Архива

Posts Tagged ‘nevreme’

SAKAĆENJE SRBIJE: NESEBIČNA POMOĆ VLASTI SRBIJE U IZGRADNJI VELIKOALBANSKOG KORIDORA INSTRUIRANOG I FINANSIRANOG OD STRANE SAD

20. новембра 2014. Коментари су искључени

 

Stogodišnji snovi albanskih ekstremista o stvaranju velike Albanije, kojom bi bile obuhvaćene teritorije Srbije, Crne Gore, Makedonije i Grčke, u ovom veku skoro da su postali realnost. Uz ogromnu pomoć Sjedinjenih Američkih država, ali i nekih ultra-islamskih pokreta na srednjem istoku, naoružane su, obučene i javno promovisane albanske separatističke vojske, lokalne milicije, i grupe agitatora za rad sa masama. Na vrhu političke pozornice u regionu, Amerika i njeni eksponenti u Evropskoj uniji, stavili su pred Srbiju nemogući zadatak: da prizna albansku državu na Kosovu, a sa njom i nezavisni status opština Preševo, Bujanovac i Medveđa.

 

                piše: major Goran Mitrović

 

U te tri opštine, danas kao slobodni građani šetaju bivši teroristi OVK, koje je nedavno pozdravio i albanski premijer Rama. Kako je poklonicima ideje velike Albanije pomogao Vučićev režim? Ipak, ostaje nada da Velike Albanije neće biti, jer su svi dosadašnji projekti američke adminstracije, počev od Iraka, Libije, Egipta, Sirije, pa do Ukrajine – propali.

Dana 11. novembra 2014. godine, odmah iza takozvane administrativne granice izmedu Srbije i lažne države Kosovo, na prelazu Končulj, albanski premijer Edi Rama, zahtevao je da džip marke "Volksvagen Tuareg", u kome se vozio, inače službeno vozilo albanske policije, registarskih tablica AA 532 HM, braon boje, bude zaustavljeno.

Rama je izašao i srdačno pozdravio okupljene kosovske Albance koji su razapeli zastavu sa mapom Velike Albanije. Vozilo nije viđeno u Beogradu, prilikom Ramine posete, dan ranije, a izvori redakcje svedoče da je ono ušlo na teritoriju Srbije preko Kosova, na dan Raminog dolaska u Preševo.

Kako je, i sa čijim odobrenjem u Srbiju ušlo službeno vozilo albanske policije? Da li je uopšte dobilo bilo čije odobrenje? Jer, ako je poznato da Srbija više nema nikakvih mehanizama da sprovodi svoje zakone na Kosovu i Metohiji (a, dobrim delom i u opštinama juga Srbije gde žive Albanci), onda nije teško razumeti kako je "Volksvagen Tuareg" albanske policije (star tri godine, prešao oko 60.000 kilometara), prošetao od Tirane do Preševa.

Bila je to demonstracija teritorijalnih pretenzija i promocija velikoalbanske države, u punom smislu te reči. Uostalom, Rama je ironično, u svom govoru Albancima u Preševu, doslovno kazao da nema Velike Albanije nego da će u velikoj Evropi svi Albanci živeti u jednoj državi.

Ova igra rečima, sprdnja sa celim svetom, direktno je pokrenuta pre više decenija, od strane albanskog lobija u američkom Kongresu, debelo plaćanog narko-dolarima, preko njujorške albanske mafije. Te činjenice su starije i od Rame i od Vučića.

Naime, velikoalbanska ideja vuče svoje korene još iz XIX veka. Podsticana je od Otomanske imperije koja se polako gasila, a kasnije od strane italijanskih i nemačkih fašista, a danas, od strane američkog imperijalizma i islamskog fašizma. Cilj je uvek bio isti: gurnuti što dalje pravoslavne Srbe i osujetiti ruski uticaj na Balkanu.

Rat između Srbije protiv velikoalbanskog nasilja traje više od jednog veka. Niko, nikada, nijedna srpska vlast u tom periodu, nije prihvatila diktat spolja, u pogledu velikoalbanskih fantazija.

Tek je, u ovom veku, dolaskom veleizdajnicke družine na celu sa Aleksandrom Vucicem, pronaden nacin da se Srbi do kraja ponize i prihvate ono što nijedna ranija generacija nije.

Vučić je potpisnik takozvanog Briselskog sporazuma, faktički akta o priznanju albanske države na Kosovu i Metohiji. On je i ključna ličnost odgovorna za indoktrinaciju Srba na Kosovu, kojima je čak i pretio ako ne pristanu da glasaju za albansku državu.

Kap je prelila čašu kad je 10. novembra ove godine, kasno popodne, javnost u Srbiji po prvi put čula, da je sumanuti srpski premijer, Aleksandar Vučić, potpisao medudržavni akt kojim se omogućava gradanima Albanije da prelaze granicu Srbije sa ličnom kartom, i prihvatio da Srbija (kreditom EBRD!) krene u izgradnju auto-puta Priština-Niš.

Tako je, bez obzira na lošu predstavu o "ponosnom premijeru" koju je pokušao da izvede, Vučić širom otvorio vrata projektu takozvane Velike Albanije. Istina, to više nije "projekat", nego činjenica sa kojom ce se svet uskoro suočiti.

 

      Pozadina Ohridskog sporazuma

 

Posle američkog ulaska na Kosovo i Metohiju 1999. godine i stacioniranja njihovih vojnih snaga na tlu Srbije, Velika Albanija je i neformalno počela da postoji. Razlog zbog koga je ovaj mračni naum još uvek živ, svakako je i politika Sjedinjenih Americkih Država, koje godinama unazad pripremaju stvaranje velikoalbanskog koridora kojim bi prolazila arapska nafta i gas sa srednjeg istoka.

Velike i nepremostive smetnje ovoj bahatoj, imperijalnoj ideji, su Rusija i narastajući islamski fašizam. Rusija je pozicionirala svoju ulogu u Srbiji, posebno u jugositočnoj Srbiji u regionu Niša, kako bi sprečila američko i velikoalbansko osvajanja ovog dela Srbije i Balkana. Islamski fašizam na srednjem istoku, danas je otvoreno u ratu sa SAD i preuzeo je veliki deo naftnih izvora u Iraku.

Ipak, i pored toga, jugoistok Evrope, posebno deo kroz Srbiju, uvek je bio i biće najkraći tranzitni put izmedu zapadne Evrope i naftom i gasom bogatog područja srednje Azije. Velikoalbanski ideolozi više i ne kriju da im se žuri sa stvaranjem države "svih Albanaca".

Tako je nedavno, direktor nekakvog albanskog "Instituta za regionalne prognoze" i savetnika trojice albanskih premijera, istoričar Koco Danaj, zagovornik i promoter pokreta "Prirodna Albanija" (što je drugo ime za Veliku Albaniju), bio je toliko drzak da je uputio i cirkularno pismo premijerima balkanskih država u kojima živi albanskog stanovništvo, tražeći od njih da se odreknu dela teritorije, na ime stvaranje "prirodne", odnosno, Velike Albanije!

Osim Srbije, među one zemlje koje su izložene brutalnoj velikoalbanskoj agresiji, finansiranoj i instruiranoj direktno od strane vlade SAD, nalaze se Makedonija, Crna Gora, ali i Grčka, na čijem severu živi, što legalno, što ilegalno, oko pola miliona Albanaca. Grčka država nikada nije uspela da ih popiše, ili na neki drugi način registruje, uprkos tome što je članica Evropske unije i što su joj svi najsavremeniji administrativni mehanizmi pri ruci.

Malo je poznato, ali, agenti CIA-e i vojnih obaveštajnih službi SAD, bili su inicijatori i kreatori potisivanja takozvanog Ohridskog sporazuma, kojim je i započet proces političkog reformisanja Makedonije, kroz ustavne izmene i usvajanje niza novih zakona, koji su praktično omogućili da Albanci u Makedoniji dobiju svoju paralelnu državu.

Ohridski sporazum je bio planiran u Vašingtonu kao dokument, u mnogo čemu srodan Kumanovskom sporazumu. Razlika je jedino u tome što je Kumanovski sporazum "vojno-tehnicki" koji podrazumeva zvaničnu okupaciju dela Srbije, a Ohridski sporazum je bio način da se pravoslavni Makedonci uklone istočno od reke Vardar, bez rata.

I jedan i drugi sporazum imali su za cilj stvaranje Velike Albanije, kao svojevrsnog američkog koridora prema srednjem istoku. Američka ideja jadranskog autoputa, do Drača, preko Hrvatske i Crne Gore, takode je deo ideje kontinentalne izolacije Srbije i pokušaj blokade svih luka na Jadranu za ruske energente.

Sve ovo, poremetio je ruski i evropski projekat "Južni tok", kojim bi citav krug zemalja, od Bugarske, Srbije, Madarske, Slovenije, Austrije i Italije, bio energetski trajno zbrinut.

Crnogorski ogranak albanskih teroristickih frakcija sa Kosova, direktno lobiraju kroz crnogorski parlament za svoje interese. Tako je 2013. godine, predstavnik albanske zajednice u Crnoj Gori tražio više mesta u parlamentu za albanske partije, medu kojima ima i dve koje zagovaraju otimanje dela teritorije Crnoj Gori.

Amerika traži slabe tačke cak i u najmanjim zemljama poput Crne Gore. Američka podrška nezavisnosti Crne Gore i Kosova, imala je za isključivi cilj slabljenje Srbije. Ni to nije bilo dovoljno, pa su američke obaveštajne službe podigle na noge vode velikoalbanskog pokreta, koji sada javno izjavljuju da su SAD i Rusija dogovorili prekrajanje granica, i to tako što će se preševska dolina, Kosovo i deo Makedonije i Crne Gore, naći u okviru velike Albanije. Sa zvanične strane, to potvrduju i američke vlasti koje velikoalbansku ideju "pakuju" u dva integraciona procesa: pridruživanja čitavog regiona NATO paktu i Evropskoj uniji.

Uloga i zadatak Aleksandra Vučića, premijera Srbije, po svemu sudeći, psihički veoma nezdravog čoveka, ali za amerikance vrlo korisnog, je da sprovede u delo dodatno prekrajanje Srbije, koje treba da obezbedi specijalni status Albancima, do konačne promene Ustava Srbije, kojim bi se priznalo Kosovo.

Američki predlog koji se još uvek ne iznosi dovoljno javno, nego samo nezvanično, podrazumeva da u slovu Ustava Srbije, nova država Kosovo dobije i svoj albanski "distrikt" sa dvojnom administracijom (kosovsko-srpskom), sve do konačnog proglašenje Velike Albanije.

 

      Osakaćena Srbija

 

U godini koja predstoji, prva na udaru velikoalbanske agresije bice Makedonija, gde postoje najmanje tri velike albanske paravojne formacije, dobro naoružane i spremne da preko noći preuzmu svu vlast zapadno od reke Vardar.

Glavni grad Skoplje, vec je etnicki podeljen, na albanski i makedonski deo, još gore nego Mostar posle rata na muslimanski i hrvatski. Nedavno je na zgradu Vlade Makedonije, grupa koja pripada makedonskom ogranku oružanih formacija Velike Albanije, pucano iz ručnog bacača. Granata "RGB-6" hrvatske proizvodnje, zabila se u ovaj štićeni državni objekat. Počinioci nisu uhvaceni.

Neposredno pre toga, formirana je i albanska garda koja sebe naziva zaštitnicom „Republike Iliride", iza koje stoji izvesni Hamdi Ndrecaj, sa nadimkom Panter, koji se na društvenim mrežema javno predstavlja sa svojim saborcima iz OVK.

Ndrecaj je poreklom iz Nemačke, a trenutno živi u Uroševcu, na Kosovu, prima instrukcije od CIA-e BND i američke vojne bezbednosti. On je samo jedan od raznih "vođa" obucavanih i Zadnoj Evropi i Americi i dovedenih da u ime velikoalbanske ideje, otvaraju prostor američkoj imperiji.

Proglašenje tzv. „Republike Iliride" izvršeno je usred Skoplja, na platou ispred spomenika Skenderbegu, krajem septembra ove godine, gde je akt o osnivanju pročitao samozvani predsednik, bivši poslanik makedonskog parlamenta i lider prve albanske stranke u samostalnoj Makedoniji (PDP) – Nevzat Halili. Garda samoproglašene „Republike Iliride", pred ocima makedonskih vlasti, već mesecima patrolira svim makedonskim mestima u kojima žive Albanci.

Objavlili su i proglas u kome kažu da ce štab njihove garde imati policijsko obezbeđenje u gradovima koji pripadaju „Republici Iliridi", te da su njihovi ciljevi potpuno jasni: „Saglasno interesima Republike Iliride dejstvovaćemo sve dok naša platforma ne ude u Ženevsku konvenciju", navodi se u saopštenju i dodaje da je „Republika Ilirida realnost koju niko nema pravo da sabotira".

Nije slučajno, nego sasvim namerno, i sa instrukcijama iz Vašingtona: samoproglašeni „predsednik" nove države je rekao da je odluka o proglašenju Iliride doneta na osnovu Ustava SAD, u kome piše da svaki covek ima pravo na samoopredeljenje!

Dodao je još i to, da zahtev da Makedonija funkcioniše kao država sa dve republike i pociva na „primeru bivše federacije izmedu Srbije i Crne Gore". Halili je otišao toliko daleko da je pozvao i makedonskog premijera Makedonije, Nikolu Gruevskog, da „naredi parlamentu da zapocne postupak za federalizaciju Makedonije"!

Na jugu Srbije, takozvana Oslobodilacka Vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca ( OVPMB), nastala je još devedesetih godina, kao albanska teroristicka paravojna formacija, koja se bori za otcepljenje doline Preševa od Srbije, a za pripajanje Kosovu odnosno, budućoj velikoj Albaniji.

Njeni pripadnici su se prvi put pojavili u javnosti januara 2000. godine, na sahrani brace Šaćiri, koji su, u uniformama OVK, napali srpsku policiju i pobijeni u unakrsnoj vatri u selu Dobrosin. OVPMB je u svom borbenom poretku imala 1.000-2.000 dobro naoružanih boraca.

I mada država Srbija (kao i njena prethodnica SRJ) zvanicno tretira OVPMB kao terorističku organizaciju, većina njenih pripadnika živi i radi u Preševu, Bujanovcu, Medveđi (neki od njih i na Kosovu i u Makedoniji).

Veliki broj lokalnih komandanata i boraca OVPMB koji se prethodno borio u redovima OVK, danas živi mirno u Srbiji. Bilo je sluđajeva da neki od njih dobiju i kredit od države Srbije za pokretanje ličnog biznisa, ali to u beogradskim medijima, pod budnom kontrolom režima, nikada nije ozbiljno istraženo.

Oslobodilađka Vojska za Preševo, Medveđu i Bujanovac, postojala je od 26. januara 2000. godine do juna 2001. godine. Navodni cilj OVPMB je bio da se navedene opštine otcepe od Srbije, i pridruže Kosovu i Metohiji, kako bi se u slucaju nezavisnosti Kosova nova država proširila na delove gde još ima Albanaca.

U pocetku OVPMB nije otvoreno zalazila u sukobe sa nekadašnjom Vojskom Jugoslavije, ali, njeno prvo veće angažovanje desilo se tokom bitke kod Bujanovca, u leto i jesen 2000. godine.

Aktivnost OVPMB je bila usko povezana sa borbom tzv. Oslobodilačke nacionalne armije u Makedoniji tako da su i najveća ratna dejstva na jugu Srbije izvršena upravo početkom rata u Makedoniji februara i marta 2001. godine.

Tako stvorena veza, izmedu albanskih paravojski na jugu Srbije i u Makedoniji, nije prekinuta ni do današnjeg dana. Srpske bezbednosne strukture su pratile i "konstatovale" tu cinjenicu, ali, zbog zvanične politike koja je, slobodno govoreći, kapitulantska, kriminalna i izdajnička, nikakvih akcija u cilju sprečavanja protoka informacija, oružja i novca nije bilo.

Od kako je posle završetka rata 1999. godine, pod američkim vojnim pritiskom stvorena takozvana "kopnena zona bezbednosti", zapravo, sigurnosna zona dužine oko pet kilometara, izmedu Kosova i Metohije i centralne Srbije, bivši teroristicke organizacije OVK su formirali baze u razoružanoj zoni i srpska policija je morala da prestane patrolirati oblast pod pretnjom smrti.

Napadi su sprovodeni i protiv onih albanskih političara koji su se suprotstavljali OVK. Potpredsednik ogranka Socijalističke partije Srbije u Bujanovcu, Albanac Zemail Mustafi je ubijen od strane OVPMB. Bilo je i masovnih ubistava civila, a jedan od najkrvavijih napada je bila eksplozija bombe u autobusu u selu Livadice kod Podujeva, gde je poginulo dvanaestoro Srba. OVPMB je imala i svoj logor za zarobljenike na teritoriji Kosova, u selu Donja Breznica.

Zanimljivo je da je komandant OVPMB, izvesni Šefket Musliju, inace, auto-mehaničar iz sela Končulj, još 17. januara 2001. godine potpisao saopštenje u kojem je tvrdio da je takozvano istočno Kosovo (jug Srbije) konačno slobodno, ali da je i dalje neophodna pomoc i podrška patriota iz dijaspore i braće sa Kosova.

Skoro istu rečenicu je ponovio 11. novembra 2014. godine, albanski premijer Edi Rama, na kraju svog jednosatnog govora u sali Skupštine Opštine Preševo, samo što je još dodao i da će pomoci Evropska unija u svemu tome.

Vladi Aleksandra Vucića, koja je faktički priznala albansko Kosovo, sada ne sme ni na teritoriji osakaćene Srbije da deluju. U Velikom Trnovcu ne smeju da naplate ni struju, a ne smeju ni da je iskljuce. Pretnje oružanom pobunom su svakodnevne, samo to javnost u Srbiji ne može da zna, jer živi u medijskom mraku.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POSLOVANJE MARKA BLAGOJEVIĆA: TEMELJI NA KOJIMA SE NIŠTA NE RADI, I DA LI JE SAV NOVAC NAMENJEN OBRENOVCU TAMO I ZAVRŠIO!!??

23. октобра 2014. Коментари су искључени

 

Mada je prošlo više od pet meseci od kako su stravične poplave skoro prebrisale Obrenovac sa mape, preživeli građani koji su ostali bez kuća, imovine i bez nade u budućnost, još uvek nisu dobili od države novčana sredstva koja su im stigla na račun takozvane vladine Kancelarije za obnovu i pomoć poplavljenim područjima. U međuvremenu, Vučićev režim napravio je čitav sistem za pljačku i pranje pristiglih para. Kako to u stvarnosti izgleda među ojađenim građanima Obrenovca???

 

                  Vuk Stanić

 

Velikom novcu, namenjenom žrtvama ovogodišnjih poplava, više niko ne može da uđe u trag. Sigurno je samo to da se on troši nenamenski. Sve češće, umesto na račune oštećenih, ta sredstva se prelivaju u džepove onih koji novcem upravljaju. Srpskim jezikom rečeno, ovlašćeni državni funkcioneri kradu pare namenjene žrtvama poplava!

Direktor Kancelarije za obnovu i pomoć (Kancelarija) poplavljenim područjima, Marko Blagojević, odbio je da omogući na uvid javnosti, kopije dokumenata o prometu na računima na kojima se prikuplja novac za poplavljena područja. Zašto kancelarija ne da građanima uvid u promet računa, ako se novac ne krade?

Na sajtu Kancelarije za obnovu i pomoć poplavljenim područjima, navedene su hiljade imena kojima je pomoć isplaćena, a istraživački tim Redakcije, našao je više desetina građana koji su dobili rešenja, mada im novac mesecima nije isplaćen.

Tačan iznos uplaćenog novca se ne zna, javnost nema uvid ni u to da li se sa računa rade i druge nenamenske isplate. Sve to omogućava da se novac namenjen žrtvama poplava ne primećeno krade! I

nisu to jedine indicije da sa Kancelarijom nije sve u redu. Naime, reporteri su obišli Obrenovac i lokacije na kojima su se predsednik Vlade i ministri slikali pored temelja kuća, čija je gradnja započeta pre više meseci. Predsednika Vlade i ministre nismo sreli, ali smo videli da od njihovog slikanja do današnjeg dana, nije ništa urađeno.

Jednom od naših reportera prišla je i besna žena, verovatno aktivista neke od vladajućih stranaka i preteći saopštila da novinari tu nemaju šta da traže.

-Kad meni trebaju novinari ja zovem novinare, vi ovde nemate šta da tražite, rekla je.

Temelji kuća na kojima se ništa ne radi, dokaz su da od Vučićevog obećanja da će "svi dobiti krov nad glavom do oktobra" nema ništa. Jedino što sada preostaje je da se na teren pošalju besni aktivisti i da rasteruju nepodobne novinare.

Na pitanje upućeno Ministarstvu finansija, da dostave spisak svih donacija za poplavljena područja, na kome bi se videlo koliki su prihodi od sms poruka, (posebno od pravnih, a posebno od fizičkih lica), dobijen je odgovor, da "niko u ovoj državi nema takav podatak"!

Rečeno je da oni raspolažu jedino sa cifrom ukupno uplaćenih donacija, a da sa traženim podatkom niko u državi ne raspolaže, osim Kancelarije. Primera radi, Uprava za trezor raspolaže jedino podatkom o tome koliko je bilo deviznih uplata!?

Za razliku od Kancelarije koju vodi Marko Blagojević, oni su, dostavili sve podatke, na preko 250 strana. Uredno su naveli svaku uplatu. Datum svake uplate, uplatioca, iznos stranu valutu u kojoj je plaćeno.

Uz pomoć tog spiska moguće je pratiti koliko je novca iz koje zemlje donirano, dok listing o tome ko je u zemlji kako i na šta taj novac trošio nije moguće dobiti.

-Pogledajte ovde: Uprava za trezor je dala nalog da se uplati ovih sedam miliona evra, i to je i uplaćeno. Kasnije se to knjiži kao pomoć javnom sektoru na računima Ministarstva finansija, oni ga proslede Kancelariji, on postaje deo ukupne mase na računu Kancelarije i nemoguće je ući u trag kako se troši, objašnjava sagovornik Redakcije koji je proteklih meseci uspeo da obezbedi deo dokumentacije o protoku novca od pomoći za poplavljena područja.

Pretražujući po datumima kada je koja uplata legla na račune za donacije iz inostranstva, deluje da se novac prvo mesecima prikupljao na računima, gde je mesecima služio za poboljšanje likvidnosti države i bankarskog sektora, umesto da se prosleđuje ljudima iz poplavljenih područja.

Mehanizam "skidanja kajmaka" je vrlo prost: ukoliko nekoj banci obećate da ćete kod nje na računima držati sedam miliona evra nekoliko meseci, možete od banke da očekujete ozbiljnu proviziju.

Lepo ćete zaraditi, a niko neće moći da kaže da ste potrošili deo novca doniranog za poplave. Na žalost, oni koji taj novac čekaju, dočekaće zimu kao podstanari, u šatorima i u nezavršenim kućama, zbog nečije provizije.

Odavno je zaboravljen i u praksi suspendovan predlog Vlade Srbije, da se svima koji su ugroženi, odmah uplati deo novca, a da se kasnije to odbije od ukupne cifre koja je dodeljena rešenjem.

Od tog predloga se brzo odustalo, i počelo se sa gomilanjem novca i odlaganjem isplata. Trezor i Ministarstvo finansija skupljaju novac i prosleđuju ga Kancelariji. Istovremeno, Kancelarija ne odgovara na tražene podatke (kolika je visina zahteva po rešenjima). Na taj način, svi putevi novca od donacija vode do Marka Blagojevića, čije poslovanje niko u ovoj državi ne sme da stavi pod lupu. On drži novac i vrši opstrukciju isplata ugroženim građanima. Umesto toga, uredno "servisira" nezajažljive potrebe Vučićevog režima.

Sa druge strane, sebi daje za pravo i na agresivne izjave poput one: "…Ne dam pare! Ja ne dam!", koju je dao nakon što su ga novinari pitali zašto se kasni sa isplatama. U poplavama maja meseca ove godine, život je u Obrenovcu zvanično izgubilo 27 ljudi, ali građani nikada neće poverovati u ovu "istinu". Nezvanično, ta brojka je mnogo veća. Podsećanja radi, Obrenovac je toliko brzo potopljen, sa tolikom količinom vode, da se broj 27 koji se odnosi na a celu Srbiju čini nerealno malim.

Zvanična verzija i statistički deluje nemoguće, pogotovo ako se u obzir uzme da nije oglašavana uzbuna, odnosno nisu uključivane sirene, kada je voda dolazila. Sve se dešavalo noću dok narod spava, a uzbunjivanje naroda svelo na kajron koji je išao na TV ekranima.

Od tog događaja, mesecima po lokalnim medijima traje razračunavanje ovdašnjih političara. Direktor RB "Kolubara", Milorad Grčić napada gradonačelnika Miroslava Čučkovića, a ovaj mu uzvraća. Dozvoljeno je i da se izveštava o uspesima lokalne vlasti, ali ako krenete da se bavite pitanjem zašto je Obrenovac potopljen, koliko je ljudi nastradalo i kako se krade novac od donacija naići ćete na probleme. Zid ćutanja, a verovatno i gubitak posla, u poverenju nam je objasnila koleginica iz jednog lokalnog medija.

Što se tiče utvrđivanja krivične odgovornosti, naprednjaci su prvobitno sve svaljivali na predsednika opštine, Miroslava Čučkovića, koj je iz URS-a. Istraga je i počela od Čučkovića, ali je činjenica da je Obrenovac opština koja pripada gradu Beogradu, značila da on ne može biti prvi i jedini odgovorni.

Glavni krivci za smrt ljudi po komandnoj odgovornosti zbog propusta po hijerarhiji bi morali da budu bivši gradonačelnik Dragan Đilas ili aktuelni Siniša Mali. Dalja istraga je pokazala da je brana minirana u Koceljevi van Obrenovca, gde prestaje svaka Čučkovićeva nadležnost. Od javnosti se krije ko je branu i po čijem naređenju minirao! Na teret je Čučkoviću kasnije stavljeno, da nije oglasio sirene.

Na kraju je Čučković pozvan da sa naprednjacima zajedno formira vlast u Obrenovcu, a sa traganjem za generalnim krivcem se prestalo. Tako je on "amnestiran", kako se u lancu odgovornosti ne bi našle krupnije ribe od njega.

Prema podacima koji su Redakciji bili dostupni, razlozi što je Obrenovac potopljen od strane Kolubare su ispust velike količine vode na brani Rovni iznad Valjeva, i miniranje nasipa u Koceljevi. Ove dve činjenice ne mogu biti krivica lokalne vlasti. Ne uzbunjivanje jeste lokalni propust, ali se odgovornost deli opet sa gradskim vlastima. Ipak, potapanje Obrenovca iz reke Tamnave, je definitivno lokalni propust.

Ne zna se tačno da li je Tamnava, greškom ljudi iz aktuelne ili neke druge vlasti na lokalu, bukvalno zatrpana, dok je protok vode regulisan betonskim cevima. Cevi su toliko malog kapaciteta da je i pre nekoliko dana Tamnava izgledala kao pregrađena.

Na dan poplava, deo ljudi iz Opštine, ne zna se po čijem nalogu, pokušao je da dodatno podigne nasip na Tamnavi iznad pijace, kod parkirališta za kamione, koje se koristi i kao kvantaš.

Voda je nadolazila i nije mogla da prođe kroz usku propusnu cev. Kamionima je doterana zemlja bez džakova i tokom nespretnog pokušaja postavljanja nasipa, zemlja se survala u korito i u potpunosti začepila protok Tamanve.

Rečica je potom podivljala i krenula da plavi deo Obrenovca oko pijace, Jugopetrolove pumpe i firme Bora Kečić. Taj deo poplava nije imao veze sa miniranjem brane u Koceljevi i krivac za taj incident se nalazi u Obrenovcu.

 

©Geto Srbija

materijal: LIst protiv mafije

 

LIK I DELO MINISTARKE KOJA ĆE SPROVESTI NAROD SRBIJE KROZ „EVROPSKE INTEGRACIJE“…

 

Naprednjačka ministarka bez portfelja, Jadranka Joksimović, nekada grlata i samouverena radikalka koja je znala da svom bivšem generalnom sekretaru podvikne, zapreti i lupi šakom po stolu, danas je njegova ponizna pudlica koja paradira i citira vođine bolesne fraze. Žeđ za vlašću bila je i u njenom slučaju jača od karaktera. O poreklu njenog vlastohleplja piše ugledni novinar Predrag Popović, nekadašnji bliski saradnik Aleksandra Vučića, bivši glavni urednik dnevnih listova "Pravda" i "Nacional", urednik dnevnog "Telegrafa", autor nekoliko publicističkih knjiga i najbolji poznavalac "presvučenih" radikala.

 

            Predrag Popović

 

Izgled vara. Na prvi pogled, Jadranka Joksimović stvara utisak da je primitivna, agresivna i preterano nervozna. A nije. Bez obzira na izgled ocvale sumo-rvačice, dizajn koji je još Desanka Maksimović odbacila kao demode i naci-stil odnosa prema sagovornicima, Jadranka je mlada, pametna, uspešna, uporna, vredna, privlačna, iskrena i nežna osoba. Bar ona i ja tako mislimo o njoj. Evo zašto.

Lepa je. To se ne vidi, ali zaista jeste. Bezizražajno lice uspešno prikriva šarm i strast koju Jadranka poseduje. No, njena nesputana lepota ne trpi kontrolu, lako i eksplozivno bljesne. Dovoljno je da joj kažete nešto što joj se ne sviđa ili, još gore, što šteti njenim interesima – odmah se transformiše.

U vodnjikavim očima, istaknutim kričavom, prejakom šminkom, odmah sevnu munje. U trenu joj se ispeglaju silne bore, te uspomene na sve patnje koje je pretrpela i koje je nanela svima oko sebe.

Otromboljeni obrazi zategnu se u grču koji zloslutno prati škripa tri broja većih zuba. Šteta što muškarci u njenoj gorljivosti prepoznaju samo razloge za strah, pa ne vide njenu iskonsku lepotu predatora.

Snažna je. Montenegrinska genetika oblikovala je njeno kabasto telo, prilagođeno duhu i energiji kojom raspolaže. Iako je stilizovana kao kamila kojoj su grbe postavljene s prednje strane, ona ne pati od kompleksa. Takvi gabariti nekoj drugoj devojci predstavljali bi problem, Jadranka se njima ponosi. I koristi ih na najkonkretniji način. Za zastrašivanje.

U predsedničkoj izbornoj kampanji 2008. godine u zemunskom Magistratu pravio sam intervju s radikalskim kandidatom, četničkim vojvodom Tomislavom Nikolićem. Po obavljenom poslu, svratio sam do kabineta Aleksandra Vučića. Vrata su bila širom otvorena. Na sred prostorije pretrpane knjigama, novinama, reklamnim materijalom i specijalno krojenim plavim šuškavcima sa ušivenim sloganom „Svim srcem", stajali su Vučić i Joksimovićka, grudi o grudi.

Zajapurena, urlala je iz sveg glasa. Ne mogu da citiram šta je sve izgovarala, urednik bi me cenzurisao. Vučić je ćutao pognute glave, bez volje da se suprotstavi. Znam nju, znam njega: siguran sam da je njen muški bes bio opravdan.

Ipak, iznenadilo me odsustvo njegovog pokušaja da bar malo stiša tu prezentaciju sile. Ali, dobro, možda mu se to svidelo, nije moje da sudim. Pola sata kasnije, kad me nazvao da pita zašto nisam svratio da se pozdravim i da u redakciju ponesem plave jakne, kako bi i novinari „Pravde" bili uniformisani, priznao sam da sam se uplašio Jadranke.

"Vučiću, da li te ona tuče?", pitao sam.

"Video si kakva je kad poludi… Šta da radim? "

"Ćuti i trpi. A ako počne da te bije, uradi isto što bih i ja."

"Šta?"

"Zaplači."

Nekoliko dana kasnije, prilikom jedne od Jadrankinih poseta „Pravdi", nisam izdržao da i njoj ne postavim isto pitanje o incidentu koji sam video.

"Tučeš li ga?"

"Ne, ali mogla bih", odgovorila je i dokazala da pored lepote i seksepila ima i bujan osećaj za humor. "Sto puta sam dobila želju da ga udarim nogom u dupe, ali neću da Nebojši Stefanoviću razbijem naočare."

Iskrena je. Kumovi, prijatelji, saradnici, naprosto svi kojima je okružen mrze Vučića. Kako i ne bi, s obzirom na njegove histerične ispade i hladnokrvne spletke kojima im zagorčava život. U njegovom prisustvu, trpeće sve uvrede i šikaniranja.

Iza leđa, ogovaraće ga na sva usta. Svi će ga detaljno opisivati kao pokvarenog, podlog manipulanta koji nikome ne želi dobro i ne podnosi uspeh ni svojih najbližih. Međutim, samo su Jadranka Joksimović i neka nebitna Ljilja Đurđevac uzimale slobodu da preda mnom iznose tračeve iz Vučićeve porodice.

Bio je lep, topao dan. Redakcijski žamor nadjačao je lepršavi topot Jadrankinih štikli. Priznajem, grešna mi duša, da me uvek obraduje susret s takvim dekolteom. Nenajavljena i nezainteresovana što sam u gužvi, marševskim korakom je ušla, sela za sto i s najširim osmehom me pitala:

"Šta ovde radi Vučićeva pastorka?"

"Ko? "

"Pa, mala N…" (cenzurisao Milovan Brkić), rekla je Jadranka i u podužem monologu prepričala sinopsis pikantne španske serije.

Detalj na detalj, ređale su se informacije o mladoj novinarki i njenoj maloletničkoj trudnoći, o odbeglom tati (inače sinu jedne poznate koleginice), skrivanju istine od budućeg muža, uspešnog političara, pa njegovo šokantno otkriće pravog identiteta svastike koja to nije i, naravno, ogorčenje i osvetnički revolt koji je usledio…

"Slušaj, ne interesuju me ti tračevi", prekinuo sam Jadranku.

Ni tada, dok sam korektno sarađivao s Vučićem, kao ni danas, kad se suprotstavljam tiraniji koju sprovodi, nisam hteo da se bavim njegovim intimnim dramama. Baš me briga kakav mu je brak, prvi ili drugi, koliko dece ima, on ili njegove žene, da li je hetero, u šta neko sumnja…To su njegovi problemi, ne tiču me se.

U ono vreme, dok sam uređivao „Pravdu", moj problem je bilo to što je Vučić nesposoban da organizuje posao, što kreira haos u svojoj firmi, zakida novinarima plate i uništava svaku šansu za uspeh. U međuvremenu, Vučić je našao nove kumove, drugare i saveznike, ali nije se promenio. Katastrofu koju je nekada projektovao za „Pravdu", sada širi po celoj Srbiji.

Jadranka nije razumela moje razloge za izostanak želje da slušam njenu verziju sage o Vučićima. Smatrala je da ga neosnovano branim od istine. U konkretnom slučaju, delimično je bila u pravu. Ta vrsta istine bila mi je potpuno sporedna. Ipak, i na tom degutantnom primeru Jadranka je dokazala da je iskrena osoba.

Čak je i istinoljubiva. U mom prisustvu nikada nije lagala da je Vučić pošten, častan i dobar. Naprotiv. Imala je i konkretne motive da iznosi istinu o njemu, zamerio joj se.

Isprovocirana nekom mojom, očigledno neuspešnom šalom na račun Vučićeve filantropije (fuj), sva pomamljena, Jadranka mi je otkrila kroz kakvu muku je prošla kad je zatražila pomoć za svog brata. Zbog nekog razbojništva ili sličnog kriminalnog dela, njen brat je osuđen na dve godine robije. Kad je dobio poziv za odsluženje kazne sestra se za pomoć obratila Vučiću.

"To nije problem, rešićemo sve na najbolji način. On neka ne ide na robiju, neka se sakrije negde dok ne smislimo nešto", posavetovao ju je Vučić i odmah, pred njom, teatralno nazvao Dušana Petrovića, tadašnjeg ministra pravde.

Navodno, Petrović je obećao da će videti šta može da se uradi kako bi se pravosnažna presuda poništila. Vreme je prolazilo, a Jadranka je uzalud urgirala kod Vučića da pritisne ministra iz DS-a.

Na kraju, nesrećni brat je uhapšen i odveden u zatvor, gde je, kao begunac, imao najstroži tretman, bez prava na slobodni vikend i slične pogodnosti.

"Vučić me prevario. Da mi je odmah rekao kako ne može da reši problem, ne bih se ljutila. Sigurna sam da nikada više nije ni nazvao Petrovića. Samo me zavlačio dok nije bilo gotovo, to mu neću oprostiti", lagala je Jadranka.

Oprostila mu je čim joj je to bilo u interesu.

S lakoćom se pretvorila u Vučićevog klona, dokazujući sposobnost da uživa u svim političkim pozama. Dok je bila radikalka, kao zamenik glavnog urednika „Velike Srbije", uverljivo je zastupala ideologiju srpskog nacionalizma, divila se herojstvu i inteligenciji Vojislava Šešelja, branila Radovana Karadžića i ratovala protiv domaćih izdajnika i stranih plaćenika, potvrđujući ispravnost teze da je patriotizam poslednje utočište nitkova.

Kad je ta drenovina isceđena, ekspresno je krenula Vučićevim evroatlantskim tragom. Osim istog broja cipela, s Vučićem deli i istu vrstu morala.

Za vlast, moć i pare može sve – da brani Kosovo prvo od Albanaca i NATO-a, onda od Srba; da zagovara pripadnost Evroazijskoj, pa zatim Evropskoj uniji; da navija za Partizan i, naravno, za Zvezdu; da guta plamen i sve ostalo…Prilagodljivost i savitljivost se isplatila. Prošlost je zaboravljena usled dragosti koje je donela sadašnjost: prvo poslanički, a sad i ministarski mandat.

Svojim uspehom Jadranka Joksimović je dokazala da je genije, takvu karijeru ne bi mogla da napravi normalna žena.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: