Архива

Posts Tagged ‘nuklearni’

PRIJATELJ VOĐINOG PRIJATELJA: ANONIMUS I NESTRUČNJAK NA ČELU VAŽNOG I ZNAČAJNOG DRŽAVNOG PREDUZEĆA!?

1. фебруара 2017. 3 коментара

 

Već duže vremena, samozvani Vođa Aleksandar Vučić, na sva usta priča o tome kako će uvesti red i rad u javnim preduzećima. Suprotno onome što priča, on na sve ključne položaje dovodi potpuno nestručne i nesposobne ljude i debelo ih plaća iz budžeta Republike Srbije.

Jedini uslov koji moraju da ispune je jasan: da su u pitanju "njegovi prijatelji", njegovog brata Andreja, ili prijatelji njihovih mafijaških prijatelja! U tom slučaju, njih braća Vučić održavaju na tim položajima i kada je svima jasno da su štete od takvog "kadrovanja" nesagledive, a državni interesi ugroženi…

 

                     M. Grabež

VAZAN REZIMSKI COVEK

 

Dugogodišnja loša situacija u Javnom preduzeću "Nuklearni objekti Srbije", postala je još gora kad su braća Aleksandar i Andrej Vučić, još pre tri godine iznenada ustoličili na mesto v.d. direktora ove ustanove, navijača FK Crvena Zvezda i člana "navijačke skupštine", Dalibora Arbutinu!

Javno preduzeće „Nuklearni objekti Srbije" osnovano je 2009. godine, odlukom Vlade Srbije, i to "podelom" Instituta za nuklearne nauke "Vinča" u dve organizacione celine, pomenuto Javno preduzeće i Institut "Vinča".

Preduzeće je osnovano radi realizovanja međunarodnog projekta transporta istrošenog nuklearnog goriva iz Vinčanskog reaktora u zemlju porekla, Rusku federaciju, u skladu sa međunarodnim obavezama naše države. Posao je plaćen komercijalnim kreditom države uzetom kod MMF.

Kako Institut za nuklearne nauke "Vinča" kao naučna ustanova nije mogao ni uzeti niti plaćati komercijalni kredit od oko 25 miliona evra, država je to uradila na jedini moguć način formiranjem pomenutog Javnog preduzeća koje je obavilo ugovoreni posao, karakterizaciju, pakovanje i pripremu za transport nagomilnog istrošenog nuklearnog goriva u zemlju porekla, Rusku federaciju. Transport je obavljen krajem 2011. (javnost je posao pomno pratila) i to je i dalje do sada najopasniji ovakav transport ikada urađen u Evropi

I pored svoje "posebnosti i značaja", od tada pa do današnjih dana (dakle, više od pet godina!) tačnije, počev od 12.11.2011., preduzeće je u „v.d.stanju", i posluje sa gubicima koji se "pokrivaju" iz budžeta Srbije, a poslednje tri godine ga "vodi" odlično plaćen, veoma nestručan, i potvrđeno nesposoban v.d.direktor, Dalibor Arbutina.

Ovo preduzeće je jedini nuklearni operator u Srbiji, i kao preduzeće "od posebnog opšteg značaja": zaduženo je za brigu o nuklearnoj bezbednosti i radijacionoj sigurnosti ne samo svojih zaposlenih i zaposlenih u Institutu Vinča sa kojim deli krug, nego i stanovništva u okruženju, sa posebnim aspektom na zaštitu njihovog zdravlja od nekontrolisanog izlaganja jonizujućim zračenjima. Preduzeće se nalazi u naseljenom mestu Vinča, Opština Grocka, Beograd, udaljeno tačno 17 km od Terazija.

A, ono što deli v.d.direktora Arbutinu od ostatka zaposlenih u preduzeću, pored ogromne količine novca koje mu se daje na raspolaganje, jeste "moć" koju crpe iz stalno pominjanih "posebno prijateljskih veza" sa Premijerom Vučićem i njegovim bratom Andrejom.

Zaposleni strahuju od "desnice" v.d.direktora, koja je do sada podelio i sprema se da podeli nekoliko nezakonitih otkaza zaposlenima koji su se usudili da primete da "postoji nešto trulo u Državi Danskoj" (odnosno u njegovom malom Javnom preduzeću gde je i car, i beg i šeik)

Nema nikakve sumnje da je Dalibor Arbutina na „volšeban" način doveden na mesto v.d.direktora JP Nuklearni objekti Srbije, jer je njegovo dovođenje na čelo ovog JP bilo protivno tadašnjem (starom) a protivno je i novom, važećem Zakonu o javnim preduzećima.

Naime, Vlada Srbije je još 23.07.2013. godine raspisala konkurs za izbor i imenovanje direktora JP Nuklearni objekti Srbije. Na ovaj konkurs javilo se više kandidata koji su ispunjavali konkursom i zakonom propisane uslove (dr sc Slavko Dimović, dr sc Dragana Nikolić, dr sc Aco Janićijević, dr sc Miljenko Martić, dr sc Milan Orlić, dr sc Jagoš Raičević, itd).

Kako nije ispunjavao ni jedan konkursom i zakonom propisani uslov, Arbutina se na pomenuti konkurs nije ni prijavio ( kako nije autor nijednog jedinog objavljenog naučnog ni stručnog rada, shodno tome nema ni stručno ni naučno zvanje, a i diplomu mašinskog inženjera stekao je sa veoma niskom ocenom nešto tek nakon tačno deset godina studiranja, nije imao ni potreban radni staž niti je ikad ičim rukovodio).

Pa ipak, Vlada Srbije je od 1. 3. 2014. postavila na mesto v.d.direktora ovako za nju „važnog i značajnog" Javnog preduzeća, potpunog anonimusa u profesionalnom i menadžerskom pogledu, Dalibora Arbutinu, do tada zaposlenog na radnom mestu „Koordinator ISMK" (šta god to bilo) u istom preduzeću.

Ovakva odluka Vlade iznenadila je tadašnji Upravni odbor, čija se predsednica, prof. dr Uranija Kozmidis Luburić tim povodom obratila ne samo Vladi, nego i stručnoj javnosti Srbije putem medija. Reakcija nadležnih, naravno nije bilo.

Dakle, konkurs koji je 23.07.2013. raspisala, Vlada niti je okončala, niti je dostavila učesnicima konkursa informaciju da je isti poništen, uz zakonom predviđeno obrazloženje. Toliko o instituciji konkursa kojom premijer zamlaćuje na nekoliko poslednjih konferencija za štampu.

Agencija za privredne registre-APR je u prvi mah odbila da Arbutinu upiše u svoj registar kao zakonskog zastupnika Javnog preduzeća "Nuklearni objekti Srbije", jer je već njegov prethodnik prekoračio zakonski rok za v.d stanje.

Ali, nakon "intervencije iz Kabineta", tadašnji v.d. direktora APR „leže na rudu" i upisuje Arbutinu kao zakonskog zastupnika ovog JP na period od šest meseci. U ovom poslu "pritiskanja" kod imenovanja Arbutine, posebno se istakao mladi stomatolog iz kabineta Premijera, izvesni dr Nenad Đorđević, kojem je Arbutina zauzvrat ustupio na korišćenje stomatološku ordinaciju u krugu javnog preduzeća…

Po isteku zakonom predviđenih šest meseci v.d. direktoravanja Arbutine, usledilo je još jedno rešenje Vlade od 21.08.2014. Ovo rešenje Arbutina nije ni pokušao da dostavi u APR, tako da od 01.09.2014, pomenuta Agencija ne poseduje rešenje kojim se određuje zakonski zastupnik Javnog preduzeća "Nuklearni objekti Srbije". Ovo je razumljivo, obzirom da po važećem Zakonu o javnim preduzećima, isto lice ne može biti dva puta imenovano na mesto v.d.direktora.

Tako je, praktično jedini šestomesečni mandat Arbutine na mestu v.d.direktora, istekao još 01.09.2014. godine. Da stvar bude još gora, po osnovu rešenja o svom postavljenju od 01.03.2014., godine, Arbutina je, u skladu sa zakonom, sklopio ugovor o radu sa nadležnim Nadzornim odborom u ovom Javnom preduzeću, po kojem mu je određena "osnovica" za zaradu od 149.000 dinara.

Naravno, zarada je dodatno uvećavana po raznim osnovama…Pomenuti ugovor o radu novopostavljenog v.d.direktora važio je šest meseci, novi ugovor od 1.9. 2014. nije sklopljen, te se ne zna ni ko je v.d.direktora a ni po kom osnovu Arbutina do dana današnjeg prima za Srbiju "astronomsku zaradu" (izgleda veću i od zarade premijera).

Do dolaska Arbutine na čelo preduzeća, ovim su kao izvršni direktori, rukovodioci sektora, šefovi odeljenja, itd, a preko Kolegijuma direktora, praktično upravljali stručnjaci koji su u ovo preduzeća "prešli" iz Institita "Vinča" (od 126 tada zaposlenih, njih 109 je bilo iz Instituta). Ljudi su znali svoj posao i oni su najzaslužniji što je veliki međunarodni posao urađen bez ijednog propusta ili greške.

Od dolaska Arbutine na čelo preduzeća, stvari se drastično menjaju. Za veoma kratko vreme "počišćeni" su sa menadžerskih pozicija svi koji su došli iz Instituta (smenjeni su pomoćnici direktora za programska i organizaciona pitanja, direktori sektora, šefovi odeljenja, koji su odreda bili vrhunski stručnjaci u svom poslu) a na njihova mesta dovedeni prijatelji v.d.direktora sumnjivih menadžerskih i profesionalnih kvaliteta.

Iako je još 20.01. 2016. postupajući inspektor rada utvrdio je ozbiljne nedostatke u vezi sa bezbednim i zdravim radom u Javnom preduzeću "Nuklearni objekti Srbije", gde zaposleni rade pod povećanim rizikom od jonizujućih zračenja (radi se o krugu u kojem su smeštena dva nuklearna reaktora, tri odlagališta radioaktivnog otpada, neadekvatno napravljena "radijumska rupa", neadekvatno odložen reaktorski "žuti kolač", koji dele Javno preduzeće i Institut za nuklearne nauke "Vinča"), do danas ništa od naloženog nije urađeno.

Problemi se nagomilavaju, na primer, iako je preduzeće po važećim zakonima i međunarodnim propisima na to obavezno, od odlaska u penziju dr sc Zorana Gršića, ono nije obezbedilo funkcionisanje sistema rane najave radijacionog akcidenta (što je javno potvrdio i predsednik Nadzornog odbora ovog preduzeća Ilija Plećaš).

Time su zaposleni u Javnom preduzeću, u Institutu "Vinča" i stanovništvo Vinče, Grocke i Beograda, pa i njihove šire okoline lišeni svog zakonskog prava da na vreme budu obavešteni da se dešava nekontrolisano "curenje zračenja" iz kruga ovog preduzeća.

Ako se ovome doda i činjenica da odlukom Arbutine, krug ne čuvaju zaposleni u preduzeću, kako je to osnivačkim aktom preduzeća predviđeno, nego, privatno obezbeđenje koje je posao dobilo na "nameštenoj" javnoj nabavci, razloga za brigu itekako ima, posebno kad se zna da su konačne i nesagledive štetne posledice nekontrolisanog delovanja jonizujućih zračenja kancerogeneza i genetske posledice koje pored pomenutih može imati i njihovo potomstvo.

Jasno je i zašto Vlada, iako je dobro upoznata sa svim navodima, skoro tri pune godine baš ništa ne čini da zaustavi Arbutinu koji loše i nestručno vodi preduzeće da svojim ogromnim propustima nanosi dalju štetu Srbiji? Jer "prijatelj Vođinog prijatelja" ne sme biti predmet kritike! To je i razlog zašto i dalje jaše na funkciji koja mu ni po kom osnovu ne pripada.

Uzgred, treba dodati i ovo: nikada do sada u Srbiji nije se desilo da delatnost od ovakvog opšteg značaja (kakvo je upravljanje nuklearnim objektima), bude povereno ljudima koji za svoj posao ne poseduju ni osnovne uslove propisane Zakonom a kamoli iskustvo, stručnost i znanje!

"Kadar" braće Vučić, Dalibor Arbutina, ne govori nijedan strani jezik. I pored toga, "utrpava" se u sve moguće međunarodne institucije, besomučno putuje i prikuplja devizne dnevnice. U radu ovih institucija nije sposoban da učestvuje, jer ne razume o čemu se govori, a i da razume, nema stručno i naučno znanje da prati ono što se tu iznosi.

A, kako to obično biva, da stvar bude još gora, ni aktuelni direktor nadležnog regulatornog tela, Agencije za zaštitu od jonizujućih zračenja, ekonomista sa diplomom Alfa univerziteta stečenom u poznim godinama Slađen Velinov, koji mu je u svojstvu „nacionalnog oficira za vezu sa MAAE- Međunarodnom agencijom za atomsku energiju" u Beču, "sabrat i saputnik" na ovim putovanjima, ne govori ni jedan strani jezik i takođe nema ni najblažu predstavu o čemu se na ovakvim skupovima razgovara, niti šta se tu dogovara. Šta ova dvojica rade po međunarodnim skupovima, znaju oni koji ih tamo sreću…

Tek, kao "zastupnik svog malog javnog preduzeća", Arbutina je "u ime Vlade" kao garanta, dana 26.04.2015. potpisao međunarodni ugovor vredan više miliona evra, namenjen realizaciji IPA projekata, a čija realizacija ne samo da ne teče po planu, nego postoje naznake da će biti stopiran. I o tome i Vučić i njegova Vlada sve znaju. Ali, razume se, ćute.

Nemoćan da na očekivan način organizuje, prati i kontroliše rad preduzeća, bez adekvatne saradnje sa preostalim stručnim licima koji su u preduzeće došli iz Instituta za nuklearne nauke "Vinča" (mahom visokoobrazovanog i visokospecijalizovanog kadra, doktora i magistara nauka, inženjera, specijalizovanih tehničara, itd), Arbutina na njih kreće "političkom desnicom", zavodeći strahovladu, teror i zlostavljanje pojedinih zaposlenih.

Tako Arbutini nije bilo dovoljno što je posmenjivao "struku" dovodeći "podobne", nego nezakonitim stimulacijama i drugim vidovima zloupotreba (korišćenje službenih automobila u privatne svrhe, poslaćanje "doktorat", itd) plaćaja njihovu odanost sredstvima budžetskih korisnika.

„Spektar" zlostavljanja stručnjaka mu je širok, a najteži vid zlostavljanja do sada je pretrpela primarijus, dr Želmira Ilić, dugogodišnji rukovodilac službi medicinske zaštite u Institutu Vinča, a zatim Polikliničke službe u Javnom preduzeću "Nuklearni objekti Srbije", lekar specijalista medicine rada, subspecijalista radiološke zaštite, magistar biomedicinskog inženjerstva i primarijus za oblast zaštite od zračenja.

Ovoj lekarki koja je u šezdesetoj godini života, nakon 33 godine radnog staža, dana 28.07.2016., uručen je nezakonit otkaz ugovora o radu jer "nije ispoštovala usmenu naredbu v.d.direktora da ne radi posao zbog kojeg je sklopila ugovor o radu". Istog dana, zabranjen joj je ulaz u krug preduzeća i Instituta "Vinča" (koji i dalje važi), tako da je po rešenje o otkazu ugovora o radu i po svoje lične stvari došla u pratnji pomenutog privatnog obezbeđenja koje stoji na ulazu u krug.

Kada je po pozivu trebala da ode u matičnu ekspozituru svoje banke koja se nalazi u krugu preduzeća, mogla je to samo u pratnji službenika privatnog obezbeđenja, a prema ličnom nalogu v.d.direktora Arbutine, neutemeljenom u zakonu i Ustavu koji slobodnim građanima Srbije garantuje slobodu kretanja.

Zahvaljujući takvoj odluci, pomenuta lekarka tretira se kao lopov i kriminalac, a zbog načina na koji joj je otkazan ugovor o radu, u šezdesetoj godini života, nema pravo ni na nadoknadu Nacionalne službe za zapošljavanje niti na zdravstveno i socijalno osiguranje. I kako izgleda, primarijus, magistar medicinskih nauka, dr Želmira Ilić, danas je jedini nezaposleni primarijus u Srbiji!

Odmah po otpuštanju dr Ilić, koja mu je bila smetnja za to, Arbutina je "izvezao" posao sektora kojim je ona rukovodila, u privatnu firmu pod imenom "Clinicanova", bez uporišta u zakonu ili bar "nameštenog" poziva za javnu nabavku? I, da ne bude zabune: tom firmom, "Clinicanova", rukovodi Andrej Vučić!

Do sada je četvoro zaposlenih pred nadležnim sudovima protiv Arbutine pokrenulo postupak za zaštitu od zlostavljanja na radu (tri rukovodioca i jedna spremačica). Jedina "krivica" spremačice je to što je ulazeći da čisti, u kabinetu Arbutine slučajno videla ono što nije trebala da vidi, pa je postala "opasan svedok".

Dr Ilić je podnela tužbu protiv Arbutine zbog nezakonitog otkaza, sudski postupak je u toku. I spremačica očekuje da joj čim preduzeće 16. 01. ove godine počne da radi, bude uručen otkaz. Zna Arbutina de su oba otkaza nezakonita, i da će oba uzrokovati tužbe, ali njega to ne brine. Ionako će sve presude platiti budžetski korisnici Srbije, čija Vlada je "namestila stručnjaka" na čelo Javnog preduzeća. Kome niko ništa ne može, kako izgleda.

I tu nije kraj tužbama. Pred Višim javnim tužilaštvom je i krivična prijava protiv Arbutine zbog zloupotrebe službenog položaja, zloupotrebe službenog lica, nepreduzimanja mera zaštite na radu…Informacija o tome i kopija krivične prijave dostavljene su Vladi i Premijeru lično. Dakle, on zna za ovo, što znači da će tužilaštvo ceo slučaj "zaboraviti".

I na kraju, lako se daju sabrati odštetni zahtevi koje zlostavljani na radu i nezakonito otpušteni traže. Bez kamata i sudskih troškova, radi se u startu o nekoliko miliona dinara, iz budžeta Srbije, naravno. A, tu su i zbog nezakonitog otkaza višemesečne neisplaćene zarade, pa opet kamate i sudski troškovi…Još oko milion. Istovremeno, predstavnici Vlade objašnjavaju kako i zašto za bolesne, za đake, za penzionere, za socijalno ugrožene, nema novca. A, decu "leče" SMS porukama, tačnije otimačinom od naroda!

Kako je Arbutina za svoje tri godine "direktorovanja" više bio na službenim putovanjima u inostranstvu nego u firmi, morao je nekog ovlastiti da u njegovom odsustvu odlazi na sednice Vlade. Adekvatnog "stručnjaka" pronašao je u Slavici Totić, kojoj je u mnogim rabotama prepustio glavnu reč i upravljačku "palicu".

Slavica Totić ima vrlo zanimljivu radnu biografiju: jedno vreme bila je direktorka pravne službe u "Geneksu", a saradnici su je optužili da je, između ostalog mimo statuta, verifikovala rešenje novopostavljenom (nekvalifikovanom) direktoru "Geneksa", zbog čega je morala da ode iz ovog preduzeća.

Iz "Geneksa" odlazi na radno mesto zamenice bivšeg direktora Fonda PIO, ali i tu ulazi u novu, "aferu PIO Fond", gde je uzela otpremninu od 20. 000 evra i otišla na novi posao u , takođe, budžetskoj instituciji, sada kao pomoćnik direktora u Republičkoj direkciji za imovinu.

Kako je sve dospelo u javnost (pod pritiskom te iste javnosti), a zbog uzetih 20.000 evra otpremnine, podnosi ostavku na mesto pomoćnika direktora Direkcije za imovinu, ali se ponovo, samo nekoliko meseci nakon smene u Direkciji, zapošljava u državnoj ustanovi, opet u budžetsku firmu, u Javnom preduzeću "Nuklearni objekti Srbije" (NOS), gde je i dobila stalni radni odnos.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OPASNO SKRIVANJE: SRBIJA POSTAJE NUKLEARNA DEPONIJA UZ VELIKI AMERIČKI UTICAJ NA VLAST U SRBIJI!??

17. фебруара 2016. 2 коментара

 

Mada Srbija nema nuklearnu elektranu, ima u izobilju nuklearnog otpada. Zakonom je zabranjeno unošenje nuklearnog otpada iz inostranstva, ali u praksi ne postoji način da se to zaustavi, ukoliko država ili paralelni centri moći odluče da zbog milionskih zarada, tajno uvezu i negde "sklone" radioaktivni otpad iz drugih zemalja.

Proteklih godina, Srbija se oslobodila oko šest tona obogaćenog i osiromašenog uranijuma, plutonijuma i pripadajućeg radioaktivnog otpada, dovoljnog da se naprave dve omanje atomske bombe, ali to ni izdaleka nije rešilo problem radioaktivnog smeća koje je razbacano širom zemlje i to u zastrašujućim količinama.

Konačno,treba podsetiti da su Srbi u svetskim vrhovima što se tiče crne slike stanja u vezi sa kancerogenim bolestima. Osim posledica NATO bombardovanja osiromašenim uranijumom, uzroci se nalaze i u sveprisutnom nuklearnom otpadu koga ima u blizini velikih gradskih centara, usred planinskih turističkih centara. Narod izumire, a interesne grupe broje milione…

 

                         Nikola Vlahović

SRBIJA NUKLEARNI OTPAD EVROPE

 

Mada je poznato da je Srbija jedna od ekološki tri najugroženije države na kontinentu, ne postoji karta opasnih mesta sa lokacijama gde se nalazi nuklearni otpad za koji država tvrdi da je "privremeno uskladišten". Postojeće deponije imaju status državne tajne. Primera radi, napušteni rudnik uranijuma Kalna , koji je čuvao nuklearni otpad, vođen je pod šifrovanim nazivom „Preduzeće br. 3".

Krajem prošle decenije, vrh ondašnje vlasti doneo je odluku da radioaktivni otpad iz cele Srbije razmesti na 16 lokacija, u tri regiona . Ovaj posao je odmah proglašen "državnom tajnom". Reč je bila o akciji "trajnog skladištenja" radioaktivnog otpada! Jedino Vojvodina nije bila obuhvaćena ovim planom.

U isto vreme, dešavale su se i seobe otpadnog materijala, radijuma 226, iz Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, Instituta za medicinu rada „Dr Dragomir Karajović" i iz tadašnjeg „NIS Naftagasa", a sve je finansirala Međunarodna agencija za atomsku energiju.

Javnost nikada nije doznala gde je taj otpad smešten. Takođe, do danas nije poznato da li su i u kojoj meri poštovani svi bezbednosni propisi u pogledu hidro-geologije, geologije, seizmike i drugih parametara, u regionu odlaganja radioaktivnog otpada. Naime, i stručna javnost i zakon govore da takva lokacija mora da bude udaljena najmanje deset kilometara od naseljenog mesta i da ispunjava sve ekološke standarde.

Nekoliko dobro upućenih izvora govore da su neke lokacije odlaganja nuklearnog otpada odavno poznate te da su u pitanju Aleksinački rudnici, jame ispod Sokolskih planina kod Krupnja, napušteni rudnik ispod Stare planine u opštini Knjaževac, pa čak je, istina kao "moguća lokacija", pomenuta i planina Rudnik, u sred pitome Šumadije!

U početku se smatralo da će radovi na izgradnji novih skladišta nuklearnog otpada u Srbiji trajati između pet i sedam godina, te da će koštati oko 30 miliona evra. Naravno, rok gradnje je znatno produžen, cena je bila sve veća, a posao nikako da se završi.

Ni poslednja Tadićeva vlada nije obavila taj posao, a stigli su Vučićevi "stručnjaci" koji su odmah uspostavili pravilo, da za što kraće vreme treba oteti što više para. Tako su se setili da su napušteni podzemni vojni objekti, napušteni rudnici ili granitne stene, idealni za "izdavanje u zakup", stranim izvoznicima nuklearnog otpada.

Mada je još pre pet godina podignuta uzbuna oko sredstava za finansiranje "zbrinjavanja" atomskog otpada, do današnjeg dana je malo šta urađeno. Isluženi gorivi elementi i drugi radio aktivni otpad, nalazi se rasut širom Srbije, na raznim lokacijama.

Opasnost je utoliko veća, što ne postoji neka precizna, centralna baza podataka, gde se sve radioaktivni otpad nalazi i u kojoj meri. Naime, ono što je neka prethodna vlada proglasila za tajnu, to je i ostala tajna za svaku sledeću koja je došla. Istom pogubnom filozofijom, rukovodi se i Vučićeva vlada.

 

       Smrt bez upozorenja

 

U vreme dok je Srbijom harala Tadićeva družina, Institutu u Vinči je nametnuto kreditno zaduženje od 25 miliona dolara "za zbrinjavanje i odnošenje otpada u Rusiju i poboljšanje stanja hangara za skladištenje ostalog radioaktivnog otpada"!

Kredit kod komercijalnih banaka, uz državu kao žiranta, podrazumevao je da se uzme bez javnog tendera, i to direktnim ugovaranjem predstavnika države sa nekom od komercijalnih banaka bliskih ondašnjem režimu. Tako je Institut u Vični gurnut u ubrzani stečaj, a u međuvremenu, u njega je smešteno i nekoliko stotina kilograma radioaktivnog otpada!

Sada već davne 2009. godine, na zvaničnom sajtu Narodne skupštine Srbije, pojavio se Nacrt zakona o zaštiti od jonizujućeg zračenja i nuklearnoj sigurnosti, koji ne sadrži kasnije dopisani član 48 a, o formiranju Javnog preduzeća Nuklearni objekti Srbije! Tako je sezona još jedne dugogodišnje pljačke i veleizdajničkih poslova, bila širom otvorena.

Tokom 2013. godine, još uvek je najveći deo radioaktivnog otpada koji je stvoren iz rada reaktora i laboratorije u Vinči, vojnih ustanova, bolnica i industrije, privremeno bio uskladišten u dva stara hangara u krugu Instituta za nuklearne nauke.

Hangari su u lošem stanju i pretrpani. Zvanično pripadaju Javnom preduzeću „Nuklearni otpad Srbije". Izgrađen je i treći hangar, ali on ne radi jer se čeka izgradnja velikog odlagališta nuklearnog otpada negde u unutrašnjosti. Tri godine kasnije, na današnji dan, stanje je još gore nego što je bilo. Istina o ovoj pošasti se i dalje sakriva od javnosti.

Na žalost, uz nuklearni otpad uvek se u blizini nekako nađe i tečni otrovni industrijski i hemijski otpad koji ističe u rečne tokove ili na poljoprivredno zemljište, a medicinski otpad (i to onaj radiokativni), završava čak i u gradskim kontejnerima, neobezbeđen.

Retko se desi da se neko zbog toga pobuni. U proteklih nekoliko godina, upamćeno je samo da su se poljoprivrednici u Bačkom Petrovcu pobunili jer veliki kombinati na njive bacaju ambalažu od hemijskog đubriva, koja takođe sadrži radioaktivne supstance.

Nezapaženo je prošla i vest da je u selu Teočin na Suvoboru sakriveno više od 100 buradi sa radioaktivnim materijalom. Ali, meštani tvrde da ovo nije jedina takva "deponija" na Suvoboru.

Nekoliko metara ispod zemlje, u Bistrici (opština Prijepolje) nalazi se radioaktivni otpad! Meštani su primetili da je na obližnjem tunelu (nekadašnjem skladištu pogonskog goriva), više puta menjan katanac na ulazu, da je noću ponekad upaljeno svetlo na ulazu te da se viđaju neke njima nepoznate osobe koje nadgledaju tunel i okolinu. U ovom kraju je poslednjih godina upadljivo uvećan broj kancerogenih oboljenja.

Tunel je, inače, dugačak nekoliko kilometara, zalazi duboko ispod Potpećkog jezera, i mnogi meštani su svedoci kako su godinama veliki šleperi samo noću dovozili materijal na gradilište. Neko vreme je i tamno žuta mutna voda isticala iz njega i delimično bojila reku Lim.

Međutim, niko sa sigurnošću ne može da tvrdi koje čestice je ta voda sadržala, pošto nikakve analize nisu rađene. Opština Prijepolje, na čijem terenu se sve to nalazi, uglavnom se pravdala činjenicom da je u ovom slučaju "vojska nadležna". Inspekcijski pregled poslednji put obavljen je 2005. godine, i tada je lakonski konstatovano da je "objekat prazan".

Zavod za javno zdravlje "Timok" u Zaječaru , pre nekoliko godina vršio je ispitivanja nivoa radioaktivnosti oko rudnika, i konstatovana je njena povećanost. Pored prostora za preradu rude, nekada je postojala brana koja sakuplja otpadni radioaktivni mulj i pesak iz preradnih voda.

Priliv velikih voda sa obližnjih brda vremenom je doprineo pucanju te brane, tako da se sav mulj i pesak izlio u korito Trgoviškog Timoka, koji se spaja sa Svrljiškim Timokom i čini reku Timok. Okolno stanovništvo je nakon pucanja rudarske brane i nanosa peska koji su činili deo korita reke koristilo ovaj pesak za izgradnju svojih kuća! Tako su sebe zazidali radioaktivnim materijalom, što je naglo dovelo do pojave neizlečivih bolesti i povećanja smrtnih slučajeva.

Iz izveštaja koji je sačinila jedna grupa stručnih lica, vidi se da je reč o opasno kontaminiranom području, mada o tome nema nikakvih oznaka ili pisanih upozorenja: "… Krećemo se stazom ka rudarskom oknu napuštenog rudnika uranijuma "Gabrovnica" . Odjednom, brojač našeg uređaja, blokirao je na 1200 mikrosiverta. Imamo osećaj da smo prošli pored neke pukotine u zemlji iz koje izbija zračenje. Brzo se udaljavamo. Resetujemo naš merni uređaj.

Dolazimo do samog otvora rudnika! U dubini okna vidimo obrušenu zemlju koja je zatvorila ulaz. Brojač opet pokazuje povećno zračenje, pet puta veće od normalnog. Iz urušenog rudarskog okna ističe voda. Meštani kažu da intenzitet vode iz okna varira. Okno nije zazidano…"

 

       Atomsko sklonište H3, ili: zašto Srbija čuva NATO municiju?

 

Na prostoru od 70 hektara nekadašnjeg Instituta za nuklearne nauke Vinča, sada pod ingerencijom Javnog preduzeća „Nuklearni objekti Srbije", nalazi se objekat, građen četiri godine, koji se vodi pod kodnim imenom H3. 

Još 2011. godine, izbio je skandal zbog jedne nesmotrene izjave iz vrha jedne državne kompanije, da je "…upravo izgrađeno najmodernije i najveće raspoloživo skladište radioaktivnog otpada u Evropi"! I to neposredno nakon što se Institut u Vinči, teškom mukom, oslobodio velike količine nuklearnog goriva iz reaktora RA, koje je u svežem ili istrošenom stanju transportovano u zemlju porekla-Rusiju.

Izvor Magazina Tabloid tvrdi da je to moglo biti na pravi način obezbeđeno i iskorišteno za potrebe srpske nauke i u odbrambane svrhe, ali stvari postaju jasnije ako se pogleda činjenica da je objekat H3 izgrađen na inicijativu Agencije za atomsku energiju i američkog Stejt departmenta , koji je bio zainteresovan za to isključivo kako bi isprovocirao Rusiju, "kao zemlju porekla".

Cilj nije bio da se Srbija zaštiti od zračenja nego da se Rusiji pokaže koliki je američki uticaj na srpske vlasti. Ali, ni to javnost u Srbiji ne bi doznala da nije ondašnji ministar Milutin Mrkonjić, u sred Narodne skupštine, javno izneo detalje plana transporta nuklearnog otpada u Rusiju koji je koštao čitavih 55 miliona dolara i u kome je učestvovalo više od 3.000 ljudi, pripadnika bezbednosnih struktura, policajaca i žandarmerije.

Jedan jedini stručnjak iz Srbije se tada ogorčeno oglasio rekavši doslovno: "…Većina država bi svašta uradila za nuklearno oružje, a naša se rešava repromaterijala i umesto da to naplati, ona plati. Ne mogu da verujem da je pored svih srpskih prevoznika, a Srbija ima brojan vozni park, transportne ture dobila neka strana transportna firma. Nečuveno!"

Naravno, problem opasnih materija i radijacije u neposrednoj blizini Beograda, nije rešen iseljenjem nuklearnog goriva u Rusiju, jer je dvadeset kontejnera prepunih radioaktivnog otpada, samo prebačeno iz starih hangara H1 i H2 (u kome i dalje ostao da leži radioaktivni otpad skupljen sa svih lokacija nekadašnje Jugoslavije), u novi objekat H3.

U zvaničnim izjavama govori se kako se u hangarima H1 i H2, čuva radioaktivni otpad nastao u naučnim istraživanjima, industriji, medicini, a da je Hangar H1 zatvoren, prepun i da ga je zatvorila Agencija za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost.

Opasne radioaktivne materije iz hangara H1 i H2, kriju u sebi i Kobalt 60, koji se koristi u industriji, medicini, naučnim istraživanjima, a delom ga ima i u radioaktivnim gromobranima. Njegovom eventualnom krađom i zloupotrebom, mogla bi da se izradi „prljava bomba", a slična opasnost preti i od eventualne krađe „cezijuma 137".

U neposrednoj blizini objekta H3, nalazi se manja, takođe nova zgrada koja se vodi pod nazivom Bezbedno skladište jakih izvora (BS). U njenim prostorijama se čuva i municija na bazi osiromašenog uranijuma, kojom je NATO iz aviona A-10 bombardovao tokom rata 1999. godine . Do preseljenja je ova "tekovina" NATO čuvana u hangaru „H2". U novom skladištu, čuva se u kontejneru „pod evidencijom", s obzirom na to da sadrži uran.

Javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije (JP NOS) u svemu ovome doprinosi samo svojom nestručnošću. Uzgred, treba napomenuti da do današnjeg dana nije poznato koliko se Tadićeva Vlada zadužila kod komercijalnih banaka zadužila da bi osnovala JP NOS, mada ta "operacija" nikakvog smisla nije imala, tim pre što je sve delikatne poslove mogao da obavi Institut Vinča, koji jedini ima sve dozvole i stručni kadar.

Ali, debele apanaže članova Upravnog odbora ovog JP, bile su važnije i od struke i od ekološki ugrožene države i njenih građana. Radnici Vinče smislili su jednu ciničnu opasku, da zbog svega ovoga, "zrače pozitivnom energijom".

Susedna Republika Hrvatska, našla se u aprilu prošle godine pred problemom, šta će da uradi sa svojim nuklearnim otpadom, pa je njenim stručnjacima palo na pamet da ga prodaju Republici Srpskoj, tačnije, opštini Dvor na Uni, za nekoliko miliona evra!

Naime, prostornim planom Hrvatske predviđeno je da se nuklearni otpad iz Hrvatske, zaista uskladišti u ovoj opštini, jer Hrvatska mora da preuzme svoju polovinu radioaktivnog uranijuma 235 iz nuklearke „Krško", o čemu su se Zagreb i Ljubljana dogovorili pre 15 godina.

Narod se u Dvoru ozbiljno pobunio, a vrh vlasti u Zagrebu se setio da angažuje Milorada Pupovca, lidera vodeće srpske stranke u Hrvatskoj, da ode i ubeđuje ljude u korist od ovoga posla.

Zabeležena je Pupovčeva "diplomatska" izjava koja je trebala da odobrovolji Srbe iz Dvora: "…Naš zadatak je da im pomognemo da donesu najbolju odluku bez straha i prisile. Treba proceniti kolika je šteta i korist".

I dok se u Hrvatskoj i BiH za ovakve stvari ne može izbeći učešće javnosti, onih koji su najviše pogođeni raznim "selidbama" nuklearnog otpada, u Srbiji je najveći deo toga sakriven. Gde je šta preseljeno, koliko je koštalo, ko je koliko para od toga uzeo i čije će zdravlje dugoročno da strada zbog toga. Ništa od toga javnost ne zna, dok nešto ne "procuri", a i tada se državne institucije i režimski mediji pobrinu da se sve brzo demantuje i zataška.

 

    A 1. Dobićemo i nuklearni otpad iz Nemačke

Član nemačkog Bundestaga iz stranke SPD, Mihail Miler, nedavno je izneo podatak da će Nemačka, "Zakonom o potrazi konačnog otpremišta" za nuklearni otpad, deo sredine 2016. da počne pripreme, a 2018. godine i da ih završi, u vezi sa izborom države gde će odlagati svoj nuklearni otpad iz njihovih atomskih centrala.

U neformalnim pregovorima, tokom proteklih dve godine, o tome se razgovaralo i sa pojedinim članovima vlade Aleksandra Vučića. Nije teško zaključiti da je ovakav predlog prošao povoljno po Nemce. Naime, Miler je jednom svom sagovorniku iz lista "Tagescajtung" jasno rekao da Nemačka ne planira da svoj nuklearni otpad smešta "tek negde u kontejneru u dvorištu ", nego u onim zemljama koje su iz ekonomskih razloga spremne da ga prihvate, "kao što su to pojedine zemlje Balkana".

 

    A 2. Dobri smo, samo kad smo ozračeni

Američka Nacionalna uprava za nuklearnu bezbednost (NNSA), već godinama vrši nadzor nad radioaktivnim otpadom u Srbiji, i što je srpsko političko vođstvo spremnije da vlastitu domovinu pretvori u najgori kontejner na svetu, to ih u Americi sve više hvale: "…Privrženost Srbije globalnim naporima za neširenje nuklearnog materijala je očigledna i pozdravljamo sve njene napore u tom pravcu". Prevedeno na srpski jezik, to znači: samo vi čuvajte atomsko smeće, da ne izađe van Srbije, a mi ćemo vas ohrabrivati u tome!

 

     P.S. Znajući da je Vlada Srbije, pre dva dana podnela Skupštini zahtev za vanredno zasedanje, u kome je u dnevni red zahtevano razmatranje Zakona o Potvrđivanju izmena i dopuna konvencije o fizičkoj zaštiti nuklearnog materijala, ne možemo da se otmemo utisku da se na unutrašnjem planu prema dobijenim zadacima, polako „stvari nameštaju“, da bi se lagano na kraju „kockice složile“ i sve bilo ozakonjeno kada bude doneta odluka da na nekom delu teritorije Srbije, postanemo „čuvari“ tuđeg nuklearnog otpada!?!?

 

A nadamo se da nismo u zabludi i da potpuno verujemo ovoj (i svim prethodnim) Vladi u Srbiji, da su sagledale makar delić izveštaja pod imenom „Sukob na Kosovu i posledice po životnu sredinu i civilna naselja“  sastavljen 1999.god. od strane Programa UN za zaštitu životne sredine, i preduzimali odgovarajuće mere za saniranje takvih posledica po stanovništvo u Srbiji!!???

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: