Архива

Posts Tagged ‘meso’

ZAMRZNUTI BUĆKURIŠ IZ EU, PO RADNJAMA U SRBIJI SE PRODAJE KAO SVEŽ PROIZVOD!

 

Nesmenjiva ekipa kriminalizovanih državnih službenika u Ministarstvu poljoprivrede Srbije, širom je otvorila vrata masovnom uvozu hrane koja ne odgovara standardima Evropske unije. Na prvom mestu je uvoz mesa, koje ulazi na domaće tržište preko tajkunskih prodajnih lanaca. Kontrole nema. Od početka prošle godine uvezeno je čak 25. 000 tona mesa u kome je pronađena Salmonela. Sa druge strane, ubijanje domaćeg stočnog fonda i poljoprivrede traje svim sredstvima.

                 Vuk Stanić

EVROPSKO MESO2

 

Uz blagoslov Vlade Srbije, proizvođači iz Evropske unije, zatrpavaju srpsko tržište hrane srmznutim mesom. U svim veleprodajnim lancima (najviše u prodajnom lancu „Idea„) već mesecima traje prodaja smrznutog mesa kao svežeg.

Podaci govore da je proteklih dvadeset meseci uvezeno više od dvadeset pet hiljada tona smrznutog mesa iz Evropske unije u Srbiju. Svakog meseca se ponovo uvoze u sve većim količinama, ipak nigde nećete naći vitrinu na kojoj piše da kupujete ranije smrznuto meso, odnosno da u pitanju nije sveže meso. Kada se sve ovo uzme u obzir svima je jasno da nam prodavnice piljare često prodaju ranije smrznuto kao sveže meso.

Direktor Uprave za veterinu, Dejan Bugarski doneo je krajem marta pismenu direktivu koja ovakvu masovnu prevaru podstiče. Direktivom se eksplicitno ne brani, prodaja zamrznutog mesa kao svežeg, već se nabrajaju retko kome razumljive procedure, a koje se opet ne primenjuju u većini prodavnica.

Direktivom je u potpunosti legalizovan i uvoz mesa koje je odavno duboko zamrznuto negde u inostranstvu.

U članu tri ove direktive piše: „…Zamrznuto meso može da se uvozi samo ako nije skladišteno duže od šest meseci od datuma klanja, ili zamrzavanja„.

Dakle, pravni subjekti iz EU koji trenutno raspolažu sa nekoliko milijardi evra vrednim zalihama mesa, a koje su ranije izvozili u Rusiju, treba sve svoje viškove mesa duboko da zamrznu i u roku od šest meseci imaju pravo da ga legalno izvezu u Srbiju.

Na ogromno tržište Ruske federacije, Evropska unija i druge države koje su sada pod ruskim sankcijama, izvozile su hranu vrednu 17 milijardi evra. Na primer, Danska je u Rusiju godišnje izvozila svinjetinu vrednu više od 300 miliona evra.

Nemci su godišnje u Rusiju izvozili svinjsko meso u vrednosti od 290 miliona evra. Francuzi su Rusima prodavali svinjsko meso u vrednosti i do sto miliona evra godišnje. Izvoz piletine iz grupe zemalja kojima su uvedene ruske kontra sankcije, vredeo je više od 500 miliona evra.

Norvežani su ruskim restoranima i hotelima prodavali čak 1,1 milijardu evra vrednu ribu i morske plodove…Proizvođači svog tog mesa, ribe i drugih poljoprivrednih proizvoda sada su u potrazi za novim tržištima.

Evropska unija odobrila je sredstva iz fondova za poljoprivredne i druge proizvođače koji su pogođeni ruskim kontra-sankcijama, ali sredstva pokrivaju samo deo gubitaka dok se viškovi kvarljive robe mere desetinama hiljada tona mesečno. Hipermarketi EU su iz ovih razloga preplavljeni akcijama na kojima se ispod redovne cene nude meso, pomorandže, riba…

Ipak, ni na akcijama se ne proda baš sve, a ono što se ne proda u EU (roba koja više ne zadovoljava potrošačke standarde), zamrzava se i šalje na tržišta trećeg sveta. Takvu robu, u zemlje poput Srbije uvoze ljudi pokvareniji i od nedavno uvezenog mesa sa salmonelom.

Uz blagoslov pribavljen od direktora Uprave za veterinu i Dejana Bugarskog i načelnice republičke veterinarske inspekcije Sanje Čelebićanin, oni ga plasiraju našim potrošačima.

Ipak, tajkunima koji su od početka prošle godine uvezli više od 25.000 tona smrznutog mesa ni to nije dosta, pa je verovatno zbog toga Sanja Čelebićanin uputila e-mejl u kome daje instrukcije svim inspektorima kako da postupaju (kako da zaštite velike igrače, odnosno njihove veleprodajne lance).

Velikima je potrebna zaštita jer ne žele malim mesarama da dozvole, da uzmu deo profita od visoko isplativog posla sa prodajom smrznutog mesa kao svežeg. U e-mejlu, čiji faksimil objavljujemo u prilogu teksta, Čelebićaninova jasno navodi da traži od inspektora da posebno kontrolišu male, dok kako kaže „veliki supermarketi“, ispunjavaju uslove (uslove koje bi svaki tajkun poželeo a koje su ona i Bugarski razradili!).

U e-mejlu koji je poslala, Sanja Čelebićanin objašnjava inspektorima koga i kako treba da sankcionišu, kada je u pitanju poslovanje sa smrznutim mesom. Čelebićaninova piše da meso odmrznuto u objektu, može da se stavi u promet, samo kod onih prodavaca koji imaju „sve uslove“, i dodaje: „…Jasno je da ove uslove ima veoma mali broj objekata, odnosno veliki super marketi“

U nastavku tog e-mejla, Čelebićaninova i sama priznaje da postoji problem prodaje odmrznutog mesa, kao svežeg i navodi na njoj svojstven način da je potrebno da se potrošači pretvore u inspektore kako bi mogli da prepoznaju ovakve prevare:

Potrebno je da se naši potrošači informišu kako mogu da prepoznaju odmrznuto meso, a da pri tome ne stoji na deklaraciji podatak da je meso zamrznuto i datum u skladu sa članom 35. pravilnika…“.

O tome šta da prevareni potrošač uradi kada tu nepravilnost prepozna, u svim radnjama u komšiluku u kojima se snabdeva, Čelebićaninova ne piše ništa, jer rešenje za tu situaciju ne postoji. Kupac je stavljen pred izbor da, ili ne jede meso, ili kupi odmrznuto meso toliko lošeg kvaliteta za koje su u Evropskoj uniji procenili da ga ne treba jesti. Inače Todorićeva „Idea“ i drugi hipermarketi, već imaju iskustva u ovakvim poslovima, pa su još prošle godine optuženi da su u Hrvatskoj odmrznuto meso prodavali kao sveže.

 

      Aditivi koji izazivaju najgore bolesti

 

Da bi bilo jasnije o kakvoj megalomanskoj pohlepi i trci za zaradom se radi, i kako funkcioniše distribucija zamrznutog i po standardima EU neupotrebljivog mesa na srpskom tržištu, treba podsetiti na neke činjenice…

Odmrznuto meso se i u Evropskoj uniji prerađuje i stavlja u kobasice i viršle. Na žalost, to nije i razlog zbog koga se zamrzlo meso uvozi u Srbiju, kod nas se zapremina viršli i kobasica uvećava dodavanjem mašinski otkošenog i mašinski separisanog mesa.

U pitanju su mesni otpaci u koje spadaju trtične žlezde creva, kosti oči, bubrezi mozgovi, odnosno, sve ono što je u Evropskoj uniji zabranjeno koristiti kao hranu za ljude i hranu za mačke. Sve se to lepo mašinski samelje i u tu smesu se dodaju soja, loj i aditivi poput karagena koji imaju moć da sve to uvežu u jedinstvenu materiju nalik na meso.

Taj bućkuriš koji ima nutritivnu vrednost sličnu Paćotijevim cipelama, moguće je spremiti da izgleda kao viršla kobasica, pa čak i kao mleveno meso. Svi ovako nastali proizvodi odlikuju se niskom cenom, koju proizvodi od smrznutog mesa nikada ne bi mogli da nadmaše.

Iz tih pragmatičnih razloga trgovci su se dosetili da smrznuto meso, potrošačima ponude, bez preteranog objašnjavanja da su šnicle sa police pre šest meseci bile duboko zamrznute negde u Evropskoj uniji.

Ovakav način prodaje znači da srpski potrošači konzumiraju meso sa manje proteina, manje minerala, manje gvožđa, jer se svakim zamrzavanjem kao i termičkom obradom kvalitet mesa smanjuje.

Nešto pošteniji odnos prema kupcima ima firma „Metro“. Oni su nedavno za razliku od drugih priznali da u njihovim „Keš end Keri“ veleprodajama u ponudi imaju i uvozno smrznuto meso, ali i da ga ne nude kupcima kao sveže, odnosno odmrznuto, već ga uvoze kao smrznuto i kako takvo i prodaju.

Neobaveštenu javnost ovde treba upozoriti da je temelj za nesavesno poslovanje svih ostalih hipermarketa u Srbiji postavilo baš Ministarstvo poljoprivrede uvođenjem takozvanog „Hasap sistema„. Naime, nisu u pitanju samo hiper-marketi, već i sva pravna lica koja rade sa hranom.

„Hasap sistem“ je uveden na takav način, da su proizvođači i prodavci hrane obavezni da sami sebe kontrolišu (kao da to ranije nije bio slučaj). Novo je bilo to što prodavci sada, čim istaknu da imaju takozvani „Hasap sertifikat„, nijedna inspekcija ne sme da ih kontroliše, osim po prijavi potrošača.

Većina agencija koje su delile sertifikate su bile male stranačke firme, osnovane od strane starog članstva G17 i Demokratske stranke, koje su po obavljenom poslu likvidirane. Subjekti kojima su dodelili „Hasap sertifikat“, samo u poslednje tri godine su sprovođenjem samokontrole uspeli u nekoliko navrata da isporuče zdravstveno neispravnu hranu školama i vrtićima.

Bez griže savesti su nam prodavali torte sa deponije. Prodaju nam meso najlošijeg kvaliteta u Evropi. U viršle i kobasice stavljaju nam otpatke iz EU. U mleveno meso i viršle dodaju aditive od kojih se dobijaju najgore bolesti, kao što su rak i oboljenje štitne žlezde.

Kada u retkim situacijama neko od ovih nečasnih dela ispliva na prve strane novina, kao što je to bio slučaj prodaje pokvarenih torti, odmah se u medijima pojavi Sanja Čelebićanin. Ona nam onda „stručno“ objašnjava da smo sami krivi što kupujemo kod prevaranata kojima je njeno ministarstvo dozvolilo da se samokontrolišu.

 

      Teror nad inspektorima koji otkrivaju nepravilnosti

 

Važno je znati da u ovom slučaju, veterinarski inspektori nisu jedini koji trpe torturu kada ukažu na nepravilnosti u radu velikih tajkunskih firmi. Treba, naime, naglasiti da poljoprivredni inspektori koji ukažu na nepravilnosti u hrani biljnog porekla, takođe prolaze kroz isto maltretiranje.

Na primer, inspektor koji je nedavno skrenuo pažnju šefovima u Ministarstvu poljoprivrede, da se u voćnim jogurtima i slatkišima nalazi „modifikovani kukuruzni skrob„, suočio se sa mobingom najgore vrste. Mobingovan je samo zato što je predložio da se urade laboratorijske analize o količinama modifikovanih organizama u ovim proizvodima.

Prisutnost GMO organizama u Srbiji je na žalost dozvoljena i do nivoa od 0,9 odsto, pa je inspektor opravdano smatrao da je vrlo verovatno da neki proizvodi sadrže i više nivoe GMO u sebi.

Uzrok tome je, kako nam je objasnio, što se osim modifikovanog skroba koji se dobija od gentski modifikovanog kukuruza u proizvode dodaje i GMO soja, ali i mleko u prahu dobijeno od krava koje su hranjene sa GMO hranom!

Vrlo je verovatno da u mnogim voćnim jogurtima, keksima i čokoladicama koje se prodaju u Srbiji nivo GMO-a daleko prevazilazi dozvoljenih 0,9 odsto, a problem je što kod hrane biljnog porekla važi ista mantra kao i kod hrane životinjskog porekla „samokontrola“.

Rezultati samokontrole su takvi da ne postoji nijedna zvanično urađena i objavljena analiza o tome šta se sve u kojoj količini nalazi u hrani koju jedemo. Broj ljudi koji oboljevaju od raka debelog creva, raka na jetri, i poremećaja u radu štitne žlezde je u porastu, a ova oboljenja su pretpostavlja se u direktnoj vezi sa lošim kvalitetom hrane u Srbiji. Među mladim široko su zastupljeni povišen krvni pritisak, masna i uvećana jetra, povišen nivo bilirubina.

Na žalost, zdravstveni, veterinarski, sanitarni, poljoprivredni inspektori koji bi trebali da utiču da se kvalitet hrane u Srbiji napokon poboljša su sputani lošim propisima.

Redakcija je u više navrata pisala o Pravilnicima smrti, kojima je dozvoljeno kancerogene materijale stavljati u hranu za ljude. Nadležnima u ministarstvu ni na kraj pameti nije palo da te pravilnike stave van snage, jer bi na taj način došli u ozbiljan sukob sa tajkunima koji finansiraju većinu medija i većinu stranaka, a po svoj prilici i većinu službenika u svim Ministarstvima. Prošle nedelje u dopisu upućenom Aleksandru Vučiću, koji je upitala Unija poljoprivrednih proizvođača od premijera je zahtevano da se hitno ovi pravilnici izmene.

Prilikom usmenih razgovora sa malim poljoprivrednim proizvođačima u više navrata je od članova Vlade traženo i da se smeni ekipa nesmenjivih sekretara, pomoćnika i drugih službenika ministarstva poljoprivrede. U pitanju je grupa ljudi koju veliki broj upućenih krivi za lošu situaciju u kojoj se nalazi srpsko tržište hrane i srpski stočni fond. Zbog njih imamo nekontrolisan uvoz svega onog što bi srpsko selo trebalo samo da proizvodi.

U pitanju su ljudi u čijem mandatu se Srbijom u više navrata širila bruceloza, svinjska kuga i druge zarazne bolesti životinja, koje smo kao u slučaju šmalenbergovog virusa čak i sami uvozili. Zbog kojih su proteklih nedelja seljaci bacili 27 hiljada litara mleka, dok su uvoznici mleka uvozili mleko u prahu mešali ga sa vodom i koristili ga sa proizvodnju mlečnih proizvoda sira, jogurta…

U prethodnim istraživanjima, naveli smo odgovorna lica (sekretare Ministarstva poljoprivrede, Danila Golubovića i Dejana Krnjajića, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu i dobrobit životinja, Budimira Plavšića, načelnika Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodana Šibalića, načelnika Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Sinišu Kotura i načelnika veterinarske republičke inspekcije Sanju Čelebićanin) kao veliku prepreku oporavku srpske agroprivrede.

Do detalja smo opisali koliko se nezdrave hrane nalazi na rafovima u našim prodavnicama, i kako su nastali pravilnici koji to dozvoljavaju. Pod uticajem našeg pisanja porasla je i samosvesnost kupaca, ali se još uvek nisu rodile konture neke organizacije koja bi mogla da nas zaštiti od masovnog trovanja. U narodu je široko rasprostranjeno mišljenje da je moguće snabdeti se alternativnim načinima, kao i da je moguće posledice koju nezdrava hrana ima na naš organizam otkloniti zdravim suplementima među kojima je i prirodni med.

 

      „Odugovlačićemo sa pravilnikom, sve dok vi ne prodate vaše zalihe…“

 

Javnost u Srbiji mora da zna i ovu zastrašujuću istinu: više od devedeset odsto meda koji se proizvodi i prodaje u Srbiji zapravo industrijski! U pitanju je med lošeg kvaliteta koji ne zadovoljava kriterijume koji su neophodni da bi bio označen kao prirodni med. Pojačana konzumacija ovakvog meda može se smatrati štetnom za dijabetičare!

Glavni krivac što se na pakovanjima ovakvog meda mogu naći napisi da je med zdrav, ili prirodan krivac je opet Ministarstvo poljoprivrede koje je donelo još jedan pravilnik kojim je moguće dovoditi potrošače u zabludu. U pitanju je „Pravilnik o medu“.

Zbog klimatskih promena sve češće se dešava da nema dovoljno cveta, pa se pčele nekada moraju dohraniti. Najčešći i najjeftiniji oblik dohrane pčela je šećerno kvasnom pogačom.

Na taj način se, umesto od polena, med dobija od industrijskog šećera. Kvalitet takvog meda je izuzetno loš i njegov promet je dozvoljen u zemljama EU, samo pod uslovom da je i obeležen kao industrijski med.

Prirodni med sa druge strane se dobija kada ga pčele proizvedu iz baze polena i nektara, tada med i sadrži sve zakonski propisane parametre, odnosno pravilan nivo fruktoze, glukoze i minerala…

Industrijski med uglavnom ne sadrži nikakve minerale. Idustrijski med nije štetan po zdravlje, ali je nekvalitetan i ne može se tvrditi da doprinosi poboljšanju zdravlja.

Na žalost Pravilnik o medu koji je na snazi ne poznaje razliku između industrijskog i prirodnog meda.

Nije trebalo da bude tako, prvobitni nacrt pravilnika o medu je bio u skladu sa svetski priznatim normama i postojala je razlika između industrijskog i prirodnog meda. Na žalost, ekipa ministarstva poljoprivrede koju čine načelnica Uprave za veterinarsko javno zdravstvo Tanja Bošković, načelnica izvoznih objekata Branka Stošić i inspektor Marko Bjekić, nisu prihvatili predlog ljudi su stručni i koji se razumeju u razlike između industrijskog i prirodnog meda.

Oni čak nisu dozvolili ni da se u pravilnik stavi da prirodni i industrijski med moraju biti zdravstveno ispravni, odnosno da ne smeju sadržati antibiotike, teške metale, pesticide, kao i da ne seme u prodaji biti ukoliko je u njemu započelo alkoholno vrenje.

Da je pravilnik usvojen kako treba, postojala bi razlika u ceni između industrijskog i prirodnog meda. Ko hoće mogao bi tada da kupuje industrijski med po nižoj ceni, dok bi oni koji žele da kupe prirodni med morali da izdvoje više novca. Industrijski med je na primer idealan za konditorsku industriju. Trenutno se u Srbiji i jedan i drugi med prodaju kao prirodni.

Tu se nažalost priča o medu ne završava, jer kako se ispostavilo privatno udruženje „Savez pčelara Srbije“, uspostavilo je dobre odnose sa veterinarskom inspekcijom ministarstva poljoprivrede. Rodoljub Živadinović predsednik ovog udruženja hvali se dobrim odnosima sa načelnicima Dušanom Ljuštinom i Sanjom Čelebićanin.

Svim proizvođačima meda sa kojima stupi u kontakt Živadinović onako usput stavalja do znanja da se moraju učlaniti u njegovo udruženje. Da moraju da mu daju uvid u poslovanje njihovih firmi i to sve poslovne tajne poput informacija o cenama po kojim nabavljaju sirovine. Iz firmi na koje je vršio pritisak kažu, im je pretio da će se suočiti sa stalnim inspekcijama ukoliko ne prihvate da se učlane.

Živadinović je kažu bio neprijatan prema predstavnicima svih onih firmi koje su se tokom sastanka u ministarstvu zalagali za normalan pravilnik.

Na istom tom sastanku na pitanje jednog proizvođača šta da radi sa gomilama industrijskog meda koje mu se slažu poslednje dve godine, Tanja Bošković mu je odgovorila:

-Novi pravilnik koji pravi razliku između prirodnog i industrijskog meda neće još uvek da stupi na snagu. Mi ćemo odugovlačiti njegovo donošenje. Odugovlačićemo sve dok vi ne prodate vaše zalihe…

Firma Irikom koja po svoj prilici nije bila obaveštena o događajima na sastanku ponudila je zalihe industrijskog meda po ceni nižoj od one po kojoj se prodaje prirodni med. Nedugo zatim posetio ih je Dušan Ljuština sa ekipom svojih inspektora, i kontrolisao je njihove proizvode na HMF i Dijastazu…

Inače ovakve inspekcije i kontrole nisu nimalo naivne, jer se dešavalo da veterinarska inspekcija utiče da proizvodi neposlušnih firmi budu sklonjeni iz prodajnih lanaca kao što je Metro.

Zbog lošeg pravilnika o medu postojale su i situacije da su u medu bili široko prisutni antibiotici, pesticidi, kao i da je u pojedinim prodavnicama prodavan med, kod koga je u tegli došlo do alkoholnog vrenja.

U svim slučajevima med je najnormalnije usmeravana ka potrošačima, dok prema mišljenju stručnjaka takva med može jedino da se preusmeri u proizvodnju etil-alkohola!

Sve ovo je dokaz da zahvaljujući stručnjacima iz Uprave za veterinu imamo još jedan pravilnik kojim je dozvoljeno potrošače dovoditi u zabludu, i prodavati im mačku u džaku.

 

     A 1. Kako GMO seme ulazi u Srbiju i zašto niko ne kontroliše Viktorija grupu?

 

U više naučnih studija iskazana je pretpostavka da konzumacija mesa životinja čiji su organizmi oštećeni konzumacijom genetski modifikovane stočne hrane, dovodi do oštećenja zdravlja kod ljudi. Pretpostavlja se da konzumacija takvog mesa dovodi do oboljenja od raka, dijabetesa, da konzumenti postaju skloniji alergijama…

Na žalost, svinjske šnicle, koje potiču od tovljenika hranjenih GMO sojom, su postale svakodnevica u Srbiji. Farmeri takve svinje prodaju na malo, po selima, ali i klanicama koje od njih otkupljuju živu stoku. Kontrola stočne hrane na prisustvo GMO ne postoji u proteklih pet godina nije urađena nijedna takva analiza.

Utvrditi da li su životinje čije meso uvozimo jele GMO hranu je gotovo nemoguće. Klanice od seljaka, koji gaje GMO soju, takve svinje otkupljuju i ništa ne kontrolišu. Svinje koje uvozimo sigurno su hranjene genetski modifikovanom sojom ili kukuruzom, a da to niko i ne proverava. Profit je i u ovom slučaju svima ispred razuma, ljudi ne razmišljaju mnogo o posledicama.

GMO soja se u Srbiju unosi uglavnom iz Rumunije. Ilegalni put semena GMO biljaka je vrlo jednostavan. Seme se švercuje iz Rumunije u gepecima automobila. Od 50 kilograma GMO soje kada se poseje, za narednu godinu ostane 1.000 kilograma semena ove biljke.

Tona semena dovoljna je za sedam do osam hektara zemlje. Ona se iz godine u godinu umnožava, a takvu soju koriste seljaci za sopstvene potrebe. Na otkupnim mestima to ne može da prođe, jer ona nije prihvatljiva i dozvoljena, a strogo se kontroliše. Kada se završi žetva, a soja ostane neotkrivena, uzgajivači je obrađuju termički, u malim mašinama koje se nazivaju ekstruderi. Zrno se pretvara u punomasni sojin griz. To je hrana kojom se potom tove svinje, a u nekim prilikama daje se i živini. Na taj način svinja i pilići hranjeni GMO sojom ulaze u lanac ishrane čoveka.

Iz Ministarstva poljoprivrede, sa druge strane saopštavaju da Fitosanitarna inspekcija kontroliše useve na teritoriji Srbije, dok je posebna pažnja posvećena proveri nedozvoljenog unošenja i gajenja GM biljaka. Takođe, iz ministarstva tvrde da će parcele pod sojom biti kontrolisane korišćenjem proteinskih test traka za brzu detekciju GMO biljaka. Na žalost, inspektora je malo, a GMO useva mnogo, dok se usevi koje su zasejale velike korporacije poput Viktorija grupe neće čak ni kontrolisati.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SMRT, ZA RAZLIKU OD ŽIVOTA, NAPREDUJE U SVIM PRAVCIMA: ZAŠTO NIKO NE KONTROLIŠE ISPRAVNOST PREHRAMBENIH PROIZVODA???

24. фебруара 2014. Коментари су искључени

 

Poslednje ispitivanje ispravnosti hrane u Srbiji obavljeno je 2006. godine, i to na zahtev Pokreta potrošača Beograda. Tada je utvrđeno da u 38 uzorka stranih i domaćih proizvođača postoji prisustvo viška fosfata, aditiva E124 koji je tada bio zabranjen, dok je u proizvodima od mesnih prerađevina konstatovan manjak proteina. O kontroli namirnica više niko javno ne govori, osim kada dođe do masovnih trovanja. Država je ozakonila princip nekakve neshvatljive "samokontrole" namirnica, pa je posao inspektora sveden na obavezu da prekontrolišu deklaracije onih koji legalno posluju. Ilegalcima ionako niko ništa ne može…

 

          Vuk Stanić

 

U Srbiji ne postoji profesionalna kontrola životnih namirnica, jer su lošim propisima vezane ruke nadležnim inspektorima. Sanitarna inspekcija ministarstva zdravlja, kontroliše da li ima bakterija u vitrinama u kojima stoji hrana, ali ne kontroliše i hranu… Da je država uređena, hranu bi trebalo da kontroliše veterinarska i poljoprivredna inspekcija. Po pravilu, prvi kontrolišu hranu životinjskog porekla, a drugi biljnog.

U Srbiji i celom regionu, hrana biljnog porekla je puna kancerogenih aditiva, herbicida, pesticida i genetskih modifikovanih organizama. Ali, uprkos ovoj činjenici, nadležnosti veterinarske i poljoprivredne inspekcije su ograničene propisanom "samokontrolom" i HASAP-om.

Država tim naopakim zakonskim rešenjem smatra da proizvođač iz EU i SAD poštuje norme HASAP-a, da je on tamo već kontrolisan, i da njihovu robu ne treba ponovo kontrolisati! Zbog ovakvih propisa svakodnevno jedemo otptatke evropske mesne industrije, jedemo GMO, jedemo zdravstveno opasne namirnice

 

     Isplativije nego trgovina drogom

 

Prema propisima EU, pileća pluća, trtice i druge otpatke, tamošnji proizvođači su dužni da unište u roku od deset dana, ili da ih izvezu. Zato kamioni sa registracijama zemalja nekadašnje Jugoslavije spremno čekaju ispred evropskih klanica, otpaci se brzo utovaraju i kreću u pravcu Srbije koja je i najveći kupac ovog evropskog đubreta.

Kupuju ih domaći proizvođači hrane, Perutnina Ptuj, Petar Matijević, Zlatiborac, Neoplanta. Otpatke prerađuju i stavljaju u šunke, kobasice, viršle, prerađuju ih i prodaju čak i kao mleveno meso. Kontrole nema, imamo HASAP.

Industrija mesa Matijević ima i svoju laboratoriju, svoje veterinare, zbog toga ih ne treba posebno proveravati smatra načelnik veterinarske inspekcije Sanja Čelebićanin. Ona je veterinarskim inspektorima skrenula pažnju da Matijevića ne kontrolišu jer ona veruje nalazima njegove laboratorije. Za to vreme on prerađuje otpatke iz evropske unije u hranu.

Za kilogram mašinski otkošenog mesa, koje je, ustvari, usitnjeni mesnih otpad (MOM), u EU se plaća 50 dinara za kilogram. Kada se ti otpaci pomešaju sa sojom i aditivima dobijaju se viršle, pakovanje viršli koje je zavisno od proizvođača ima između 350 i 400 grama prodaje se potom za oko 250 dinara. Novac koji proizvođač uloži u soju MOM i aditive na kraju donosi profit viši od 100 odsto! Isplativija od ovakvog trovanja naroda je jedino trgovina drogom!

Tu treba naglasiti i da su veterinarskim inspektorima vezane ruke, da oni ništa ne mogu da preduzmu, pošto je ovakvo poslovanje odobreno "protokolima smrti ministarstva poljoprivrede". (Važeći pravilnici kojima su regulisani proizvodnja i prodaja mesa i mesnih prerađevina dozvoljavaju ovakvo ponašanje proizvođača).

 

     Mlevene kosti u viršlama za decu

 

Ne može se kontrolisati već kontrolisano, smatraju naši stručnjaci iz Ministarstva poljoprivrede. Isti slučaj je sa slatkišima iz EU, na njima čak piše koje aditive sadrže, neki od tih aditiva zabranjeni su u EU. Kod nas nisu zabranjeni, pa se roba za Srbiju i druga idiotska tržišta posebno proizvodi. Poznat je slučaj hrvatskog čokoladnog namaza koji sadrži 30 odsto pravih lešnika. U toj zemlji propis je da sliku lešnika na proizvodni artikal možete da stavite samo ako ga zaista unutra ima 30 odsto. U Srbiji takav propis ne postoji, isti krem se ovde liferuje sa istom slikom i tri odsto lešnika…

U mleku koje pijemo povišen je nivo aflatoksina, naprednjaci su u dogovoru sa tajkunima izmenili zakonske propise pa je ovakvo trovanje legalno. Da pre godinu dana dozvoljeni nivo aflatoksina u mlečnim proizvodima nije podignut sa 0,05 na 0,5. Deca se ne bi trovala mlekom, ali bi Salford, Viktorija grupa, MK grupa Miodraga Kostića, kao i agrarna dobra koja je kupio Petar Matijević imali veliku štetu.

Sada posle više meseci trovanja građana takvim mlekom, naprednjački ministar Dragan Glamočić najavljuje da će u izbornoj kampanji, a zarad boljeg izbornog rezultata SNS-a propise ponovo uskladiti sa evropskim.

Sniziće dozvoljeni nivo aflatoksina. Na taj način tajkuni više decu neće trovati lošim kvalitetom mleka, a naprednjaci će ostvariti dobar izborni rezultat…Veterinarski inspektor, , tvrdi da su sve češće zaplene uveženih kostiju životinjskog porekla. Mlevene kosti svinja, pilića goveda nalaze se često u viršlama za decu. Naša carina je šuplja i kada nema dojave kosti životinjskog porekla ulaze u Srbiju, a potom se prodaju manjim proizvođačima viršli. U slatkiše i sokove dozvoljeno je da se stavljaju aditivi koji izazivaju rak i druge bolesti (npr. aditiv E621).

 

     Piletinu punjena antibioticima i hormonima

 

Antibiotike je zabranjeno stavljati u hranu, i zabranjeno je stoku hraniti antibioticima, ali se uzorkovanje na antibiotike ne radi. Kada su zadnji put urađene analize na antibiotike i druge toksine to su tražili službenici komisije Evropske unije. Nalaz naše laboratorije nisu prihvatili pošto se nije slagala sa uzorkom koji su sami uradili. Komisija EU je potom konstatovala i unela u izveštaj, da u laboratorijama u Srbiji dolazi do zamene uzoraka.

Preporučila nam je Evropska unija da ne prepuštamo stvar slučaju i da osnujemo nacionalno referentnu laboratoriju koja bi kontrolisala sve laboratorije u državi. EU je donirala opremu, a ministar Dragan Glamočić je učestvovao u zaveri da se laboratorija nikada ne otvori. Glamočić je pomogao da se donirana oprema prebaci iz Batajnice na fakultet u Novom Sadu. U to vreme Glamočić je radio na fakultetu, a njegova katedra i dan danas se koristi doniranom opremom. Laboratorija čak radi i komercijalno uzorkovanje, a sredstva se slivaju na račun fakulteta.

Sa druge strane Sanja Čelebićanin aktivno učestvuje u predstavama koje organizuju tajkuni za promociju kvaliteta njihovih proizvoda. Na Matijevićev poziv ona odlazi u njegovu fabriku i posmatra kako se njegovi proizvodi uzorkuju. Dan pre toga u kutere se umesto MOM-a i soje stavlja meso visokog kvaliteta, zdravih životinja.

Ceo dan se prave uzorci za službenike Ministarstva i poljoprivredne i veterinarske inspektore. Na kraju se sve analizira u njegovoj laboratoriji koju niko ne kontroliše jer je donacija EU za kontrolu ukradena. Zadovoljni direktori fabrike i načelnice potom se rastaju, a inspektorima se saopštava eto vidite da je sve uredu i da ne treba uzorkovati.

Ćelebičanin je zajedno sa sekretarima ministarstva poljoprivrede Danilom Golubovićem, Dejanom Krnjajićem, i Budimirom Plavšićem, načelnikom zdravstvene zaštite životinja, izdala sve potrebne dozvole za rad Belgijancu koji upravlja firmom "Energo Zelena" iz Inđije.

Priča se da su osim dozvola Belgijancu dali i usmeno obećanje da će svi konfiskati skupljeni u Srbiji biti usmeravani na njegovu preradu. Da li je priča tačna, nije moguće dokazati, ali su u praksi četvoro službenika ministarstva poljoprivrede, uradili sve što su mogli da sve kafilerije budu zatvorene. Što su se oni više mešali, sve je manje bilo konkurencije u oblasti prerade mrcina. Ipak, država je uložila mnogo novca ranijih godina u ćuprijsku kafileriju, baš kao i Somborsku, pa su ove i još nekoliko ustanova nastavile sa radom. Ne samo da nisu sve uginule životinje slate u "Energo zelenu", već su mnoge farme shvatile da im je jednostavnije da raspoloženim Romima dozvole da odvlače mrcine iz kontejnera.

Što su se Romi više mešali u ovu priču, sve je manje posla bilo za Belgijanca. Iznerviran ovakvim razvojem događaja on je naredio svojim šoferima da slikaju ove događaje na farmi u Bečeju. Potom su slike prosleđene policiji. Policija ih je prosledila medijima. Na nekim od fotografija se čak vidi logo na kamiona firme "Energo zelena". Kada se prašina digla, ako Čelebićaninova se pravdala da je to bilo van njenih moći. Ipak situacija je više nego ozbiljna jer se tokom istrage ispostavilo da se meso uginulih životinja sa farmi u Srbiji organizovano prodaje na pijacama!

 

     Đubretarska internacionala

 

U jednom od nehigijenskih naselja, u kući od lima kartona i drveta, na ilegalnom priključku za struju inspektori su našli dva zamrzivača puna mesa uginulih životinja. Otac domaćinstva se pravdao da tu hranu koristi kako bi hranio pse. Inspektori odlučuju da je zaplene i unište, ali bivaju sprečeni od supruge domaćina, koja na njih viče i traži da im ostave hranu "jer deca neće imati šta da jedu".

Idite dirajte ove vaše bele što to prodaju na pijacama, rekla je gospođa inspektoru. Zainteresovan za druge detalje priče koju je ona otkrila, ponudio je da meso iz njenih zamrzivača otkupi, a da mu ona zauzvrat ispriča sve što zna o prodaji tog mesa na pijacama. Ispostavilo se da postoji organizovana grupa ljudi koja koristi siromašne Rome da bi meso uginulih životinja odvuku sa farmi…

"…Oni dozvoljavaju da deo mesa završi na stolovima u nehigijenskim naseljima. Veći deo sakupljenog mesa iz kontejnera moraju da predaju organizatorima posla. To meso se potom prodaje na pijacama na tezgama koje nisu predviđene za prodaju mesa, a nekada i na kartonskim kutijama.

Za prodavce biraju Srbe, mada su ovaj posao na pijaci Subotici ponekad poveravali i Mađarima. Ukoliko bi se prodaja prepustila Romima, to bi moglo da izazove sumnju kod kupaca, pa se vodi računa da oni imaju dobru priču. Na primer, ja meso sama proizvodim, zdravo je, ali nemam novca da platim da svinjama stave minđuše i da se registrujem kao poljoprivredni proizvođač…", rekla je inspektorova sagovornica.

U razgovoru sa jednim od veterinarskih inspektora saznajemo da je ovo istina i da oni imaju veliki problem sa suzbijanjem ovih preprodavaca mesa uginulih životinja. U pitanju su agresivni ljudi koji ne dozvoljavaju da im se meso oduzme. Kada im inspektori traže ličnu kartu oni odbijaju da je daju. Bez lične karte nema ni pisanja prekršajne prijave, što proces stopira do dolaska policije koja je ovlašćena da ih legitimiše. Ipak, veterinarski inspektori na taj način gube mnogo vremena, a policija nekada i ne može da izađe na lice mesta.

 

    Samo da nije uvedena "samokontrola"…

 

Zbog takozvane "samokontrole" isperavnosti namirnica, inspektorima je posao sveden na obavezi da prekontrolišu deklaracije onih koji legalno posluju. Čitanje deklaracija proizvoda, im nekada oduzme po ceo dan, onda i ne stižu da prekontrolišu prodaju mesa bez pečata na tezgama. Neki inspektori se snalaze tako što zapisuju brojeve tezgi na kojima se to radi, potom od pijačne uprave traže podatke o zakupcu tezge…Osim mesa uginulih životinja masovno jedemo i hranu koja sadrži genetski modifikovane organizme, koji konzumenata izazivaju različita oštećenja u organizmu. Od GMO hrane dobija se i rak.

Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije Batut, 1990. godine, od raka je u Srbiji bolovalo nešto više od deset hiljada ljudi. Tada su najveći uzročnici ove bolesti bili pušenje i stres. Posle bombardovanja, broju ovih oboljenja doprinelo je i zračenje, dok su nezdrava hrana sa aditivima i GMO posle petog oktobra doprineli pandemiji ove bolesti. Od 2001. do 2010. godine na teritoriji centralne Srbije od raka je godišnje oboljevalo 24,837 ljudi, dok je 2010 godini taj broj je porastao na 26.156 obolelih. Prošle 2013. godine od raka je u Srbiji bolovalo 32. 000 ljudi! Smrt, za razliku od života, napreduje u svim pravcima…

 

     A 1.

   Mačka u džaku naplaćena dva puta

Javno Komunalno Preduzeće Komunalac iz Leskovca, godišnje iz budžeta grada naplaćuje trinaest miliona dinara, za poslove iz oblasti zoohigijene, u koje spadaju čuvanje i hranjenje uhvaćenih lutalica, pasa i mačaka.

Psi u njihovom prihvatilištu umiru od gladi, odnosno jedu jedni druge kako bi preživeli. Za 2012. godinu naplatili su 12.655.657,58 dinara, dok je za prvih šest meseci 2013 godine na račun JKP Komunalca uplaćeno čak 6.327.828,79 dinara.

Nevladine organizacije pritisle su JKP Leskovac, da objasne kako to da u njihovom prihvatilištu, ogladneli psi, kidišu na najslabije među sobom kako bi utolili glad, dok im grad plaća sto dvadeset hiljada evra godišnje, za dobrobit tih životinja. Ne znajući kako da objasne svoje postupke, iz ovog javnog preduzeća uputili su dopis u kome tvrde da su sve životinje vraćene vlasnicima dok su za životinje bez doma pronađeni vlasnici.

-Uhvaćene pse udomili smo ili vratili vlasnicima, saopštili su iz ovog preduzeća. Video klipove sa Jutjuba u kojima gladni psi njihovog prihvatilišta kidišu jedni na druge, nisu komentarisali. Ispostaviće se da o tome moraju posebno glasno da ćute jer je prihvatilište u kome su se dešavale grozne scene, neregistrovano.

U okviru JKP Komunalc nalazi se neregistrovano prihvatilište za pse, piše u dokumentima koje je našoj redakciji dostavila nevladina organizacija Link.

Prema rečima Nataše Vukmirović iz Linka, javnim komunalnim preduzećima u Srbiji svake godine uplaćuju se ogromni iznosi novca koji se ne koriste da bi se rešio problem napuštenih životinja, a naročito se ne koristi da bi se psima i mačkama obezbedila zaštita dobrobiti u skladu sa zakonom.

Novac za udomljavanje životinja troši se iz državnog budžeta, ali i iz opštinskih kasa, dok je trenutno najunosniji biznis, plasman životinja bez vlasnika u Evropsku uniju. Emotivnim Evropljanima se šalju slike napuštenih životinja, pasa i mačaka sa propratnom pričom kako su ih bivši vlasnici tukli. Ponekad se prave i kratki video klipovi o tome kako je životinja bez vlasnika na ulici šutirana i zlostavljana. Mnogima je poslat i video klip ilegalnog leskovačkog prihvatilišta u kome najslabiju životinju do kosti glođu drugi psi bez vlasnika.

Šokirani građani EU, tada se zgražavaju nad sudbinom jadnih životinja i spremno otvaraju novčanike kako bi pomogli jadnim stvorenjima. Kada inkasiraju novac, životinja se šalje zainteresovanima u EU, ili se nalaze vlasnici u našoj zemlji kojima se iz EU, šalje novac za izdržavanje životinje.

Sav posao odvija se sivim kanalima, tako da novac koji iz inostranstva stiže za ove poslove ostaje neoporezovan. Država nema zaradu od prometa životinja bez vlasnika, ali pojedinci mlate velike pare. Oni pod izgovorom dobrobiti životinja šišaju ovce iz EU, i često dobijaju sredstva iz domaćeg budžeta. Spospobni se naplate dva puta, ali porez ne plaćaju nikada.

 

     A 2.

   EU ne zahteva slobodan uvoz GMO u Srbiju

Ministar Glamočić, javno je slagao kada je u nekoliko navrata za medije izjavio da Evropska unija od Srbije očekuje da dozvolimo slobodan promet GMO proizvoda. Kao i da je to uslov za ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju.

Nakon imenovanja na mesto ministra Glamočiću je uručen dopis iz EU o potrebi usklađivanja propisa. U kome ističu da se u Srbiji GMO hranom ne smatra ona koja sarži 0,09 odsto genetski modifikovanih organizama. Da je po našem zakonu dozvoljeno i proizvesti hranu sa tolikim odstupanjem i ne obeležavati je.

Sa druge strane u EU se prisustvo 0,09 odsto GMO organizama mora obeležavati, pa je u dopisu od Srbije traženo da se usklade propisi.Zapravo ne obeležen proizvod koji sadrži 0,09 ili manje GMO ne bi smo smeli da izvozimo kao takav u EU.

EU nije nametala rešenje već je tražila da sami odlučimo na koji način će se uskladiti propisi. U dogovoru sa domaćim tajkunima Glamočić je našao rešenje po kome bi se ukinula granica od 0,09 odsto GMO u hrani, a uvela obaveza obeležavanja GMO proizvoda.

Na taj način bi se udovoljilo i EU i tajkunima (ne postoje dokazi o kojim tajkunima se radi. Pretpostavalja se da je u pitanju vlasnik firme MK Komerc Miodrag Kostić, čija firma sarađuje sa najvećim svetskim proizvođačem GMO hrane na svetu, firmom Monsanto).

Dakle, EU se nije mešala, naš propis je mogao da bude izmenjen i tako da se uspostavi apsolutna zabrana GMO i tada ne bi postojale prepreke za ulaz na tržište EU. Ipak, u našoj državi političari rade za račun tajkuna, a ne za račun naroda, pa se Glamočić kasnije zapleo u svojim lažima i protivrečnostima…

 

     A 3.

   Srpski doručak Koka Kola i kancerogeni E407

Kancerogeno sredstvo za bojenje 4-MEI koje se može naći u svakoj flašici Koka-Kole je bio razlog da bivši predsednik Amerike koji je bombardovao Srbiju zamoli vlasnike soda mašina da u školama izbace Koka Kolu i druga gazirana pića iz automata u školama.

Kod nas se ni ministri zdravlja nisu setili da zabrane prodaju Koka Kole u osnovnim školama i u blizini škola. Deca često Koka Kolu piju već za doručak. Na žalost, u našoj zemlji deca osim pristupa sredstvu 4-MEI, imaju lak pristup i aditivu E407 koji je zabranjen u većini država na svetu. Ima ga u pljeskavicama na kioscima oko škola, u skoro svakoj pekari, odnosno u bureku sa mesom, ili kiflama sa viršlom…

Samo se još u Srbiji mogu kupiti mesni proizvodi koji sadrže polifosfate i druge štetne sastojke. Neki od njih su, štaviše, toliko opasni da na ljude mogu da deluju mutageno i u drugom ili trećem kolenu, proizvođači ih obilato koriste kako bi namirnice duže trajale, imale lepšu boju ili jednostavno prijatniji ukus.

Miodrag Stojšić, doktor veterine kaže da se konzervans E-407 odavno nalazi na listi zabranjenih aditiva u zemljama Evropske unije, budući da je dokazano da izaziva brojna oboljenja želudačno-crevnog trakta (među njima i rak debelog creva!), ali ga u Srbiji možete naći na svakom koraku, odnosno bukvalno u svakoj mesari.

Ovaj sastojak se priča Stojšić, kod nas koristi i u mlečnoj industriji, zbog čega bi država morala da reaguje i da zaštiti potrošače i njihovo zdravlje.

– Taj E-407 karagenan spada u grupu najštetnijih aditiva, a kod nas se stavlja u viršle, šunke, čak sam skoro u jednoj prodavnici video da ga ima i u mleku, kaže Stojšić.

Polifosfati su, takođe, uobičajena pojava u ovdašnjim suhomesnatim prerađevinama, a proizvođačima nimalo ne smeta što je isti dokazano genotoksična materija, te njegovo preterano unošenje u organizam može izazvati mutacije gena. Osim što ih stavljaju u šunke i parizere, zabranjeni polifosfati mogu se naći bezmalo u svakom kiosku brze hrane u Srbiji.

Nigde se u svetu polifosfati ne stavljaju u mleveno meso, osim kod nas, gde ih možete naći gotovo u svakom kiosku koji prodaje ćevape i pljeskavice. Za to je kriva veterinarska inspekcija, jer ne radi svoj posao. Takve namirnice ne smeju da idu u promet, samo što se ovde kontrole izvršavaju po nalozima tajkuna i proizvođača, pa se tako desi da u našoj hrani možete naći aditive, boje, emulgatore koji se više nigde u svetu ne koriste – objašnjava Stojšić.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafje

SRBIJA JE POSTALA NAJVEĆI EVROPSKI KONTEJNER NAJLOŠIJE ALI I NAJSKUPLJE ROBE IZ UVOZA

31. јануара 2014. Коментари су искључени

 

U vreme potpunog raspada ekonomije u Srbiji (kao i u celom regionu), masovan, nekontrolisani uvoz je samo drugo ime za kolonijalni status. Kako drukčije objasniti činjenicu da je re o zastrašujućim sumama koje se mere milijardama dolara? Samo u toku prošle godine, na uvozne energente, automobile i električne mašine, Srbija je platila čak pet milijardi dolara! Ukupan godišnji uvoz prelazi i deset milijardi dolara. Ali, ako je uvoz nekih strateških proizvoda nužnost, uvoz luka, krompira i jabuka svakako nije. U vreme dok je još postojala jugoslovenska federacija, uvoz robe je morao da prati izvoz.

 

          Nikola Vlahović

 

Tačnije, koliko je uvoznik planirao da uveze robe, za toliko je morao i da je izveze! Na taj način se održavala ravnoteža prometa, ali, pre svega, štitio domaći proizvođač i domaće tržište.

Zahvaljujući takvoj politici, u ondašnjoj državi nastajale su vrhunske robne marke koje su mogle da konkurišu ravnopravno na svetskom, ali i na domaćem tržištu. Za razliku od onih vremena, Srbija je danas otvoreni kontejner u koji svako baca šta hoće. Izvoz je smešno mali, i uglavnom ide preko par tajkunskih, i nekoliko stranih firmi.

Za samo deset godina, Srbija je postala najveći evropski kontejner najlošije ali i najskuplje robe iz uvoza. Tako je ubijanje domaćeg proizvođača obavljeno na najbrutalniji način, uz pomoć korumpiranih vlasti i kriminalnih apetita beskrupuloznih mešetara i preprodavaca.

Planska politika ubijanja Srbije nigde nije tako vidljiva kao na ovom, nečuvenom uvozničkom nasilju. Još od vladavine DOS-a pa sve do sadašnjih, naprednjačkih skakavaca, traje istovremeno uništavanje domaće proizvodnje i masovan uvoz svega zamislivog i nezamislivog, počevši od odeće, obuće, hrane, tehničke opreme, pa sve do sirovina i polufabrikata, koji uglavnom imaju tretman smeća u zemljama porekla.

Da je situacija dramatična, posebno kad je uvoz hrane u pitanju, govori i podatak da je samo u toku prošle godine, u Srbiju uvezeno skoro dve hiljade tona krompira, preko 23 hiljade tona paradajza, hiljadu i po tona šargarepe i preko 12 hiljada tona pasulja (iz Kazahstana), skoro 14 hiljada tona (iz Makedonije, Grčke, Turske, Španije…), preko 13 hiljada tona jabuka, hiljadu tona krušaka

Pretprošle i prošle godine jabuke su Srbiji su odlično rodile, ali je, istovremeno, tržište bilo preplavljeno jeftinim (i lošim) jabukama iz uvoza, za šta je potrošeno čak 10 miliona dolara!

Mada je Srbija država sa statusom najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima sa Rusijom, izvoz srpskih jabuka na ovo ogromno tržište bio je skoro duplo manji od uvoza!

Srbija godišnje uveze i preko tri hiljade tona crnog luka (uglavnom iz Holandije, Belgije, Češke, pa čak i Australije!). Lešnik dolazi iz Gruzije, Nemačke i Turske, smokve iz Albanije, a beli luk iz Kine.

Mada zvuči neverovatno, da Srbija kao izrazito poljoprivredna zemlja, uvozi ono čega ima u obilju, ovo kriminalno uvozničko divljanje je znatno šire nego što izgleda. Istovremeno, na spisku onih roba koje bi bez teškoća mogle biti proizvedene u Srbiji, a koje godinama uvozimo, nalaze se i takve "sitnice koje život znače" kao što su šibice, lampe, igračke, žvake, cveće, školski pribor…

Tužno je i to da Srbija, koja je na početku dvadesetog veka samo u jednoj godini izvezla u Austro-Ugarsku čak milion svinja, danas godišnje uvozi između 4 i 7 hiljada tona svinjskog mesa (vrednosti preko 18 miliona dolara)!

Da bi ubijanje domaćih proizvođača bilo jasnije, treba znati i to da Ministarstvo poljoprivrede za subvencije planira neznatnu sumu, mada Srbija raspolaže sa 0,6 hektara obradivih površina po glavi stanovnika, što nema nijedna druga zemlja u Evropi. Umesto da bude poljoprivredna velesila, kriminalnom politikom svojih vlada, Srbija je danas pretvorena u najbedniju koloniju, zavisnu od uvoza svega, pa čak i flaširane vode, mada je ovde, pod ovim nebom, ima u izobilju.

Slučaj uvoza krompira je možda najrečitiji primer kako vlasti ovdašnje sa predumišljajem ubijaju seljaka, selo, poljoprivredna gazdinstva…Sa jedne strane, proizvodnja krompira je pod subvencijom države, a sa druge, država vrši diverziju sopstvenih odluka, jer uvoznici već odavno potplaćuju državne službenike.

Zbog svega toga, vagoni domaćeg krompira propadaju. Zbog milion tona krompira uvezenog u 2012/2013 godini, na hiljade tona domaćeg krompira je bačeno! Tako su u crno ostali zavijeni proizvođači krompira u Vojvodini, Šumadiji, Mačvi…Čipsara u Čačku, koja je godinama kupovala krompir od domaćih proizvođača, danas je prinuđena da ga kupuje od uvoznika.

A kakav "kvalitet" uvozimo, najbolje govori podatak da su, na primer, poznate marke čokolada koje se prodaju na našem tržištu često sa znatno manjim sadržajem kakaoa nego u zemljama zapadne Evrope, da začini sadrže više soli nego povrća, da uvozni deterdženti lošije peru, da kremovi imaju manje mleka i lešnika, da se u proizvode od meda stavlja se kukuruzni sirup...

Sa druge strane, ovi proizvodi se na isti način reklamiraju kod nas kao i u zemljama u kojima su znatno kvalitetniji, ista im je ambalaža. Štaviše, ni cene se ne razlikuju, čak su kod nas često i više. Roba lošijeg kvaliteta stiže uglavnom iz Rumunije, Bugarske, Mađarske, Poljske, gde velike svetske kompanije imaju razvijenu proizvodnju, namenjenu za stanovništvo ovog dela Evrope.

Čak i kineska roba kojom je preplavljeno tržište Srbije, ima status trećerazrednih proizvoda u Kini. Na žalost, Srbija nema skoro nikakvu kontrolu nad kvalitetom uvozne robe. I to je posledica kriminalne veze državnih organa sa velikim uvoznicima.

 

     Uvozimo i operacione stolove!

 

Poseban haos, uvoznička mafija napravila je na tržištu tekstila. Domaće tekstilne fabrike bačene su u dužničko ropstvo ili su brutalno ugašene, jer država nije htela da štiti domaći proizvod. Da bi akcija uspela, korumpirane su sve nadležne institucije, pa je nesmetano krenuo uvoz tekstila iz Indije, sa Tajlanda, iz Kine, Turske, Egipta, pa čak i Madagaskara. Ispada da su, kako reče jedan ogorčeni analitičar, topliji džemperi koje uvozimo sa Madagaskara od onih koje štrikaju zlatiborske pletilje.

Tekstil i obuća koje kupujemo u radnjama uglavnom nisu prošli nikakvu kontrolu zdravstvene ispravnosti. U Srbiji, naime, ne postoje ni pravilnici, ali ni aparati koji su u stanju da identifikuju hemijski sastav odeće. Iako u ovdašnjim kućama i inspekcijama tvrde da kontrolišu deklaracije koje im dostavljaju uvoznici i proizvođači, one su, uglavnom, nejasne i nepotpune. Referentna laboratorija nema mogućnost za proveru svega što se prodaje.

Kao u doba samoupravnih viceva, ministarstvima finansija i privrede, koja su, inače, u obavezi da do kraja godine donesu nove pravilnike o tekstilu i obući, formiraće komisiju! Tada će se određivati prisustvo teških metala u odeći, obući i tekstilu i drugih hemijskih jedinjenja čije prisustvo predstavlja rizik po zdravlje ljudi!

Ali, nije sporna samo zdravstvena ispravnost kineske robe koja se prodaje bez ikakvih deklaracija na svakoj uličnoj tezgi, pijaci i buvljaku, i koja u Srbiju dolazi sumnjivim kanalima. Jedina garancija kvaliteta, kako domaće odeće i obuće, tako i one markirane iz uvoza, jeste reč proizvođača i njegova reputacija.

Na žalost, divljanje uvoza dostiglo je zastrašujuće razmere, pa tako iz inostranstva stižu i najprostije medicinske potrepštine kao što su igle i špricevi, aparati za disanje…

Sa druge strane, čak i najdelikatnija oprema koju proizvode domaće kompanije po najvišim svetskim standardima, danas ne može da se odupre uvoznom ludilu koje direktno podstiče Vlada Srbije i njena ministarstva.

Protekle, 2013. godine, država je svojom uvoznom politikom "ubila" čak i proizvođače rentgen-aparata (poput "Jugorentgena" ali i "Elektromedicine"), mada su ove firme godinama snadbevale i servisirale zdravstvene ustanove u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji.

Srbija uvozi čak i operacione stolove, pa ih godišnje uveze oko stotinu komada, mada je razlika između najniže cene uvoznog, i operacionog stola proizvedenog u „Elektromedicini", čak 15.000 evra!

 

     Kome treba 25 tona svinjske dlake?

 

Srbija godišnje uvozi neverovatnih 200 kilograma ljudske kose, 400 kilograma kornjačevine i kitovih kostiju, čak 2.500 kilograma ptičjeg perja i 100 kilograma prirodnih sunđera, pa čak i helikoptere do 2.000 kilograma koji su plaćeni 505.000 dolara.

Prošle godine uvezeno je 100 kilograma prašine i praha od dragog i poludragog kamenja, čak 50.000 kilograma konoplje i više od 300 kilograma deteline, 1.000 kilograma korala i 400 kilograma bikove sperme i 25.000 kilograma svinjske dlake!

U gomili bizarnih proizvoda koje Srbija uvozi, prošle godine je iz inostranstva stiglo čak 8.800 kilograma dvogleda, 6.600 kilograma različitih mikroskopa i 2.400 kilograma teleskopa za oružje. Kao da sve u ovoj zemlji funkcioniše kako treba, pa je još samo ostalo da zbrinemo lovce!

Luskuznu hranu uvozimo i kupujemo u tonama, kao da imamo švajcarske ili nemačke plate, i kao da nam je tržište bar desetak puta "teže". Podaci Republičkog zavoda za startistiku govore da se u Srbiji pojede godišnje 800 tona smrznutih, sušenih i soljenih sipa, hobotnica i lignji. A, papiri sa carina pokazuju i da smo kupili i 16 tona jastoga, četiri tone rakova i 1.700 kilograma ostriga i druge morske hrane.

Možda i ovo može da zazvuči neverovatno, ali srpska polja nemaju dovoljno nane pa je zato uvozimo godišnje u nezamislivim količinama od po dvadesetak tona! Razlog je takođe teror nad domaćim proizvođačima koji su u nemilosti sopstvenog ministarstva poljoprivrede!

A, kolika je razlika između uvoza i izvoza, najbolje govori podatak da je Srbija za poslednjih godinu dana ostvarila deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni za više od pola milijarde dolara.

Srbija uvozi čak i led za ćevape, pljeskavice i sve proizvode od mlevenog mesa. Među stotinama različitih artikala koji svakog meseca ulaze u Srbiju je i led, kojeg nema dovoljno u domaćoj proizvodnji!? Pojedine mesne industrije, kao što je „Big Bul" iz Bačinaca u Sremu, imaju ledomate, ali većina je prinuđena da koristi uvozni led! Led se u mesnoj industriji koristi u pripremi roštiljskog mesa.

U lepezi mesnih proizvoda koji se uvoze jer kod nas nema ko da ih proizvede su svinjska i ovčja creva, bešike i želuci. Creva su se uvek uvozila, jer ih kod nas nikad nije bilo dovoljno. Stižu iz Kine i služe za proizvodnju kobasica. Kinezi imaju najbolju tehnologiju obrade creva, pa tako i razvijene zemlje iz Evrope šalju svinjska i ovčja creva u Kinu, gde se čiste, kalibrišu i namotavaju, pa se vraćaju u zemlje porekla.

Na spisku robe koju ne bismo morali da uvozimo, ali iz nekog razloga to činimo, nalaze se i čačkalice. Srbija u neograničenim količinama kupuje ruže, začine, tikvice, otpatke od hartije, šljokice, đonove, potpetice…Dugačak je i spisak onih neuobičajenih roba koju Srbija uvozi nalaze se oklopi kornjače, zmije otrovnice, igle, kuhinjske krpe, lišće…U brodskim kontejnerima koji plove za Srbiju, nalaze se i priplodni konji i magarci. Uvozili smo i majmune, i to za potrebe Instituta „Torlak" i proizvodnje seruma.

 

     Beskrajni spisak apsurda

 

Nije tajna da Srbija uvozi sve i svašta: od šibica, preko pasulja, do belog luka, pa i šljunka i kamena! Iako, u prvi mah, zvuči smešno, na spisku apsurda našlo se i staro staklo – osnovna sirovina Srpske fabrike za reciklažu iz Grejača kod Aleksinca, jedine firme ne samo u našoj zemlji, već i u regionu, koja se bavi preradom ove ambalaže i primorana je da godišnje uveze i do 3.000 tona otpadnog stakla!

Iako je kapacitet fabrike 30.000 tona, bez obzira na uvoz iz regiona, godišnje jedva uspeva da reciklira oko 13.000 tona otpadnog stakla koje ne može da sakupi na domaćem terenu. Krajnji proizvod je takozvani kulet, reciklirano staklo koje iz ovog pogona odlazi uglavnom u izvoz, a radi se o čak 10.000 tona na godišnjem nivou.

Generalni direktor kompanije „Holcim Srbija", Klaudiu Soare, najavio je da će ta cementara u Paraćinu izgraditi najsavremeniji sistem za recikliranje komunalnog otpada u Evropi, vredan nekoliko miliona evra. Lako je zaključiti od koga će fabrika za reciklažu iz Grejača kod Aleksinca kupovati reciklirano staklo.

Upozorenja domaćih i evropskih udruženja potrošača da je kvalitet proizvoda istog brenda lošiji za nerazvijene zemlje Evrope (gde Srbija realno pripada) – proizvođači cinično pravdaju „različitim potrebama" i „ukusom lokalnog stanovništva". O

ovoj temi trenutno raspravlja i Evropski parlament, obzirom da su očigledne razlike između kvaliteta roba istih marki koje se prodaju u „starim" i „novim" članicama Evropske unije. Kako bi se ovoj vrsti obmane stalo na put, u Evropskom parlamentu pokrenuta je inicijativa da se ta praksa proglasi prevarom.

Naime, za razliku od SAD-a, Evropska unija nema opšteprihvaćenu definiciju prevare s hranom, pa jedino regulativa pod brojem 178/2002 propisuje kako je "zabranjeno obmanjivati potrošače". Kako to zvuči naivno iz perspektive Srbije, te male, još sasvim nepokorene evroatlanske kolonije na Balkanu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: