Архива

Posts Tagged ‘para’

DRŽAVA DUBOKO ZAVLAČI RUKE U DŽEP NARODA DA BI TAJ NOVAC DAVALA KAO SUBVENCIJE IZABRANIM LJUDIMA

15. фебруара 2016. 1 коментар

 

Za samo dva meseca „uspešnog" poslovanja ministra finansija Dušana Vujovića, tačnije od kraja novembra 2015. do kraja januara 2016, javni dug Srbije se uvećao za skoro 70 milijardi dinara! Na kraju januara meseca 2016. godine, ukupni javni dug Srbije krajem januara 2016. iznosio je 3.060.339.536.324 dinara, ili preko 25 milijardi evra!

Podeljen po broju stanovnika, iznosi oko 4.000 evra po svakom građaninu! Građani će morati da otplaćuju ove dugove, ali to neće zaustaviti vladajuću oligarhiju da i dalje prebacuje novac iz budžeta u svoje džepove.

 

                Igor Milanović

TROSENJE PARA IZ BUDZETA1

 

Laž je osnova naprednjačke politike i bez nje, kao i korumpiranosti, ova vlast bi se odavno urušila.

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je 29. januara slavodobitno novinarima rekao kako je suficit u budžetu za januar mesec skoro 250 miliona evra. Tom prilikom, istina, nije rekao kako ga je sramota koliko nam dobro ide, ali jeste kazao kako se ovakav „uspeh" nije očekivao.

Premijer je takođe zaboravio da kaže kako je 28. januara Uprava za javni dug objavila da je tog dana Republika Srbija prodala obveznice sa rokom dospeća od dve godine u ukupnoj vrednosti od 25 milijardi dinara, odnosno nešto malo više od 200 miliona evra. Dakle, navodni budžetski suficit nije nastao uštedama ili povećanjem fiskalnih prihoda, već daljim zaduživanjem.

Za samo dva meseca „uspešnog" poslovanja ministra finansija Dušana Vujovića, tačnije od kraja novembra 2015. do kraja januara 2016, javni dug Srbije se uvećao za skoro 70 milijardi dinara!

To enormno zaduživanje, kao i čist marketinški potez da se za javnost stanje u budžetu objavljuje dan pre redovnih isplata, stvorili su privid kako je fiskalna konsolidacija, navodno, uspešna. U stvarnosti, nikada nam gore nije bilo.

Ukupni javni dug Srbije krajem januara 2016. iznosio je 3.060.339.536.324 dinara, ili preko 25 milijardi evra! U toku 2015. Vlada nas je zadužila za dodatnih skoro dve milijarde evra, a do početka ovog leta planira se dodatno zaduživanje od najmanje milijardu evra.

Ovako pribavljen novac se ne troši za dobrobit naroda, već za bezbrižan život onih na vlasti.

 

       Čije pare Vučić poklanja Italijanima?

 

Treba se podsetiti oktobra 2012. godine, kada je sadašnji predsednik Vlade bio prvi potpredsednik Vlade u kojoj je njegova Srpska napredna stranka imala većinu ministara. Tada je država potpisala ugovor o dodeli bespovratnih sredstava  italijanskoj kompaniji „Geox" u visini od 11.250.000 evra za izgradnju fabrike cipela. Bar su pare za to trebale da budu upotrebljene.

Italijani su dobili novac, a onda je celu priču pokrio veo zaborava. Fabrika u Vranju se gradila sporije od „Skadra na Bojani" i do njenog otvaranja je došlo tek pre nekoliko dana. Po izjavi italijanskih investitora, nov pogon u Vranju koštao je manje od 15 miliona evra.

Iako postoje razlozi da se veruje kako je ova cena preuveličana, čak i kada bismo nju prihvatili ispada da su „investitori" uložili svega oko 3,5 miliona evra sopstvenih para da bi napravili fabriku koja će godišnje proizvoditi više od milion pari cipela. U stvari, uložili su još manje sopstvenih para, jer je skoro sve plaćeno iz državnog budžeta koji solidarno pune svi gladni u ovoj državi.

Ono što je najzanimljivije u celoj priči jeste upravo činjenica da se izgradnja otegla na duže od tri godine, iako se po pravilu ovakvi objekti izgrađuju za manje od godinu dana.

Za to vreme, državna subvencija od preko 11 miliona evra se koristila za poslovanje „Geox"-a izvan Srbije, a na taj način ostvareni prihod delio se između aktera ove prevare, odnosno italijanskog poslovodstva i vrha naše Vlade.

Pošto su italijanski „investitori" unapred dobijeni novac potrošili na preče stvari, nisu imali dovoljno sredstava da redovno plaćaju ni građevinske firme koje su u Vranju gradile fabriku, pa je često dolazilo do prekida radova, jer radnici nisu hteli da rade za džabe. Zbog toga se radovi jesu ovako dugo izvodili.

Konačno je država Srbija morala još dublje da zavuče ruku u džep naroda, pa da ona, umesto italijanskih „investitora", plati deo radova.

Za izgradnju prilaznih saobraćajnica, komunalne infrastrukture, ali i uređenje samog zemljišta na kome se fabrika danas nalazi, iz državne kase je plaćeno još više od dva miliona evra, tako da je Srbiju ovaj aranžman na kraju koštao više nego što sama fabrika vredi"!

Morala su, naime, da se negde nađu sredstva potrošena za podmićivanje vlastodržaca.

Uz sve to dolazi i činjenica da Vranju ovaj projekat ne samo da nije trebao, već ga je dodatno ruinirao.

U ovoj siromašnoj opštini na jugoistoku Srbije već decenijama posluje „Koštana Shoes", klaster  koji obuhvata sedam fabrika za proizvodnju obuće. U njemu su zaposleni skoro svi radnici osposobljeni za ovu vrstu poslova, tako da ih na spisku lokalne ispostave Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) skoro da uopšte nije ni bilo.

U takvu sredinu stiže „Geox" koji je od države Srbije dobio preko 13 miliona evra za novu fabriku i „velikodušno", od naših para, obećava plate koje su duplo veće nego kod konkurencije, mada su i dalje mizerne.

Preko hiljadu radnika tada, početkom 2013. (odmah posle prvih najava o dolasku Italijana), daje otkaze u preduzećima u kojima su do tada radili i prelazi u NSZ, jer je uslov bio da „Geox" zaposli samo one koji su na birou rada.

Ti radnici su, zatim, tri godine bez plate sedeli kod svojih kuća čekajući da se fabrika završi. Nije uopšte zato čudno što su tmurnih lica dočekali Aleksandra Vučića koji je krajem januara ove godine svečano otvorio fabriku „Geox"-a.

„Koštana" klaster je u međuvremenu izgubio više od polovine zaposlenih i morao je da smanji proizvodnju. Za razliku od konkurencije iz Italije ova domaća kompanija nije dobila ni dinara podsticajnih sredstava, a sama je morala i da plaća komunalne priključke, izgradnju i proširivanje pristupnih saobraćajnica, kao i uređenje i održavanje zemljišta na kome se nalazi.

Konačni bilans je da je „Koštana" sada u velikim problemima, jer je zbog odlaska radnika i smanjenja proizvodnje izgubila neke kupce, a radnici, koji su zbog obećane bolje plate iz jedne kompanije prešli u drugu, dodatno su osiromašili, jer su pune tri godine živeli od pomoći svojih takođe siromašnih rođaka.

Osim toga, država za to vreme nije dobijala doprinose i porez na plate za radnike, a mnogima je još morala da isplaćuje naknadu za nezaposlene, a kasnije i socijalnu pomoć.

To, naravno, nije tako strašno za vlastodršce, jer je znatan njihov udeo u pomenutih preko 13 miliona evra isplaćenih za novu fabriku, a nisu ostali uskraćeni ni za proviziju od prihoda koji je „Geox" ostvario tri godine obrćući poklonjeni novac.

Posle se nađu neki koji se pitaju „Gde odlazi toliki novac iz budžeta, kada su smanjene plate i penzije, a država se svakodnevno sve više zadužuje?". Novac odlazi u džepove odabranih.

Jedan od njih je Čedomir Jovanović koji je, moguće, u političkoj opoziciji prema Aleksandru Vučiću, ali poslovno njih dvojica odlično sarađuju.

To je pre nekoliko dana potvrdio i bivši ministar privrede Saša Radulović optužbom da mu je, dok je još bio ministar, tadašnji prvi potpredsednik Vlade, Vučić, tražio da iz Fonda za razvoj  isplati već odobreni kredit od dva miliona evra firmi u vlasništvu Čedomira Jovanovića koja je bila nesolventna i poznata po mahinacijama.

 

       Pranje para preko Čedinog LDP-a

 

Prvi čovek LDP-a je ušao u agrobiznis čim je propala „Fidelinka" a.d.  iz Subotice. Stečajni upravnik te kompanije je odlučio da njene kapacitete izda pod zakup drugim preduzećima, a izbor je krajem 2011. pao na firmu „Agroposlovi" iza koje je stajao bračni par Čedomir i Jelena Jovanović.

U maju 2014. republičke Robne rezerve su objavile kako je preduzeće „Agroposlovi" proneverilo čak 4.000 tona žita poverenih mu na čuvanje u silosima „Fidelinke", za čije korišćenje nije plaćan ni zakup.

U septembru 2015. je objavljeno kako je tužilaštvo u Beogradu navodno pokrenulo istragu protiv Jelene Jovanović zbog osnovane sumnje da je banke i državne institucije prevarila za ukupno 6,8 miliona evra.

Tada se tvrdilo kako je supruga lidera LDP-a i direktorka „Agroposlova" falsifikovanjem poslovne dokumentacije od poslovnih banaka uzimala kredite na osnovu zaloga u žitu koje, ne samo da nije pripadalo njenoj firmi (bilo joj je povereno na čuvanje uz plaćanje nadoknade), već više nije ni bilo u silosima koje je „Agroposlovi" koristio. Srpski rečeno: Jovanovićeva je kao zalog položila žito koje nije postojalo.

Od tada, pa do danas ništa se nije desilo. Neće se ni desiti, dokle god Čedomir Jovanović uspeva da finansijski namiri Aleksandra Vučića. Jedna od tih novčanih tranši bio je i „zajam" iz Fonda za razvoj u visini od dva miliona evra čiju je isplatu privremeno bio stopirao Saša Radulović, a i posle toga su usledila nova plaćanja otkupa slobode za sebe i svoju ženu.

U međuvremenu, kada su se dugovi „Agroposlova" nagomilali, bračni par Jovanovića je firmu prodao izvesnom Bojanu Drobnjaku, koji je nastavio da ništa ne plaća, pa je nad tim preduzećem otvoren stečajni postupak.

Da je sve ovo deo jednog dobro smišljenog plana preko koga se novac iz banaka i budžeta slivao u privatne džepove, vidi se iz činjenice da sve poslove „Agroposlova" u stečaju februara 2015. preuzima preduzeće „Agrohub", takođe iz Beograda, a čiji je jedini vlasnik i direktor – Čedomir Jovanović.

Uprkos činjenici kako je „Agrohub" osnovan samo dva meseca pre preuzimanja ugovora od „Agroposlova", te da nije imao nikakvu imovinu osim osnivačkog kapitala od 2.000 dinara, kao i da je bio u vlasništvu čoveka koji je već jednom prevario „Fidelinku", stečajni upravnik se složio sa ovom transakcijom kojom je Jovanovićeva firma dobila ne samo mlinove i silose na korišćenje, već je potpuno besplatno upotrebljavala i robnu marku „Fidelinke".

Agrohub" se uopšte nije pokazao kao bolji platiša, jer radnicima uopšte nije isplaćivao plate,  a nije plaćao ni ostale račune. Prilikom preuzimanja poslova „Agroposlova" u „Fidelinki", „Agrohub" se obavezao da će isplatiti i njegove dugove koji su u tom trenutku (19. februar 2015.) samo na ime zakupa za silose i mlinove isznosili preko 31 milion dinara.

Ni ostali dugovi „Agroposlova" nisu plaćani, a „Agrohub" je prestao da plaća i sopstvene račune. Zbog koga je „Suboticagas" sredinom oktobra 2015. isključila dotok gasa „Agrohubu", jer su neizmirena potraživanja prešla pet miliona dinara.

Kako ne bi ostao bez prihoda, Čedomir Jovanović se dosetio još jedne prevare. Još u 2011. godini, poslovanje svoje tadašnje firme „Agroposlovi" delimično prebacuje na „Outsourcing Management Solutions Group"  sa Novog Beograda, kojeg danas pod ovim imenom nema više u Agenciji za privredne registre.

Ovo preduzeće, iako je imalo ukupan godišnji promet od samo 675.000 dinara i prihod od 250.000 dinara, „Agroposlovima" plaća mesečno 10.000 evra na ime zakupa silosa koje je ovo preduzeće sa svoje strane besplatno koristilo u okviru aranžmana sa „Fidelinkom"?!? Radi se očigledno o „pranju" nečijih para, jer pomenuti „Outsourcing", uprkos slabom poslovanju, u aprilu 2012. Liberalno demokratskoj partiji za predstojeće izbore donira sedam miliona dinara.

Kada se sve ovo sagleda, prosto je neverovatno da je Fond za razvoj  preduzeću koje tone pod dugovima, nema nikakvu pomena vrednu imovinu i još je upetljano u ceo niz prevara i mahinacija odobrio „kredit" (za koji se od početka znalo da neće biti vraćen) od 200 miliona dinara.

Ustvari, nije neverovatno, kada su u pitanju „viši ciljevi", odnosno pohlepa vlastodržaca da iz državnog budžeta izvuku što je moguće više para.

Zbog svega ovoga, penzionerima se smanjuju ionako male plate koje su oni zaradili poštenim radom tokom proteklih decenija, iz državnih službi i javnih preduzeća otpuštaju se zaposleni koji su neretko jedini hranioci svojih porodica, a država se besomučno i dalje zadužuje.

 

    A 1. Ko je dobio 6 miliona evra za nezakoniti konkurs?

Na šta je potrošeno 26 miliona evra, umesto prvobitno planiranih 20 miliona, kod navodne izgradnje železničke stanice „Prokop" u Beogradu, moraće da utvrdi neka buduća nezavisna i detaljna istraga. Značajan deo stručne javnosti već sada tvrdi da je u suštini sređen samo enterijer, a da to ne košta ni trećinu utrošene svote.

Završetak radova je svečano obeležen 26. januara ove godine iako oni po zakonu nisu ni smeli da se odvijaju.

Upravni sud u Beogradu je, naime, presudom od 12. juna 2015. broj II 9 U 10959/14 (sudije: Ruža Urošević, Desa Simić i Tomislav Medved) poništio javni konkurs za izvođenje radova na pomenutoj lokaciji i naložio ponovni izbor ponuđača.

Presudom je nedvosmisleno utvrđeno kako je Predrag Nešković u periodu od 23. maja 2005. do 16. septembra 2013. bio zaposlen u „Železnicama Srbije" na poslovima izrade Glavnog projekta za izgradnju „Prokopa". Glavni projekat je kasnije poslužio kao deo konkursne dokumentacije.

Nešković se posle toga pojavljuje kao deo tima ponuđača radova, konzorcijuma okupljenog oko „Energoprojekta" koji pobeđuje na konkursu.

Bez obzira na činjenicu da je Upravni sud nesporno utvrdio nezakonitost ovako sprovedenog konkursa i naložio njegovo ponavljanje, vlast je odlučila da nastavi radove na „Prokopu", jer bez ove železničke stanice ne može da se nastavi projekat „Beograda na vodi", a premijer Vučić je već opomenut od strane investitora iz Ujedinjenih Arapskih Emirata da mora da se pridržava obećanja datih u pogledu rokova.

Ne samo da se oglušila o odluku suda, već je vlast u ovom slučaju pribegla najbezočnijim lažima i manipulacijama javnog mnjenja. Predsednik skupštinskog Odbora za finansije Veroljub Arsić (član Srpske napredne stranke) sa sednice održane početkom februara 2015. udaljuje Dragana Dobrašinovića, zastupnika podnosioca tužbe Upravnom sudu, upravo kada je ovaj pokušao narodne poslanike da upozna sa uočenim malverzacijama.

Stav vlasti je tada zvanično glasio da je Dobrašinović trebao o svemu da obavesti policiju i tužilaštvo, koji su čvrsto pod kontrolom naprednjaka, a ne skupštinski Odbor ili Upravni sud i da time ugrozi izvođenje radova i sprovođenje pljačkaškog plana SNS-a.

Pošto je postalo jasno da je konkurs sproveden na način kojim se krši zakon, kao i da je konačna cena skoro za trećinu veća od prvobitno odobrene, o celom slučaju se zainteresovao i davalac zajma za ovaj posao, „Kuvajtski fond za arapski razvoj",  koji je najavio obustavu daljih, već ugovorenih plaćanja za projekat „Prokop", sve dok se ne utvrdi istina o upravo završenoj fazi radova.

U svakom slučaju, ostaje da se utvrdi zašto su radovi koštali 20 miliona evra dok je Nešković sa svojim saradnicima u „Železnicama Srbije" radio na izradi Glavnog projekta, a poskupeli su na 26 miliona evra kada je on prešao kod ponuđača i kasnijeg izvođača radova. Ko je sve iz političkog vrha dobio svoj deo iz pomenutih šest miliona evra kako bi se sproveo nezakoniti konkurs?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠIŠANJE: DRUŠTVO PRIJATELJA KAO KRIMINALNA ORGANIZACIJA ZA PLJAČKU GRAĐANA I SUBVERZIVNO DELOVANJE!???

10. фебруара 2016. Коментари су искључени

 

Dok traje masovna invazija iz islamskih zemalja na Evropu, arapski šeici u sred Srbije, u Beogradu, polako stvaraju svoju kriminalno-poslovno-obaveštajnu logističku bazu, koja već sada koristi raznim muslimanskim "misionarima" čija je namera rušenje hrišćanske ciuvilizacije, njene kulture i nasleđa i zatiranje svega što predstavlja Stari kontinent.

Sumanuti Aleksandar Vučić, širom im je otvorio vrata, pa je tako osnovano i Društvo srpsko-arapskog prijateljstva, čiji ciljevi su mračni, kao i budućnost pred nama.

 

                   M. Hadžić

SRPSKO ARAPSKO PRIJATELJSTVO, DO MOJEGA2

 

U Beogradu je, nakon iznenadne i strasne ljubavi Aleksandra Vučića sa arapskim šeicima, prevarom građana Srbije počelo da se bavi i Društvo srpsko-arapskog prijateljstva. Društvo je bilo registrovano i sa sedištem na beogradskoj adresi u Ulici Kneginje Zorke broj 2, a navodi se na sajtu da je preseljeno u zgradu novobeogradskog naselja Airport city (koja je, inače, u vlasništvu Jevreja!).

Društvo daje beskamatne kredite građanima Srbije, po objavljenim konkursima. Odobrava ih onima koji se bave ovčarstvom, kozarstvom, ili za unapređenje seoskog turizma. Osnovna delatnost Društva je, kako piše na njihovom sajtu,“turistička, kulturna i ekonomska saradnja između srpskog i arapskog naroda".

Predsednik Društva je Bojan Ismailovski, a potpredsednik Ahmet Kurtović.

Članovi mogu biti svi, pravna i fizička lica sa teritorije Srbije, koja dobiju poziv predsednika na predlog skupštine. Dakle, ne svi, već odabrani. Da bi neko bio član Društva mora biti kandidat a kao takav mora poslati CV za fizička lica, dok za pravna lica istoriju kompanije na memorandumu i osnovnim podacima.

Tek po ovom koraku skupština zaseda i odlučuje o kandidatima da li može biti član ili se isti odbija. A, oni koji postanu član Društva, moraju da uplate, ni manje ni više, nego 100.000 dinara na ime članarine. Radno vreme Društva je, navodi se, svake druge subote od 11 do 15 sati!

Svi koji konkurišu za beskamatne kredite moraju da uplate 15.000 dinara.

Tako su objavljeni i rezultati za fizička lica radi finansiranja razvoja ovčarstva i kozarstva. Na konkurs se, navodi se, javilo 127 kandidata, a “kredit“ je dobilo njih 100. Navodi se da 9. kandidata nije platilo taksu od 15.000, tako da nisu ni bili u “igri“.

Novinar Magazina Tabloid je pozvao “dobitnike kredita“ sa navedenog spiska, ali niko od njih nije dobio ni obaveštenje da je dobitnik kredita.

O kakvom je beskamatnom kreditu koje daje Društvo srpsko-arapskog prijateljstva reč? Društvo nije bankarska ustanova da bi mogla poslovati sa stanovništvom? Da li je Društvo-srpsko arapskog prijateljstva kriminalna organizacija za pljačku, ili i za subverzivno delovanje?

Koje to Društvo dva puta mesečno prima članstvo na razgovor? Nijednom nismo uspeli da ostvarimo kontakt preko ostavljenog broja telefona.

Bezbednosno informativna agencija (BIA)  bi trebalo da odgovori na pitanjeDa li je Društvo srpsko-arapskog prijateljstva ispostava tuđih interesa? Dovoljno smo izvarani od Vučića i njegovih prijatelja šeika, da bi bilo previše da i stotine građana plaća po 1.000 evra članarine, koja ode u nečije džepove. Jer se, po šerijatu, neverniku mogu zatvoriti vrata.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČIST GUBITAK: NBS, JORGOVANKA I ZAŠTO ARAPSKA BANKA ČUVA DEVIZNE REZERVE SRBIJE??!

27. децембра 2015. 1 коментар

 

Narodna banka Srbije ima dve mogućnosti šta da radi sa deviznim rezervama: da ih ostavi na računu neke od velikih svetskih banaka ili da ih plasira direktno u privredu Srbije. Umesto toga, ona se odlučuje za treću soluciju:

deponuje ih u relativno malu banku u inostranstvu koja ta sredstva preko više povezanih lica vraća u Srbiju da bi za svoj i račun ovdašnjih političara kupovala državne obveznice i obradivo zemljište. Pošto na ovaj način Srbija trpi gubitak od četiri odsto godišnje, deponovana sredstva biće potrošena za najviše 25 godina.

 

                      Milan Malenović

DEVIZNE REZERVE SE PREDAJU ARAPIMA NA CUVANJE

 

Početkom 2015. godine u je Beogradu osnovana "Mirabank" a.d.  sa osnovnim kapitalom od 15 miliona evra, preciznije 1.790.700.000 dinara. Uplatu je izvršio vlasnik pomenute banke, holandsko privredno društvo "Duingraaf Financial Investments B.V" iz Amsterdama.

U međuvremenu je ova banka dobila i dozvolu za rad, koju joj je izdala Narodna banka Srbije.

I ako ne postoji nigde drugde u svetu osim (za sada samo na papiru) u Beogradu, gde je na adresi Španskih boraca 3 iznajmila nekoliko prostorija, ova banka najavljuje izuzetno značajne investicije u Srbiji, u visini od čak pet milijardi dolara.

Taj novac u ovom trenutku nemaju ni "Mirabank", a nema ga ni njegov osnivač, ali će on ubrzo stići i to od Vlade Republike Srbije.

Onaj ko pokuša da pronađe "Mirabank" bilo gde u svetu, pa čak i u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, odakle zvanično potiče njen kapital, biće gorko razočaran. Nigde u svetu nema banke sa ovim, ili sličnim imenom.

Osnivač i trenutno jedini zvanični vlasnik akcija ove banke, "Duingraaf Financial Investments B.V" je ništa manji rebus. Kompanija pripada finansijskoj hobotnici "Royal Group" iz Abu Dabija. To je sve što o njoj može da se sazna, pored adrese u Amsterdamu, gde joj je sedište.

Dakle, ni osnivač nema nikakvih referenci zbog kojih bi se neko odlučio da banci poveri svoj novac.

"The National" je najstariji list iz Ujedinjenih Arapskih Emirata koji izlazi na engleskom jeziku. U svom izdanju od 15. marta 2015. godine ova novina je objavila jedan poduži članak o planiranim investicijama UAE u Africi, u kome, između ostalog, navodi da je vlasnik "Royal Group" iz Abu Dabija izvesni šeik Tahnun bin Zajed al Nahjan.

Ugledni časopis "Forbes" u 2014. godini pominje pomenutog šeika na mestu 50 od 100 najbogatijih Arapa. Po tom izveštaju šeik Tahnun je predsednik borda direktora i vlasnik 5,4 odsto akcija FGB banke ("First Gulf Bank")  iz Abu Dabija, koja je u većinskom vlasništvu vladarske porodice tog emirata. O nekom eventualnom vlasničkom udelu u "Royal Group" nema ni reči.

Pošto je nezamislivo da državni medij "The National" pogrešno navede vlasnika jedne kompanije, koji je uz sve to još i član vladarske porodice, nešto drugo je po sredi.

Odlično dobro obavešteni "Forbes" pokušava da utvrdi prave vlasničke odnose, a zanemaruje one fiktivne. Zbog toga ovaj američki časopis u imovinskoj karti šeika Tahnuna ne navodi da je on vlasnik "Royal Group", jer je stvarni vlasnik neko drugi. Šeik, očigledno, već poseduje iskustvo u zakulisnim operacijama.

Da je šeik Tahnun bin Zajed al Nahjan čovek od poverenja emira Kalife bin Zajeda bin Sultana al Nahjana, apsolutnog gospodara Abu Dabija i predsednika Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji se angažuje za najpoverljivije i najkomplikovanije finansijske transakcije, vidi se i iz njegovog imenovanja za glavnog pregovarača sa vrhuškom nemačkog automobilskog koncerna VW.

 

       Šta šeici kontrolišu

 

FGB banka je uz porodice Porše i Pieč najveći pojedinačni vlasnik pomenutog nemačkog proizvođača automobila, i zbog nedavne afere sa lažiranim rezultatima izduvnih gasova njene investicije su ugrožene do visine od čak tri milijarde dolara.

Prvo što je samovureni šeik Tahnun uradio posle postavljanja na mesto predstavnika FGB-a u poslovodstvu VW-a bilo je da na raport u Abu Dabi pozove sve direktore nemačkog giganta, ali i predstavnike porodica Porše i Pieč koje tradicionalno vode glavnu reč u ovom koncernu.

Oni koji ga poznaju, šeika Tahnuna opisuju kao veoma upornog čoveka, koji se ne zadovoljava rečima, već se zanima samo za brojeve i dokumentaciju istražuje do najsitnijih detalja. U odnosu na ostale prinčeve vladarske porodice Abu Dabija, ne voli bahate provode i živi relativno povučeno. Ima odlično profesionalno obrazovanje sticano na najelitnijim svetskim školama.

Zbog svih ovih svojih osobina, šeik Tahnun je čovek preko koga najveći broj članova vladarske porodice Abu Dabija pere pare. On istovremeno rukovodi i FGB bankom i "Royal" grupom,  koja je konačni vlasnik "Mirabanke" u Srbiji, pa je tako i ključni čovek u operaciji nove pljačke Srbije.

Devizne rezerve  svake države predstavljaju kamen temeljac njene monetarne stabilnosti. Sve centralne banke svoj novac drže u preferencijalnim bankama izuzetno visokog boniteta, jer se samo njihove garancije prihvataju u međunarodnom poslovanju.

Još od kraja 2013. godine Narodna banka Srbije svoje devizne rezerve postepeno prebacuje u FGB banku, koja ima rejting "A plus", što joj omogućuje poslovanje na međunarodnom tržištu hartija od vrednosti, posebno državnih obveznica.

Srbija raspolaže deviznim rezervama od oko 10,5 milijardi evra, a oko polovine te sume je na slobodnom raspolaganju, dok ostatak čine obavezni depoziti banaka i rezervisane garancije za kredite javnog sektora.

Novac poveren na čuvanje FGB banci ima kamatni prinos od manje od jedan odsto, a u pojedinim slučajevima se zaračunava sano eskontna kamata domicilne centralne banke (Federalnih rezervi, kada je u pitanju dolar, odnosno Evropske centralne banke, kada su deponovani evri). U pojedinim periodima ona je iznosla i manje od 0,3 odsto godišnje.

Držanje deviznih rezervi u FGB banci je, očigledno, štetno po Srbiju jer, zato što ne prati inflaciju, obezvređuje deponovana sredstva.

Ovaj posao je, međutim, veoma unosan za vlastodršce u Srbiji.

FGB banka, kojoj je na čelu šeik Tahnun, koristeći sredstva koja joj je na čuvanje poverila Narodna banka Srbije, finansijski podržava "Royal Group", koju kontroliše i šeik Tahnun. Za početak je predviđena transakcija od 300 miliona dolara koja će biti prosleđena "Mirabanci".

Ovu informaciju na neki način potvrđuje i advokatska kancelarija "Karanović i Nikolić" iz Beograda, koja je bila angažovana prilikom osnivanja "Mirabanke" u Srbiji.

Na veb prezentaciji pomenutih advokata pojavila se vest kako će početne investicije "Mirabanke" u našoj zemlji iznositi do 300 miliona dolara, što odgovara svoti koju je "Royal Group" dobila iz deviznih rezervi Srbije deponovanih u FGB banci.

Ove početne stotine miliona dolara biće upotrebljene kao navodne arapske investicije u Srbiju. Posle njih uslediće dalje povlačenje sredstava iz deviznih rezervi radi "investiranja".

 

       Interesi mahera sa državnog vrha

 

Najlukrativniji posao je onaj sa državnim obveznicama Srbije koje se kupuju uz kamatnu stopu od oko 4,5 odsto na godišnjem nivou. Računica je jasna: novac Srbije se "skladišti" uz trošak od 0,5 odsto godišnje, ali se investira sa prinosom od 4,5 odsto, što na godišnjem nivou čini čistu zaradu od 4 odsto, odnosno četiri miliona evra na svakih uzetih sto miliona evra.

Pošto Srbija prosečno godišnje proda obveznica za oko milijardu evra, to znači da maheri sa državnog vrha na ovaj način svake godine zarade 40 miliona evra investirajući preko arapskih saučesnika.

Uproštenim rečima, šema izgleda ovako: Guverner narodne banke, danas Jorgovanka Tabaković, po zakonu je jedina osoba koja odlučuje gde će se čuvati državne devizne rezerve, a o svojoj odluci nije dužna da obavesti ni narod, a ni Skupštinu, jer se to tretira kao državna tajna.

Ona, počevši od 2013, taj novac prebacuje u FGB banku u Abu Dabiju. Sa ovom bankom se zatim sklapa ugovor po kome se naše vlasti obavezuju da jedan deo sredstava dugoročno deponuju (najmanje na dve godine, koliko je potrebno da se završi "investicioni ciklus").

Pošto nije zgodno da se banka, koja čuva naše devizne rezerve pojavljuje istovremeno i kao investitor u Srbiji, direktor banke preko firme koju takođe kontroliše, a preko koje već pere pare, osniva "banku" koja nema ni pedigre, ni reference, ni štediše, a realno ni potencijalne mušterije.

Toj banci se, zatim, prebacuju sredstva iz deponovanih deviznih rezervi NBS-a, koja ona "plasira" kroz navodne kredite svojim klijentima (članicama iste poslovne grupacije, u ovom slučaju "Royal Group"), a oni zatim kupuju državne obveznice Srbije sa godišnjim prinosom od 4,5 ili više odsto.

Ovakvim poslovanjem Srbija "zarađuje" 0,5 odsto godišnje, ali istovremeno gubi četiri odsto koje međusobno dele ovdašnji političari i arapski šeici.

Prema izjavama čelnika "Mirabanke" ona je osnovana da finansijski, kroz povoljne kredite, pomogne arapskim investitorima u Srbiji i planira ukupni volumen poslovanja od oko pet milijardi dolara. Ova banka može da daje izuzetno povoljne kredite, jer posluje tuđim parama koje je dobila bez ikakve kamate, ako izuzmemo onih smešnih 0,5 (ili manje) odsto.

FGB može mirno da plasira od Srbije dobijene devize, jer se naša država obavezala da jedan deo sredstava neće povlačiti pre dogovorenog roka. Osim toga, ceo plan i jeste razrađen sa čelnicima ove unesrećene zemlje, koji zauzvrat svake godine dobijaju nekoliko desetina miliona evra da bi ćutali i žmurili.

 

    A 1. Velike investitore ne zanimaju državne obveznice

Iznenadno arapsko investiciono interesovanje za Srbiju ima svoju cenu, koja trenutno iznosi oko 10,5 milijardi evra, koliko su vredne naše devizne rezerve deponovane u njihovoj banci.

Da bi taj novac mogao da se ponovo plasira u Srbiju, ovog puta pod etiketom stranog ulaganja, potrebno je saučesništvo najviših struktura vlasti ove zemlje.

Guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković jedina unapred tačno zna kada i koliko sredstava iz pomenute sume moraju da budu oslobođena za plaćanje dugova ili za vraćanje obaveznog depozita banaka. Zbog toga je njena uloga neprocenjiva.

Sav novac koji nije potreban za isplate po pomenutim osnovama može da bude "investiran". Najčešće su "investicije" u Srbiju, jer njihovu bezbednost i uspešnost garantuju saučesnici iz vrha vlasti.

Kako za deponovane devize garantuje FGB banka, koja je u vlasništvu porodice al Nahjan, srpske vlasti su morale pre početka akcije pranja para da nađu način kako da emiru garantuju da će u slučaju nepredviđenih okolnosti (kao što je dolazak poštenih ljudi na vlast u Srbiji) novac pravovremeno moći da bude povučen i vraćen na račun u FGB banci.

Zbog toga je vlada Aleksandra Vučića promenila zakon i omogućila i fizičkim licima, običnim građanima, da trguju državnim obveznicama Republike Srbije, jer se pokazalo da veliki investitori ne pokazuju naročito interesovanje za ove hartije od vrednosti.

Kako je prinos na obveznice viši od kamata na štednju u bankama, vlast očekuje da će građani bez razmišljanja obveznice kupovati na sekundarnom tržištu uz odgovarajući diskont.

Državnim obveznicama se sada trguje i na Beogradskoj berzi, a u prva tri dana primene izmenjenog zakona, u oktobru je promet iznosio 3,5 miliona evra. Ovo pokazuje da je vlast dobro izračunala da će narod od nakupaca otkupljivati ranije plasirane obveznice. Minimalna vrednost devizne obveznice je 1.000 evra.

Posle ovakvih vesti i emir će pristati da se njegova banka koristi za nezakonito reinvestiranje deviznih rezervi Narodne banke Srbije. Krajem oktobra NBS je na rezervama imala 10,67 milijardi evra.

 

    A 2. I FGB banka u Srbiji?

FGB banka je sredinom februara 2013. demantovala glasine kako započinje rad na srpskom tržištu. Krajem novembra 2015. pojedini inostrani mediji, koji prate dešavanja u bankarstvu i na finansijskom tržištu, objavili su vest kako FGB planira da uskoro dođe i u Srbiju.

Osim u UAE, banka je trenutno prisutna u Kataru, Singapuru, Londonu, Indiji, Libiji, Hong Kongu i Seulu. U Sjedinjenim Američkim Državama posluje preko partnera, kao što je "Wells Fargo". FGB raspolaže sopstvenim kapitalom od 33 milijarde dolara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UVEK TAMO GDE MIRIŠE NOVAC: TADIĆ SAVETIMA OBEZBEĐUJE SEBI SREDSTVA ZA ŽIVOT??!

26. децембра 2013. 1 коментар

 

Američka vladina Agencija za praćenje tokova novca Global Fajnenšl Integriti (GFI) objavila je decembra prošle godine, da je iz Srbije u poslednjih deset godina izneto, finansijskim transakcijama, oko 51 milijarda dolara!

 

          Milica Grabež

 

Dve godine se navrsilo od kako je Tabloid opisao na koji se način obogatila mafijaška družina tadašnjeg srpskog predsednika Borisa Tadića. Naveli smo koliko je ko od te družine (koju čine Dragan Đilas, Božidar Đelić, Dragan Šutanovac, Aleksandar Vlahović, Miodrag Rakić, Bojan Pajtić, Mlađan Dinkić…), bez ikakvog rada, korupcijom i pljačkom stavila na svoje račune. Borisa Tadića, tadašnjeg predsednika Srbije opisali smo kao vlasnika tri milijarde evra! Opljačkao ih je za vreme dok je bio ministar telekomunikacija, ministar odbrane i predsednik Srbije, u dva mandata.

Takođe smo objavili da je gospodin Tadić član borda direktora Unikredit banke. Na zvanično pitanje koje smo pre dve godine dostavili kabinetu predsednika Srbije, za smo dva sata od slanja, dobili smo pisani odgovor, koji potpisao tadašnji savetnik predsednika za kulturu Vojislav Brajović, u kojem se tvrdi da predsednik Tadić “…nema nikakve veze" sa radom Unikredit banke iz Via Caffaro ulice broj 123 u Rimu. Iole upućenima je jasno da je reč o banci koju kontroliše italijanska mafija.

Počasni predsednik Demokratske stranke Boris Tadić izabran je za člana međunarodnog savetodavnog borda Unikredit grupe. Tadić je nedavno postao član savetodavnog tela Telenora, saopštila je prošlog meseca Demokratska stranka. DS je saopštila da je Boris Tadić imenovan za člana savetodavnog borda ovog bankarskog i finansijskog servisa. Na čelu ovog borda je Romano Prodi, bivši predsednik Evropske komisije i nekadašnji premijer Italije!

Demokratska stranka navodi da će “Tadić svojim političkim znanjem i iskustvom doprinositi diskusijama koje će ovaj bord imati u svojim redovnim zasedanjima. Dodaje se da će bivši predsednik Srbije, kao član borda Unikredit banke, svojim iskustvom doprinositi kvalitetu političke dimenzije ovih diskusija i rešavanju ekonomskih i finansijskih pitanja i iz političke perspektive.

DS dodaje i da su, pored Borisa Tadića, članovi tog međunarodnog savetodavnog borda, između ostalih, i Havijer Solana, Joška Fišer i Aleksandar Kvašnjevski. O kakvom je to stručnjaku reč? Boris Tadić je po obrazovanju psiholog, a zemlja čiji je predsednik bio do juna prošle godine, nalazi se pred bankrotom. Opelješena do gole kože.

Da podsetimo čitaoce šta smo pisali o parama gospodina Tadića. Da bi mogao da iznosi novac i stavlja na račune ove banke, Boris Tadić je za sekretara ambasade Srbije u Rimu imenovao svoju konkubinu, tada 27. godišnju Anu Urošević, koju je, pre pet godina, unapredio u ambasadora Srbije u Rimu!

I danas je Ana Urošević, sada udata Hrustanović, ambasador u Rimu, jer je Aleksandar Vučić zabranio da je povuku sa tog položaja, i ako joj je istekao mandat. Boris je čak i njenu svekrvu Radmilu Hrustanović imenovao, u isto vreme, za ambasadorku u Bratislavi (Slovačkoj). Zaštitio u Slovačkoj? Zato što Albanci sa Kosova vladaju u ovom, gradu, imaju puno novca, a Boris je znao da trguje sa nacionalnim interesima.

U Rimu je, obilazeći svoje bankovne račune i prijatelje sa Kalabrije, razne donove, Boris Tadić sa svojom kurtizanom Anom Urošević pravio skandale po rimskim trgovima. Često su umeli da se potuku na ulici, dovodeći agente SICMI-a u težak položaj, jer su ga, kao stranog državnika, i bez njegove volje, morali pratiti, radi obezbeđenja.

I da podsetimo: Havijer Solana, Joška Fišer, Rom,ano Prodi i Aleksandar Kvašnjevski su na sva usta blatili Srbiju. Solana je bio generalni sekretar NATO alijanse koji je naredio bombardovanje Srbije. Nije ni čudo što je on u njihovom društvu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVI SAD: HITNA POMOĆ I DEO “STRUČNOG” ANGAŽOVANJA NJENOG DIREKTORA

8. септембра 2013. 1 коментар

 

Usled stranačkih podela plena, novosadska Hitna pomoć dobila je za direktora čoveka koji tu nikako ne bi smeo da bude. Reč je o dr. Bogdanu Živanoviću, sinu pokojnog profesora Živanovića sa Interne klinike. Mlađi Živanović nije od starijeg nasledio nimalo obrazovanja i kulture. Pijanči u kafani preko puta Hitne pomoći, pravi bahanalije sa ženama, zapošljava ih "preko kreveta", loše vodi ovu zdravstvenu ustanovu i predstavlja sramotu za grad kakav je Novi Sad.

 

          Arpad Nađ

 

Kao deo koalicionog kolača u Novom Sadu, za direktora Hitne pomoći doveden je, tako reći sa ulice, dr Bogdan Živanović. I sve to, uprkos činjenici da je bio lekar specijalista interne medicine nikad nije bio zaposlen u državnoj službi, jer je specijalizacija kod njegovog tate, pokojnog profesora Živanovića, bila volonterska...

Moralni profil ovog čoveka objašnjava sve posledice koje hitna služba trpi njegovim postavljanjem na mesto direktora. Na mestu gde je ranije kod svog pokojnog oca volontirao, svojevremeno je kumovao na venčanju medicinske sestre i medicinskog tehničara, da bi posle izvesnog vremena, kao već oženjen, preoteo kumu i oženio se sa njome, izazvavši skandal neviđenih razmera na Internoj klinici.

Još prvih dana direktorovanja u Hitnoj pomoći, posvetio se "proučavanju okoline", jer je odmah osetio neodoljiv miris alkohola u blizini svoje direktorske kancelarije koji se širio iz kafane "Niš".

Dobar deo radnog vremena, dr. Bogdan Živanović provodi u pomenutoj kafani koja se, eto njegove sreće, nalazi preko puta upravne zgrade Hitne pomoći. Kako je postao redovan posetilac ovog ugostiteljskog objekta, za svoja pijančenja periodično uzima avanse od reprezentacije Hitne pomoći koji po običaju troši jedan mesec unapred.

Pošto je trebalo obnoviti vozni park, umesto raspisivanja tendera za sanitetska vozila, Živanović uzima teretne kombije koje kupuje jeftinije, a potom prepravljaju u sanitetska vozila. Istovremeno, pacijenti koji moraju na hitnu intervenciju, rizikuju (a i dešava se!) da izgube bubrege od usputnih vibracija (Živanović uz piće zna da se posluži crnim humorom, pa kaže da im tako vadi kamen iz bubrega!).

Pošto je imao priliku da zaposli jedan deo kadrova bez saglasnosti ministarstva, a na teret budžeta Hitne pomoći, zaposlio je, žargonski rečeno, pola Sremskih Karlovaca, a među njima pored nemedicinskih kadrova i jednog svežeg povratnika iz dugogodišnjeg zatvora!

Ostali medicinski kadar kojem treba produžiti staž mora da plati poveću sumu novca ili kako se sa gađenjem prepričava u gradu zaposlene sestre i doktorke- ako nemaju novaca moraju da se “razgaće", pa da čučnu ili da se natrće, već kako je direktoru u tom trenutku po volji…U vezi s tim, gradska predanja govore i o jednoj atraktivnoj doktorki, koja nije pristala na ovakvu seksualnu saradnju, pa joj nije produžen ugovor o radu, mada je tokom nekoliko godina prakse pokazala izuzetne stručne kvalitete. Zaposleni kažu da je bila među najboljim lekarima u Hitnoj pomoći.

Kao i svi ljudi koji nisu sigurni u sebe iskompleksirani direktor sada okuplja menadžerski tim ljudi ispod proseka bez stvarnog autoriteta da bi imao lažni osećaj neke vrednosti. Sa tom ekipom službenim vozilima odlazi u kafane gde uz pijanku u radno vreme planira, usput i razvoj hitne pomoći. Tako je za proslavu svog rođendana na Stražilovu odveo čitavu jagnjeću brigadu sa tri vozila Hitne pomoći, gde se pijančilo do zore. Polovina njih se tek ujutro vratila na posao ispovraćana i doslovno upišana.

Kako politički postavljeni direktori sklapaju samo takozvani mandatni ugovor, dr. Živanović je došao na ideju da sam sa sobom zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme da bi našao uhlebljenje za stalno bez obzira na političke prilike i neprilike!

Ovaj neobuzdani čovek naročitu bahatost i nepravednost pokazuje prema zaposlenima i sindikatu. Na samom početku finansijski je ugušio jedan reprezentativni sindikat ukinuvši naplatu članarine, dok drugi reprezentativni sindikat vesla kao žednog preko vode. Tako da praktično sindikati sada i ne postoje. Uličnim metodama, lojalni Živanovićev "tim", poput iskusnih kriminalaca vrši pritisak na zaposlene da se iščlanjuju "ili će trpeti posledice" (stalno premeštanje, menjanje timova ili postavljanje na teža radna mesta).

Vrhunac obezvređivanja rada je bodovanje lekara za dodelu specijalizacije. Ovom prilikom, direktor je propisao pravilnik po kome prosek na fakultetu vredi najviše 10 bodova, naučni i stručni radovi najviše 10 bodova, a paušalna ocena direktora vredi 30 bodova (!!!). Po ovome se vidi sa kakvom sutrašnjicom u svojoj glavi raspolažu kadrovi poput dr. Bogdana Živanovića koga je ulica dovela i postavila na vlast.

Treba reći da posebne rezultate postiže u radu na terenu, naime u junu ga je neko rasporedio da radi na polaznom mestu Liman, zajedno sa atraktivnom dr. Sanjom Nenadić – Pokrajac, razdvojivši je od prethodnog partnera sa kojim je Sanja uvežbala sve što se može uvežbati, a na koga je direktor Živanović bio par meseci jako ljubomoran pa ga je prebacio u dispečerski centar u Kaću, a doktorki u koju se bukvalno bio zablenuo, kao kompenzaciju za promenu partnera dodelio je mesto PR menadžera Hitne pomoći!

Posao je bio organizovan tako da direktor i su njih dvoje spavali u jednoj dvokrevetnoj sobi. Vrhunac predstave je bio kada je u gluvo doba noći, od jakog naprezanja drveta pukao jedan krevet, što se čulo do kraja hodnika kroz koji su se u beg dali svi svedoci ovog orgijanja. Posle izvesnog vremena, dr Sanja Nenadić -Pokrajac dobija specijalizaciju pedijatrije iako već specijalizirala urgentnu medicinu.

Na taj način vrlo unosno koristi svoje zanosne obline koje je ranije još radosnije nudila bez bilo kakve naknade. Neki zaposleni koji su je koristili, kažu da je toliko dobra da bi dali i očevinu i dedovinu za nju, ali samo da to ne sazna direktor Živanović. Njenog muža, kako je i običaj, nikad niko ne spominje…

Sanja Nenadić-Pokrajac, koja sada ide na novu specijalizaciju veruje da, dok se ne vrati, neće ni ovaj “razvaljivač“ više kao direktor tu boraviti. Poseban cirkus dr. Živanović napravio je u kafani "Niš", kada je konobarici koja nema ni dvadeset godina i može mu biti ćerka, obećao stalno zaposlenje u Hitnoj pomoći, udvarajući joj se pijan, što je za kratko vreme i realizovao!

Da zlo bude veće, tim povodom smenjuje poslovnu sekretaricu koja ima završen fakultet i vrhunski govori nemački i engleski i koja po kulturi komunikacije i stilu može biti poslovni sekretar u kabinetu predsednika države, postavlja je u jednu malu prostoriju da deli zaposlenima markice za prevoz. Na njeno mesto dolazi mlada konobarica lojalna do novog “pucanja kreveta“!

 

P.S. I na kraju, ne možemo da se oslobodimo utiska o mogućnosti angažovanja, (obzirom na izvesne sposobnosti nekih od aktera gornje priče), da možda nisu makar konsultativno uključeni u osmišljavanju predavanja o seksualnom vaspitanju, koja od ponedeljka počinju u 10 škola u Vojvodini, imajući u vidu objašnjenje pokrajinske sekretarke za omladinu i sport, Marinke Čobanu, koja je obrazložila da je u pitanju : “pilot-projekat” – “Zdravstveno vaspitanje o reproduktivnom zdravlju“ koji za cilj ima da se maloletnicima, učenicima drugog razredna srednje škole, pomogne edukacijom o seksualnosti

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: