Архива

Posts Tagged ‘koncesija’

KONCESIJA PO ŽELJI MMF: NAJVEĆI DOMAĆI AERODROM PRODATI STRANCIMA – MILJENIKU SVETSKIH BANKARA!!?

9. децембра 2017. Коментари су искључени

 

Vučićev režim u potpunoj tajnosti pregovara sa kandidatima za koncesionara za Aerodrom „Nikola Tesla" u Beogradu. Jedino što se zna su imena kandidata, ali se ne zna ni šta nude, ni šta država konkretno traži, a nije poznato ni zašto se stalno produžavaju rokovi za predaju obavezujućih ponuda.

Upućeni tvrde kako se vode pregovori „ispod žita" da bi se koncesija namestila onome ko najviše nudi mito vlastima, a na to ukazuje i činjenica da je jedan od najozbiljnih kandidata kompanija koja ne ispunjava elementarne uslove za učešće na konkursu.

 

                        Milan Malenović

AERODROM NA POKLON-3

 

U danima kada se ovaj broj Magazina Tabloid bude pojavio na kioscima javnost bi trebalo da sazna koje kompanije i konzorcijumi su učestvovali u drugom krugu takmičenja za dobijanje koncesije nad beogradskim aerodromom i, eventualno, ko je pobednik.

Sadašnji akcionari Aerodroma se raduju davanju koncesije, svako iz svojih finansijskih razloga: mali akcionari, jer se time povećava vrednost akcija kojima trguju, a država, kao najveći akcionar, jer će se sledeće godine u budžet sliti velika količina novca. Ostatak naroda bi morao da bude veoma zabrinut.

Aerodrom „Nikola Tesla" u Surčinu je jedan od samo dva civilna aerodroma u Srbiji koji su sposobni da prihvataju veće letelice, ali na njega otpada 95 odsto ukupnog vazdušnog prometa, što će reći da aerodrom u Nišu samo statira. Aerodrom "Nikola Tesla" je, takođe, i jedno od preduzeća koje redovno pune republički budžet, jer već godinama ostvaruje profit.

Upravo iz pomenutih razloga veoma je upitno koliko je odluka o prodaji politički mudra, jer onaj ko upravlja aerodromom "Nikola Tesla" faktički upravlja celokupnim civilnim vazdušnim prometom u Srbiji, zbog čega u vodu pada argumentacija vlastodržaca kako je privatizovan, na primer, i aerodrom u Zagrebu, jer Hrvatska, osim njega, ima još šest vazdušnih luka.

Međutim, o tome da li će beogradski aerodrom biti prodat ili ne, kao i pod kojim uslovima i kome će biti ustupljen, najmanje se odlučuje u Vladi Srbije – glavni promoter prodaje je Međunarodni monetarni fond (MMF) koji na ovaj način još više sužava suverenitet već skoro potpuno podjarmljene Srbije.

Da ovde nisu baš sasvim čista posla vidi se iz dva primera. Prva je činjenica da je rok za davanje ponuda već šest puta produžavan, što ukazuje na to da se vode pregovori „ispod žita". Pitanje je, samo, sa kim srpske vlasti pregovaraju?

Moguće da se razgovara sa francuskom mega kompanijom „Vinci" (prošle godine 44,2 milijarde USD prometa i 183.487 zaposlenih, a „Vinci Airports" je imao promet od 1,23 milijarde USD sa 6.072 zaposlenih i upravlja sa 35 aerodroma u celom svetu), jer upravo ovaj ponuđač ne ispunjava jedan bitan uslov, a to je da nema vlasničkog udela u nekome od obližnjih aerodroma.

„Vinci" je vlasnik 8 odsto deonica ADP-a („Aeroports de Paris") koji je 20,77 odsto vlasnik „Zračne luke Franjo Tuđman" u Zagrebu, aerodroma koji je bliži Beogradu od minimalno dozvoljene udaljenosti da bi kompanija uopšte mogla da se kandiduje.

Sa druge strane, upravo zbog svoje veličine ova kompanija je jedan od miljenika svetskih bankara, pa je moguće da se traži neki izlaz iz ove neprijatne situacije, odnosno mogućnost da „Vinci" na neki način ipak dobije koncesiju „Nikole Tesle".

Slično je i sa grčko – indijskim konzorcijumom koji predvodi „GMR Infrastructure Lmt", kao i sa „Fraportom" iz Nemačke, koji je i sam kandidat za koncesionara u Surčinu, a već je, zajedno sa GMR-om, koncesionar aerodroma u Nju Delhiju.

„Fraport" upravlja najvećim evropskim aerodromom, „Rajna-Majna" u Frankfurtu, a drži Ljubljanu, Varnu i Burgas i najozbiljniji je kandidat za aeorodrom u Sofiji.

Zbog toga ovo preduzeće ne bi imalo poseban interes da razvija međukontinentalni saobraćaj preko Beograda, a pitanje je i da li bi GMR kvario svoje odnose sa ovom mega kompanijom, ako bi on postao koncesionar i krenuo da razvija „Nikolu Teslu".

U svakom slučaju, bilo ko da preuzme beogradsku vazdušnu luku, malo je verovatno da će nastaviti da daje popuste za „Air Serbia" onako kako je to do sada rađeno. Sa druge strane, svaki koncesionar insistira da u ugovor uđe klauzula o obaveznom minimumu saobraćaja nacionalnog prevoznika, odnosno o penalima koji se plaćaju u slučaju da taj minimum ne bude ostvaren.

Zbog toga može da se desi da ionako već finansijski pogođen „Etihad"  izađe iz „Air Serbie", zbog čega bi ovo preduzeće palo na državne jasle i nužno moralo da smanji obim poslovanja, čime bi bio pokrenut ugovoreni mehanizam plaćanja penala koncesionaru aerodroma.

To znači ne samo da bi Srbija izgubila i jedini značajan civilni aerodrom na svojoj teritoriji, već bi u propast bio gurnut i nacionalni avio-prevoznik, a sve to bi „dotirali" građani preko republičkog budžeta.

Zato je od izuzetnog značaja ne samo da se javnosti na diskusiju pravovremeno preda koncesionarski ugovor, već i svi eventualni kasniji aneksi, da ne prođemo kao Hrvatska koja je prvo potpisala izuzetno povoljan ugovor o koncesiji zagrebačkog aerodroma, pa je zatim, pred otvorenim ucenama koncesionara pristala na dva aneksa kojima je kompletno izmenjen smisao osnovnog ugovora.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAOPAKA POSLOVNA LOGIKA: NA KONCESIJU I DAVANJE STRANCIMA U RUKE OBJEKAT OD STRATEŠKOG ZNAČAJA ZA SRBIJU!????

6. марта 2017. Коментари су искључени

 

Vučićev režim, osećajući da je došao poslednji čas, pokušava da opljačka sve što je još preostalo u Srbiji. Na red je došao i Aerodrom „Nikola Tesla", koji Vučić hoće da ponudi na koncesiju, uprkos činjenici da ovo preduzeće donosi milionske sume u budžet. Ali, Vučić ovde ima i lične razloge…

Sklapajući ugovore koji se odmah proglašavaju "državnom tajnom" vlastodržac istovetno, kao svojevremeno u slučaju „Beograda na vodi", faktički prebacuje vlasništvo Aerodroma na svoj kriminalni klan, da bi u narednim decenijama mirno ubirali stotine miliona evra prihoda bez ikakvih daljih investicija.

 

                    Igor Milanović

PRODAJA KAO POKLON2a

 

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić je sredinom meseca pokušao da objasni javnosti kako se Aerodrom „Nikola Tesla" u Beogradu u koncesiju daje, navodno, zato što mi njime ne umemo da upravljamo! Da je to, zaista, razlog, uveo bi se novi menadžment, po potrebi sastavljen od stranaca, a ne bismo se odricali „koke koja nosi zlatna jaja". U suštini je ovo pronalaženje odgovora na pitanje zašto vladajući režim otima Aerodrom, a koji se nalazi u jednoj drugoj rečenici koju je Vučić izgovorio:

"…Mi računamo da unapred možemo da uzmemo 350 do 400 miliona evra, što ovako ne bismo mogli da uzmemo za 14 godina." Pošto je svestan toga da još 14 godina neće moći da pljačka Srbiju, rešio je da pokupi sve što može, dok još može.

Davanje Aerodroma u koncesiju biće odrađeno na isti način kao što je urađen projekat „Beograd na vodi", odnosno u punoj tajnosti, to je već sada više nego evidentno.

Naime, kada su radnici zaposleni na određeno na Aerodromu 11. februara došli da potpišu produžetak ugovora, dobili su primerak u kome je u kontekstu člana 1 pominjan i termin „državna tajna" određena od strane „nadležnog lica koje je bilo na potpisivanju ugovora". Kako prenosi stručni sajt „Tango6", predstavnicima sindikata, koji su zapitali kako mogu da potpišu nešto što nisu ni pročitali, odgovoreno je kako ni ne mogu da budu upoznati sa članom 1, jer je on već proglašen državnom tajnom?!?

Isto se tako radilo i u projektu „Beograd na vodi". gde je u početku sve bilo pod velom državne tajne, da bi se na kraju ispostavilo kako je sklopljeni ugovor više nego štetan po Srbiju.

Podaci koji su do sada poznati javnosti nikako ne govore u prilog potrebe da se Aerodrom da u koncesiju, zbog čega vlast i pokušava da potpiše ugovor koji će kao državna tajna odmah biti sklonjen u neki sef.

Kako je dobro obavešteni „Bloomberg" procenio, poslovni prihod Aerodroma u prošloj godini je iznosio 75 miliona evra, a neto dobit bi trebalo da bude 25 miliona evra, od čega država može da uzme 85 odsto (21.500.000 evra) na ime dividendi. U slučaju davanja u koncesiju Srbija bi godišnje dobijala samo polovinu ove sume. Ostatak bi koncesionar ulagao u proširenje poslova i povećanje sopstvene zarade.

Pomenuti stručni sajt „Tango6" na primerima dokazuje kako bi uz minimalna ulaganja čak i ovakav, kako Vučić tvrdi „nesposobni" menadžment mogao da udvostruči broj putnika, pa samim tim i prihoda, što bi bilo dovoljno za nastavak razvoja Beograda narednih 10 godina.

Prema dostupnim procenama cene te rekonstrukcije, koncesionar bi ulaganjem 1,5 puta veće sume (oko 40 miliona evra) od one koja je prošle godine bila čist prihod, rešio sve tehničko-razvojne probleme za narednih 10 godina u kojima bi ostvario prihod od preko pola milijarde evra!?!

Upravo zbog ovakvih jednačina Vlada pokušava da ugovor o koncesiji proglasi državnom tajnom. Aerodrom „Nikola Tesla" je prošle godine ostvario promet od oko pet miliona putnika i posle budimpeštanskog i bukureštanskog aerodroma je najvažnija vazdušna luka u ovom delu sveta.

Zagrebački i aerodrom u Ljubljani su u poređenju sa Surčinom „slepa creva", pa ipak je pre nekoliko godina aerodrom u glavnom gradu Slovenije podat za 234 miliona evra, dok je privatizacioni savetnik srpske Vlade za Aerodrom „Nikola Tesla", francuski „Lazard" (u kome je i Božidar Đelić), baratao knjigovodstvenom vrednošću od oko 200 do 250 miliona evra. Zbog ovako niske vrednosti došlo se i do pogrešnog zaključka o neophodnosti davanja u koncesiju.

Netačna je i Vučićeva tvrdnja kako Surčinu hitno treba još jedna pista sa još jednim terminalom zbog očekivanog porasta broja putnika. Nova pista bi, uz planirani porast broja putnika i letova, bila potrebna tek za nekih dvadesetak godina, možda i tek za 30. Na „Nikolu Teslu" sada godišnje sleće pet miliona putnika, a na ženevski aerodrom 16 miliona, pa on i dalje funkcioniše sa jednom pistom, isto kao i londonski „Stansted" (23 miliona putnika godišnje) ili istanbulski „Sabiha" (28 miliona).

Izgradnja terminala „D" bi koštala do 100 miliona evra, što je četvorogodišnji čist prihod Aerodroma, i mogla bi da se finansira povoljnim kreditima. Jedan od sufinansijera bi morao da bude „Er Srbija", koji insistira da dobije terminal samo za sebe. Isto važi i za neophodni hotel koji bi sigurno bio građen o trošku nekog drugog, a ne Aerodroma.

U suštini, ne postoji nikakva poslovna logika koja bi potkrepila potrebu davanja aerodroma u koncesiju, osim jedne, a to je logika punjenja privatnih džepova.

Naprednjačka vlast se ubrzano urušava i Vučićeva kamarila pokušava da što je moguće više para prebaci na sopstvene račune prodajući sve što je preostalo od srpske ekonomije,. U isto vreme devedesetih kada je za predizborne potrebe izmišljen „Evropolis", koji danas imitira „Beograd na vodi", osmišljen je i projekat proširenja „Nikole Tesle" kockarnicama i kladionicama, odnosno stvaranje svojevrsnog „Las Vegasa na Balkanu". Oba ova projekta su u ono vreme trajala samo koliko i izbori za koje su lansirani.

Isto kao što je iz fijoke izvukao prašnjavi „Evropolis", Vučić je izvadio i „Las Vegas na Balkanu". Sada mu je još samo potrebno da, isto kao na Savamali, atraktivno zemljište preko niza tajnih ugovora sa fantomskim firmama iz arapskog poslovnog polusveta stavi u sopstveni privatni posed, kako bi kasnije decenijama mogao da ubire prihode. Zbog toga svi ugovori moraju da ostanu „državna tajna".

Ne treba smetnuti sa uma, da Aerodrom ima još jednu dodatnu dimenziju koju Savamala nema. Aerodrom u Nišu ima veoma ograničeni međunarodni karakter i potrebna su velika ulaganja u njega da bi dosegao nivo „Nikole Tesle". Samim tim, surčinski aerodrom ima i stratešku važnost za Srbiju, tako da ne može ni da se zamisli haos koji bi nastao ako bi koncesionar odlučio da ga privremeno zatvori, makar samo za neke letove.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: