IMA LI PLJAČKE I UTAJE PARA DOBIJENIH IZ DONACIJA NAMENJENIH SANIRANJU POPLAVA U OBRENOVCU!????

 

U danima kada Srbija preživljava nacionalnu katastrofu izazvanu majskim poplavama 2014.god, i kada je svaki spašen život označavao i posebnu životnu sudbinu, pravi junaci i sva priznanja zaslužuju svi oni ljudi, domaći i strani koji su svih tih kišnih i stašno poplavnih dana na terenu pružali pomoć ugroženim ljudima!

Zahvaljujući samoinicijativi, saosećajnosti, duhu samopregora i solidarnosti našeg naroda i uz pomoć mnogih domaćih i stranih donacija, naneta šteta je umnogome ublažena. Međutim, uvek se nađu i nedobronamerna lica u raspodeli prikupljenog novca, pa se pitamo da li je jedan od iznosa tih sredstava završavao i u Javnim Preduzećima!???

 

 

 

Postoji podugačak spisak različitih vrsta donatora koji su novac, sredstva i različite vrste pomoći isporučili i namenili domaćinstvima, školama, vrtićima, raznim centrima ili poljoprivrednim domaćinstvima u Obrenovcu, koji su (ovi zadnji) kao pomoć od Organizacije za poljoprivredu i hranu UN (FAO) dobili seme različite vrste i nije isključeno da to seme pripada vrsti GMO!!!

Tu su i Donacije pravnim licima kao i donacije privrednicima (njih 278) dobijenih iz državne pomoći čiji se iznos kretao od 240 000,00 dinara do 600 000,00 dinara. (A prema proceni državnih organa, većina domaćinstava koji godnama neće moći da se oporavi, dobijala je daleko manji iznos)!!!!

Prema Zakonu o vanrednim situacijama između ostalog, propisane su nadležnosti državnih organa i prava i dužnosti privrednih društava i drugih pravnih lica, u takvim dešavanjima!

Javna preduzeća koja su angažovali svoje resurse u otklanjaju posledica od poplava u Obrenovcu, uredno su zabeležili svoje troškove, i mi ćemo pomenuti samo neke od njih!!!

U takvim spiskovima troškova, pažljivi čitalac može da uoči da je svaki fizički radnik „Gradske čistoće“  npr. iznos  za čišćenje, pri čemu svaki radni sat fizičkog radnika je prikazan po 630 din./h (učitelji imaju satnicu do 250 din./h) što je ukupno prikazan trošak 10.233.720,00 ili 16244 sati rada. (Takva cena cena po času od 630 din. zvanično je odobrena u cenovniku ovog javnog preduzeća – to samo dokazuje bahatost svih javnih preduzeća u pljačkanju gradjana i privrednika).

Uklanjanje raznog smeća prikazano je din. 32.762.016,66 Din., prosečno po kamionu tura je koštala 28 hilj. din.

„Gradska čistoća“ je imala 2234 tura, počev od 18.05. Danonoćno su radila vozila (sve tri smene) odvozeći i po deset tura dnevno fekalije i ispumpanu vodu, ukupno prikazano 6.092.562,00 Din.

Obično pranje ulica prikazano je u izveštaju u iznosu od 15.397.022,69 Din. Primera radi 24.05. čišćenje grada je prikazano 219.986,67 din., dan kasnije 334.739,99 din. (200 radnih sati pros.2800 din/h).

Prevoz pitke vode prikazan je u iznosu od 15.943.806,66 din.

Kako se vredno radilo pokazuje sledeći primer: 18.5.2015. je u tri smene (1+2+3) angažovano voziilo FAP 1618 RESOR ACV 8,3 Autocisterna, Prevoz vode Obrenovac u ukupnom vremenu od 26h i 20h što je po ceni 1.680,00 din. prikazano uk.44.240,00 Din.

Prevoz džakova prikazan je u iznosu od 1.529.465,02 din., pretpostavljamo da su prazni bili obzirom da su ih prevozili najčešće kombi vozila.

Prosto je neverovatno šta je sve „Lasta“ prikazala u  „donacije“, odnosno, u štetu koju je imala usled elementarnih nepogoda, još je neverovatnije da je opština Obrenovac takav izveštaj ubacila u donacije!!!

Svaki autobus „Lasta“ prikazan je je po ceni auto dana od 27500 din. uvećan za izgubljenu dobit – autobusi Laste su trebali da voze putnike na redovnim linijama, štetu (???) je morao neko da im nadoknati.

„Lasta“ daje obračun angažovanja svojih autobusa, ukupno 417 kom. što po cenovniku firme košta 27500 din., ukupno 11.363.250,00 din.. Sporno je kako je „Lasta“ najkritičnijeg dana za odvoženje građana , 17.05.2014. godine angažovala čak 206 autobusa. Kako je naplaćen autodan? To znači da su autobusi napravili više vožnji, koliko pitamo se?! Ako su imali po 30 putnika prosečno, po 4 vožnje, prevezli su ukupno 24700 građana, samo u jednom danu????? (Prema popisu iz 2011. Obrenovac grad ima 25429 stanovnika).

Dalje, „Lasta“ u štetu prikazuje gubitak novca zbog elementarne nepogode, zato što nisu radili na redovnim linijama u iznosu od 15.163.050,38 din.(21661500,54 – 6498450,16 gorivo) – Direkcija im je umanjila 21661500,54, od tog iznosa oduzeli su 30% trošak goriva 6498450,16 i šteta je 15163050,38 din.za nerealizovane polaske iz Obrenovca i Lazarevca ??? Pa zar nisu angažovali 417 vozila u Obrenovcu i već prikazali po ceni autodana?

U Izveštaj štete koje su pretrpeli od poplave „Lasta“ ubacuje i iznos od 6.035,752.50, a to je šteta koju su pretrpeli u svojim objektima u Obrenovcu i na opremi. I tako je „Lasta“ prikazala svoju ukupnu štetu u iznosu od 34,059,467.92!!!

I ovakav iznos, „NEKO“ ubacuje u Izveštaj o pristiglim donacijama po svim osnovama???!!!!

I GSP Beograd je dostavio svoj „troškovnik“ cenu usluga za period 16.05.-10.07.2014. Pa po tom izveštaju, za 7,025 mil.din. GSP je potrošio 40367 lit., sa pros.potrošnjom od 35l/100km, i prešli su ukupno 141 hilj.km, odnosno 2351 vožnju, a prosečna vožnja je 60 km.

„Beogradvode“, posebna priča,  je svoje troškove, npr. samo u Makišu prikazao u tabeli Hitni radovi na sanaciji vodnih objekata u odbrani od poplava , u obračunu pod tačkom 23. "Punjenje i izdavanju praznih vreća i vreća sa peskom u krugu CS Makiš…" u iznosu od 27.105.945,17 din.

Kako nigde ne piše kolike količine peska su isporučene, pretpostavka je i da taj trošak nije ušao u ovaj iznos, i da li su „Beogradvode“ fakturisali rad više stotina dobrovoljaca koji su dva dana i dve noći neprekidno punili džakove??? Da li je tu pesak fakturisan posebno!!??? Valjalo bi proveriti šta je ušlo u prikazani iznos!!!

Beogradski „Vodovod i kanalizacija“  su dostavili svoj pregled angažovanih resursa u Obrenovcu za period od 14.05.-07.06.2014.god.

„Veterina beograd“ pregled angazovanja resursra u opštini Obrenovac, za vreme poplava dala je tabelu sa svojim cenama.

Cena radova koje je dostavila „Pošta“ Obrenovac, prikazani su u sledećoj tabeli.

„Toplovod“ Obrenovac je prikazao u tabeli  finansijska sredstva koja je uložio u sanaciji poplava!!!

Izveštaj o aktivnostima Javnog preduzeća za zaštitu i unapređenje životne sredine na teritoriji GO Obrenovac nakon poplave.

Izveštaj o angažovanosti JP Elektromreža Srbije (finansijskoj i nefinansijskoj) na sanaciji posledica poplava, koje su se desile na teritoriji Gradske opštine Obrenovac u maju 2014. godine (od 16.05.2014. do danas) prikazane su u sledećoj tabeli!!!

U Izveštaju o visini sredstava dobijenih po svim osnovama za pomoć pri otklanjanju posledica od poplava iz maja 2014.g. i obnovu gradske opštine Obrenovac,  gde nakraju piše

" Ukupna finansijska vrednost prikazanih sredstava je 6.515.235.415.08 din." ne vidi se da li je prikazani iznos novca stvarno došao na račune kao donacija? Ili su u "pristigle donacije" uračunati višestruko napumpani troškovi, verovatno i mnogi izmišljeni i neobavljeni radovi???

Bilo bi tragično da su novčana sredstva prikupljena donacijama. potrošena po Izveštaju koji je, da napomenemo, usvojen bez ikakvih primedbi na Skupštini gradske opštine Obrenovac!!??

Ništa novo nije, bilo u svetu ili u Srbiji, da se u ovakvim donatorskim aktivnostima, uvek nađu lica koja se dobro ugrade, dok masa njih koji su i najviše pogođeni nerećom, budu višestruko ojađeni…..

 

©Geto Srbija

RASPRODAJA: UZ PODRŠKU „VLADE U SRBIJI“, IMOVINA „MITROSA“ POSTALA PLEN AUSTRIJANACA ZA MALE PARE!!!

 

Zahvaljujući samovolji Aleksandra Vučića, i klanična industrija "Mitros" iz Sremske Mitrovice, dobila je novog vlasnika, austrijsku kompaniju "Girlinger". Austrijanci su za 14 hektara zemljišta i 24 hiljade kvadratnih metara objekata (hladnjača od 6. 394 kvadrata, kobašarija, klanica, pogona za preradu živinskog mesa, itd.), ponudili uvredljivih 800 hiljada evra. "Mitros" je bio nekadašnji gigant i ponos jugoslovenske mesne industrije, koji je imao prodavnice u 25 evropskih zemalja i na prostoru cele bivše Jugoslavije. Prema procenama eksperata, njegova realna vrednost posle prve privatizacije (2005. godine) bila je oko 28 miliona evra. Ni danas nije manja. Ali, Vučićev plan je drukčiji. On očekuje dolazak nemačkog mesnog koncerna "Tenis", koji će sagraditi šest velikih farmi širom Srbije, od kojih će dve biti u Sremskoj Mitrovici.

      

                        Nikola Vlahović

 

Dana 16. januara 2015. godine, posle dugogodišnjeg pljačkanja, iscrpljivanja i uništavanja, glavna vest u medijima koje kontroliše režim Srpske napredne stranke, bila je prodaja klanične industrije "Mitros" iz Sremske Mitrovice, austrijskoj kompaniji "Girlinger".

Krajem prošle godine (18. novembra 2014.), Privredni sud u Beogradu objavio je javni poziv za prikupljanje ponuda potencijalnih investitora zainteresovanih za kupovinu sremskomitrovačkog "Mitrosa".

U tom trenutku, smišljeno nisko procenjena vrednost preduzeća je nešto veća od 478 miliona dinara, a zainteresovanim kupcima je naloženo da treba da polože depozit u iznosu od 95,7 miliona dinara. U ogradi kruga "Mitrosa", u tom trenutku, nalazilo se 14 hektara zemljišta i oko 24.000 kvadratnih metara objekata koji su legalno upisani u javne knjige.

Tadašnji i sadašnji gradonačelnik Sremske Mitrovice, Branislav Nedimović, već je unapred znao da je austrijska kompanija "Girlinger" jedini ponuđač koji će odgovoriti na takozvani javni poziv, jer su rukovodioci "Girlingera" sa Vučićem sve unapred dogovorili. Trebalo je zbog javnosti proći kroz proceduru, formalno. Preko radio Novog Sada, Nedimoviću se u jednoj izjavi "omaklo", pa je rekao: "…investitoru se jako žuri", što je jasno ukazivalo da ni "Girlinger" nije imao nimalo poverenja u Vučićeva obećanja da će im "Mitros" biti skoro poklonjen.

Istina, ova mesna industrija je godinama unazad sistematski uništavana, kako bi je neko (ko isplatu najveću proviziju), dobio za male pare.

Konačno, kad je Odbor poverilaca "Mitrosa" prihvatio ponudu austrijskog "Gierlinger holdinga" za kupovinu industrijske klanice i fabrike konzervi, procenja vrednost 14 hektara zemljišta sa pravom korišćenja i ukupno 36 objekata "Mitrosa", bila je 478.600.500 dinara, a jedini zainteresovani kupac ("Girlinger") ponudio je 800.000 evra, što je cena prosečne vile na Dedinju.

Sednici Odbora poverilaca nije prisustvovao jedino predstavnik "Svislajona" Rodoljuba Draškovića (koji je bio vlasnik u "Mitrosu", voljom ranijih vlast), a ostali članovi su jednoglasno prihvatili ovu ponudu. Tako se završila još jedna brutalna otimačina državne imovine u Srbiji. Naime, cena koju je ponudio austrijski "Gierlinger holding" višestruko je niža od realne. To znaju svi, do poslednjeg malog akcionara u Sremskoj Mitrovici. Ali…

Generalni direktor "Girlingera", Johan Girlinger, već u prvoj izjavi nakon kupovine "Mitrosa", izjavio je i ovo: "…Naš plan je da u prvoj fazi uložimo između osam i deset miliona evra, a želja nam je da se proizvodnja pokrene već početkom jula, a krajnji cilj nam je da fabrika ima više od hiljadu zaposlenih i da se celokupna proizvodnja izvozi u Rusiju i Kinu…".

Naravno, ovo su sada planovi koji se tiču gospodina Girlingera i njegovog porodičnog biznisa, i nemaju više nikakve veze sa interesima Srbije. Vučićeva izdajnička vlada odlučila je da "Mitros" spašava tako što ga se odrekla.

Umesto da država uloži novac u podizanje ovog nekadašnjeg giganta, pa da ga tek onda (ukoliko ne donosi profit) ponudi na prodaju, urađeno je ono najgore. Osiromašen je i na kraju skoro poklonjen. Zbog dugogodišnje materijalne bede i nezaposlenosti, vlastodršci su doveli radnike "Mitrosa" u situaciju da se danas raduju što će raditi kao najamna radna snaga (najjefitinija u Evropi) za austrijski "Girlinger".

U ovako izopačenom poretku, "Girlingeru" je sve dato na tacni. Naime, ta kompanija sada ima pravo da koristi Srbiju kao najpovlašteniju naciju u trgovinskim odnosima sa Rusijom. Takođe, dobila je školovane i vešte klaničare (po čemu su bili poznati u celoj nekadašnjoj Jugoslaviji), a takođe, i najbolju mrežu dobavljača, uzgajivača i prvoklasno poljoprivredno zemljište čija cena je neuporedivo veća od one smešne cifre koju su Austrijanci ponudili.

Prva prodaja "Mitrosa" dogodila se marta meseca 2005. godine. Prodat je Rodoljubu Draškoviću, vlasniku koncerna „Svislajon Takovo" za 36,1 milion dinara, uz obavezu da preuzme finansijske obaveze firme, među kojima je najveća stavka potraživanje 930 radnika od oko 1,2 miliona evra za zaostale plate i regrese.

Umesto toga većina zaposlenih je dobila otkaze, a jedva njih 150 je ostalo na poslu. U posedu „Mitrosa" tada je bilo i 22 hektara zemljišta, nova hladnjača od 6. 394 kvadrata, kobašarija, klanica, poseban pogon za preradu živinskog mesa i savremena kotlarnica. "Mitrosova" klanica za svinje i goveda ima kapacitet prerade oko hiljadu svinja dnevno, a pileća klanica, sagrađena 1999. godine, 3.500 komada pernate živine dnevno. Sve je to bio odličan plen za organizovanu pljačku.

Ipak, kriminalna družina iz Agencije za privatizaciju, tvrdila je da je "sve u redu", navodeći kako je „U postupku kontrole utvrđeno da kupac nije dostavio dokaze koji se odnose na raspolaganje osnovnim sredstvima, izvršenje obavezne investicije i poštovanje socijalnogprograma, pa mu je u skladu sa Zakonom o privatizaciji ostavljen naknadni rok. Postupajući po nalogu Agencije kupac je dostavio dokaze da je izvršio svoje ugovorne obaveze".

Ali, para i dalje nije bilo. I Drašković je, kao i drugi tajkuni u Srbiji, hteo da dobije mnogo veće za mnogo manje.

Kada je već bila u većinskom vlasništvu "Svislajona" usledilo je "deljenje" fabrike na manje celine, a neki "sektori" su jednostavno preregistrovani za druge poslove i delatnosti. Tako je ovaj nekadašnji gigant klanične industrije odveden u stečaj. Pre privatizacije ova fabrika je imala 1. 200 radnika a na kraju, uvođenje stečaja je dočekalo 145 radnika.

Usledile su godine planskog propadanja. Radilo se u prostorijama bez struje, vode i telefona. Počele su da se dešavaju i opasne havarije u krugu fabrike. Kad je kap prelila čašu, početkom avgusta meseca 2011. godine, 300 bivših radnika "Mitrosa" došlo je ispred zgrade preduzeća, tražeći od državnih organa da okončaju stečaj, koji je trajao dve godine.

Delegaciju radnika koji su radili u "Mitrosu" primio je tadašnji (gle čuda: i sadašnji!) gradonačelnik Branislav Nedimović i obećao im da će sve učiniti u traženju poslovnog partnera.

Na žalost, radnici su nastavili da odlaze iz firme bez otpremnine i plate, a objekti, zgrade i mašine su propadali.

Nijedan dinar nije uložen u ‚"Mitros" a obećano je svašta. Preduzeće je pre prodaje Rodoljubu Draškoviću i njegovom "Svislajonu", imalo prodavnice u 25 evropskih zemalja i u bivšoj Jugoslaviji, a prema procenama eksperata njegova vrednost iznosila je oko 28 miliona evra.

Pre Draškovića, haos u "Mitrosu" pravilo je i preduzeće Dragomira Markovića iz Surčina, "Organik lajf" (nekadašnji "Krmivoprodukt"), uzgajajući na "Mitrosovim" farmama bolesnu živinu.

Mnogo ranije, "Mitros" je bio jedan od simbola jugoslovenske privredne moći. Dnevno je ova mesna industrija klala više od hiljadu svinja, a svoje mesne prerađevine izvozila je u 25 zemalja, sa velikim uspehom. U to vreme, skoro da nije bilo porodice u Sremskoj Mitrovici, koja nije imala nekoga ko je zaposlen u "Mitrosu" ili ko je bio makar indirektno uključen u veliki sistem na kome je "Mitros" počivao.

Gledajući šta je dobio za novac koji je uvredljivo mali, "Girlinger" je za sebe napravio odličan posao. Tako dobro nije prošao ni u siromašnim zemljama poput Rumunije i Bugarske, gde je takođe kupio fabrike koje nisu ni izdaleka imale takvu tradiciju i takav kvalitet proizvoda kao "Mitros".

Bivši radnici i mali akcionari "Mitrosa" i danas vode maratonske sudske sporove sa svojom bivšom fabrikom, i sada očekuju naplatu svojih potraživanja, a neki od njih, ponovo i radna mesta.

Međutim, Johan Girlinger je pominjao nekakvu "prvu fazu" u kojoj je spreman da zaposli 300 radnika. A, kada će se doći do te "prve faze" i da li će, niko ne zna.

Nekada, u vreme jugoslovenske države, "Mitros" je zapošljavao skoro dve hiljade radnika, pa je i sa tim brojem zaposlenih jedva stizao da zadovolji sva tržišta na kojima se pojavljivao u zemlji i svetu.

Vučićeve parole da će uz "Girlinger" početi da stižu i kompanije koje će "ulagati u povećanje kvaliteta i genetskog potencijala stočnog fonda u Srbiji", samo su još jedan primer licemerja i beščašća ovog bolesnog autokrate.

On, naime, računa da će nemački gigant u proizvodnji mesa, "Tenis", izgraditi šest farmi širom Srbije, od kojih će dve biti u Sremskoj Mitrovici. Tako bi se austrijsko-nemački stočarski i agro-biznis u Srbiji potpuno zaokružio.

Srpski radnik i srpski poljoprivrednik, surovo su izbačeni na ulicu. Za njih je, u najboljem slučaju, predviđeno da nadniče kod novih gazda, kao u vreme okupacije, sa najmanjom platom u Evropi, bez prava na sindikalno organizovanje i sa stalnim strahom od otpuštanja.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BROJAČ PARA: AKCIJA „PREUSMERAVANJA“ SREDSTAVA KAO ZAMETANJE TRAGA DONACIJA, DO DUŽNIČKOG ROPSTVA SRBIJE

 

Na internet portalu "Vesti online" 17. septembra 2014. godine objavljena je vest da je u Obrenovcu, koji je pretrpeo ogromnu ljudsku i materijalnu patnju u majskim poplavama, obnovljeno samo deset kuća! Vesti iz svih krajeva u unutrašnjosti Srbije, gde su poplave odnele čitava imanja, kuće i sve što je narod mukom godinama sticao, govore da situacija nije ništa bolja. Vučićev režim se pravda da nema para! Direktor vladine kancelarija za pomoć poplavljenim područjima, Marko Blagojević, izjavio je 16. septembra da su "…od 115 miliona evra donacija, 80 miliona evra sredstva iz pretpristupnih fondova, i to nepotrošena sredstva iz 2012. u iznosu od 30 miliona evra i 50 miliona evra namenjenih za ovu godinu, koja će iz namena za koje su odobrena biti preusmerena za obnovu zemlje…". Dakle, Blagojević tvrdi da raspolaže jedino sa 30 miliona evra! Sve ostalo je magla i dim! Gde su onolike pare, pitaju se građani koji žive u kolektivnim centrima i koji zimu dočekuju bez krova nad glavom.

 

                  NIkola Vlahović

 

Dana 21. maja ove godine, dok su još trajale katastrofalne poplave koje su zadesile Srbiju, predsednik vlade Aleksandar Vučić, na konferenciji za štampu, saopštio je da će spisak svih donatora koji su prvi pomogli unesrećene ljude, biti objavljen "za sedam dana". Takođe, obećao je i da će

Oni koji su dobro upućeni u Vučićev karakter i navike, odmah su posumnjali u ovu njegovu izjavu. Ipak su pare u pitanju, a on ne voli da se o tome javno izjašnjava.Već 8. juna, Vučić na ponovljeno pitanje izjavljuje: "…Vlada Srbije će u narednih sedam dana postaviti na svojoj internet adresi spisak svih pojedinačnih donatora koji su odvojili sredstva za pomoć ugroženima od poplava".

Ubrzo, kad su ga novinari podsetili na dato obećanje, Vučić je rekao: "…Za to nam treba toliko vremena, jer mora svaki donator da bude pozvan i da da saglasnost da želi da mu se objavi ime i iznos donacije. Moramo da proverimo, dakle, ko ne želi da bude objavljen".

Kad već nije znao da objasni razloge zbog kojih se spisak donatora krije (i kolika je veličina donacija), Vučić je potegao poslednji "argument" pa je rekao da će "…ubrzo pasti priliv sredstava, pa neće biti potrebe da se svakodnevno zove veliki broj donatora i da se pitaju da li dozvoljavaju da njihovo ime bude objavljeno na internet adresi Vlade Srbije"!?

Odgovarajući u Skupštini 31. jula 2014. na poslaničko pitanje zbog čega lista donatora još nije objavljena, Vučić se izvinio i rekao da će podaci biti objavljeni do 4. avgusta.

Zašto je Vučić ovoliko dugo krio imena donatora i visinu njihovih donacija? To je postalo jasno tek kad je 28. maja ove godine, kad je Vučić izjavio da bi želeo da novcem za obnovu zemlje upravlja neko iz nevladinog sektora i najavio da će tu odgovornu dužnost ponuditi programskom direktoru Ce-SID-a Marku Blagojeviću.

Govoreći za RTS, Vučić je doslovno rekao da ne želi da taj posao obavlja neko od ministara, već neko iz nevladinog sektora, koji bi kontrolisao gde ide novac. „Želim da izbegnem priče kako je neko zaradio!", rekao je tada Vučić. Sasvim prirodno za njegov način vladanja rezonovao je: zašto da neko zna, koliko će i on i njegova družina opljačkati?

Ubrzo, Vučić je svom snagom napao ojađeni narod koji je tražio bilo kakvu pomoć od države zbog poplavljenih kuća i uništene imovine. Grmeo je sa svih televizijskih kanala kako je "lično video" da su neke opštine izašle sa zahtevima koji nisu realni: „Kada sam postavio pitanje predsedniku jedne opštine kako je došao do sume od 973 miliona štete u poljoprivredi, a sva zemlja ukupno ako bi neko želeo da je kupi ne vredi toliko, i svega je 70 grla izgubljeno, odgovora na moje pitanje nije bilo".

Vučić je, dakle, bez ikakve stručne procene unapred sam "procenio" da je šteta manja nego što jeste. Tako je počela kampanja zastrašivanja građana, u koju se kasnije uključio i Vučićev "brojač para" Marko Blagojević, koji je na jednoj konferenciji za štampu, na pitanje kad će krenuti isplate postradalih, neartikulisanim glasom povikao: "Ne dam!".

Od kraja maja do polovine septembra meseca, lagano je ubijana svaka nada da će postradali u poplavama doći do, kakve-takve nadoknade za svoje patnje.

Počela je da se bliži jesen, a slučaj donacija za postradale u poplavama, za Vučića i njegov klan, postao je drugorazredna tema. Pare koje su zaista stigle u Srbiju, negde su nestale. Vučić sigurno zna gde su. Laži o brzoj izgradnji porušenih kuća i obnovi infrastrukture, ostale su samo laži.

 

      Biće meda, dok je Muhameda

 

Prateći paralelno vesti o stizanju donacija za poplavljene u Srbiji, i izjava funkcionera Vlade Srbije, nije teško zaključiti da para ima, ali da su usmerene u pravcu koji odgovara Vučićevoj vlasti, a ne na ruke onih kojima su namenjene.

Silnih šeikovih deset obećanih miliona dolara kojima je Vučić mahao, jednostavno, nema. Ili, ako ih ima, nijedan dolar nije došao u ruke unesrećenih u poplavama. Činjenice na terenu govore da u svim poplavljenim područjima, najveći deo postradalog stanovništva dočekuje zimu bez ikakve pomoći države.

Sa koliko drskosti i samouverenosti je Vučić krajem maja meseca pominjao obećanu donaciju Šeika Muhameda iz Emirata, govori i njegova izjava: "…I dok neki ovde zbijaju neslane šale s njim i bukvalno mu prebrojavaju zube, on je iz svog džepa izvadio milione dolara da bi pomogao ljudima u Srbiji. Svaka mu čast na tome! Šeik je uplatio Srbiji više novca za pomoć žrtvama poplava od SAD, EU i Rusije zajedno! Princ prestolonaslednik Abu Dabija insistira, pritom, da se od njegove pomoći ne pravi nikakav spektakl i zauzvrat ne traži apsolutno ništa. On je u ovom jako teškom trenutku za Srbiju dokazao da nam je jedan od najvećih prijatelja na celom svetu. Činjenica da je on sam Srbiji dao više novca nego najveće svetske sile dovoljno, valjda, govori sama za sebe."

Ni do današnjeg dana nije poznato da li je i koliko je šeik Muhamed donirao poplavljene u Srbiji i gde se taj novac nalazi. Upućen tvrde da nije dao ni prebijene pare.

Da bi sakrio istinu, Vučić se nije mnogo dvoumio šta da izjavi pa je ljutito odogovorio na to pitanje ovako: "…Opet vam kažem, šeik ne želi da se hvali tim parama...Dovoljno je valjda reći da je on sam uplatio Srbiji više nego Rusija, Amerika i Evropska unija zajedno!"

Na računu kojim raspolaže Marko Blagojević, prema njegovoj tvrdnji, nema više od 30 miliona evra. Ovo Blagojević potvrđuje nedavnom izjavom u kojoj razotkriva strašnu istinu da nikakvih silnih miliona nema i da su sredstva kojima raspolaže mizerna: "…Sa bilateralnim donatorima svakodnevno pričamo o nameni petnaestak milion evra njihove pomoći, koliko je obećano na toj konferenciji i o projektima koje smo spremili.

Želeli bismo da ta pomoć u najvećoj meri ode na obnovu sistema za zaštitu od poplava. Jer, džaba nam popravka kuća, na koju ćemo potrošiti skoro 30 miliona evra, ako će objekti ponovo biti poplavljeni…".

Što da im dajemo i tih 30 miliona evra, ako će biti opet poplavljeni, glasno razmišlja Blagojević, verno tumačeći Vučićevu strategiju o skrivanju donacija.

Vučića je u "kampanji" prikrivanja visine donacija pomogla i ministarka za evropske integracije Jadranka Joksimović, koja je hladnokrvno ponovila ono što je njen šef rekao: "…Zaista svi veoma cenimo ono što je učinio šeik Muhamed. A što se tiče EU, svakako će i iz njihovih fondova doći najveća pomoć koja će premašiti iznos svake pojedinačne uplate".

 

      Gde su pare?

 

Ono što je Jadranka Joksimović prećutala, to je istina o donatorskoj konferenciji za poplavljena područja na Balkanu, koja je održana u Briselu 16. jula ove godine.

A, činjenice govore sledeće: Danska je za pomoć poplavljenima u BiH donirala sedam miliona evra, Nemačka je takođe za BiH izdvojila pet miliona evra, Pakistan 740.000 evra, a Egipat 25.000 evra. Jermenija je jedina Srbiji uplatila 74.000 evra.

I to je sve što je Srbija od "prijatelja" iz Evropske unije dobila u prvih mah kao donaciju. Istina je da je kasnije Evropska unija odobrila samo "povoljne" kredite. Ali, šta je sve ovde prikazano kao donacija a zapravo je kredit, to je pitanje kojim bi se u svakoj ozbiljnoj državi bavio nadležni javni tužilac. Ali, ne i u Srbiji…

Kako shvatiti tvrdnju Marka Blagojevića, da je od 995 miliona evra, koliko je Srbiji stavljeno na raspolaganje od donatora, 115 miliona čiste donacije a ostalo su povoljni zajmovi?

Gde su nestale te pare, ako ih je uopšte bilo, jer i Blagojević tvrdi da raspolaže samo sa 30 miliona evra? Građani Srbije ne znaju ni ko je ni koliko je donirao novca za poplavljene, a još manje znaju ko je sve odobrio "povoljne" kredite, osim starih zelenaša, Svetske banke, EBRD i MMF-a?

Gde su milioni koji su prikupljeni od SMS poruka, gde je novac od donatora iz dijaspore, koliko ga je bilo i gde mu se trag izgubio?

Zanimljiv je primer zajma od japanske vlade. Japanska vlada odobrila je Srbiji posebno povoljan zajam od 40 miliona evra, s kamatom od 0,01 odsto, uz rok otplate od 40 godina, s periodom počeka za otplatu kredita 10 godina.

Na ovu ponudu Japanaca, Vučić i Blagojević su odmah reagovali rečenicom: "…Ovaj kredit vlada će prvi razmatrati. Svetska banka nam je, takođe, odobrila izuzetno povoljan i hitan zajam od 120 miliona evra za obnovu koji možemo već sad da trošimo, jer on podrazumeva da nam se pare potrošene iz budžetskih ili drugih izvora kasnije nadoknade".

Blagojević se istrčao, pa je rekao da se postojeći zajmovi Svetske banke za puteve, koji su već uračunati u postojeća zaduženja države, mogu "preusmeriti", pravdajući se da bi na taj način bilo izbegnuto povećanje javnog duga?!

Zašto bi ta sredstva namenjena putevima preusmeravali u humanitarne svrhe, ukoliko novca ima? Naime, Blagojević i Vučić uhvaćeni su u laži (i lošoj koordinaciji tih laži) više puta. Njih dvojica na smenu govore kako su, od 115 miliona evra donacija, 80 miliona evra sredstva iz pretpristupnih fondova EU, i to nepotrošena sredstva iz 2012. u iznosu od 30 miliona evra i 50 miliona evra namenjenih za ovu godinu, koja će iz namena za koje su odobrena biti preusmerena za obnovu zemlje.

Blagojević je tvrdio čak i to da je Evropska banka za rekonstrukciju (EBRD), spremna da poveća i preusmeri sredstva dodeljena javnom i privatnom sektoru u Srbiji (do 300 miliona) evra i da će ona biti dostupna za obnovu u javnom sektoru.

Drugim rečima, ako taj novac (krediti i samo krediti!) stigne, pašće u Vučićeve ruke "za budžetsku potrošnju" i, naravno, stranačke potrebe SNS-a. "Obnova u javnom sektoru" je termin koji Vučić može da upotrebljava kako god hoće. I da izabere da taj novac deli kome hoće.

Vučić je u par navrata pominjao i "sredstva" (kredite) u visini do 100 miliona evra namenjena malim i srednjim preduzećima u Srbiji, iz Fonda za razvoj opštinske infrastrukture (MIDF), koja takođe mogu biti iskorišćena za obnavljanje opštinske infrastrukture u oblastima pogođenim polavama.

Akcija "preusmeravanja" stvarnih i potencijalnih kredita, organizovana je sa ciljem da se zametne trag donacijama! Jer, donacije ne mora nikome da vraća, a krediti će vraćati građani i neka druga vlada.

Evropska banka za rekonstrukciju je već sa Unikredit bankom u Srbiji potpisala dva ugovora o kreditiranju privatnog sektora u Srbiji u iznosu od 50 miliona evra, pri čemu oba zajma mogu biti iskorišćena za finansiranje projekata u poplavama pogođenim područjima.

Jasno je da Evropsku banku (kao i MMF i Svetsku banku) ne zanima u kom pravcu idu sredstva, nego kako da Srbiju još više udavi novim dužničkim ropstvom. Vučićev privremeni i prolazni režim samo je jedan od instrumenata dugoročnog porobljavanje ove zemlje.

 

      "…Više prihvaćenih nego odbijenih"

 

U Kancelariji za pomoć i obnovu poplavljenih područja, kojom direktno rukovodi Marko Blagojević, pod komandom Aleksandra Vučića, tvrde da danonoćno rade kako bi svi građani ušli u kuće do početka grejne sezone.

Da su u pitanju čiste laži, govore i podaci iz ugroženih opština koji ovih dana pristižu. Organizator nedavnih protesta građana Obrenovca, koje je izigrao Vučićev režim, Dragan Murar, izjavio je za "Franfurtske Vesti" da direktor te Kancelarije Marko Blagojević u javnost iznosi neistine o pravom stanju. Blagojević se pravdao da "posao nije nimalo lak, jer kuća ne može da nikne preko noći, ali se ulažu veliki napori da svi budu zbrinuti na vreme".

Građani Obrenovca uglas govore ono što je Murar saopštio javnosti, da je sagrađeno svega deset kuća donacijama iz privatnog fonda i da su za još četiri postavljeni temelji, kao i da jedna srpska kompanija obnavlja 27 domova u jednoj od obrenovačkih ulica.

Stalno slušamo laži, kažu unesrećeni u majskim poplavama, a dovoljno je otići u obrenovački hotel gde je još uvek 200 ljudi (među njima i dvanaestoro dece) u vojnu kasarnu u kojoj i dalje prinudno boravi 500 građana (među njima 52 dece). Broj Obrenovčana koji su još uvek pod šatorima i u kolektivnim centrima nije poznat, i to Vučićeva propagandna mašina krije.

Laž je i da država radi brzo na isplati kakve-takve pomoći. Vučić preko Blagojevića i njegove kancelarije namerno davi nepotrebnom birokratijom, kako bi ljudi s rešenjima o pomoći čekali što duže.

I Vučić i Blagojević krive za to opštinske administracije, koje, sa druge strane, ne smeju da se suprotstave Vođi, i da mu kažu istinu. On je još u maju zapretio da će u zatvor otići svako ko vrši procene štete, mimo njegovog režima.

Do zime koja je sve bliže, ne postoji mogućnost da građani Obrenovca dobiju svoj krov nad glavom. Materijalna pomoć za oko 12.000 ljudi negde je "zalutala" u režimskim sefovima. Novac koji je podeljen za oko 8.000 domaćinstava je toliko mali i smešan, da sa njim niko ne može da preživi narednih meseci. Samo u Obrenovcu, odbijeno je skoro hiljadu zahteva za materijalnu pomoć, i to je prava slika odnosa Vučićeve vlade prema majskoj tragediji.

Kao da je u pitanju najgori crni humor, njegovi mediji su konstatovali kako je "više prihvaćenih, nego odbijenih". Sigurno je da će i jedni i drugi imati u vidu šta im je ovaj režim uradio nakon preživljene katastrofe. Ovaj narod zna dugo da trpi, ali i da naplati sa kamatom.

I gradonačelnik Valjeva, Stanko Terzić, oglasio se ovih dana izjavom da od države do sada na račun lokalne samouprave nisu stigla nikakva sredstva za obnovu kuća uništenih u majskim poplavama. Terzić je potvrdio sumnje građana Valjeva da je gradska vlada ostala bez ikakve podrške Republike.

Terzić je, ogorčeno, podsetio da je grad na Kolubari 14. i 15. maja bio najugroženiji grad u Srbiji. Od 2.500 podnetih zahteva za naknadu štete od poplava, evidentirano je tek 49 kuća koje treba da se grade. Za 26 objekata doneta su rešenja, za sedam tek treba da se isplati novac, a 10 zahteva je odbijeno. Od 150 zahteva za sanaciju kuća, 143 su rešena, a 54 su pravosnažna.

Šteta od poplava, samo na onome što je do sada utvrđeno, prelazi milijardu i po dinara. Oštećenja na koritu reke Kolubare mere se milionima evra. Iz Ministarstva finansija (dok je Lazar Krstić vršio tu dužnost!) rečeno je nekoliko puta da će za Valjevo stići sredstva iz Evropske investicione banke.

Terzić se sastao i sa Zoranom Drobnjakom, direktorom „Puteva Srbije", pa je bilo dogovoreno da 50 miliona dinara bude uloženo u hitno saniranje saobraćajnica. U pitanju je, između ostalog, asfaltiranje kilometar i po izlazne trake ka Beogradu. Od toga još ništa nije urađeno.

 

     A 1.

    Sa kim se Devenport ružno šali?

Cinični šef delegacije EU u Srbiji Majkl Devenport i ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije Jadranka Joksimović potpisali su 25. jula ove godine u Obrenovcu sporazum o odobravanju 30 miliona evra bespovratne finansijske pomoći iz pretpristupnih IPA fondova za obnovu 24 opštine, posle majskih poplava.

Da li Vučić "preusmerava" isti iznos iz povučenih kredita za puteve, kako bi i ova bespovratna sredstva pala u privatne džepove, na račune njegove stranke i njega lično?

I Majkl Devenport se uključio u Vučićevu propagandu pa je tih julskih dana "izrazio očekivanje" da će Srbija dobiti i dodatna bespovratna sredstva iz evropskog Fonda solidarnosti u visini od 40 do 50 miliona evra.

Već polovinom septembra meseca, kad je Evropska unija i zvanično ukinula instituciju Komesara za proširenje, i kad je postalo jasno da je Srbija odbačena na neograničeno dug period, postalo je jasno da je Devenport svesno slagao da će "Srbija imati isti pristup fondovima kao da je već postala članica EU".

Da bude tragikomedija veća, Jadranka Joksimović je čak predala "nacrt verzije aplikacije za sredstva iz Fonda solidarnosti" evropskom komesaru za regionalni razvoj Johanesu Hanu za dodatnim bespovratnim sredstvima u vrednosti od 40 do 50 miliona evra.

Joksimović je, na sva usta hvaleći EU kao najvećeg donatora bespovratne pomoći Srbiji, rekla kako smo "…u programiranju pretpristupnih IPA fondova 2014. godine oko 50 miliona evra uspeli da preusmerimo za sanaciju štete posle poplava. Ukupno između 150 i 160 miliona evra bespovratnih sredstava pomoći dolazi iz EU za saniranje posledica poplava".

 

     A 2.

    Dijasporu niko ne pominje

Javnost u Srbiji ne zna koliko je novca za pomoć došlo iz dijaspore za pomoć poplavljenim područjima. Na desetine hiljada naših građana iz Evrope, Rusije, Amerike, Australije i Kanade, poslali su velike svote novca.

Oni koji su ga poslali na račune koje kontroliše Vučićeva vlast, donirali su ga, ne znajući da to čine. Ali su zato strogo kontrolisani mediji javljali samo o akcijama fondacije "Dragica Nikolić". Tamo gde se predsednikova supruga pojavila, tamo su i bili.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

DA LI SE OSTVARUJE – TAJKUNE NAGRADITI I ISCEDITI, A KOLUBARU KAO POKLON DATI NEMCIMA!??

 

Insajder iz Kolubare, otkriva detalje o tome kako je, zbog podrške "finansijske podrške" Aleksandru Vučiću, bilo moguće da ovaj energetski gigant prošle godine proizvede čak milion tona rude više od onoga što je planirao da proizvede, a nije ostvario planirani profit niti je sačuvao ono što je profitirao za prvih šest meseci? Autor je istraživao i kako je Vučić u saradnji sa direktorom Kolubare, Miloradom Grčićem, prevario hiljadu i po radnika-"najamnika" i zašto "RB Kolubara" nije bila osigurana od poplava i drugih elementarnih nepogoda…

 

               Insajder K- 8

 

Prošle godine, u oktobru mesecu, pred televizijskim kamerama, direktor "RB Kolubara" Milorad Grčić izjavljuje da je: "Rudarski basen Kolubara u prvih 6 meseci 2013 godine ostvario dobit od nešto manje od 3 milijarde dinara (3.000.000.000), to jest, dve milijarde i devedeset miliona dinara (2.090.000.000)".

Ova izjava je isprava začudila sve pismene, jer dve milijarde i devedeset miliona može biti samo nešto preko dve milijarde dinara, nikako "nešto manje od tri milijarde dinara". Tu izjavu je integralno preneo TV GEM, a onda smo na TV Kolubara RTL, saznali od glasa spikerke iz off-a, koja je čitala podeljen materijal za medije, da je direktor ipak mislio na cifru od dve milijarde i devet stotina miliona dinara (2.900.000.000), što zaista jeste "nešto manje od tri milijarde dinara". Istu cifru je objavilo i propagandno glasilo Rudarskog basena i njegov dodatni bilten, kao i neki beogradski mediji.

Realno, brojanje do milijardu mu u poslu nikada i nije bilo potrebno, jer pazari u pečenjari u Obrenovcu, koju je doskora vodio. Da su nam bar doveli nekog uspešnog ugostitelja, pa da imaju sa čim da se podiče, ali ne: oni nam dovedoše čoveka koji je uspeo da upropasti svoj privatni biznis! Kako će onda da vodi najveću državnu u firmu u Srbiji?

U oktobru 2013. on izjavljuje da je Kolubara "od januara do kraja juna" ostvarila profit 2.900.000.000 dinara i da se taj trend nastavlja i da očekuje da će do kraja godine to biti i više. Ako je za šest meseci pozitivnog poslovanja zarađeno dve milijarde i devet stotina miliona dinara, onda se logično očekuje da do kraja godine bude zarađeno barem još toliko, dakle ukupno pet milijardi i osam stotina miliona dinara (5.800.000.000). Pogotovu zato što generalni direktor već u oktobru, dakle dva meseca pre kraja poslovne godine izjavljuje da se trend pozitivnog poslovanja nastavlja.

 

      Vučiću ekonomija, Grčiću matematika…

 

Odmah posle pisanja štampe u februaru 2014. godine o planovima za privatizaciju Kolubare, putem utapanja u nemačke kredite, Aleksandar Vučić je ekspresno sutradan u četvrtak dojurio u Kolubaru da obeća kako će da zaposli 1.470 radnika u Rudarski basen, koji rade na lizing preko Kolubara Usluga, da ponudi beskamatnu pozajmicu radnicima, sve samo da ćute.

Međutim u tom opštem kupovanju glasova izrekao je jednu iznenađujuću tvrdnju: "Vicepremijer je ukazao na to da je ‘Kolubara’ od 3,8 milijardi dinara gubitka došla do pozitivnog poslovanja od 800 miliona dinara, i naglasio da su to dobri rezultati (RTS, Vučić u Kolubari, 13.02.2014.god. 10:52h)".

Ovim je građanima Srbije saopštio da je Rudarski basen Kolubara u 2013. godini profitirao samo 800 miliona dinara.

Gde nestadoše onih 5 milijardi preko tih 800 miliona, koje je Milorad Grčić najavio kao realan profit za 2013. u oktobru samo dva meseca pre svođenja završnih računa? Gde su se istopile milijarde? Pet milijardi, da budemo precizni. Ili Grčić u oktobru 2013. nije govorio pravu istinu o finansijskom poslovanju Kolubare, ili je u februaru 2014. nije govorio Vučić. Okreni-obrni, fali negde 5.000.000.000 dinara.

Moguća je i treća opcija, a to je da je neko uspeo "kriminalom i korupcijom" da proneveri pet milijardi dinara iz Rudarskog basena, pre svođenja završnog računa. Međutim, tu opciju moramo odmah da isključimo, jer prosto je nemoguće da "vlast koja se bori protiv kriminala i korupcije" može da proneveri i jedan jedini dinar, a kamoli pet milijardi dinara!

Možda eto nije bilo dovoljno proizvodnje uglja, pa su se pare potrošile? Međutim u istom prilogu RTS dodaje: "Vučić je, prilikom posete Rudarskom basenu, rekao da je ‘Kolubara’ proizvela milion tona uglja više od planiranih bilansa…"

Kako je to moguće da je Kolubara proizvela čak milion tona više od onoga što je planirala da proizvede, a nije ostvarila planirani profit, čak nije sačuvala ni ono što je profitirala za prvih šest meseci 2013? Proizveli više nego što treba, a izgubili 5 milijardi dinara? Kako?

Ne, mi i dalje odbijamo i da pomislimo da je neko iz mudrog i poštenog rukovodstva SNS otuđio 5 milijardi dinara iz Kolubarinog profita!

Nije nam bitno što su na Voždovcu u novembru 2013. bili izbori i što su za mart 2014. planirani republički izbori. Prosto ne želimo da poverujemo da je SNS-u trebao novac za kampanju, pa su zahvatili po javnim preduzećima i njihovim profitima. To je nemoguće i to nadasve pošteni, dobri, samopožrtvovani Aleksandar Vučić nikada ne bi uradio. Stoga moramo reći da ne znamo gde su 5 milijardi dinara iz Kolubarinog profita, a ako neko zna, neka nas obavesti preko Informera!

U oktobru 2013. na "pripravničkoj" konferenciji za štampu Milorad Grčić je još izjavio: "Bitne su samo tri stvari: matematika, matematika i matematika". Nešto kasnije, na svom idolopokloničkom skupu u Areni, Aleksandar Vučić je izjavio: "Bitne su samo tri stvari: ekonomija, ekonomija i ekonomija". Očigledno je da Grčiću odlično ide matematika, a Vučiću ekonomija.

 

      Najamnici uzeti "na lizing"

 

Vučić je 13. februara 2014. odlučio i njihov problem da "reši" pa RTS u istom prilogu kaže: "Dodao je da je dobro što je Rudarski basen preuzeo 1.470 radnika iz preduzeća ‘Kolubara usluge’ koji su, kako je naveo, radili za 25.000 dinara, a sada će imati pristojnije uslove i bolje plate."

Malo nas buni činjenica da je direktor preduzeća Kolubara Usluge, ujedno prvi čovek lazarevačkog SNS Dragan Jevtić, na TV AVAX, TV GEM, TV Kolubara RTL, stalno demantovao pisanje Tabloida izjavom: "…Nije istina da se preko Usluga radi za 20.000 dinara, naši radnici ostvaruju po 40.000 dinara".

Tada je Vučić najavio da će svi ti radnici, njih 1.470 preći u Kolubaru da rade za punu platu, a ne da budu kao "Rumuni" na iznajmljivanje. U jeku martovske kampanje pred silnim TV kamerama prikazano je da su zaposlili 69 ljudi od 1.470, a da će ostatak primati sukcesivno.

To su kao papagaji ponavljali na svim lokalnim televizijama Milorad Grčić i Dragan Jevtić, dodajući: "…To obećao Aleksandar Vučić i ministarka energetike Zorana Mihajlović i samo se treba strpeti". Prenele to sve agencije: Beta, Tanjug, svi dnevni listovi: Politika, Blic, Danas i nezaobilazni Kurir i Informer.

Prođoše izbori, izabra se "vlast naroda" koja je uspela da pobedi "vlast tajkuna" a od posla još ništa. Državni sindikat Kolubare je krajem aprila 2014. u svom časopisu "Kolubarski Sindikalac" (koji se štampa na najkvalitetnijem papiru, na kojem se ne štampaju ni najskuplji modni časopisi u Parizu), objavio oštar uvodnik o tome kako "oni znaju ko su oni što lažu da radnici neće biti primljeni i da je potrebno samo strpljenje do avgusta 2014. jer Aleksandar Vučić, ministarka Mihajlović i direktor Grčić su obećali i to će tako biti".

Prođe i ovaj avgust 2014. a njih 1401 "najamnika", koji rade kao iznajmljeni "Rumuni", preko Usluga, i dalje su mučenici bez statiusa na Površinskim kopovima i nisu primljeni u stalni radni odnos. U međuvremenu je promenjen Zakon o radu koji predviđa da se "najamnici" mogu uzeti i privremeno-povremeno, "na lizing"!

U emisiji TV GEM – "Bez cenzure", 13. februara 2014., ministarki Mihajlović je proradila štitna žlezda pa joj je vrat bio sav naduven. U jednom momentu joj voditeljka postavlja pitanje: "…U medijima smo čuli i da tako kažemo žžž…(htela reći: žuta štampa) nagađanja ili citiranja o tome koliko će građani moći da dobiju od akcija EPS-a…"?

Na šta je ministarka prekida u pola pitanja: "…Aaa, ne, ja sam se uopšte iznenadila kada sam to videla. Niko o tome nije ni razgovarao. Jednog trenutka kada EPS bude izlazio na berzu i kada mi budemo počeli da razgovaramo uopšte o tome, onda ćemo pričati kolike će to biti akcije i kolika je to vrednost akcija, koje će građani dobiti.

Za sada, EPS će biti akcionarsko društvo sa jednim akcionarom koji se zove država, dok ne u toku ove godine praktično ne stane na noge, a onda ćemo dalje razgovarati o tome što se zovu mali akcionari i potpuno otvaranje tržišta".

Kada je u Skupštini Srbije birana Vlada, sačinjena od "vlasti naroda", mandatar Aleksandar Vučić izjavljuje u svom ekspozeu: "…EPS je najvrednija kompanija koja je u državnom vlasništvu, ali država dobija veoma malo prihoda od nje. Prošlogodišnji profit kompanije bio je blizu 20 milijardi dinara, ali je likvidnost kompanije loša.

Po planu poslovanja, generisani novčani tok i za ovu godinu biće negativan. Ipak, smatramo da za Srbiju strateški nije dobro rešenje da prodajemo većinski paket akcija EPS-a.

Najbolja opcija za EPS bio bi ulazak manjinskog partnera do kraja sledeće godine (jedna od vodećih svetskih firmi u energetskoj industriji). Taj partner bi birao većinu menadžmenta EPS-a i povećao efikasnost poslovanja. Država bi dobila i više profita iz poslovanja EPS-a i povećala bi se vrednost kompanije za slučaj da se kasnije odluči za privatizaciju ili listiranje na berzi. Ovaj proces (ulaska manjinskog akcionara) realno je moguće okončati u toku 2015. ili 2016. godine".

Eto, lepo je rekao Aleksandar Vučić: strana kompanija, kao manjinski akcionar dobija akcije i upravlja sa EPS, a građani će tek kasnije "možda dobiti akcije ako se odluči za privatizaciju".

Zar nije privatizacija kad država pokloni paket akcija nekoj stranoj kompaniji koja će da bira menadžment? Šta je to ako nije privatizacija? Manjinski partner, a bira menadžment? To nešto kao sa JAT-om ? Poklanjaju Nemcima akcije i oni će da vode preduzeće. Samo nije jasno kako to EPS ne zarađuje, kad je "vlast naroda već dve godine u oštrom obračunu sa kriminalom i korupcijom?"

Možda bi EPS zarađivao više kada bi se negde našlo onih 5 milijardi što nestadoše iz Kolubare samo u 2013. Sada je svima jasno da EPS neće ni izaći na berzu, da građani neće dobiti besplatne akcije, jer će akcije pokloniti Nemcima, a oni će postavljati menadžment EPS i njime upravljati i raspodeljivati profit. Transfer akcija će se obaviti direktnom pogodbom tj. poklonom.

 

      "Presvlačenje" iz starog u novo

 

Nezaobilazna "borba protiv kriminala i korupcije u kojoj neće biti pošteđenih" najbolje se vidi na primeru RB Kolubara. Svaki čovek koji je bio na rukovodećem položaju u prethodnim režimima, a pritom bio hapšen i bio pritvoren u istrazi za pronevere u Kolubari, odmah je dolaskom na vlast SNS, pušten iz zatvora i postavljen opet za rukovodioca.

Neki su postavljeni čak u iste pogone i sektore u kojima su krali godinama! Na njihova stara direktorska mesta došli su njihovi zamenici, a oni sad došli na mesta svojih starih zamenika. To se u šahu zove rokada. Kao zamenici imaju istu platu koju su imali kao kada su bili direktori. Mnogi su postavljeni i na više funkcije. Sa tih položaja vrše teror nad časnim i poštenim ljudima koji su svedočili protiv njih u istrazi.

Van svake pameti je da neko osumnjičen za: krivična dela protiv privrede, zloupotrebu službenog položaja i učestvovanje u organizovanom kriminalu, bude vraćen na isto radno mesto ili da bude zamenik svom bivšem zameniku, koji je sad na njegovom starom mestu formalno, a realno da vodi taj pogon ili sektor. Kako može neko protiv koga se vode takvi procesi, da ima status ovlašćenog službenog lica koje potpisuje ugovore i daje službene naloge?

Ni u Namibiji, ni u Zambiji toga nema, samo u Srbiji u kojoj je "vlast naroda". Svakog od njih je protivzakonito u firmi abolirao od krivice Milorad Grčić, dajući im ovlašćenja službenih lica tj. postavljajući ih za direktore. Jasno je ko dan, da to nije mogao da učini na svoju ruku, bez saglasnosti Aleksandra Vučića.

Stari-novi direktori sada fabrikuju dokaze za svoju odbranu i koriste svoje funkcije koje imaju u preduzeću da naređuju zaposlenima da proizvode lažne fakture, ugovore i prateću dokumentaciju i zavode ih u arhivi pod starim datumima iz vremena za koje se krivično terete. Takođe uništavaju originalnu dokumentaciju, jer fotokopije nisu merodavne na sudu. Zaposleni nemaju izbora, svima se preti otkazom, a onima koji su malo tvrđi orah preti se smrću, njihovom i članova porodice.

Protiv mnogih optuženih su odbačeni postupci "u svetlu novih dokaza" ili "usled nedostatka dokaza". Oni su sad poveli sporove protiv države da naplate milione zbog "neopravdanog boravka u zatvoru". Po celu noć se vesele po lazarevačkim kafanama i mlate sa svojim tužbama protiv države, dok naručuju pesmu: "Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine"…

Kada Sud nekome odredi pritvor u ovakvim slučajevima to se čini da se onemogući uticaj na svedoke i spreči uništenje dokaza. Ova "vlast naroda" koja je ista kao ona "narodna vlast" ih nije pustila iz zatvora za džabe, niti im je dala za džabe direktorske funkcije sa kojih mogu da vrše pritisak na svedoke i da proizvode ili uništavaju dokaze. Zna "vlast naroda na čelu sa Aleksandrom Vučićem" da su kod tajkuna pare.

Odlučio je da ih sve iscedi. Jedino što im je pokvarilo sreću je majska poplava, koju su sami izazvali jer su izmeštali tok reke Kolubare i pravili jezero, gde će sagraditi Hipodrom, kazina i kupleraje. To je otvorilo put da javnost sazna za njihove mračne planove.

     A 1.

   Zasluge za uspon Vođe

Pošto je u dogovoru sa starim-novim direktorima sav novac ispumpavan iz Rudarskog basena po oprobanim šemama i pripremana velika investiciona ulaganja u Hipodromski kompleks na jezeru, RB Kolubara je štedela na svemu, pa i na osiguranju.

RB Kolubara nije osigurana od poplava, a štetu od 370 miliona evra sada nema ko da nadoknadi. Najveći "poslovni potez" Milorad Grčića je bio taj što je proneverio 5 milijardi dinara samo u toku 2013. za potrebe predizborne kampanje Aleksandra Vučića.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA KAO ZEMLJA TREĆEG SVETA: UVOZNIČKI LOBI ODREĐUJE ASORTIMAN KRŠ ROBE A GRAĐANI ISPAŠTAJU

 

U crnom srpskom trouglu, između Ministarstva finansija, Carine i špeditera, snašli su se samo kriminalci i uvoznički lobi. Svi ostali su žrtve ove dugogodišnje mreže za hvatanje multimilionskih profita na koje niko ne plaća porez. Građani Srbije, obični potrošači, plaćaju zbog toga najskuplju i najlošiju robu na svetu, koju uvoznici tretiraju kao obično smeće. Samo najbednije afričke kolonije mogu da se uporede sa ovakvim stanjem na tržištu. I tu prestaje svaka rasprava na temu "evropskih integracija" i drugih režimskih prevara.

 

                          Vuk Stanić

 

Kod većine svetskih proizvođača, Srbija se nalazi na spisku zemalja "treće kategorije". Roba koju te firme izvoze, a koja ne zadovoljava standarde "prve kategorije", Srbija uvozi a to kupac u Srbiji plaća po najvišim svetskim cenama.

Tako, na primer, frižideri, šporeti, zamrzivači, laptop-računari i druga tehnička roba, koja se godinama prodaju u prodavnicama kao što je Tehnomarket, zbog grešaka i nedostataka, nikada ne bi došla do kupaca u Americi, Australiji, kanadi ili Zapadnoj Evropi. Vek trajanja ove robe duplo je kraći od one u Evropskoj uniji.

Svaki treći tehnički uređaj koji se nalazi na tržištu u Srbiji, mora biti servisiran najdalje posle tri godine, a svaki sedmi je tehnički neispravan i kupac ostvaruje pravo na zamenu. Ali, na ostvarenje tog prava, građani čekaju i do godinu dana, i uglavnom je to uzaludan posao.

Osim loše tehnike, u Srbiji se prodaju i čokoladni namazi sa manje lešnika nego što ih imaju, na primer, na tržištu Hrvatske ili Slovenije. Naše čokolade imaju manji procenata kakaoa, a uvozni začin "Vegeta" sadrži više soli ovde nego na drugim tržištima.

U gaziranim sokovima u Srbiji nalazi kukuruzni sirup umesto šećera! Deterdženti iz uvoza treće kategorije (lažni predstavljeni kao prva kategorija) lošije peru. Od uvoznih šampona koji se prodaju u Srbiji dobija se perut, omekšivači za pranje veša imaju slabiji miris od istih koje "familija pošalje iz Nemačke". Dokazano je da do pojedinih proizvoda kućne hemije domaćice dobijaju kožne bolesti i razne oblike ekcema.

Od kada je uništena fabrika sapuna i šampona "Merima" iz Kruševca i predata u ruke nemačkog "Henkela", na našem tržištu se pojavio problem da gotovo svi sapuni koji se prodaju izazivaju isušivanje kože. Postoji i skuplja kategorija sapuna, koja nema ovaj efekat isušivanja, ali je trajanje takvih sapuna u Srbiji duplo kraće od onog u Evropskoj uniji. Uvozni "Bravo" sokovi na srpskom tržištu sadrže manje voća. Patike koje na tržištu Srbije imaju višestruko veću cenu od one evropske, traju znatno kraće.

Ovde treba istaći da trgovinski lanci koji posluju u više zemalja zavisno od geografske lokacije na kojoj se nalaze imaju i različit kvalitet robe. Ovo se odnosi na svu robu, tehničku, prehrambenu, tekstilnu…

Među kupcima tehnike preovlađuje mišljenje da je kupovina robe u prodavnicama "Metro" u Srbiji za nijansu bolja opcija od kupovine u drugim prodajnim lancima. Na žalost, ni kupovina u "Metrou" nije sigurna po pitanju genetski modifikovane hrane.

Globalni tržišni fašizam, koji kupce deli "po kategorijama" proizveo je i zločinačku prodaju robe najgoreg kvaliteta, zbog čega zemlje poput Srbije plaćaju i novcem i zdravljem.

 

     Podvala po kategorijama

 

Svetska trgovina i proizvodnja bazirane su na geografsko rasističkim metodama, odnosno podeli ljudi na tri vrednosne klase. U prvoj klasi zemalja nalaze se Amerika, Japan, Kanada, Australija, Novi Zeland, Švajcarska, Norveška, veliki broj članica Evropske unije i druge bogate zemlje poput Saudijske Arabije. Za ove zemlje globalne korporacije proizvode robu prve klase. Najbolje kompjutere, najbolje frižidere, televizore, klime, mobilne telefone…

Ljudi druge kategorije prema mišljenju globalnih korporacija žive u istočnom delu Evropske unije (EU) i zemljama koje još nisu ušle u EU, a nalaze se u istočnoj Evropi, od afričkih država u ovoj kategoriji nalazi se Južnoafrička republika.

Globalni kapitalisti ovde svrstavaju i Kinu, ali je ta zemlja zbog posebnog položaja u svetskoj ekonomiji specifičan slučaj. Kinezi proizvode svu tehniku svih kategorija i zavisno od društvenog staleža kupuju i koriste robu svih kategorija. Rusija je poslednjih godina pooštrila standarde za robu iz uvoza, pa je i njen kvalitet podignut.

Zemljama druge kategorije namenjena je roba istih proizvođača, ali vidno slabijeg kvaliteta. Jedan od primera su akumulatiori za automobile koji imaju istu garanciju za ove ali i za zemlje iz prve kategorije.

U zemljama druge kategorije akumulatori po pravilu traju od jednog do meseca do jedne godine duže od garancije, dok u zemljama prve kategorije traju nekoliko godina posle isteka garancije. Slična je priča i sa frižiderima, dok je po pitanju personalnih kompjutera razlika u kvalitetu još izraženija na štetu zemalja druge kategorije.

Stalni članovi druge kategorije su Češka, Slovačka, Poljska. Hrvatska se takođe smatra zemljom druge kategorije, ali pošto preko ove zemlje ide kako tranzit tako i šverc najgoreg kineskog "tehnološkog đubreta" od koga se deo deo i zadržava u toj zemlji tamošnji potrošači se često suočavaju sa jadom i bedom zemalja trećeg sveta.

Zemlje poput Mađarske, Slovenije, Italije Portugala i Španije dobijaju robu prve kategorije od velikih proizvođača kao što su Nokia, Samsung, Audi, Epl, Nestle ali se na njihovim tržištima može naći i roba druge i treće kategorije, koju delimično sami proizvode, a delimično je uvoze ili švercuju sa okolnih tržišta. U zemljama treće kategorije nalaze se zemlje trećeg sveta, odnosno zemlje bliskog istoka poput Iraka i Egipta, skoro sve afričke Zemlje, Ukrajina, Moldavija…

U treću kategoriju ljudi globalni kapitalisti svrstavaju i stanovnike Turske. U tu zemlju se izvozi roba najgoreg kvaliteta, ali se ista takva roba u njoj i proizvodi. Ipak Turska je istovremeno i izuzetak koji potvrđuje pravilo, jer zbog velike blizine Evropske unije i velikog broja Turaka koji rade u inostranstvu na to tržište (ne)organizovano stiže i roba kvaliteta prve i druge kategorije, za one koji imaju novca.

Ko god je boravio u hotelima sa pet zvezdica u Turskoj, Egiptu i EU, zna da postoji velika razlika turskim i evropskim zvezdicama. U hotelu sa pet zvezdica u Turskoj može vam se desiti da jednog dana ne dobijete nove peškire jer kompanija koja ih pere za hotel tog dana nije stigla da obavi posao na vreme…

 

     Kineska roba i uvozni lobi

 

Rukovodstvo nekadašnje SRJ napravilo je 1996. godine dogovor sa Komunističkom partijom Kine, da u Beogradu naprave kinesku četvrt u Beogradu, takozvani "Čajna taun", odakle bi bila prodavana kineska roba za celu Srbiju. Kinezi i Julovci su tada dogovorili da u Srbiju koja je bila pod spoljnim zidom sankcija zapadnih zemalja, liferuju najviši kvalitet zapadnih brendova koji se prave u Kini.

Ali, ubrzo, dogovor je "revidiran" po zamisli političko-kriminalnih klanova u Srbiji. Kinezi su bili šokirani činjenicom da će neko pod pritiskom jedne interesne grupacije, sopstvenom narodu naneti takvu štetu. Ali, kad su videli da je to tako i da drukčije neće biti, ni oni se nisu mnogo bunili. Shvatili su da na taj način neće dolaziti u sukob sa Zapadom koji kod njih već ima proizvodnju, a dobili su i priliku da se reše i dela robe najgoreg kvaliteta, za koju je bilo teško naći kupca.

Malo po malo zakupili su ceo centar u Bloku 70 u Novom Beogradu. Na prvi pogled nije postojala nikakva ekonomska opravdanost onog što su radili. Plaćali su zakup lokala po cenama od 1.000 tadašnjih nemačkih maraka, za petnaest kvadrata, a prodavali su robu sto puta jeftinije od bilo koga na tržištu! U to vreme carine i porez na promet zajedno su iznosili više od pedeset odsto cene proizvoda i ma koliko da su Kinezi jeftino proizvodili, njihova roba nije mogla da se prodaje tako jeftino, a da se to Kinezima isplati.

Počele su da se otvaraju špediterske firme, sa posebnim statusom na carini. Uvedena je praksa da se sto pari patika carini kao jedne, da se pet stotina trenerki carini kao pet…I kineska država se angažovala davanjem besplatnih kontigenata robe. Iseljenik koji bi uspeo da dobije papire za rad u Srbiji, od fabrike bi dobijao kontejner robe, a troškove bi fabrici nadoknadila država. Tako bi kineski preduzetnik bi imao računicu da zakupi radnju po basnoslovno visokim cenama…

Ipak već nakon dve godine, Kinezi su maloprodaju u Bloku 70 pretvorili u regionalni centar za snabdevanje cele Srbije i regiona. Iz baze u Bloku 70 oni su izvršili ekspanziju na Budimpeštu gde su otvorili Kinesku pijacu daleko veću od centra u Bloku 70. Tako je prestala i potreba da Kina više ikome daje besplatnu robu. Ustanovljen je nov modus poslovanja za ovaj region.

Krš-roba iz različitih fabrika širom Kine se šalje u luke poput Šangajske. Nju tamo tovare u kontejnere koji se ubacuju na prekookenaske brodove zajedno sa drugom kvalitetnom robom. O tako ukrcanoj robi obaveštavaju se kineski preduzetnici u regionima u kojima će brod pristajati. Ukoliko brod staje u Luka Rijeci, Konstanci, ili Valoni, obaveštavaju se preduzetnici u ovom regionu.

Zainteresovanima se na faks šalje kopija tovarnog lista. Kada se nađe preduzetnik koji je u stanju da takvu robu uveze i plasira u svojoj radnji, on prihvata da plati kontejner. Postoji opcija da čak i Kinez koji nema novca preuzme kontejner, a da troškove u njegovo ime pokrije mafija. U tom slučaju preduzetnik je dužan novac da vrati sa kamatom, a sa druge strane mu se ostavlja vremena da prethodno proda robu.

Našoj carini se potom dostavlja faktura kineske fabrike koja glasi na preduzetnika ili firmi koja se odlučila da uveze kontejner. Špediteri završavaju sa carinicima da postupak bude efikasan kako se ne bi plaćale ležarine za kontejner u carinskim i lučkim magacinima. Oni takođe obezbeđuju i da se fiktivno umanji vrednost robe koja se carni kako bi se kineskom preduzetniku isplatilo da prodaje jeftino, da plaća skup zakup i astronomske usluge špeditera.

Ovaj sistem je toliko dobro funkcionisao da su Kinezi morali špediterima za njihove usluge da plate pet do deset puta više nego što takve usluge koštaju. Zauzvrat je špediterska mafija napravila sistem u kome je izigravan poreski sitem Srbije i još pet država u ovom regionu.

Kontejner koji bi se iskrcao u Konstanci u i fiktivno krenuo za Srbiju, a roba bi usput završila u kineskim radnjama u Bugarskoj i Rumuniji. Kontejneri iskrcani u hrvatskoj luci Rijeka, bi takođe kretali na put ka Srbiji usput bi se skidala plomba vadila roba za radnje u Hrvatskoj i Bosni, plomba bi se vraćala i kontejner bi nastavljao ka Srbiji.

Kako bi se ovakve prevare uspešno izvele u njih su bili uključeni službenici svih okolnih zemalja. Koliko je ovo sofisticirana prevara najbolje govori činjenica da je svaki kontejner na ulazu u Srbiju i izlazu iz zemlje u kojoj je brod iskrcan, morao tri puta da se meri i da ima u gram istu težinu, dok su blombe morale da budu uvek originalno postavljene…

U međuvremenu su Kinezi sa domicilnim privrednicima u Srbiji pored centra koji su zakupljivali izgradili još jedan centar i potom uspeli da sa zakupodavcima dogovore smanjenje kirija. Sve ovo bi značilo veliki profit, da okolne zemlje nisu jedna po jedna primane u EU. Ovo je za tamošnje kineske preduzetnike uglavnom značilo, da moraju poslovanje da premeste u Srbiju.

Za dobro razrađen sitem izvoza robe lošeg kvaliteta iz Kine ovo nije smelo da znači prekid u radu, jer bi takav prekid za radnike u fabrikama značio da ostaju bez posla. Izvoz roba nije smanjen čak je povećan, a tržišta Bugarske, Rumunije, Mađarske, a potom i Hrvatske , u dobroj meri su zamenjena bosanskim, makedonskim, kao i povećanim plasmanom krša na Srpsko i Crnogorsko tržište.

Ovde treba još jednom podsetiti da je prvobitni plan kineske države za Srbiju bio da nam prodaju najkvaliteniju robu koju imaju. Takvu zamisao sprečio je uvozni lobi blizak vladajućim režimima, dok je špediterska mafija sa ljudima u carini i poreskoj upravi omogućila da loša roba bez oporezivanja stigne u kineske prodavnice u Srbiji.

Da je bilo odgovornih u Srbiji, problem je bilo lako rešiti. U Kinu je samo trebalo da otputuje ministar spoljnih poslova, zajedno sa ministrom trgovine, i da sa Kinezima postigne novi dogovor. Postizanje dogovora sa Kinezima inače ne bi trebalo da bude problem, jer je ova zemlja prema Srbiji prijateljski nastrojena i do danas nije priznala Kosovo.

 

     Špediterska mafija

 

Posle uvozničkog lobija, glavni krivac i organizator ulaza loše robe u Srbiju je špediterska mafija. Pored loše kineske robe, špediteri sa carinicima imaju takav sistem rada da oni bukvalno gospodare ulazom i izlazom sve robe u Srbiju. Ukoliko pozovete carinu ili Ministarstvo finansija i pitate ih kako da uvezem, ocarinim automobil, fen za kosu ili slično, dobićete odgovor da se obratite nekom od špeditera…

Sa druge strane, Zakon ne predviđa obavezu da vi morate angažovati špeditera, ali je rad carine do te mere ne transparentan i celokupni carinski postupak se drži u strogoj tajnosti, sve iz razloga da bi vi morali da angažujete špediciju.

Dakle, Carina i Ministarstvo finansija imaju razrađen sistem po kome pravno ceo posao možete i sami da obavite, ali je to u praksi ne izvodljivo. Sama procedura uvoza podrazumeva desetak stavki, a jedini način da saznate o kojim stavkama je reč je, da vam ih otkrije neko ko radi na carini ili špediter.

Do koje mere se ne može verovati špediterima najbolje govori činjenica da je u četiri različite špediterske firme cena carinjenja za jedan isti automobil bila različita. Špediter iz Novog Sada ponudio je da posao završi za 6.000 evra, u Kragujevcu za 4.000 dok su od beogradskih špeditera dobijene ponude za 3.500 i 4.700 evra!

Ovlašćenja špediterima su takva da mu vi dajete pravo da vas on zastupa pred carinom i da može u vaše ime da uradi sve radnje, ali i da ne snosi nikakvu odgovornost.

Novosadski špediter, na primer, imao je plan da naplati 6.000 evra i tvrdio je je njegova usluga tek 200 evra. U stvarnosti je planirao da više od dve hiljade evra stavi sebi u džep. Sve ovo je moguće uraditi i u dogovoru sa službenicima Carine.

Oni "greškom" špediteru izdaju račun na 6.000 evra, što je dve hiljade evra više. Vi platite, a špediter posle sa ovlašćenjem koje ste potpisali, podnese žalbu pred carinskim sudom bez da vas o tome obaveštava. Građani u 99 odsto slučajeva i ne znaju da postoje carinski sudovi. Taj sud posle donese rešenje o korekciji, a razliku isplati špediteru koji vas o tome nikada i ne obavesti.

Posao ovako organizovane špedicije, carine i Ministarstva finansija je da se zaštite uvoznički karteli. Kao što postoje špediteri koji "završavaju posao" sa kineskom robom, ima onih specijalizovanih za automobile, lekove, građevinske mašine…

Svi oni u dogovoru sa carinskim službenicima rade za određene delove uvozničkog lobija i to na način da upropaste posao svakom novom konkurentu koji bi se pojavio u poslu. Špediter "slučajno" napravi propuste u papirima kod uvoza, a u dogovoru sa carinicima, zbog čega roba nepodobnog uvoznika bude blokirna u carisnkom magacinu.

Za svaki dan se plaća ležarina, koju niste ukalkulisali u cenu za više od dva dana kako vam je usmeno rekao špediter. Ispostavi se da je procedura da roba mora da "odstoji" sedam dana i vaš proizvod zbog povećane cene postaje nekonkurentan. Za vašeg konkurenta se istovremeno ispostavi da procedura nekim čudom može da se skrati i na jedan dan, i vi možete da pakujete kofere iz branše kojom se bavite.

Ukoliko pokušate da uvezete računare-laptopove, ili neku drugu tehničku robu, nemojte se iznenaditi ako vaš špediter uzme novac od konkurencije da sve uradi pogrešno i da vaša roba provede mesec dana u magacinu!

Primera radi, dovoljno je da špediter dogovori sa carinicima da u vašem kontigentu bude jedan ili dva artikla više nego u fakturi zemlje porekla. Carina protiv vas pokreće postupak i privremeno vam zapleni svu robu. Vi bivate osuđeni da ste hteli da prošvercujete "jedan komad nečega" i plaćate kaznu na to, ali ni ostatak kontigenta ne možete da koristite dok postupak traje. Potom, neki od carinskih inspektora ustanovljava da ni ostatak robe ne ispunjava standarde i kada platite kaznu i ležarinu, od vas traže da robu vratite u zemlju porekla o vašem trošku.

Istovremeno, isti ili drugi špediteri završavaju da milioni komada neispravne robe uđu u zemlju, ali se to završava samo za one koji su deo sistema. Zapravo ukoliko bi ste ispunili sve što je propisano za uvoz robe, skoro niko od uvoznika koji posluju na tržištu Srbije ne bi mogao da posluje. Najbolji primer je pravilo propisano Zakonom o prisutnosti genetski modifikovanih organizama u hrani, ukoliko bi se srpska Carina pridržavala toga nijedna "Milka" čokolada niti "Snikers" ne bi mogli da uđu u Srbiju.

Ipak, to pravilo se primenjuje samo ukoliko neko pomisli da u Srbiji zaista postoji slobodno tržište i pokuša da uveze nešto što smeta uoznom lobiju. Zavisno da je mladi biznismen u pokušaju na granicu dovezao tehniku, hranu ili tekstil, roba se podvrgava propisanim procedurama nalazi joj se "greška", uvozniku u pokušaju ostaje samo da kune dan kada je pomislio da će i on dobiti svoje mesto pod suncem.

Uvoznom lobiju inače smetaju svi i sve i "oni" će se pobrinuti da se vi na Carini suočite sa proverama kvaliteta kakve oni nikada ne moraju da prođu. Iz tog razloga je prošle godine u Srbiji uvezeno i prodato 1.200 bicikala za decu sa fabrički pogrešno urađenim navojem za pedalu. Navoj je postavljen u pogrešnom smeru pa posle nekog vremena okretanjem pedala vi ih otšrafite i one vam u vožnji otpadnu…

Od svih evropskih zemalja, samo u Srbiji i Makedoniji se dešava da na originalnim telefonima marke "Nokia" i "Samsung"posle par meseci "crkne" litijumska baterija i da kupca prodavac potom optuži za loše rukovanje telefonom!

Postoje agencije ovlašćene od strane države da proveravaju standard i kvalitet robe koja se proizvodi u Srbiji i koja se uvozi. Svaki uvoznik je dužan da pribavi certifikat za robu koju uveze da je ista bezbedna i kvalitetna. Ipak zahvaljujući "sposobnim" špediterima i carinskoj mafiji tržište je preplavljeno robom koja ne zadovoljava propisane standarde.

Najbolji pokazatelj da uvozni lobi može da uveze sve, a ostali ne mogu ništa, pokazuje primer klima-uređaja uvezenih sa Bliskog istoka u kojima je umesto freona bila smeša koja se stavlja u WC šolje kao osveživač! Klime su rasprodate, na "akciji", a firma koja ih je pustila u lanac supermarketa je zatvorena i za drugu priliku biće otvorena nova.

Istovremeno, građani koji su pokušali da uvezu američke automobile se proteklih meseci suočavaju sa šikaniranjima od strane Automoto saveza, Mašinskog fakulteta ili Instituta u Vinči, koji ovih dana procenjuju da kola koja ispunjavaju američke standarde ne ispunjavaju i srpske i ne izdaju certifikate za njihov uvoz!

 

    A 1.

  Srozavanje standarda i trovanje nacije

U bivšoj SFRJ važio je standard koji je označavan skraćenicom JUS, raspadom SFRJ jedna po jedna nova država je prihvatala novi evropski standard koji se označava sa ISO. U Srbiji je uvođenje ISO standarda išlo uporedo sa liberalizacijom tržišta i ukidanjem službi kontrole.

Treba pošteno reći da ni u vreme Tita i Jugoslavije, naše fabrike često nisu uspevale da ispune domaći JUS- standard. Najbolji primer za to je bila "Zastava" iz Kragujevca, koja je pun standard na svojim vozilima ispunjavala samo za modele koji su izvoženi u Ameriku, dok je na domaćem tržištu bilo normalno da u prodaju puste automobil bez pojaseva na prednjim sedištima.

Sa druge strane po pitanju uvoza robe u Jugoslaviju, ali i izvoza domaćih proizvoda, postojala je zavidna kontrola kakve danas nema. Ondašnji Sovjetski Savez nije dao mogućnost Titovoj Jugoslaviji da ima bescarinski izvoz poljoprivrednih proizvoda, kakav Srbija danas ima sa Ruskom federacijom. Ipak do raspada SFRJ nije se desilo da roba izvezena u SSSR bude vraćena, kako je nedavno vraćeno meso iz Ruske Federacije.

Noževi koji su proizvodile firme "Imapa" iz Zemuna i "Famipa" iz Prizrena ispunjavali su JUS standarde i mesari i domaćice sa njima su mogle da rade. Danas je u Srbiji nemoguće kupiti dobar kuhinjski nož, na sve strane se prodaju kopije uvoznih "Solingenovih" noževa koje ne zadovoljavaju ni ISO niti raniji JUS. Najveća prevara standardizaciji hrane u Srbiji je urađena uvođenjem agencija za dodelu HASSAP certifikata.

Ministarstvo poljoprivrede licenciralo je agencije da proizvođačima hrane i restoranima dodele certifikate HASSAP. Većina agencija koje su certifikat dodeljivale sada su ugašene, iz jednostavnog razloga što na tržištu više nema kome da prodaju ovaj certifikat. Sada oni kojima je HASSAP dodeljen mogu mirno da rade i da truju, jer su agencije koje su im ga dodelile ugašene, a sam certifikat im dozvoljava pravo na samokontrolu po osnovu koje ih ne može kontrolisati inspekcija uprave za veterinu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

NA ČEMU LI SU SVE DOKTORIRALI POJEDINI AKADEMSKI SLUČAJEVI „VLASTI U SRBIJI“???

 

U državi gde ministri, gradonačelnici, predsednici opština, direktori javnih preduzeća i ostala takozvana "politička elita" plivaju u brlogu korupcije i kriminala, lažni doktorati i besramni plagijati tuđih naučnih radova, nisu nikakvu čudo. Njihove "disertacije" nigde u svetu ne važe, samo u Srbiji. I to, dok su na vlasti. Ako je lažni doktor i ministar prosvete, ako svoj doktorat skriva i guvernerka Narodne banke (od koga i zašto?), ako su gradonačelnik Beograda i predsednik opštine Novi Beograd pokrali tuđe doktorate i prijavili ih kao svoje, kako će se onda nove generacije razumeti šta je pravo obrazovanje?

 

              Nikola Vlahović

 

Da je Srbija zaista pravna država, istraživanje validnosti doktorskih disertacija krenulo bi od ljudi iz samog vrha vlasti. Ali, prema onoj narodnoj poslovici, da "ne laje kera sela radi, nego sebe radi", tako je i Vučićev ministar prosvete Srđan Verbić zalajao na vlasnika "Megatrend" Univerziteta, Miću Jovanovića, ne znajući šta čini sebi, i kakvu će to "Pandornu kutiju" otvoriti.

Naime, dana 12. juna 2014. godine, na konferenciji za štampu, Verbić optužuje Jovanovića da "nema doktorat iz Londona". Na istom mestu, istog dana, ministar sam sebi "skače u stomak", pa kaže da Jovanović "ipak ima doktorat" te da je doktorirao u Kranju (Slovenija), još u vreme Jugoslavije i da Jovanović tek treba da ospori tvrdnje o nepostojanju londonskog doktorata.

Ubrzo, Mića Jovanović demantuje Verbića predočivši oba svoja doktorata javnosti. Ali, na pritisak medija i javnosti, koji je bio izazvan Verbićevim napadom, Jovanović podnosi ostavku na mesto rektora Univerziteta "Megatrend", čiji je vlasnik i osnivač, mada to uopšte nije morao da uradi.Učinio je to iz moralnih razloga, kao što to čine svi odgovorni ljudi u Evropi.

Protivrečeći sebi, Verbić nastavlja sa "akrobacijama", pa izjavljuje kako je Univerzitet "Megatrend" u procesu redovne reakreditacije, da je Jovanović kao rektor Univerziteta podneo uredne zahteve i da će, kao i do sada, "Megatrend" dobiti akreditaciju. Takođe, Verbić se, uvidevši da je daleko otišao, setio i da njegovo ministarstvo po zakonu nema pravo da ispituje doktorate čiji je mentor bio Mića Jovanović.

Ukratko, počeo je da "revidira" stavove. Ali, avaj, za njega je već bilo kasno! Njegova kampanja protiv Jovanovića, otvorila je jedno sasvim drugo pitanje: ko je Srđan Verbić, kakav je on doktor i kakve su mu reference za posao ministra?

Ubrzo, jednom delu javnosti postaje jasno da je Verbić na prevaru postao ministar! Pitanja su počela da se nižu: na čemu je to Verbić doktorirao? Kako fizičar po osnovnom i magistarskom obrazovanju, koji je doktorirao na multidisciplinarnim studijama Beogradskog Univerziteta (BU) iz, kako sam definiše u tezi, "naučne oblasti obrazovanje" (koja uopšte i ne postoji prema važećoj nomenklaturi naučnih oblasti!) dobija titulu doktora filozofije?

Da li se na BU, kao što pravilo nalaže na svim fakultetima, može doktorirati samo iz oblasti akreditovanih multi i interdisciplinarnih programa doktorskih studija, ili i mimo njih? Šta su onda kriterijumi multidisciplinarnosti i naučne oblasti iz kojih može da se radi teza?

Zašto na sajtu Univerziteta stoji da je Verbić doktorirao na Filozofskom fakultetu, ako se zna da on nikada nije ni bio doktorant Filozofskog fakulteta, te da se procedura izrade doktorata odvija na Univerzitetu u okviru Veća za studije pri univerzitetu? Zašto ga je Vučić predstavio javnosti kao "genija fizike", a ne kao doktora filozofije?

Bez imalo stida, Verbić je sve ovo prećutao. I Aleksandar Vučić koji ga je postavio na mesto ministra ćuti.

Posebna je pitanje, da li teza od 104 strane teksta, bez ikakvog teorijskog utemeljenja problematike i testiranja znanja, zadovoljava kriterijume izrade doktorske disertacije? U čemu se to ogleda njena "multidisciplinarnost" ako je sam Verbić utvrdio da je reč "o nepostojećoj naučnoj oblasti"? Još veći je skandal da Referat o Verbićevom "doktoratu" nije dostupan javnosti, pošto su zapisnici sa sednica Veća za studije pri univerzitetu, protivno propisima, zaključani!

Ne treba ni ovo izgubiti iz vida: Srđan Verbić, aktuelni ministar prosvete Srbije, toliko je "obrazovan" da ne zna nijedan svetski jezik! I to se sam "pohvalio" u nekoliko obraćanja javnosti, posebno mladim generacijama, tvrdeći da "jezik nije bitan"! Za razliku od Verbića, vlasnik "Megatrenda", Mića Jovanović, perfektno govori francuski i engleski jezik a služi se italijanskim, nemačkim…

Verbića je u životu i radu pogurao Aleksandar Belić, doskorašnji direktor Instituta za fiziku. On je bio mentor Verbićevog doktorata. I ako je Belić doktor fizike, bio je Verbiću mentor za doktorat iz filozofije i pedagogije!

Tako je običan službenik Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, Srđan Verbić promovisan u doktora filozofije i pedagogije, da bi mogao da bude unapređen u ovoj instituciji, ali ga je dupe preporučilo Lazaru Krstiću, a Lazar ga je predložio za ministra, što je Vučić odmah i prihvatio. A gospodin Aleksandar Belić unapređen je od ministra Verbića u državnog sekretara u Ministarstvu prosvete i nauke!

I drugi ministar u Vučićevom kabinetu, ministar policije Nebojša Stefanović odbranio je prepisan doktorat, što je nedvosmilsno ustanovljeno. Skoro dve hiljade univerzitetskih profesora zatražilo je da se utvrdi i javno obznani da je Stefanović plagijator, ali se, nakon navodnog čitanja, Vučiću učinilo da je Sefanovićev doktorat vrlo dobar! Ko je Vučić da o tome sudi?!

Kakav je "obraz" vladajuće klike, govori i slučaj takozvanog doktorata Siniše Malog, gradonačelnika Beograda, za koji je nepotpisani autor na web sajtu radio-emisije "Peščanik" jasno rečeno da je u pitanju "jedan je od najgorih plagijata s kojima je srpska javnost imala prilike da se susretne do sada".

Grupa autora koja je analizirala ovu doktorsku disertaciju (prema Tabloidovim saznanjima, to su pisci dela koje je Siniša Mali pokrao), ostala je šokirana činjenicom da je skoro ceo "rad", ustvari plod pukog prepisivanja (copy-paste).

Prošle, 2013. godine, Siniša Mali je "odbranio" dosktorsku tezu pod nazivom „Kreiranje vrednosti kroz proces restrukturiranja i privatizacije – teorijske koncepcije i iskustva Srbije" na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu. O tome niko ništa nije znao, sve dok jedan od pokradenih autora nije pročitao svoj rad u "delu" Siniše Malog! Samo iz jednog naučnog dela, Mali je prepisao skoro polovinu teksta.

Brutalno su pokradeni profesori Boris Begović, Boško Živković i Boško Mijatović. Iz njihove zajedničke knjige „Novi model privatizacije u Srbiji", koji je objavio Centar za liberalno-demokratske studije, Siniša Mali je uzeo koliko mu je trebalo!

Ni to mu nije bilo dovoljno, nego se pozabavio kopiranjem iz slobodne elektronske enciklopedije – Wikipedije, i to sa stranice posvećenih privatizaciji, a prepisao je i više od dvadeset strana sadržaja sajta Agencije za privatizaciju!

Osim krađe iz tekstova i knjiga objavljenih na srpskom jeziku, Mali je veliki deo svoje "teze" doslovno preveo s engleskog (tj. preveli su mu), i to iz doktorske disertacije čija je tema privatizacija u Eritreji: autor Stifanos Hailemariam- "Corporate Value Creation" i "Governance and Privatisation".

Broj prevoda iz drugih izvora u tezi Siniše Malog je toliki da je veliko pitanje ima li taj "doktorat" uopšte ijednu rečenicu originalnog teksta. Naravno, ovaj slučaj nije tema za ministra Verbića, a i kako bi bio, kad je i on prevario javnost u vezi svog doktorata?

Ali, ako može gradonačelnik Beograda da bude podli plagijator, zašto to ne bi bio i predsednik opštine Novi Beograd, Aleksandar Šapić? Najveći deo Šapićeve doktorske disertacije, direktan je prevod sa engleskog delova knjige Dejvida Džobera i Džefrija Lankastera „Selling and Sales Management" ("Prodaja i proadjni menadžment"). Šapić nije nigde ni naveo tu knjigu kao izvor, ali to nije jedina literatura koju je preuzeo bez navođenja. Iz te knjige su preuzete reference, tabele, pa čak i prevedene iste kineske poslovice! Prema oceni onih koji su imali uvid u njegov rad, reč je o „velikom plagijatorskom kolažu iz raznoraznih izvora".

O dokoratu Jorgovanke Tabaković, guvernerke Narodne banke Srbije, niko ne govori, da se ne bi režimu zamerio. U izjavi za Agenciju BETA, 2012. godine, prvi čovek privatnog, novosadskog "Univerziteta Educons", Aleksandar Saša Andrejević, pohvalio se da su mnoge važne ličnosti u toj ustanovi doktorirale, "između ostalih i Jorgovanka Tabaković"! Ali, na koju temu? Zašto taj doktorat, ako ga ima, nije dostupan javnosti?

Važna je to obrazovna ustanova, tu su diplomirali sve sami režimski ljudi: Milorad Grčić, direktor Rudarskog basena "Kolubara", Dmitar Đurović, direktor "Koridora Srbije" i član Srpske napredne stranke, Ne treba zaboraviti da je na tom fakultetu postao akademski građanin i član skupštinskog Odbora za odbranu i član Čankovog LSV-a, Bojan Kostreš…

Mnogo je u Srbiji lažnih "doktora" i "stručnjaka". Ali, "akademski slučajevi" Siniše Malog, Srđana Verbića, Aleksandra Šapića, Jorgovanke Tabaković i drugih, čija se "dela" još čuvaju od javne kompromitacije, najvažniji su, jer oni upravljaju našim životima i odlučuju o sudbini države i njene neizvesne budućnosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TERMOELEKTRO: OPSTALA POD BOMBAMA A STRADALA OD PRIVATIZACIJE I MENADŽERA…

 

Privatizacija kompanije "Termoelektro" u budućnosti bi mogla da bude dokazni materijal za neku naučnu tezu o tome da je proces privatizacije u Srbiji urađen na štetu države, naroda i kompanija koje su privatizovane. naravno, i radnika koji su u njima radili. Naime, bivši direktor "Termoelektra", Konstantin Smorčinksi upropastio je ovu kompaniju i doveo je do stečaja. Ne zna se gde je sada Smorčinski, a radnici pretpostavljaju da je pobegao u Rusiju kako bi bio van domašaja krivičnih prijava koje su protiv njega podneli. Tabloid je istraživao uzroke.

 

               Vuk Stanić

 

Svojevremeno je u Službenom glasniku broj 52 (iz ranijih godina) Termoelektro proglašen kompanijom od državnog značaja. Radnici ove firme imali su posebnu opremu i obuku za rad u vanrednim situacijama. Bili su osposobljeni da održavaju električne mreže u slučaju rata i vanrednih situacija. Da brzo remontuju i osposobe trafostanice, hidrocentrale, rafinerije….

Za vreme NATO bombardovanja, kada je pogođena Petrohemija u Pančevu, radnici Termoelektra upućeni su da remontuju javnosti malo poznat pogon ove kompanije koji se vodi pod skraćenicom PEVK.

U pitanju je bio zadatak visokog rizika tokom koga je postojala mogućnost da radnici izgube živote. Da se remontu nije pristupilo iz pogona bi izašle otrovne supstance od kojih bi umrle hiljade građana u Pančevu i okolini. Pod bombama remont je uspešno urađen. Svakodnevno su radnici Termoelektra bili na zadatku tokom bombardovanja, ali je većina poslova koje su obavljali i danas državna tajna.

U mirnodopskim uslovima od osnivanja do stečaja, Termoelektro je montirao preko 1.300.000 tona opreme, cevovoda i čelične konstrukcije, izgradio desetine termoelektrana i hidroelektrana ukupne snage preko 7.000MW, od kojih je 1.500MW u inostranstvu. Firma je izvela i montažne radove na pet rafinerija sa ukupnim kapacitetom prerade preko 12.000.000. tona nafte.

Skoro svake godine radili su remont, nekog od velikih sistema za Elektroprivredu Srbije, ili Naftnu industriju Srbije. Održavali su sistem više termelektrana širom sveta.

Neki od remontnih poslova koje su skoro redovno dobijali da urade su oni za Termoelektranu "Nikola Tesla" u Obrenovcu i oni za Termoelektranu u Kostolcu. Redovni klijenti Termoelektra bili su i cementare Lafarž u Beočinu, Holcim u Novom Popovcu, Titan u Kosjeriću i Usje u Makedoniji.

Iako u stečaju, Termoelektro još uvek poseduje objekte u kojima se izrađuje nestandardna oprema, za potrebe cementare Lafarž Beočin. U periodu do 2003. godine ova firma je za potrebe različitih klijenata izradila 1.200 tona nestandardne opreme…

U inostranstvu ova firma je bila angažovana u Alžiru, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Češkoj republici, Gvineji, Indiji, Iraku, Libiji, Makedoniji, Rusiji i Nemačkoj…

Ovakvu kompaniju nije bilo lako finansijski uništiti i dovesti do stečaja, ali mladi menadžer Konstantin Smorčinski taj zadatak je uspešno obavio!

Prva privatizacija Termoelektra iz 2007. godine je propala jer kupac, Harvinter nije izvršio ugovorne obaveze. Termoelektro je potom ponovo privatizovan februara 2008. godine kada ga je kupila Švajcarska kompanija Comfitrade SA (Komfitrejd) sa sedištem u Ženevi.

Komfitrejd je firma u kojoj pravna i fizička lica iz Rusije imaju veliki uticaj, oni su za generalnog direktora Termoelektra imenovali sada već čuvenog Konstantina Smorčinskog.

Kratko nakon imenovanja Smorčinski, zabranjuje učešće na bilo kom tenderu i na taj način lišava firmu redovnih prihoda koje su imali od održavanja velikih sistema u Srbiji.

Pre stupanja Smorčinskog na dužnost advokatski tim Termoelektra dobio je spor pred nemačkim sudom sa firmom Hitači, vrednost spora bila je šest miliona evra. Kada se saberu sudski troškovi kamate i dodatni zahtev za obeštećenjem po pitanju bankarske garancije, očekivalo se da Termoelektro naplati oko osam miliona evra.

Iako su advokati Termoelektra spor dobili u prvoj instanci, Hitači se žalio, a Smorčinski je tada promenio advokatski tim koji je za stupao njegovu firmu. Umesto njih on je angažovao advokate koji su ranije radili za Hitači!? Sve i da ih je slučajno angažovao, radnici Termoelektra su ga upozorili:

"…Ljudi koje ste angažovali da nas zastupaju, su tokom pregovora pre sudskog spora sa Hitačijem sedeli sa njhove strane stola i pravno savetovali njihove menadžere!"

Smorčinski nije voleo da mu se mešaju u posao, oni koje nije pitao za mišljenje i sa platnog spiska je skinuo sve one koji su se bunili protiv načina na koji je vodio postupak.

Advokati koje je on angažovao izgubili su spor. Kada je kasnije profesor Jakšić sa pravnog fakulteta koji dobro poznaje nemačko pravo uradio ekspertizu njihovog rada došlo se do zaključka da su posao radili nesavesno.

Zapravo oni su posao radili itekako savesno, ali ne u korist Termoelektra, već u korist Hitačija.

Ne postoji nijedan dokaz da je Smorčinski od Hitačija dobio tri miliona evra, da zauzvrat izgubi spor, ali posle svega navedenog svako ima pravo da sumnja da je on taj spor namerno izgubio! Na taj način Termoelektro oštećen je za više od osam miliona evra.

Istovremno, Smorčinski je na sve načine tovario nove troškove za Termoelektro, na račun firme zakupio je luksuzan stan centru Beograda, svakodnevno je leteo biznis klasom na različite strane sveta, odlazio na raznorazne sastanke i Termoelektru nije donosio nikakve poslove.

Po pitanju avionskih karti bio je krajnje bahat, često bi tražio da mu se na dan leta promeni vreme leta. Jednom prilikom je zaposlenima ujutro javio da želi da umesto u 14 časova kako piše u karti bude u drugom avionu koji leti sat vremena ranije. Takva promena koštala je oko tri stotine evra.

U jednom trenutku i najveći skeptici pomislili su da će on uspeti da napravi nekakav posao sa sunarodnikom iz Naftne industrije Srbije. Otišao je na sastanak sa generalnim direktorom NIS Kirilom Kravčenkom, ali se vratio bez ugovorenog posla.

Nekako istovremeno svima je postalo jasno da Smorčinski, ili nije sposoban da ugovori poslove, ili ih namerno ne ugovara, dok istovremeno obezvređuje i otuđuje sredstva za rad ove kompanije.

Deo osnovnih sredstava, kao na primer specijalni alati koja je Termoelektro posedovao u knjigovodstvenom stanju procenjeni su bili na 75 miliona dinara, Smorčinski ih je prodao firmama iz Rusije za duplo manje novca. Na isti način je raskrčmio i opremu Termoelektra u Makedoniji, dok je oprema koju su posedovali u Nemačkoj prodavana na ovaj način, ali i za keš, što je protivno nemačkim zakonima!

Smorčinski je potom firmi Termoelektro rotaciona oprema u kojoj je takođe bio ovlašćeno lice prebacio sedam miliona dinara, i kratko posle toga ugasio ovu firmu.

Posle više ovako "pametnih" poteza, Smorčinski je uspeo da Termoelektro ove godine dovede do stečaja. Na sajtu APR u momentu pisanja ovog teksta kao zvanični stečajni upravnik bio je upisan Rade Radulović, dok se tih dana na Fejsbuku pojavila informacija da je on razrešen dužnosti i da na njegovo mesto stupa Miloš Borovčanin.

Treba reći i da Smorčinski ne bi tako lako Termoelektro doveo do sečaja da nije imao tim odanih saradnika. Ovaj kontroverzni menadžer je po dolasku u Termoelektro pre svih ovde pomenutih radnji oformio tim ljudi koji su pokrivali njegove poteze.

Oni su radnicima ispirali mozak da plate nema zbog odluka bivšeg direktora iz pred privatizacionog perioda. Kada su radnici počeli da se bune što plate nema, ističući da su je kod direktora Blanuše redovno primali, ljudi Smorčinskog su ih molili da ne opstruiraju rad novog direktora. Oni koje je Smorčinski regrutovao u krug njegovih pomagača redovno su primali platu.

Glavni čovek Smorčinskog bila je Natalija Šablovskaja koju je on doveo sa sobom kada je došao na čelo Termoelektra. Jedan od ljudi kojima je u vreme Smorčinskog bilo lepo u Termoelektru je Ivan Stejić. Ruski menadžment je Stejića rasporedio na poslove stručnog saradnika za imovinsko pravne poslove. On je Smorčinskog savetovao za mnoge pravno poslovne poteze.

Stejić je istovremeno bio i predsednik sindikata. Sindikata čiji članovi nisu redovno primali platu, dok je njemu zarada redovno isplaćivana. Njemu su pre otvaranja stečaja isplaćene skoro sve zarade. Stejić je i danas aktivan sindikalac, ali u svojim nastupima nikada ne kritikuje Smorčinskog.

Aleksandar Vesković, koji danas ima nalog na fejsbuku posvećen Termoelektru, sa nazivom "Termoelektro D.O.O. ne u stečaj" je na gradilištu u Nemačkoj bio dve godine odgovorno lice. Tamo je uredno i bez zakašnjenja primao veliku platu. U vreme dok je on još bio ovlašćeno lice, Smorčinski je prodao osnovna sredstva Termoelektra iz Nemačke u vrednosti od milion evra. Vesković tada nije pokušao da spreči Smorčinskog, niti ga danas kritikuje, ali na svom fejsbuk nalogu redovno kritikuje stečajne upravnike koji vode ovo preduzeće.

 

      A 1.

   Spor sa Hitačijem

Kao pod izvođač Termoelektro bio je angažovan od firme Hitači da za njih obavlja poslove u Nemačkoj. Kao dokaz da će poslove obavljati savesno Termoelektro morao je da dostavi bankarsku garanciju. Radnici Termoelektra pošteno, savesno i blagovremeno su obavljali poslove za koje su bili angažovali. Ipak Hitači tri meseca nije plaćao ugovorne obaveze. Posle tri meseca radnici Termoelektra su se demonstrativno povukli sa gradilišta. Hitači je aktivirao bankarsku garanciju, a Termoelektro je pokrenuo spor pred Nemačkim sudom.

U prvoj instanci spor je rešen u korist Termoelektra, Hitači se žalio. Generalni direktor Termoelektra Smorčinski promenio je advokatski tim i angažovao advokate koji su ranije prisutvovali pregovorima sa satrane Hitačija. U drugoj instanci spor je rešen u korist Hitačija, a za Termoelektro to je značilo početak finansijskog kraha i kretanje u pravcu stečaja.

 

      A 2.

   Nekad bilo, još se pominje

Preduzeće Termoelktro u prošlosti je svoje reference izgradilo radeći na projektima za Termoelektranu "Nikola Tesla", Kostolac, Kolubara, Morava, Novi Sad, Zrenjanin, Hidroelektrane Đerdap, Đerdap II, Zavoj. U Crnoj Gori radili su za TE Pljevlja, u Bosni i Hercegovini za TE Tuzla. U Alžiru za TE Mžsila, TE RAS DJinet u Libiji za TE West Tripoli TE Benghazi u Iraku TE Hartha TE Daura u Indiji, TE Barauni u Nemačkoj za Boxberg, Morburg i Lunen.

Ova nekada uspešna firma radila je poslove za različite Rafinerije i Petrohemije. U Srbijai za Rafineriju Novi Sad, Rafineriju Pančevo, Petrohemijski kompleks Pančevo, Azotaru Pančevo, Zorku Šabac…U Češkoj za Rafinerija Litvinov, Petrohemijski kompleks Litvinov, Petrohemijski kompleks Neratovice…U Makedoniji za Rafineriju Skopje. U Rusiji za Rafineriju Kiriši i Fabriku šampona Vladivostok. U Iraku su radili na Razvoju naftonosnih polja, Khabazi Kirkuk….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ADVOKATI KAO KOMERCIJALISTI SUDIJA I TUŽILACA

 

Advokati u Srbiji stupili su sredu, 25. juna, u trodnevni štrajk, nezadovoljni zbog povećanja paušalnog poreza. Advokati tokom trodnevnog štrajka nisu zastupali stranke u istragama, pri saslušanjima u policiji ili tužilaštvu u slučajevima gde je po zakonu neophodno prisustvo branioca, ni pred drugim organima, čak ni u hitnim predmetima.

 

           Milan Glamočanin

 

Beogradski advokati su rad obustavili još prošle srede, a na skupštini Advokatske komore Srbije odlučeno je da od 25. do 27. juna u štrajk stupe advokati iz cele zemlje.

Razlog za obustavu je nezadovoljstvo advokata zbog višestrukog povećanja poreskih obaveza i od Ministarstva finansija traže da stavi van snage nova poreska rešenja koja se odnose na advokaturu i paušalno plaćanje poreza. Predstavnici Advokatske komore Srbije tvrde da su ta rešenja od prošlogodišnjih veća prosečno od 50 do 150 odsto.

Advokati smatraju da se na ovakav način devastira profesija. Zašto? Zato što većina advokata nije u stanju da plaća obaveze prema državi u iznosu koji je apsolutno neprihvatljivi.

U Advokatskoj komori Srbiji navode da se protest, osim zbog povećanja poreskih obaveza, organizuje i zbog sužavanja polja delatnosti advokature zbog donošenja raznih zakonskih propisa kojima se brojni poslovi oduzimaju iz nadležnosti advokature i poveravaju beležnicima, medijatorima…

Advokati protestuju i zbog načina utvrđivanja poreskih obaveza na osnovu "neadekvatnih i nedovoljno određenih kriterijuma", višegodišnjeg neplaćanja obaveza države prema advokatima i izbegavanja da to pitanje sistemski reši, neadekvatnog tretmana advokata prilikom obavljanja njihovih poslova od strane sudova, tužilaštava, policije i organa uprave, kao i neefikasnog postupanja organa krivičnog gonjenja u slučajevima napada na advokate.

Ministarstvo finansija, koje je donelo spornu Uredbu kojom je povećano paušalno oporezivanje, smatralo je da protest advokata nisu osnovani.

U srpskom pravosuđu usluge advokata uglavnom koriste sudije, državni tužioci i policija!

U siromašnom srpskom društvu mali broj onih kojima se sudi u krivičnom postupku mogu da priušte sebi da plate advokata da ih brani. To čine predsednici sudova, koji, po službenoj dužnosti okrivljenima, kada je odbrana obavezna, određuju advokata, čije usluge plaća sud.

A uglavnom se angažuju advokati početnici, da im se pomogne da zarade neku paru. Sudovi, međutim, mesecima ne isplaćuju nadoknade ni advokatima, ni porotnicima, ni sudskim veštacima, pa su i odbrane po službenoj dužnosti uglavnom besmislene, i optuženi ostaju uskraćeni za pravo da budu zastupani od stručnih lica, kada im država sudi u “ime naroda“.

Oni koji imaju para i previše, uglavnom traže pravog advokata. Takvih je veoma malo. Oni su na ceni, i traženi su. Oni su, ustvari, komercijalisti sudija i tužilaca. Klijent pita za cenu, advokat je utvrdi, i sve ide kao po loju. Ukida se pritvor, pa postupak odugovlači…

Aleksandar Đorđević je doskora bio advokat. Visoki je funkcioner Srpske napredne stranke. Da bi omogućio da Marko Mišković bude pušten iz pritvora, i stavljen u kućni, Đorđević je od klijentovog oca uzeo 150.000 evra. Vođa naprednjaka Vučić je javno besneo. I pretio. Zašto u kućni, kad je on naredio iscrpljujući pritvor u Okružnom zatvoru i za njega i za oca njegovog Miroslava!

Aleksandar Đorđević je trenutno direktor bezbednosno informativne agencije, u čije prostorije često svraća. Da li se on seća ko od sudija prima pare, da bi počeo da se bavi svojim poslom?

U nesrećnoj državi Srbiji centri moći su odlučili da gospodin Đorđević uskoro bude imenovan, bez konkursa, za specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala! Da imaju svog čoveka, na pravom mestu, lakše se pare uzimaju. On optuži, pa kad se plati, onda zaćuti. Drugi Miljko Radisavljević!

Posebna priča su sudije koje sude u Posebnom odeljenju (za organizovani kriminal) Višeg suda u Beogradu. Jer, i sudije su posebne. Tamo ih šalju po zasluzi, kada se dokažu…

U posebnom odeljenju sudi 18 sudija. U prvostepenom odeljenju Viešeg suda u Beogradu sudi 19 sudija! Dakle, Srbija je zemlja organizovanog kriminala!

Odakle toliko mafijaških grupa u Srbiji. U posebnom odeljenju Višeg suda u Beogradu sudi se u samo dve sudnice, koje služe i za suđenje u predmetima za ratne zločine. Ni sudije ovog odeljenja nisu mačji kašalj.

I oni imaju iste privilegije kao i kolege iz posebnog odeljenja. Duple ili troduple sudijske plate, kola i celodnevno obezbeđenje svih članova porodice! A 19 sudija Višeg suda u Beogradu koji sude za ostala krivična dela, sude u 19 sudnica, i presuđuju od svojih kolega u posebno odeljenju po dvadeset puta više predmeta, izričući dvostruko veće kazne, u dvostruko kraćem vremenskom periodu.

Kad je odeljenje posebno, i žrtve su posebne. Probrane.

Većina sudija posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu ima manje morala i dostojanstva od svinje iz seoskih obora. To potvrđuju i rešenja o određivanju i trajanju pritvora protiv žrtava koje im se privedu. Svaki je kriv.

Od kada postoji ovo odeljenje, sudije ovog suda nisu nijednom izrazile neslaganje sa zahtevom za sprovođenjem istrage i određivanjem pritvora, mada je polovina uhapšenih posle višemesečnog mučenja u zatvoru, oslobođena krivice, od istih sudija koji su ih držali u pritvoru, jer je “postojala osnovana sumnja da su izvršili optužujuća krivična dela".

Zna to i Aleksanar Vučić, i zato može da optuži, bez ikakvog ovlašćenja, i materijalnih dokaza, koga hoće. Zna da će sudije sigurno da ga stave u pritvor. Poznaje te ljude.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

KOZMETIČKE PROMENE U PRAVOSUĐU SE OGLEDAJU U DOVOĐENJU ODANIH LJUDI NA KLJUČNA MESTA U SUDOVIMA

 

Na sednici Visokog saveta sudstva održanoj 8. i 9. maja doneta je odluka kojom se Narodnoj skupštini Srbije predlaže kandidat za predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu, kandidati za predsednike viših, osnovnih, privrednih i prekršajnih sudova u Srbiji.Od 1. januara 2010. godine ovim sudovima su rukovodili vršioci funkcije predsednika suda! Duže od četiri godine sudovi u Srbiji su bili u v.d. stanju. Predsednici sudova su od 1. januara 2010. godine bili kod izvršne vlasti “na probnom radu“.

Sunovrat srpskog pravosuđa nastavlja se nesmanjenom žestinom.

 

            Milan Glamočanin

 

Po drugi put za ministra pravde izabran je mladoumni ministar Nikolica Selaković, koji se dokazao kao slepi izvršilac svih Vučićevih perverznih zamisli u nameštanju sudskih procesa. On je jedini ministar u dugoj istoriji Srbije koji nema položen pravosudni ispit, a postavljen je za ministra samo zato što je homoseksualac!

I takav, kakav je, Nikolica se, stupanjem na dužnost, odredio prema zatečenom stanju, opisujući srpsko pravosuđe da je u stanju nokdauna.

Godina 2009. pokazala se kao kobna za srpsko pravosuđe. Glavari Demokratske stranke doneli su te godine odluku o “reformi pravosudnog sistema.“ Tada je na čelu ministarstva pravde bila Snežana Malović, sa nepune 32 godine života!

Demokrate su rešile da reformom, poput stvaranja nove mreže sudova i javnih tužilaštava u Srbiji, iz pravosuđa oteraju sve sudije i tužioce za koje su sumnjali, ili su to oni i pokazali, da ne služe interesima te vladajuće klike.

Krajem decembra 2009. godine, da podsetimo, Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca , u postupku reizbora, ostavili su bez posla skoro 800 sudija i još toliko javnih tužilaca. Njih su, na poslu, zamenili novoizabrani delioci pravde.

Seča sudija i tužilaca dobrano je uzdrmala pravosudni sistem, ali je učvrstila na vlasti mafiju Borisa Tadića.Na udaru ministarke Malović našli su se i zaposleni u sudovima i tužilaštvima, bez koji pravosuđe ne može da funkcioniše.

Četvrtina, tj. oko 3.000 najiskusnijih zaposlenih, napustila je pravosuđe u dva talasa: 2007. i 2009. godine, kada su bili prisiljeni da pristanu na socijalni program. Sada oko 900 zaposlenih (skoro 10 odsto od ukupnog broja) u pravosudnoj administraciji čiji je status nesiguran, jer rade na određeno vreme po pet i više godina, uz prekide od po mesec i po dana na svakih šest meseci.

Od njih se, ipak, očekuje da i u vreme prekida dolaze na posao i da tada rade, čak i na suđenjima, besplatno. Kada primaju platu, rade za 250 evra u dinarskoj protivvrednosti, što je za 40 odsto niže od prosečne plate.

Poseban je problem sa skoro 2.000 sudijskih pomoćnika, koji su u pravosudni sistem ušli da bi postali sudije, pod jednim uslovima, a sada su novim zakonskim odredbama onemogućeni u tome. Ukoliko ne dođe do izmene zakona, bar na način da se tek posle izbora sudije upućuju na početnu sudijsku obuku, sudijski pomoćnici će faktički izgubiti šansu da ikada budu izabrani za sudije.

Poredeći 2013. godinu s 2008. godinom (bez prekršajnih predmeta), vidi se da je 2013. u radu bilo skoro četiri miliona predmeta, da ih je ostalo nerešenih skoro dva i po miliona, od kojih skoro dva miliona izvršnih. Nije bolje ni danas.

I Vlada Srbije je priznala u svom obrazloženju Strategije reforme pravosuđa da broj zaostalih (nerešenih) predmeta po sudovima već nekoliko uzastopnih godina prevazilazi tri miliona! Od toga, svake godine zastareva najmanje 150.000 slučajeva. Tokom parnice, smenjuju se čitave generacije sudija, a vrlo često u međuvremenu umre i onaj koji ju je poveo: ponekad, umre i neki sudija.

Kada je pre dve godine smenjena vlast Demokratske stranke, potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić uložio je sve napore da se u pravosuđu izvrše samo kozmetičke promene, a na pojedina ključna mesta u sudovima postave njemu odani ljudi, mada je sve one, koje je postavila mafija bivše ministarke Snežane Malović, Vučić duboko poštovao.

Treba napomeniti da Snežana Malović i Slobodan Homen i nakon dve godine od odlaska iz Ministarstva pravde Srbije, imaju policijsko obezbeđenje, Malovićevu čuva 40 telohranitelja, stanuje u državnoj vili, koristi deset automobila, a njeni čuvari imaju na raspolaganju i fond za reprezentaciju.

Gospođa koja je satrla srpsko pravosuđe i danas je duboko poštovana od Aleksandra Vučića!

Izbor Visokog saveta sudstva od 8. i 9 maja o izboru kandidata za predsednike sudova u Srbiji, pokazuje da pravosuđe ostaje na starim granama.

Novica Peković, sudija Vrhovnog kasacionog suda predložen je za predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu. On je jedini sudija koji nije prošao reizbor, a nakon četiri godine, po povratku na sudijsku funkciju, imenovan je za predsednika, formalno nižeg suda.

Njegov izbor je više nego štetan, jer u Vojvodini smatraju uvredljivim da sudija, koji živi u Beogradu, svakodnevno dolazi u Novi Sad, i da je na čelu suda, koji donosi pravnosnažne presude u Pokrajini. Sudija Peković je jedan od najkorumpiranijih ljudi u istoriji srpskog pravosuđa. Na to mesto postavio ga je njegov kolega Dragomir Milojević, predsednik Vrhovnog kasacionog suda, koji se, kao i Peković, vratio na posao odlukom Ustavnog suda Srbije.

I pod predsedavanjem sudije Milojevića, Visoki savet sudstva je za predsednike viših, osnovnih, privrednih i prekršajnih sudova 9. maja odlučio da Narodnoj skupštini Srbije predloži da izabere one koji su nametnuti od strane bivše vlasti – Demokratske stranke!

Tako je Tanja Šobat, inače sudija Apelacionog suda u Beogradu, nakon što je tri puta birana za vršioca dužnosti predsednika osnovnog suda, počev od 2008. godine, sada predložena za predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu. Umesto u zatvor, Tanja Šobat će i dalje rukovoditi radom najvećeg suda u Srbiji!

Šokantan je i predlog da Ljiljana Brkić, koja bi morala da ode u penziju, rukovodi Drugim osnovnim sudom u Beogradu. Ona je do 2009. godine bila predsednica Opštinskog suda u Mladenovcu. Od 1. januara 2010. gospođa Ljiljana je bila na čelu Drugog osnovnog suda u Beogradu.

Sud je bio osnovan za teritoriju prigradskih opština. Novom organizacijom mreže sudova, osnovni sud je vraćen Mladenovcu, ali ne i Ljiljana! Dok je bila predsednica suda u Mladenovcu, Ljiljana Brkić se bavila raznim mahinacijama, tako da je i šefica njenog računovodstva, zbog pronevere novca zajedno sa predsednicom suda, osuđena na četiri godine i šest meseci zatvora, i u zatvoru je u Požarevcu. Ali, zahvaljujući njenoj Demokratskoj stranci, Ljiljana je unapređena. Premeštena je u Beograd, dobila je, kao vršilac funkcije predsednika Drugog osnovnog suda u Beogradu i stan!

Delioci pravde u Valjevu su posebno frustrirani. Predlog Visokog saveta sudstva da se za predsednicu Osnovnog suda u Valjevu izabere Ljiljana Karać, dosadašnji vršilac funkcije predsednice suda, a Biljan Savić za predsednicu Višeg suda u Valjevu, sudije, advokati i građani Valjeva doživljavaju kao veliku uvredu!

I sudija Dragan Vučićević je, nakon pet godina rukovođenja Višim sudom u Požarevcu, predložen za predsednika suda! Tako je prvo odlučila mafija iz Demokratske stranke, pre dve nedelje je to podržala i Vučićeva kamarila, na predlog ministra Nikolice Selakovića.

Ipak, niko nije očekivao da će sudija Jovan Kordić biti na čelu Privrednog suda Beograda. Posle dolaska DOS- na vlast, on je sam pobegao iz ovog suda, da bi izbegao hapšenje i sudbinu svojih kolega koji su završili u zatvoru. Povratkom socijalista na vlast, Kordić se, koji je bio stacioniran u OZ Dunav, prošle godine vratio u Privredni sud u Beogradu, u kojem je zamenica predsednika suda njegova doskorašnja supruga Natalija Kordić!

Advokati i sudije, koji poznaju sudiju Kordića, znaju da je on rasprodavao pravdu kao jagode na pijaci. Visoki savet sudstva predložio ga je za predsednika najvećeg privrednog suda u zemlji.

Poruka koju Vučićeva vlast šalje sudijama i tužiocima je prosta : Vi slušajte nas, a onda radite šta vam je volja. Mi ćemo biti uz vas, a od reforme nema ništa. Jer, nije ni za očekivati da sudije i tužioci budu moralniji od onih koji ih predlažu.

Posebno je tragičan položaj javnih tužilaštava. Na čelu tužilačke organizacije je Zagorka Dolovac, kuma Bojana Pajtića, koja je zaustavila mnoge sudske postupke, zaštitila mafiju iz izvršne vlasti i Demokratske stranke, koja je za poslednjih deset godina iz zemlje odnela preko 51 milijardu evra! Vlast je omogućila svojim tužiocima da postanu pravi tajkuni, primenjujući selektivno zakon, koji važi samo za obične i siromašne građane.

Većina koje je Visoki savet sudstva predložio za predsednike sudova odavno je izgubila čast i dostojanstvo za obavljanje sudijske funkcije. Čast im je pala, ali oni nisu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POTOPU U SRBIJI JE DORINELA I BLEDA SLIKA NEKADA UREĐENOG SISTEMA ZA OBUZDAVANJE PRIRODNIH NEPOGODA

 

Šteta od nekoliko milijardi evra, bila direktna, ili ona koju novim investicijama u čišćenje i zaštitu rečnih tokova, izgradnju akumulacionih jezera i sistema navodnjavanja, koju je Srbiji naneo vodeni cunami, samo opštom solidarnošću ne možemo otkloniti, ali znatno možemo ublažiti. Republika pod hitno mora da preduzme nešto i da revitalizuje preduzeća iz sektora hidroinženjeringa koja danas jedva preživljavaju zbog nebrige. Za to potrebna ulaganja jesu visoka, ali su znatno manja od šteta koje nam nanesu bujice ili suše, da ne govorimo o ljudskim životima koji bi na ovaj način bili spašeni.

 

              Miodrag K. Skulić

 

Srbiji je, poslednjim vodenim poplavama, naneta nemerljiva šteta. Za nanetu nam štetu kriva je priroda, ali i svi mi imamo u njoj značajno učešće, jer nismo znali šta je voda i vodeni cunami i kako se sastavljaju planovi i programi za bolju budućnost, posebno sa vodom, koju nažalost nismo koristili za navodnjavanje i povećanje proizvodnje energije, zato moramo svi da podnesemo ovaj teret.

Mapa specijalizovanih hidroinženjeringa njih 52 u Srbiji i njihova nadgradnja (Srbijavode, Vode Vojvodine i Beogradvode) sa projektnim organizacijama i kadrovima sa Građevinskog, Geodetskog i Šumarskog fakulteta, uz Republički hidrometrološki zavod, predstavljali su uređen sistem za obuzdavanje prirodnih nepogoda i korišćenje voda za dobrobit čoveka.

Njihova delatnost je zaštita od erozija i uređivanje vodotokova, a Republičkog hidrometrološkog zavoda, preko mreže stanica za odbranu od grada je u funkciji poslova koji se dugoročno i srednjoročnim planiraju, a u budžetima Republike, AP Vojvodine, Gradu Beogradu i svim opštinama planiraju sredstva, koja, po pravilu, predstavljaju jedini njihov prihod.

Dolaskom DOS-a na vlast utemeljeno stanovište da država ni u jednoj oblasti nije dobar vlasnik i da sve treba privatizovati, ovih dana nam se mučki osvetio. Zbog toga smo pristupili sagledavanju današnjeg stanja u toj oblasti.

Agencija za privatizaciju je na aukciji prodala 16 inženjeringa za izgradnju hidrotehničkih objekata, dok je od toga kod njih četiri privatizacija poništena, i nakon toga uvedeno restruktuiranje, dok je posebnim dokumentom prekinuta privatizacija kod 25 hidroinženjeringa, a pored toga njih četiri su u stečaju. Energoprojekt – Hidroinženjering AD je posebno značajan privredni subjekt, a PIM je danas veliki gubitnik koji se nalazi u postupku restruktuiranja.

U Vojvodini ima 20 hidroinženjeringa lociranih u Sremskoj Mitrovici, Somboru, Apatinu, Šidu, Bečeju, Subotici, Kikindi, Zrenjaninu, Vršcu, Beloj Crkvi, Pančevu i Novom Sadu. U Novom Sadu je DTD Kanal u postupku stečaja, dok Sremska Mitrovica ima čak pet specijalizovanih preduzeća u ovoj oblasti (Hidrograđevinar i Hidrogradnja koji su privatizovani, a u tri je prekid privatizacije: DVP Hidrosrem, VP Regulacije i VP Sava), po dva specijalizovana preduzeća u ovoj delatnosti imaju Sombor (DPP Dunav i Tisa i Zapadna Bačka) i Vršac (Hidrogradnja – privatizovana i VDP Južni Banat)

U Centralnoj Srbiji hidroinžinjerinzi su locirani u 16 gradova: Beograd, Požarevac, Niš. Smederevo, Smederevska Palanka, Zaječar, Negotin, Valjevo, Šabac, Loznica, Arilje, Kraljevo, Vranje, Vladičin Han. U Beogradu ima osam, u Požarevcu, Smederevu, Smederevskoj Palanci i Nišu po dva. Interesantno je da specijalizovane hidroinženjeringe nemaju Kragujevac, Leskovac, Užice i Novi Pazar.

U ova 52 specijalizovana privredna društva na kraju 2013. godine bilo je zaposleno 2.931 radnik (inženjer, tehničar, kvalifikovani majstor i pomoćno i administrativno osoblje). Njihov ostvaren ukupan prihod u toj godini iznosio je 6,3 milijarde dinara, ili oko 55 miliona evra, uz iskazanu neto dobit od samo 125 miliona dinara i neto gubitak u poslovanju te godine od 1,3 milijarde dinara. Tako je iskazan gubitak veći od dobitka u toj godini od 1,16 milijardi dinara, ili 18,4 odsto ukupnih prihoda.

U ova 52 specijalizovana društva preostao je kapital, nakon gubitaka koji neka od njih iskazuju godinama, od samo 3,5 milijarde dinara, dok su ukupne obaveze dostigle 8,9 milijardi dinara, pa proizlazi da stalnu i obrtnu imovinu od 12,4 milijarde dinara, sopstvenim kapitalom pokrivaju samo sa 28 odsto, a tuđim sredstvima sa 72 odsto.

Čak je i Energoprojekt – Hidroinženjering na 810 miliona dinara ukupnog prihoda iskazao u 2013. godini neto dobit od samo 6,2 miliona dinara, ili manje od jedan odsto, dok ova renomirana firma sopstvenim kapitalom pokriva samo 56 odsto ukupno angažovanih poslovnih sredstava.

PIM AD u restruktuiranju, koje još nema obavezu da isplaćuje nagomilane dugove, je na prihodu ostvarenom u toj godini od 200 miliona dinara iskazao gubitak u poslovanju od 587 miliona dinara, ili skoro tri puta veći od ostvarene realizacije u toj godini, dok su narasle ukupne obaveze na 6,6 milijardi dinara, ili oko 58 miliona evra. Nasuprot tome knjigovodstvena vrednost ukupne preostale imovine PIM AD je samo 2,6 milijardi dinara, ili oko 22,5 miliona evra.

Od privatizovanih 12 preduzeća, gde je privatizacija ostala važeća, Hidrogradnja iz Sremske Mitrovice je brisana iz Registra APR-a. Interesantno je još da su ova preduzeća pre privatizacije zapošljavala 881 lice, a prošle godine samo 539, što čini umanjenje za 39 odsto. U 2013. godini iskazala su dva miliona evra gubitka na 11,6 miliona evra ukupnog prihoda.

Sa 55 miliona evra ukupnog prihoda ovih 52 specijalizovana preduzeća, koliko su dobili od JP Srbijavode (čitaj: Republike), JP Vode Vojvodine (čitaj: AP Vojvodina) i JP Beogradvode (čitaj: budžet Grada Beograda) ogromni rečni tokovi i klizišta u Srbiji ne mogu se zaštiti.

Sa tim novcem nemamo čvrst oslonac za zaštitu od erozija i poplava, ne možemo očistiti rečne tokove, učvrstiti rečne nasipe, izgraditi veštačka akumulaciona jezera, a kamoli stvoriti uslove za organizovan pristup navodnjavanju poljoprivrednog zemljišta.

Sećam se gradnje brane Ćelije kod Kruševca, pre 40 godina, gde je ondašnja Republika Srbija uložila ogroman novac, a inženjer Nikola Dutina vodio gradnju. Sticajem okolnosti taj isti inženjer je krajem devedesetih i do dolaska DOS-a na vlast bio generalni direktor Republičkog hidrometrološkog zavoda i kukao da se obezbedi na teret budžeta što veći broj protrivgradnih raketa.

Njega je ministar Đelić 2001. godine optužio što je dao avans društvenom preduzeću iz Prijepolja da za potrebe Zavoda izradi desetak hiljada plastičnih oklopa za te rakete. Danas naše stanice imaju na zalihama dve do tri rakete. Ovo je puna istina i sa tim mi hoćemo da se branimo od grada i štete koju u pojedinim regionima nanese ova prirodna pojava.

Socijalizam je u ovoj delatnosti, a i nekim drugim, bio dobro organizovan. Greška je bila privatizacija privrednih subjekata u ovoj delatnosti.

Dobra je odluka Vlade Mirka Cvetkovića da prekine privatizaciju privrednih subjekata u ovoj delatnosti. Predlažem da Vlada Republike Srbije organizuje registraciju još četiri javna preduzeća za hidroinženjering i to u Leskovcu, Kragujevcu, Užicu i Novom Pazaru i da predloži Skupštini donošenje još kvalitetnijeg Zakona o vodama, u kome će na bolji način biti povezan rad i budžetskim sredstvima podržan preduzeća JP Srbijavode i JP Vode Vojvodine. Obnovu, ako je dobro organizujemo, možemo sprovesti u naredne dve godine, pogotovu što imamo školovane inženjere građevinske, geodetske i šumarske struke.

 

     Kako je poslovalo JP Srbijavode

 

Ovo republičko javno preduzeće u prošloj godini imalo je 139 zaposlenih i ostvarilo je ukupan prihod (verovatno sto odsto iz republičkog budžeta) 602 miliona dinara, ili oko 5,2 miliona evra i na tom prihodu iskazalo neto dobit od samo 77 hiljada dinara.

Sa 4,7 milijardi kapitala i obavezama od 13,3 milijarde dinara ne može se na kvalitetan način finansirati poslovna imovina u ukupnom iznosu od 18 milijardi dinara. Ovo javno preduzeće skoro da i nema zaliha, pa je pravo čudo gde se nađoše milioni džakova, pa i sam pesak, verovatno su preduzeća iz pekarske, ili neke druge industrije ustupila svoje džakove.

 

     Kako je poslovalo JP Vode Vojvodine

 

Ovo pokrajinsko javno preduzeće, koje je imalo ozbiljnu podršku u pokrajinskom budžetu, u prošloj godini imalo je 464 zaposlena i ostvarilo je ukupan prihod 3,8 milijardi dinara, ili oko 33,3 miliona evra i na tom prihodu iskazalo neto dobit od 2,9 miliona dinara.

Sa pristojnim kapitalom od 31,7 milijardi dinara, naravno da su obaveze minimalne (4,5), pa se na kvalitetan način moglo voditi finansijsko poslovanje ovog javnog preduzeća.

 

     Kako je poslovalo JP Beogradvode

 

Grad Beograd ima javno preduzeće specijalizovano za ovu delatnost. Ali, nažalost, Grad je, prema ovom značajnom preduzeću vodio takvu politiku, da je ono u rasulu. Sa 129 zaposlenih ostvaren je ukupan prihod od samo 322 miliona dinara, ili oko 2,8 miliona evra i na tom prihodu iskazan je neto gubitak od, čak, 129 miliona dinara.

Ovo javno preduzeće ostalo je zbog iskazivanja gubitaka i u ranijim godinama bez kapitala, pa su obaveze preduzeća milijardu i deset miliona dinara. Nadamo se da će novi gradonačalnik ovaj problem staviti na dnevni red Skupštine Grada, ali preko posebnog skupštinskog odbora, koji treba da ispita poslovanje ovog javnog preduzeća i odnos gradske vlasti prema vodi i rečnim tokovima Save, Dunava i brojnih reka, rečica i kanala na teritoriji gradskih i prigradskih opština. Danas je tekući račun JP Beogradvode blokiran za oko 18 miliona dinara.

 

12 prodatih hidroinženjeringa:

01/ BP Hidrograđevinar , Sr. Mitrovica

02/ Hidrogradnja RG GP, Sr. Mitrovica

03/ Napredak, Apatin

04/ Hidrogradnja, Vršac

05/ Geosonda-Konsolidacija, Beograd

06/ VIOR- Velika Morava, Beograd

07/ Vodoprivreda, Požarevac

08/ Niskogradnja, Smederevo

09/ Vodoprivreda, Smed. Palanka

10/ DVD Erozija, Valjevo

11/ Vodogradnja, Zaječar

12/ Erozija, Vladičin Han

4 hidroinženjeringa nakon poništenja, privatizacija sada su u restruktuiranju:

01/ DVP AD, Loznica

02/ Hidrogradnja i Erozija AD, Požarevac

03/ VP Južna Morava AD, Niš

04/ Vodogradnja, Vranje

u 22 hidroinženjeringa prekid privatizacije:

01/ DTP VDP Severna Bačka, Subotica

02/ DPP Dunav i Tisa, Sombor

03/ VDP Zapadna Bačka, Sombor

04/ VGD VDP Srednja Bačka, Bečej

05/ DVP Hidrosistem, Sr. Mitrovica

06/ VP Regulacije, Sr. Mitrovica

07/ VP Sava, Sr. Mitrovica

08/ VP Šidina, Šid

09/ VDP Gornji Banat, Kikinda

10/ VDP Srednji Banat, Zrenjanin

11/ VDP Južni Banat, Vršac

12/ DVP Tamiš-Dunav, Pančevo

13/ VP Galovica, Beograd

14/ VP DP Sibnica, Beograd

15/ Hidrozavod, Beograd

16/ VP Sava, Šabac

17/ DH DP Negotin, Negotin

18/ DVP Zapadna Morava, Kraljevo

19/ VDP Erozija, Knjaževac

20/ DVP Erozija, Niš

21/ Selova, u rrestrukt., Kuršumlija

22/ PIM AD u restrukt., Beograd

4 hidroinženjeringa u stečaju:

01/ Vodogradnja, Arilje

02/ DTD Kanal, Novi Sad

03/ DD Rad, Bela Crkva

04/ VHP Palanka, Smed. Palanka

10 ostalih hidroinženjeringa:

01/ DTD VDP Senta, Senta

02/ DTD DP Krivaja, Bačka Topola

03/ DTD Hidrosistem, u stečaju, N. Sad

04/ DTD AD Hidrozavod, Novi Sad

05/ DVP Smederevo, Smederevo

06/ VP Ćuprija, Ćuprija

07/ MP Velika Morava, Beograd

08/ VP Morava, doo, čačak

09/ Dunav grupa, doo, Novi Sad

10/ Energopojekt Hidroinženjering, Beograd

Projektne organizacije:

· Energoprojekt Entel, AD

· Kosovoprojekt

· Hidroprojekt

· Geosonda

Fakulteti koji školuju inženjere hidro struke:

· Građevinski fakultet

· Rudarsko geološki fakultet i

· Šumarski fakultet.

 

     A 1.

Kako do milijardu i po evra?

Kako se u konkretnom radi o velikoj prirodnoj katastrofi nužno je da se porodicama, opštinama i javnim preduzećima koje su pretrpele štetu, u ovoj i narednoj godini ona bar delimično nadoknadi.

Nužno je uvesti sledeće oblike poreza i drugih dažbina: porez na zarade i penzije, u nekoliko nivoa; povećanje poreza na dodatnu vrednost (PDV); povećanje poreza na dobit kompanija; uvođenje poreza na robu iz uvoza i povećanje poreza na igre na sreću i igre u kladionicama.

Ako za otklanjanje štete, regulisanje vodotokova i putne i druge infrastrukture treba dve milijardu evra, a od toga iz inostranstva i dobrovoljnih priloga bude prikupljeno 20 odsto, kako prikupiti još 1,6 milijardi evra? Evo početnog predračuna:

Poznato je da se za sve neto zarade u jednoj godini isplati oko deset milijardi evra. Sa poreskim stopama od tri za niže, pet za srednje i deset odsto za najviša primanja, po ovom osnovu može se prikupiti za Fond solidarnosti za godinu dana oko pola milijarde evra.

Oporezivanjem penzija po stopi od dva do deset odsto može se prikupiti, na sumi od 4,2 milijarde evra, oko 200 miliona evra.

Ako se PDV poveća sa 20 na 22 odsto za višu poresku stopu i sa 10 na 12 odsto za hranu i drugu robu sa nižim poreskim opterećenjem, može se za godinu dana za Fond solidarnosti, po ovom osnovu, prikupiti oko 250 miliona evra.

Sadašnja stopa poreza na dobit kompanija od 15 odsto treba da se poveća na 25 odsto, pa po tom osnovu može se prikupiti 120 miliona evra.

Uvođenjem solidarnog poreza na robu iz uvoza u visini od dva odsto na ukupan iznos od oko 14 milijardi evra, koliko iznosi godišnja vrednost robe iz uvoza, može se prikupiti 280 miliona evra.

Bilo bi necelishodno, pored solidarnog poreza na robu iz uvoza, posebno povećati akcize na naftne derivate. Kod akciza na cigarete i druge duvanske prerađevine koje sada pune republički budžet sa oko 800 miliona evra, može se prikupiti oko 100 miliona evra. Povećanjem akcize na viski i vino iz uvoza moglo bi se prikupiti oko 20 miliona evra.

Solidarnim porezom na igre na sreću i igre u kladionicama, moglo bi se za Fond solidarnosti obezbediti oko 30 miliona evra.

Kada se sve ove pozicije saberu, proizlazi, na bazi ovog grubog sagledavanja, da bi se u jednoj kalendarskoj godini, moglo prikupiti milijardu i po evra.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije