Архива

Posts Tagged ‘mapa’

KOJA JOŠ FUNKCIJA U BEOGRADU NIJE U RUKAMA KLANA DANICE DRAŠKOVIĆ??!

 

Danica Drašković je odavno bacila oko i na beogradski Hotel Slavija. Njim rukovodi njen rođak Veselin Jovičević, koji mora uskoro u penziju, a dotle hotel mora preći u ruke bjelopoljske fukare, za male pare. Zna se, Danica nikom ne daje, no uzima!

 

          Vuk Stanić

 

Hotel Slavija nalazi se na ekskluzivnoj lokaciji, na Trgu Slavija u Beogradu. Samo lokacija vredi više milijardi dinara. Hotel nije privatizovan. Ovaj hotel bio je vlasništvo "JAT Ervejz"-a, i verovatno bi bio sa ostatkom kompanije poklonjen Vučićevim Arapima, da ga još 2005. godine Koštuničina Vlada nije dala na upravljanje Srpskom pokretu obnove.

SPO je tada na upravljanje dobio ceo JAT, njihov direktor Aleksandar Milutinović već početkom juna je izdvojio Hotele Slavija iz sistema JAT-a. Tada na mesto direktora hotela dolazi rođak Danice Drašković, Veselin Jovičević.

Prilikom poslednje raspodele stranačkih funkcija, upravljanje hotelom ponovo je prigrabila ekipa Srpskog pokreta obnove, odnosno političko krilo klana Danice Drašković, te je na mestu direktora firme Jat hoteli Slavija opstao njen rođak Veselin.

Veselin Jovičević je široj javnosti poznat kao čovek koga su hapsili zbog načina na koji je vodio J.P. "Gradske pijace", gde je dugo godina bio direktor. Njegovo direktorovanje beogradskim pijacama obeležile su afere nenamenskog trošenja novca, zapošljavanja po rođačkoj liniji, nameštanja poslova, reketiranja zakupaca tezgi…

Cena po kojoj se dolazilo do tezge na Kalenić pijaci bila je nekoliko hiljada maraka.

Kada je 2001. godine promenjena vlast u Beogradu, promenjen je i direktor. Protiv Jovičevića je tada podneta krivična prijava. On je proveo desetak dana u pritvoru zbog optužbe za zloupotrebu službenog položaja. Suđenje je potom došlo u ćorsokak, ročišta su odlagana, proces je rastegnut, i Jovičević nije osuđen.

On je, pokazaće se, dobro znao da ispunjava interese Daninog klana, pa je tako isposlovao i da Agencija za privatizaciju da mišljenje da se tender za hotel Slavija neće raspisivati dok se ne stvore uslovi, i ne pojavi kupac koji će ponuditi "realnu cenu". Potom je stvorena lažna slika u javnosti kako ne postoje zainteresovani kupci, i krenulo se u traženje kupca za prodaju direktnom pogodbom.

Od 2005. godine do danas traje direktno pogađanje, a hotel se vodi na način da mu se vrednost srozava, kako bi ga u jednom trenutku za male pare kupio neko podoban.

Jednom prilikom za medije direktor Jovičević izjavljuje da on ima sredstava da održava hotel, ali i da su mu potrebna sredstva da sredi enterijer. On navodi i da: "U starom delu hotela treba neke delove potpuno srušiti, a potom ih ponovo izgraditi…“

Od kada je na čelu hotela Jovičević je uveo praksu da svake godine zaposli po jedanaest svojih rođaka. Tako da je za osam godina direktorovanja zaposlio osamdeset osam rođaka.

Rezultati Jovičevićevog upravljanja hotelom najbolje se vide u finansijskoj analizi završnih računa, gde rezultat pokazuje da je hotel 2012. godine napravio gubitak od 31.166.000,00 u odnosu na 2011. godinu.

Osnovni kapital od kada Jovičević upravlja hotelom obezvređen je za 589.701.999,00 dinara i danas iznosi 1.576.872.081,00.

Ipak, postoje poslovi koje Jovičević za razliku od hotela uspešno vodi. Najbolji primer za to je biznis sa radnicima Elektro privrede Srbije.

Radnici EPS-a sa Kosova dolaze u Beograd da očitavaju brojila. (Verovatno su oni očitavali brojila i kada su Beograđanima isporučeni pedeset odsto i više, uvećani računi za struju pred novu godinu.) Većina tih radnika odseda u hotelu Slavija, gde Jovičević direktno sa izvesnim Bagijem dogovara uslove kako će biti plaćena ishrana i spavanje.

Bagi kod Jovičevića zadužuje bonove za ishranu i smeštaj radnika.

Kasnije EPS-u prijavljuju tri do četiri puta više upotrebljenih bonova nego što je bilo radnika. EPS to plaća bez pogovora i kontrole. Da ne bude kontrole, zadužen je funkcioner EPS-a…Razlika između stvarne cene i količine bonova koju plati EPS, verovatno se sliva u privatne džepove.

Zamenik direktora i prijatelj Jovičevića, Ranko Vujović takođe je dobro upućen u sve poslove hotela Slavija. On je pre nego što ga je Jovičević imenovao na mesto zamenika pobegao iz Crne Gore, gde je, kako se priča, uništio hotelski kompleks Južni Jadran i hotel Delfin.

Zbog toga je protiv njega u Crnoj Gori pokrenuto osam krivičnih prijava i optužbi za zloupotrebu službenog položaja, nesavesnog rada, utaju poreza, organizaciju lažnih stečaja…

Ranko je bogat čovek. U Beogradu poseduje lanac lokala i dva stana, često se hvali svojim bogatstvom na njegovim bankovnim računima. On je hotelski pansion Južni Jadran u Bijeloj, doveo do stečaja, potom ga je iz stečaja po ceni daleko ispod tržišne kupio "ugledni privrednik". Privrednik za koga se priča da je dobar prijatelj sa Vujovićem.

 

     A 1.

    Klanovi Beograda

Nakon pobede anti Miloševićevske koalicije na lokalnim izborima 1997. u svim većim gradovima Srbije, i glavni grad je imao čast da upozna vlast goru od Beogradskih dahija.

Februara te godine formira se gradska vlada i Zoran Đinđić postaje predsednik te vlade. Odmah, su počeli problemi unutar koalicije. Bračni par Drašković tražio je sve značajnije funkcije u gradu za sebe i njihove bliže članove familije. Postojalo je i problem nezadovoljstva Dane Drašković koja je smatrala da njen muž Vuk treba da bude na čelu grada.

Vuk i Dana tada počinju svesno da miniraju koaliciju i da se okreću socijalistima, radikalima i JUL-u.

Nakon raspada koalicije, i smene Zorana Đinđića, SPO uz pomoć svojih novih koalicionih partnera SPS-SRS-JUL preuzima vlast u Beogradu. Danica Drašković je tada mogla samostalno da uređuje svoja kadrovsko-rodbinska rešenja

Ubrzo je čitava vlast u Beogradu organizovana prema interesu "rođačkog klana". Članovi porodice Drašković i porodice bliske SPO uzeli su tada sledeće funkcije: Veselin Bošković, direktor Direkcije za gradsko građevinsko zemljište – rođeni brat Danice Drašković.

Goran Bošković, član Izvršnog odbora Skupštine opštine Čukarica – rođeni brat Danice Drašković; Slavica Altipamarkov, sekretar za obrazovanje Skupštine Beogradasestra Vuka Draškovića.

Vojin Krtolica, član Upravnog odbora GSP-a – zet Vuka Drašković, Dragan Macanković, član Izvršnog odbora Skupštine opštine Zvezdara – zet Danice Drašković, Veselin Jovićević, direktor JP "Gradske pijace" – rođak Danice Drašković.

Borivoje Borović, član Predsedništva SPO-a, inače zet Danice Drašković takođe je "udenuo" svoje rođake, Borisav Borović, predsednik Izvršnog odbora Skupštine opštine Palilula – rođeni brat Borivoja Borovića., Biljana Borović, zamenik sekretara za upravu Skupštine grada – sestra Borivoja Borovića, Radomir Živković, direktor Infostana, kum Borivoja Borovića, Vesna Živković, sekretar za dečju i socijalnu zaštitu – kuma Borivoja, Borovića.

Spasoje Krunić, predsednik Izvršnog odbora Skupštine Beograda, postavio je svog brata Tvrtka Gavranovića za sekretara saobraćaja, Milan Božić, potpredsednik Skupštine grada postavio je svoju sestru Doru Petrović na mesto predsednika Izvršnog odbora Skupštine opštine Vračar…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLJAČKA U NASTAVCIMA: PRIVREMENI UVOZ ROBE U RUKAMA POJEDINACA, A DRŽAVA NA GUBITKU

29. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Pripadnici "carinske mafije", navodno razbijene 2006. godine, danas su visoki funkcioneri ministarstava nove Vlade Srbije. Sa tih pozicija oni su u stanju da ponovo organizuju svoje nekadašnje saučesnike i da organizovanim kriminalnim delovanjem republički budžet oštete za više desetina miliona evra svake godine.

 

          Igor Milanović

 

Postoji više razloga zbog kojih neka roba u Srbiju može legalno da bude uneta bez plaćanja carine: zbog reeksporta (izvoza u treću državu) ili zato što je privremeno potrebna za izvođenje nekih radova za čije izvršenje je određeno strano preduzeće.

Iz ovog drugog razloga pomoćnik tadašnjeg ministra finansija Vesna Hreljac-Ivanović dopisom od 1. avgusta 2008. slovenačkoj kompaniji Primorje DD odobrava privremeni uvoz opreme i alata koji bi koristili za izvođenje investicionog objekta PPPV "Makiš 2".

Pomenuti oprema i alat se sastoje od polovne betonjerke koju je Primorje DD sa sedištem u Vipavska cesta 3, 5270 Ajdovščina, Republike Slovenija, ugovorom od 5. maja 2006. iznajmio od Cestno podjetje Nova Gorica, Industrijska cesta 2, Kromberk, 5000 Nova Gorica, Republika Slovenija. U pomenutom ugovoru broj betonjerke naveden je kao OS CPG 6738 SM 7501, mada se u kasnijim carinskim deklaracija u Srbiji navode i drugi brojevi.

Šta se dalje s pomenutom betonjerkom sve dešavalo po unošenju u Srbiju nije poznat, ali se sa sigurnošću zna da ona i dalje ovde radi, iako je projekat "Makiš 2" završen. Tako Carinska ispostava Beogradski sajam 7. februara 2013. izdaje novu ispravu za unos iste betonjerke, koja nije ni napuštala Srbiju, bez plaćanja carine.

Radi se o klasičnom prepakivanju, kako se to zove, odnosno o izdavanju nove isprave koja treba da zameni staru, isteklu. Procenjena vrednost betonjerke iznosi 96.000 evra, dok je iznos dažbina koje nisu plaćene procenjen na 2.780.915,90 dinara.

Niko se u Upravi carina nije zapitao šta jedna betonjerka radi punih pet godina u Srbiji. Projekat zbog koga je uneta je odavno završen, a ona i dalje radi, ali na drugim gradilištima.

Zbog neplaćanja carine betonjerka predstavlja nelojalnu konkurenciju domaćim izvođačima radova koji redovno plaćaju sve dažbine. Ono što je interesantno je to da Primorje DD u Sloveniji odavno više ne postoji.

Bez obzira na to, država ima mogućnost da naplati carinu za betonjerku, jer je pri unošenju špediter Transošped d.o.o. iz Beograda priložio bankarsku garanciju Societe Generale banke iz Beograda. Nekome, očigledno, odgovara da se strana oprema i alati unose bez carine u Srbiju.

Državna kontrola koja bi želela da ispita gde završava roba koja se bez carine privremeno unosi u Srbiju ne bi imala velikih problema. Da bi ušao u elektronski sistem Uprave carine carinski službenik na terminalu mora da upiše svoj identifikacioni broj, preko koga bi brzo bio otkriven. Zbog toga je u sistem ubačen broj 99999 koji koriste oni službenici koji žele nešto da prikriju. Praćenjem traga robe unete preko pomenute šifre lako bi se razmotalo celo klupko.

Kao jedan od članova "carinske mafije" uhapšene 2006. pominjao se i Dejan Carević, tadašnji funkcioner Uprave carina, a raniji pripadnik Državne bezbednosti. Carević je izbegao hapšenje, a radi mira u kući sam je napustio carinu.

Za vreme službovanja u UC stekao je stan od 90 kvadrata na Novom Beogradu, blok 30, broj 76/17, još jedan od 80 kvadrata, a kupio je i stan u Marbelji, Španija. Danas je Carević šef kabineta ministra pravde Republike Srbije Nikole Selakovića.

Sa te funkcije on je u prilici da zaštiti sve svoje saradnike sklonjene u akciji protiv "carinske mafije". Većina njih je vraćena u Upravu carina na položaje sa kojih mogu da nesmetano dozvoljavaju uvoz robe bez plaćanja carine.

Jedan od njihovih pulena je sadašnji šef Carinske ispostave Beogradski sajam Nebojša Zorić. Preko njegove CI obavlja se ilegalni uvoz najvrednije robe iz inostranstva, među kojom je i jedna jahta, uneta navodno kao sajamski eksponat koja je i danas u Srbiji u vlasništvu jednog preduzeća registrovanog na Adi Ciganliji.

Direktor Uprave carina Miloš Tomić, i sam do guše upetljan u ilegalni uvoz, bespogovorno sarađuje sa pomenutom trojkom. On je taj koji sprečava interne istrage, zbog čega pripadnici unutrašnje kontrole poštenim radnicima carina savetuju da se obrate policiji i tužilaštvu. Organi UC-a, naime, nisu ni u stanju niti u mogućnosti da bilo šta učine.

Milione evra pomenuta organizovana grupa godišnje uzme kao mito za dozvolu "privremenog uvoza" robe koja potom ostaje u Srbiji. Državni budžet na ovaj način godišnje izgubi više desetina miliona evra. Koliko je to prosečnih penzija, obroka u narodnim kuhinjama, lekova za najteže obolele?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

<span>%d</span> bloggers like this: