Архива

Posts Tagged ‘let’

NA ČEMU LI SU SVE DOKTORIRALI POJEDINI AKADEMSKI SLUČAJEVI „VLASTI U SRBIJI“???

24. јула 2014. Коментари су искључени

 

U državi gde ministri, gradonačelnici, predsednici opština, direktori javnih preduzeća i ostala takozvana "politička elita" plivaju u brlogu korupcije i kriminala, lažni doktorati i besramni plagijati tuđih naučnih radova, nisu nikakvu čudo. Njihove "disertacije" nigde u svetu ne važe, samo u Srbiji. I to, dok su na vlasti. Ako je lažni doktor i ministar prosvete, ako svoj doktorat skriva i guvernerka Narodne banke (od koga i zašto?), ako su gradonačelnik Beograda i predsednik opštine Novi Beograd pokrali tuđe doktorate i prijavili ih kao svoje, kako će se onda nove generacije razumeti šta je pravo obrazovanje?

 

              Nikola Vlahović

 

Da je Srbija zaista pravna država, istraživanje validnosti doktorskih disertacija krenulo bi od ljudi iz samog vrha vlasti. Ali, prema onoj narodnoj poslovici, da "ne laje kera sela radi, nego sebe radi", tako je i Vučićev ministar prosvete Srđan Verbić zalajao na vlasnika "Megatrend" Univerziteta, Miću Jovanovića, ne znajući šta čini sebi, i kakvu će to "Pandornu kutiju" otvoriti.

Naime, dana 12. juna 2014. godine, na konferenciji za štampu, Verbić optužuje Jovanovića da "nema doktorat iz Londona". Na istom mestu, istog dana, ministar sam sebi "skače u stomak", pa kaže da Jovanović "ipak ima doktorat" te da je doktorirao u Kranju (Slovenija), još u vreme Jugoslavije i da Jovanović tek treba da ospori tvrdnje o nepostojanju londonskog doktorata.

Ubrzo, Mića Jovanović demantuje Verbića predočivši oba svoja doktorata javnosti. Ali, na pritisak medija i javnosti, koji je bio izazvan Verbićevim napadom, Jovanović podnosi ostavku na mesto rektora Univerziteta "Megatrend", čiji je vlasnik i osnivač, mada to uopšte nije morao da uradi.Učinio je to iz moralnih razloga, kao što to čine svi odgovorni ljudi u Evropi.

Protivrečeći sebi, Verbić nastavlja sa "akrobacijama", pa izjavljuje kako je Univerzitet "Megatrend" u procesu redovne reakreditacije, da je Jovanović kao rektor Univerziteta podneo uredne zahteve i da će, kao i do sada, "Megatrend" dobiti akreditaciju. Takođe, Verbić se, uvidevši da je daleko otišao, setio i da njegovo ministarstvo po zakonu nema pravo da ispituje doktorate čiji je mentor bio Mića Jovanović.

Ukratko, počeo je da "revidira" stavove. Ali, avaj, za njega je već bilo kasno! Njegova kampanja protiv Jovanovića, otvorila je jedno sasvim drugo pitanje: ko je Srđan Verbić, kakav je on doktor i kakve su mu reference za posao ministra?

Ubrzo, jednom delu javnosti postaje jasno da je Verbić na prevaru postao ministar! Pitanja su počela da se nižu: na čemu je to Verbić doktorirao? Kako fizičar po osnovnom i magistarskom obrazovanju, koji je doktorirao na multidisciplinarnim studijama Beogradskog Univerziteta (BU) iz, kako sam definiše u tezi, "naučne oblasti obrazovanje" (koja uopšte i ne postoji prema važećoj nomenklaturi naučnih oblasti!) dobija titulu doktora filozofije?

Da li se na BU, kao što pravilo nalaže na svim fakultetima, može doktorirati samo iz oblasti akreditovanih multi i interdisciplinarnih programa doktorskih studija, ili i mimo njih? Šta su onda kriterijumi multidisciplinarnosti i naučne oblasti iz kojih može da se radi teza?

Zašto na sajtu Univerziteta stoji da je Verbić doktorirao na Filozofskom fakultetu, ako se zna da on nikada nije ni bio doktorant Filozofskog fakulteta, te da se procedura izrade doktorata odvija na Univerzitetu u okviru Veća za studije pri univerzitetu? Zašto ga je Vučić predstavio javnosti kao "genija fizike", a ne kao doktora filozofije?

Bez imalo stida, Verbić je sve ovo prećutao. I Aleksandar Vučić koji ga je postavio na mesto ministra ćuti.

Posebna je pitanje, da li teza od 104 strane teksta, bez ikakvog teorijskog utemeljenja problematike i testiranja znanja, zadovoljava kriterijume izrade doktorske disertacije? U čemu se to ogleda njena "multidisciplinarnost" ako je sam Verbić utvrdio da je reč "o nepostojećoj naučnoj oblasti"? Još veći je skandal da Referat o Verbićevom "doktoratu" nije dostupan javnosti, pošto su zapisnici sa sednica Veća za studije pri univerzitetu, protivno propisima, zaključani!

Ne treba ni ovo izgubiti iz vida: Srđan Verbić, aktuelni ministar prosvete Srbije, toliko je "obrazovan" da ne zna nijedan svetski jezik! I to se sam "pohvalio" u nekoliko obraćanja javnosti, posebno mladim generacijama, tvrdeći da "jezik nije bitan"! Za razliku od Verbića, vlasnik "Megatrenda", Mića Jovanović, perfektno govori francuski i engleski jezik a služi se italijanskim, nemačkim…

Verbića je u životu i radu pogurao Aleksandar Belić, doskorašnji direktor Instituta za fiziku. On je bio mentor Verbićevog doktorata. I ako je Belić doktor fizike, bio je Verbiću mentor za doktorat iz filozofije i pedagogije!

Tako je običan službenik Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, Srđan Verbić promovisan u doktora filozofije i pedagogije, da bi mogao da bude unapređen u ovoj instituciji, ali ga je dupe preporučilo Lazaru Krstiću, a Lazar ga je predložio za ministra, što je Vučić odmah i prihvatio. A gospodin Aleksandar Belić unapređen je od ministra Verbića u državnog sekretara u Ministarstvu prosvete i nauke!

I drugi ministar u Vučićevom kabinetu, ministar policije Nebojša Stefanović odbranio je prepisan doktorat, što je nedvosmilsno ustanovljeno. Skoro dve hiljade univerzitetskih profesora zatražilo je da se utvrdi i javno obznani da je Stefanović plagijator, ali se, nakon navodnog čitanja, Vučiću učinilo da je Sefanovićev doktorat vrlo dobar! Ko je Vučić da o tome sudi?!

Kakav je "obraz" vladajuće klike, govori i slučaj takozvanog doktorata Siniše Malog, gradonačelnika Beograda, za koji je nepotpisani autor na web sajtu radio-emisije "Peščanik" jasno rečeno da je u pitanju "jedan je od najgorih plagijata s kojima je srpska javnost imala prilike da se susretne do sada".

Grupa autora koja je analizirala ovu doktorsku disertaciju (prema Tabloidovim saznanjima, to su pisci dela koje je Siniša Mali pokrao), ostala je šokirana činjenicom da je skoro ceo "rad", ustvari plod pukog prepisivanja (copy-paste).

Prošle, 2013. godine, Siniša Mali je "odbranio" dosktorsku tezu pod nazivom „Kreiranje vrednosti kroz proces restrukturiranja i privatizacije – teorijske koncepcije i iskustva Srbije" na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu. O tome niko ništa nije znao, sve dok jedan od pokradenih autora nije pročitao svoj rad u "delu" Siniše Malog! Samo iz jednog naučnog dela, Mali je prepisao skoro polovinu teksta.

Brutalno su pokradeni profesori Boris Begović, Boško Živković i Boško Mijatović. Iz njihove zajedničke knjige „Novi model privatizacije u Srbiji", koji je objavio Centar za liberalno-demokratske studije, Siniša Mali je uzeo koliko mu je trebalo!

Ni to mu nije bilo dovoljno, nego se pozabavio kopiranjem iz slobodne elektronske enciklopedije – Wikipedije, i to sa stranice posvećenih privatizaciji, a prepisao je i više od dvadeset strana sadržaja sajta Agencije za privatizaciju!

Osim krađe iz tekstova i knjiga objavljenih na srpskom jeziku, Mali je veliki deo svoje "teze" doslovno preveo s engleskog (tj. preveli su mu), i to iz doktorske disertacije čija je tema privatizacija u Eritreji: autor Stifanos Hailemariam- "Corporate Value Creation" i "Governance and Privatisation".

Broj prevoda iz drugih izvora u tezi Siniše Malog je toliki da je veliko pitanje ima li taj "doktorat" uopšte ijednu rečenicu originalnog teksta. Naravno, ovaj slučaj nije tema za ministra Verbića, a i kako bi bio, kad je i on prevario javnost u vezi svog doktorata?

Ali, ako može gradonačelnik Beograda da bude podli plagijator, zašto to ne bi bio i predsednik opštine Novi Beograd, Aleksandar Šapić? Najveći deo Šapićeve doktorske disertacije, direktan je prevod sa engleskog delova knjige Dejvida Džobera i Džefrija Lankastera „Selling and Sales Management" ("Prodaja i proadjni menadžment"). Šapić nije nigde ni naveo tu knjigu kao izvor, ali to nije jedina literatura koju je preuzeo bez navođenja. Iz te knjige su preuzete reference, tabele, pa čak i prevedene iste kineske poslovice! Prema oceni onih koji su imali uvid u njegov rad, reč je ovelikom plagijatorskom kolažu iz raznoraznih izvora".

O dokoratu Jorgovanke Tabaković, guvernerke Narodne banke Srbije, niko ne govori, da se ne bi režimu zamerio. U izjavi za Agenciju BETA, 2012. godine, prvi čovek privatnog, novosadskog "Univerziteta Educons", Aleksandar Saša Andrejević, pohvalio se da su mnoge važne ličnosti u toj ustanovi doktorirale, "između ostalih i Jorgovanka Tabaković"! Ali, na koju temu? Zašto taj doktorat, ako ga ima, nije dostupan javnosti?

Važna je to obrazovna ustanova, tu su diplomirali sve sami režimski ljudi: Milorad Grčić, direktor Rudarskog basena "Kolubara", Dmitar Đurović, direktor "Koridora Srbije" i član Srpske napredne stranke, Ne treba zaboraviti da je na tom fakultetu postao akademski građanin i član skupštinskog Odbora za odbranu i član Čankovog LSV-a, Bojan Kostreš…

Mnogo je u Srbiji lažnih "doktora" i "stručnjaka". Ali, "akademski slučajevi" Siniše Malog, Srđana Verbića, Aleksandra Šapića, Jorgovanke Tabaković i drugih, čija se "dela" još čuvaju od javne kompromitacije, najvažniji su, jer oni upravljaju našim životima i odlučuju o sudbini države i njene neizvesne budućnosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

INTERESI SRBIJE I NJENIH GRAĐANA, JE POJAM NEPOTREBAN U OSTVARIVANJU CILJEVA BRISELSKE BIROKRATIJE!!!

4. јула 2014. Коментари су искључени

 

Uvoznički (kriminalni) lobi i takozvana politička elita u Srbiji, u sprezi sa administracijom Evropske unije, već duži niz godina opstruišu sporazum o bescarinskom izvozu u Rusiju. Na taj način, sistematski uništavaju domaću proizvodnju, i ruše poslednje tragove ekonomskih sloboda i državnog suvereniteta. Ova subverzivna "osovina", već godinama bezuspešno radi na sprečavanju dolaska ruskih investicija i kompanija u Srbiju, a sada sprovodi i plan prema kome bi korist od izvoza u Rusiju trebalo da pripadne strancima…

 

               Vuk Stanić

 

Režim slobodne trgovine Srbije sa Ruskom federacijom uspostavljen je još 28. avgusta 2000. godine. Od tada do danas, Srbija je malo toga ponudila ruskom tržištu, u odnosu na ono šta njoj nudi velika i moćna Rusija.

Veliki deo izvoza u Rusiju čine poljoprivredni proizvodi, a kad 2017. godine na snagu stupi Sporazum o pridruživanju sa Evropskom unijom, na osnovu koga će strani državljani moći da kupuju poljoprivrednu zemlju, veći deo poljoprivrednog izvoza u Rusiju kontrolisaće stranci

Svi ovdašnji vlastodršci u poslednjih četrnaest godina, podržani od strane ciničnog, pljačkaškog i samoživog mehanizma iz Brisela, snažno su radili na pretvaranju Srbije u najjadniju koloniju savremene Evrope.

Takozvani Sporazum o pridruživanju koji je i glavna smetnja odnosima sa Rusijom, potpisao je bivši ministar Božidar Đelić, u Luksemburgu 28. aprila 2008. godine. U vreme potpisivanja sporazuma u Srbiji je na vlasti bila tehnička Vlada koja nikada nije raspravljala o tom sporazumu, niti su članovi Vlade ikada dobili kopiju sporazuma!

Proces pridruživanja Evropskoj uniji, za srpske sadašnje vlastodršce, postao je neka vrsta religije. Svi, počev od predsednika Vlade Aleksandra Vučića, preko opozicionih lidera "male" Demokratske stranke i Nove Demokratske stranke, Borisa Tadića, klanjaju se toj ideji kao božanstvu koje će nas spasiti od svih zala. U realnosti, proces pridruživanja Evropskoj uniji znači udaljavanje od Ruske federacije i koliziju sa povoljnim ekonomskim sporazumima koje smo potpisali sa Rusijom.

 

      Evropska unija hoće raskidanje sporazuma sa Rusijom

 

Politički klanovi koji vode Srbiju pod patronatom Zapada, godinama nisu dozvoljavale da ruske banke započnu poslovanje u Srbiji. Bivši guverner Radovan Jelašić konstantno je predlagao izmene zakona u bankarstvu tako da se njihov dolazak onemogući, a Skupštinska većina ih je uvek prihvatala iz početka.

Tek kada je srpskom bankarskom sektoru zapretio potpuni kolaps, jer je više stranih banaka i nekoliko domaćih postalo nelikvidno, Jelašić je iznenada dozvolio Zber banci i Moskovskoj banci da dođu u Srbiju.

Ovde treba napomennuti da je EU preko Mlađana Dinkića i Jelašića u Srbiji kreirala bankarski sektor, tako da čitavu deceniju nije odobren nijedan kredit za pokretanje i obnovu proizvodnje. Strane banke koje je Dinkić doveo u Srbiju preuzelu su deo kolača deviznih doznaka srpske dijaspore, i potom ga plasirale kroz različite oblike potrošačkih kredita. Uslove za dobijanje kredita ispunjavali su mahom stranački prvaci demokratskog bloka i njihovi aktivisti.

Zapravo, i dan danas uslove koji su propisani za kredit ispunjavaju uglavnom samo oni zaposleni u državnim firmama gde su ljudi zapošljavani po stranačkoj liniji, ili oni koji rade u velikim korporacijama uvoznog lobija. Krediti su praktično vraćani, ili platama koje se primaju iz budžeta, ili platama koje se primaju od prodaje uvoznih proizvoda.

Paradoks je što se velike pare obrću u srpskoj poljoprivredi, ali je, istovremeno, uništen srpski poljoprivrednik koga država ubija tajkunskim monopolima. Izvoz malina, kupina, jabuka i šljiva donosi velike prilive. Da je posao trgovine pšenicom, kukuruzom i sojom takođe visoko profitabilan, dokazuje interesovanje velikih domaćih i stranih kompanija za ovu oblast. Da nema novca, prste u poljoprivredi ne bi držali MK Grupa Miodraga Kostića, Agrokor Ivice Todorića, Viktorija Grupa u vlasništvu EBRD banke, Delta agrar, Rajfajzen agrar…

Za sada, posao izvoza hrane u Rusiju nije kompromitovan do kraja. Ipak, "sankcije" koje je Zapad uveo Rusiji, kako bi ova zemlja odustala od zaštite prava ruske manjine u Ukrajini, pokazuju da razrešenje ovog pitanja tek predstoji.

Izveštaj o izvozu hrane u Rusiju u prvom kvartalu ove godine pokazuje da je došlo do rasta od 69 odsto. Sankcije EU, dodatno su podstakle interesovanje za srpskom hranom. Ali, baš kada smo se svi prodavali ovakvom izveštaju, došla je vest da je srpska vlast pokušali Rusiji da proda svinjsko meso iz EU kao naše! D

aljim inspekcijskim radom, utvrđeno je da su u delu srpskog mesa bile fekalije(!), bilo je i crvljivog mesa, dok su prilikom obilaska jedne od fabrika hrane, ruski inspektori našli neispravan sistem za hlađenje.

Istražujući uzroke ovakvih propusta, penzionisani veterinarski inspektor Miroslav Stojšić došao je do zaključka da su glavni krivici za ovu situaciju službenici uprave za veterinu Ministarstva poljoprivrede Budimir Plavšić i Sanja Čelebićanin, inače, najodaniji režimski ljudi, kako za vreme vladavine Demokratske stranke, tko i danas, za vreme Vučićeve lične vladavine.

Dakle, reč je o službenicima koji usko sarađuju sa najuticajnijim proizvođačima hrane u Srbiji, a i dalje blisko sarađuju i sa funkcionerima bivšeg "demokratskog bloka" (koji su im, ustvari, pravi šefovi).

Posle ovog skandala, ministar trgovine turizma i telekomunikacija, Rasim Ljajić, jedva je uspeo da sa Rusima izgladi odnose i obnovi izvoz srpskog mesa u ovu zemlju. Na žalost, načelnica Uprave za veterinu, Sanja Čelebićanin i njen kolega Budimir Plavšić i dalje haraju nekažnjeno, a Vučićev režim nema nameru da ih smenjuje. Možda i zato što su u pitanju službenici koji instrukcije za svoj rad primaju češće iz Brisela nego iz Beograda.

Ljudi sa kojima kontaktiraju u Briselu po svoj prilici ne misle nam ništa dobro, pa je domaće tržište preplavljeno otpacima tamošnje mesne industrije. Tako je i došlo do toga da na kriminalan način dođe do pokušaja "reeksporta" takvog smeća u Rusiju.

Jasno je da se moćnici iz Evropske unije prema Srbiji ponašaju kao prema kolonijalnom posedu, zbog čega se može pretpostaviti da naša zemlja nikada neće postati punopravni član te zajednice, dok će EU postepeno uzimati sve veći i veći deo naše suverenosti.

Evropska unija očekuje da većina sporazuma između Srbije i Ruske federacije bude raskinuta, pre svega sporazum o izgradnji Južnog Toka, koji bi Srbiji obezbedio da Ukrajina i Mađarska ne mogu da je ucenjuju obustavama u isporuci ruskog gasa.

Takođe, Evropska Unija i Sjedinjene Američke države već su tražile od Aleksandra Vučića da raskine sporazume sa Rusijom, kako naftno-gasni aranžmana tako i bescarinski sporazum sa carinskom unijom Rusije, Belorusije i Kazahstana. Tražili su i da se Vučić priključi uvođenju sankcija Ruskoj federaciji. Ovakav potez za Vučića bi značio političko samoubistvo, pa se on za sada ograničio na izjavu da priznaje teritorijalni integritet Ukrajine.

Za proteklih 13 godina, srpski vlastodršci su razvili više od 30 institucionalnih mehanizama za razvoj ekonomske saradnje sa Evropskom unijom. Vlada je osnovala desetine agencija za saradnju sa EU, stotine ljudi je zaposleno u vladinoj administraciji, kako bi radili na razvoju odnosa sa EU.

Vučićeva vlada ima i potpredsednika Vlade za evropske integracije. Srpska skupština ima dva skupštinska odbora koji se bave saradnjom sa EU, a istovremeno nemamo nijedno telo zaduženo za razvoj saradnje sa Rusijom.

Odgovorna Vlada bi u situaciji u kakvoj se srpska ekonomija nalazi, odavno osnovala Vladinu kancelariju za saradnju sa Rusijom, čiji bi zadatak bio razvoj ekonomske saradnje naše dve zemlje. Vlada bi radila promociju našeg izvoza kao i investicionih potencijala. Odgovorna Vlada bi hitno trebala da izgraditi i otkupne centre gde bi se otkupljivala roba naših seljaka i odatle plasirala ruskim partnerima.

Sve to bi doprinelo organizovanijem izvozu, a u isto vreme bi obezbedilo i količine koje su dovoljne za veliko rusko tržište. Ali, poznajući destruktivnu i često kriminalnu ideologiju srpskih vođa, jasno je zašto i Vučićeva vlada do sada nije osnovala izvoznu banku koja bi obezbedila jeftine kredite za izvozno orijentisana preduzeća, kao i izvozne garancije. To bi državi donelo više koristi od slikanja sa liderima Ujedinjenih Arapskih Emirata, ali, kako izgleda, nije ovde reč o interesima države, nego o volji jednog čoveka.

 

      Rusija ne diskriminiše Srbiju

 

Turska država najbolje zna šta znači diskriminacija i nejednak tretman u pristupanju Evropskoj Uniji. Ovu državu, iako ima bolji ekonomski sitem od nekoliko novih članica, EU ne prihvata zbog razloga koje skoro niko ne želi da izgovori. Iz istih rasističkih razloga pravi se razlika u brzini pristupanja i drugih zemalja ovoj međunarodnoj organizaciji. Iz tih razloga Srbija je bila među poslednjim evropskim državama čiji su građani morali da vade vize za turistička putovanja u EU.

Odbojnost prema ideji da bi Srbija mogla da postane punopravan član EU imaju mnogi visoki zvaničnici EU. Zvanično, niko nikada nije saopštio da EU više voli Hrvate od Srba, ili činjenicu da se na Srbe, Bosance, Turke i Arape gleda sa gađenjem.

Sa druge strane, Carinska unija Rusije, Belorusije i Kazahstana nikada nije iskazivala diskriminatorski odnos prema Srbiji. Ruska federacija sa Srbijom je bez otezanja zaključila više sporazuma: Deklaracija o strateškom partnerstvu, Bescarinski sporazum, energetski sporazum, Sporazum o vojno-tehničkoj saradnji, Sporazum o saradnji u oblasti građevinarstva, bezvizni režim….

Robna razmena Srbije i Rusije u 2013. godine iznosila je tri milijarde i 34,4 miliona dolara, što je za 11,6 odsto više nego 2012. Izvoz iz Srbije zabeležio je rekordan rezultat uz značajan rast od 22,2 odsto u odnosu na 2012. godinu, i njegova nominalna vrednost dostigla je milijardu i 65,2 miliona dolara.

Najzastupljeniji proizvodi u srpskom izvozu su hula-hop čarape, podni pokrivači i tapete, jabuke, višeslojne podne ploče, lekovi za maloprodaju, cirkulacione pumpe za grejne sisteme, cevi od rafinisanog bakra i spoljne pneumatske gume za putničke automobile.

Izvoz mesa povećan je tri puta, izvoz sira povećan je za četiri puta. Srbija od 90 do 95 odsto svih jabuka koje proizvede izvozi u Rusiju. Naš izvoz bi mogao da bude još veći kada bi država sistemski podržala naše proizvođače, ali to se ne dešava.

Umesto podsticaja za izvoz u Rusiju, prethodne vlade plaćale su firmama iz zapadne Evrope da otvaraju radna mesta. Projekti su propadali, investitori su se povlačili i ljudi su ponovo ostajali bez posla.

I dok je Srbija godinama diskriminisana od strane EU, naša zemlja je jedina na svetu koja ima bescarinski sporazum sa Carinskom unijom Rusije, Belorusije i Kazahstana. Ovim sporazumom je 99 odsto domaćih proizvoda oslobođeno carina što znači da je naša roba na ovom tržištu u startu jeftinija 20 odsto od konkurentske robe iz EU.

Ovaj sporazum istovremeno stvara povoljnu atmosferu za strane investicije u Srbiju. Najbolji primer za to je nemački proizvođač Falke. Od kada je Falke otvorio fabriku u Leskovcu hula-hop čarape su dospele u sam vrhu proizvoda koji se najviše izvoze u Rusiju. Rusija, Belorusija i Kazahstan sa kojima Srbija ima bescarinski režim poseduju 15 odsto ukupne površine sveta, i izvozno su tržište od blizu 200 miliona stanovnika. Prvi su po proizvodnji gasa, nafte, suncokreta, šećerne repe…

Nemačka je prva u EU prebrodila krizu zahvaljujući zaokretu u izvoznoj orijentaciji ka Rusiji. Nemci su smanjili izvoz u EU, koja je u krizi i povećali su izvoz u Rusiju.

Prošle godine ostvaren je rekordan obim robne razmene između Nemačke i Rusije od 80 milijardi evra. Na sličan način poslovala je i Poljska koja je poslednjih pet godina prepolovila izvoz u EU, a u isto vreme za 50 odsto povećala izvoz u Rusiju. Pored trgovine, Srbija ima veliku šansu da učestvuje u velikim razvojnim infrastrukturnim, građevinskim i saobraćajnim projektima u Kazahstanu, Belorusiji i Rusiji koje narednih godina planiraju da izgrade stotine novih puteva, mostova, i objekata energetske infrastrukture…

 

      Rusija najveći investitor u Srbiji

 

Rusija je do sada u Srbiju uložila više od 1,5 milijardi evra, izgradnja gasovoda Južni tok kroz Srbiju doneće novih dve milijarde evra investicija. Gazprom planira da u sledeće tri godine uloži 1,5 milijardi evra u srpsku naftnu industriju (NIS). Ovakva investicija biće razvojni impuls za čitavu privredu jer će stotine malih i srednjih preduzeća raditi kao dobavljači za NIS.

Na gradnji gasovoda Južni tok biće zaposleno 2.500 radnika, dok će indirektno biti zaposleno nekoliko puta više ljudi u domaćoj pratećoj i uslužnoj industriji, koje će raditi na ovom projektu. Od projekta će posebne pogodnosti imati farmaceutska, staklarska i hemijska industrija. U projektu Skladišta gasa Banatski dvor koji je urađen u saradnji sa ruskim partnerima, Srbija je postigla da skladišti gas leti, kada je najjeftiniji i da ga prodaje zimi kada je najskuplji. Ove godine na ime poreza, NIS u kome su Rusi većinski vlasnici, uplatio je milijardu evra u budžet, a to je 15 odsto republičkog budžeta, odnosno 8,3 bruto društvenog proizvoda.

Treba naglasiti i da će realizacijom naftno gasnog sporazuma u delu koji se odnosi na gradnju Južnog toka, Srbija steći veći nivo energetske bezbednosti. Kada jednom postanemo bitno energetsko čvorište nikome u regionu više ne bi trebalo da bude u interesu da se izazivaju sukobi.

 

      Statistikom protiv Rusije

 

Tumačenje statističkih brojeva srpske robne razmene sa zemljama Evropske unije, CEFTE i Ruske federacije evrodogmate često koriste kako bi istakli činjenicu da iz Rusije mnogo više uvozimo nego što tamo izvozimo. Često se naglašava i činjenica da je izvoz Srbije u zemlje EU veći od onog u Rusiju.

Sve ovo na različite gebelsovkse metode prikazuje se potom u državnim medijima, kao dokaz da Evropska unija "nema alternativu". Ovakvo tumačenje moglo bi se okarakterisati starom komunističkom izrekom: "Statistika naša dika što poželiš to naslika".

Istina je da iz Rusije uvozimo više nego što u nju izvozimo, ali je isto tako činjenica da iz Rusije uglavnom uvozimo sirovine i energente poput gasa i nafte. Te sirovine i energenti su potom uključeni u proizvodnju i transport celokupnog izvoza, kako onog ka zemljama CEFTE, tako i onog ka EU i Rusiji. Zapravo bez uvoza energenata i sirovina iz Rusije ne bismo nikada mogli ni da ostvarimo obim izvoza koji sada imamo sa zemljama Evropske unije.

Sreća je da je Srbija daleko od ulaska u Evropsku uniju (tačnije, kako stvari stoje, neće u nju ni ući, čak i ako unija opstane nekim čudom). Na žalost, ni u takvim okolnostima, nismo preterano iskoristili pogodnosti postojećih sporazuma sa Rusijom. Nedovoljnom korišćenu pogodnosti koje pružaju sporazumi, kumovali su bogati srpski privrednici uticajni pojedinici nevladinog sektora i politička elita koju je u Srbiji instalirao Zapad. Svi oni zajedno, čine uvoznički lobi, odnosno, neku vrstu tumora koji izjeda srpsku ekonomiju.

 

     A 1.

   Kako lobisti zapadnih ekonomija deluju u Srbiji

Nikada nije do kraja definisano ko sve od političara radi u korist ovog lobija, i ko sa Zapada podržava ovu, za srpsku ekonomiju pogubnu grupaciju. Uvozni lobi čak i ne deluje kao zvanična grupa, pa je teško označiti sve koji mu pripadaju.

Svi koji su makar i površno počeli da istražuju ko je profitirao od uništenja domaće proizvodnje, nailazili su na domaće tajkune, bivše partijske direktore društvenih preduzeća, potom na političare koji su u dobrim odnosima sa zapadnim diplomatama. Često su naši političari odlazili po mišljenje u ambasade zapadnih zemalja, a potom vukli poteze suprotne nacionalno ekonomskim interesima.

Opšte je poznato da su posle petooktobarskog prevrata političkom scenom počele da dominiraju ideje slobodnog tržišta, i da se bez ikakvog plana krenulo u obračun sa kompanijama iz vremena planske ekonomije.

Režim koji je uspostavljen posle petooktobarskog prevrata, omogućio je neviđenu pljačku Srbije. Tako je, između ostalog, i došlo do toga da oni koji su dobili pravo da u Srbiji zastupaju strane robne marke, imaju interes da domaći konkurenti nestanu. Vladajuća oligarhija im pomaže da taj interes ostane netaknut. Istovremeno, građani, odnosno potrošači, plaćaju danas najskuplju i najlošiju robu na kontinentu.

Na primer, onaj ko zastupa robnu marku Najki, radovao se kada je propao domaći Simod iz Vranja. Proizvođači stranih automobila imali su interes da propadne Zastava iz Kragujevca, pa su pravo na zastupništvo stranih automobila davana onima koji su imali uticaj na dešavanja u Zastavi. U ovoj fabrici godinama su sklanjali stručnjake koji vrede i u prvi plan gurali nesposobne. Danas Srbija uvozi automobile na godišnjem nivou u vrednosti većoj od 200 miliona evra…

Uvoznički lobi nije jedinstven, i čini ga veliki broj privrednika koji su često u međusobnom sukobu, ujedinjuje ih zajednički interes uništenja domaće proizvodnje.

Dok Nemačka ima više od pedeset strateških sporazuma sa Rusijom, a Hrvatska, Mađarska, Slovenija i druge zemlje EU se utrkuju ko će da ostvari što bolje odnose sa ovom velesilom, Srbija se, izgleda, toga stidi!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLJAČKA: ŠIROKE RUKE I DUBOKI DŽEPOVI ČELNIKA AGENCIJE ZA KONTROLU LETENJA

14. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Desetine miliona evra iz budžeta Srbije se godišnje operu preko Agencija za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore (SMATSA) i netragom nestanu. Samo u prošloj godini, po zvanično dostupnim podacima, iz Agencije se odlilo oko 250 miliona dinara, a prilikom izgradnje novog Centra oblasne kontrole letenja ukradeno je najmanje 50 miliona evra. Na sramotu ove zemlje služi činjenica da NATO određuje gde će se postaviti i radari civilne kontrole letenja u Srbiji.

 

          Igor Milanović

 

Sadašnja vlast se grčevito bori da zaštiti lopove i prikrije lopovluke prethodnih vlasti, ako ništa drugo, a ono da bi i sama mogla da se omrsi. Brojni su primeri koji dokazuju ovo, a jedan od njih je i Agencija za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore (SMATSA).

Državna revizorska institucija (DRI) je tako 21. decembra 2012. podnela Izveštaj broj 400-243/2012-01 o radu SMATSA samo za prethodnu godinu. Razlog zašto je DRI uopšte kontrolisao rad ove agencije je dopis koji je bivši zaposleni SMATSA dr Nikola Žegarac uputio državnom revizoru Radoslavu Sretenoviću.

U svom pismu dr Žegarac iznosi veći broj slučajeva u kojima je SMATSA oštetila državni budžet i to ne samo u 2011. godini. Da bi zaštitili izvor finansiranja, novi vlastodršci su preko DRI našli male nepravilnosti jedino u 2011. godini, a tadašnjem direktoru Nikoli Stankovu se na dušu jedino stavljala kupovina 11 automobila marke Subaru, uprkos preporuci Vlade da sve državne institucije obustave nabavku vozila radi štednje?! Nasuprot tome, dr Žegarac ukazuje na pljačku desetina miliona evra u poslednjih nekoliko godina, koje navode revizor nije smeo da proverava.

Da bi se utvrdilo stvarno stanje u SMATSA, neophodno je da nadležne državne institucije i organi nalože inspekcijski nadzor sistema poslovanja od 2002. do 2011. godine za čitav period vladavine Nikole Stankova. Kakvo je stvarno stanje znaju najbolje zaposleni radnici, ali ne smeju o tome da govore. Veliki broj zaposlenih koji nije hteo i mogao nezakonito raditi oteran je sa posla. Doživljavali su brojna maltretiranja, šikaniranja, pretnje i bili su upućivani na prisilan rad u inostranstvo.

Isto tako, javni tužilac Slobodan Radovanović u svom dopisu broj KTR 2081/06 od 23. februara 2009. godine upućenom Ministarstvu pravde Srbije potvrđuje kako postoji veći broj krivičnih prijava protiv Stankova.

"Po podnetim krivičnim prijavama, preduzete su provere njihovih navoda zahtevima za prikupljanje potrebnih obaveštenja…" – navodi tužilac Radovanović. Od tada do danas, dakle posle skoro pet godina, istraga nije krenula sa mrtve tačke, jer su i prošle, isto kao i sadašnje vlasti, čvrsto rešene da ne ugroze vezu koja im godišnje donosi preko četvrt milijarde dinara prihoda na crno.

Konačni dokaz da niko u zemlji ne želi, niti sme da ispituje rad kako bivšeg tako i sadašnjeg rukovodstva SMATSA, jeste i činjenica kako je Stankov preko kolektivnog ugovora obezbedio sebi, ali i svom nasledniku, da posle odlaska sa funkcije nastavi da prima direktorsku platu još godinu dana.

Da je htela, država je mogla da spreči sprovođenje kolektivnog ugovora, ali je njegovim ostavljanjem na snazi signalizirano funkcionerima SMATSA da su bezbedni u svakom smislu, dokle god kradu za svoje zaštitnike. Zbog toga Stankov i danas mesečno dobija desetak hiljada evra, kao da je još uvek direktor, a velika je verovatnoća da će korumpirano pravosuđe da prihvati njegov zahtev da mu država, zbog navodno nezakonite smene, isplati i višemilionsku odštetu!

Postoji više različitih načina kako se preko SMATSA izvlače pare iz budžeta. Tako je Agencija za kontrolu letenja kupila čitavu zgradu na Trgu Nikole Pašića 10 u Beogradu i to bez javnog tendera.

Ko je u toj proceduri stavio pare u džep budući da je u vreme kupovine te zgrade već počela izgradnja nove zgrade oblasne kontrole u Surčinu. Kredit za novi centar u visini od 67 miliona evra SMATSA je još 2005. uzela od Evropske banke za obnovu i razvoj i Evropske investicione banke.

Nova zgrada Oblasne kontrole je, konačno, izgrađena na zemljištu čiji se raniji vlasnik, odnosno korisnik, ne zna sa sigurnošću. U svakom slučaju, i to zemljište je nabavljeno bez javnog tendera, a zatim je na njemu izgrađena zgrada za čiju izgradnju i opremu je država potrošila neverovatnih 120 miliona evra.

Poznate su i mnoge rekonstrukcije i adaptacije objekata i sistema kontrole letenja bez tendera i javne kontrole.. Kao primer, treba izdvojiti zgrada Školskog centra kontrole letenja na Surčinu, koja je adaptirana, utrošena su velika finansijska sredstva, zgrada je prazna, a Stankov je pokušavao da je proda privatnim firmama. Ogromna sredstva su utrošena na adaptaciju zgrade starog Oblasnog centra kontrole letenja, a istovremeno se pravila nova zgrada Oblasnog centra na udaljenosti od samo 80 metara.

Gospodin Žegarac je od državnog revizora tražio i da se proveri nabavka novih radara za stanicu Srpska Crna Gora iznad Podgorice. Urađena je kompletna infrastruktura radarske stanice, ogromne pare su potrošene za skupocenu opremu, a stanica nema mogućnosti velikog prekrivanja vazdušnog prostora (prati se let vazduhoplova samo u prilazu), pa se avioni navode iz Beograda.

U svom dopisu nadležnim organima Žegarac otkriva jednu dobro čuvanu tajnu, a to je izgradnja Radarske stanice na Kopoaniku. Unapred se znalo da instalaciju radarskog sistema neće dozvoliti NATO-pakt, mada nije poznato zašto ova alijansa ima ingerencije u Srbiji. On navodi da je svojevremeno kupljena kompletna oprema za radarsku stanicu, a deo nje je istrulio u skladištima na Kopaoniku, deo je bio u drvenim sanducima na otvorenom prostoru na aerodromu Beograd, a veći deo je netragom nestao. Pored ovih investicija izvršena je nabavka novih radara za tri lokacije u Srbiji. Za vreme Jugoslavije na ovim prostorima bila su dva radarska sistema. Sada ih ima četiri!

Hitno bi trebalo ispitati nabavku aviona za potrebe Pilotske akademije, kao i dva aviona za kalibražu. Jedan od tih aviona je ambulantni avion?!

SMATSA je, takođe, zadužena i za obuku kontrolora iz Bosne i Hercegovine i Makedonije. Naplata za ovu obuku vršila se preko jedne privatne firme iz Hrvatske, a gde je novac odlazio ostala je tajna koju ni revizor nije smeo da razreši. Zašto se angažovala privatna firma da naplate idu preko posrednika?

Kakvog kvaliteta je obuka kako naših, tako i stranih kontrolora letenja i drugog osoblja, vidi se iz jednog ranijeg izveštaja komisije Direktorata civilnog vazduhoplovstva za ispitivanje pada energetskog sistema kontrole letenja u Oblasnom centru u Beogradu, početkom maja 2008. godine. U svom izveštaju komisija navodi sledeće: "Obuka radnika za rad na novim uređajima vrši se u sopstvenom internom školskom centru (ne zna se po kom programu i ko je te programe odobrio)."

Pomenuta komisija je ispitivala razloge zbog kojih se početkom maja 2008. skoro dva sata nije znalo gde se nalazi oko 80 letelica, od kojih je samo nad Beogradom bilo njih dvadesetak. Dana 9. maja 2008. izvršen je zbog toga inspekcijski nadzor u prisustvu predstavnika AKL SCG: Miroslava Miloševića, šefa Odeljenja za energetiku i klimatizaciju i Miloša Milutinova, tehničara u službi. Nadzor su vršili Srđan Tirnanić, vazduhoplovni inspektor i Nina Ležajić, načelnik odeljenja za CNS.

Iste osobe su još jedan inspekcijski nadzor obavile i 4. juna 2008. godine.

"AKL više godina zanemaruje elektro energetiku kako sa aspekta službe, tako i sa aspekta zanavljanja uređaja, što se može videti iz više inspekcijskih rešenja", tvrdi Komisija u svom konačnom izveštaju. Desetine miliona evra su se, znači, godišnje trošile za potrebe političke elite ove države, ali se istovremeno nije imalo para da se obnovi najosnovnija oprema?!

Osim toga, novac se nemilice trošio i na putovanja radnika u inostranstvo, pa tako Komisija konstatuje da je u maju mesecu 2008. registrovano čak 15 odsto radnog vremena kao službeno putovanje, a u trenutku incidenta od ukupno devet radnika zaduženih za održavanje agregata čije je iskakanje zamalo izazvalo tragediju na srpskom nebu, njih četvoro je bilo na službenom putu u inostranstvu.

Dakle, u trenutku pomenutog incidenta na radnom mestu je bio samo jedan tehničar, koji uz to nije savladao ni obuku za rad na agregatima vezanim za navedeni događaj. Više hiljada putnika u letelicama nad Srbijom dovedeno je zbog toga u životnu opasnost, ali ni pet ipo godina posle ovog događaja niko nije krivično odgovarao, jer bi se u jednom takvom postupku neminovno otkrilo gde su odlazile pare namenjene obnavljanju opreme i školovanju radnika.

Izveštaj je službeno dostavljen resornom ministru Milutinu Mrkonjiću, koji je zaštitio direktora Stankova. O ovome se raspravljalo i na sednici Skupštine Srbije, a često je o svemu diskutovala Jorgovanka Tabaković ukazujući Mrkonjiću na nezakoniti utrošak novca. Od kako je postala funkcioner u novoj vladi, o ovome više ne priča.

Da bi se ućutkao neugodni svedok svih ovih mahinacija, rukovodstvo SMATSA je otpustilo svog najstručnijeg radnika: doktora tehničkih nauka, magistra, diplomiranog mašinskog inženjera sa najvišim domaćim i svetskim priznanjima iz oblasti nauke, inovacija i patenata Nikolu Žegarca. Slučaj je dobro poznat svima, do najvišeg državnog vrha. Ovo je primer kako se ne poštuju i ne uvažavaju stručni ljudi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: