NIKAKAV KIJAMET NIJE MOGAO DA BUDE SMETNJA PREVARANTIMA U JP PUTEVI SRBIJE DA STVORE MALO DRŽAVNO KRALJEVSTVO SA VELIKIM RAZBOJNICIMA NA ČELU

 

Direktor sektora u JP Putevi Srbije za naplatu putarine Milenko Caković, došao je u ovo preduzeće sa "karijerom" mafijaša, poznatog ne samo u Srbiji, nego i u regionu. Svoju kriminalnu aktivnost nastavio je u ovom preduzeću, tako što je uveo sistem elektronske pljačke, pranja novca i reketiranja.

Caković je tokom dosadašnje "karijere", širom otvorio vrata fiktivnom zapošljavanju, naplaćivanju radnih mesta i kupovini visokoškolskih diploma, kako za sebe (kupio titulu magistra ekonomije!) tako i za svoje slepo odane podanike.

Caković je više puta pokazao svoju moć (a država nemoć!) tako što je uvek neko iz vrha državne piramide, zaustavljao policijske istrage koje su započete u vezi sa njegovim kriminalnim radnjama.

 

                 Goran Milošević

 

Njegova biografija (u antrfileu teksta), govori kako je ovaj bivši izbacivač iz diskoteka dospeo do zaštićenog režimskog kriminalca. Tekst koji je napisao radnik sektora za naplatu putarine, a koji objavljujemo, govori o lancu kriminala koji je Caković stvorio oko sebe.

Ako se ukloni pravednost, šta su kraljevstva nego velika razbojništva, pitao se jedan nadahnuti filozof? U srpskim državnim preduzećima, tim malim kraljevstvima, kakvi su i Javno preduzeće Putevi Srbije, vladaju pravi razbojnici.

Gotovo je nemoguće čak i prosečno informisanom posmatraču, da "proguta" priče direktora naplate putarine Milenka Cakovića i rukovodioca zajedničkih poslova Darka Savića. To su dvojica patoloških lažova u čijoj nadležnosti su sva Potemkinova sela ovog javnog preduzeća.

Naime, pod fasadom strogog legalizma, vrhunske profesionalnosti i ogromne stručnosti, kriju se laži, prevare, nestručnost, razne zloupotrebe službenog položaja, trgovine uticajem… a sve to zarad ličnih interesa (naravno na štetu budžeta Republike Srbije).

Prirodno, mnogi su zaposleni odavno doveli u pitanje svaki posao kojim se ovi prevaranti i dezinformatori bave u J.P.“Putevi Srbije“. Ko će, kada i kako nadoknaditi ovu parazitsku štetu? Zašto se ne kažnjavaju očigledne prevare rukovodioca J.P.“Putevi Srbije“? Možda bi trebalo da se ponovo vratimo unazad i sagledamo neke, do sada neobjavljivane priče o njima dvojici.

U trenutku kada sam nakon sačinjenog video snimka izdavanja duplih kartica za naplatu putarine, delio svoja razmišljanja o budućim koracima sa nekim kolegama, javlja mi se telefonom stalno pominjani Darko Savić. Nudi se kao “iskreni“ kolega da pomogne, uz jedan jedini uslov: da ne širim dalje priču o snimku koji sam napravio.

Naravno, ne verujem mu ni sekunde, jer smo se do tada samo površno poznavali. Bez obzira na njegovu upornost i pritiske, odlučujem da se za pomoć obratim Narodnoj kancelariji Srbije i Povereniku za pristup informacijama od javnog značaja. O velikoj razočaranosti zbog ostvarenog tragikomičnog kontakta sa Narodnom kancelarijom i Brankom Jankovićem, ne bih sada.

Epilog kontakta sa poverenikom Rodoljubom Šabićem, cenim da svi znaju. Međutim i pored ogromnih ne slaganja i velike svađe zbog ova dva pomenuta zvanična kontakta, Savić nije gubio interesovanje za moje buduće poteze. Čak i nakon hapšenja tzv.“drumske mafije“, Savić je izlazio iz svake pore moje kuće.

Nije prolazio dan, a da me nije bar nekoliko puta zvao telefonom, dolazio kod mene ili se sretali u gradu. To naše (iznenadno) druženje primećivale su brojne kolege iz Smedereva. Počelo je da raste interesovanje medija za mene. Davao sam intervjue za televizije i novine.

Na svakom snimanju uvek je bio prisutan i Savić – da se nađe, pomogne i objasni, ali i da preuzme kontakte sa novinarima (!) Zbog nesporno velike (i čudne) upućenosti u nelegalanu naplatu putarine, vremenom je zadobio moje poverenje.

Čak je “pomogao“ i angažovao svog prijatelja advokata da me zastupa u sudskom sporu (bez moje novčane naknade) koji sam pokrenuo protiv bivšeg generalnog direktora Branka Jocića.

Kako sam prošao u tom postupku takođe je poznato. Međutim, interesantno je to da se nakon velikog hapšenja u Putevima Srbije, na veliku rukovodeću scenu pojavljuje Milenko Caković. Iako ga je meni Savić predstavljao kao živog sveca, upravo taj hvalospev budio je dozu podozrenja.

Nakon Cakovićevog imenovanja za direktora naplate putarine (čini mi se 2006.god.), Savić iznenada sa mesta inkasanta sa naplatne stanice Vodanj, prelazi na mesto zamenika šefa odseka na Bubanj Potoku. Vremenom pomaže starim prijateljima (kolegama) da se ponovo vrate na posao.

Caković i Savić u želji da se predstave javnosti (promovišu) kao veliki ljudi – dobrotvori.

U avgustu 2006. godine, MUP je podneo protiv njega krivičnu prijavu zbog falsifikovanja diplome i protiv Milojka Dragojlovića. Posle toga mu generalni direktor J.P.“Putevi Srbije“, Branko Jocić, potpisuje rešenje za radno mesto sa nižom stručnom spremom (pomoćnik šefa novosadske deonice), gde se Milojko uopšte ne pojavljuje!

Generalni direktor Branko Jocić zadužuje Milojka Dragojlovića za praćenje i modernizaciju sistema naplate putarine iako Milojko za taj posao nema nijednu kvalifikaciju! Ugovorena cena opreme sa firmom koja je pobedila na tenderu (Institut “Mihajlo Pupin“) je 6.700.000 evra.

Da bi se izbegao novi tender, koji je obavezan kod značajne promene prvougovorene cene, na prvobitni ugovor se dodaju četiri aneksa da bi na kraju cena opreme po rečima Milojka skočila na oko 11.000.000 evra.

Po prvobitnom ugovoru kompletno postavljanje sistema na sve tri deonice je trebalo biti završeno do kraja 2006. godine, i to po ceni od 6.700.000 evra. Postavljena je oprema samo na jednoj deonici i to Šid-Šimanovci početkom 2007. godine.

Inače Milojko Dragojlović je u vreme najveće krađe na naplatnim stanicama počev od aprila 2004. godine. pa na dalje bio šef kontrole a potom i načelnik naplate putarine (sa falsifikovanom diplomom) . Kao načelnik nije ispunjavao nijedan uslov za to radno mesto: Visoka školska sprema (falsifikovana diploma) , tri godine radnog iskustva sa visokom stručnom spremom (nije imao ni jedan radni dan sa VSS), državni ispit (nije imao) u isto vreme kada je bio načelnik naplate putarine, bio je i glavni nadzorni organ, što je po zakonu nedopustivo.

Da kuriozitet bude veći i kao glavni nadzorni organ nije imao nijedan zakonski uslov da to bude: diploma inžinjera elektrotehnike (nije imao), državni ispit (nije imao), stručni ispit (nije imao), licencu (nije imao). A, sve to nema ni danas!

Konačno, Caković “eliminiše“ Dragojlovića. Sve poslove kojima se on do tada bavio preuzima Darko Savić! I on ne ispunjava nijedan uslov za rad na visoko rukovodeće mesto! Ali, to nema ko da mu zameri.

Sve to omogućava direktor naplate putarine Milenko Caković, koji pored Savića, na važnim rukovodećim mestima u naplati putarine postavlja uglavnom nestručan kadar, kojima je jedina preporuka slepo izvršavanje Cakovićevih naredbi i odsustvo vlastitog mišljenja i integriteta.

Iskustvo i stručnost podrazumeva se da je zavedeno kao negativna osobina. Savić dakle preuzima i širi poslovne kontakte od Dragojlovića sa partnerima za koje ga je do tada optuživao za sumnjive poslovne aktivnosti – tendere (Miloš Kovačević – Telix, Veselin Jevrosimović – Comtrade, Institut Mihajlo Pupin…).

Kada se Savić rešio Dragojlovića i došao na njegovo mesto, započinje i proširuje aktivno “druženje“ sa Kovačevićem, kao da je sve u najnormalnijem redu – samo su se “igrači“ promenili.

Od leta pa na dalje, izvršene su smene rukovodilaca i radnika kontrole  koji su po opisu posla bili odgovorni za sprečavanje organizovane pljačke u odeljenju naplate putarine.

Bivši rukovodilac odeljenja za naplatu putarine Zoran Isailović je prebačen u komercijalnu službu, a društvo mu prave bivši kontrolori: Pera Dojčinović, Zoran Ilić, Jakovljević, Dejan Ljekočević, Anita Grubović Nikčević, Zoran Vignjević i Milan Gvozdenović – Paloma. Bivši šef odseka Bg-Le Milan Prica i bivši šef kontrole Miodrag Jovanović sada vrše kontrolu LOT programa. Izvršene su promene i na novosadskoj deonici, a šta li se čeka na šidskoj deonici?

Kako je vreme prolazilo jedan po jedan pripadnik "hobotnice" iz Smedereva uzdiže se na više pozicije u naplati putarine – Željko Jovašević, Aleksandar Nikolić, Dejan Adamović. Međutim, da bi se napredovalo i još značajnije ostalo na nekoj od viših pozicija potrebno je ispuniti određeni uslov: bez pogovora izvršavati sve naredbe, odreći se vlastitog mišljenja i integriteta.

Zbog toga ubrzo dolazi do sukoba između Adamovića sa jedne strane i Cakovića i Savića sa druge strane. Naravno u tom sukobu Adamović izvlači deblji kraj, najpre biva degradiran a zatim dobija otkaz (što je standardna opcija kada neko štiti svoj integritet i sukobi mišljenje sa Cakovićem i Savićem) ali zahvaljujući “stručnim“ ocenama Cakovića, Adamović se uz pomoć inspekcije rada vraća na posao i započinje maraton u sudskom postupku protiv J.P.“Putevi Srbije“. Obzirom da su dugo na svojim rukovodećim mestima, nije teško zaključiti kako obavljaju svoj posao druga dvojica pomenutih prijatelja (Nikolić i Jovašević).

Tako, malo po malo, Savić uzdiže svoj lik i delo: postaje predsednik atletskog kluba Smederevo, širi odnose sa lokalnim (Smederevskim) političkim vlastima (Predragom Umičevićem i Jasnom Avramović)…

 

    A 1. Uspon Milenka Cakovića: od sitnog lopova do velikog kriminalca

Caković (Ljuboja) Milenko (JMBG 060195..) je došao je još 1997. godine u Odelenje za naplatu putarine i zaposlio se kao radnik obezbeđenja. O njemu se znalo da je kriminalac, koji ima dosijea u u zemljama regiona.

Prethodno je radio kao izbacivač na splavovima i u diskotekama. Iako zaposlen kao radnik obezbeđenja, nijedan dan ne provodi na tom radnom mestu već se odmah uključuje u pljačku naplate putarine, sa specijalnim zadacima (premlaćivanje neposlušnih i uterivanje straha među zaposlene).

Od prvih "zarađenih" para kupio je par pantalona i diplomu ekonomskog fakulteta. Munjevito napreduje, kako finansijski tako i radno. Mesto direktora sektora naplate putarine dobija uz veliku novčanu nadoknadu i uz pomoć Branke Zec, koja je kao finansijski direktor preduzeća bila sa njim u vezi.

Imperija Milenka Cakovića iz dana u dan bila je sve veća. Sav nelegalno stečeni novac Caković je prao preko svoje nevenčane supruge Ljiljane Nešković, vlasnice firme za gradnju, koja poseduje više luksuznih zgrada u Beogradu (u vrednosti od više miliona evra). Ona mu je i otvorila sva vrata u politici, MUP-u, pravosuđu…

Caković na nezakonit način otkupljuje godine radnog staža koje nije imao, a ubrzo, kupio je "na slobodnom tržištu" i diplomu magistra ekonomskih nauka, mada je poznato da je nepismen, neobrazovan, primitivan i nasilan, te da kao čovek ne poseduje ni moralne ni radne ni stručne kvalitete ni sposobnosti. Ali, kako su događaji pokazali, ta ga je "preporuka" samo još više uzdigla u svakom režimu. Tu prestaje priča o njemu a počinje priča o onima koji su ga stvorili…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DRAGAN ĐILAS: BEOGRADSKI “TAJKUN JE JOŠ NA SLOBODI”?!

 

Gradska vlast u Beogradu čini sve što je njenoj moći da do kraja opljačka budžet.

Omiljeni način za izvlačenje para i njihovo prebacivanje u džepove Dragana Đilasa i njegovih saučesnika jesu javne nabavke koje se sve češće odvijaju daleko od očiju javnosti, opozicije i stručnih službi.

Piše:Milan Glamočanin

 

 

I pored astronomskog zaduženja Beograda od 472 miliona evra, planira se podizanje novih kredita u visini od 75 miliona evra kako bi se u inostranstvu kupili novi autobusi, iako su domaći proizvođači daleko jeftiniji.

Zagledan u svoju bližu budućnost  gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, koga mnogi već danas zovu Beokradonačelnik, izražava nadu da će i tokom ove godine sigurno ostati u udobnoj gradskoj fotelji, ali ni sam nije siguran šta ga čeka do sledeće Nove godine.

Zato je odlučio da potencijalne naslednike uvali u neprimereno velike dugove ne bi li im preselo prekomponovanje gradske vlade, ali i da u poslednjim danima zaradi još koje milionče evra od provizija.

Svojim neodgovornim ponašanjem on više liči na političara koji je izgubio kontrolu nad samim sobom i svojom alavošću.

I koga je briga što preduzima nekontrolisane i neodgovorne poslovne poteze, kada će posledice trpeti Beograđani, koji će na kraju da plate i sve račune ovog bezumlja.

Svima je jasno da će Beograd vraćati kredit Evropske banke za obnovu i razvoj, a ne korisnik Gradsko saobraćajno preduzeće (GSP), čiji dug trenutno iznosi 40 miliona evra sa gubitkom u najavi za 2013. godinu od 2,5 milijardi dinara (što je još nešto preko 20 miliona evra).

Zato bi bilo mnogo racionalnije kupovati samo onoliko autobusa koliko se mora i to isključivo domaće proizvodnje.

Postoje dve vrste ljudi: oni koji shvataju šta nemaju i oni koji ne shvataju šta imaju.

Po svemu sudeći, aktuelni gradonačelnik  Dragan Đilas spada u kategoriju ljudi koji ne shvata ni šta ima, ni koliko nema.

Jer kada bi znao koliko u gradskoj kasi nedostaje novca ne bi tako bezočno arčio imovinu svih  Beograđana.

Ili ga to možda uopšte ne interesuje!?

Dodatno zaduživanje od 65 do 75 miliona evra za kupovinu novih inostranih autobusa grad vodi u siguran finansijski kolaps.

Gradsko saobraćajno preduzeće trenutno jedva ima da isplati zarade zaposlenima, a ne da otplaćuje milionske kredite.

Zato njegova izjava da preuzima potpunu odgovornost za nabavku 180 autobusa za GSP više deluje, blago rečeno, „lucidno", nego što bi moglo da se kaže da je hrabra.

Kako on sam kaže, ukupno zaduženje Beograda od 472 miliona evra je „sasvim normalna stvar" kao i da je to jedini način za razvoj grada koji, po njemu, može da iznese to zaduženje.

Kada bi Đilas manje krao kao gradonačelnik, grad Beograd bi imao dovoljno para da funkcioniše i bez zaduživanja.

Iako je u međuvremenu demantovao da je direktor firme Krakus iz Češke (iako se to jasno videlo na zvaničnoj internet prezentaciji nadležnog češkog ministarstva pravde), kao i da je vlasnik tog preduzeća isti onaj Miroslav Petrović koji je i vlasnik Lanusa, glavnog preduzeća iz Bus Plus konzorcijuma, jasno je kao dan da Đilas itekako ima finansijskih interesa kada je u pitanju elektronska naplata karata u beogradskom javnom prevozu.

Apeks tehnolodži solušn, preduzeće u kome većinski udeo ima pomenuti Lanus d.o.o., na čelu konzorcijuma u kome su još Lanus i tursko preduzeće Kentkart dobio je od Skupštine grada pravo da vrši naplatu karata za korišćenje javnog gradskog prevoza i za to može da zadrži 8,53 odsto sredstava prikupljenih prodajom karata.

Pošto je dobio posao na nameštenom tenderu iz  2010. godine Apeks je objavio kako će za uvođenje novog sistema naplate investirati 12 miliona evra, te je tako sa Beogradom i sklopljen ugovor po kome, ako grad poželi da ugovor raskine pre njegovog isteka, Apeksu i ostalima iz konzorcijuma mora da isplati odštetu polazeći od predviđene investicije od 12 miliona evra.

Beograd ima 1.340 vozila u sistemu javnog gradskog prevoza.

Jedan aparat za beskontaktno otkucavanje karata košta između 400 i 500 evra, ali je Apeks gradu iste fakturisao po više nego dvostrukoj ceni.

Čak i po tom, naduvanom cenovniku ukupan iznos za sve ugrađene aparate iznosio bi oko šest miliona evra, dakle upola od sume koju je konzorcijum naveo u ugovoru potpisanim sa gradom Beogradom.

Samo na ovaj način je Bus Plus sistem u startu svojim vlasnicima doneo zaradu od šest miliona evra!

Koliki je u svemu tome udeo Dragana Đilasa na čiju ličnu intervenciju je uveden ovakva naplata karata?

Po procenama koje iznose protivnici Bus Plus sistema naplate cena celog projekta bila je ispod tri miliona evra.

Da ovo nije daleko od istine vidi se iz finansijskih izveštaja samog Apeksa.

Preduzeće je u trenutku potpisivanja ugovora sa Beogradom imalo samo 500 evra na svom računu.

Da bi isfinansirala planirani posao firma je morala da podigne kredit.

Na kapitalu Apeksa postoje tri zaloge (dva puta je založeno 100 odsto kapitala, a jednom je Lanus založio svoj deo od 90 odsto).

Sve zaloge su po osnovu kredita i to od: Erste GCIB Finance I B.V. FRE", Holandija na 2,2 miliona evra, ERSTE BANK AD NOVI SAD na 116.176,24 evra i ERSTE BANK AD NOVI SAD na 50.000.000,00 dinara.

Pomenuti krediti, osim onog dinarskog, trebaju da budu vraćeni narednih godina.

Sabiranjem ovih iznosa dolazi se do oko 2,8 miliona evra, na koliko je cenu celog projekta procenilo udruženje građana "99 Posto".

No, ni ovo nije bilo dovoljno nezajažljivom gradonačelniku Beograda i njegovim saučesnicima…

Kako se vidi na portalu glavnog grada Estonije, Talina (Arvamus), privatna engleska firma koja održava sistem elektronskih karata za ovu uslugu od grada naplaćuje godišnje 760.800 evra, dok je pre rekonstrukcije javnog prevoza to koštalo 1.555.000 evra na godišnjem nivou.

Talin ima tri puta manje stanovnika nego Beograd, ali ne i toliko manji vozni park javnog gradskog prevoznika.

U svakom slučaju, cena koju Apeks konzorcijum od glavnog grada Srbije naplaćuje za isti posao je nesrazmerno veća i iznosi oko 500.000 evra na mesečnom nivou, što je godišnje suma od skoro šest miliona evra!?

Beograđani za lošiji prevoz od onoga u Talinu plaćaju osam puta više iz gradskog budžeta.

Tako proizilazi da se celokupna investicija Bus Plus konzocijuma isplatila već posle samo godinu dana korišćenja ovog sistema.

Sa druge strane, upućeni tvrde da celokupni sistem elektronske naplate i praćenja vozila javnog gradskog prevoza nije koštao više od tri miliona evra, te se tako isplatio već posle samo pola godine.

Kada se pogledaju svi ovi podaci, postaje jasno da je jedini razlog uvođenja privatnih firmi u sistem naplate prodaje karata za javni gradski prevoz bilo izvačenje para, koje u ovom obimu nije bilo moguće da je GSP nastavio sa prodajom i naplatom.

Posle svega uopšte nije čudno što je vladajuća većina u prestonici 27. septembra 2012. godine odbila predlog opozicije da se u gradskoj skupštini raspravlja o realizaciji ugovora za Bus Plus sistem.

Tajnovitost u radu, kao i u svakom drugom kriminalnom poslu.

Upravo iz tih razloga i gradska uprava, a i sam konzorcijum okupljen oko Apeksa odbio je da potvrdi ili opovrgne informacije iz jednog beogradskog dnevnog lista kako je iz budžeta već plaćena cena instaliranja novih aparata za elektronsku naplatu karata.

 

 

 

 

ĐILAS SE PITA, DRUGI ODGOVARAJU

Dragan Đilas Beogradom upravlja kao srednjevekovni orijentalni despot.

Ne samo da odbija sve zahteve opozicije da se u gradskoj skupštini raspravlja o funkcionisanju prestonice, već se bukvalno za sve pita…

Po informacijama dobijenim od njegovih najbližih saradnika, Đilas želi čak i da odlučuje o tome ko će biti zaposlen ne samo u gradskoj administraciji, već i u javnim komunalnim preduzećima.

Mimo njegove volje nije moguće nekoga zaposliti ni na mestu čistača ulice!

Pošto fizički ne može da postigne da proverava svakog kandidata za neki posao finansiran iz gradskog budžeta, Đilas je taj posao poverio svojim najbližim saradnicima koji obavezno moraju da obrate pažnju na stranačku pripadnost, ali i na odanost samom njemu lično.

Pošto je preuzeo kormilo Demokratske stranke, Đilas je krenuo u čistku kadrova nekadašnjeg predsednika DS, Borisa Tadića.

Oni koji su se na stranačkim sastancima izjasnili za Tadića, a rade u administraciji ili nekom od javnih preduzeća u Beogradu suočavaju se ne samo sa šikaniranjem i progonom, već računaju i sa tim da će prvom prilikom dobiti otkaz.

Još i pre ovog "lova na veštice" Đilas je uveo pravilo da niko, osim njega samog, ne može na istoj funkciji da bude duže od dva mandata, iako je u većini slučajeva to skraćivano na samo jedan mandat.

Ovim neprestanim rotiranjem kradonačelnik Beograda je želeo kod potčinjenih da stvori osećaj kako celokupna njihova sudbina počiva u njegovim rukama.

Pitanje za prvog podpredsednika vlade Aleksandra Vučića:

Građani Beograda i cele Srbije žele da znaju, da li će i kada ova NAKAZA od TAJKUNA biti uhapšena i da li postoji mogućnost  da mu se zapleni celokupna imovina, čijom bi se javnom prodajom nadomestila dugovanja grada Beograda za koje je ovaj KRIMINALAC odgovoran?! 

 

 

 

©Geto Srbija

List protiv mafije

OTKRIVAMO: “ZABLUDE I ISTINE” O MILORADU DODIKU

 

Deklarisani Jugosloven, izraelski  „operativac“ i hrvatski lobista.

Ko je, zapravo Milorad Dodik…?

 

Kada su 2006., na parlamentarnim i predsjedničkim izborima u Republici Srpskoj vlast ubjedljivo osvajali Miletovi  „crveni mundiri“, pitao sam se ko su ti mnogobrojni i oduševljeni ljudi koji sa nevjerovatnim zanosom i oduševljenem u kafićima i na trgovima proslavljaju pobjedu njega i njegove stranke.

Da li su to isti oni ljudi koji su ga samo par godina ranije nazivali najvećim izdajnikom i zlom srpskog naroda?

Da li su to isti oni koji su ga nazivali komunistom i dezerterom?

Da li su to ljudi kojima je svojevremeno poručivao „da ako žele da se krste mogu ići u SDS“?

Da li je moguće da se jedan notorni komunista, ateista, bivši član  „Reformista Ante Markovića“, Jugosloven, evro – fanatik, transformisao u pravoslavca i srpskog nacionalistu?

Pitanja, podpitanja i kontradiktornosti bilo je mnogo, a odgovora malo.

Sve sam to banalizovao, objašnjavao kolektivnim ludilom, drogiranošću i zaslijepljenošću širokih narodnih masa, koje su bile spremne da povjeruju u to da će pod njegovom palicom Republika Srpska postati nezavisna država i mesto ekonomskog buma i prosperiteta.

Činjenica da je i u jednom delu patriotske i nacionalističke javnosti u matici Srbiji prihvaćena ovakva percepcija Milorada Dodika, motivisala me je da napišem ovaj tekst.

 

 

Mit o  „Čuvaru Srpske“ i pljačka sopstvenog naroda

Godinama smo u Republici Srpskoj, od strane kreatora javnog mnjenja i režimskih medija, izloženi propagandi da je Republika Srpska prostor ekonomske, socijalne, političke stabilnosti i prosperiteta, da je Milorad Dodik čovjek koji je zaustavio prenos nadležnosti institucija RS na nivo BiH i tako zaustavio njeno urušavanje, da Vlada vodi krajnje odgovornu socilajnu i ekonomsku politiku, tako da je (po njima) ugroženost kategorija kao što su borci, penzioneri, ratni invalidi i studenti posledica globalne ekonomske krize koja se odražava na sve segmente društva u Republici Srpskoj, a ne samo na ove kategorije.

Očigledna prohrvatska politika i zalaganje za treći (hrvatski entitet) Dodika i njegovog SNSD – a, opravdavala se činjenicom da je to tobože srpski interes, koji će ojačati poziciju Republike Srpske.

Jednom rječju, Milorad Dodik i njegova bratija kontinuirano su od strane medija pod njihovom kontrolom predstavljani kao jedina vlast koja ima legitimitet i kredibilet da vodi Republiku Srpsku i koja će joj prije ili kasnije donijeti nezavisnost.

Mene, ali i mnoge druge iskrene rodoljube i patriote Republike Srpske, ovakve priče nisu zavarale.

Nismo im vjerovali ni jednu jedinu riječ, nikada.

Osjetili smo na sopstvenoj koži odlično čari njihove robovlasničke  „socijaldemokratije“.

Znali smo da je Republika Srpska daleko od prostora ekonomske, socijalne, političke i svake druge stabilnosti i prosperiteta.

Znali smo da su prilikom dolaska na vlast  „crveni mundiri“ zatekli budžetski suficit od 150 miliona konvertibilnih maraka.

U međuvremenu je «Telekom RS» prodat je bratskoj Srbiji za milijardu i 300 miliona km.

Taj novac je nenamjenski trošen na raznorazne  „kapitalne“ projekte, autoputeve, aerodrome i ostale megalomanske projekte od kojih je samo ostala ideja.

Dobar deo tih sredstava  „opran“ je i kroz  „grandiozne“ sportske manifestacije kao što su „Noć šampiona“ ili  „Svjetsko prvenstvo u raftingu“, a nas patriote iz Republike Srpske posebno boli činjenica da je, tim novcem opljačkanim od naroda, Vlada Republike Srpske finansirala i antisrpske, propagandno – pamfletske filmove kao što su odvratna i bljutava „Turneja“ Gorana Markovića ili tragični  „Sveti Georgije ubiva aždahu“ Srđana Dragojevića.

Mada, to me nimalo nije ni čudilo, s obzirom na činjenicu da je sam Dodik, a i određen broj ljudi iz njegovog okruženja (prije svega Rajko Vasić) u različitim fazama nastojao da kriminalizuje borbu za opstanak srpskog naroda u Republici Srpskoj tokom 90 – tih, a posebno da kriminalizuju naše tadašnje vođe i heroje generala Ratka Mladića i predsjednika Dr Radovana Karadžića.

A svesrdno su se zalagali i podržali njihovo izručivanje haškom kazamatu.

Nakon sedam godina kontinuirane pljačke i eksploatacije od strane  „crvenih mundira“, novac naroda Republike Srpske, nažalost nije ostao u budžetu, niti je uložen u investicije i proizvodni sektor, poljoprivredu, u razvoj privrede generalno, već je završio u džepovima tajkuna bliskih vlasti i  „političke elite SNSD – a“.

Samo u poslednjih šest godina „Integral Inženjering“ Dodiku bliskog Slobodana Stankovića imao je poslove vrijedne preko 700 miliona maraka, što dovoljno govori o kakvoj se vrsti monopola na ovako malom prostoru radi.

Tragično je da se ogromna budžetska sredstva koja pripadaju svima nama, cjelokupnom društvu u RS slivaju u džepove privelegovanih privatnika koji na tenderima uvijek dobijaju poslove koji donose najveći profit.

Novca u budžetu više nema, sve sporije se puni, stalno se zadužujemo kod anglo – cionističko – lihvarskog MMF – a, a deficiti se najlakše krpe tako što se po džepu  „udaraju“ najugroženije i najzaslužnije kategorije stanovništva, tako što im se smanjuju primanja, povećavaju porezi i uvode novi koje nisu u stanju da  „plaćaju“.

Proporcionalno opadanju životnog standarda rastu cijene električne energije, komunalija i osnovnih životnih namirnica, a kupovna moć ljudi je sve slabija.

 

 

Hronologija Dodikove izdaje

Jedino je tačno da je sa ponovnim dolaskom na vlast Milorada Dodika zaustavljen prenos nadležnosti institucija Republike Srpske na nivo BiH, koji je u tom periodu bio baš intenzivan.

Ali ono što njegovi idolopoklonici previđaju i  „zaboravljaju“ je to da se upravo za vrijeme njegovog prvog mandata (kada su ga okupatorski tenkovi instalirali na vlasti rušeći legalne institucije Republike Srpske) desio prenos najvećih i za Republiku Srpsku najznačajnijih nadležnosti.

Tada je, podsjećanja radi, ukinut platni promet sa Srbijom, ukinuta je carina i granična služba RS, ukinute su registarske tablice RS, formiran je Sud i Tužilaštvo BiH, formirane su OSA (Obavještajno – sigurnosna agencija) , SIPA (policijska agencija koja obavlja poslove iz nadležnosti Suda i Tužilaštva BiH) , formirana je zajednička vojska, Uprava za indirektno oporezivanje itd.

Sve ovo na nivo BiH preneo je Milorad Dodik.

Ipak, najpogubnija tekovina prve Dodikove vladavine, bila je prihvatanje Konačne arbitražne odluke za Brčko iz 1999.

Ovom odlukom Brčko je proglašeno distriktom i izdvojeno je iz sastava Republike Srpske, koja je na taj način presječena na zapadni i istočni deo.

Krajem prošle godine, Vlada Dodikovog potrčka Aleksandra Džombića, donijela je odluku kojom definitivno ukida međuentitetsku liniju u oblasti Brčko, tj. Implementira odluku iz 1999.

I na taj način RS i definitivno i faktički postaje podijeljena na dva dijela.

Jasno je kakve to može imati negativne posledice po Srbe zapadno od Drine u budućnosti.

Analogno Dodikovom zalaganju i lobiranju za uspostavljanje hrvatskog entiteta u BiH, dešava se potpuna ekonomska i politička kolonizacija Republike Srpske od strane Hrvata iz Hrvatske i BiH.

Za Republiku Srpsku su u ekonomskom smislu posebno pogubne jake Dodikove poslovno – prijateljske veze sa hrvatskim biznis i uvozničkim lobijima, kojima je kroz uvoz mnobrojnih proizvoda i otvaranje hrvatskih tržnih centara, omogućio snažan prodor na tržište Republike Srpske, a oni su to maksimalno iskoristili i u ogromnom procentu ga okupirali.

Dok našim tržištem neometano  „drmaju“ Konzum, Kraš, Cedevita i Podravka, o obrnutoj trgovinskoj razmjeni i ulasku kapitala i proizvoda iz Republike Srpske u Hrvatsku ili «Herceg – Bosnu», naravno nema ni govora.

Koliko je aktuelni režim u Republici Srpskoj u službi hrvatskih nacionalnih i ekonomskih interesa, govori i to da su se pojavile indicije, da vlasti RS ćute o zločinima koje je hrvatska regularna vojska počinila na Kupresu, u Bosanskom Brodu i Mrkonjić Gradu, zbog Dodikovih poslovno – prijateljskih veza sa jednim od komandanata akcije na Mrkonjić Gradu, kada je strijeljano oko 300 zarobljenih srpskih civila i vojnika.

Inače, Dodikov SNSD je više u službi svačijih, negoli srpskih nacionalnih interesa, pa je to klasična interesna grupacija koja po principu zajedničkih interesa, okuplja raznorazne kriminalce, bivše i sadašnje komuniste, evro – atlantiste, globaliste i mondijaliste, Jevreje, Hrvate, pojedine muslimane,  „demokrate“, liberale…

Pa čak i neke "kafanske" nacionaliste i četnike koji misle da je Dodik nekakav srpski mesija.

Dodik i Jevreji

Dodikove veze sa Jevrejima i mafijaškom državom Izrael su tek posebna priča.

I ovdje Dodik sopstvene političko – poslovne veze i interese izjednačava sa interesom naroda kojeg predstavlja, pa svaku priliku koristi da  „u ime naroda“ Republike Srpske izrazi podršku zločinačkoj politici Izraela na Bliskom istoku.

Koliko to može biti štetno po Republiku Srpsku u budućnosti, govori podatak da većina država koje su priznale Palestinu ne priznaju Kosovo.

To implicira, da sutra ako se internacionalizuje pitanje Republike Srpske, možemo na sebe navući  „bijes“ velikog broja anti – cionistički raspoloženih zemalja, zbog podrške svjetski nepopularnoj državi Izrael.

Jer svako normalan postavlja pitanje, zašto gubiti podršku velikog broja prijateljskih zemalja, zbog podrške narodu koji nam nikad nije bio prijateljski nastrojen i uvijek je radio na našu štetu.

Ali to bi već mogla biti tema nekog drugog teksta.

Podsjećanja radi, da bi se ulizao i dodvorio anglo – cionističkim krugovima, Dodik je jasenovačku građu predao Amerikancima (tačnije  „Muzeju holokausta“ u Vašingtonu).

Sve to ostvalja mogućnost za manipulisanje brojem žrtava u ovom zloglasnom logoru, kao i za još mnoge druge manipulacije.

 

Lokalni izbori u BiH i RS, održani u oktobru ove godine, donijeli su poraz  „crvenim mundirima“ u većini opština Republike Srpske.

Dodika 2014. (kada se održavaju parlamentarni i predsjednički izbori) čeka nesumnjivi kraj, samo je pitanje da li u zatvoru ili na nekom egzotičnom ostrvu.

Mogućnosti za dalje manipulisanje narodom su iscrpljene, radna mjesta više nikome ne može obećati, a novca za kupovinu glasova više nema.

Miletov poslovni partner iz Srbije, Miroslav Mišković je iza rešetaka, a Mile je sa njim učestvovao u nekim kriminalnim privatizacijama u Republici Srpskoj.

To je dobar znak, znak da je i Mile gotov.

Otići će on, ratni dezerter i švercer cigarama, ali će iza sebe ostaviti pogubne posledice svoje politike, razorenu ekonomiju, negativnu stopu nataliteta, dugove i još mnogo drugih nus – pojava o kojima se može do jutra pisati i nabrajati, ali sa kojima ćemo mi obični građani Republike Srpske morati da se izborimo.

Ali ne brinem se, postojaće Republika Srpska, dokle god ima i jednog Srbina na ovim prostorima.

Odbranićemo je, kao što su je odbranili naši očevi u vremenima dok je Mile švercovao cigare, imao nadimak „Ronhil“ i govorio  „ovo nije moj rat“.

Autor: Bogdan Elez

©Geto Srbija