Архива

Posts Tagged ‘luka’

НОВОСАДСКА РЕЧНА СИГУРНА ЛУКА ЗА ВЕЛИКИ И ВАЖАН ТРАНСПОРТ ДИПЛОМАТСКЕ ПОШИЉКЕ ЗА АМЕРИЧКОГ АМБАСАДОРА!??

5. новембра 2017. Коментари су искључени

 

Шта је у Луци Нови Сад, 29. фебруара прошле године било у претовареној пошиљци из Франкфурта на Мајни, која је шлепером од 25 тона превезена, без царинског прегледа, у Амбасаду САД-а, а истовар надгледао новопостављени амбасадор Кајл Скот?

 

 

                         Арпад Нађ

NAMESTAJ ZA AMBASADORA-BLIZA NOVOSADSKA OD BEOGRADSKE LUKE

 

Уочи једног обичног зимског викенда, у петак, 5. фебруара 2016. године, нови и тада тек именовани амбасадор Сједињених Америчких Држава у Србији, Кајл Скот (за Вучића и његове послушнике – "Скат"), на течном српском језику обратио се овдашњим медијима, рекавши: "…Једва чекам да упознам вашу лепу земљу и великодушно гостопримство које је познато широм света"

И заиста, господин Скот је био нестрпљив да упозна све благородне људе овога поднебља, па је већ 29. фебруара (дакле, само три недеље касније), дошао у Нови Сад, где га је дочекао напредњачки градоначелник Милош Вучевић, са којим се кратко задржао у куртоазним разменама љубазности и празних речи.

Јер, како се испоставило, новом америчком амбасадору се веома журило. Циљ његове посете била је Лука Нови Сад на обалама Дунава. Ту га је већ чекао и директор Луке Нови Сад, скандалозни и у криминал огрезли професор Медицинског факултета у Новом Саду, Александар Бата Милованчев, човек са озбиљним мафијашким педигреом, још из мрачних деведесетих година.

Био је то први "излет" амбасадора Скота ван Београда, за који се није могло закључити да ли је био формални или неформални, дакле, службени или неслужбени. Извесно је само то, да је Скот дошао са својом супругом, да је 29. фебруара био у Новом Саду и да се кратко сусрео са градским челницима, те да га је, одмах потом, у Луци Нови Сад дочекао др Александар Бата Милованчев (са супругом и сином), где су у здрављу и весељу ручали на једном броду-ресторану на Дунаву.

Два сата пре овог ручка, Дунавом је допловио теретни брод из Немачке, тачније из Франкфурта на Мајни, који је у Луци Нови Сад искрцао терет непознате садржине а који је адресиран на америчку амбасаду у Београду. Одатле је претоварен на камион-шлепер запремине 25 тона и он је након утовара кренуо ауто-путем ка Београду.

Не постоји ни минимум могућности да је амбасадор Скот у виду "дипломатске пошиљке", преносио из Немачке свој намештај, покућство или било шта слично, јер је, много раније, потпуно опремио свој београдски дом. А, није претходно ни службовао у тој држави.

Не, господин Скот је, очигледно, имао сасвим друге разлоге за угодни ручак са др Александром Милованчевим (чију је криминалну биографију, верујемо, ипак није знао). Наиме, овај искусни дипломата који је добро исковао свој занат, имао је јасан циљ: да поменути терет-пошиљка, не буде отваран, провераван, царињен или било шта слично, јер постоји лимит и за оно што се зове "дипломатска пошиљка".

Овде се одмах може поставити једно рационално питање: зашто терет није стигао до Луке Београд? Зашто амбасадор Скот није ову тајанствену пошиљку сачекао у Луци Београд или Луци Панчево, него баш у Луци Нови Сад? Очигледно, да је постојао безбедносни ризик. Ако је тако, а све говори да јесте, шта је то стигло у зграду бившег Маршалата на Дедињу који је пре неколико година претворен у праву фортификацију, утврђење са подземним и надземним комплексом просторија?

Подсећања ради, 2010. године, влада у Вашингтону је одобрила чак 117 милиона долара за изградњу новог, овог, сигурно највећег дипломатско-обавештајног центра на Балкану.

Комплекс амбасаде је заштићен грандиозним безбедносним зидом, који је послужио као образац и безбедносни стандард који сада важи за све нове амбасаде и конзулате САД у свету. Изградњу овог дворца-амбасаде САД у радила је америчка фирма Фрамако Интернешнел која је, што се градње оваквих објеката тиче, "положила" све безбедносне испите код америчких обавештајних служби.

Већ поменутог дана, 29. фебруара 2017. године, у касним поподневним сатима, искрцана је у овом објекту "роба" која је делимично пловила Дунавом а делимично допремљена ауто путем у пространом шлеперу.

Амбасадор Скот је и касније долазио у Нови Сад "на ноге" породици Милованчеву и клану Вучевић. Али, за најширу јавност у Србији, то се једноставно никада није ни десило! Пала су и нагађања међу сведоцима овог "великог транспорта": шта је то тако важно путовало водом и копном преко пола Европе, да је чак и амбасадор Скот заврнуо ногавице и мало се уквасио?

Један сасвим релевантан и добро обавештен извор тврди да су сви амерички дипломатско конзуларни центри у свету, у последњих две године опремани најмодернијим наоружањем и обавештајном опремом, због реалне опасности од терористичких напада.

Београд више није "мирна лука" као што је некада био. Најезда Вучићевих "пријатеља" из појединих арапских земаља на овај део Балкана и Европе, све више постаје безбедносни терет. Коначно, ваља се одбранити и у случају грађанских немира у Србији, јер у таквим околностима, амерички дипломатски центар на Дедињу, лако може да постане својеврсна тврђава Аламо.

Коначно, треба рећи и да "ђаволов доктор" Александар Бата Милованчев, има велико искуство у шверцу оружја, још из деведесетих година. Тако рећи, идеалан човек! Није тајна ни да нарко-путеви воде у правцу (и из правца) Луке Нови Сад. Тамо где има оружја има и дроге. Тамо где је Милованчев има и црне берзе, мафијашких споразума и "великих транспорта".

Са друге стране, господин Скот је школовани обавештајац. Био је толико добар, да су га 1994. године "позајмили" из дипломатије и поставили за предавача на катедри за националну безбедност на Хуверовом институту Универзитета Стенфорд. Деценију касније, 2005. године, постављен је за заменика шефа америчког представништва при ОЕБС-а у Бечу. Задатак му је био да контролише стварног шефа, "чисти терен" око њега и евентуално исправља његове грешке.

И амбасадор Скот и његове раније колеге у америчкој амбасади у Београду, знали су да је Милованчев човек криминалних апетита, и да се као такав доказао још у време Милошевићевог режима. Он је човек чији је прљави веш депонован у досијеима више страних и домаћих обавештајних служби. Он и његов партијски шеф, Александар Вучић, болују од исте, неизлечиве болести. Сахраниће их мало већи мафијаши од њих.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

NAOPAKA POSLOVNA LOGIKA: NA KONCESIJU I DAVANJE STRANCIMA U RUKE OBJEKAT OD STRATEŠKOG ZNAČAJA ZA SRBIJU!????

6. марта 2017. Коментари су искључени

 

Vučićev režim, osećajući da je došao poslednji čas, pokušava da opljačka sve što je još preostalo u Srbiji. Na red je došao i Aerodrom „Nikola Tesla", koji Vučić hoće da ponudi na koncesiju, uprkos činjenici da ovo preduzeće donosi milionske sume u budžet. Ali, Vučić ovde ima i lične razloge…

Sklapajući ugovore koji se odmah proglašavaju "državnom tajnom" vlastodržac istovetno, kao svojevremeno u slučaju „Beograda na vodi", faktički prebacuje vlasništvo Aerodroma na svoj kriminalni klan, da bi u narednim decenijama mirno ubirali stotine miliona evra prihoda bez ikakvih daljih investicija.

 

                    Igor Milanović

PRODAJA KAO POKLON2a

 

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić je sredinom meseca pokušao da objasni javnosti kako se Aerodrom „Nikola Tesla" u Beogradu u koncesiju daje, navodno, zato što mi njime ne umemo da upravljamo! Da je to, zaista, razlog, uveo bi se novi menadžment, po potrebi sastavljen od stranaca, a ne bismo se odricali „koke koja nosi zlatna jaja". U suštini je ovo pronalaženje odgovora na pitanje zašto vladajući režim otima Aerodrom, a koji se nalazi u jednoj drugoj rečenici koju je Vučić izgovorio:

"…Mi računamo da unapred možemo da uzmemo 350 do 400 miliona evra, što ovako ne bismo mogli da uzmemo za 14 godina." Pošto je svestan toga da još 14 godina neće moći da pljačka Srbiju, rešio je da pokupi sve što može, dok još može.

Davanje Aerodroma u koncesiju biće odrađeno na isti način kao što je urađen projekat „Beograd na vodi", odnosno u punoj tajnosti, to je već sada više nego evidentno.

Naime, kada su radnici zaposleni na određeno na Aerodromu 11. februara došli da potpišu produžetak ugovora, dobili su primerak u kome je u kontekstu člana 1 pominjan i termin „državna tajna" određena od strane „nadležnog lica koje je bilo na potpisivanju ugovora". Kako prenosi stručni sajt „Tango6", predstavnicima sindikata, koji su zapitali kako mogu da potpišu nešto što nisu ni pročitali, odgovoreno je kako ni ne mogu da budu upoznati sa članom 1, jer je on već proglašen državnom tajnom?!?

Isto se tako radilo i u projektu „Beograd na vodi". gde je u početku sve bilo pod velom državne tajne, da bi se na kraju ispostavilo kako je sklopljeni ugovor više nego štetan po Srbiju.

Podaci koji su do sada poznati javnosti nikako ne govore u prilog potrebe da se Aerodrom da u koncesiju, zbog čega vlast i pokušava da potpiše ugovor koji će kao državna tajna odmah biti sklonjen u neki sef.

Kako je dobro obavešteni „Bloomberg" procenio, poslovni prihod Aerodroma u prošloj godini je iznosio 75 miliona evra, a neto dobit bi trebalo da bude 25 miliona evra, od čega država može da uzme 85 odsto (21.500.000 evra) na ime dividendi. U slučaju davanja u koncesiju Srbija bi godišnje dobijala samo polovinu ove sume. Ostatak bi koncesionar ulagao u proširenje poslova i povećanje sopstvene zarade.

Pomenuti stručni sajt „Tango6" na primerima dokazuje kako bi uz minimalna ulaganja čak i ovakav, kako Vučić tvrdi „nesposobni" menadžment mogao da udvostruči broj putnika, pa samim tim i prihoda, što bi bilo dovoljno za nastavak razvoja Beograda narednih 10 godina.

Prema dostupnim procenama cene te rekonstrukcije, koncesionar bi ulaganjem 1,5 puta veće sume (oko 40 miliona evra) od one koja je prošle godine bila čist prihod, rešio sve tehničko-razvojne probleme za narednih 10 godina u kojima bi ostvario prihod od preko pola milijarde evra!?!

Upravo zbog ovakvih jednačina Vlada pokušava da ugovor o koncesiji proglasi državnom tajnom. Aerodrom „Nikola Tesla" je prošle godine ostvario promet od oko pet miliona putnika i posle budimpeštanskog i bukureštanskog aerodroma je najvažnija vazdušna luka u ovom delu sveta.

Zagrebački i aerodrom u Ljubljani su u poređenju sa Surčinom „slepa creva", pa ipak je pre nekoliko godina aerodrom u glavnom gradu Slovenije podat za 234 miliona evra, dok je privatizacioni savetnik srpske Vlade za Aerodrom „Nikola Tesla", francuski „Lazard" (u kome je i Božidar Đelić), baratao knjigovodstvenom vrednošću od oko 200 do 250 miliona evra. Zbog ovako niske vrednosti došlo se i do pogrešnog zaključka o neophodnosti davanja u koncesiju.

Netačna je i Vučićeva tvrdnja kako Surčinu hitno treba još jedna pista sa još jednim terminalom zbog očekivanog porasta broja putnika. Nova pista bi, uz planirani porast broja putnika i letova, bila potrebna tek za nekih dvadesetak godina, možda i tek za 30. Na „Nikolu Teslu" sada godišnje sleće pet miliona putnika, a na ženevski aerodrom 16 miliona, pa on i dalje funkcioniše sa jednom pistom, isto kao i londonski „Stansted" (23 miliona putnika godišnje) ili istanbulski „Sabiha" (28 miliona).

Izgradnja terminala „D" bi koštala do 100 miliona evra, što je četvorogodišnji čist prihod Aerodroma, i mogla bi da se finansira povoljnim kreditima. Jedan od sufinansijera bi morao da bude „Er Srbija", koji insistira da dobije terminal samo za sebe. Isto važi i za neophodni hotel koji bi sigurno bio građen o trošku nekog drugog, a ne Aerodroma.

U suštini, ne postoji nikakva poslovna logika koja bi potkrepila potrebu davanja aerodroma u koncesiju, osim jedne, a to je logika punjenja privatnih džepova.

Naprednjačka vlast se ubrzano urušava i Vučićeva kamarila pokušava da što je moguće više para prebaci na sopstvene račune prodajući sve što je preostalo od srpske ekonomije,. U isto vreme devedesetih kada je za predizborne potrebe izmišljen „Evropolis", koji danas imitira „Beograd na vodi", osmišljen je i projekat proširenja „Nikole Tesle" kockarnicama i kladionicama, odnosno stvaranje svojevrsnog „Las Vegasa na Balkanu". Oba ova projekta su u ono vreme trajala samo koliko i izbori za koje su lansirani.

Isto kao što je iz fijoke izvukao prašnjavi „Evropolis", Vučić je izvadio i „Las Vegas na Balkanu". Sada mu je još samo potrebno da, isto kao na Savamali, atraktivno zemljište preko niza tajnih ugovora sa fantomskim firmama iz arapskog poslovnog polusveta stavi u sopstveni privatni posed, kako bi kasnije decenijama mogao da ubire prihode. Zbog toga svi ugovori moraju da ostanu „državna tajna".

Ne treba smetnuti sa uma, da Aerodrom ima još jednu dodatnu dimenziju koju Savamala nema. Aerodrom u Nišu ima veoma ograničeni međunarodni karakter i potrebna su velika ulaganja u njega da bi dosegao nivo „Nikole Tesle". Samim tim, surčinski aerodrom ima i stratešku važnost za Srbiju, tako da ne može ni da se zamisli haos koji bi nastao ako bi koncesionar odlučio da ga privremeno zatvori, makar samo za neke letove.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: