Архива

Posts Tagged ‘kuca’

PLASMAN OTROVA U LANAC ISHRANE STANOVNIŠTVA JE BILA POSLEDNJA PODVALA BIVŠEG MINISTRA POLJOPRIVREDE

 

Ne treba biti ni lekar ni veterinar, već je dovoljno imati srednjoškolsko znanje iz biologije, da bi se shvatila šema po kojoj otrovi i otrovni metali koje proizvođači od 15 marta (aktom bivšeg ministra Glamočića) stavljaju u hranu. Arsen, živa, olovo, vezuju se za kalcijum u kravljem mleku, vezuju se za kalcijum u jajima, svi pomenuti otrovi se lageruju u mesu, a posledice po zdravlje stanovništva će biti takve da će liste čekanja u bolnicama postati još duže.

 

            Vuk Stanić

 

Možda će jednog dana ministri, pomoćnici, savetnici i sekretari u ministarstvima, ali i drugi političari koji su zalutali na odgovorna mesta u vrhu države, shvatiti da nije sve u parama.

Toga dana, ako ikada takav dan osvane u Srbiji, Vučićevci, Tadićevci, Dačićevci prestaće da uzimaju mito i reći će: "…Ne želim više da sklapam poslove koji su štetni za državu i donose nesreću celom narodu. Posle političara i takozvani biznismeni odnosno privredni kriminalci, reći će: "Ja volim da zaradim pare, ali ne i da drugi budu nesrećni zbog biznisa kojim se bavim…".

Shvatiće možda biznismeni i političari da zlo koje čine običnom narodu može da zadesi i nekog njima bliskog.

Najveće šanse da zlo koje političari nama plasiraju zadesi njih i njihove bližnje je u oblasti hrane. U toj oblasti se na žalost niko od odgovornih još nije prizvao pameti.

Bivši ministar poljoprivrede Dragan Glamočić, hrabro je 15. marta, u vreme izborne ćutnje, dan pred poslednje parlamentarne izbore, odobrio da u hranu koji konzumiramo uđu otrovi: arsen, živa, kadmijum, olovo, fluor, melamin, beta i alfa izomeri i još desetak otrovnih supstanici koje su široj javnosti nepoznate, ali za koje će svaki ozbiljan veterinar i lekar reći da su izuzetno opasni.

Već početkom februara, Glamočić je bio siguran da neće biti ponovo na mestu ministra poljoprivrede, ali se plašio i kritike javnosti, pa je odluku o plasmanu otrova u lanac ishrane stanovništva ostavio za izbornu ćutnju.

On je 15. marta 2014. godine potpisao Pravilnik o izmeni pravilnika o kvalitetu hrane za životinje.

U ovom Pravilniku koji je tabelarno izražen postoji kolona označena kao nepoželjne supstance, u ovoj koloni nalaze se: arsen, živa, kadmijum, olovo fluor, melamin…

Činjenica da kolona nosi naziv "nepoželjne supstance" ne znači i da ih nije dozvoljeno stavljati u hranu za životinje, već kolona sa ovako monstruoznim imenom i sadržajem određuje dozvoljene količine otrova u stočnoj hrani

Na ovaj način otrovi stižu u mleko, mlečne proizvode, meso, i jaja. Arsen je dozvoljeno staviti u količinama od 2 do 100 miligrama po kilogramu u pojedinim hranivima za stoku.

U hranivima koji se obeležavaju kao brašna dobijena od trava, sušene lucerke, deteline itd. dozvoljena je prisutnost arsena od 4 miligrama po kilogramu.

U hranivima za stoku napravljenim od ribe i drugih vodenih životinja dozvoljeno je 25 miligrama arsena po kilogramu. U aditivima za stočnu hranu koji se obeležavaju sa funkcionalna grupa elementi u tragovima arsen je dozvoljen u količini 30 miligrama po kilogramu...Dodaci za stočnu hranu obeleženi kao cink oksid, magnezijum oksid i bakar, mogu po slovu ovog pravilnika sadržati arsen u količinama od čak 100 miligrama po kilogramu.

Po istom pravilniku dozvoljena je i prisutnost žive u hranivima za stoku, dok je olovo dozvoljeno stavljati u količinama i do 200 miligrama po kilogramu. Flour je dozvoljen u količina od 30 do 3000 miligrama po kilogramu zavisno od vrste stočne hrane.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

PLJAČKA I RASTURANJE NEPOKRETNE IMOVINE „PARTIZANSKOG PUTA“

 

Zvuči tako poznato: jedan direktor hoće da opljačka firmu uz pomoć svojih nalogodavaca iz izvršne vlasti. U ovom slučaju, reč je o direktoru poznatog srpskog preduzeća "Partizanski put", koje je bilo gigant i u nekadašnjoj Jugoslaviji i imalo razvijene poslove širom sveta. I danas, u vreme globalne krize, "Partizanski put" gradi saobraćajnice u Libiji. A profit, provizije i razne oblike otimačine, sprema se da sprovede jedan čovek. Naravno, u ime određene interesne grupe.

 

          V. Stanić

 

Direktor poznate građevinske firme "Partizanski put", Nebojša Pavlović, pokušao je da na nezakonit način realizuje državni posao od velike važnosti, izgradnju puteva u Libiji, vredan 30 miliona evra. Naime, Pavlović i dalje svim silama nastoji da mehanizam plaćanja ovog posla nekako "preusmeri" na svoje račune u inostranstvu.

Istina je, kažu zaposleni u ovom preduzeću, ako Pavlovićev poduhvat uspe, on neće sav novac prisvojiti za sebe, već će morati da ga podeli sa onima koji su ga imenovali na mesto direktora, kao i sa onima koji u poreskoj upravi i policiji za privredni kriminal pomažu da se prikrije način na koji posluje.

Osim radova vrednih 30 miliona evra u Libiji, Pavlović je oko bacio i na mašine "Partizanskog puta" vredne blizu 60 miliona evra koje se tamo nalaze. U pitanju je nešto više od trideset mašina čija je vrednost između 100.000 i 300.000 hiljada evra po komadu.

U toku je sklanjanje ovih mašina iz knjigovodstvenog stanja firme, a direktor Pavlović je u Turskoj već vodio pregovore o tome da te mašine kao i poslove u Libiji proda turskim privrednicima. Na taj način ukupna šteta za "Partizanski put" bila bi 90 miliona evra, i to samo u Libiji.

Sve ovo radnici "Partizanskog puta" nikada ne bi ni saznali, da se službenici vlade Libije nedavno nisu raspitivali zašto se oni u njihovu zemlju ne vraćaju da završe poslove. Oni su Libiju prethodno napustili zbog građanskog rata.

Direktor Pavlović je sigurno bio obavešten od strane Ministarstva inostranih poslova da su vize za radnike gotove i da ih oni mogu podići u ambasadi Libije u Beogradu. Ipak, radnicima to niko nije saopštio, pa je sada vizama verovatno istekao i rok, dok mašinama u Libiji upravljaju nestručni ljudi koji nemaju veze sa "Partizanskim putem".

Zbog ovakvog načina poslovanja, mašine se habaju više nego što je neophodno, a i kvalitet radova je lošiji. Ne poštuju se ni vremenski rokovi zbog čega se Libijci jako ljute. Ovde treba podsetiti da je direktor Pavlović koji je i glavni organizator ovakvog načina poslovanja, istovremeno i direktor u firmi Preduzeće za puteve Srbije poznatoj kao PZP!

Od kada je Pavlović na mestu direktora, misteriozno je nestalo i potraživanje "Partizanskog puta" od poslova u Bosni i Hercegovini, gde su prošle godine završili 32 kilometra puta, između Banjaluke i Mahovlja. Za taj posao trebalo je da "Partizanski put" naplati još 500.000 evra, ali i ta uplata je verovatno preusmerena na PZP, ili možda u neku privatnu firmu.

Interesantno je da su službenici Agencije za privatizaciju smatrali Pavlovića za čoveka Demokratske stranke, dok ga je na mesto direktora PZP-a progurao službenik Agencije Rodoljub Todorović blizak Mlađanu Dinkiću.

Todorović je ispred Agencije imenovan za zastupnika državnog kapitala u PZP-u. Todorovićeve ingerencije su proširene sa PZP-a i na "Partizanski put", kada je raskinut ugovor o privatizaciji tog preduzeća. Zapravo, PZP se i dalje smatra vlasnikom "Partizanskog puta", bez obzira na raskid ugovora i krivične postupke koji se vode protiv putarske mafije. Po tom principu je Pavloviću, osim direktorske funkcije u PZP-u, data i funkcija direktora u "Partizanskom putu".

Todorović je, baš kao i Pavlović, umešan u skoro sva dešavanja u ove dve firme, a osim malverzacija sa poslovima u Libiji i Bosni u toku je obezvređivanje i pljačka nepokretne imovine "Partizanskog puta", kao i protivzakonito otuđenje drobilice vredne više od 25 miliona dinara.

– Pregledom izveštaja o proceni vrednosti kapitala i imovine primetili smo niz nelogičnosti i drastično umanjenje vrednosti kapitala preduzeća "Partizanski put d.o.o. Beograd u restruktuiranju". Zemljište u blizini autoputa površine 78.800 metara kvadratnih procenjeno je 400 dinara po kvadratnom metru, što je neprihvatljivo malo, piše u dopisu koji je Agenciji za privatizaciju dostavila Fehima Ejupovića u ime asocijacije nezavisnih sindikata ove firme.

Dokument je potpisala i Vesna Čikarić, poverenik sindikalne organizacije Samostalnog sindikata, a u njemu se ističe i da su u Sremskoj Kamenici u naselju gde postoje voda i struja zemljište procenili tek 300 dinara po metru kvadratnom.

Ovom lopovskom procenom i zemljište u Valjevu, Sukovu, i Ostrovici u stambenim i poslovnim zonama procenjivano je kao poljoprivredno, kako bi ga tajkuni kasnije što jeftnije kupili.

Ipak, nigde procenitelji nisu lopovima učinili tako dobru uslugu, kao prilikom procene zemljišta u Beogradu u naselju Višnjica, gde je napisano da kvadratni metar vredi tek 1.400 dinara, dok je stvarna cena i deset puta veća!

Objašnjavajući zakulisne radnje koje se sada u "Partizanskom putu" sprovode, Saša Momčilović, poverenik Samostalnog Sindikata, kaže da drobilicu koju je "Partizanski put" kupio na lizing od banke Inteza, u ukupnoj vrednosti 26,477 milona dinara, plus kamata od 3,867 miliona, Pavlović pokušava da prebaci u vlasništvo PZP-a.

"Partizanski put" je drobilicu nabavio putem lizinga ugovora kao polovno sredstvo. Nova drobilica košta 700.000 evra, pa smo uzeli polovnu, za duplo manje novca i na rate. Do kraja 2012. godine, platili smo veći deo duga, a neisplaćeno je ostalo tek šest miliona dinara. Na poslednjim sastancima sa radnicima, Pavlović i Todorović počeli su da nas pripremaju da će nam oni na račun uplatiti šest miliona dinara i po tom osnovu u vlasništvo PZP-a prebaciti drobilicu, priča Momčilović.

Inače, PZP je samo u aprilu prošle godine po osnovu ugovora o tehničkoj saradnji dugovao "Partizanskom putu" 20 miliona dinara.

-Nadamo se da neće uspeti da nam otmu drobilicu koja nam je potrebna za poslove u kamenolomu u Ostrovici, gde bez nje ne možemo da funkcionišemo, rekao je Momčilović, koji kao i drugi radnici "Partizanskog puta" mesecima nije primio platu.

 

     A 1.

    Država gora od Mila Đuraškovića

U "Partizanskom putu" radnicima se duguje 19 plata, za 17 meseci nisu im uplaćeni doprinosi, a 94 radnika nema overenu knjižicu. GP "Partizanski put" je pre nekoliko godina kupio PZP za 400.000 evra koje je članica Nibens grupe, Mila Đuraškovića.

Zaposleni su ranije tvrdili da je vlasnik Nibensa, Milo Đurašković, tokom svog „gazdovanja" zadužio "Partizanski put" brojnim kreditima koje je koristio za potrebe Nibens grupe. Potom su pristigli dugovi i računi su blokirani.

Kada je Đurašković, uhapšen zbog sličnih malverzacija u takođe privatizovanom kruševačkom FAM-u, Nibens grupa je zapala u teškoće, a Agencija za privatizaciju, raskinula je privatizacioni ugovor o kupovini "Partizanskog puta". Preduzeće sa 514 radnika završilo je pod okriljem države. Prošle godine mediji su preneli da radnici smatraju da im je sada gore nego što je bilo za vreme Mila Đuraškovića.

Dok smo bili u Nibensu, dugovalo nam se devet zarada. Sada je taj dugo mnogo veći – izjavio je Dobrivoje Ristić dugogodišnji radnik ove firme.

"Partizanski put" se u Agenciji za privredne registre trenutno vodi kao preduzeće u restrukturiranju, a svi računi blokirani su više godina.

Ipak zbog vrednih poslova u Libiji, velikih potraživanja iz Bosne, kao i velike vrednosti nepokretne imovine firmu bi bilo lako izvući iz dubioze. Politički kadrovi koje je država postavila da vode firmu situaciju su shvatili kao idealnu priliku za pljačku još jedne društvene firme.

Direktor Nebojša Pavlović i zaštitnik državnog kapitala Rodoljub Todorović, lažu radnike da lične dohotke ne mogu da im isplate zbog blokade računa, računajući da oni ne znaju da postoji zakonska mogućnost isplate zarada i kod firmi sa blokiranim računima.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

EVROPSKA FRAZA – BOLNE REFORME KROZ KOJE DRŽAVA MORA DA PROĐE, „ZARAD BOLJE BUDUĆNOSTI“, OD ESTONIJE NAPRAVILI KOLONIJU!!!

27. маја 2014. Коментари су искључени

 

Aleksandar Vučić je bio službeno primljen i kod nemačke kancelarke Merkel. Očekivanja su mu velika, više su za javnost, nego što su realna. A kako prolaze zemlje, koje, poput Srbije, srljaju u Evropsku uniju? Zemljama u krizi svetski bankari, posebno oni iz Međunarodnog monetarnog fonda, bezočno preporučuju „bolne reforme" koje se ogledaju u štednji na davanjima stanovništvu i u dodatnom zaduživanju u inostranstvu. Takav model je već viđen u Estoniji koja je zbog toga, za samo dve decenije, izgubila više od petine svog stanovništva.

 

                Fridrih Emke

        (dopisnik iz Frankfurta)

 

Tri baltičke države, sa šest miliona stanovnika, danas su dužne preko sto milijardi evra, a Estonija, sa 320 evra prosečne plate, pokušava da dostigne polovinu standarda koji je imala u vreme bivšeg SSSR-a. O tome piše naš dopisnik iz Frankfurta, Fridrih Emke.

Estonija je najslabije naseljena od tri pribaltičke republike bivšeg Sovjetskog Saveza – ima svega 1.340.194 stanovnika, odnosno 29 stanovnika po kvadratnom kilometru. Bruto domaći proizvod (BDP) u Estoniji iznosi 18.518 dolara po glavi stanovnika godišnje (poređenja radi BDP po glavi stanovnika u Srbiji iznosi 10.830 dolara).

Nezavisnost od SSSR-a Estonija je stekla u drugoj polovini 1991, a Evropskoj Uniji je pristupila 2004. godine, i danas se nalazi u evrozoni. Ova mala država je primer za ugled zagovornika neoliberalizma i "stručnjaka" Međunarodnog monetarnog fonda.

U medijima, i na stručnim skupovima, često se ukazuje na njen primer tranzicije koji i MMF i svetski bankari smatraju jednim od najuspešnijih u Istočnoj Evropi. Ono na šta svi ti "stručnjaci" ne ukazuju, jeste cena, ali i istinit domet ovih reformi.

Estonski premijer u dva mandata Mart Lar je po struci istoričar, i u ekonomiju se uopšte nije razumeo. Njemu je, međutim, zapala istorijska uloga vođenja zemlje kroz tranzicioni proces. U životu je pročitao samo jednu knjigu iz ekonomije i to "Slobodu izbora" Miltona Fridmana. Pogrešno pretpostavivši da se u toj knjizi izneti radikalni metodi već primenjuju u zapadnim ekonomijama, Lar je odlučio da i svoju zemlju povede istim putem.

Krenulo se u privatizaciju svega postojećeg, tržište je potpuno liberalizovano, a uveden je proporcionalni poreski sistem, sa jedinstvenim poreskim stopama. Socijalna davanja i penzije su svedeni na minimum, zbog čega je prosečni životni vek muškaraca smanjen za četiri godine, a smrtnost novorođančadi porasla za čitavih 60 odsto.

Ukinuvši sve državne subvencije, ali i zaštitne spoljnotrgovinske barijere, Lar je doveo do toga da prosečna porodica za puku ishranu izdvaja 62 odsto svojih prihoda, umesto ranijih 34 odsto. Cene su bukvalno podivljale, a novi privatizacioni vlasnici privrednih društava su otpustili čitavu vojsku radnika.

Beda je bila očigledna, na svakom koraku.

Govorilo se da su to bolne reforme, kroz koje država mora da prođe, zarad bolje budućnosti. U međuvremenu, zagovornici neoliberalizma tvrde kako je ta "bolja budućnost" za Estoniju već nastupila. Reč je o najbezočnijoj laži. Istina je da je posle ovih "reformi", odnosno pljačkaškog pohoda multinacionalnih kompanija i velikih banaka, bez premca u istoriji, standard u Estoniji tek početkom ovog veka dostigao polovinu onog iz vremena Sovjetskog Saveza.

Estonija danas ima jednu od najnižih zakonom zagarantovanih minimalnih plata u Evropi – svega 320 evra mesečno. Za njom slede Litvanija (290 evra) i Letonija (287 evra), države kojima je nametnut "estonski model" tranzicije.

Svetski centri finansija na čelu sa MMF-om na sva usta su hvalili Lara i njegove "reforme". Cena ovog sumanutog projekta je zastrašujuća, i iz humanitarnih razloga ne bi trebala da bude nikome preporučena. Sve tri baltičke države imaju zajedno nešto preko šest miliona stanovnika, i spoljni dug od oko 100 milijardi dolara (poređenja radi: Srbija sa nešto više od sedam miliona stanovnika ima spoljni dug od oko 26 milijardi evra, napomena redkacije).

Kada je armija otpuštenih radnika shvatila da u zemlji ne može da nađe nikakve izvore prihoda, krenuo je egzodus biblijskih razmera. Za dvadesetak godina Estonija je što kroz emigracione procese, što zbog povećanja mortaliteta, izgubila više od petine stanovništva. Uprkos velikom odlivu ljudi, u Estoniji je stopa nezaposlenosti i dalje relativno visoka, i stalno je dvocifrena. Privredne reforme, očigledno, nisu bile usmerene ka boljem životu građana, već ka višoj zaradi vlasnika krupnog kapitala.

Lar i njegovi naslednici činili su upravo ono što je MMF od njih tražio. Prvo su privatizovani najprimamljiviji i strateški najvažniji privredni segmenti, kao što su telekomunikacije, energetika i infrastruktura. Smatralo se da je zdravije u zemlju uneti strani kapital, nego angažovati domaći, koji je mogao da se mobiliše kroz mere štednje.

Iza sovjetske ere u Estoniji su ostali mnogi kombinati, nekadašnji industrijski giganti realnog socijalizma. Nacionalistički orijentisana nova vlast je ova postrojenja smatrala delom "sovjetskog okupacionog sistema", pa su ista iz ovog razloga uništena.

Na njihovo mesto trebalo su da dođu strane grin-fild investicije, koje su, međutim, izostale u obimu koji se očekivao. Najviše grin-fild investicija je došlo iz Finske, zemlje koja zajedno sa Estonijom pripada istoj ugro-finskoj jezičkoj porodici.

Danas stranci u Estoniji kontrolišu najvažnije privredne grane, i oni su stvarni gospodari ove zemlje, a ne vlada u Talinu.

Pošto strani vladari nisu zainteresovani da razvijaju koloniju Estoniju, već sopstvene finansijske imperije, to su odmah po izbijanju svetske ekonomske krize počeli da povlače novac, kako bi sebe stabilizovali na svetski važnijim finansijskim tržištima.

Zbog velikog bekstva kapitala, Estonija je u jednom trenutku bila na ivici bankrota – banke su prestale da vraćaju depozite, bankomati su bili isključeni, potpuno je stalo davanje kredita. Desetine hiljada građana je ostalo bez svoje imovine i novca. Potpuni finansijski slom je izbegnut hitnim kreditima MMF-a i Evropske Unije.

Uprkos ovoj opštoj propasti stanovništva, svetski bankari su puni hvale na račun ove države i njenih vlasti. Jedini koji su u svemu profitirali bili su strani investitori koji su, u skladu sa idejom neoliberalizma, bili potpuno zaštićeni. Građani su izgubili stotine miliona evra, ali su investitori izvukli ne samo svoj kapital, već su se i dodatno obogatili.

Na suprotnoj strani od estonskog modela „izlaska iz krize" stoji Island. Zbog širokogrudog davanja kredita u periodu pred izbijanje svetske krize, islandske banke su 2008. i 2009. postale nesolventne. Vlada ove male ostrvske države se za pomoć obratila Evropskoj Uniji koja je obećala kredite, kako bi se banke spasle od bankrota. Te zajmove su narednih decenija trebali da vraćaju stanovnici Islanda.

Tadašnji predsednik Olafur Ragnar Grimson odbio je da svoju zemlju, i narod odvede u dužničko ropstvo. i nije hteo da finansira posrnule banke. Kasnije je u jednom intervjuu rekao: "…Tačno, dozvolili smo da banke propadnu. Često sam se pitao: zašto se ponašamo tako kao da su banke svete krave moderne privrede? Po čemu se banke razlikuju od firmi iz drugih branši? To su privatne firme – ako prave velike greške, moraju i da bankrotiraju."

Propale banke ustupile su mesto novim, zdravijim finansijskim institucijama koje su imale i volje i para da počnu da ponovo finansiraju islandsku privredu. Ova ostrvska država danas ima višu stopu privrednog rasta od većine zemalja EU, a nedavno je prekinula pregovore o ulasku u ovu zajednicu, smatrajući da je pametnije i korisnije da nastavi sama.

Potpuno drugačiju sudbinu od banaka imali su prezaduženi Islanđani. Krajem prošle godine njihova vlada je odlučila da im otpiše sve hipotekarne kredite do iznosa od 24.000 evra pojedinačno. Istovremeno su građani oslobođeni plaćanja poreza naredne tri godine. Neophodni novac za ove reforme nađen je u povećanju dadžbina onim najbogatijima – finansijskim institucijama.

EU, MMF i mnogi ekonomisti su ovaj projekat oštro kritikovali, ali se pokazalo da je islandska vlast izvela pravilnu računicu. Oslobođeni kreditnih rata i poreza, građani su mogli više da troše, što je pokrenulo zamrlu privredu.

Takođe su bili u stanju da uzimaju nove kredite, što je ponovo privuklo strane banke. Gledajući poslednje finansijske bilanse Islanda, predstavnici MMF-a su nedavno priznali kako je islandska reforma daleko uspešnija od svega do sada viđenog: ne samo da je narod preživeo, već je danas i bogatiji nego na početku krize vraćajući se krupnim koracima ka standardu i blagostanju iz predkriznog vremena. Islanđani su danas u samom vrhu evropske liste najsrećnijih i najviše optimistički nastrojenih stanovnika Starog kontinenta.

Nije teško zaključiti koji model reformi je, ne samo uspešniji, već i pravedniji. Problem je jedino u tome što "estonski model" preporučuju moćne međunarodne finansijske institucije koje na taj način zarađuju.

"Islandski model" prepuštanja banaka njihovoj sudbini i izbegavanja da država uđe u dužničko ropstvo za bankare uopšte nije isplativ.

A posebna je priča da prihvatanjem zakona EU koja se meša u vođenje unutrašnje politike države članice, iste su dužni i da vođenje spoljne politike svoje države prepuste birselskim birokratama, pri čemu će i svaki budući bilateralni ugovor sa nekom trećom zemljom i odnos prema njoj  (ma koliko ta zemlja bila tradicionalno prijateljska), morati da se sklapaju i postupaju u skladu sa zakonima i odlukama briselske biroktatije, pa čak i na štetu sopstvenog naroda i ekonomije te države.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

CENA ULASKA SRBIJE U EU – K`O „SVETOG PETRA KAJGANA“!!!

 

Srbija se, navodno, uveliko sprema da pristupi EU, ali niko iz vlasti nije u stanju, niti voljan da narodu saopšti najjednostavniju računicu: koliko će nas taj pristup koštati i koliko će nam para doneti. Dobro upućeni ekonomski stručnjaci tvrde da će put u EU za Srbiju biti pogubniji i štetniji od NATO bombardovanja iz 1999. godine.

 

          Igor Milanović

 

Jedno od najčešće postavljanih pitanja u vezi pristupanja Srbije Evropskoj Uniji glasi: koliko će sve to da nas košta. To je najvažnija računica koja nam objašnjava "kost-benefit" odnos, odnosno finansijsku relaciju cene procesa i koristi koje će država od njega imati.

Da bi se dobio makar približan odgovor na to pitanje potrebno je imati Nacionalni program za usvajanje pravnih tekovina Evropske unije, a tu nastaje prvi veliki problem. Da li mi imamo takav program?

Vladina Kancelarija za evropske integracije objavila je zvanično 28. februara 2013. da je usvojen Nacionalni program za period 2013. do 2016. godine. Sadašnja ministarka bez portfelja, zadužena za evropske integracije,

Jadranka Joksimović u jednom intervjuu objavljenom krajem aprila ove godine doslovno kaže: "…Takođe je važno da se uskoro donese Nacionalni program za usvajanje evropskih pravnih tekovina." Izgleda da Srbija ima Nacionalni program izrađen u stelt tehnologiji, pa ga neko vidi, a neko ga ne vidi.

Više je nego očigledno da vlast pokušava od naroda da sakrije odgovor na ovo izuzetno važno pitanje, kako se javnost ne bi uznemirila enormno visokim troškovnikom evropskih integracija.

Koliko je poznato, Bugarska je da bi sebe dovela u red i zaslužila prijem u EU, potrošila preko 50 milijardi evra, a zauzvrat je od Evropske Unije dobila finansijsku pomoć od pet milijardi evra.

Po ranijoj izjavi tadašnje srpske državne sekretarke za zaštitu životne sredine Stane Božović,  samo usklađivanje naših normi i standarda sa onima iz EU u oblasti ekologije Srbiju bi koštalo 10,5 milijardi evra.

A gde su sva ostala poglavlja? Srbiji će i bugarskih 50 milijardi evra biti premalo…

Godišnja članarina Hrvatske u EU iznosi oko 400 miliona evra, odnosno 3,4 milijarde kuna. Kada Srbija dosegne privredni nivo potreban da se uđe u EU, koja je klub bogatih i razvijenih zemalja, a ne onih koje bi to tek želele da postau, s obzirom da je više nego duplo veća od Hrvatske, godišnje će u budžet Evropske Unije iz svog budžeta morati da uplaćuje blizu milijardu evra!

Srbija se, bar na rečima političara u predizbornoj kampanji, u svom razvoju u velikoj meri oslanja na agrar. Oni koji bi ovu zemlju da vide u EU stalno narodu pričaju kako bi, u slučaju srpskog ulaska u Uniju, naš agrar procvetao, najviše zahvaljujući dvema stavkama: visokim subvencijama i mogućnošću da se srpski proizvodi prodaju na tržištu koje broji 500 miona korisnika.

Pri tome se zaboravlja da se napomene kako prve godine po pristupanju EU 100 odsto subvencija za poljoprivredu mora da bude isplaćeno iz nacionalnog budžeta, a ne od sredstava iz Brisela. Takva se, trenutno,  pravila Evropske Unije. Istovremeno bi Srbija pristupanjem izgubila tržišta zemalja CEFTA sporazuma, ali i Rusije sa kojom ima poseban ugovor.

Na primeru Hrvatske, koja je bila daleko manje zavisna od agrara nego Srbija, može da se vidi kako to izgleda. Suočena od 1. jula 2013. sa konkurencijom bogatih zemalja EU koje su tokom godina u svoju poljoprivredu ulagale milijarde dolara, maraka, franaka ili evra, Hrvatska je, izgubivši i poslednje barijere koje su je štitile od damping cena evropskih izvoznika, bukvalno pala na kolena.

U toj prvoj godini članstva u EU u kome je bila samo šest meseci, hrvatski agrar je zabeležio pad od čak 12,7 odsto. Posmatrano u novcu, Hrvatska je u poljoprivredi ostvarila ukupni prihod od 5,475 milijardi kuna, dok je, poređenja radi, pet godina ranije kao još punopravna članica CEFTA imala prihod veći za preko tri milijarde kuna!

Mlekarstvo je u Hrvatskoj u polovini 2013, kada je ta zemlja postala članica EU, zabeležilo vrtoglav pad u odnosu na prethodnu godinu od čak 16,6 odsto, pa je uvoz mleka i mlečnih proizvoda povećan za celih 200 miliona dolara, odnosno za 86 odsto.

Ukupno bi ove godine Hrvatska samo hrane iz EU trebalo da uveze u vrednosti od oko dve milijarde dolara. Poljoprivredne subvencije Hrvatskoj iz kase Brisela biće ove godine manje od onoga što će Hrvatska da uplati u zajednički budžet EU, tvrde dobro upućeni.

Za razliku od Hrvatske Srbija je pristala da daleko pre pristupa EU, naime još od ove godine, ukine sve carinske barijere na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Unije. Iz hrvatskog primera vidimo da će nas to koštati pada proizvodnje od oko 15 odsto, a u pojedinim sektorima i daleko više.

Nasuprot tome stoji obećanje EU dato Srbiji kako ona od 2015. može da računa na 60 do 80 miliona evra godišnje pomoći za poljoprivredu?! Koliko je to smešno mala suma vidi se iz podatka da od 2007. godine USAID godišnje daje 24 miliona dolara na propagandu kako je za srpske poljoprivrednike dobro da uđu u EU.

Slovenački sociolog Mitja Velikonja, u obimnoj analizi koja je iscrpna kritika novog Evrocentrizma ističe tri mita: Prvi se odnosi na korupciju „Kada uđemo u EU, više neće biti korupcije".

Drugi govori o prosperitetu, dok treći mit u centar postavlja stabilnost.

Da je korupcija prisutna i u EU vidi se već iz primera bivšeg predsednika Nemačke Kristijana Vulfa, koji je ostavku podneo kada je tužilaštvo pokrenulo istragu protiv njega zbog sumnje da je primio mito.

Rumunija je odličan, mada ne i jedini primer, da u EU ne postoji garancija prosperiteta. Vlada ove države je nedavno smanjila plate zaposlenih u javnom sektoru za čak 25 odsto i ukinula dodatak koji se plaćao pratiocima osoba sa invaliditetom.

U znak protesta zbog toga jedan radnik rumunske nacionalne televizije, čije je dete invalid, pred televizijskim kamerama je pokušao samoubistvo u samoj plenarnoj sali parlamenta u Bukureštu.

Ulazak u EU u najboljem slučaju neku korist može da donese jedino srpskoj vladajućoj eliti koja će gramzivo, kao i do sada, nastaviti da se bogati uzimajući pare iz budžeta i donacija.

Čak i ako dođe do osetnijeg pada cena većine proizvoda zbog povećanja konkurencije, ostaje pitanje: ko će uopšte moći sebi da priušti neku kupovinu, ako stotine hiljada radnika i individualnih poljoprivrednika ostanu bez posla usled ukidanja carinskih barijera na uvoz

Već je i ovo previsoka cena, i bez onih desetina milijardi evra koliko će nas ova suluda tranzicija koštati.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

SAMO JEDNOM SE ŽIVI: TURISTIČKI REZULTATI VELIKIH TROŠADŽIJA ATAŠEA SRPSKE POLICIJE PO SVETSKIM METROPOLAMA

 

Skandalozni izbor takozvanih ekspertskih kadrova direkcije policije koji su zaduženi za reformu i integracije srpske policije sa Evropskom unijom i njihovi enormni troškovi, predstavljaju pravu sliku raspada državnih institucija. U pismu koje je dobila redakcija iz vrha MUP-a Srbije, opisani su i "kadrovi" i njihove mesečne potrebe koje se mere desetinama hiljada evra. Pismo objavljujemo  u celosti.

 

 

 

„Nekada su srpska i savezna policija sarađivale sa svim ostalim policijama, ne samo u regionu nego i šire. Ta saradnja je bila na veoma visokom nivou, jer su je obavljale školovane i stručne osobe sa velikim policijskim iskustvom do određenog perioda, kada nastaje kolaps u međunarodnoj policijskoj saradnji, prouzrokovan dovođenjem partijskih, neškolovanih, neiskusnih kadrova, za koje nisu važile bar osnove nekih međunarodnih kriterijuma izuzev partijskih knjižica, prijateljstva sa rukovodiocima, krevetskih usluga…

Ali pođimo redom od načina na koji su započeli tu svoju karijeru vezanu za EU integracije, lažne oficire za vezu, policijske atašee i eksperte. Policijskih atašea i ostalih eksperata Srbija ima, ili je imala u nekoliko zemalja i to u: SAD, Ruskoj federaciji, Italiji, Mađarskoj, Makedoniji, Francuskoj, Rumuniji, Sloveniji, sedištu EU u Briselu, našoj ambasada u Briselu i povremeni kvazipolicijski eksperti na raznim školovanjima i poluprivatnim obukama, a koje u enormno velikim deviznim iznosima plaćaju poreski obveznici Srbije, a čiji su profesionalni rezultati, izuzev turističkih, na najnižem mogućem nivou.

Krenimo prvo od njihovog šefa Biroa za međunarodnu saradnji gospodina Igora Perića zvanog Masonski prasac, kadra SPS koji je u MUP došao 2009. godine iz Kancelarije za pridruživanje EU, iako ga niko od tamo zaposlenih nikada nije ni video.

Gospodin Perić nema ni višu školu, već završenu neku francusku večernju školu menadžera u Parizu, gde je i živeo neko vreme. Izuzev aktivnosti sa jednim državnim sekretarom u masonskoj loži njegove stručne kvalifikacije su ravne nuli. Kada je došao u MUP najviše rukovodstvo je preko noći izmenilo sistematizaciju, jer nije ispunjavao uslove za to radno mesto. Sve je to tada skockao gospodin Željko Kojić „sumnjivi" pomoćnik ministra i kadar SPS-a.

Policijski ataše u SAD je gospodin Srđan Spasić zvani Spale, iz Medveđe, koga je SG1S direktno preporučio na to mesto, iako nikada nije obavljao operativne poslove. Naime, on je obavljao poslove neuspelog specijalca i ceo svoj radni vek je samo hapsio, odnosno lišavao slobode lica, a posle radnog vremena je privatno radio kao čuvar u firmi STANKOM na Banovom Brdu, kod čuvenog Žike Muštikle.

Nije čak ni imao završen fakultet, već višu školu, jer za tu vrstu visoko intelektualnog posla nije bio ni potreban. Preko veze je završio osnovni kurs FBI-a, i to iskoristio da sebe lažno predstavi kao najvećeg policijskog stručnjaka. On boravi sa svojom porodicom u Vašingtonu, sa suprugom i decom u luksuznom stanu u elitnom kraju, i koristi službeni skupoceni džip.

Njegov dosadašnji posao, izuzev svog privatnog, se zasnivao na dočekivanju visokog rukovodstva MUP prilikom odlaska u SAD i razgledanju gradova i znamenitosti Amerike. Nijedan zvaničnik, čak ni lokalne policijske stanice u Americi, ne zna da država Srbija ima svog policijskog službenika tamo, iako se gospodin Spasić konstantno hvali na prijemima da svakodnevno ide u FBI, DEU, DIU i sl.

MUP Srbije izdvaja mesečno preko 12.000 evra za troškove stana, školovanja dece i održavanja skupocenog službenog vozila koji gospodin Spasić koristi.

U Ruskoj Federaciji je do skoro boravio i radio gospodin Dragan Grbović zvani Grba, koji je jedini imao stručne i profesionalne karakteristike za obavljanje tog posla kao iskusni, obučeni i školovani operativac nekadašnje službe državne bezbedosti.

Vraćen je ekspresno iz Rusije, zato što je okarakterisan od strane rukovodstva MUP kao kadar SNS i pored njegovih izuzetnih rezultata i svih pohvala od strane ruskih bezbednosnih službi.

U MUP-u se priča da se zamerio državnom sekretaru Vanji Vukiću, i da nije hteo po njegovom nalogu da dočekuje kojekakve devojke, ljubavnice, švalerke i „poslovne partnerke" najviših rukovodilaca MUP-a i SPS, i da je otkrio njihove razne nezakonite poslove i sumnjive kontakte. Njegovi mesečni troškovi su takođe bili oko 10.000 evra.

U Italiji posao policijskog atašea obavlja najbolji drug jednog od državnih sekretara MUP-a, izvesni Dragan Đorđević zvani Doca, koji je inače radio kao priučeni medicinski tehničar na VMA i u SAJ-u, a koji je u međuvremenu završio MEGATREND fakultet, i nekoliko mastera na istom fakultetu.

Izuzev previjanja rana i pružanja prve pomoći bolesnim licima, ostalih umnih i fizičkih kvalifikacija nema. U međuvremenu je takođe zahvaljujući SPS drugovima prebacio svoju suprugu sa VMA u Ministarstvo spoljnih poslova, tako da i ona prima visoku deviznu platu.

Živi sa porodicom u elitnom delu Rima, i koristi skupoceni auto koji je takođe platio MUP. Njegov posao se zasniva na dočekivanju supruga i devojaka funkcionera MUP i SPS-a na vikend-šoping ture u Rimu i ostalim gradovima Italije, kao i posetama skupocenim hotelima i letovalištima.

Mesečni izdaci koje MUP izdvaja na stanarinu, plate, školovanje dece i ostale reprezentativne troškove gospodina Đorđevića iznose preko 12.000 evra, ne računajući plaćene avionske karte svakog meseca za Beograd, za njega i njegovu porodicu.

U Sloveniji je policijski ataše, a na predlog SPS i PUPS bila gospođa Zorana Katić, koja je inače sudski tumač za engleski jezik, i koju je u MUP, kao eksperta, dovela 2006. godine njena školska drugarica i tadašnji državni sekretar Mirjana Orašanin.

Gospođa Katić nema ama baš nikakve veze sa policijskim i operativnim poslom, a tako je dobro obavljala četiri godine taj posao u Sloveniji, da slovenačka policija nije ni znala da Srbija u njihovoj zemlji ima policijskog atašea!

Živela je u skupoceno iznajmljenom stanu u elitnom delu Ljubljane, a o njenim mesečnim troškovima i profesionalnim rezultatima je suvišno govoriti – troškovi su iznosili oko 6.000 evra.

U MUP-u se pominje da na njeno mesto dolazi "još veći policijski ekspert“, istetovirani inspektor Dejan Marinković zvani Mića, koji je trenutno načelnik Službe za ratne zločine, i školski drug državnog sekretara.

On je na to mesto postavljen kao kadar DS, u Kragujevcu, gde je radio važio je za jednu pravu ošljaru i spletkaroša. Sve češće se hvali da je kućni prijatelj sa predsednikom Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem.

U službi se prema svojim radnicima ponaša kao sa stočnim fondom, konstantno ih ponižavajući. Živi u ekstra nameštenom službenom stanu u strogom centru Beograda za koji ne plaća nikakve dažbine.

 

     Troškovi "reprezentativnih aktivnosti"

 

U sedištu EU u Briselu, kao policijski ekspert srpske policije i koordinator za razmenu poverljivih podataka sa EU i NATO nalazi se Ljilja Spasojević, zvana Retkoserka, takođe iz Medveđe, kadar SPS-a i sestra od strica pokojnog Dušana Spasojevića – vođe zemunskog klana, koji je učestvovao u ubistvu premijera Zorana Đinđića!

Ona je prethodno radila kao administrativni radnik u jednoj policijskoj stanici, zatim kao obični referent za međunarodnu saradnju, a koja o toj problematici ne zna ama baš ništa. Pošto je kupila na kredit veliki stan u elitnom delu Beograda – Dedinju, prešla na skupoceneu ultra slim cigarete, a prvenstveno zbog njenih prekovremenih „intimnih aktivnosti", rukovodstvo MUP i SPS ju je nagradilo slanjem u Brisel.

U međuvremenu ova „klečeći sposobna žena" je uspela da i svog muža, inače takođe zaposlenog u MUP-u, privremeno prebaci da radi u MSP kao vozača – pratioca u našoj ambasadi u Briselu, što nije do sada pošlo za rukom nikom od mnogo većih karijernih diplomata. MUP joj je odmah kupio skupoceni službeni automobil, a ona je sa porodicom iznajmila skupoceni namešten stan u najelitnijem delu Brisela.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja za troškove gospođe Spasojević i njene porodice za stanarinu,plate, školovanje dece, i njene „reprezentativne aktivnosti" iznose preko 15 000 evra bez plaćenih avionskih karata na mesečnom nivou.

O njenim rezultatima i vrstama „poslova" koje tamo obavlja, sa kim i za koga, je suvišno pisati. Takođe u Brisel je upućena i druga osoba, ali kao policijski ataše Zorana Lazarov, po zanimanju pravnik, kadar SPS, zaposlena u Birou za međunarodnu saradnju bez ijednog dana rada u operativnom sastavu policije!

Razlog njenog ubrzanog slanja u Brisel kao policijskog atašea (iako je već tamo Ljilja Spasojević kao policijski ekspert, ali niko ne zna za šta) je što je njen suprug gospodin Lazarav kao nekadašnji kadar DSS radio u BIA i MSP, a sada je kao kadar SPS sa srednjom školom dobio radno mesto u protokolu naše ambasade u Briselu. Njihovi troškovi sa nameštenim stanom vozilom i školovanjem za decu će premašivati mesečno 15.000 evra.

Već drugi mandat od pet godina u Makedoniji se nalazi takođe policijski ataše gospodin Milan Petrović, koji je na to mesto postavljen zahvaljujući svojim privatnim vezama sa jednom međunarodnom organizacijom, sa kojom je sarađivao, ali zarad ličnog interesa. Njegov posao sem privatnog, zasniva se na dočekivanju i razvoženju funkcionera MUP i SPS i njihove rodbine i ostalih, pogotovo za vreme letnjih odmora i proputovanju do Grčke ili do Ohrida. Nekada je radio u graničnoj policiji, a sa ovom vrstom posla se susreće po prvi put. Takođe poseduje skupoceni službeni auto i živi sa porodicom u elitnom delu Skoplja.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja za ovog policijskog atašea su oko 10.000 evra. Njegovi rezultati na poslovnom planu su ravni nuli.

Policijski ataše u Mađarskoj je izvesni Darko Matić iz Sente. Imao je samo završenu srednju školu, ali je preko noći završio neku privatnu strukovnu školu, a mađarski jezik ne razume niti govori. Njegove najveće kvalifikacije za to radno mesto su bile njegove aktivnosti u Policijskom sindikatu i u komisiji za tumačenje kolektivnog policijskog ugovora.

Nikada u svojoj dosadašnjoj profesionalnoj karijeri nije obavljao ni slične poslove, ali je sa rukovodstvom SPS i MUP posebno dobar, zbog njegovih tadašnjih aktivnosti u protivrečnosti sa ostalim sindikatima. Zvaničnici mađarske policije još ne mogu da se načude čudu kako je on dospeo tamo, jer se on samo bavi privatnim poslom i švercom hrane i hemije iz Mađarske i cigareta iz Srbije u Mađarsku.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja na ovog ekspertskog policijskog atašea iznose ireko 10.000 evra.

Policijski ataše u Francuskoj je izvesni Tomislav Toma Radovanović, nekadašnji komandir beogradske interventne jedinice, koji je takođe kadar SPS-a (kadar Nemanje Đorđevića i Aleksandra Antića).

Nikada u svojoj dosadašnjoj profesionalnoj karijeri nije obavljao ni slične poslove, ali je sa rukovodstvom SPS-a i MUP-a posebno dobar, zbog njegovih aktivnosti na privatnim racijama ugostiteljskih objekata koji su konkurencija Nemanji Đorđeviću i ostalim ugostiteljskim biznismenima SPS-a.

Zvaničnici francuske policije još ne mogu da se načude čudu kako je on, kao prosečan uniformisani policajac dospeo na to mesto, pošto je jedva završio neke obuke u Francuskoj o lišavanju slobode lica i gušenju uličnih nemira, jer nije znao niti jednu reč francuskog niti engleskog jezika.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja na ovog policijskog atašea iznose preko 10.000 evra.

 

     Intimne drugarice u klečećem položaju

 

Pomoćnik direktora policije i glavni pregovarač u ime direkcije zadužen za evrointegracije je gospodin Bogoljub Živković, nekadašnji načelnik Policijske uprave Kraljevo, koga je na to mesto predložio savetnik predsednika Republike, i vlasnik firme TRGOMEN, koji mu je u životu zdušno pomogao, praveći mu vilu indentičnu svojoj, jedino je razlika u nijansi fasade. Bogoljub Živković ima veze sa evrointegracijama kao što srpska policija ima sa poreskom policijom Kostarike ili Burundija.

Pri tome ne zna nijedan strani jezik, čak ni na osnovnom nivou. Njegove umne i profesionalne mogućnosti su na nivou noćnog čuvara u sadašnjoj propaloj fabrici MAGNOHROM, gde više nema šta da se ukrade.

Kako se lažno predstavljaju, savetnice direktora policije za međunarodnu saradnju sa EU, sa svega devet godina radnog iskustva su silikonske sestre Marija i Katarina Tomašević, bliznakinje, koje je držeći ih za ručice i nogice u MUP doveo Dragan Šutanovac, a koje su radile kao foto modeli i prodavačice na beogradskom sajmu!

Njihova treća sestra je Slađana Tomašević, koja je voditelj Beogradske hronike, i koja je uvek „intimno prisna“, kao i njene sestre, sa „moćnim političkim ljudima“ u Srbiji. O njenom bahatom ponašanju i o njenim „intimnim klečećim i ležećim sposobnostima" pričaju svakodnevno svi zaposleni u MUP-u, i svakodnevno su izložene podsmesima i sprdnjama.

Veljko Popara, po zanimanju pogonski pravnik, nikada nije radio u operativnom sastavu policije, već u logistici, odnosno u odeljenju za opservaciju ili praćenje. Ne postoji niti jedan kurs u policiji u inostranstvu na koji gospodin Popara nije učestvovao, iako većina nije imala veze sa vrstom poslova koji obavlja, ili koji je ikada obavljao, i na kojima je pokupio više diploma i sertifikata, nego što ima cela kriminalistička policija Srbije. Zahvaljujući "tajnim specijalnim zadacima" koje je obavljao još za vreme ministra Jočića, a posebno prateći svoje kolege, posebno pripadnike specijalnih jedinica i falsifikovanjem izveštaja sa terena, direktor policije ga je nagradio radnim mestom pomoćnika načelnika, iako ne ispunjava osnovne kriterijume za to radno mesto, zbog operativnog iskustva koje ne poseduje.

U sedištu EU na sastancima je od strane evropskih eksperata izazivao samo čuđenje i podsmeh, uz konstataciju da je taj ekspert tamo očigledno zalutao.

Srđan Paskvali, takođe pomoćnik načelnika, po zanimanju priučeni nastavnik geografije i predsedavajući veštačkom policijskom tvorevinom SEPKA je takođe bitna karika u EU integracijama i reformi srpske policije. U svojoj karijeri je jurio samo seksualne prestupnike po šumama Zvezdare, i neuspešno tragao sa prijateljem Draganom Karleušom za „nacionalnim blagom" i umetničkim slikama po Srbiji, a koje se mogu prebrojati na prstima jedne ruke.

Posebno su se isticali sa starim metalnim rimskim novčićima, koji su na volšeban način nestali, kao i mnoge druge zaplenjene umetničke vrednosti, koje nikada nisu vraćene stvarnim vlasnicima, jer nikada nisu izdavali potvrde o oduzetim stvarima.

U zadnje vreme intezivno trenira trčanje, plivanje i ronjenje za vreme radnog vremena, da bi imao više kondicije od svoje, druge po redu, znatno mlađe supruge, koja je konstantno u svakom položaju u „top formi".

Dejan Radenković, priučeni profesor ONO i DSZ, takođe pomoćnik za kriminal je od običnog inspektora na Čukarici, zahvaljujući DS-u, a kasnije njegovom preletu ka SPS kadrovima, sa Banovog Brda preko radnog mesta načelnika PU Leskovac i Požarevac, gde je imao vrlo „zavidne" rezultate, posebno u lomljenju skupocenih džipova, ranjavanju nedužnih stanovnika kao da su preprodavci droge, zahvaljujući rukovodstvu, vrlo brzo doživeo kosmički uzlet na pomenuto radno mesto.

Gospodin Radenković, izuzev za privatne kombinacije, spletkarenja i probleme koje je nekada imao sa bivšim sindikalcem oko skupocenih ručnih satova, ničim nije zaslužio to visoko rangirano mesto u policiji.

Slavica Jokanović je načelnica za analitiku, sociolog koja je nekada radila u upravi analitike MUP-a, na evidentiranju saobraćajnih prekršaja, ali je kao kadar DSS -a, a kasnije DS-a, zbog njenih zasluga o pisanim i neproverenim karakteristikama smenjenih tužioca i sudija, ekspresno postavljena na pomenuto rukovodeće mesto. Posebno je u „dobrim odnosima" sa Slavišom Sovtićem, načelnikom SBPOK-a.

Vozi novi skupoceni službeni automobil, i ponaša se kao da je u najmanju ruku zamenik direktora policije, jer kod nje stoje sve proverene, a i one neproverene i namerno naručene pisane i izmišljene službene beleške za pojedine zaposlene u MUP-u, a koje je kroz sredstva javnog informisanja, a po nalogu drugih, trebalo diskreditovati i ocrniti, da ne bi bili postavljeni zasluženo na neka visoka rukovodeća mesta. To se posebno odnosi na zaposlene rukovodioce u Žandarmeriji, SAJ, biroima i Upravnim poslovima.

Radoslav Đinović je takođe načelnik u direkciji, zadužen za terorizam i praćenje i serviranje laži za kolege, posebno one iz rukovodećeg sastava Žandarmerije, pošto je u svojoj karijeri glumio Gurijevog ekstra obaveštajca i kontraobaveštajca, komandosa i svojim neprofesionalnim radnjama kvario mnoge kombinacije ostalim bezbednosnim službama na KiM i na jugu Srbije.

Zbog tog svog, iz prvenstveno intelektualnog, a i psihički neostvarenog sna, on mrzi svakog pripadnika Žandarmerije i policije, DB-a koji je savestan, častan i profesionalan pripadnik i rodoljub. Mnoge afere oko njegovog neprofesionalnog i nezakonitog rada oko mnogih zaplena naoružanja su zataškavane zbog njegovog prijateljskog odnosa sa rukovodstvom policije i političkih struktura.

Putuje svakodnevno službenim vozilom iz Smedereva, i uvek glumi nadmenog čoveka, ali ta nadmenost mu ne može prikriti tanku intelektualnu osobinu. On inače o EU integracijama i reformama ne zna ama baš ništa, a od stranih jezika govori samo srpsko- hrvatski.

Aleksandra Marković japanolog, ili prevodilac japanskog jezika po zanimanju je takođe jedna od ključnih zaposlenih za EU integracije, a koja se godinama unazad zajedno sa ekspertom Tatjanom Kljun lažno predstavljale kao oficir za vezu tadašnjeg UBPOK-a. One su zahvaljujući znanju stranih jezika pokupile više sertifikata i licenci nego što ima cela direkcija policije, iako nemaju, niti su ikada imale veze sa policijskim poslom.

Tatjana Kljun je zahvaljujući toj prevari i odlasku na svetski kongres analitičara u San Francisku u međuvremenu postala šef pregovaračkog tima u SAJ-u, a Aleksandra Marković je otišla na tromesečni kurs policijskih istražitelja visokog ranga u Švajcarskoj, što predstavlja sramotu za srpsku policiju i njene stvarne profesionalne kadrove, ali malobrojne koji ne mogu da dođu na red od gore pomenutih policijskih "eksperata". Povremeno, privatno za novac, prevode tekstove za mnoge inostrane organizacije, a sve vreme se vode da su na poslu.

Gore pomenutim „ekspertima“ se u poslednje vreme takođe pridružila i zanosna plavuša, pomoćnica načelnika uprave granične policije, po zanimanju rumunolog, ili prevodilac rumunskog jezika, koja je preko noći postala pravni ekspert, iako su njeni kvaliteti zasnovani na „klečeće-ležećim stavovima", posebno sa pojedinim načelnicima granične policije u PU Beograd. Za nju bi samo rekli da njene noge ne dotiču zemlju.

Na žalost države Srbije, eksperti iz EU će vrlo brzo uvideti sa kim i kakvim profesionalcima turističkog karaktera imaju posla, što će se loše odraziti na brzinu pristupa Srbije EU, kroz poglavlja koje treba ispuniti.

Odgovornost za to treba da snose oni koji su ove "eksperte" delegirali i postavili na pomenuta visoko rangirana rukovodeća radna mesta, i ako njima još dodamo rumunologe, turizmologe, menadžere i ostale, onda je svaki dalji komentar suvišan.“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DA LI EPS POSTAJE RANJIVIM SA MOGUĆNOŠĆU NJEGOVOG KONAČNOG URUŠAVANJA I PRODAJE???

19. фебруара 2014. Коментари су искључени

 

Najnovija događanja oko decembarskih računa za struju pokazuju haos koji pod rukovodstvom SNS-a vlada u EPS-u. Smena Dejana Vasića, direktora EPS Snabdevanja, jeste pokušaj da se nađe krivac za neprimereno ponašanje ministarke Zorane Mihajlović. Sa kim gospođa ministarka ratuje, i kakvu strategiju vode klanovi oko nje, istraživao je insajder iz vrha EPS-a.

 

          Insajder E – 7

 

Tehnologija rada je takva da pet distrubutivnih preduzeća EPS-a (tri pod kontrolom SNS, jedno pod SPS i jedno pod Jedinstvenom Srbijom) izlaze na teren, očitavaju brojila, rade obračun, štampaju i dostavljaju račune u ime i za račun EPS Snabdevanja.

Novac od kupaca se uplaćuje EPS Snabdevanju koji taj novac prosleđuje EPS-u, a ovaj dalje distribucijama i elektranama. Smenjeni Dejan Vasić kao direktor EPS Snabdevanja nije imao nikakakav uticaj na bilo koju od ovih aktivnosti, a navodno je odgovoran.

Da nešto navodno nije u redu sa računima, prva je "otkrila" ministarka Mihajlović i to obnarodovala na konferenciju za štampu, koja je održavana sasvim drugim povodom, a da pre toga direktoru EPS Obradoviću nije ništa rekla. I onda je tema postala interesantna za štampa, građani su počeli da se žale

Događaji oko računa za struju su, ustvari, pokušaj ministarke Mihajlović da kroz pronalaženje "afera" lično sebe promoviše, a uz to i definitivno obori direktora EPS Obradovića, međutim, vrh SNS je postao svestan da je EPS u njihovoj nadležnosti i da to može da obori predstojeći izborni rezultat SNS, pa su ministarki naredili da stišava situaciju, nađen je žrtveni jarac, a ministarka posle prvih teških reči počinje da spušta ton.

Analiza je pokazala da od pet distribucija problema sa računima imaju u dve, i to u Beogradu i u Nišu. PD Jugoistok Niš je pod starateljstvom SPS i njihovog direktora dr Igora Novakovića, profesora na brojnim uglednim ustanovama, uključujući i Višu školu u Blacu.

Jugoistok Niš, a posebno njegov ogranak Niš je već godinama najlošija distribucija u EPS-u, gde se dolaskom Novakovića i ovako loša situacija još više pogoršala, tako da sve što se desi u Nišu, ma koliko bilo loše, nije iznenađenje.

Novaković na sastancima ispoljava profesionalnu profesorsku deformaciju, misleći da je pred studentima, i sa pijedestala drži narcisodine i beskorisne govore u neprekidnom trajanju od 45 minuta. Kolege iz direkcije EPS za njega kažu da "boli koliko Novaković ništa ne zna".

Elektrodistribucija Bograd je ozbiljniji slučaj. Direktor EDB je Zoran Rajović, loš student Univerziteta u Prištini, bio je u trećoj liniji rukovođenja u Elektrokosmetu Priština, i dolaskom SNS postaje direktor najosetljivije distribucije u EPS, gde zapošljava samo zemljake, a na funkcije dovodi isto tako zemljake.

Elektrokosmet je bio najlošija firma u EPS, a sada su njeni kadrovi preko Rajovića preplavili EDB. Rajovića su na mesto direktora EDB doveli Dragan Veljić, Beranac, direktor pravnih poslova EPS i jedan savetnik direktora EPS Obradovića, član izvršnog odbora SNS. Rajović i Veljić su crna trojka i vrh takozvane Kesten grupe.

Rajović je, odmah pošto je postao direktor EDB, vezano za softver kojim se obračunavaju i štampaju računi raskinuo ugovor sa Elektrotehničkim fakultetom iz Beograda, i bez raspisivanja javne nabavke, kršeći Zakon o javnim nabavkama (zloupotreba službenog položaja), a sve po nalogu Veljića, posao dodelio firmi Prointer (vlasnik izvesni Kvrgić) iz njihovog jata.

Kvrgić je, iako lice koje ne radi u EPS-u, odlazio do ljudi iz EPS i saopštavao im da su smenjeni, što im se narednog radnog dana i dogodilo. Odlazio je na Elektrotehnički fakultet u Beogradu i nudio im da, kada izgube ugovor, nastave da rade preko njegove firme što dekan fakulteta nije prihvatio. Rajović je i jedan od 75 kandidata koji su se prijavili na konkurs za direktora EPS-a i predstavljao je zajedničkog kandidata ministarke energetike i takozvena Kesten grupe.

Po svemu sudeći, Rajoviću je ministarka Mihajlović dala nalog da softverski generiše lažne račune, kako bi mogla da napadne direktora Obradovića. Rajović je Kvrgiću preneo nalog i problem sa računima je krenuo.

Zapaža se da su pojedini potrošači koji su imali problem sa računima i ranije bili u sličnom problemu što govori da Kvrgić i njegovi softveraši nisu bili baš kreativni. Ministarka je, znajući da su loši računi u opticaju, krenula u napad, ali je joj je iz vrha SNS naređeno da stane.

Dan nakon što je smenjen direktor EPS Snabdevanje Dejan Vasić, ministarka bez prisustva direktora EPS-a sazvala je direktore pet EPS-ovih elektrodistribucija, da bi im održala lekciju, uz konstataciju da, ako se još jednom ponovi, neće da se izvuku.

Dejan Vasić, kao prosečni SNS-ovac na ovoj funkciji i provincijalac iz Kučeva, nije ni zasluživao ovo važno mesto u EPS, ali za navodni problem sa računima on nije kriv, već je isključiva krivica na ministarki Mihajlović i Zoranu Rajoviću, direktoru EDB-a.

Sastanak ministra sa direktorima distribucija, kojim nije nadređen, a bez prisustva direktora EPS-a bi u nekim normalnijim uslovima bio težak prekršaj ministra, a ovaj potez pokazuje da ministarka ne zna šta je njen posao, ili nije kompetentna da ga radi, već joj je osnovni cilj lična promocija. Svakodnevnim komentarisanjem raznih tema ministarka je zavredila nadimak "prvi glas Srbije".

Lik i delo Zorana Rajovića obiluje još zanimljivim prilozima za biografiju. Rajović je i vlasnik privatne firme za elektroinstalacione i građevinske radove. Nedavno ga je u centru Beograda, gde ima kuću (još jedan borac za srpske interese koji ima nekretnine u Beogradu) neko ozbiljno pretukao štanglom, poznavaoci ovog slučaja kažu da je prebijanje delo profesionalca i to kao opomena. Da li je to opomena zbog poslova u Elektrodistribuciji Beograd, poslova oko njegove privatne firme ili kašnjenja u otplati kockarskih dugova.

Vezano za poslove u EPS-u zbirka radova Zorana Rajovića je sistematizovana u materijalu od 50 strana koji je direktor EPS Obradović dostavio Upravnom odboru EPS-a, kada je želeo da ga smeni, ali je predlog pred sednicu UO povukao. Predmetni materijal je dobra osnova za istragu nadležnih organa.

 

     Rezultati rada gospođe ministarke

 

Aferom oko računa za struju, koja se ministarki vratila kao bumerang, a koju je lansirala sa osnovnim ciljem da direktor EPS Obradović najzad bude smenjen, ministarka je nanela štetu EPS-u, ali i SNS-u, jer je EPS u nadležnosti ove stranke.

Pred parlamentarne izbore korisno bi bilo da se osvrnemo na rezultate rada ministarke Mihajlović, pre svega na negativne posledice njenog rada na sektor, koje se vide i lošim rezultatima rada EPS Snabdevanja. Loši rezultati su rezultat nesposobnih kadrova SNS-a, ali i loše koncepcije na koju je firma postavljena.

Sadašnjim načinom rada ovo preduzeće je firma – Frankeštajn. Naime, na postojeće distribucije između EPS-a i kupaca je stavljena firma EPS Snabdevanje, koja nema nikakve mogućnosti kontrole i naređivanja nad distribucijama.

Bez ikakve potrebe, a zarad održavanja lokalnih pašaluka u EPS-u sprečeno je formiranje operativne firme, čime su zadovoljni i SNS na lokalnom nivou (preusmeravanje novca u druge tokove preko direktora elektrodistribucija i njihovih ogranaka), a zadovljna je i ministarka Mihajlović jer time EPS čini ranjivim sa mogućnošću njegovog konačnog urušavanja što je u poslednjih 13 godina životna misija ministarke Mihajlović, o čemu će reči biti kasnije.

EPS Snabdevanje je na pogrešne osnove postavila ministarka Mihajlović, a onda se uz komentar da će da isprave gluposti ministarke Mihajlović svoj doprinos daljoj nefunkcionalnoj nadgradnji EPS Snabdevanja, pored direktora EPS-a Obradovića, dali i HR menadžer Dragana Rajačić, finansijski direktor EPS Aleksandar Surla i IT direktor EPS Dragan Jeremić, koji su na visoka mesta u EPS došli kao Obradovićevi bliski saradnici, a pri tome danas, godinu i po dana od dolaska, ne poznaju ni organizaciju EPS-a, a kamoli njegovo funkcionisanje, a kako su pre dolaska u EPS radili neke poslove daleko ispod ovog nivoa, logično je da su od EPS Snabdevanja napravili Frankeštajna. Finale na ovakvu strukturu EPS Snabdevanja je dao Dragan Veljić (tvrda linija SNS-a) koji je direktor pravnih poslova EPS.

Mihajlovićka je i direktno sprečila ideju korporativizacije EPS, jer bi na taj način direktori EPS koji su joj odani izgubili na značaju, a time bi i ministarka sama izgubila uticaj.

Ministarka Mihajlović je krivac i za potpisivanje memoranduma sa firmom One Giga za izgradnju solarnog parka od 1GW (1.000MW). Svima koji su iole bili upoznati sa ovim projektom (izuzev ministarki) bilo je jasno da je on nerealan, ono oko čega nisu bili sigurni je da li je u pitanju bilo pranje novca, nabavka zemljišta za druge svrhe, ili prevara. Ministarka se ni jednom nije zapitala zašto baš u Srbiji, da li Srbija ima više sunca nego naprimer jug Italije (akteri ugovora su državljani Italije), šta sa plastičnim otpadom koji ostaje posle rada ovakvog objekta, da li JP EMS može da balansira ovakvu snagu.

U nekim saopštenjima koja su data medijima kaže se da je nosilac ovog sporazuma bio ministar Dinkić, što ne može da abolira ministarku Mihajlović jer je morala znati šta negativno nosi ovaj sporazum. Prema tome, isključiva odgovornost za štetu koju će Srbija da pretrpi u arbitražnom procesu u Londonu je na njoj.

Podsećamo da je ministarka Mihajlović u leto 2012. godine odbila da da saglasnost EPS za interventni uvoz struje, pa je EPS morao da u pogon pusti preskupe Panonske elektrane koje rade na mazut, čime je EPS pretrpeo štetu od oko 5 miliona evra.

Takođe po nalogu ministarke Mihajlović, EPS je krajem 2012. godine bez ikakve potrebe kupio struju od Elektroprivrede Republike Srpske, čak i u mesecima kada mu po elektroenergetskom portfoliju ta struja nije trebala, čime je EPS pretrpeo štetu od oko 12 miliona evra.

Dragan Vlaisavljević, direktor Direkcije za trgovinu električnom energijom EPS, računski promenom načina bilansiranja veštački bez ikakve potrebe smanjio predviđanje proizvodnje hidroelektrana putem usvajanja takozvane 70-odstotne verovatnoće dotoka vode, umesto 50 odsto, koja je do tada važila, i time je predviđanje proizvodnje hidroelektrana EPS smanjio sa oko 11,2 na oko 10,4 TWh godišnje, odnosno oko 0,8TWH ili 800 GWh električne energije manje.

Ovako snanjena proizvodnja je pokazala da nema potrebe za kupovinom, a on je ipak izvršio kupovinu energije od Elektroprivrede Republiike Srpske, a koja EPS-u nije bila potrebna, kupljeno je oko 500GWh, a EPS je kroz računsko smanjenje proizvodnje hidroelektrana imao rezervu od oko 800 GWh.

Analiza rada u 2013. godini je pokazala da je proizvodnja struje iz hidroelektrana daleko veća od prognozirane, a prognoza koja je (kroz smanjenju hidrologiju) namerno umanjena da bi se povećale potrebe za uvozom.

Krajem 2013. se EPS opet javio na konkurs Elektroprivrede Republike Srpske za 2014. godinu i kupio oko 20 MW (175GWh) iako je pored rezerve od navedenoih 800 GWh imao i dodatnu zbog otkazivanja ugovora sa Elektroprivredno Crne Gore za HE Piva, čime se EPS oslobodila količina oko 110 MW takozvane bazne energije, ili oko 1.000 GWh, što znači da mu bazna negarantovana energija nije potrebna. EPS je ovu energiju platio po ceni 40,20 eura/MWh, dok su drugi energiju za prvi kvartal 2014, koja je po pravilu skuplja od godišnje energije koju je kupovao EPS, plaćali dosta jevtinije, oko 35 evra/MWh. Znači EPS je kupovao skupo ono što mu ne treba.

Prikazujući svoje uspehe u trgovini električne energije, u izveštajima koje se dostavljaju samo ministartsvu ali ne i drugima u EPS, navodi se da je EPS prodavao energiju skuplje nego što je kupovao. Pri tome se zaboravlja da je predmetnu energiju mogao da proda iz svojih kapaciteta, i prećutkujući da je kupovao tzv. baznu energiju, a prodavao pretežno vršnu (najtraženiju) energiju, pa je i logično da je takva energija skuplja. Koristeći zaštitu ministarke Mihajlović, Dragan Vlaisavljević u objašnjavanju svog rada, nadmeno i sa visine, koristi floskule "da nema šta da se objašnjava onima koji ne razumeju", da "EPS koristi svoj hardver da od mleka pravi puter i kajmak" (tačno, samo što je puter užegao, a kajmak prokisao).

 

     Kapacitet Zorane Mihajlović

 

U JP EMS, ministarka MIhajlović nema pristup, pošto je direktor JP EPS Nikola Petrović, kum i dugogodišnji prijatelj Aleksandra Vučića, pa je uticaj Mihajlovićeve ostao van JP EMS.

Pokušala je da uđe i preuzme kontrolu u Srbijagasu, ali je grubo odbijena od strane SPS. Jugorosgas je isto tako odbio njen pokušaj mešanja. Bila je protivnik Južnog toka, pa je i tu ostala kratkih rukava. U NIS ne može ni da priviri, jer je u većinskom vlasništvu Gazproma. Transnafta je za vreme direktorovanja Miloša Tomića bila pod njenom kontrolom, ali je to mala, i firma bez značaja. Ostaje EPS gde je zbog slabe pozicije direktora Obradovića napravila haos, a urušavanje EPS joj je i dugogodišnji cilj, a o čemu je januara 2014. godine u listu Danas govorio i predsednik sindikata EPS Milan Đorđević.

Pre ove afere promovisala je novi izgled računa za struju. Prvo račun, sadržaj računa nije u njenoj nadležnosti, vec njegov sadržaj propisuje Agencija za energetiku republike Srbije. Drugo, javni snabdevač radi predlog njegovog izgleda i dostavlja ga Agenciji za energetiku na kontrolu i saglasnost, tako da je uloga ministarke u ovom poslu isključivo lična promocija svega i svačega.

Hvali se tuđim rezultatima, a to što je za svoj rad dobila negativne ocene, poslednji put polovinom januara 2014 i to iz Brisela na temu obnovljivih izvora energije, nije bitno.

Ministarka nije u stanju da funkcioniše u normalnim uslovima, već se njen rad isključivo odvija u lansiranju kriznih situacija gde onda tobože smiruje i zavodi red. Vezano za njene odnose sa okruženjem, karakterističan je i slučaj iz 2000. godine kada je bila zaposlena u JP Elektroistok, i kada se sa koleginicom iz kancelarije fizički obračunalava, posle čega ju je dr Aca Marković, sadašnji predsednik Nadzornog odbora EPS, a tadašnji direktor JP Elektroistok, smenio sa rukovodećeg položaja.

 

     Misija i najbliže okruženje

 

Ministarka Mihajlović je svoj radni vek provela u promenama – menjala je stranke (SPS, G17, SNS sa kratkim izletom u DS), a menjala je i životne partnere. Ono u čemu je dosledna je kritika svega što se dešava u EPS. Naime, pre desetak godina se zajedno sa Labusom, Dinkićem i Vlahovićem zalagala za odvajanje elektrodistribucija od EPS ne bi li zapadnim kompanijama otvorila tržiste električne energije. U isto vreme je u trgovini gasom, sa pozicije Labusove savetnice za energetiku, kumovala oko sprečavanja uvoza gasa od Gazproma i protežirala mađarski MOL.

Sada je kao resorni ministar uticala da se formira nefunkcionalni javni snabdevač strujom (EPS Snabdevanje) kako bi oslabila poziciju EPS, a učestalim neosnovanim kritikama EPS urušila i ovako slabu naplatu. Ustvari ministarka Mihajlović želi da po nalogu centara moći definitivno uruši EPS i rasproda ga na parče, čime bi se završio plan koji je prvi počeo da se realizuje u vreme DOS-a.

Član je udruženja East West Bridge (www.ewb.rs) koje je po tvrdnji sa sajta ovog udruženja ispostava Trilaterale (svetski vladari iz senke). Članovi ovog udruženja nemaju mnogo veze sa SNS i energetikom, ali imaju sa ministarstvom pošto je, pored ministarke, u ovom udruženju i jedan od osnivača i Dejan Novaković državni sekretar u ministarstvu energetike. Član udruženja i Đorđe Vukotić koji je pravni savetnik ministarstva energetike. Član udruženja je i Lidija Udovički (sestra Kori Udovički), supruga vlasnika firme CWP koja je dobila energetske dozvole za vetropark u Kovinu.

Konsultant Mihajlovićeve u ministarstvu energetike je Slobodan Ružić koji je bio zamenik ministra energetike u vreme kada je ministar bila Kori Udovički (DS). Ružić je po odlasku iz ministarstva otvorio privatnu konsultantsku firmu gde je od Evropske Agencije za Rekonstrukciju (EAR) preko tadašnjeg uticajnog Ian Browna dobio konsultantske ugovore vredne više miliona evra. Ian Brown je sada predstavnik EBRD banke u Beogradu, a ministarka Mihajlović je predstavnik Srbije u ovoj banci.

Savetnik ministra Mihajlović je i Ljubomir Arsenijević koji je penzioner i sa svojih preko 70 godina starosti naglo zavoleo SNS. Pre toga je bio savetnik u Societe General banci, a potom u prošlom mandatu Vlade Srbije i savetnik Božidara Đelića.

Iako je mesto ministra energetike eksponirano, na ekonomske tokove u sektoru ne utiče ministarstvo već Agencija za energetiku Srbije (AERS).

Savet ove agencije broji pet članova, a zanimljivo je da iako je od izbora proteklo skoro dve godine, SNS nema predstavnika u ovom telu, ali zato DS ima dva. Naime, predsednik Saveta agencije je Ljubo Mačić, član DS, koji je na ovo mesto postavljen 2004. godine za mandata zbunjenog DSS ministra Radomira Naumova, jer je to od njega zahtevao crnogorski lobi u okviru DSS-a, što je svesrdno podržala i gore pomenuta Evropska agencija za rekonstrukciju (EAR).

EAR koji je tada finansirao prve dve godine rada AERS, pa je uticao na izbor ostalih zaposlenih, pa su se tako u EAR zaposlili i Gordan Tanić (bivši radnik EAR), Aca Vučković blizak saradnik Slobodana Ružića i Ljiljana Hadžibabić. Ona je vrlo interesantna, pošto je u vreme DOS bila pomoćnik ministarke K. Udovički. Posle je radila u firmi Slobodana Ružića.

U mandatu premijera Mirka Cvetkovića, Ljubu Mačiću je produžen mandat na novih pet godina pošto se Cvetković i Mačić znaju iz vremena kada je Cvetković ispred Rudarskog instituta radio za EPS. Hadžibabićeva tada biva izabrana za člana Saveta agencije (gde je do tada bila zaposlena) na preporuku Vuka Jeremića, tadašnjeg ministra inostranih poslova Srbije, pošto su Jeremić i Hadžibabićkin sin zajedno studirali fiziku u Londonu.

I pored svega AERS, za dve godine nove Vlade Srbije, ostaje netaknuta.

 

     Kadrovi SNS u EPS

 

Bezvlašće u EPS je započelo za vreme prethodnog direktora EPS Dragomira Markovića (DS), koji je tokom svog mandata dozvolio da se otrgnu elektrodistribucije. Ovome su kumovali i značajno doprineli dr Aca Marković (SPS) tada i sada predsednik UO EPS i Životije Jovanović tada direktor direkcije za distribuciju EPS, a sada zamenik direktora EPS.

Haos se nastavio i pojačao dolaskom Aleksandra Obradovića na čelo EPS-a, kada su se i proizvodna preduzeća, a pre svega Kolubara i Kostolac, otrgli od EPS.

O Draganu Jovanoviću, direktoru Kostolca smo pisali u protekle dve tri godine i sigurni smo da će i on doći na udar nadležnih organa.

Ovom prilikom moramo da pomenemo i Dragana Veljića, možda i glavnog ideologa Kesten grupe. Pominjemo zbog toga što bi on, po svojoj biografiji, trebao da bude jedan od boljih SNS kadrova. Veljić je završio pravni fakultet u Beogradu, bio je sudija u Lajkovcu, da bi kao i svaki Kesten poreklom iz Crne Gore shvatio da ima i lakših stvari u životu, i krenuo je putem menjanja firmi, a jedno vreme je čak živeo i u Italiji, da bi se sada skrasio na mestu direktora direkcije EPS za pravne poslove.

Veljić, naravno, ima vozača koji je isto tako poreklom sa Kosova i ima tri parking mesta rezervisana samo za njega i to ispred poslovne zgrade u Balkanskoj 13.

Pošto mu je plata mala, postao je predsednik nadzornog odbora Energoprojekta, a zatim je bio član UO JP EPS (više nije), a još uvek je član nadzornog odbora PD Ibarske hidroelektrane i PD Drimsko limske hidroelektrane.

U upravi je rukometnog kluba Crvena zvezda, gde preko EPS obezbeđuje donacije. U EPS je u roku od par meseci od dolaska zaposlio i nekoliko bliskih rođaka, a svog sina nije zaposleio u EPS već u JP EMS koji isto tako drži SNS a pošto su plate u državnim firmama osrednje dečko je postao i član UO jedne od firmi koje kontroliše SNS.

Samo u toku 2013. godine u EPS je zaposleno oko 2.700 ljudi bez ikakve realne potrebe. U direkciji EPS je novozaposlenih u 2013. bilo između 100 i 110, a porastao je i broj vozača službenih automobila.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

PRIČA SLIČNA MNOGIM SUDBINAMA I DOGAĐAJIMA PO GRADOVIMA SRBIJE GDE SE PARE VRTE…

29. децембра 2013. Коментари су искључени

 

Trideset i jedan potpisnik pisma koje je redakcija magazina Tabloid dobila od grupe građana iz Kikinde, svedoče o zastrašujućem izrabljivanju radnika, pa čak i maloletnika od 13 i 14 godina koji su zbog gladi prinuđeni da rade u neljudskim uslovima. Reč je o nezapamćenom teroru koji sprovode tranzicione krvopije i lihvari koji pljačkaju i državu i narod.

 

 

„Poštovani uredniče, želimo da vam iznesemo nepravdu i ponižavanje nas običnih ljudi koji smo prinuđeni da idemo da radimo uglavnom poljoprivredne radove. Ko je u ovoj državi zadužen da kontroliše rad omladinskih zadruga?

Posebno se to odnosi na "Pro student" zadrugu iz Kikinde, njenog vlasnika i najgoreg izrabljivača nesrećnog naroda Miloša Nemčeva. Ovaj nečasni čovek godinama opstaje, iako ne poštuje ni državu, jer je zakida na svakom koraku, raznim mahinacijama, ne poštuje ni ljude koji rade preko njegove zadruge.

Nije ni čudo što malo po malo, ljudi protestuju pred njegovom velelepnom kućom, a tada ga štite na desetine policajaca od gnevnog naroda! Da je pravde, odavno bi lizao zatvorski tanjir!

Radimo u najgorim uslovima. Ugovara nam je posao, za 800 dinara dnevno, a od toga nam je oduzimao za putne troškove 200 dinara! Gazde kod kojih radimo nam kažu da njih nije briga, jer njemu isplaćuju po radniku 1.500 dinara.

Po najgoroj vrućini radili smo bez minimalnih uslova, nije nam obezbeđena čak ni obična voda za piće! Mnogi su padali u nesvest pod užarenim suncem. Žene i deca pogotovo. Da, deca, dobro ste pročitali, od 13-14 godina! Glad ih je naterala da idu da rade u najgorim uslovima!

Kad je došla isplata, jednu devojčicu je oterao sa rečima da nije ni radila, i to pred ljudima koji samo što ga nisu linčovali zbog toga.

Neviđeni lopov bez stida i srama iskorišćava siromašne ljude. Ko se pobunio, nije više mogao da radi kod njega. Tražio je od ljudi da cinkare onog ko je nešto zucnuo protiv njega. Sve vreme je pretio uz reči da ima moćne zaštitnike, pre svega izvesnog Lučića iz Prigrevice, vlasnika "Kinđa agrara". I zaista je zaštićen kao beli medved! Niko mu ništa ne može.

Više puta se hvalio da ima zaštitu visoko pozicioniranog političara u Kikindi, pokrajinskog poslanika SNS-a Ladislava Tomića, veterinara po struci koji mlati pare na sve strane. Pored plate pokrajinskog poslanika od 130 hiljada, ima i ugovor sa veterinarskom stanicom Kikinda, čija se sumnjiva privatizacija upravo ispituje.

Na čelu te veterinarske stanice je Tomićeva žena koja je pored svoje plate od 100 hiljada dinara omogućila i svome mužu na osnovu ugovora o delu, još dodatnih 100 hiljada. Ali, ako tome dodamo i apanaže koje ima kao predsednik pokrajinske komisije za poljoprivredu od 30 hiljada, te odborničku apanažu od 15 hiljada, plus dnevnice, dolazimo do cifre od neverovatnih 400 hiljada dinara primanja bračnog para Tomić!

A gde je tek rad na crno? Obrađuju i zemlju. Kupio je stan u mikronaselju iako imaju kuću na sprat u vlasništvu, kao i vikendicu na crnogorskom primorju. Kupio je nedavno i skupoceni automobil marke "Pasat", valjda da pokaže da ima para. Tomići drže i skupe, rasne konje. Pa kako je sve to mogao da stekne? Poštenim radom sigurno nije. Narod se pita od čijih novaca?

Sa Milošem Šibulom iz LSV ima posebne aranžmane. „Poslovnu saradnju" proširili su i na političku. Ladislav Tomić je u više navrata ubeđivao ,,kolege" iz LSV-a i "S-a da se udruže. Tomić želi da sruši stranku sa vlasti kojoj samo još formalno pripada. Tražio je od SPS-a da okrene leđa SNS-u koju pljuje gde god stigne. Tomić je navikao da sve kupuje, kao što je kupio i sopstvenu diplomu.

No, ostavimo tu budalu na stranu. Ne bi ga ni spomenuli da ne brani tu krvopiju Miloša Nemčeva. Ne znamo da li će ovaj javni apel uroditi plodom. Mi (nas 31) možemo samo ovako javno da iznesemo šta nam rade gadovi i hohštapleri najgore vrste. Sve izneto u ovom pismu je surova istina. Uzdamo se u vas da ćete objaviti ovo naše pismo. Unapred hvala.“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: