Архива

Posts Tagged ‘pariz’

ЕU: MIGRANTSKA INVAZIJA, IZMIŠLJENI PERFORMANSI ZA SIMBOLIČNO OPELO PO ULICI, I LUDI SVET BEZ GRANICA I REALNOSTI…

20. априла 2016. 1 коментар

 

Prošlo je već 17 godina od dobronamernog i prijateljskog bombardovanja Srbije, i to za njeno dobro, od strane bratskog NATO pakta. Do neba im hvala, istih onih nebesa iz kojih su padale krmače i paketi kasetnih bombica.

I sada, na godišnjicu tog humanitarnog oslobađanja od Miloševićevog režima, i njegovih podguznih muva, od prvog ministra do ministra informacija i svih medija, dogodio se kukavički atentat u prestonici "Milosrdnog anđela", opet su stradali nedužni.

Do dužnih se teško dolazi, jer žive u paralelnom i blindiranom svetu, ne nose "target" na majicama niti se mnogo muvaju po strategijski osetljivim metama islamskih kamikaza. Ali kad treba da se pale svećice, puštaju balončići i da se kliče "Ja sam Brisel!", eto ih na svim TV kanalima da se busaju u prsa – ne bojimo se! Ne bojte se! Problem je što se ljudi ipak plaše. Svi kao jedan, zaključuje Mile Urošević, naš dopisnik iz Pariza…

 

                       Mile Urošević (dopisnik iz Pariza)

EVROPSKI PICVAJZ BEZ GRANICA8

 

Ja sam Pančevo! Ja sam Grdelica! Ljudi vole da imitiraju jedni druge i da puste misli na ispašu. Da bi čovek bio u fazi sa svojim dobom on treba da nosi pingvin pantalone na pola guze, da se buši po licu, da brnjicama kiti nos ili zihernadlama arkadu, kao neki amazonski domorodac, da se tapetira tetovažama poput starih havajskih ljudoždera i sa malom ćubom na vrh obrijane lobanje, kakvu je lansirao mongolski kan Atila u svoje zlatno doba.

Jednostavan je mondijalizam, jednostavan, prost i skoro prostački pokret koji čoveku oduzme zdrav razum i sopstveno razmišljanje da bi mu ga zamenio sa politički ispravnim refleksima. Ima tu nešto đavolsko što smrdi na sumpor.

Otkako je krenula migrantska invazija, politički ispravni su sve veći humanisti i ne prestaju da iznose kontradiktorne izjave u raznim debatama, komemoracijama ili govorancijama. Oni sve znaju, i uvek kasne da to kažu, ali zato najave tragediju čim se ona dogodi.

Znalo se, očekivalo se, tvrde u obaveštenim krugovima. To su oni, krugovi na tri ćoška u kojima može da se lupi i ostane živ, kao kada se, recimo, pojavi izjava da se zna kako islamski teroristi ulaze u Evropu pomešani sa migrantima, ali da demokratija u skladu sa svojom ideologijom ne može da spreči milion prognanih i gladnih duša da se naseli, zbog stotinak potencijalnih kamikaza, što je 0,001 odsto migranata!

Eto kakve sjajne ideje izlaze iz glave neodgovornih političara i kruže medijima naivnog zapada. Kad prvi ministar smiruje građane rečima da je Francuska u ratu i da mora živeti u strahu narednih 20 godina, nema nam druge. Čemu služi takva vlada?

Ako se zna da je sa talasom migranata, pešice ušlo 90 islamista spremnih "da se eksplodiraju", čemu navala da se špijuniraju svi avionski putnici? Ako se pominje cifra od 400 potencijalnih kamikaza u EU, (neki pominju čak 2.000!) onda se vidi da niko nema pojma, ali imaju svoja mišljenja: za sve je kriv rasizam, i tako na TV ekranima ne prestaju razni spotovi koji krive same Francuze za rasizam i ksenofobiju. Najnoviji spot prikazuje jednog Albanca sa kečetom, koga nekoliko obesnih rasista pljuje i šutira ulicama Pariza bez ikakvog povoda.

Strah od građanskog rata je posvuda prisutan. Ponekad izgleda da su slepi i gluvi jedini privilegovani stanovnici ovog ludog sveta bez granica, a i bez pameti. Svet je jedan megarijaliti bez trunke realnosti! Zato mu je simbolizam jedino rešenje. Ali i glavni problem. Zatvoriš oči, zapušiš nos i kad neka bomba raznese dečji vrtić ili školu, naduvaju se beli baloni i puštaju u grozdovima da lete, lete…

Ali, kada neka neurotična budala zakuca avion pun ljudi u planinski bedem, onda dolazi ono "nikad više" i držanje za ručice u ljudski lanac to im je opelo. Nakon svakog atentata ista liturgija.

Ali, zato, kada grupa ošišanih protestuje protiv invazije bradatih, onda prorade pendreci i vodeni topovi da se rasteraju huligani, rasisti fašističkog smera. Eto kakva nam je generacije, na šta liči ova postcivilizacija. Sinje kukavice i super lažovi– profitersko odelenje.

Oni mondijal-zulumćari, koji sede na meke EU dušeke i puše čibuk mira u Brisel-stambolu, dok šuruju sa medijskim fukarama i političarskim nevernicima, iz ležećeg položaja odrađuju žalost, da se ne primeti njihova nesposobnost, bole-me-uvnost i puca mi što se puca.

Tek kad se raziđe dimna zavesa eksplozije nedodirljivi siđu pred kamere kad, da bi na ekranima svojih potčinjenih najavili genijalnu formulu za borbu protiv terorizma. – Ja sam Šarli, pa: "Ja sam Pariz", i sad: "Ja sam Brisel – Ne bojte se, nisu nas pobedili", i druge slične infantilne poruke koje podsećaju na ono dečije kad popije šljagu, pa jeca, plače i viče: ništa me ne boli, uta-ta!

Tako su se i rodile ideje da se pale sveće na trotoaru a ne na oltaru, da se parole ispisuju po transparentima i zidovima a referati čitaju na hrpama buketa svežeg cveća. Sakupljaju politički poeni na tuđoj nesreći. I, eto, kako nekadašnja čemberlenska ideologija popuštanja i kukavičluka postaje nova religija mondijalizma, u čije ime evropski imbecili organizuju i saučestvuju jedan dugotrajni pičvajz bez granica, za bar dve naredne generacije javašluka i etno sukoba.

Hrabrost velikih gradova ima svoje granice, i kad pukne obična petarda, svi se hrabri razbeže kud koji, gazeći jedni druge u opštoj panici. Za normalnog čoveka je samo to normalno, jer strah je deo instikta za preživljavanje i održanje vrste, upisan u gene svakog živog bića, sem onih koji veruju u gornji sprat života, tamo gde ih u nebeskoj sobi za kamikaze čeka harem od 72 device po osobi.

U pakinstanskom gradu Lahoreu ovih dana je pobijeno 72 nevinih žrtava, samo zato što su kao hrišćani slavili Uskrs. Ipak, nikome u slobodarskoj i hrišćanskoj Evropi, ne pada na um da naštancuje majice sa natpisom, ja sam hrišćanin!

A bilo bi pravedno, jer ako si Šarli za jedne, što ne bi bio i hrišćanin, za druge. Naravno, u TV dnevniku ova tragedija je uzela čitavih 20 sekundi i to kao peta vest iz sveta. Nije bilo ni specijalnog osvetljavanja pariske Ajfeli kule u boje pakistanske zastava, kao što nije bilo ni u bojama nigerijske, koja je bar laka za simbolični lajt šou. Ide zeleno pa belo i opet zeleno. Vredi valjda 58 raznesenih glava?

Lea Salam, koja vodi talk-show na drugom kanalu, podseća na princip kilometarskog mrtvaca ili Zakon o broju mrtvih po kilometru razdaljine koji kaže: što je žrtva bliže to je medijska huka-buka veća, i tek kad se potroši jedan atentat, prelazi se na neke druge lajt-teme. Sve ovo novinari dobro znaju i još bolje upražnjavaju.

Ali ako se pogledaju i ostale vesti na ovdašnjem TV-u biće svima jasno ko drži konce novinarskih pajaca koji su duboko očigledno razočarani oslobađanjem drevnog grada Palmire od strane Asadovih vojnika i Putinovih pilota u sirijskoj pustinji.

Jer kako kažu francuski (ali i ostali zapadni mediji), to veseli samo njih dvojicu, ali ne i one koji bi da radije ruše zvaničnu vlast Sirije nego vlast nezvanične ID i javno zahtevaju preko svojih štićenika, prvo Asad pa onda ID.

Mnogo toga je već napisano i o kamikazama i bombama sa Bliskog istoka koji su uterali strah u zapadne kosti, dok se mnogo manje pominju pravi, ako ne i jedini vinovnici ovog asimetričnog rata protiv senki nevidljivog neprijatelja. Rata koji bi po evropskim pravilima trebalo da se vodi samo tamo, kod njih, dole na jugoistoku, ispod makedonsko-grčke granice i daleko, daleko od Pančeva. Jer, poenta je baš u gradu rafinerije nafte, crnog zlata koje je pravi razlog za naše crne dane.

Nedavno se na Internetu pojavo jedan politički vrlo nepodoban komentar briselske tragedije, nešto tipično po naški što na Zapadu ne bi moglo da prođe iz čisto moralnih razloga. A, to je upoređivanje tragedija i neka vrsta napismene osvete, u stilu tante za mufte i bumerang filozofije.

Elem, neka je anonimna osoba turila na paukovu mrežu Interneta poruku koja je privukla pažnju svojim zapažanjem i dugim pamćenjem. Kako mondijalizam zahteva kratku pamet i brze promene, komentar pod naslovom "Novi svetski poredak u punom cvatu" je vrlo cinična i nepristojna opaska da je u Briselu procvetalo seme bezobzirnog i bahatog imperijalizma ili, kako bi to rekli rođaci sa sela, zaigrala mečka na nji’ovu kapiju…

Rat svakog protiv svakoga, pretvara svet u pakao. Zlo je dobro uraslo, a još bolje se prerušilo. Taman pomisliš: evo čoveka, kad ono – zver! Jer je taj Brisel, mogao da, recimo, nekog tamo varljivog proleća 1999. bude Pančevo ili Grdelica.

Koja je razlika između terorizma koji sprovodi ilegalna grupa islamista i legalnog terora koji vrši cenjeni savez moćnih država i to bez dozvole UN? Ali, EU mora da sluša SAD i ruši vlade suverenih država koje Evropi nisu ništa zlo učinile, ne misleći šta će se dogoditi kasnije, kad bumerang napravi polukrug i krene ka mestu odakle je bačen?

Vreme je da se EU probudi pre nego što je napujdaju da zalaje na Severnu Koreju, ili ujede Kinu ili Rusiju. Naravno, ne na isti način kao što su u čoporu revizirali rafineriju Pančevo, ili zaustavili voz u klisuri, nego na fin, gospodski način. Kao što su urađeni Tunis, Egipat, Libija ili Sirija… iznutra! Taga-da taga-da…Trojanska konjica ulazi na scenu i plišanom revolucijom počinje bal vampira.

Na Zapadu, znači, opet ništa novo !

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DEMOKRATIJA JE POKAZALA SVOJE GRANICE: MEHANIZMI ISKORIŠĆAVANJA MASE DO PLANETARNE DAĆE

15. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Francuska je zemlja slobode, a to je danas luksuz i plaća se veoma skupo, keš u ljudskim glavama . Nebrojeno atentata i pobuna se dešavalo na njenom tlu. Samo 1995. godine u Parizu je bilo osam atentata, a onda se stvar malo smirila. Efikasna tajna služba i tajni pregovori učinili su da se sve do 2012. godine relativno malo reskirala glava u zemlji slobode. Onda je Muhamed Merah u Tuluzu pobio sedam nevinih žrtava. Nastupila je psihoza i devet godina iščekivanja da negde ponovo pukne. I puklo je baš na Božić ove godine! Tako je 7. januar postao francuski 11. septembar. Francuska i svet su minutima ćutanja ušli u novo doba gde reč sigurnost ništa više ne znači. Dva atentata i dvostruko uzimanje talaca su kao dva aviona koji su pogodili kule bliznakinje, napadnut je jedan način života i jedan mentalitet.

 

            Mile Urošević

ISKORISCAVANJE MASE

 

Tri islamska fanatika, članovi jemenske sekcije Al Kaide, i to Francuzi arapskog i afričkog porekla, napala su petu silu sveta, i izazvali planetarnu reakciju u stilu Ja sam Šarli. Užas atentata i ljudske žrtve su šokirali stanovnike zemlje ljudskih prava i slobode, koji su navikli da se ljudi ubijaju tamo daleko, u Dombasu, Siriji, Iraku, ali ne i u Parizu.

Doduše, i Šarli Ebdo i Pariz su očekivali neki atentat, s obzirom na pretnje i broj mladih Francuza koji se dobrovoljno bore i obučavaju u Islamskoj državi ili Siriji. Čak i sam urednik lista Šarli Ebdo je na dan svoje smrti objavio karikaturu u kojoj najavljuje mogući atentat do kraja januara.

I pored svega toga ipak se nije slutilo da to može biti ovako drsko, jednostavno lako i toliko pogubno. Tako se Francuska na prepad suočila ne sa jednim već sa dva atentata, što se nije dogodilo u posednjih pola veka. I to atentat na slobodu misli i štampe.

Najvažnija obeležja demokratije, podvlači se u francuskim medijima i dodaje da se nikada i nigde u istoriji novinarstva nije dogodila slična stvar, čak ni u ratnim uslovima nacizma, tvrde oni. Doduše mada ljudi stvarno nisu čuli za ubistvo 16 novinara RTS-a, jer se to dogodilo u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. Povrh svega to nije bilo delo Al Kaide nego NATO- a. što menja stvar za zapad, mada ne mnogo i za pobijene novinare.

Tada se taj isti zapad radovao za pun pogodak u srpsku propagandu kao što su se islamisti radovali za atentat na bogohuljenje Šarlija, kome je to jedan od razloga postojanja. Drugi je borba protiv nacionalističke desnice Marine Le Pen, koja je najveći neprijatelj islamizacije u Francuskoj.

Priča se da je Miteran lično finansirao kreaciju Šarlija baš u tu svrhu. Ajde, sad, budi pametan pa razumi nešto ako se zna da je taj isti Šarli stao na stranu Muslimana i Albanaca za vreme naše bolne tragedije građanskog rata.

Treba samo pogledati udarne stranice Šarlijevog kupusovog lista iz tog vremena, pa se setiti koliko su nam bili bolni ti udarci ispod pojasa. Naravno, sve ovo je već daleka i prežaljena prošlost, i zločin u Parizu nema opravdanja, niti može da raduje normalno ljudsko biće.

Ali način na koji su ronile krokodilske suze i cela simbolika koja je ščepala tragediju da je pretvori u propagandu je takođe bila tragična. Još se tela nisu ohladila kada su počela paljenja sveća po trotoarima, recitacije i pevanje Marseljeze na trgovima, busanje u prsa uz već sto puta upotrebljene parole, No Pasaran.

Ko će više i brže da oda počasti žrtvama. Izlivi žalosti i osude terorizma (naročito odstrane političara i novinara lešinara) pljušte na svim kanalima. Oportunisti uskaču u TV Dnevnik koji se emituje non stop, kao i radio emisije. Manje važni koriste društvene mreže, knjige žalosti i sav ostali arsenal planetarne daće za sve one koje su do juče časopis Šarli nazivali perverznim provokatorima papirom.

Televizija je postala kuća velikog brata, realiti medija koja traži senzacije na sve strane i ponavlja iste vesti dok kamerama juri za specijalcima. Ulaze ljudima u stanove, traže svedoke i mole boga da iskrsne koja senzacionalna scena.

Sve do poslednjeg čina i likvidacije trojke koja je posejala smrt po Parizu feljton je u stilu CNN, prednost direktnom prenosu. Žalosna je ljudska psiha, tragično žalosna i neverovatno prevrtljiva. Ono što je najčudnije je činjenica da su se najviše angažovali baš oni koji nisu pročitali ni jedan broj streljanog časopisa. Do juče nazivan kupusov list i odvratna perverzna novina Šarli Ebdo je preko noći postao simbol slobode. Možda opet iz prostog razloga da se o mrtvima priča sve najbolje.

Samo onaj ko nikada nije video naslovnu stranicu ovog bezbožnog i uvredljivog časopisa smatra da je Šarli genije i sebe naziva Šarli. Svi smo mi Šarli, kao što smo bili Target! Pariska atmosfera pomalo podsećala na vreme humanitarnog bombardovanja Beograda. Vesti bez veze pune kontradikcija, panika pa retorika, evo ih jurišaju na Pariz, ne, sad su pobegli i kriju se u šumi, ne ušli su zgrade i uzeli taoce, svi u skloništa, Demokratija je jača od kalašnjikova i slično. Kabinet francuskog premijera Valsa autoritativno diže uzbunu na jarko crveno, najviši nivo.

Pista aerodroma CDG zatvorena, nikad se ne zna, ljudi blokirani na obližnjem autoputu oko Pariza, zastave spuštene na pola koplja. Ministar policije pojačava kontrolu na svim raskrsnicama i javnim mestima. Pariz je pao u komu i sve su mu se arterije začepile, grad se blokirao, zatarabio, svi se skamenili ispred TV-a, čekajući kraj uzbune, GOTOVO!

Predsednik Oland oblači uniformu maršala i uzima stvar u svoje ruke. Naređuje tri dana žalosti i poziva Sarkozija u svoj dvorac da u četiri oka prouče situaciju koju su sami izazvali svojim intervencijama po islamskom svetu. Zvanično nema informacije, nezvanično sprema se neki francuski Patriot akt? Manje slobode za malo više sigurnosti ! Pa zar ovo nije francuski 11. septembar?

 

      Najavljena tragedija

 

Od dvanaest prvih žrtava u redakciji, dve su se ubrzo izdvojile kao super žrtve važnije od ostalih, kojima ni imena nisu mnogo pominjana. Pre svega Šarbi, kao glavna meta nazvan francuski Ruždi, jer je direktor redakcije.

Drugi je bio ikona karikaturista, čuveni Kabu za kojim su prolivene najkrupnije suze i izrečeno najviše pohvala i ličnih uspomena. Pojedini su isticali svoje prijateljstvo sa pokojnikom i pokazivali slike i snimke emisija u kojima su učestvovali. Petnaest ostalih žrtava je ostalo u senci genijalnog karikaturiste sa bitls šiškama. O pokojnicima sve najbolje, to je hrišćanski običaj, ali ipak treba podsetiti ljude i na ovosvetski život Kabua.

Ovaj talentovani crtač je nama postao poznat po svojoj zašiljenoj olovci kojom je nabadao Srbe kao na kolac za vreme celog rata i naročito za vreme poslednje kosovske bitke. Naravno nije bio usamljen jer su nas i svi ostali predstavljali kao glavoseče sa nožem u čeljustima i uvek spremnim da silujemo nešto ili opljačkamo nekog. Bio je to zvanični stav međunarodne zajednice, kako zapad voli da tepa sam sebi.

Novinari i karikaturisti ovog anarhističko-bezbožnog časopisa, koji ne liči ni na jedan poznati format medija su dugo bili u nemilosti istih onih koji ih danas hvale i dižu u nebesa. Pre samo nekoliko meseci govorilo se da stranice ove crtane novine više liče na zidove školskih klozeta nego na inteligentni izraz demokratije. I na zidovima se takođe slobodno izražavaju misli i opsesije uz pomoć svima razumljivog jezika Kamasutre. Da nije ovako tragično bilo bi smešno.

Ipak, ono što je nerazumljivo to je suluda hrabrost onih koji se na tuđe bogove osipaju drvljem i kamenjem, a znaju da je u Islamu bogohuljenje smrtni greh. Oni su se zezali i kao sa strelicama gađali Alaha i druge bogove, pljuvali u duše svih vernika a sve to nikoga nije zasmejavalo.

Zar je to vokacija satire? Karikature koje je objavljivao Šarli su crteži koje su sve druge novine odbijale da puste u štampu jer su više zlobne nego smešne i vrlo opasne za nezaštićene redakcije. A fanatici su fanatici, sama reč to kaže.

Čemu onda pljuvanje po tuđim svetinjama, malo li je ratova bilo u ime nebesa? Dokaz je bolan. Zlo je kao bumerang stiglo odande gde se nekada gazdovalo a sada se bezrazložno čačka. Preko pet miliona muslimana živi u Francuskoj i mnogima je vera jaka, prejaka možda.

 

      Ja nisam Šarli

 

Kada su novinari jedne redakcije rafalno pokošeni u otvorenom gradu Parizu, svet je zanemeo. Zapad je počeo da shvata šta je učinio i u kakav su osinjak šutnuli. Demokratija je pokazala svoje granice.

Tako je i Francuska uvidela da joj je potrebno nešto bolje i jače da bi se izborili sa nasiljem koje preti. U Americi je stvar rešena vrlo prosto, na kaubojski način. Uveden je Patriot akt, zakon koji dozvoljava preventivno hapšenje bilo koga, u prevodu: batine pre nego što se krčag razbije.

Tako su neki komentatori (i to značajni) počeli su da analiziraju situaciju kao prvi akt stvaranja povoljne klime za početak građanskog rata.

Oni u ovim atentatima vide prste nekih stranih sila kojima bi unutrašnja eksplozija Francuske išla u prilog, drugim rečima ne radi se o osveti za crteže od pre deset godina, već je to pokušaj nametanja mržnje i razdora koja treba da okoti građansko-verski rat.

Ovu reč zvanično niko na medijima ne sme da pomene, jer je upravo to verzija koje se vlada najviši i plaši. Sa druge strane, nacionalisti i grupe anonimusa obećavaju osvetu za masakr u redakciji Šarli Ebda i napade na džamije.

E, pa kad počnu krvne osvete i skrnavljenja hramova tu ni jugoslovenski scenario na kvadrat nije daleko. Možda se zato stalno ponavlja na medijima i u školski program uvode zvanična objašnjenja da nema ama baš nikakve veze Islam i islamisti, muslimani i atentati…Svi smo mi isti- sve Šarli do Šarlija…

Pariz slavi svoje junake u crkvi Notr Dam, islamisti svoje na Youtube. Gotovo da je nestvarno ovo jako i dugo udaranje zvona katedrale koje dopire do mog stana. Udaraju silno kao ono nekada 1389. kad su Srbi pobedili Turke na Kosovu ili kao u leto 1944. kad su Ameri oslobodili Pariz.

Ja sam Šarli, dižu se mini bilbordi mondijalizma, na sve strane kače na revere i lepe na izloge. Ne razumem, jer ja nisam Šarli, ja razmišljam sam. Povrh toga, Šarli je jedna nova religija, a ja već imam svoju, i ne bih je menjao.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: