Архива

Posts Tagged ‘obrenovac’

PARE I SRBI: GLAVNI AKTERI TV REDAKCIJE NA SRPSKOM JEZIKU SU „IZDAJNICI KOJE ALBANCI RADO PLAĆAJU ALI I PREZIRU“

7. јуна 2014. Коментари су искључени

 

Kosovska (albanska) vlada u Prištini otvoreno se ruga zahtevu međunarodne zajednice da u srpska zajednica ima svoj televizijski kanal. Da bi zadovoljila formu, ali ne i suštinu, Tačijeva vlast je osnovala Radio televiziju Kosova (RTK) na srpskom jeziku i tamo zaposlila najgore diletante, nemoralne poluinteligente i zalutale lumpenproletere, spremne da glorifikuju i ovu lažnu državu i njene samozvane vođe. Naš izvor u Prištini, poslao je svoje viđenje stanja u marionetskoj Radio televiziji Kosova. Redakcija bez skraćenja prenosi njegov tekst.

 

 

 

O neverovatnim dešavajima na RTK 2 , tačnije, novoosnovanom TV programu Radio-televizije Kosova na srpskom jeziku, mogao bi se napisati kriminalni roman. Šta je uopšte RTK 2?

Naime, takozvana međunarodna zajednica je na inicijativu Društva novinara Kosova i Metohije (DNIKM) i Udruženja novinara Srbije (UNS) inicirala otvaranje nezavisnog kanala na srpskom jeziku.

Izdajnička samostalna stranka (SLS) sa predsednikom Slobodanom Petrovićem, bivšim portirom u kulturnom centru „Boro i Ramiz" u Prištini, a sadašnjim zamenikom premijera Hašima Tačija, podržala je u Skupštini Kosova da se srpski kanal pripoji Radio-televiziji Kosova (RTK), koja je poznata po najcrnjim lažima o ubistvima albanske dece, i izazvala masovni pogrom nad Srbima 2004. godine.

Tu perverznu i antisrpsku ideju podržao je i Petar Miletić, anonimni, propali novinarčić, lokalnog kalibra, sadašnji potpredsednik Skupštine Kosova koji je inače od albanskih institucija zadužen da nadzire i cenzuriše taj virtuelni program. Oko 10% budžeta RTK, što je oko 110.000 evra mesečno, trebalo bi da se ulaže u program na srpskom, ali stvarnost je očajna, pare se kradu nemilice.

Što kroz nameštene nabavke, što kroz beskrupolozno upošljavanje članova porodice Joksimović, njihovih rođala i trabanata. Albanci su napravili kablovski kanal koji se vidi samo u nekim srpskim sredinama, Srbi ga uglavnom ne gledaju, na internetu ga nema, a služi kao paravan za pranje novca i upošljavanje ljudi s manjkom inteligencije ili obrazovanja.

Za direktora ovog monstruoznog projekta postavljen je čovek koji slovi za izdajnika srpskog naroda, a pamte ga i Albanci kao tužnog beskičmenjaka koji je jedno vreme koristio i Miloševićevom RTS, kao marginalni, lokalni novinarčić, nepismen čovek koji je pod sumnjivim okolnostima, pod stare dane, diplomirao novinarstvo u Kosovskoj Mitrovici. Godine 1999, i ranije, kao istaknuti član SPS-a, dizao je hajku na Albance, ali sada je njihov najbliži saradnik, koji se trudi da medijski blati i pomaže na taj način gašenju srpskih institucija na Kosovu i Metohiji.

Kažu i Albanci za njega da "po ličnoj potrebi menja četničku kokardu i albanskog orla na grudima". Među kolegama je poznat kao lažov i bolesnik, koji godinama vara pristojnu i smernu suprugu sa izvesnom Aleksandrom Jovanović, koja je jedva završila srednju školu, a u starom sistemu je dobila i psihijatrijsku dijagnozu, što se pažljivo krije od javnosti.

Svoju švalerku je zaposlio kao urednicu deska RTK 2, a ona maltertira sve kolege koje su takođe rođaci ili prijatelji Žarka ili kosovskih moćnika. Ona urniše pogotovo žene, o čemu priča cela Priština.

Nije tajna da je novinarka RTK 2 Sonja Ristić završila na psihijatrijskom lečenju jer je imala slom živaca od torture kojoj su je izložili manijaci Aleksandra Jovanović i Žarko Joksimović, a nedavno je ta ugledna i nagrađivana novinarka dala otkaz.

Međutim, nisu oni vrh piramide zla. Iza svega stoji generalni direktor RTK Mentor Šalja, i njegova zamenica Anamari Repić koja je kobajagi Srpkinja a javno proklinje sve što je srpsko a veliča ubice Srba, kako i ne bi kada skoro nema albanskog političara na Kosovu koji zna da je spremna na intimu sa svakim za položaj i oko 5.000 evra koliko nezvanično prima, samo osnovna neto plata joj je 1.800 evra (a gde su devizne dnevnice, i krađa preko „tala" za nabavku programa, po sistemu pola meni, pola tebi, kao i mesta u albanskim upravnim odborima?).

Kupila je Anamarija od svoje impozantne plate stanove u Budvi i Beogradu. Što na svoja, što na tuđa imena. Po inkasiranju ne zaostaju ni Žarko Joksimović i njegova životna manijakalna pratilja Aleksandra Jovanović.

U ekipi  su i Aleksandar Bojanić i njegova žena Ana Jorgić. Prvu ženu i dvoje dece taj bivši robijaš ostavio je bez alimentacije u užoj Srbiji, zna se i da je tukao do krvi zbog čega se razveo, a sada ne izdržava prethodnu iako mu je sa srednjom školom, i robijaškom „diplomom" plata više od 1.000 evra, a kažu i da hiljade evra izvlači i na javnim nabavkama, kao i kroz dnevnicu i plate svoje nove žene Ane Jorgić.

Potvrdu da nije osuđivan je lažirao. U ekipi ovih opasnih lopova je i Marija Milijić, trećerazredna novinarka iz Niša koja je izbačena sa katedre psihologije u Nišu jer je dekan ustanovio da je nemoralni, nevaspitani psihopata sa bipolarnim poremećajem.

Nju neosnovano smatraju najobučenijim kadrom, iako nema nikakav fakultet iza sebe, a ni iskustvo osim rada na petorazrednoj niškoj lokalnoj televiziji. Specijalitet joj je da za RTK 2 ide da izveštava iz rodnog Niša i da uzima 150 evra deviznih dnevnica po danu, kao da je u stranoj zemlji a ne kod kuće.

I to je moguće, jer igra važnu ulogu: uporno poriče da su otetim Srbima 1999. godine na Kosovu vađeni organi, pa je glavni kadar za izdajnicu koju Albanci rado plaćaju ali i preziru. Kolege pričaju da je došla iz Niša nedavno, a da se toliko ulizuje Albancima da koristi svaku priliku da se verbalno ispovraća po svemu što predstavlja Srbiju i srpstvo.

Uz nju lepo ide i novinarčić koji u Srbiji ne bi bio ni kafe kuvarica na TV B 92, večiti student ekonomije Marko Zakić, koji je zadužen da u programu forsira antisrpske sadržaje, uz takođe srednjoškolca zanatske škole Siniše Kostića koji je godinama prodavao srpsko ime i prezime Radio Kforu za nešto manje od 2.000 evra mesečno, kako bi učestvovao u zaglupljivanju srpskog naroda.

Tu je i autentična izdajnica, Milica Stojanović, sestra gradonačelnika Gračanice, Branimira Stojanovića, koja u Gračanici viče da je Kosovo Srbija, ali, dok uređuje vesti u RTK, za velike pare, onda je Kosovo nezavisna država. Tu se pojavila i izvesna Tatjana Slavić koju je Radio Kfor isterao pošto im se smučilo njeno asocijalno i problematično ponašanje.

U društvu potkupljenih i prodatih duša je i Marija Stanojković, mlada, zgodna novinarka koja je švalerka pomenutog portira, a sadašnjeg zamenika premijera Kosova, Slobodana Petrovića.

Srpska javnost bi se iznenadila i činjenicom da web sajt TV Kosova, pored žigola Anamari Repić, Ivana Novakovića, za albanski novac radi i Andrija Igić, dopisnik RTS-a s Kosova! O svemu tome je u više medijskih nastupa govorio osvedočeni profesionalac, izbačeni glavni i odgovorni urednik RTK 2, Zoran Ćulafić, koji je preduzeo sve mere da pomenuti banditi odgovaraju.

Da je Srbija ozbiljna zemlja sve bi ih optužila za veleizdaju i zabranila bi im da prelaze administrativnu liniju koju ti izdajnici nazivaju granicom.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MORALNO POPUŠTANJE ILI SVA DELA I LIKOVI ALEKSANDRA VULINA

6. јуна 2014. Коментари су искључени

 

O ličnosti i (ne)delu bivšeg jurišnika Jugoslovenske levice, Aleksandra Vulina, piše ugledni novinar Predrag Popović, nekadašnji bliski saradnik Aleksandra Vučića, bivši glavni urednik dnevnih listova "Nacional" i "Pravda", urednik dnevnog "Telegrafa", autor nekoliko publicističkih knjiga i najbolji poznavalac "presvučenih" radikala.

 

              Predrag Popović

 

Poznati novosadski filozof dr Đura Veljin u svom traktatu „Načela političke kauzalnosti i moralne destrukcije" iznosi smelu tvrdnju: „Majmuni su stvorili čovečanstvo, majmuni će ga i uništiti". Taj zaključak ilustrovao je fotografijom Aleksandra Vulina.

Greši dr Veljin. Dobro, Vulin je ranije zaista izgledom, kao sada ponašanjem, davao povoda za takve ocene. Ipak, čak i da su njemu nalik preci doprineli stvaranju čovečanstva, on je preslab da ga uništi, jer se njegove psiho-fizičke mogućnosti iscrpljuju na tome da postane simbol nesreće koja četvrt veka uništava Srbiju. Zaslužio je to.

Više od 20 godina Vulin s građanima deli i zlo i dobro. Građanima je pripalo zlo, njemu dobro. Čim je počelo ratno razaranje SFRJ, dok su mnogi gubili glave, kuće i sudbine, on je stekao solidan politički status, moć, uticaj i pare.

Profesor Dragomir Drašković, udbaš starog kova, instalirao je mladog Vulina u Savez komunista – pokret za Jugoslaviju, dao mu člansku kartu i brojanicu sa srebrnim lobanjama. Brojanica mu je dobro poslužila. Mogao je da pipka i miluje minijaturne ljudske glave dok s prozora svog apartmana u Hajatu setno gleda prema Manjači i zavičajnom Zmijanju, odakle su nadirale kolone izbeglica.

Dirnut mukom svojih zemljaka, bez snage da gleda zabrađene bosanske babe u crnini, stres je lečio u Indiji, na izboru za Mis sveta, dahćući na golišave lepotice. Ni sankcije nisu mogle da ga zaustave. Kao sekretar minorne vanparlamentarne partije imao je diplomatski pasoš. I ostalo što sleduje uz komunističke brojanice: pištolj, pancir, pejdžer i pajero. Avantura u SK-PJ nije dugo trajala.

U oktobru 1992. u Sjeverinu je oteto i ubijeno 16 muslimanskih civila. Pojedini političari, među kojima je najglasniji bio tadašnji četnički vojvoda Tomislav Nikolić, tvrdili su da su taj teroristički čin izvršili pripadnici Državne bezbednosti i Saveza komunista. Pod teretom tih optužbi ili iz nekog drugog razloga, partija je tiho nestala s političke scene, ali njen vođa, profesor Drašković, nije zaboravio da udomi svog mladog miljenika. Transferisao je Vulina u JUL, pravo na mesto zamenika Mire Marković.

U JUL-u Vulin je dobio sve što je mogao da poželi. Čak i kuma. I to ne makar kakvog, nego baš Željka Mitrovića. U toj simbiozi, Vulin je pomogao kumu da dođe do Mire i da, kao vrstan distributer tuđe moći, iskoristi priliku da napravi svoju televizijsku imperiju. Nije mi poznato kakvu je sve korist Vulin crpeo iz tih kombinacija, ali, znajući ga, siguran sam da se nije zadovoljio druženjem s trećeligaškim pevaljakama.

U Mirino interesno udruženje, JUL, Vulin je kao miraz uneo jedino što je imaoimidž. Odnosno, karikaturu imidža latinoameričkog revolucionara Če Gevare. Da bi ličio na idola, mladi novosadski maneken komunizma pustio je kosu i obuo vojničke čizme. U kabinetu je, pored kubanske i jugoslovenske zastave, držao fotografiju Čea i Tita.

El commandante u razdrljenoj vojnoj uniformi, u ruci mu tompus, na licu dosada; maršal u belom odelu, s tankom dugačkom cigaretom u pozlaćenoj muštikli i širokim osmehom. U toj pozi, Vulin se slikao s Mirom. Ikonografija ista, razlika je samo u suštini. Suprotno latinoameričkom borcu, Vulin svetsku revoluciju nije predvodio u šumama, nego u medijima, ističući se u stalnim gerilskim akcijama po beogradskim noćnim klubovima.

Zbog nekog fizičkog nedostatka bio je oslobođen služenja vojnog roka u JNA, ali to mu nije smetalo da forsira army-fazon opasnog momka. I na košarku je dolazio sav u crnom. Đaci na školskom igralištu bili su fascinirani njegovom pojavom. Nemo su ga posmatrali dok se skida i pod košem slaže kožnu jaknu, futrolu s pištoljem ispod pazuha, pancir, mobilni telefon, ključeve od džipa i kutiju s Kohiba cigarama. Samo vojničke cokule nije izuvao.

Ne znam čime je bila fascinirana Mira Marković. Uglavnom, ljubav je trajala do 24. marta 1998. Stvaranje crno-crvene koalicije SPS-JUL-SRS Vulin je shvatio kao izdaju komunističkih ideja i prakse. Ne želeći da sarađuje sa četnicima Šešeljem, Nikolićem i Vučićem, pokupio je pinkle, napustio JUL i napravio presedan u političkoj karijeri – na najkonkretniji način pokazao je da ima bar zrno morala.

Sa 26 godina, od kojih je šest proveo uživajući u blagostanju koje donosi vlast ili njena blizina, odrekao se članstva u dvorskoj sviti, statusa najbližeg saradnika najmoćnije žene u Srbiji, stana na Dorćolu, apartmana u Hajatu, medijske promocije, slave i para.

Osnovao je Partiju demokratske levice u koju je iz JUL-a preneo samo svoj verbalni idealizam. U retkim javnim nastupima nije kritikovao bivšu drugaricu i šefovicu Miru. U privatnim razgovorima vrlo detaljno je opisivao njene mentalne i moralne devijacije.

– Mira se predstavljala kao skromna osoba, nezainteresovana za materijalne stvari. Verovao sam joj, ali vremenom sam počeo da uviđam pravu istinu. Jedna moja devojka prva mi je skrenula pažnju na Mirin hedonizam. Kad je počela da mi nabraja koliko koštaju Mirine bluze, tašne i cipele, shvatio sam u kakvoj zabludi sam bio. Iza njene priče o levici nema ničeg osim ogoljene pohlepe – pričao je Vulin kroz dim Kohibe koja košta više nego prosečna radnička plata.

Iako je naglašavao da je Mira sitničava, zla i osvetoljubiva, nije hteo ni da potvrdi ni da demantuje glasine o tome da je ona lično naredila da se, za kaznu, Vulinov otac smeni s mesta direktora neke beočinske firme. Ipak, bez obzira na taj razlaz, Vulin je očuvao vezu s mnogim julovcima, naročito sa svojim kumom Mitrovićem.

U vreme NATO bombardovanja Jugoslavije, njih dvojica su kreirali junački multimedijalni otpor agresoru. Tuđim telima branili su mostove, organizovali koncerte i smišljali propagandne trikove. Među mnogim besmislenim idejama, najmonstruozniju je smislio lično Vulin. Dok je posmatrao snimke kratera na zgradi Generalštaba, nezadovoljan što nema dovoljno krvi predložio je da formira jedinica koja će zaklati sve pse u beogradskim azilima, pa da njihovu krv prospe po asfaltu kako bi zločinački udari izgledali uverljivije. Na njegovu žalost, pokazalo se da među slobistima ima i normalnijih likova, koji su sprečili realizaciju tog bolesnog plana.

Plodove svojih karakternih poremećaja Aleksandar Vulin je nastavio da širi samo na medijskom i političkom nivou. Po odlasku Slobodana Miloševića u Hag, ugasio je Pokret demokratske levice i učlanio se u Socijalističku partiju Srbije.

Ako nije mogao da petooktobarske revolucionare spreči u hapšenju i izručenju Miloševića, pokušao je da od haškog suđenja spasi majora Veselina Šljivančanina. Bez pištolja, ali s pancirom, suprotstavio se policiji, koja je, ipak, izvršila zadatak. Šljivančanin je završio u Ševeningenu, Vulin u beogradskom Centralnom zatvoru.

Iako je kažnjen zbog remećenja javnog reda i mira i ometanja službenih lica tokom vršenja dužnosti, uživeo se u ulogu političkog zatvorenika. Robijaško iskustvo od nekoliko dana predstavljao je kao dokaz iskrene posvećenosti borbi za slobodnu Srbiju, protiv globalizma, Haga, Vašingtona i Brisela, a naročito protiv domaćih izdajnika i slugu okupatora. Ljut zbog Dačićeve podrške Koštuničinoj vladi, napustio je SPS i formirao Pokret socijalista.

U Pokret je uložio sve svoje snage i sposobnosti. Vredno je, u džipu Frenkija Simatovića, špartao Srbijom, gde god bi izbio štrajk radnika. Ne objašnjavajući otkud mu vozilo bivšeg šefa DB-a i osnivača „Crvenih beretki", vatrenim govorima stimulisao je proleterski otpor pljačkaškoj privatizaciji, lopovskom režimu Tadića i Koštunice, pa i lažnim opozicionarima Vučiću i Nikoliću.

Kao feminizirani Če, Vulin je preduzimao zanimljive propagandne akcije i političke performanse, organizovao je štandove na kojima je prolaznicima poklanjao med u teglama s nalepnicom „EU? Ne hvala, nisam budala!"

Možda tada nije bio budala. Ali, onda se promenio. Muka ga je naterala. Uzalud je kritikovao i vlast i opoziciju, birači mu nisu verovali ni kad je upozoravao na izdajničku predstavu koju su igrali Vučić i Nikolić posle puča u Srpskoj radikalnoj stranci i stvaranja konvertitske Srpske napredne stranke.

U Vučićevim dnevnim novinama „Pravda", krajem 2009, objavio sam dve Vulinove kolumne u kojima je najžešće kritikovao Vučićevu spremnost da na lokalu pravi koalicije s Dačićem i Nikolićevu „patološku opijenost mirisom oznojenog pazuha Milutina Mrkonjića". E, tada je Vučić lupio šakom o sto i odlučio: „Vulin je pokvareni prevarant, zaslužio je da bude moj najbliži saradnik".

Kao Radovan Treći, koji je posle strašne borbe protiv Vilotića, na kraju prešao na stranu neprijatelja, Vulinov moral je popustio pod pritiskom pohlepe. Umoran od ideoloških tričarija, pridružio se Vučićevom kartelu, zaboravljajući da ga je nazivao izdajnikom, političkim oceubicom, Canetovom najjeftinijom prostitutkom i tragi-komičnim psihopatom.

Kao i uvek, i u ovoj narodnoj nesreći – dolasku SNS-a na vlastVulin je profitirao. U poslednjem razgovoru, 16. aprila 2011, kad je Tomislav Nikolić počeo samoubilački štrajk infuzijom, smireno je prihvatio moje upozorenje da će, pre ili kasnije, zažaliti što se prodao Vučiću.

– Znam, u koaliciju sa SNS-om uneo sam čast, a to je Vučiću potpuno stran i nepotreban pojam – rekao je i požalio se: – Evo, na mitingu, među 20 govornika, samo sam ja pominjao Kosovo. Vučić je svima zabranio da to radimo, ali nisam izdržao. Ako mu toliko smeta podsećanje na okupaciju srpske teritorije, neka me najuri.

Vučić mu je priredio mnogo goru osvetu. Kaznio ga je tako što mu je dao da vodi tzv. kancelariju za Kosovo i Metohiju, čime ga je provukao kroz blato i naterao da sa žandarima u civilu sprovodi nasilje nad Srbima u Kosovskoj Mitrovici i okolnim enklavama, uterujući ih u državni sistem Tačijeve nezavisne republike. Za zasluge u realizaciji te prevare proklamovani ateista je dobio orden Svetog Save. Što da ne?

Kakav god bio, Vulin je veći i ozbiljniji vernik od patrijarha Irineja, Irineja Bulovića i sličnih biznismena u mantiji. Pored zajedničke vere u evro i ostale konvertibilne valute, Vulinov Partenon je mnogo bogatiji, u njemu su klanjao mnogima: Miri, Slobi, Mitroviću, Vučeliću, Stanišiću, Simatoviću…

Od svog najnovijeg božanstva, Vučića, umesto limene medalje, na poklon je dobio ministarstvo rada. Savršen cinizam: 42-godišnjeg ultra-turbo-levičara bez dana radnog staža naterati da piše zakon kojim će se radnicima ukinuti mnoga prava koja u civilizovanom svetu postoje još od početka 19. veka.

Vulin će, siguran sam, temeljito izvršiti i taj zadatak voljenog diktatora. Ako mu je za utehu i uspomene na mladost provedenu u revolucionarnom utopizmu, Vulin će imati priliku da, za ljubav Vučića, u delo sprovede staru Marksovu teoriju o potrebi odumiranja države.

Na kraju, priznajem da mi je žao Vulina. Mogao je da bude političar velikog formata, no Vučić ga je ispresavijao i prepakovao u džepno izdanje. Možda grešim, ali utisak mi je da je Vulin imao kapaciteta za više i bolje.

Uz javnu demonstraciju ljudskog kvaliteta, kao što je izlazak iz JUL-a, imao je i druge osobine koje su ga izdvajale iz gomile. S Vulinom sam 20 godina održavao korektne odnose, na koje nikada nisu uticale trenutne okolnosti. Kontaktirali smo istim intenzitetom nezavisno od toga u kojoj je on stranci ili ja u novinama, jednako kad je on bio u vrhu JUL-a, a ja u „Dnevnom telegrafu" ili, kasnije, on u PDL, a ja u „Nacionalu".

Gde god sam radio, objavljivao sam njegove tekstove, kao i tekstove protiv njega. Uvek korektno, bez ikakvih obaveza, osim drugarskih. I danas, posle svega, verujem da Srbiji nedostaje političar kakvim se on predstavljaomlad, moderan, s afinitetom prema Alanu Fordu i Džoniju Štuliću.

Samo, šteta što se identifikovao sa Superhikom, likom iz kultnog stripa, a stihove legendarnog zagrebačkog rokera „gluperde lutaju daleko, sram i blijeda zauvijek" pretvorio u ličnu himnu. Takav, posramljen i bedan, neka luta zauvek, ionako će ga put, pre ili kasnije, odvesti tamo gde mu je mesto. U CZ. A, to nije Crvena zvezda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLASMAN OTROVA U LANAC ISHRANE STANOVNIŠTVA JE BILA POSLEDNJA PODVALA BIVŠEG MINISTRA POLJOPRIVREDE

 

Ne treba biti ni lekar ni veterinar, već je dovoljno imati srednjoškolsko znanje iz biologije, da bi se shvatila šema po kojoj otrovi i otrovni metali koje proizvođači od 15 marta (aktom bivšeg ministra Glamočića) stavljaju u hranu. Arsen, živa, olovo, vezuju se za kalcijum u kravljem mleku, vezuju se za kalcijum u jajima, svi pomenuti otrovi se lageruju u mesu, a posledice po zdravlje stanovništva će biti takve da će liste čekanja u bolnicama postati još duže.

 

            Vuk Stanić

 

Možda će jednog dana ministri, pomoćnici, savetnici i sekretari u ministarstvima, ali i drugi političari koji su zalutali na odgovorna mesta u vrhu države, shvatiti da nije sve u parama.

Toga dana, ako ikada takav dan osvane u Srbiji, Vučićevci, Tadićevci, Dačićevci prestaće da uzimaju mito i reći će: "…Ne želim više da sklapam poslove koji su štetni za državu i donose nesreću celom narodu. Posle političara i takozvani biznismeni odnosno privredni kriminalci, reći će: "Ja volim da zaradim pare, ali ne i da drugi budu nesrećni zbog biznisa kojim se bavim…".

Shvatiće možda biznismeni i političari da zlo koje čine običnom narodu može da zadesi i nekog njima bliskog.

Najveće šanse da zlo koje političari nama plasiraju zadesi njih i njihove bližnje je u oblasti hrane. U toj oblasti se na žalost niko od odgovornih još nije prizvao pameti.

Bivši ministar poljoprivrede Dragan Glamočić, hrabro je 15. marta, u vreme izborne ćutnje, dan pred poslednje parlamentarne izbore, odobrio da u hranu koji konzumiramo uđu otrovi: arsen, živa, kadmijum, olovo, fluor, melamin, beta i alfa izomeri i još desetak otrovnih supstanici koje su široj javnosti nepoznate, ali za koje će svaki ozbiljan veterinar i lekar reći da su izuzetno opasni.

Već početkom februara, Glamočić je bio siguran da neće biti ponovo na mestu ministra poljoprivrede, ali se plašio i kritike javnosti, pa je odluku o plasmanu otrova u lanac ishrane stanovništva ostavio za izbornu ćutnju.

On je 15. marta 2014. godine potpisao Pravilnik o izmeni pravilnika o kvalitetu hrane za životinje.

U ovom Pravilniku koji je tabelarno izražen postoji kolona označena kao nepoželjne supstance, u ovoj koloni nalaze se: arsen, živa, kadmijum, olovo fluor, melamin…

Činjenica da kolona nosi naziv "nepoželjne supstance" ne znači i da ih nije dozvoljeno stavljati u hranu za životinje, već kolona sa ovako monstruoznim imenom i sadržajem određuje dozvoljene količine otrova u stočnoj hrani

Na ovaj način otrovi stižu u mleko, mlečne proizvode, meso, i jaja. Arsen je dozvoljeno staviti u količinama od 2 do 100 miligrama po kilogramu u pojedinim hranivima za stoku.

U hranivima koji se obeležavaju kao brašna dobijena od trava, sušene lucerke, deteline itd. dozvoljena je prisutnost arsena od 4 miligrama po kilogramu.

U hranivima za stoku napravljenim od ribe i drugih vodenih životinja dozvoljeno je 25 miligrama arsena po kilogramu. U aditivima za stočnu hranu koji se obeležavaju sa funkcionalna grupa elementi u tragovima arsen je dozvoljen u količini 30 miligrama po kilogramu...Dodaci za stočnu hranu obeleženi kao cink oksid, magnezijum oksid i bakar, mogu po slovu ovog pravilnika sadržati arsen u količinama od čak 100 miligrama po kilogramu.

Po istom pravilniku dozvoljena je i prisutnost žive u hranivima za stoku, dok je olovo dozvoljeno stavljati u količinama i do 200 miligrama po kilogramu. Flour je dozvoljen u količina od 30 do 3000 miligrama po kilogramu zavisno od vrste stočne hrane.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

LIK I DELO MINISTARKE KOJA ĆE SPROVESTI NAROD SRBIJE KROZ „EVROPSKE INTEGRACIJE“…

 

Naprednjačka ministarka bez portfelja, Jadranka Joksimović, nekada grlata i samouverena radikalka koja je znala da svom bivšem generalnom sekretaru podvikne, zapreti i lupi šakom po stolu, danas je njegova ponizna pudlica koja paradira i citira vođine bolesne fraze. Žeđ za vlašću bila je i u njenom slučaju jača od karaktera. O poreklu njenog vlastohleplja piše ugledni novinar Predrag Popović, nekadašnji bliski saradnik Aleksandra Vučića, bivši glavni urednik dnevnih listova "Pravda" i "Nacional", urednik dnevnog "Telegrafa", autor nekoliko publicističkih knjiga i najbolji poznavalac "presvučenih" radikala.

 

            Predrag Popović

 

Izgled vara. Na prvi pogled, Jadranka Joksimović stvara utisak da je primitivna, agresivna i preterano nervozna. A nije. Bez obzira na izgled ocvale sumo-rvačice, dizajn koji je još Desanka Maksimović odbacila kao demode i naci-stil odnosa prema sagovornicima, Jadranka je mlada, pametna, uspešna, uporna, vredna, privlačna, iskrena i nežna osoba. Bar ona i ja tako mislimo o njoj. Evo zašto.

Lepa je. To se ne vidi, ali zaista jeste. Bezizražajno lice uspešno prikriva šarm i strast koju Jadranka poseduje. No, njena nesputana lepota ne trpi kontrolu, lako i eksplozivno bljesne. Dovoljno je da joj kažete nešto što joj se ne sviđa ili, još gore, što šteti njenim interesima – odmah se transformiše.

U vodnjikavim očima, istaknutim kričavom, prejakom šminkom, odmah sevnu munje. U trenu joj se ispeglaju silne bore, te uspomene na sve patnje koje je pretrpela i koje je nanela svima oko sebe.

Otromboljeni obrazi zategnu se u grču koji zloslutno prati škripa tri broja većih zuba. Šteta što muškarci u njenoj gorljivosti prepoznaju samo razloge za strah, pa ne vide njenu iskonsku lepotu predatora.

Snažna je. Montenegrinska genetika oblikovala je njeno kabasto telo, prilagođeno duhu i energiji kojom raspolaže. Iako je stilizovana kao kamila kojoj su grbe postavljene s prednje strane, ona ne pati od kompleksa. Takvi gabariti nekoj drugoj devojci predstavljali bi problem, Jadranka se njima ponosi. I koristi ih na najkonkretniji način. Za zastrašivanje.

U predsedničkoj izbornoj kampanji 2008. godine u zemunskom Magistratu pravio sam intervju s radikalskim kandidatom, četničkim vojvodom Tomislavom Nikolićem. Po obavljenom poslu, svratio sam do kabineta Aleksandra Vučića. Vrata su bila širom otvorena. Na sred prostorije pretrpane knjigama, novinama, reklamnim materijalom i specijalno krojenim plavim šuškavcima sa ušivenim sloganom „Svim srcem", stajali su Vučić i Joksimovićka, grudi o grudi.

Zajapurena, urlala je iz sveg glasa. Ne mogu da citiram šta je sve izgovarala, urednik bi me cenzurisao. Vučić je ćutao pognute glave, bez volje da se suprotstavi. Znam nju, znam njega: siguran sam da je njen muški bes bio opravdan.

Ipak, iznenadilo me odsustvo njegovog pokušaja da bar malo stiša tu prezentaciju sile. Ali, dobro, možda mu se to svidelo, nije moje da sudim. Pola sata kasnije, kad me nazvao da pita zašto nisam svratio da se pozdravim i da u redakciju ponesem plave jakne, kako bi i novinari „Pravde" bili uniformisani, priznao sam da sam se uplašio Jadranke.

"Vučiću, da li te ona tuče?", pitao sam.

"Video si kakva je kad poludi… Šta da radim? "

"Ćuti i trpi. A ako počne da te bije, uradi isto što bih i ja."

"Šta?"

"Zaplači."

Nekoliko dana kasnije, prilikom jedne od Jadrankinih poseta „Pravdi", nisam izdržao da i njoj ne postavim isto pitanje o incidentu koji sam video.

"Tučeš li ga?"

"Ne, ali mogla bih", odgovorila je i dokazala da pored lepote i seksepila ima i bujan osećaj za humor. "Sto puta sam dobila želju da ga udarim nogom u dupe, ali neću da Nebojši Stefanoviću razbijem naočare."

Iskrena je. Kumovi, prijatelji, saradnici, naprosto svi kojima je okružen mrze Vučića. Kako i ne bi, s obzirom na njegove histerične ispade i hladnokrvne spletke kojima im zagorčava život. U njegovom prisustvu, trpeće sve uvrede i šikaniranja.

Iza leđa, ogovaraće ga na sva usta. Svi će ga detaljno opisivati kao pokvarenog, podlog manipulanta koji nikome ne želi dobro i ne podnosi uspeh ni svojih najbližih. Međutim, samo su Jadranka Joksimović i neka nebitna Ljilja Đurđevac uzimale slobodu da preda mnom iznose tračeve iz Vučićeve porodice.

Bio je lep, topao dan. Redakcijski žamor nadjačao je lepršavi topot Jadrankinih štikli. Priznajem, grešna mi duša, da me uvek obraduje susret s takvim dekolteom. Nenajavljena i nezainteresovana što sam u gužvi, marševskim korakom je ušla, sela za sto i s najširim osmehom me pitala:

"Šta ovde radi Vučićeva pastorka?"

"Ko? "

"Pa, mala N…" (cenzurisao Milovan Brkić), rekla je Jadranka i u podužem monologu prepričala sinopsis pikantne španske serije.

Detalj na detalj, ređale su se informacije o mladoj novinarki i njenoj maloletničkoj trudnoći, o odbeglom tati (inače sinu jedne poznate koleginice), skrivanju istine od budućeg muža, uspešnog političara, pa njegovo šokantno otkriće pravog identiteta svastike koja to nije i, naravno, ogorčenje i osvetnički revolt koji je usledio…

"Slušaj, ne interesuju me ti tračevi", prekinuo sam Jadranku.

Ni tada, dok sam korektno sarađivao s Vučićem, kao ni danas, kad se suprotstavljam tiraniji koju sprovodi, nisam hteo da se bavim njegovim intimnim dramama. Baš me briga kakav mu je brak, prvi ili drugi, koliko dece ima, on ili njegove žene, da li je hetero, u šta neko sumnja…To su njegovi problemi, ne tiču me se.

U ono vreme, dok sam uređivao „Pravdu", moj problem je bilo to što je Vučić nesposoban da organizuje posao, što kreira haos u svojoj firmi, zakida novinarima plate i uništava svaku šansu za uspeh. U međuvremenu, Vučić je našao nove kumove, drugare i saveznike, ali nije se promenio. Katastrofu koju je nekada projektovao za „Pravdu", sada širi po celoj Srbiji.

Jadranka nije razumela moje razloge za izostanak želje da slušam njenu verziju sage o Vučićima. Smatrala je da ga neosnovano branim od istine. U konkretnom slučaju, delimično je bila u pravu. Ta vrsta istine bila mi je potpuno sporedna. Ipak, i na tom degutantnom primeru Jadranka je dokazala da je iskrena osoba.

Čak je i istinoljubiva. U mom prisustvu nikada nije lagala da je Vučić pošten, častan i dobar. Naprotiv. Imala je i konkretne motive da iznosi istinu o njemu, zamerio joj se.

Isprovocirana nekom mojom, očigledno neuspešnom šalom na račun Vučićeve filantropije (fuj), sva pomamljena, Jadranka mi je otkrila kroz kakvu muku je prošla kad je zatražila pomoć za svog brata. Zbog nekog razbojništva ili sličnog kriminalnog dela, njen brat je osuđen na dve godine robije. Kad je dobio poziv za odsluženje kazne sestra se za pomoć obratila Vučiću.

"To nije problem, rešićemo sve na najbolji način. On neka ne ide na robiju, neka se sakrije negde dok ne smislimo nešto", posavetovao ju je Vučić i odmah, pred njom, teatralno nazvao Dušana Petrovića, tadašnjeg ministra pravde.

Navodno, Petrović je obećao da će videti šta može da se uradi kako bi se pravosnažna presuda poništila. Vreme je prolazilo, a Jadranka je uzalud urgirala kod Vučića da pritisne ministra iz DS-a.

Na kraju, nesrećni brat je uhapšen i odveden u zatvor, gde je, kao begunac, imao najstroži tretman, bez prava na slobodni vikend i slične pogodnosti.

"Vučić me prevario. Da mi je odmah rekao kako ne može da reši problem, ne bih se ljutila. Sigurna sam da nikada više nije ni nazvao Petrovića. Samo me zavlačio dok nije bilo gotovo, to mu neću oprostiti", lagala je Jadranka.

Oprostila mu je čim joj je to bilo u interesu.

S lakoćom se pretvorila u Vučićevog klona, dokazujući sposobnost da uživa u svim političkim pozama. Dok je bila radikalka, kao zamenik glavnog urednika „Velike Srbije", uverljivo je zastupala ideologiju srpskog nacionalizma, divila se herojstvu i inteligenciji Vojislava Šešelja, branila Radovana Karadžića i ratovala protiv domaćih izdajnika i stranih plaćenika, potvrđujući ispravnost teze da je patriotizam poslednje utočište nitkova.

Kad je ta drenovina isceđena, ekspresno je krenula Vučićevim evroatlantskim tragom. Osim istog broja cipela, s Vučićem deli i istu vrstu morala.

Za vlast, moć i pare može sve – da brani Kosovo prvo od Albanaca i NATO-a, onda od Srba; da zagovara pripadnost Evroazijskoj, pa zatim Evropskoj uniji; da navija za Partizan i, naravno, za Zvezdu; da guta plamen i sve ostalo…Prilagodljivost i savitljivost se isplatila. Prošlost je zaboravljena usled dragosti koje je donela sadašnjost: prvo poslanički, a sad i ministarski mandat.

Svojim uspehom Jadranka Joksimović je dokazala da je genije, takvu karijeru ne bi mogla da napravi normalna žena.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

CENA ULASKA SRBIJE U EU – K`O „SVETOG PETRA KAJGANA“!!!

 

Srbija se, navodno, uveliko sprema da pristupi EU, ali niko iz vlasti nije u stanju, niti voljan da narodu saopšti najjednostavniju računicu: koliko će nas taj pristup koštati i koliko će nam para doneti. Dobro upućeni ekonomski stručnjaci tvrde da će put u EU za Srbiju biti pogubniji i štetniji od NATO bombardovanja iz 1999. godine.

 

          Igor Milanović

 

Jedno od najčešće postavljanih pitanja u vezi pristupanja Srbije Evropskoj Uniji glasi: koliko će sve to da nas košta. To je najvažnija računica koja nam objašnjava "kost-benefit" odnos, odnosno finansijsku relaciju cene procesa i koristi koje će država od njega imati.

Da bi se dobio makar približan odgovor na to pitanje potrebno je imati Nacionalni program za usvajanje pravnih tekovina Evropske unije, a tu nastaje prvi veliki problem. Da li mi imamo takav program?

Vladina Kancelarija za evropske integracije objavila je zvanično 28. februara 2013. da je usvojen Nacionalni program za period 2013. do 2016. godine. Sadašnja ministarka bez portfelja, zadužena za evropske integracije,

Jadranka Joksimović u jednom intervjuu objavljenom krajem aprila ove godine doslovno kaže: "…Takođe je važno da se uskoro donese Nacionalni program za usvajanje evropskih pravnih tekovina." Izgleda da Srbija ima Nacionalni program izrađen u stelt tehnologiji, pa ga neko vidi, a neko ga ne vidi.

Više je nego očigledno da vlast pokušava od naroda da sakrije odgovor na ovo izuzetno važno pitanje, kako se javnost ne bi uznemirila enormno visokim troškovnikom evropskih integracija.

Koliko je poznato, Bugarska je da bi sebe dovela u red i zaslužila prijem u EU, potrošila preko 50 milijardi evra, a zauzvrat je od Evropske Unije dobila finansijsku pomoć od pet milijardi evra.

Po ranijoj izjavi tadašnje srpske državne sekretarke za zaštitu životne sredine Stane Božović,  samo usklađivanje naših normi i standarda sa onima iz EU u oblasti ekologije Srbiju bi koštalo 10,5 milijardi evra.

A gde su sva ostala poglavlja? Srbiji će i bugarskih 50 milijardi evra biti premalo…

Godišnja članarina Hrvatske u EU iznosi oko 400 miliona evra, odnosno 3,4 milijarde kuna. Kada Srbija dosegne privredni nivo potreban da se uđe u EU, koja je klub bogatih i razvijenih zemalja, a ne onih koje bi to tek želele da postau, s obzirom da je više nego duplo veća od Hrvatske, godišnje će u budžet Evropske Unije iz svog budžeta morati da uplaćuje blizu milijardu evra!

Srbija se, bar na rečima političara u predizbornoj kampanji, u svom razvoju u velikoj meri oslanja na agrar. Oni koji bi ovu zemlju da vide u EU stalno narodu pričaju kako bi, u slučaju srpskog ulaska u Uniju, naš agrar procvetao, najviše zahvaljujući dvema stavkama: visokim subvencijama i mogućnošću da se srpski proizvodi prodaju na tržištu koje broji 500 miona korisnika.

Pri tome se zaboravlja da se napomene kako prve godine po pristupanju EU 100 odsto subvencija za poljoprivredu mora da bude isplaćeno iz nacionalnog budžeta, a ne od sredstava iz Brisela. Takva se, trenutno,  pravila Evropske Unije. Istovremeno bi Srbija pristupanjem izgubila tržišta zemalja CEFTA sporazuma, ali i Rusije sa kojom ima poseban ugovor.

Na primeru Hrvatske, koja je bila daleko manje zavisna od agrara nego Srbija, može da se vidi kako to izgleda. Suočena od 1. jula 2013. sa konkurencijom bogatih zemalja EU koje su tokom godina u svoju poljoprivredu ulagale milijarde dolara, maraka, franaka ili evra, Hrvatska je, izgubivši i poslednje barijere koje su je štitile od damping cena evropskih izvoznika, bukvalno pala na kolena.

U toj prvoj godini članstva u EU u kome je bila samo šest meseci, hrvatski agrar je zabeležio pad od čak 12,7 odsto. Posmatrano u novcu, Hrvatska je u poljoprivredi ostvarila ukupni prihod od 5,475 milijardi kuna, dok je, poređenja radi, pet godina ranije kao još punopravna članica CEFTA imala prihod veći za preko tri milijarde kuna!

Mlekarstvo je u Hrvatskoj u polovini 2013, kada je ta zemlja postala članica EU, zabeležilo vrtoglav pad u odnosu na prethodnu godinu od čak 16,6 odsto, pa je uvoz mleka i mlečnih proizvoda povećan za celih 200 miliona dolara, odnosno za 86 odsto.

Ukupno bi ove godine Hrvatska samo hrane iz EU trebalo da uveze u vrednosti od oko dve milijarde dolara. Poljoprivredne subvencije Hrvatskoj iz kase Brisela biće ove godine manje od onoga što će Hrvatska da uplati u zajednički budžet EU, tvrde dobro upućeni.

Za razliku od Hrvatske Srbija je pristala da daleko pre pristupa EU, naime još od ove godine, ukine sve carinske barijere na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Unije. Iz hrvatskog primera vidimo da će nas to koštati pada proizvodnje od oko 15 odsto, a u pojedinim sektorima i daleko više.

Nasuprot tome stoji obećanje EU dato Srbiji kako ona od 2015. može da računa na 60 do 80 miliona evra godišnje pomoći za poljoprivredu?! Koliko je to smešno mala suma vidi se iz podatka da od 2007. godine USAID godišnje daje 24 miliona dolara na propagandu kako je za srpske poljoprivrednike dobro da uđu u EU.

Slovenački sociolog Mitja Velikonja, u obimnoj analizi koja je iscrpna kritika novog Evrocentrizma ističe tri mita: Prvi se odnosi na korupciju „Kada uđemo u EU, više neće biti korupcije".

Drugi govori o prosperitetu, dok treći mit u centar postavlja stabilnost.

Da je korupcija prisutna i u EU vidi se već iz primera bivšeg predsednika Nemačke Kristijana Vulfa, koji je ostavku podneo kada je tužilaštvo pokrenulo istragu protiv njega zbog sumnje da je primio mito.

Rumunija je odličan, mada ne i jedini primer, da u EU ne postoji garancija prosperiteta. Vlada ove države je nedavno smanjila plate zaposlenih u javnom sektoru za čak 25 odsto i ukinula dodatak koji se plaćao pratiocima osoba sa invaliditetom.

U znak protesta zbog toga jedan radnik rumunske nacionalne televizije, čije je dete invalid, pred televizijskim kamerama je pokušao samoubistvo u samoj plenarnoj sali parlamenta u Bukureštu.

Ulazak u EU u najboljem slučaju neku korist može da donese jedino srpskoj vladajućoj eliti koja će gramzivo, kao i do sada, nastaviti da se bogati uzimajući pare iz budžeta i donacija.

Čak i ako dođe do osetnijeg pada cena većine proizvoda zbog povećanja konkurencije, ostaje pitanje: ko će uopšte moći sebi da priušti neku kupovinu, ako stotine hiljada radnika i individualnih poljoprivrednika ostanu bez posla usled ukidanja carinskih barijera na uvoz

Već je i ovo previsoka cena, i bez onih desetina milijardi evra koliko će nas ova suluda tranzicija koštati.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

%d bloggers like this: