, posebno u zoni prostiranja Površinskih kopova Kolubara, tačno sedam dana pre poplava.

Zato ostaje neshvatljivo zbog čega je pomoćna rudarska mehanizacija, koja je vrlo lako mogla biti izvučena iz površinskih kopova ostavljena da sačeka potop usred kopa. Ne želeći da osuđujemo unapred, hteli bismo samo odgovor na pitanje: zašto je pomoćna rudarska mehanizacija ostala u kopu?

Sedam dana je prilično dug period da se vrlo pokretna pomoćna mehanizacija izvuče iz kopa. Mogli su da probaju čak i transport ogromnih bagera na više kote za tih sedam dana, a da ne govorimo o buldožerima i sličnim mašinama, čija brzina je na primer za Caterpillar D9 oko 11,7 km/h kada ide unapred i 14,6 km/h kada ide u rikverc. Za pola sata su mogli da izvuku svu mehanizaciju, ali neka bude sat vremena.

A imali su sedam dana, što je 168 sati. Zašto nisu? Ne bismo voleli da mislimo da su mašine namerno ostavljene da čekaju potop usred kopa, međutim to se nameće kao jedini logičan odgovor. Uglavnom oko dvadeset mašina pomoćne rudarske mehanizacije je još uvek potopljeno, a mašine Vitomira Dimitrijevića-Vite Gusana već od potopa opslužuju celu RB Kolubaru i mesne zajednice u Lazarevcu o trošku RB Kolubare.

Da li je moguće da je Milorad Grčić naredio da se mašine ostave da sačekaju potop, kako bi Vita Gusan dobio posao da iznajmljuje svoje mašine RB Kolubari?

Čak i da ne potpiše ostavku zbog toga što je učestvovao sa tajkunima u izmeštanju reke Kolubare i izgradnji Golf terena i Hipodroma oko protočnog jezera, trebalo bi da potpiše ostavku zato što je ostavio da istrune na dnu mora mehanizacija koju je mogao da spase.

Kako pričaju radnici sa Tamnave zapad, rukovaoci pomoćne rudarske mehanizacije su došli dan pošto im je rečeno da ne ulaze u kop u pokušaju da isteraju svoje mašine iz kopa.

Neprijatno ih je iznenadilo što su rezervoari goriva bili istočeni i nije bilo moguće pokrenuti mašine. Cisternu za snadbevanje goriva, niko od pretpostavljenih nije hteo da dotera.

Od dvadeset rukovaoca, samo jedan čovek je otišao do privatne benzinske pumpe u Velikim Crljenima i za svoj novac natočio dva kanistera goriva (40 litara). Potom je otišao do svog buldožera i isterao ga iz kopa na vreme! Taj čovek zaslužuje orden, kao pravi Srbin patriota.

Trebalo je nositi 40 litara od benzinske pumpe do dna kopa i posle izvesti buldožer. Međutim, sve ovo dokazuje da je mehanizacija svesno i namerno ostavljena bez goriva od strane rukovodstva, kako bi bila uništena, da bi Vitomir Dimitrijević, zvani Vita Gusan, ušao sa svojom privatnom mehanizacijom "koja je sposobna da radi 25 sati dnevno bez prestanka".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REDOVNO ČERUPANJE KOLUBARE I TENT, PO ONOJ NARODNOJ – JA TEBI VOJVODO TI MENI SERDARE !!!

 

Ozbiljan sukob koji plamti u vrhu Srpske napredne stranke (SNS) mogao bi da dovede do ubrzanog raspada ove političke partije, koja je od svog nastanka istovremeno i nestajala, što je fenomen koji još nije viden od uvođenja višestranačja u Srbiji. Ma koliko to izgledalo u ovom trenutku, ni raspisivanje novih, vanrednih izbora, nije daleko! Sukobi unutar naprednjaka, nisu samo lokalnog karaktera, ali su tamo najvidljiviji. Predsednik stranke Aleksandar Vučić verovatno neće uspeti da ih narednih meseci stavi pod kontrolu, jer je u pitanju pravi rat.

 

                Vuk Stanić

 

Naime, SNS je duboko podeljena na pet različitih struja. Prva podela u SNS desila se nakon pobede Tomislava Nikolića, na predsednickim izborima kada je Vučić započeo njegovu politicku i medijsku marginalizaciju.

Istražujući stalne sukobe u mesnim odborima SNS, istraživački tim redakcije posebno se bavio stanjem u Lazarevcu (Kolubari) i Obrenovcu, jer su u pitanju najosetljivije tačke za svaku vlast koja se pojavila u Srbiji posle 5. oktobra. Jedan od razloga žestokih sukoba u stranci, svakako je i poguban uticaj jednog od ključnih finansijera stranke, zašticenog svedoka, Ljubiše Buhe Čumeta.

Medu dobro obaveštenim ljudima u političkim strankama i medijima, već godinama kružili detalji o sukobu Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, koji datira još iz vremena dok su bili radikali (SRS).

Njihov sukob u SRS navodno je dodatno potpirivao lider te stranke Vojislav Šešelj, ali je Vučić u nekoliko navrata, vrlo neubedljivo pokušao da demantuje ovakve tvrdnje. Kada se na poslednjoj slavi Srpske napredne stranke nisu pojavili predsednik Srbije Tomislav Nikolić i njegov sin Radomir, takode funkcioner SNS, sukob izmedu Vučića i Nikolića bio je više nego očigledan. Bojkot ovog dogadaja od strane Nikolića, ustvari je poruka upućena Vučiću.

I potpredsednica Vlade Srbije i ministarka gradevinarstva saobraćaja i infrastrukture, Zorana Mihajlovic, već duže vremena je u sukobu sa najmoćnijim covekom SNS, Nikolom Petrovićem, generalnim direktorom Elektromreže Srbije. Petrovićeva moć je danas već javna stvar.

Ministarka Mihajlović je ozbiljno zaratila i sa delom stranke koji finansira Ljubiša Buha Čume, a predvodi Milorad Grčić, direktor Kolubare, kada je najavila da će Buhi porušiti sve nelegalno podignute objekte.

Pored sukoba sa Buhom i Petrovićevom frakcijom u stranci, Mihajloviceva je tražila od Vučića da smeni i njemu dragog Nebojšu Stefanovića sa mesta ministra unutrašnjih poslova.

Ovim hrabrim potezom, postala je peta frakcija SNS-a, a koja je zaratila sa svim ostalima istovremeno. Hrabro (mnogi kažu i nepromišljeno) je zauzela stav da ljudi koji su završavali dopisne škole, prepisivali doktorate ne treba da budu na odgovornim funkcijama.

–Ja sam se dobro pomučila za svoju diplomu – negodovala je Mihajlovićeva posle svade sa Vučićem, kada su njeni zahtevi za Stefanovićevom smenom odbijeni.

Iz ovog sukoba Stefanović je izašao kao pobednik, ali, ovaj dogadaj je duboko sukobio Mihajlovicevu i Stefanovica pa oni više i ne komuniciraju medu sobom ni službeno.

Zbog (ranije) bliskosti sa Vučićem, Zorana Mihajlović nema dobar odnos ni sa Tomislavom Nikolićem, koji se za sada izvukao od Vučićevog svilenog gajtana.

Ni tu nije kraj svim sukobima u koje se Mihajlovićeva upustila. Čeprkala je po poslovima raznih kriminalaca, koji su ranije delovali u njenom resoru. Otkrila je nepravilnosti i malverzacije sa dozvolama za transport koje su radili ljudi Velimira Ilića i on sam. Mnogo ranije, otvoreno se sukobila i sa Dušanom Bajatovićem i Milutinom Mrkonjićem iz SPS-a.

Ipak, ma koliko moćno delovala žena koju je Vučić svojevremeno opisao kao "buldožer" koji je neophodan Vladi Srbije, da rašcisti oblast gradevine, njena je pozicija nedavno oslabljena kada su stranačke kolege pokrenule izbacivanje njoj bliskog Saše Mirkovića iz SNS-a. Izvor svih ovih konflikta treba potražiti u njenoj politici "zaokreta" prema ruskim energentima, jer je na delu pokazala da je prihvatila realnost.

 

      Zbog Buhe, podela i potpuni raspad

 

Izvor iz obrenovačke opštine koji nam je pomogao da sklopimo sliku sukoba unutar SNS-a, tvrdi i da su lazarevacki i obrenovački odbori, kao i mesta direktora TENT-a i Kolubare ključne tačke oko kojih će ljudi Ljubiše Buhe i Petrovića voditi rat narednih meseci.

On takode tvrdi da je samo delimično tačna informacija da je jedan od poznatih Surčinaca, Milan Narandžic Limun, posredovao da Milorad Grčić, danas direktor Rudarskog Basena Kolubara (RB Kolubara) dobije diplomu na privatnom fakultetu Ljubiše Buhe Cumeta.

Informacuju je, kaže on, preko svojih ljudi u javnost poslao Branko Milojevic, bivši policajac, danas Grčićeva desna ruka u Kolubari. Nas izvor dalje kaže da su se Nerandžic i Grčić poznavali još u vreme dok je drugi držao pečenjaru pored zgrade obrenovačke opštine.

Istina je i da se njih dvojica i danas redovno vidaju. Istina je i da Nerandžić ima zajedničke poslove sa Buhom, ali posredovanje vezano za Grčićevo visoko obrazovanje obavio je Dejan Dimitrijević vlasnik firme "Putarac".

Investicija u kadrove koji se kasnije postavljaju na odgovorna mesta javnih preduzeća, svodi se na to da oni po imenovanju na funkciju odmah počnu da nameštaju poslove firmama bliskim sa onima koji su im pomogli da sednu na te funkcije.

U jednom trenutku delovalo je da je monopol onih firmi koje kupuju ugalj u Kolubari razbijen. Objavljena je i vest da je uhapšen i vlasnik firme "Deviks", Vitomir Dimitrijevic, ispostavilo se da njegovo hapšenje nije sprecilo da firme njemu bliske uđu na mesto na kome je ranije bio "Deviks". Tako su firme fiktivno promenjene, ali posao završavaju isti ljudi.

Upravo tu je i poenta, u imenovanju direktora na mesto javnih preduzeca TENT i Kolubara. Onaj ko ima svog direktora ima i poslove u toj firmi. Kako su TENT i Kolubara firme iz oblasti energetike, Nikola Petrović smatra da na celu tih firmi treba da budu njegovi ljudi.

Sa druge strane, u Kolubari mesto direktora čvrsto drži naprednjak Milorad Grčić, koji je u poslovnim "kombinacijama" sa Ljubišom Buhom. Iako deluje da Buhini ljudi čvrsto drže Kolubaru pod kontrolom i tu je došlo do podela.

Čulo se u Kolubari i da su se Milorad Grčić i Branko Milojević (šef unutrašnje kontrole u Kolubari, "diplomirani oficir policije") sukobili se oko jedne lepotice u upravnom odboru. Ovo je Milojevića toliko razljutilo da je koristio sve veze koje je imao da potpomogne Grčićevu smenu u mesnom odboru SNS u Obrenovcu. Potom je lokalnim medijima neuspešno plasirana informacija da je Milojević, svoju suprugu zaposlio u Elektrodistribuciji Šabac, kako bi je što rede vidao.

 

      Ugovor sa "Macolom"

 

Naravno, sukobi unutar SNS odbora u Obrenovcu i Lazarevcu nisu doveli do prekida sumnjivih poslova u TENT-u i Kolubari. Naime, u Kolubari je ponovo uvedena kupovina uglja preko takozvanih "zaključnica". Ovakav način kupovine je ranije ukinut, jer se smatralo da proces prodaje čini netransparentnim i da ostavlja mnogo mogućnosti za korupciju.

Sa druge strane, predsednik opštine Lazarevac, Dragan Alimpijevic, član SPS-a, koji se inicijalno nije slagao sa Grčićem, sada je sa njim našao zajednički jezik. Uspeo je da ubaci nekoliko njemu bliskih firmi u posao sa Kolubarom. Dobri odnosi sa predsednikom opštine Lazarevac su jako bitni i za Milorada Grcica, jer je to opština na čijoj se teritoriji nalazi i sedište Kolubare.

U samom Lazarevcu, narod je nezadovoljan nacinom na koji Alimpijevic i njegova družina vode opštinu, pa su aktivisti Srpske napredne stranke, pokretali pitanje zašto Alimpijevic, sa davno napunjenih 65 godina starosti, vec jednom ne ode u penziju. Za Aleksandra Vucica je pripremana dokumentacija o tome da je Alimpijevic, zajedno sa bivšim predsednikom opštine Lazarevac, Brankom Boricem, ranije ucestvovao u kupovini polovnog klizališta, koje je placeno daleko više nego što mu je stvarna cena.

Opština je tom prilikom finansijski oštecena, ali je finansijsko stanje Alimpijevica i Borica iz godine u godinu sve bolje. U dokumentaciji koja je spremana kao pritužba na Alimpijevica, navodi se i da je on prezadužio komunalno preduzece koje je ranije vodio.

Zadužio ga je navodno toliko tako da radnici sad ne mogu redovno da primaju plate. Umesto da pomogne naprednjake iz Lazarevca da smene Alimpijevica, Grcic je sa njim uspostavio zajednicki jezik.

Primer koliko se saradnja Grcica sa lokalnom vlašcu popravila je slucaj preseljenja groblja: opštinska vlast u Lazarevcu, odnosno Alimpijevic, optužena je da je ukljucena u uzimanje provizija od privatnog kamenoresca Bore Matijaševica za preseljenje groblja iz sela Vreoci. Inace, preseljenja groblja i stanovništva u opštini Lazarevac su normalna stvar koja se obavlja zbog konstantne eksploatacije uglja.

Nakon što je Matijaševićevo ime spomenuto u kontekstu uzimanja visoke provizije, on je sklonjen iz posla, a angažovana je druga privatna firma iz Beograda. Ova firma je dala nisku cenu za taj posao i verovatno lepu proviziju lokalnim političarima, ali je zato loše radila.

To potvrduje i činjenica da je više skupih spomenika – nadgrobnih ploča, slomljeno već tokom transporta! Zbog svega ovoga, Dragan Alimpijević konstantno kritikovan u lokalnim novinama "Palež", koje finansira RB Kolubara, odnosno Grčićeva "administracija". Kako je sa Grčićem uspostavio dobre odnose, ovaj mu je otvorio i vrata da može finansijski da pomogne "Palež", posle čega su kritike prestale.

U papirima dostavljenim našoj redakciji ovo je objašnjeno narodnim jezikom: "…Milorad Grčić je Draganu Alimpijeviću omogućio da plati donaciju od 736.000 dinara listu "Palež", a vlasnik "Paleža" je prestao da ga kritikuje. Umesto kritika usledilo je veličanje lika i dela, Alimpijevića i Grčića". Ovo tvrde i lazarevački naprednjaci.

Dok se oni žale "centrali" Srpske napredne stranke, na terenu je Grčić uspeo da preko Alimpijevića ostvari uticaj u svim organima opštine Lazarevac. Sve ovo su kao veliku nepravdu shvatili lokalni lideri SNS, Stević i Jeftić koji su iskoristili dobre odnose sa Nebojšom Stefanovićem ministrom policije i pomogli da ovaj izgubi sve funkcije u lokalnom odboru SNS u Obrenovcu.

Stević i Jeftić očekivali su i da Grčić bude smenjen sa mesta direktora Kolubare, ali se to na njihovu žalost nije dogodilo. Grčić im nije ostao dužan, pa su po njegovoj direktivi i njih dvojicu ocrnili u lokalnom listu "Palež". Sve ovo bi bilo smešno kada bi stanovnici opštine Lazarevac u kojoj se vadi ruda vredna milijarde evra živeli pristojno.

Na žalost u Lazarevcu, ali i u Obrenovcu u kome se u TENT-u proizvodi struja za pola Srbije, prosečni građani žive prilično bedno. Istovremeno tamošnja vlast niže jednu za drugom promašenu investiciju. Jedan od primera kako je novac neracionalno potrošen je izgradnja nove osnovne škole i sportske hale u mesnoj zajednici Baroševac.

Baroševac je dobio prelepu veliku školu i halu, nažalost u toj mesnoj zajednici nema dovoljno daka da se popuni kapacitet takve škole i hale, jer je bela kuga smanjila broj dece u toj mesnoj zajednici.

Ovaj podatak bio je poznat i pre gradnje ovih objekata. Da su opštinske vlasti ovaj novac iskoristile za iseljene zaseoka Zeoke u Vreocima oslobodila bi se zemlja za eksploataciju rude.

Eksploatacijom bi se došlo do još novca pa bi praktično drugačijim rasporedom ulaganja bilo moguće izgraditi i školu i preseliti Zeoke. Zeoke su mogle da budu preseljene u blizinu nove škole, pa objekat ne bi zvrjao toliko prazan, mada ni u Zeokama nema dovoljno dece da se takvi kapaciteti popune…

 

      Grčić zloupotrebio položaj

 

Generalni direktor, Rudarskog basena Kolubara (Kolubara), Milorad Grcic zloupotrebio je položaj i sklopio protiv zakonit ugovor sa firmom "Sekuriton d.o.o." iz Beograda, vredan dvadeset sedam miliona odnosno 27.353.765,18 dinara.

Ovim ugovorom Grčić, je "Sekuritonu" pribavio veliku materijalnu korist, i mogućnost da mimo tendera Kolubari prodaju protivpožarnu opremu! Oprema ne funkcioniše kako bi trebalo, utvrdile su stručne komisije Kolubare.

Najbolji primer koliko je posao protivpožarne zaštite u Kolubari loše izveden govori primer nesreće u kojoj je živ izgoreo rudar Milan Sika. Posao sa Sekuritonom je protiv zakonit i započeo ga je Grčićev prethodnik, Nebojša Ćeran.

Sa firmom "Sekuriton" u vreme Ćeranovog direktorovanja, sklopljen je ugovor o izvodenju radova u oblasti protiv požarne zaštite. Kada su poceli sa izvodenjem radova, firma "Sekuriton" je ugradivala i protiv požarnu opremu, a to nije bilo ugovoreno, niti je bilo predmet javne nabavke.

Jasno je da je na taj način Sekuriton bio u mogućnosti da jeftiniju ponudu od drugih ponudača za radove. Manjak novca od izvedenih radova "Sekuriton" je mogao da nadoknadi ekstraprofitom od protiv požarne opreme koju prodaje Kolubari.

Vrednost te opreme je preko dvadeset miliona i ona daleko prevazilazi komercijalnu vrednost radova. Drugi ponudači nisu ni očekivali da će moćči da se zaradi na prodaji opreme, već su mogli da daju samo komercijalne cene za radove koji su bili zvaničan predmet nabavke. Ipak, kada je u stručnom mišljenju Ćeranu saopšteno da tako nešto nije po zakonu, on je polako prestao da potpisuje finansijske dokumente vezane za opremu i poslove sa "Sekuritonom".

Na terenu su se pojavile i druge komplikacije jer je deo opreme plaćen pre ugradnje i izvedenih radova, odmah po isporuci. Radovi nisu adekvatno vodeni u građevinskoj knjizi, a ni predračuni potrebnog materijala za ugradnju nisu odgovarali stvarnim potrebama ustanovljenim u toku izvodenja radova. Ipak, 2014. godine, već Grčićevom mandatu, "Sekuriton" je počeo da ucenjuje "Kolubaru" i da traži da plate svu opremu i sve izvedene radove.

Ljudi iz "Sekuritona" naveli su u zahtevali da im se plate "ne ugovoreni radovi" i pretili da u protivnom nikada neće potpisati tehnički prijem objekata. Tim povodom stručnjak za komercijalne poslove Kolubare, Igor Smiljković, napisao je: "…Izvodač traži da mu se plate izvedeni, a ne ugovoreni radovi, on je naveo i da je Izvodac svestan da ugovora nema, ali da se pozivaju na knjigu izvedenih radova. Komercijala ne može retrokativno da zaključuje ugovore. Na sastanku smo konstatovali da je jedini način za rešenje navedenog problema vansudsko poravnanje…".

Ovaj dokument je poslat Grčiću zajedno sa dopisom koji su potpisali diplomirani inženjer Nikola Mitrović i rukovodilac centra za unutrašnju kontrolu odbranu i bezbednost Branko Milojević, po zanimanju diplomirani oficir policije. Milojević i Mitrović su u dopisu naveli da je dokazano da u nekoliko slučajeva "Sekuriton" uopšte nije ugradio opremu koja se navodi u Gradevinskim knjigama.

-U devet pozicija bilo je i viškova i manjkova, zaključili su inženjer i bivši policajac i 08.7.2014. pismeno upozorili Grčića. Znajući za sve ovo, kao i da nije po zakonu da se naknadno sklapa ugovor o izvedenim, a ne ugovorenim poslovima Grčić je ipak 25.08.2014. sa "Sekuritonom" sklopio ugovor pod naslovom "Ugovor o izvodenju dodatnih radova", koji je u ime ove privatne firme potpisao direktor Rade Mandić. Osim Mandića i firme Sekuriton, ugovorom su obuhvaćene i firme "S & R Magma" i "AR Gradnja" iz Beograda koje su zastupali Ratomir Bogetić odnosno Predrag Radonjić.

Povodom ovog posla policijskoj upravi dostavljen je dopis sa pratećom dokumentacijom u kome se navodi, da je Javna nabavka br.P/-2BN, a koja je pokrenuta kao nabavka radova suprotno ugovoru i raspisanom tenderu ustvari bila isporuka opreme i ugradnja opreme, da je vrednost opreme i ugradnja iste daleko prevazišla samu vrednost ugovorenih radova.

Zbog svega navednog, firmi "Sekuriton" je omogućen povoljniji položaj u odnosu na druge ponuđače, što povlači krivičnu odgovornost ljudi koji su omogućili da ovakav posao bude realizovan. Ističe se da su krivi generalni direktor Milorad Grčić i njegov prethodnik Nebojša Ćeran. Prvi jer nije raspisao nabavku u skladu sa potrebama, drugi jer je pristao da plati ne ugovorene radove.

U dokumentaciji koja je dostavljena Redakciji, navodi se i da fakturisani radovi čak nemaju ni podlogu u građevinskoj knjizi, dok su dodatni radovi koje je investitor naplatio izvedeni pre donošenja odluke o sprovodenju pregovarškog postupka, što je suprotno Zakonu.

Pored navedenog dokazano je i da su dodatni radovi izvodeni bez validne projektno tehničke dokumentacije. Navodi se i da funkcionalnost sistema koja je obaveza izvodača (firma "Sekuriton") po osnovnom ugovoru nije dokazana i da je nije moguće dokazati iz razloga što optički sistem za ranu detekciju inicijalnih požara ne može da funkcioniše automatski zbog znatno veće zaprašenosti u pogonu od nivoa koji je dat u podlogama za izračunavanje požarne opasnosti pri izradi projekta zaštite od požara Sušare. Takode, tu je i visoka zaprašenost pogona Sušare, je takva jer sistem otprašivanja nikada nije pokazao svoju funkciju.

To je inače i predmet slučaja "Finpneumatik" koji još nije okončan već je predmet Odeljenja za privredni kriminal policijske uprave Beograd i višeg javnog tužilaštva. Funkcionalnost ugradenog sistema "Drencer" nije moguće dokazati bez rezervoara od 500 kubika čiste vode prema projektu i odgovarajuće pumpne stanice, sposobne da tako veliku količinu vode izbaci na svaku kotu pogona u kratkom vremensko periodu…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

„BULGARTABAK“ : TRŽIŠTA NA BALKANU ZAHVALNA ZA DISTRIBUCIJU ŠVERCOVANIH CIGARETA

 

Nekada najveća državna bugarska duvanska industrija, "Bulgartabak", kao balkanski gigant, postala je meta regionalne duvanske mafije. Pre, za vreme i nakon privatizacije, "Bulgartabak" je bio na meti američkog "Filip Morisa".

Kad su amerikanci uvideli da neće dobiti "Bulgartabak" za male pare, krenuli su u rat protiv ove bugarske kompanije koju su u međuvremenu kupili Rusi. "Filip Moris" sve čini da satre "Bulgartabak", pa koristi i balkansku duvansku mafiju za falsifikovanje brendova i šverc lažnih cigareta koje nose ime bugarskog proizvođača. U tome im pomaže i jedan član bugarskog parlamenta, Dilian Peevski, koji je jedan od ključnih ljudi duvanske mafije u ovoj zemlji.

 

                 M. Hadžić

 

Bugarska duvanska industrija, "Bulgartabak", bila je, kao i sva slična stara socijalistička preduzeća na Istoku posle pada komunizma, na udaru kriminalnih klanova, korumpiranih političkih oligarhija i najvećih monopolskih kompanija u svetu, kao što su "Filip Moris" i "Britiš tobako". "Filip Moris" je hteo da kupi bugarski "Bulgartabak" još 2011. godine, što je izazvalo proteste duvanskih radnika u Sofiji.

Prethodno je Ričard Morgan, direktor "Filip Morisa" za Bugarsku i Rumuniju, procenio da će im "Bulgartabak" biti glavni konkurent u narednim godinama i da "nešto hitno mora da se uradi". Umesto da ulažu u kupovinu, gospoda iz "Filip Morisa", setila su se nečega mnogo jednostavnijeg i jeftinijeg. Zvanično, "Filip Moris" je preko bugarskih medija razglasio "da je odustao od kupovine".

Ubrzo je na scenu stupila austrijska firma "BT invest GmbH", u većinskom vlasništvu ofšor kompanije ruske VTB banke, sa idejom da preuzme 79,83 odsto "Bulgartabaka" za 100,1 milion evra.

Američka kompanija je odmah finansirala protest 500 radnika "Bulgartabaka", kako bi sprečili Ruse da uđu u pregovore, ali je sve prošlo bledo i nezapaženo. Čak je i šef Nacionalne agencije za privatizaciju Bugarske, Emil Karanikolov pokušao da "reklamira" američki "Filip Moris", japanski "Džepen tobako internešenel" i korejanska korporacija KTG, kao glavne potencijalne kupce, dajućim im, mimo zakona, prednost. Ali, ni to nije imalo efekta.

"Filip Moris" je još mnogo ranije, sa velikom lakoćom došao u posed Duvanske industrije u Nišu, nakon poznate, veleizdajničke ponude koju su ovoj američkoj kompaniji omogućili tadašnji srpski ministri, Aleksandar Vlahović i Božidar Đelić.

Kupovina "Bulgartabaka" bila im je preveliko ulaganje, jer su planirali da se od ove državne kompanije okoriste na drugi način, i to tako što su imali "strategiju" da iscrpljuju sve druge ponuđače i navode radnike na proteste prilikom svakog pokušaja privatizacije od strane konkurentskih kompanija. Posebno onih iz Ruske federacije.

Ipak, ne videći drugi izlaz, u oktobru mesecu 2011. godine, Bugarska je prodala svoju monopolističku firmu za proizvodnju duvana "Bulgartabak", posle pet neuspešnih pokušaja u proteklih trinaest godina. Transakcija je opet, uz podršku iz "Filip Morisa", bila propraćena protestima zaposlenih.

Prema ugovoru vrednom 100 miliona evra, koji je potpisan 13. septembra između Agencije za kontrolu privatizacije i post-privatizacije i predstavnika austrijske firme BT Invest, 80 odsto akcija "Bulgartabaka" je planirano da ide kupcu, koji je u vlasništvu kompanije VTB Kapital, investicionom krilu ruske državne VTB Banke.

Tadašnji generalni direktor VTB Kapitala Atanas Bostandžijev rekao je da ruski kupac planira da uloži oko milion evra u bugarsku kompaniju u prvoj godini poslovanja, a da će narednih godina biti investirano još pet miliona, te da je strategija VTB Kapitala predviđa dalje širenje poslovanja i ulazak na nova tržišta, uključujući i centralnu i istočnu Evropu.

Ugovor sa Rusima ima više klauzula ubačenih na insistiranje sindikata radnika u tri fabrike "Bulgartabak"-a u Sofiji, Blagoevgradu i Plevenu. Te klauzule garantuju da novi vlasnik neće promeniti glavne delatnosti kompanije u narednih deset godina i da neće dozvoliti njenu likvidaciju ili nelikvidnost.

Ruski kupac je prihvatio sve, čak i to da neće smanjivati svoj udeo u kompaniji u narednih pet godina i da mu neće biti dozvoljeno da vrši bilo kakve strukturne promene ili transformacije unutar grupe! Takođe, spremno su potpisali i da će kupovati pet hiljada tona bugarskog duvana godišnje! Jedan od najznačajnijih uslova koji su Rusi takođe potpisali sa "Bulgartabakom", bio je i održavanje nivoa zaposlenih u "Bulgartabaku" i njegovim filijalama na nivou iz 2010. godine.

Upoređujući način na koji je "Filip Moris" ušetao u Duvansku industriju Niš, zahvaljujući korumpiranim srspkim ministrima, Vlahoviću i Đeliću, "Bulgartabak" je sa ruskim kupcem samo dobio priliku da napreduje.

Ali, "Filip Moris" ne miruje, nego "potpaljuje" radnike "Bulgartabaka" koji opet protestuju, tvrdeći neosnovano da je konkurs za prodaju bio namešten u korist BT Investa. Ipak, ni taj pokušaj diskreditacije nije uspeo.

Igre "Filipa Morisa" oko "Bulgartabak"-a ovim nisu završene. Na svetskom tržištu rezanog duvana, "Filip Moris" sve čini da osujeti svoju konkurenciju, tako i "Bulgartabak".

Uprkos svemu, "Bulgartabak" širi poslovanje. Tako je ova kompanija, prošle godine u junu mesecu, kupila i posrnulu banjalučku Duvansku industriju. Izvršni direktor ove duvanske kompanije, Vencislav Čolakov, potpisao je sa vladom Republike Srpske najpre Memorandum o razumevanju, a onda i ugovore sa preuzimanjem obaveza.

Od tog momenta, otvorila su se i vrata za nove poslove balkanskih švercera duvana…Naime, ubrzo nakon preuzimanja Fabrike duvana u Banjaluci, "Bulgartabak" upada u zamku distributera, a dobija i "krtice" unutar same kompanije, koje otvaraju takozvano "crno tržište" duvana i organizuju prodaju cigareta bez akciza (markica).

Distributeri "Bulgartabaka" u balkanskim zemljama, počeli su da prodaju i dobro poznati bugarski brend "Eva", ali falsifikovani! Banjaluka kao i cela Bosna i Hercegovina, poslužili su kao odličan teren da i drugi švercovani duvanski proizvodi iz "Bulgartabaka" dolaze u distributivne mreže.

Odlična prodaja slim (ultratankih) cigareta "Eva", bio je razlog da ih duvanska mafija "prepozna" kao izvor zarade. U svim postojećim prodajnim mrežama "Bulgartabaka" ("Gledis 2006" iz Drača, "Interevropa logistik usluge" iz Zadra, "Feniks sekjuriti" iz Tetova, "Trokadero" iz Prištine "Real" iz Pogradeca i "Balkan monark" iz Tirane), pojavile su se falsifikovane cigarete marke "Eva".

Postavilo se i pitanje: za koga rade te distribucije? Po svemu sudeći, rat koji "Filip Moris" vodi protiv ruske kompanije koja je kupila "Bulgartabak", i dalje traje. U tom ratu, amerikanci se koriste i duvanskom mafijom i distributerima "iz lojalnih zemalja" poput Albanije, Hrvatske i nadridržave Kosovo.

Dobro pozicioniran u bugarskom društvu, ali korumpiran, iza svih poslova "na crno", koji se na štetu "Bulgartabaka" odvijaju, stoji bugarski advokat, narodni poslanik i tajkun, Dilian Peevski, sin Irene Krasateve, vlasnice najvećeg bugarskog izdavačkog i štamparskog preduzeća, kao i lanca distributivnih mreža.

Sredinom juna ove, 2014. godine, tri osobe su uhapšeni zbog umešanosti u pokušaj navodnog ubistva Peevskog, ali su na kraju pušteni zbog nedostatka dokaza. Diplomatski izvori iz Sofije, u pojedinim zapadnim medijima izneli su mogućnost da je Peevski oteo deo profita duvanskoj mafiji, koji mu nije pripadao, pa je skovana zavera protiv njega.

Dva bugarska poslanika tvrde da je Peevski "morbidan ludak", spreman da inscenira takve stvari, ali i da je bogatstvo stekao kriminalom u koji je dospeo zajedno sa svojom majkom, od koje je i naučio "zanat" pljačke, falsifikovanja i prodaje akcizne robe putem distributivne mreže.

Sa druge strane, nisu nepoznati ni koruptivni poslovi koje je Peevski radio za američke i evropske kompanije, među kojima je i "Filip Moris". Zaključke iz toga nije teško izvesti.

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EVROPSKI „UPRAVLJAČ“ SRBIJOM U MISIJI POTPUNOG RUŠENJA NAŠE DRŽAVE UZ POMOĆ NJEGOVOG GLAVNOG PIONA

 

Samo šest meseci posle dolaska Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke na vlast, na mesto šefa misije EU u Srbiji postavljen je bivši britanski ambasador u Srbiji, Majkl Devenport. Od tog trenutka, Vučić je njegov odani potrčko, a Srbija njegova kolonija. Devenport je danas jedini pravi vladar porobljene Srbije. Pod njegovom komandom funkcioniše kriminalna vladavina Vučićevog režima koji je spreman na sve samo da što duže ostane na vlasti. Dokle god to bude trebalo njegovim američko-britanskim "prijateljima".

 

                  major Goran Mitrović

 

Zahvaljujući zaštiti koju privremeno uživa od Devenporta, ni on ni njegova kriminalna družina neće biti kažnjeni za diverzije koje čine protiv Srbije. Ali, ni ta zaštita neće trajati zauvek. Poplave dođu i prođu, a narod pamti.

Prema zvaničnom saopštenju, u nezapamćenim poplavama u Srbiji udavilo se 25 ljudi, a njih 26 je umrlo "prirodnom smrću"! Za Vučićeve "statističare", "prirodnu smrt" su doživeli oni koje je u Obrenovcu ubila struja, usled naglog ulaska vode u štekere i kućne uređaje, jer se mafija na čelu sa predsednikom opštine Miroslavom Čučkovićem nije setila da na vreme isključi trafo stanice.

I ovaj podatak govori o ciničnom, neljudskom i banditskom odnosu sadašnjih vlastodržaca prema građanima i njihovim životima. Takođe, tu je i slučaj akumulacione brane "Rovni" kod Valjeva, iz koje .se nebrigom odgovornih, sručilo više od tri miliona kubika vode u reku Kolubaru, koja je kritičnog dana bila već opterećena vodom sa dvanaest pritoka.

Punih šest sati je zastrašujuća bujica iz ove brane putovala do Obrenovca, pa je lokalna vlast imala dovoljno vremena da pozove narod na evakuaciju. To se nije desilo jer je Miroslav Čučković sa svojim rođenim bratom (koji je zaposlen kao njegov pomoćnik!) i pripadajućom "bratijom", šenlučio do zore u kafani tvrdeći da je "sve pod kontrolom".

Da bi bilo jasnije zbog čega Miroslav Čučković neće odgovarati za svoje kriminalno ponašanje u vanrednoj situaciji, treba podsetiti da je on najbliskiji čovek Mlađana Dinkića, jedan od retkih "preživelih" na političkoj sceni iz stranke Ujedinjeni regioni Srbije, nakon ovogodišnjih izbora.

S obzirom da je u pitanju Dinkićev miljenik, jasno je da mora biti i Vučićev miljenik. Ali, Čučković je, ustvari, samo sinonim ukupnih odnosa u mafijaškoj sprezi višeglavih političkih hobotnica, koje već decenijama drže Srbiju u ekonomskom i svakom drugom ropstvu.

Družina koja je opljačkala ovu državu za 51 milijardu dolara, ima svoja nepisana pravila: uzajamno se pomažu, kriju među sobom sve mafijaške tajne i imaju obavezu da zaštite jedni druge kad javnost povremeno krene u obračun sa njima. Umetnost masovnih prevara, njihovo je glavno oružje.

Pre nešto više od dve godine, Aleksandar Vučić je donosio zatvorsko odelo u Skupštinu Srbije, kako bi pokazao Mlađanu Dinkiću šta ga čeka kad on dođe na vlast. Danas je Mlađan Dinkić (kao i svi njegovi Čučkovići), zaštićen kao beli medved baš od strane Aleksandra Vučića. Dinkić više nije ministar, ali je postao Vučićev čovek za saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Vučić ga pravda pa kaže: "…Pošteno je da on, kao čovek koji je i započeo ovaj posao sa Arapima, bude do kraja uključen u sve planirane projekte!". Još poštenije bi bilo da odgovara za biblijsku pljačku Srbije, ali, to se očito neće desiti za Vučićevog mandata. Jer, otete državne milijarde nisu problem koji zastareva.

 

     Samo prati tokove novca

 

Da li je ovakav ishod poplava u Srbiji, zapravo deo scenarija koji je Vučiću bio neophodan da preživi sigurni bankrot u koji je gurnuo Srbiju za dve godine koliko njome samostalno upravlja, što kao prvi potpredsednik, što kao predsednik vlade? Da li je srpska vlast svesno pomogla da (ne)prirodna katastrofa bude znatno veća, kako bi iz nastalog haosa izašla kao pobednik i pravednik?

Jedan analitičar mlađe generacije, poslao je redakciji svoja razmišljanja na ovu temu. Autor u svom razmatranju postavlja niz logičnih pitanja i otvara prostor za ozbiljno utemeljenu sumnju u kriminalne namere Vučićevog režima:

"…Razmislite o sledećem mogućem toku događaja. Biće vam jasnije zašto nije oglašena uzbuna, iako su dobro znali da dolazi potop. Just follow the money (samo prati tokove novca). Kažete da ste jedini? E, pa izvolte. Moje ime ne spominjite, ovo je moje razmišljanje. Dokaze nađite, ako hoćete, vi sami.

Scenario: Zemlja Srbija je bila pred bankrotstvom. Nije postojao način, osim kreditima u milijardama koje više niko neće da nam da, da se sunovrat zaustavi. RHMZ najavljuje Katastrofalne poplave. Naočigled se ne događa ništa. Katastrofa se događa, koja je mogla biti izbegnuta, ma šta sada pričali, bar u velikoj meri. Šteta verovatno prevazilazi milijardu evra, i samim time magičnu cifru od 0.64 BDP.

Prelaženjem te cifre događaju se sledeće stvari: Srbija ima pravo na sredstva iz Fonda solidarnosti EU, potencijalno i do milijardu Evra Srbija ima pravo da već primljene kredite, kreditne linije i sredstva svetske banke i EU banke za razvoj preusmeri za sanaciju i oporavak.

Srbija ima pravo na suspenziju dugovanja i može da traži odlaganje svih kredita i dugovanja bez znatnih kamatnih posledica. Vlada ne mora da uradi ništa što su obećali za vreme izbora, i niko im neće uzeti za zlo, jer obnavlja uništenu zemlju.

Ima još, ali mislim da vam je jasno šta hoću da kažem. Ako je ovo meni palo na pamet, palo je i nekome drugome na pamet. Ovo je nešto najbolje što je moglo da strefi ovu vladu, dobijaju ogromne svote na raspolaganje, ne moraju da plaćaju dugove, niti da ispunjavaju obećanja.

Zaključke izvedite sami. Meni je samo jasno, da iako je zemlja pogođena katastrofom, Vladi ne fali dlaka sa glava, još dobijaju predivan PR. I Srbija više nije pred bankrotstvom!".

 

     Moćni i nemoćni vladar Srbije

 

Od kako je 19. januara 2013. godine predao akreditive predsedniku Republike Srbije Tomislavu Nikoliću, šef delegacije Evropske unije u Srbiji, Majkl Devenport, predstavlja jedinog, istinskog i neprikosnovenog vladara, za koga je Vučić samo obični potrčko i izvršitelj prljavih poslova.

Devenport je pre dolaska na čelo delegacije EU, bio i ambasador Velike Britanije u Srbiji. Ostao je upamćen kao čovek koji je prema Srbiji i srpskim političarima imao odnos kao rimski prokonzul prema primitivnoj provinciji i robovima.

Koristio je tokom svog diplomatskog mandata svaku priliku da ružno govori o Srbiji, otvoreno je šurovao sa nevladinim organizacijama plaćenim da isto tako rade o glavi srpskoj državi i njenim interesima u svetu, činio je sve što nikako ne bi smeo da čini jedan diplomata njegovog ranga.

Ipak, godinu dana pre isteka mandata, naglo se ućutao. Razlog što je to tako, zove se Novak Đoković. Najširoj javnosti u Srbiji nije poznato da se naš slavni teniski as i ambasador UNICEF-a, nekoliko puta sastao sa predsednikom britanske vlade Dejvidom Kamerunom, i da mu je u tim razgovorima skrenuo pažnju na nedolično ponašanje ambasadora Devenporta.

Istovremeno, Đoković je zamolio premijera Kameruna da ne dozvoli da britanske diplomate i druge javne ličnosti šire propagandu o Srbima kao koljačima, ubicama, rogatim i repatim strašilima (što je do tada često bio običaj). Kao omiljena ličnost među najmlađim članovima britanske krune, Đokovićeva sugestija je odmah sprovedena u delo. Zaćutao je i Devenport i svi oni koji su mu pomagali u stalnoj kompromitaciji Srbije.

Čim je Devenport završio svoj diplomatski mandat, odmah je imenovan za nižerazrednog službenika Evropske unije. Prema podacima kojima retki obaveštajni "časnici" raspolažu, on je, ustvari, dobio priliku da završi svoju misiju: potpuno rušenje Srbije kao države!

Da bi bilo jasnije gde je i za koga započeo "misiju", treba podsetiti da je Devenport svoju diplomatsku karijeru počeo kao sekretar ambasade Velike Britanije u Moskvi. Neosporno je da je svaki diplomata na službi u Moskvi u to vreme, bio pod stalno "opservacijom" ruskih obaveštajnih službi.

Tako se, zahvaljujući stalnom ruskom "monitoringu", ispostavilo da je Devenport čovek sa vrlo ozbiljnim vezama u američkoj diplomatiji i njenoj obaveštajnoj zajednici. To ne bi bilo ništa čudno, jer Britanci su uvek bili u najbliskijim odnosima sa Američkim službama.

Ali, Devenport je "prešao crtu" i u potpunosti postao čovek koji isključivo sprovodi njihovu politiku i njihove zadatke. U slučaju Srbije, Devenportov zadatak je bio da opstruiše koliko god može, pa konačni i da spreči izgradnju ruskog gasovoda "Južni tok" kroz Srbiju.

Čim je došao u Srbiju kao ambasador, počeo je da sprovodi zadatak u delo. Kad ga je premijer Kamerun ućutkao na mestu ambasadora, duga ruka američkih službi postavila ga je za šefa misije EU u Srbiji.

To se poklopilo se američkom težnjom da preko Aleksandra Vučića Srbija prepusti Kosovo i krene putem suprotnim od Rusije. Vučić danas služi Devenportu kao idealno rešenje. Americi takođe. Stvorili su mu predstavu da je važan, da je istorijska ličnost, da od njega počinje preporod Srbije…

Vučiću je samo to trebalo-da nahrani svoj ego, da vidi sebe kao vođu i vizionara, kao čoveka velikih, epohalnih preokreta.

Stručnijim čitanjem profesionalne biografije Majkla Devenporta, lako je doći do zaključka da je reč o "obaveštajnom diplomati", a ne o britanskom ambasadoru-početniku, koji gradi karijeru.

Naime, neposredno pre imenovanja za ambasadora u Srbiji, Devenport je bio direktor Direktorata za Rusiju, Centralnu Aziju i Južni Kavkaz u Ministarstvu spoljnih poslova u Londonu. Moskva je bila usputna stanica, kako ne bi bilo upadljivo da je za Srbiju specijalno pripreman.

Podatak da je još 1982. godine počeo da uči srpski jezik (od svih drugih jezika ondašnjeg komunističkog Istoka), govori da je znao gde će ga karijera diplomate-obaveštajca odvesti. Završio je pre toga osnovne studije francuskog i nemačkog jezika i književnosti na Univerzitetu Kembridž, a zatim je predavao engleski na Univerzitetu u Gracu u Austriji.

Mada je studirao i prava u Londonu i postao pravni zastupnik pred Vrhovnim sudom 1988. godine, nije se mnogo u tome zadržao. Može se sa sigurnošću reći da su ga britanske obaveštajne službe iškolovale i odgojile, a američke preuzele (ili preotele) i stavile su službu svojih interesa.

Treba znati i to da je u periodu između 2007. i 2010. godine savetovao tadašnje ministre inostranih poslova o odnosima Velike Britanije sa Rusijom i "širim regionom" (u koji ubrajaju i Srbiju!) i bio zadužen za mrežu od dvanaest diplomatskih predstavništava i njihovih obaveštajnih kanala.

Devenportova prva misija u inostranstvu bila je u Poljskoj 1990. godine, gde je bio zadužen za osnivanje britanskog "Know-How" Fonda, koji je, nakon pada komunizma, Poljskoj pružio podršku prilikom rane faze političkih i ekonomskih reformi.

Ukratko, organizacija koja je okupljala probrane ekonomske ubice, eksperte za likvidaciju nacionalnih ekonomija. Devenport je to savršeno odradio. Poljska se predala na milost i nemilost dželatima lažnog liberalizma.

U vreme dok je Devenport osnivao "Know-How" Fond, jedan od ekonomskih "eksperata" koji je uništio Poljsku ekonomiju, bio je Božidar Đelić, francuski državljanin srpskog porekla (tako su ga u Poljskim medijima "prepoznavali").

Još ranije, sredinom devedesetih, Majkl Devenport je predvodio Odeljenje za mirovne misije Ujedinjenih nacija u Ministarstvu spoljnih poslova, a zatim, 1996. godine, postao prvi sekretar ambasade Velike Britanije u Moskvi.

Godine 2000. vraća se u Poljsku, ovaj put kao trgovinski savetnik i generalni konzul, pred samo pridruženje te zemlje Evropskoj uniji. Četiri godine kasnije je imenovan za zamenika ambasadora u Kairu.

Iz američke perspektive gledano, Devenport je idealno rešenje za Srbiju u ovom trenutku. Aleksandar Vučić kao njegov mali pion odličnu služi svrsi. Srbiju treba dotući novim Ustavom, u kome više neće biti Kosova i Metohije.

Treba je okrenuti od Rusije u svakom pogledu. Treba vršiti stalne opstrukcije izgradnje "Južnog toka". Treba još mnogo toga, a Devenport je, prema jednom članku u britanskom "Ekonomistu", takozvani "multitasking" igrač, odnosno, ličnost koja je sposobna da radi više različitih poslova sa jednim ciljem.

Dakle, od njega treba očekivati da Srbiju gura u nove nevolje i to na svim nivoima. I ekonomskom i kulturnom. Treba samo pratiti šta radi, šta govori i koliko je to važno ili nevažno za Srbiju.

 

     Gaulajter na zadatku rušenja Srbije

 

Nedavno, dok je Vlada Srbije prebrojavala žrtve od poplava u Srbiji, Devenport je otišao u Bač, vojvođansku opštinu na samoj granici sa Hrvatskom, sa ciljem da pomogne lokalni franjevački samostan sa više od 800.000 evra!

To je deset puta više od svega što je, do sada, Evropska unija "pomogla" Srbiji za vreme i nakon poplava.

Majkl Devenport je "upravljač", odnosno, novi "gaulajter" Srbije koji vedri i oblači, donosi ili suspenduje odluke. Aleksandar Vučić je njegova maska za provođenje anglo-američke politike, koja se od izbora Vučića za premijera vrlo brzo realizuje najgrubljim metodama. Devenport je čovek koji je, nakon bombardovanja 1999. godine, izvršio najveću radioaktivnu invaziju na Srbiju u ovom veku.

Laži, licemerje i podvale kojima Devenport preko Vučića zasipa Srbiju, vidljivi su na svakom koraku. Tako Vučić najavljuje preko svojih ministara da će "do jeseni" država sama podići sve porušene kuće u Srbiji, a istovremeno je objavljen podatak da je Evropska unija, za Srbiju i Bosnu i Hercegovinu odvojila svega 60 miliona evra pomoći.

Procedura dolaska te pomoći je takva da će mnoge žrtve majskih poplava pre umreti nego što će je dočekati. Cinično su ponudili Srbiji i kredit "za poplavljene" u visini od 171 milion evra.

To je manje od Vučićevih 200 miliona koje će opet izvući iz narodnog džepa. Devenportova domovina, Velika Britanija, uputila je Sektoru za vanredne situacije MUP-u Srbije, 67 malih radio stanica za međusobnu komunikacije. Valjda da ih bolje čuju šta pričaju.

Kriminalni karakter današnjih srpskih vlastodržaca stvaran je godinama. Poslednjih dve decenije, angloameričke obaveštajne službe uložile su više novca u vrbovanje srpskih političara nego što su zapadni investitori uložili u Srbiju. Samo taj podatak govori šta je cilj i "misija" ljudi poput Devenporta.

Vučić i njegovi Čučkovići, njihovi monstruozni planovi opstanka na vlasti po svaku cenu, diverzije u sred poplava i slična scenarija, nisu više nikakvo čudo. Čudo je da Srbija još uvek postoji! Uzgred, dodajmo da je Miroslav Čučković, pet dana uoči poplava u Obrenovcu, kupio dva stana na Dedinju, i platio ih pola milona evra, u kešu! Odakle tolike pare ovom mladom i besprizornom čoveku?

Majkl Devenport je Englez, čija zemlja nije u monetarnoj uniji, ni u šengenskom viznom režimu Evropske unije. Ona namerava da iz unije izađe, što pre. Ali ne i Majkl Devenport. On se priprema da novcem koje su opljačkali srpski političari, (najmanje 51. milijardu dolara) stvori na Balkanu ubilačku mafiju, koja će streljati političare u Evropi, destabilizovati pojedine države, izazivati nerede, a u Evropu, radi njenog razbijanja, dovesti Arape, i konačno, razoriti Stari kontinent.

Ali, i gospodin Devenport je pod stalnim monitoringom. Čak i srpske službe, u razmeni sa prijateljskim obaveštajnim zajednicama, sve znaju o njegovom delovanju: i zašto prećutkuje tiraniju u Srbiji koju sprovodi Vučić, i ko ga na ta zlodela podstiče, zašto ruši mostove prijateljstva Srbije sa Rusijom…

Mali je ovo skot, da bi samostalno mogao da naudi interesima Rusije, ali Srbiju je već u crno zavio. On se smeje kao hijena, a svi njegovi izveštaji koje šalje su lažni. On je strateg plana da se Srbija odrekne "Južnog toka". Zato je ovaj korumpiran čovek je bogato plaćen. Krvave su to pare, od kojih se ne živi. Ali, Devenportu to nema ko da kaže.

Upućeni tvrde da će u uticajnim evropskim medijima uskoro početi da se plasiraju tekstovi o njegovoj kriminalnoj aktivnosti, na planu stvaranja državne ubilačke službe balkanskih država, sa ciljem potpune destabilizacije država u Evropi, pre svega Nemačke, Francuske, Poljske…

Šta poručiti gospodinu Devenportu? Svaka ptica, svoga kobca ima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

 

SKANDALOZNO: Za prvake u Crnoj Gori izabrali "Na kraj sela žuta kuća" kao pesmu iz Srbije!

 

Ako ste se ikad zapitali kako je moguće da su Crnogorci potpuno preuzeli štafetu  antisrpske histerije od svojih zapadnih suseda, sigurno je da ste čuli već dovoljno objašnjenja  za taj, po svemu jedinstven sociopsihološki  proces.

Iako apsurd nagriza svaki pokušaj razumnog, logičkog objašnjenja ovog fenomena, nema sumnje da smo se sa njim saživeli.

 

U udžbeniku ”Muzička kultura” za prvi razred osnovne škole, a čiji su autori Jelena Martinović, Milena Papić  i Biljana Durković, na ”jubilarnoj” dvadesetoj strani, nalazi se i narodna pesma iz Srbije.

Izgleda da nisu, po uzoru na udžbenike jezika i književnosti, izvršili etničko-kulturno čišćenje…

Zamislite, ali postoji i gore od tog!

Narodna pesma iz Srbije je ”Na kraj sela”.

Za one koji ne znaju, pesma počinje:

”Na kraj sela žuta kuća, žuta kuća, žuta kućica…”

Pre nego što dukljanski  nacisti počnu sa recitalom pripremljenih odgovora, preduhitrićemo ih.

Jeste, u  pitanju je STARA pesma.

Međutim, intoniranje ”stare pesme” ima posebnu, savremenu interpretaciju sa snagom vrlo određene poruke.

To navijači, na primer Novog Pazara, vrlo često, a i sa posebnom radošću ”pevuše” potpuno uvereni da Srbi razumeju tu novu ”interpretaciju”.

Međutim, ovo što se dešava u BJRCG je za jednu veliku – šovinističku nijansu morbidnije.

Ovde se, po sili školskog programa, deca, pa i ona srpska, teraju da veselo pevuše ovu ”narodnu pesmu iz Srbije”.

A kako to obično rade sa svojim roditeljima, onda je ova ”muzička” radost sveobuhvatna.

Razumeće deca, kad  odrastu, šta je ”fina” poruka ove  pesme, ušuškana u novi ideološki koncept crnogorskog obrazovnog sistema.

Da li je moguće da nijedan  od tri pomenuta autora nije čuo  za ”Žutu kuću”?

Kako je moguće da niko od nadležnih prosvetnih službi, Ministarstva prosvete, prosvetnih radnika, roditelja… u Crnoj Gori, nije ukazao na ovaj ”detalj” i moguće problematičan novi doživljaj ove nesporno stare pesme?

“Ignorantia legis non excusat”.

Tako kaže  jedno od temljenih pravnih  načela koje se analogno može  primeniti i u ovom slučaju. 

Čak ni da svi pobrojani  subjekti ”nisu znali” (a verovatnoća je bukvalno NULA), to opet nije izgovor.

Ne može biti opravdanje!

Očigledno je da je za Srbe u Crnoj Gori rezervisan šovinistički kutak i u znanju i neznanju, a za sve ostale počasno mesto uz nacional socijalističko kanabe.

Ne bi se iznenadili ako u novom izdanju ovog udžbenika budu uvrštene note himne Kosova, (koja je inače bez teksta) ili možda, počasna pesma Ademu Jašariju.

© Geto Srbija