Архива

Posts Tagged ‘mip’

SRPSKA DIPLOMATIJA JE BRUKA ZA DRŽAVU

9. децембра 2012. 3 коментара

U najtežem trenutku u poslednjih pola veka, Srbija je praktično ostala bez ozbiljne diplomatije.

Spoljna politika Srbije svela se na unutrašnjost ministrovog kabineta.

MIP

 

 

Mogućnosti Srpske diplomatije su prokockane, njen kadar je uništen, a nekadašnji prijatelji u svetu više nisu prijatelji, ili to ne mogu biti.

U takvim okolnostima, mudar i preduzetan ministar spoljnih poslova, zajedno sa svojom vladom, potražio bi pomoć od svetske velesile kakva je Rusija, i zamolio je da privremeno zastupa interese Srbije u svetu, sve dok je to potrebno.

Dok ne osnaži ekonomski i politički i dok ne sredi kadrovski haos i bezumlje koji danas vladaju ovom delikatnom službom.

Svaka druga mogućnost je dalja agonija i pad u nove avanture.

Učinak dosadašnjih ministara spoljnih poslova, od Draškovića i Jeremića do Mrkića, zbir je gubitništva i srama.

Tome mora doći kraj.

 

Piše: insajder D-3

 

Kada je Knjaz Miloš ispraćao svoje diplomate u Carigrad, sasvim ozbiljno im je saopštio da, “Turci traže pare ili dupe da bi vas prihvatili, a mi, kao što znate, para nemamo!“.

Posle promene vlasti 2000. godine, Ministarstvo spoljnih poslova bilo je okupirano od raznih smutljivaca, otporaša, mlađarije i jurišnika iz DOS-a, od kojih većina nije imala nikakvo obrazovanje, niti diplomatsko iskustvo, ni obučenost.

Oni bi dali i dupe i državu, samo da dobiju pare.

Novopečeni konzuli, ambasadori i savetnici koji su predstavljali ondašnju SR Jugoslaviju u svetu, opisivali su tadašnju državnu zajednicu kao zločinačku tvorevinu, izvinjavajući se  domaćinima za “zločine Miloševićevog režima“.

Sunovrat je tek došao postavljanjem Vuka Draškovića za ministra spoljnih poslova.

Korups iz Bjelog Polja zauzeo je sva važna mesta u diplomatiji, a bašibozluk iz SPO-a preseljen je u diplomatku službu.

Danica je pravila spisak, a Vuk je to sve potpisivao.

Tako su ginekolozi, psihijatri, akušeri, pisci i živopisci predstavljali Srbiju u državama koje su učestvovale u bombardovanju Srbije.

Trajala je mrtva trka za ambasadorska mesta između uglednih beogradskih alkoholičara opšte prakse poput Svetislava Basare, Vladete Jankovića, Dragana Maršićanina...

Dno je počelo da se pojavljuje u svim diplomatsko konzularnim predstavništvima.

Odmah posle Vuka Draškovića, na mesto šefa srpske diplomatije zaseo je mlađani Vuk Jeremić, čovek koji nikada ništa sa diplomatijom nije imao u svom kratkom veku.

Počele su i njegove „reforme“, pa je u diplomatsko-konzularna predstavništva počeo da ulazi i kusi i repati, uglavnom polusvet iz Demokratske stranke, željan novca, provoda i putovanja.

Odlazili su na visoke ambasadorske funkcije lovci u mutnom i njihove ljubavnice, a brojne konkubine visokih funkcionera tadašnje vladajuće partije našle su se u ambasadama Srbije širom sveta.

Čak je i sam Boris Tadić dao lični doprinos ovom „kadrovanje“ (kao u poznatom slučaju ambasadorke u Rimu, Ane Urošević, danas Hrustanović ).

Vreme i iskustvo pokazali su da ni od novog ministra spoljnih poslova Ivana Mrkića, karijernog diplomate, nije moglo ništa bolje da se očekuje.

Za četiri meseca nije uspeo da opozove nijednog od takozvanih ekonomskih diplomata koje je postavio Boris Tadić (jer od njih je bilo više troška, nego koristi), niti je uspeo da iseli duh Vuka Jeremića iz ministarstva.

Njegove posete Kipru i Albaniji na početku mandata najbolje govore o kakvoj je diplomatiji reč, i na koje dno je ta služba pala.

Krenuo je Mrkić i u pravcu Izraela, ali je poseta završena minijaturnim poklonjenjem žrtvama u Jad Vašemu, u pratnji izraelskog ministra Libermana.

Skoro da je u pitanju turistička poseta, samo što je bio u najkraćem, kurtoaznom  obilasku sa visokim domaćinom.

Da je i ovaj ministar beznadežan slučaj, pokazuje i njegova poseta Češkoj (gde je od starih prijatelja ostao samo Vaclav Klaus), tokom koje je molio da makar oni, Česi, nešto učine kako bi Srbija dobila bilo kakav signal iz Brisela o daljem pridruživanju Evropskoj uniji.

Poslednji događaji u vezi sa slepim sprovođenjem američke politike u Haškom tribunalu, trebali su da budu razlog Mrkiću da demonstrativno povuče ambasadora iz Vašingtona na određen rok, kao čin kojim bi

pokazao šta misli o politici Amerike koja vojno i administrativno sprovodi okupaciju na delu srpske državne teritorije.

Ako bi takav gest izgledao naivno, svakako ne bi izgledao podanički i kukavički.

Srbija više nema šta da kalkuliše.

Ona je već počela da plaća cenu za okretanje ruskim energentima, mada nije jedina evropska zemlja koja će od njih imati koristi.

Ali, ta cena će biti znatno manja od profita i od perspektive koja joj se pruža.

Šta onda sprečava ministra Mrkića da potraži savet od Lavrova u Moskvi oko zaustavljanja evroatlanskih ponižavanja Srbije?

Skandalozna je srpska diplomatija, pod  zloduhom Vuka Jeremića.

Da podsetimo: na njegov predlog, i uz blagoslov Borisa Tadića, angažovan je izvesni Dragan Obradović, iste zrelosti kao i Vuk Jeremić, koji je sročio zahtev Međunarodnom sudu prave u Hagu za savetodavim mišljenjem suda o legitimnosti odluke privremenih institucija na Kosovu i Metohiji o otcepljenju od Srbije.

Umesto da sudu podnesu legalnu tužbu, kojom bi se tražilo da on proglasi odluku o otcepljenju nelegalnom, suprotno međunarodnom pravu, banda Vuka Jeremića i  njegovog zaštitnika Borisa Tadića, tražila je samo savetodavno, dakle, neobavezujuće mišljenje!

I dobili smo što smo tražili.

Maloumni ministar Jeremić krenuo je u novo sprdanje, zahtevao je da se o savetodavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde u Hagu glasa u Ujedinjenim nacijama!

Tumarajući po belom svetu i uglavnom banana državama, u kojima ga ni ministri nisu primali, proputovao je svim kontinentima, trošeći ogromne pare.

Da bi lakše obmanuo javnost u Srbiji, i stvorio predstavu kako radi istorijsku stvar, bivši ministar Jeremić se štitio kapom podrške Rusije i njene diplomatije, koja je, bez uslovljavanja, podržavala interese Srbije.

Ali..

Srbija je podržala sankcije EU protiv Irana, mada je Rusija bila njihov žestok protivnik.

Srbija je u Generalnoj skupštini UN 8. avgusta glasala za rezoluciju koja je osudila režim sirijskog predsednika Asada, mada su Rusija i Kina glasale protiv te rezolucije.

Srbija je na zasedanju OEBS osudila Rusiju zbog Pusi Rajot!

Na prošlonedeljnom zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija Srbija je glasala za prijem Palestine u članstvo države nečlanice Ujedinjenih nacija, mada za tu odluku nisu glasale zemlje iz okruženja.

Srbija je glasala suprotno od svojih nacionalnih interesa, jer Izrael, koji se protivio prijemu Palestine, nije priznao Kosovo kao nezavisnu državu!

Ludorijama Vuka Jeremića nema kraja.

Građani još pamte scenu kada srpski premijer Ivica Dačić čestitao Jeremiću odlazak u Njujork,  na jednogodišnje predsedavanjem Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija, kada premijer kaže da žali što jeremić od ranije nije u njegovoj partiji!

Srpskom diplomatijom i dalje rukovodi Vuk Jeremić iz Njujorka, a preko njega i Boris Tadić.

Ova mala grupa pedera, veleizdajnika nacionalnih interesa, busajući se zaštitom SAD-a, pokrala je i osramotila Srbiju.

Samo krv može oprati njihova zlodela.

 

Ministar i njegov momak

 

Novi ministar Ivan Mrkić je, takođe, pripadnik gey lobija.

Njegov ljubavnik je, niko drugi, do šef kabineta, ambasador Petar Vico!

Komunistički rukovodioci su znali da svoje ljubavnice dovedu za sekretarice, a gospodin Mrkić je visokopozicioniranog službenika ministarstva, ambasadora Petra Vicu postavio za svog šefa kabineta .

Gospodin Vico je Hrvat po nacionalosti, i bio je ambasador Srbije u Hrvatskoj!

Naravno, ne aludiramo na nacionalnu netrpeljivost, jer Srbi iz Nemačke na sav glas hvale ambasadora Srbije Ivu Viskovića, kao čoveka koji je, u svako vreme, u službi naših državljana, dolazi na njihove sportske igre, na priredbe…

Viskovićev brat živi u Zagrebu, ali Ivo na najbolji mogući način zastupa državu u kojoj živi.

 

© Geto Srbija

List protiv mafije

Creative Commons лиценца

TAJNI BUDŽETI MINISTARSTVA SPOLJNIH POSLOVA !

 

Po svemu sudeći, milioni koje je srpska diplomatija na čelu sa ministrom Vukom Jeremićem trošila

i još uvek troši na potrebna i nepotrebna putovanja širom sveta,

nisu nikada sabrani kako treba.

 

 Jeremic

 

 Nedavno su službenici Državne revizorske inspekcije došli u zgradu Ministarstva spoljnih poslova, ali je neko, uprkos svemu, već znao ko dolazi, pa su kompromitujući pisani tragovi o enormnim troškovima Jeremićeve gubitničkediplomatije na brzinu sklonjeni. 

Tako je državni revizor mogao samo da ima uvid u oneračune koji su „za đake i vojnike“. Na ovaj „matine“ revizorska inspekcija je došla nepripremljena.

Da je znala svoj posao da radi kako treba, mnogi bi već bili na manje prijatnim mestima nego što je to zgrada MIP-a.

 

INSAJDER IZ MIP-a:

Mada o tome niko ni reč nije progovorio u srpskim medijima, jer je sve bilo obavljeno vrlo diskretno, Državna revizorska inspekcija (DRI) je 1. marta ove godine iznenada došla u Ministarstvo spoljnih poslova Srbije.

„Iznenada“ je pomalo komično reći, jer u sređenim državama, dolazak službenika te institucije ne podrazumeva najavu. Mada samu instituciju Revizora u Srbiji i dalje niko ne smatra nekom „opasnom“ kaznenom ekspedicijom, događaj je izazvao neviđenu pometnju.

Inspekcija je uzela celokupnu dokumentaciju koja se odnosi na kupovinu avio karata za putovanja i plaćanja hotelskih računa za službena putovanja.Evidentno je da je Državna revizorska inspekcija (DRI) došla na dojavu službenikaMinistrastva spoljnih poslova Srbije (MSP) .

jer se o dolasku Državne revizorske komisije duže vreme govori među zaposlenima, koji su samo pretpostavljali kako je obesno rukovodstvo MSP-a rasipalo novac na najbolje hotele, večerinke, reprezentacije…

 

Većinu avio-karata su kupovali preko firme Aeroklub (Privredno društvo Aeroklub društvo sa ograničenom odgovornošću Beograd, Bulevar Mihajla Pupina 87, broj zaposlenih 8), čiji je vlasnik otac Aleksandre Radosavljević, savetnice u kabinetu resornog ministra Vuka Jeremića!

Karte su plaćane po višestruko većoj ceni (dva do četiri puta veće od realne cene)!

Međutim, običnim „smrtnicima“ prilikom službenih putovanja karte se kupuju preko finansijske službe Ministarstva spoljnih poslova Srbije (MSP) i to isključivo kod JAT-a.

Tako je Aleksandra Radosavljević podizala novčana sredstva bez predavanja i podnošenja potrebne dokumentacije (iskorišćenih avio-karata, hotelskih računa…), što je, iznutra, iz“porodične perspektive gledano“, sasvim u redu, ali nije po zakonu!

 

Naime, Radosavljevićka je uzimala najskuplje hotele mimo pravilnika predviđenog uMinistarstvu spoljnih poslova.

Na primer, u istom danu je za putovanje u Južnoafričku Republiku podizala dupla sredstva iako nije imala potrebnu finansijsku dokumentaciju (dokaz više da zvanična budžetska potrošnja u diplomatskoj službi nije i jedina!).

To je,istovremeno, i očigledan primer finansijske malverzacije za koju neko treba da odgovara.

Tako je, na primer, za noćenja na jednom putu, apartman ministra Vuka Jeremića plaćan po 2.000 dolara za noć! Bilo je primera da mu avionska karta „sa kraja na kraj sveta“ košta i do 12.000 dolara.

Istovremeno, za njegovu pratnju sobe su plaćane po 500 dolara.

Mnogi će reći da je Vuk Jeremić ministar (sporno je to što ministru izgleda ne pada na pamet da troškove putovanja učini ekonomičnijim,

da se povinuje proklamovanoj štednji koju je zvanično proglasio njegov predsednik Vlade) i da mu to sledi po funkciji,

ali šta će pratnji tako skupe sobe, makar to bilo i u skupoj Adis Abebi.

 

Inače, kad je Jeremić posećivao susedne zemlje, niko ga nije ometao da svojim primerom pokaže da dolazi iz jedne siromašne zemlje i da, za promenu, leti i komercijalnim letovima.

Ali, on je do današnjeg dana pokazivao nešto drugo: da dolazi sa „pozicija sile“!

Na primer, umesto oko 3.000 evra, jedan takav let ministra bi koštao srpske poreske obveznike Srbije oko 300 evra.

Zanimljivo je da jedan put ministra Vuka Jeremića u SAD košta nešto više do 3.000 evra,

pa je tako lako doći do zaključka da su Banjaluka, Zagreb ili Podgorica mnogo dalje na globusu nego, recimo, Njujork!

 

Ovakvi primeri ukazuju da se iz kase Ministarstva spoljnih poslova grabi onoliko koliko je potrebno u određenom trenutku. Zato i ne iznenađuju nelogičnosti u trošenju novca…

Drastičan primer datira od još pre nekoliko godina kada je trinaestodnevna turneja od Velike Britanije do Sjedinjenih Američkih Država, uključujući i hotelski smeštaj, plaćena samo 759.625 dinara. Prema toj računici, skoro pola meseca boravka na drugom kontinentu je za oko 32.000 skuplje od dvodnevnog puta u Portugal, što je apsurd!

Takođe se javio i problem oko finansija kada je u pitanju poseta ministra Vuka Jeremića Velikoj Britaniji (novembar 2011. godine), prilikom koje je, pored ostalog, sa predsednikom Olimpijskog komiteta Srbije Vladom Divcem otvorio takozvanu „Srpsku kuću“ u Londonu koja će služiti za promociju Srbije tokom Olimpijade 2012. godine.

Troškovi su pokriveni iz dela budžeta određenog za putovanja, kao i iz dela budžeta koji se ostvaruje donacijama.

 

U oktobru 2011. godine ministar Vuk Jeremić je bio u službenoj poseti Kini, i već prema prvim nagoveštajima Državne revizorske inspekcije (DRI), došlo je do finansijskih malverzacija prilikom pravdanja troškova delegacije koja je išla u Kinu.

Ministarstvo spoljnih poslova Srbije je u svom budžetu (za prošlu, 2011. godinu) odvojilo za plate, dodatke i naknade zaposlenih tačno 670.937.000, dok su, uvek problematični troškovi putovanja predviđeni sa „mizernih“ 114.504.000 dinara.

Konzularno-diplomatskim predstavništvima za troškove putovanja je obezbeđeno 38.290.000 dinara. Za još neutvrđena putovanja službenika Ministarstva spoljnih poslova, iz budžeta Srbije (za 2012. godinu) dobijeno je 134,5 miliona dinara što ukazuje na to da se budžet povećao u odnosu na 2011. godinu kada su u pitanju sredstva za službena putovanja.

 

Ovo je samo jedna strana „troškovnika“ Jeremićeve leteće diplomatije.

Naime, kao i svaka kuća od posebnog značaja, tako i Ministarstvo spoljnih poslova Srbije ima svoje „poprečne fondove“ za koje nikakav revizor do sada nije znao. Mada je sam dolazak predstavnika ove državne ustanove u MIP bio događaj za sebe (prvi put je u posleratnoj diplomatskoj istoriji jedna, zvanično nezavisna institucija došla da proveri utrošak budžetskih sredstava),

prava slika multimilionskih troškova još dugo (a možda i nikada) neće biti poznata javnosti i poreskim obveznicima. Naime, ovo je ona ista diplomatska služba koja je tajnim kanalima slala novac u prethodnoj američkoj predizbornoj kampanji, kao donacija Baraku Obami, tadašnjem kandidatu za predsednika SAD.

 

Ovih dana je „konačni korisnik“ u ponovnoj trci za predsednika, a njegov nekadašnji „aktivista“, bivši guverner države Ilinois, Milorad Rod Blagojević, pred vratima federalnog zatvora.

Sve govori da će Ministarstvo spoljnih poslova i dalje biti pravi „pacovski kanal“ za iznošenje sumnjivog novca iz Srbije, bude li to ovdašnjoj vlasti zatrebalo kako bi se pokazala pred svojim velikim “ prijateljima“ koji su je potpuno zgazili, što sa neba što sa zemlje, i to vojno, politički, ekonomski, kulturno, pa konačno i diplomatski.

Mada je velika kadrovska vrteška u Jeremićevoj eri bila takva da je teško bilo sačuvati u pamćenju sve one hiljade sati u avionima i hotelima širom sveta, neko je to ipak uradio umesto nas.

Početkom 2010. godine, u Njujork tajmsu je izašao članak u kome je Vuk Jeremić, kao šef srpske diplomatije, prikazan kao neki zaludni svetski putnik, koji troši novac svojih građana na nemoguću misiju.

 

Pravu istinu o ceni spoljne politike koju su vodili njegova stranka i on lično, tek će neko sabrati. A to sigurno neće biti Državna revizorska komisija, koja radi ono što joj vladajuća vrhuška kaže.

Ta institucija još nijednu krivičnu prijavu nije napisala i zato više liči na komunalnu policiju koja piše prekršajne kazne za pisanje grafita i pljuvanje po ulici…

 

#Geto Srbija

Materijal:List protiv mafije

Creative Commons лиценца

%d bloggers like this: