Archive

Posts Tagged ‘opasno’

ОПАСНО ШИРЕЊЕ: БОГАТИ АРАПСКИ БИЗНИСМЕНИ У СУМЊИВИМ ПОСЛОВИМА КУПОВИНЕ И СРПСКИХ ПРЕДУЗЕЋА И ЗЕМЉИШТА!!??

 

Приватизација „Пољопривредне корпорације Београд" (ПКБ) улази у завршну фазу, а најозбиљнији кандидат за куповину овог гиганта је истовремено и најмистериознији учесник у надметању – саудијска групација „Ал Схидди" која, како и њени власници кажу, послује само у складу са шеријатским принципима!

Центар пословања овог, наводно озбиљног инвеститора, је Босна и Херцеговина у којој је пре више година посао одрађен на начин који је касније био прекопиран за пројекат „Београд на води".

 

                    Милан Маленовић

KUPOVANJE PO SRBIJI ILI KUPOVINA SRBIJE

 

Два дана пред последње председничке изборе у Србији, у Београд је допутовао саудијски бизнисмен Сулејман Абдулах Ал Шиди, власник и директор пословне групе „Ал Схидди" из Ријада. На сам дан избора, у недељу 2. априла ове године, он се у потпуној конспирацији срео и са министром привреде Гораном Кнежевићем, са којим је разрађивао план куповине „Митросрема" и ПКБ-а, чија приватизација спада у ингеренцију његовог министарства.

Иако су домаћи медији тих дана громогласно објављивали долазак сваког уличног продавца из иностранства, представљајући то као „посету значајног страног инвеститора", о посети Ал Шидија нигде није писано.

Већ ово указује да је она била у склопу тајних разговора који већ дуже времена трају између Ал Шидија и представника овдашње власти, а о којима јавност из разумљивих разлога не сме ништа да зна.

Да продаја „Пољопривредне корпорације Београд" (ПКБ)  наводном „саудијском инвеститору" улази у завршну фазу видело се и по томе што је само неколико дана после ове тајновите посете Ал Шидија Београду Министарство привреде одрадило и последњу формалност која је по закону потребна за приватизацију: основало је Комисију за праћење приватизације у коју улазе и представници запослених, али се она до тренутка када овај чланак настаје још ни један једини пут није састала. Очигледно је реч о чисто формалном потезу којим би се на цео поступак ставио смоквин лист законитости.

Иако је у Србији скоро непозната, „Ал Схидди Гроуп" је веома позната у нашем комшилуку – у Босни и Херцеговини, где послује већ неколико година. Чак шта више: од укупно 13 предузећа која се као чланице групе појављују на њеној званичној интернет презентацији, њих најмање седам искључиво делује на простору Федерације БиХ, мада се за два уопште не зна ни шта раде, ни где послују.

Значајан инвеститор, каквим је Група својевремено представљена у БиХ, сигурно не би овако крио своје активности, под условом да су оне легалне. „Ал Схидди" је, међутим, предузеће које је најмање заинтересовано за инвестирање легално прибављеног новца – његов примарни интерес је исламизација државе у коју долази, а што се видело управо из примера БиХ.

Ал Шиди је 2006. преко компликованог ланца фирми, од којих су поједине имале седиште на Кајманским острвима, купио до тада државну фирму „Магрос велетрговина" из Сарајева. Прави разлог за ову куповину било је атрактивно земљиште у самом центру Сарајева на коме је одмах најављена изградња пословно-трговинског објекта у чијем саставу ће бити и хотел.

Шет година касније, како се у изградњи није далеко одмакло, у посао се као суинвеститор укључује међународна „Интернатионал Инвестмент Банк" и то њено представништво у Бахреину, које је у том тренутку располагало капиталом од само 110 милиона долара (у сарајевски пројекат банка је одмах уложила 39.119.100 КМ, односно нешто мање од 20 милиона евра).

Тим поводом је Мохамед Хеди Миџај, извршни директор банке за инвестиције и пословни развој босанским медијима изјавио: "…Избор реномираног хотелског оператора који послује у складу са шеријатским принципима је у току". У међувремену је „Гранд хотел Бристол" изграђен у Сарајеву и познат је по томе што угошћује посетиоце из арапских и других исламских држава.

Пословање по шеријатским правилима" не обухвата само забрану точења алкохола и конзумирања свињетине , већ муслимана разрешава обавезе да држи реч дату невернику. Ово је веома важно запамтити како би се лакше разумело пословање „Ал Схидди" пословне групе.

Поменутих скоро 20 милиона евра са рачуна јавности непознатог власника у бахреинској банци било је уплаћено кајманској фирми "…Истетхмарy Сарајево Цитy Центер-ИИ Лтд" и то преко фирме "Истетхмарy Сарајево Цитy Центер-И Лтд", такође са седиштем на Кајманским острвима, а за коју се једино зна да њоме управља поменута међународна банка из Бахреина за рачун клијента чије име не жели да ода. Сарајевски медији су својевремено изнели тврдњу како овај новац припада Бакиру Изетбеговићу , који се ни не труди да сакрије како је близак пријатељ и пословни сарадник Сулејмана Ал Шидија.

Изградња "Сарајево Цитy Центер"-а, у коме се налази и хотел „Бристол", као и насеља породичних вила „Пољине Хиллс" у Сарајеву и још неких пројеката одвијао се по моделу који је годинама касније прекопиран за „Београд на води": преко компликованог и замршеног ланца предузећа до чијих крајњих власника је немогуће доћи, као и преко анонимних рачуна у једва познатим банкама инвестира се новац који је претходно покрала политичка олигархија земље у коју се улаже.

Након што буде купиоМитросрем" и ПКБ, Ал Шиди ће у овим предузећима увести „пословање у складу са шеријатским принципима", као што је то урадио у „Гранд хотелу Бристол" у Сарајеву: добиће у оваквим пословима уобичајену провизију, а његове компаније ће од поменутих некадашњих гиганата српске пољопривреде узимати и новац за машине и алатке које ће им продавати.

Наиме, „Ал Схидди Гроуп" је позната по томе што производи тракторе, комбајне и остале машине потребне у пољопривреди, а које се више не праве у Србији.

Чланови Вучићевог клана, који ће „Митрос" и ПКБ купити новцем претходно опљачканим од грађана Србије, добиће, само у случају ПКБ-а, око 18.000 хектара изузетно плодног пољопривредног земљишта, 4.000 хектара грађевинског земљишта и 8.000 хектара под зградама, игралиштима, путевима и шумом. И све то у градској општини Палилула, надомак центра Београда.

 

     А 1. Алаха ми, то сам ја

„Ал Схидди Гроуп" је настала седамдесетих година прошлог века у време грађевинског бума у Саудијској Арабији. Временом се од локалног подизвођача развила у компанију шареноликих пословних интереса.

На званичном сајту ове пословне групе налази се 13 компанија које јој наводно припадају, али се ту не налази читав низ предузећа која се помињу у различитим пословима – на првом месту недостаје управо "Ал- Схидди Традинг Еаст" која је носилац већине послова групације у овом делу света.

„Схидди Цонтрацтинг", „Схидди Агрицултуре", „Схидди Интернатионал", СФПН, „Рабие Поултрy" и „Рабие Феед Милл" имају седиште у Ријаду, Саудијска Арабија и могу се сматрати компанијама које делују на међународном плану."

"Ал Схидди Гроуп” међутим, једва да је позната у свету, а и када се негде помиње то је скоро искључиво у области грађевинарства или производње и продаје пољопривредих машина.

Седам од поменутих 13 компанија поменуте пословне групе искључиво делује у БиХ, ако уопште негде и послује.

СЦЦ је скраћеница од „Сарајево Цитy Центер", предузећа које управља истоименим пословним центром у главном граду БиХ. У њему послује и „Хотел Бристол", још једно предузеће поменуте групације, а све је изграђено на плацу који је припадао приватизованом „Магросу", данас такође у саставу „Ал Схидди Гроуп". „Пољине Хиллс" је предузеће које управља пројектом изградње и продаје луксузних породичних кућа у Пољинама, Босна и Херцеговина.

„Схад Инвест" је још један члан групације, али једино што о њему може да се пронађе јесте податак да је у власништву Сулејмана Ал Шидија и да има 23,3 одсто у „Гранд Хотелу Бристол" у Сарајеву. Нигде не може да се пронађе чак ни адреса на којој је предузеће регистровано.

Исто тако је потпуно мистериозно и предузеће „СРЕ Инвестмент",  које, за разлику од многих других из групације, макар има своју интернет презентацију на којој се види да је седиште фирме у Сарајеву.

„Wестгате" је потпуна мистерија, посебно јер се не зна ни када ни како је постало члан групације „Ал Схидди". Ово предузеће је 2013. основао шеик Ариф Бин Фахад Алтваирки и било је активно у грађевинарству. Чиме се данас бави и где му је седиште, остаје непознаница.

Већински власник сарајевског предузећа "Ал Схидди Интернатионал", једног од власника „Магроса", јесте потпуно непозната саудијска компанија „Заwали", које нема на списку предузећа у саставу групације „Ал Схидди".

У пословима се неретко лично појављује и сам Сулејман Абдулах Ал Шиди, власник и директор „Ал Схидди Гроуп", али о њему нема никаквих релевантних података осим оних везаних за пословање у Босни и Херцеговини. Упућени тврде како је он обичан „позајмљивач имена", односно параван иза кога се крију прави власници капитала.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

OPASNO SKRIVANJE: SRBIJA POSTAJE NUKLEARNA DEPONIJA UZ VELIKI AMERIČKI UTICAJ NA VLAST U SRBIJI!??

17. фебруара 2016. 2 коментара

 

Mada Srbija nema nuklearnu elektranu, ima u izobilju nuklearnog otpada. Zakonom je zabranjeno unošenje nuklearnog otpada iz inostranstva, ali u praksi ne postoji način da se to zaustavi, ukoliko država ili paralelni centri moći odluče da zbog milionskih zarada, tajno uvezu i negde "sklone" radioaktivni otpad iz drugih zemalja.

Proteklih godina, Srbija se oslobodila oko šest tona obogaćenog i osiromašenog uranijuma, plutonijuma i pripadajućeg radioaktivnog otpada, dovoljnog da se naprave dve omanje atomske bombe, ali to ni izdaleka nije rešilo problem radioaktivnog smeća koje je razbacano širom zemlje i to u zastrašujućim količinama.

Konačno,treba podsetiti da su Srbi u svetskim vrhovima što se tiče crne slike stanja u vezi sa kancerogenim bolestima. Osim posledica NATO bombardovanja osiromašenim uranijumom, uzroci se nalaze i u sveprisutnom nuklearnom otpadu koga ima u blizini velikih gradskih centara, usred planinskih turističkih centara. Narod izumire, a interesne grupe broje milione…

 

                         Nikola Vlahović

SRBIJA NUKLEARNI OTPAD EVROPE

 

Mada je poznato da je Srbija jedna od ekološki tri najugroženije države na kontinentu, ne postoji karta opasnih mesta sa lokacijama gde se nalazi nuklearni otpad za koji država tvrdi da je "privremeno uskladišten". Postojeće deponije imaju status državne tajne. Primera radi, napušteni rudnik uranijuma Kalna , koji je čuvao nuklearni otpad, vođen je pod šifrovanim nazivom „Preduzeće br. 3".

Krajem prošle decenije, vrh ondašnje vlasti doneo je odluku da radioaktivni otpad iz cele Srbije razmesti na 16 lokacija, u tri regiona . Ovaj posao je odmah proglašen "državnom tajnom". Reč je bila o akciji "trajnog skladištenja" radioaktivnog otpada! Jedino Vojvodina nije bila obuhvaćena ovim planom.

U isto vreme, dešavale su se i seobe otpadnog materijala, radijuma 226, iz Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, Instituta za medicinu rada „Dr Dragomir Karajović" i iz tadašnjeg „NIS Naftagasa", a sve je finansirala Međunarodna agencija za atomsku energiju.

Javnost nikada nije doznala gde je taj otpad smešten. Takođe, do danas nije poznato da li su i u kojoj meri poštovani svi bezbednosni propisi u pogledu hidro-geologije, geologije, seizmike i drugih parametara, u regionu odlaganja radioaktivnog otpada. Naime, i stručna javnost i zakon govore da takva lokacija mora da bude udaljena najmanje deset kilometara od naseljenog mesta i da ispunjava sve ekološke standarde.

Nekoliko dobro upućenih izvora govore da su neke lokacije odlaganja nuklearnog otpada odavno poznate te da su u pitanju Aleksinački rudnici, jame ispod Sokolskih planina kod Krupnja, napušteni rudnik ispod Stare planine u opštini Knjaževac, pa čak je, istina kao "moguća lokacija", pomenuta i planina Rudnik, u sred pitome Šumadije!

U početku se smatralo da će radovi na izgradnji novih skladišta nuklearnog otpada u Srbiji trajati između pet i sedam godina, te da će koštati oko 30 miliona evra. Naravno, rok gradnje je znatno produžen, cena je bila sve veća, a posao nikako da se završi.

Ni poslednja Tadićeva vlada nije obavila taj posao, a stigli su Vučićevi "stručnjaci" koji su odmah uspostavili pravilo, da za što kraće vreme treba oteti što više para. Tako su se setili da su napušteni podzemni vojni objekti, napušteni rudnici ili granitne stene, idealni za "izdavanje u zakup", stranim izvoznicima nuklearnog otpada.

Mada je još pre pet godina podignuta uzbuna oko sredstava za finansiranje "zbrinjavanja" atomskog otpada, do današnjeg dana je malo šta urađeno. Isluženi gorivi elementi i drugi radio aktivni otpad, nalazi se rasut širom Srbije, na raznim lokacijama.

Opasnost je utoliko veća, što ne postoji neka precizna, centralna baza podataka, gde se sve radioaktivni otpad nalazi i u kojoj meri. Naime, ono što je neka prethodna vlada proglasila za tajnu, to je i ostala tajna za svaku sledeću koja je došla. Istom pogubnom filozofijom, rukovodi se i Vučićeva vlada.

 

       Smrt bez upozorenja

 

U vreme dok je Srbijom harala Tadićeva družina, Institutu u Vinči je nametnuto kreditno zaduženje od 25 miliona dolara "za zbrinjavanje i odnošenje otpada u Rusiju i poboljšanje stanja hangara za skladištenje ostalog radioaktivnog otpada"!

Kredit kod komercijalnih banaka, uz državu kao žiranta, podrazumevao je da se uzme bez javnog tendera, i to direktnim ugovaranjem predstavnika države sa nekom od komercijalnih banaka bliskih ondašnjem režimu. Tako je Institut u Vični gurnut u ubrzani stečaj, a u međuvremenu, u njega je smešteno i nekoliko stotina kilograma radioaktivnog otpada!

Sada već davne 2009. godine, na zvaničnom sajtu Narodne skupštine Srbije, pojavio se Nacrt zakona o zaštiti od jonizujućeg zračenja i nuklearnoj sigurnosti, koji ne sadrži kasnije dopisani član 48 a, o formiranju Javnog preduzeća Nuklearni objekti Srbije! Tako je sezona još jedne dugogodišnje pljačke i veleizdajničkih poslova, bila širom otvorena.

Tokom 2013. godine, još uvek je najveći deo radioaktivnog otpada koji je stvoren iz rada reaktora i laboratorije u Vinči, vojnih ustanova, bolnica i industrije, privremeno bio uskladišten u dva stara hangara u krugu Instituta za nuklearne nauke.

Hangari su u lošem stanju i pretrpani. Zvanično pripadaju Javnom preduzeću „Nuklearni otpad Srbije". Izgrađen je i treći hangar, ali on ne radi jer se čeka izgradnja velikog odlagališta nuklearnog otpada negde u unutrašnjosti. Tri godine kasnije, na današnji dan, stanje je još gore nego što je bilo. Istina o ovoj pošasti se i dalje sakriva od javnosti.

Na žalost, uz nuklearni otpad uvek se u blizini nekako nađe i tečni otrovni industrijski i hemijski otpad koji ističe u rečne tokove ili na poljoprivredno zemljište, a medicinski otpad (i to onaj radiokativni), završava čak i u gradskim kontejnerima, neobezbeđen.

Retko se desi da se neko zbog toga pobuni. U proteklih nekoliko godina, upamćeno je samo da su se poljoprivrednici u Bačkom Petrovcu pobunili jer veliki kombinati na njive bacaju ambalažu od hemijskog đubriva, koja takođe sadrži radioaktivne supstance.

Nezapaženo je prošla i vest da je u selu Teočin na Suvoboru sakriveno više od 100 buradi sa radioaktivnim materijalom. Ali, meštani tvrde da ovo nije jedina takva "deponija" na Suvoboru.

Nekoliko metara ispod zemlje, u Bistrici (opština Prijepolje) nalazi se radioaktivni otpad! Meštani su primetili da je na obližnjem tunelu (nekadašnjem skladištu pogonskog goriva), više puta menjan katanac na ulazu, da je noću ponekad upaljeno svetlo na ulazu te da se viđaju neke njima nepoznate osobe koje nadgledaju tunel i okolinu. U ovom kraju je poslednjih godina upadljivo uvećan broj kancerogenih oboljenja.

Tunel je, inače, dugačak nekoliko kilometara, zalazi duboko ispod Potpećkog jezera, i mnogi meštani su svedoci kako su godinama veliki šleperi samo noću dovozili materijal na gradilište. Neko vreme je i tamno žuta mutna voda isticala iz njega i delimično bojila reku Lim.

Međutim, niko sa sigurnošću ne može da tvrdi koje čestice je ta voda sadržala, pošto nikakve analize nisu rađene. Opština Prijepolje, na čijem terenu se sve to nalazi, uglavnom se pravdala činjenicom da je u ovom slučaju "vojska nadležna". Inspekcijski pregled poslednji put obavljen je 2005. godine, i tada je lakonski konstatovano da je "objekat prazan".

Zavod za javno zdravlje "Timok" u Zaječaru , pre nekoliko godina vršio je ispitivanja nivoa radioaktivnosti oko rudnika, i konstatovana je njena povećanost. Pored prostora za preradu rude, nekada je postojala brana koja sakuplja otpadni radioaktivni mulj i pesak iz preradnih voda.

Priliv velikih voda sa obližnjih brda vremenom je doprineo pucanju te brane, tako da se sav mulj i pesak izlio u korito Trgoviškog Timoka, koji se spaja sa Svrljiškim Timokom i čini reku Timok. Okolno stanovništvo je nakon pucanja rudarske brane i nanosa peska koji su činili deo korita reke koristilo ovaj pesak za izgradnju svojih kuća! Tako su sebe zazidali radioaktivnim materijalom, što je naglo dovelo do pojave neizlečivih bolesti i povećanja smrtnih slučajeva.

Iz izveštaja koji je sačinila jedna grupa stručnih lica, vidi se da je reč o opasno kontaminiranom području, mada o tome nema nikakvih oznaka ili pisanih upozorenja: "… Krećemo se stazom ka rudarskom oknu napuštenog rudnika uranijuma "Gabrovnica" . Odjednom, brojač našeg uređaja, blokirao je na 1200 mikrosiverta. Imamo osećaj da smo prošli pored neke pukotine u zemlji iz koje izbija zračenje. Brzo se udaljavamo. Resetujemo naš merni uređaj.

Dolazimo do samog otvora rudnika! U dubini okna vidimo obrušenu zemlju koja je zatvorila ulaz. Brojač opet pokazuje povećno zračenje, pet puta veće od normalnog. Iz urušenog rudarskog okna ističe voda. Meštani kažu da intenzitet vode iz okna varira. Okno nije zazidano…"

 

       Atomsko sklonište H3, ili: zašto Srbija čuva NATO municiju?

 

Na prostoru od 70 hektara nekadašnjeg Instituta za nuklearne nauke Vinča, sada pod ingerencijom Javnog preduzeća „Nuklearni objekti Srbije", nalazi se objekat, građen četiri godine, koji se vodi pod kodnim imenom H3. 

Još 2011. godine, izbio je skandal zbog jedne nesmotrene izjave iz vrha jedne državne kompanije, da je "…upravo izgrađeno najmodernije i najveće raspoloživo skladište radioaktivnog otpada u Evropi"! I to neposredno nakon što se Institut u Vinči, teškom mukom, oslobodio velike količine nuklearnog goriva iz reaktora RA, koje je u svežem ili istrošenom stanju transportovano u zemlju porekla-Rusiju.

Izvor Magazina Tabloid tvrdi da je to moglo biti na pravi način obezbeđeno i iskorišteno za potrebe srpske nauke i u odbrambane svrhe, ali stvari postaju jasnije ako se pogleda činjenica da je objekat H3 izgrađen na inicijativu Agencije za atomsku energiju i američkog Stejt departmenta , koji je bio zainteresovan za to isključivo kako bi isprovocirao Rusiju, "kao zemlju porekla".

Cilj nije bio da se Srbija zaštiti od zračenja nego da se Rusiji pokaže koliki je američki uticaj na srpske vlasti. Ali, ni to javnost u Srbiji ne bi doznala da nije ondašnji ministar Milutin Mrkonjić, u sred Narodne skupštine, javno izneo detalje plana transporta nuklearnog otpada u Rusiju koji je koštao čitavih 55 miliona dolara i u kome je učestvovalo više od 3.000 ljudi, pripadnika bezbednosnih struktura, policajaca i žandarmerije.

Jedan jedini stručnjak iz Srbije se tada ogorčeno oglasio rekavši doslovno: "…Većina država bi svašta uradila za nuklearno oružje, a naša se rešava repromaterijala i umesto da to naplati, ona plati. Ne mogu da verujem da je pored svih srpskih prevoznika, a Srbija ima brojan vozni park, transportne ture dobila neka strana transportna firma. Nečuveno!"

Naravno, problem opasnih materija i radijacije u neposrednoj blizini Beograda, nije rešen iseljenjem nuklearnog goriva u Rusiju, jer je dvadeset kontejnera prepunih radioaktivnog otpada, samo prebačeno iz starih hangara H1 i H2 (u kome i dalje ostao da leži radioaktivni otpad skupljen sa svih lokacija nekadašnje Jugoslavije), u novi objekat H3.

U zvaničnim izjavama govori se kako se u hangarima H1 i H2, čuva radioaktivni otpad nastao u naučnim istraživanjima, industriji, medicini, a da je Hangar H1 zatvoren, prepun i da ga je zatvorila Agencija za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost.

Opasne radioaktivne materije iz hangara H1 i H2, kriju u sebi i Kobalt 60, koji se koristi u industriji, medicini, naučnim istraživanjima, a delom ga ima i u radioaktivnim gromobranima. Njegovom eventualnom krađom i zloupotrebom, mogla bi da se izradi „prljava bomba", a slična opasnost preti i od eventualne krađe „cezijuma 137".

U neposrednoj blizini objekta H3, nalazi se manja, takođe nova zgrada koja se vodi pod nazivom Bezbedno skladište jakih izvora (BS). U njenim prostorijama se čuva i municija na bazi osiromašenog uranijuma, kojom je NATO iz aviona A-10 bombardovao tokom rata 1999. godine . Do preseljenja je ova "tekovina" NATO čuvana u hangaru „H2". U novom skladištu, čuva se u kontejneru „pod evidencijom", s obzirom na to da sadrži uran.

Javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije (JP NOS) u svemu ovome doprinosi samo svojom nestručnošću. Uzgred, treba napomenuti da do današnjeg dana nije poznato koliko se Tadićeva Vlada zadužila kod komercijalnih banaka zadužila da bi osnovala JP NOS, mada ta "operacija" nikakvog smisla nije imala, tim pre što je sve delikatne poslove mogao da obavi Institut Vinča, koji jedini ima sve dozvole i stručni kadar.

Ali, debele apanaže članova Upravnog odbora ovog JP, bile su važnije i od struke i od ekološki ugrožene države i njenih građana. Radnici Vinče smislili su jednu ciničnu opasku, da zbog svega ovoga, "zrače pozitivnom energijom".

Susedna Republika Hrvatska, našla se u aprilu prošle godine pred problemom, šta će da uradi sa svojim nuklearnim otpadom, pa je njenim stručnjacima palo na pamet da ga prodaju Republici Srpskoj, tačnije, opštini Dvor na Uni, za nekoliko miliona evra!

Naime, prostornim planom Hrvatske predviđeno je da se nuklearni otpad iz Hrvatske, zaista uskladišti u ovoj opštini, jer Hrvatska mora da preuzme svoju polovinu radioaktivnog uranijuma 235 iz nuklearke „Krško", o čemu su se Zagreb i Ljubljana dogovorili pre 15 godina.

Narod se u Dvoru ozbiljno pobunio, a vrh vlasti u Zagrebu se setio da angažuje Milorada Pupovca, lidera vodeće srpske stranke u Hrvatskoj, da ode i ubeđuje ljude u korist od ovoga posla.

Zabeležena je Pupovčeva "diplomatska" izjava koja je trebala da odobrovolji Srbe iz Dvora: "…Naš zadatak je da im pomognemo da donesu najbolju odluku bez straha i prisile. Treba proceniti kolika je šteta i korist".

I dok se u Hrvatskoj i BiH za ovakve stvari ne može izbeći učešće javnosti, onih koji su najviše pogođeni raznim "selidbama" nuklearnog otpada, u Srbiji je najveći deo toga sakriven. Gde je šta preseljeno, koliko je koštalo, ko je koliko para od toga uzeo i čije će zdravlje dugoročno da strada zbog toga. Ništa od toga javnost ne zna, dok nešto ne "procuri", a i tada se državne institucije i režimski mediji pobrinu da se sve brzo demantuje i zataška.

 

    A 1. Dobićemo i nuklearni otpad iz Nemačke

Član nemačkog Bundestaga iz stranke SPD, Mihail Miler, nedavno je izneo podatak da će Nemačka, "Zakonom o potrazi konačnog otpremišta" za nuklearni otpad, deo sredine 2016. da počne pripreme, a 2018. godine i da ih završi, u vezi sa izborom države gde će odlagati svoj nuklearni otpad iz njihovih atomskih centrala.

U neformalnim pregovorima, tokom proteklih dve godine, o tome se razgovaralo i sa pojedinim članovima vlade Aleksandra Vučića. Nije teško zaključiti da je ovakav predlog prošao povoljno po Nemce. Naime, Miler je jednom svom sagovorniku iz lista "Tagescajtung" jasno rekao da Nemačka ne planira da svoj nuklearni otpad smešta "tek negde u kontejneru u dvorištu ", nego u onim zemljama koje su iz ekonomskih razloga spremne da ga prihvate, "kao što su to pojedine zemlje Balkana".

 

    A 2. Dobri smo, samo kad smo ozračeni

Američka Nacionalna uprava za nuklearnu bezbednost (NNSA), već godinama vrši nadzor nad radioaktivnim otpadom u Srbiji, i što je srpsko političko vođstvo spremnije da vlastitu domovinu pretvori u najgori kontejner na svetu, to ih u Americi sve više hvale: "…Privrženost Srbije globalnim naporima za neširenje nuklearnog materijala je očigledna i pozdravljamo sve njene napore u tom pravcu". Prevedeno na srpski jezik, to znači: samo vi čuvajte atomsko smeće, da ne izađe van Srbije, a mi ćemo vas ohrabrivati u tome!

 

     P.S. Znajući da je Vlada Srbije, pre dva dana podnela Skupštini zahtev za vanredno zasedanje, u kome je u dnevni red zahtevano razmatranje Zakona o Potvrđivanju izmena i dopuna konvencije o fizičkoj zaštiti nuklearnog materijala, ne možemo da se otmemo utisku da se na unutrašnjem planu prema dobijenim zadacima, polako „stvari nameštaju“, da bi se lagano na kraju „kockice složile“ i sve bilo ozakonjeno kada bude doneta odluka da na nekom delu teritorije Srbije, postanemo „čuvari“ tuđeg nuklearnog otpada!?!?

 

A nadamo se da nismo u zabludi i da potpuno verujemo ovoj (i svim prethodnim) Vladi u Srbiji, da su sagledale makar delić izveštaja pod imenom „Sukob na Kosovu i posledice po životnu sredinu i civilna naselja“  sastavljen 1999.god. od strane Programa UN za zaštitu životne sredine, i preduzimali odgovarajuće mere za saniranje takvih posledica po stanovništvo u Srbiji!!???

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: