Архива

Posts Tagged ‘ko’

DINKIĆ: MINISTAR EKONOMIJE NE PRAVI UŠTEDE KOD FUNKCIONERA, VEĆ KOD SIROMAŠNIH GRAĐANA SRBIJE

21. маја 2013. Коментари су искључени

 

U Srbiji mnogi zavise od novca koji dobijaju od države, ali i tu, kao i u svim ostalim životnim sferama, postoje dve grupe: oni koje je vlast osudila na smrt i oni koji ni o čemu ne moraju da brinu. Obični, najsiromašniji građani koji zavise od uplata iz budžeta mesecima moraju da čekaju na neku crkavicu, dok oni na funkcijama, čiji prihodi takođe stižu iz budžeta, novac dobijaju na vreme, ponekad i unapred, a plate su im kao da su ministri u nemačkoj vladi.

 

        M. Hadžić

 

 Prema zvaničnim statistikama s kraja aprila ove godine, u Srbiji je bilo 792.344 lica prijavljenih u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, ali se smatra da je to tek polovina onih koji su stvarno bez posla, jer su mnogi zbog raznih birokratskih prepreka jednostavno ostali izvan evidencije. Ta armija od preko 1,5 miliona ljudi nema nikakve prihode osim pomoći za nezaposlene, odnosno pomoći za socijalno ugrožene, a i jedno i drugo predstavlja svote nedovoljno ni za elementarno preživljavanje.

Opet po zvaničnoj statistici, u Srbiji preko 700.000 lica prima neki vid socijalne pomoći, ali se i tu nailazi na podatak da to pravo bar još toliko osoba ne može da stekne zbog papirnatih začkoljica.

Čak i oni koji su nekako stekli pravo na materijalnu pomoć, od države na istu moraju da čekaju i do četiri meseca, jer je budžet prazan, bar kada su takve stvari u pitanju. Na isplatu dečijeg dodatka i pomoći za trudnice čeka se i do pola godine, a u međuvremenu su počele da kasne i plate za mnoge zaposlene u gradskoj, ili lokalnoj administraciji. U izuzetno kritičnom položaju su oni koji zavise od tuđe nege, jer su dodaci za to em beznačajno mali, em neredovni, pa ko preživi – preživi.

Ovom broju gladnih i najugroženijih treba dodati i penzionere sa penzijama nedovoljnim za najosnovnije preživljavanje, kao i radnike u preduzećima koja već mesecima, poneka čak i godinama, ne isplaćuju plate, kao i zaposlene koji dobijaju minimalac. Ne treba zaboraviti ni bolesne koji lekove sa pozitivne liste ne mogu besplatno da podignu, jer država mesecima kasni sa plaćanjem apotekama koje iz tog razloga ne mogu da nabave nove medikamente.

Ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić upravo je ovih dana priznao da su budžetski prihodi za prvo tromesečje, neočekivano, smanjeni za 30 milijardi dinara, jer u Srbiji skoro da nema više od koga da se uzme porez.

Socijalna davanja i razni vidovi pomoći najugroženijim građanima, kao i plate nižim službenicima u administraciji kasne upravo iz pomenutog razloga, a pošto je budžet ionako projektovan da se uštedi što je moguće više novca, ne treba imati nikakve iluzije da će situacija da se promeni u doglednom vremenu i da se počne sa redovnim isplatama ili da, ne daj Bože, država pristane da ta davanja još i poveća.

Ako se pogleda zvanična statistika, koja se uporno trudi da ulepša sliku stvarnog stanja, vidi se da je za mnoge građane situacija bezizlazna.

Skoro polovina stanovnika Srbije je češće gladna nego sita, a to je oko 3,5 miliona ljudi, oko milion njih je stalno gladno, a još oko 1,5 miliona njih je na samoj granici siromaštva koja je statistički u Srbiji toliko niska da podseća na Afriku. Čak i kada dobiju neku crkavicu iz budžeta, ti nesrećnici teško da mogu da promene svoju zlu sudbinu.

Hrana je u Srbiji, zemlji gde se svi političari u predizbornoj kampanji kunu u poljoprivredu, skuplja nego u najrazvijenijim zemljama sveta! Tako je, na primer, junetina u Srbiji više nego duplo skuplja nego u Sjedinjenim Američkim Državama, a krompir je u Velikoj Britaniji upola jeftiniji nego u Srbiji. Uoči prvomajskih i Vaskršnjih praznika meso je naglo poskupelo za deset odsto, a novi talas poskupljenja nas sačekuje početkom leta, kada će prvo poskupeti struja, a onda lančano i svi proizvodi.

Dok se za pomoć izgladnelom stanovništvu štedi, dotle se na drugoj strani besramno rasipa novac. Ogromna većina zaposlenih u državnoj administraciji deli sudbinu naroda i jedva sastavlja kraj sa krajem, strahujući da opet mesecima neće primati ionako male plate. Postoji, međutim, jedna elita koja nema ovakvih briga.

Direktori javnih preduzeća, njihovi zamenici i cela armija najviših funkcionera u Srbiji nema egzistencijalnih problema. Njihove plate se kreću od 1.500 evra mesečno, pa naviše, skoro svi oni imaju plaćene službene automobile, mobilne telefone, posebne budžete za "reprezentaciju", visoke dnevnice za nepotrebna putovanja… Uz sve to treba dodati da skoro svi oni imaju još po neku funkciju u različitim upravnim ili nadzornim odborima, savetodavnim telima…

Specijalni tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević ima mesečnu platu od 450.000 dinara, uz to službeni auto sa vozačem i telesnom gardom, besplatni mobilni telefon i plaćeni službeni stan, navodno iz bezbednosnih razloga. Njegovi zamenici zarađuju mesečno četvrt miliona dinara i nikome od njih plata ne kasni ni sat vremena.

Miljko Radisavljević, specijalni tužilac za organizovani kriminal, zarađuje isto koliko i Vukčević i ima identične privilegije, isto kao i njegovi zamenici, a Srbiju je njihovo nesavesno postupanje sa zahtevima za određivanje pritvora koštalo najmanje 100 miliona dolara u odšteti licima koja su hapšena bez ikakve osnove ili dokaza.

Koliko su funkcionerska radna mesta interesantna pokazuje i činjenica da je sadašnja vlast za samo osam meseci svog postojanja zaposlila 3.000 novih ljudi, odnosno svojih vernih pristalica. Ovaj se podatak odnosi samo na elitna radna mesta funkcionera, savetnika, zamenika, pomoćnika i slično. Drastične promene su izvršene u svim ministarstvima, a dobrim delom su zamenjeni i diplomatski predstavnici.

Svaki od ministara ima buljuk savetnika, zamenika, pomoćnika i pomoćnog osoblja. Slična prava i privilegije imaju i lokalni funkcioneri, a svima njima se uredno isplaćuju putni troškovi i dnevnice i za putovanja na koja nisu imali ni potrebe da odlaze.

Pored plaćenih svih troškova oni dobijaju i dnevnice u devizama, i to u iznosima od kojih se gladnom primaocu socijalne pomoći zavrti u glavi. Novac, naravno, u ovakvim slučajevima ne kasni ni minut.

Odlazeći funkcioneri, računajući tu i narodne poslanike, imaju prava na otpremnine, odnosno na nastavak primanja plate pola godine po odlasku sa funkcije.

Sva ova sredstva se plaćaju takođe iz državnog budžeta, u kome nema para za najugroženije socijalne kategorije, a njihova redovna isplata nikada nije dovedena u pitanje. Mnogi od pomenutih, iz navodno bezbednosnih razloga imaju pravo da i po odlasku sa funkcije nastave da koriste neki od "bezbednih" službenih stanova, kao i službene automobile sa vozačem i telohraniteljima. Država se rado razbacuje parama koje od usta otima najsiromašnijima i najugroženijima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POŽAREVAC: SKANDAL I KRIMINAL U POŽAREVAČKOM ZDRAVSTVU, I KO I KAKO LEČI PACIJENTE!

 

Grupa zaposlenih u zdravstvenim ustanovama Požarevca odlučila je da javno iznese podatke o primitivizmu među svojim kolegama, o odsustvu stručnosti i etike, ali i o teškim oblicima kriminala koji se dešava u ovom gradu. Njihovo pismo, rečito govori kakvo je sramno stanje u srpskom zdravstvu, ne samo u Požarevcu, nego uopšte.

 

“Zadnjih dvanaest godinama, u Požarevcu je zapažena velika nestručnost lekara, drskost i bahatost... Ludačko ponašanje i agresivnost koju ispoljavaju prema pacijentima, kako niže medicinsko osoblje tako i više.

Toliko su nestručni da ni injekciju ne umeju da daju, te im se neretko dešava da onesposobe pacijenta dajući mu injekciju u nerv koji je povezan sa kičmom, što je vrlo opasno, ili im se dešava da polome iglu u nečijem debelom mesu.

Šta može jedan načelnik urgentne medicine da radi kada mu se preko četrdeset odsto radnika drogira, a drugih 30 odsto radnika krade drogu za svoje bližnje, čak i decu, ili kada je čovek sa ocem (koji je u infarktu) došao u gradsku bolnicu i po povratku iz WC-a zatekao dve – tri medicinske sestre kako preturaju njegovom ocu po đžepovima i traže novac i vrednosti? Koliko puta su medicinske sestre i tehničari zateknuti da sa umrlih ljudi ili ljudi u teškom stanju skidaju dragocenosti i uzimaju novac? Samo mali deo personala na prijemnom radi kako treba.

Na fizikalnim terapijama svi kradu: čistačice, sestre, pacijenti i prolaznici! Ako pacijent ostavi makar samo običan kišobran, neko će ga odneti. Poruka je jasna: torbe i slične stvari nikako ne ostavljati, kao ni garderobu.

Par požarevačkih lekara zaposlenih lekara u Domu zdravlja za penzionere, rade sve i svašta, a ponajviše šikaniraju i maltretiraju penzionere. Tu je prednjačila dr. Ljiljana Manojlović, koja je i pre izvesnog vremena bila smenjena, jer su peticiju protiv nje pisali pacijenti…

Na školskom dispanzeru su svi specifični, ima bezobzirnog medicinskog osoblja, a decu niko ne leči...Konkretno ne zna se koja od doktorki ima "duži jezik", jer im se sastanci uglavnom svode na ogovaranje koleginica sa zubnog odeljenja ili iz Higijenskog zavoda. Nije redak slučaj i da prete pacijentima, školarcima, prijavama kod roditelja i direktoru škole…

Na žalost svih nas, u gradskoj bolnici u Požarevcu nema nikakvog reda, niti većina osoblja ima stida i srama. Tu se tek demonstrira sila nad pacijentima. Tako je, na primer, pacijent u sred kancelarije čuvenu dr. Slavicu Đorđević gađao pikslom i istukao, jer ga je vređala.

Batinama je prethodilo permanentno tužakanje i žaljenje pacijenata na njen rad, što rukovodstvo nije uzimalo u obzir, isti pacijent se obraćao načelniku ustanove i imao primedbe više puta na lekarku. Do dana današnjeg , ona se i dalje oholo i bahato ponaša prema pacijentima.

Načelnica dr. Slavica Milanović, nije ništa bolja, uvek ljuta i narogušena. Ispred njene ordinacije pacijenata nema. Njima dvema čistačice spremaju zimnicu, sređuju kuće i stanove, ali to radi i po koja medicinska sestra.

Veoma izražena stvar u toj našoj branši je da nema kontrole i plaćanje poreza, tako da lekari koji rade u bolnici, rade i u domu zdravlja, rade i po privatnim ordinacijama, klinikama, okolnim selima, rade veštačenja, konsultacije, rade prvostepene i drugostepene komisije…

Da li je normalno da jedan lekar ne plaća državi porez, a da radi na i na deset radnih mesta?

Ljudi ih viđaju da rade u medicini rada ili bolnici, a van posla rade u "firmama": Klinici 012 Antić, Specijalistički centar, Arheus…Isto rade i u Petrovcu na Mlavi, Kučevu, Žabarima, Crniću, Velikom Gradištu…Tako, recimo, primarijus dr. Dragan Janjić radi u četiri privatne ordinacije, u bolnici i u medicini rada, a pacijente mu šalje supruga, dr. Slađa Janjić.

Oni doslovno reketiraju i ucenjuju pacijente dok lekari medicine rada, povezani sa doktorima prvostepene i drugostepene komisije, čine prava čuda! Jedni drugima nabacuju pacijente, kao lopte u fudbalu i dele zaradu!

Doktorke koje rade procenu sposobnosti bolesnika, dr. Miomira Mima Stanković i dr. Dragica Savić internista, bile su seoske doktorke, pa doktorke hitne pomoći, te su usput uvidele da mogu da kupe svoj položaj u društvu, pohvatale su veze i otišle da dele ljudima život i smrt.

Osim što imaju debele plate i dalje idu po kućama i uzimaju novac da pregledaju iznemogle starice i starce, i dalje idu po selima (to je treća tezga), honorarno rade i u zatvorskim ustanovama, a rade i u već pomenutoj privatnoj Klinici 012 Antić. Naravno, imaju i političku zaleđini, isto kao i direktor bolnice Srećko Bosić.

Zbog ovoga i mnogo čega drugog, pacijenti su podneli na stotine prijava (usmenih i pismenih) protiv lekara i medicinskog osoblja Doma zdravlja i bolnice.

Najbahatiji i najozloglašeniji su pomenuti Janjići. Dragan Janjić je očni lekar čiju stručnost treba proveriti, jer on operiše ljude, a da je čitav svoj radni vek proveo samo određujući dioptriju.

Usput, verovali ili ne, bilo je slučajeva da bije starce i starice, svoje pacijente! Psovke, uvrede i pretnje su skoro sitnice. Njegova supruga dr. Slađa Janjić nimalo nije bolja od njega, potiče iz kriminalizovane porodice, otac joj je za jednu nezapamćenu pljačku bio osuđen na dvadeset godina strogog zatvora. Oboje Janjića prete svojim rođakom, predsednikom Osnovnog suda u Požarevcu Dobricom Živkovićem.

Policija sklanja, cepa, i uništava prijave podnete protiv ovog bračnog para, plašeći se odmazde kojom oboje prete, i to sa razlogom, jer u stvarnosti znaju da se surovo osvete svakome ko im stane na put.

Drastičan primer odsustva bilo kakve profesionalnosti i ljudskosti, Slađana Janjić je pokazala i ove godine, 26 i 27 . januara, kada nije htela da ukaže pomoć pacijentkinji, te je morala da interveniše i Hitna pomoć. U Domu zdravlja, štite je njene kolege, lekari dr. Suzana, dr. Slavica Milanović, Đorđević i dr. Slavica Petrović a njenog supruga u gradskoj bolnici štiti direktor Srećko Bosić.

Želimo odgovor, zašto je Načelnik očnog odeljenja dr. Zoran smenjen od straže žutih i G17, a postavljen je kadar koji ima članske knjižice svih stranaka na političkoj sceni, Dragan Janjić. Tražili smo i molili dr. Srećka Bosića direktora bolnice, da postupi po prijavama kolega i koleginica na nedolično i kriminalno ponašanje dr. Dragana Janjića , koji proganja, zlostavlja i mobinguje koleginice i kolege i medicinsko osoblje.

Možemo da pišemo feljtone o ovome, ali je i ovo dovoljno da pokrenete pitanje od velikog značaja za nas lekare koji ne žele da budu u istim splačinama i u istoj priči sa egzekutorima koji pod hitno moraju da budu smenjeni i sankcionisani. Upoznajući na ovaj način srpsku javnost sa skandalima u požarevačkom zdravstvu, pomažete pre svega ugrožene pacijente koji sve ovo svakodnevno trpe.

Pozdravljaju vas lekari, tehničari i nemedicinsko osoblje Doma Zdravlja, Medicine rada, i Gradske bolnice u Požarevcu.”

 

Pismo grupe nemedicinskog osoblja

 

“Ovim putem, u ime grupe nemedicinskog osoblja, želimo da vam se u nastavku priče obratimo i ukažemo na razne nepravde i zloupotrebe. i to konkretno u požarevačkoj Opštoj bolnici.

Aktuelni direktor bolnice dr Srećko Bosić nije najveći, a ni jedini krivac za stanje u bolnici, i pored toga što ga već duže vreme posebno čuva bolničko obezbeđenje od svakodnevnih napada i pretnji "zadovoljnih" pacijenata. Štaviše, javila se i potreba da se zaposli dodatno ljudstvo, pa je primljen i drugi sin kadrovskog referenta Jasne Bogdanović.

Srećom po Srećka, pa je ovo bogat kraj, cenovnik se otvoreno zna, ljudi plaćaju i to u evrima. Najveći krivac je, ipak, jedna druga doktorka, koja je pomenuta nekoliko redova ispred, i na nju se najviše mislilo kada se kaže da radi na dvanaest mesta – komisija, vestačenja, KPZ Zabela, po selima, komisija za ujed pasa, pa čak i pomoćnik direktora.

Ponekad se pitamo kako postiže sve, pa čak i da usput zaposli ćerku i sina u bolnici, međutim, kako nam je dojavio naš poznanik koji radi u njenoj banci o količini mesečnih uplata, onda nam je jasno što ono kaze narod- sve za pare.

Pre šest godina, tadašnji generalni direktor dr Miodrag llić je pilot projektom dao privatnoj firmi LAVEX održavanje, pranje veša i kuhinje. Tada je to hvaljeno kao jedinstveni probni projekat koji će se, ako uspe, sprovesti na sve bolnice u Srbiji. Ali avaj, sada se pokazalo da je to ipak višestruko skuplje i pored toga što bolnica plaća i vodu, struju i grejanje. Ovih dana, u martu, taj ugovor ističe. Mesečno se plaćalo oko tri miliona dinara. Sve bolničko, a naplaćuju usluge!

Ko zna, možda se baš sada u nekoj od ovdašnjih kafana produžava taj ugovor, naviklo se na redovne bakšiše od tog lokalnog tajkuna. Jedno je sigurno, i to za sada ostaje-mobing i maksimalno iskorišćavanje ovo malo pomoćnog osoblja, koje, ustvari, istinski održava objekat, a onima, kojima se plaća, oni rade po drugim firmama, mimo ugovora.

Ostaje i nada da će možda proleće doneti bolje dane i da više nećemo biti poslednja bolnica i najgora u Srbiji. Eto, kreću i radovi na završetku nove bolnice, a bivšeg Mirinog porodilišta. Znaci, biće para! A, kad smo kod para, pomenuta doktorka se inače zove Dragana Medurić-Jotov.

S poštovanjem,

nemedicinsko osoblje opšte bolnice "dr Voja Dulić".

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POLICIJSKA SLUŽBENICA MALTRETIRALA SVOG SUPRUGA ZLOUPOTREBLJAVAJUĆI SLUŽBENI POLOŽAJ

14. априла 2013. Коментари су искључени

 

"Daj mi pare i bićeš miran"!

Policijski službenici bi trebali da štite građane, a ne da zloupotrebljavaju svoja ovlašćenja na način kako je opisano u pismu načelniku Odeljenja zakonitosti u radu Policijske uprave za grad Beograd od 19. marta 2013. godine, koje prenosimo u celini. Autor pisma, Goran Drašković, detaljno je opisao kako ga je njegova supruga, koja je, inače, policijski službenik, u dužem vremenskom periodu maltretirala, koristeći protivzakonito (za lični obračun) sva sredstva koja su joj u ovoj službi bila dostupna.

 

 

Tokom 2012. godine došlo je do bitno poremećenih bračnih odnosa između moje supruge Aleksandre Drašković, rođena Surla i mene. U braku smo od 2006. godine i imamo maloletnog sina rođenog 11.3.2006. godine.

Naša bračna zajednica je od početka bila puna nesuglasica, a sve to zbog novca koji je moja supruga tražila od mene i nemilice trošila, da bi od 2012. godine počela da me ucenjuje, preti i iznuđuje u različitim iznosima novac koji je trošila za svoje potrebe, pri tom ne dajući ništa za dete.

O našem detetu sam ja brinuo sve ove godine, jer ga je ona zapostavljala, o čemu mogu da posvedoče naši zajednički poznanici i prijatelji, ukoliko uzmete ovaj predmet u razmatranje, u skladu sa Vašim nadležnostima. Da bi došla do novca, najčešće me je ucenjivala preko deteta, preteći da će dete da odvede i na sve načine provocirala da je udarim i nanesem povrede kako bi me prijavila za nasilje u porodici i "spakovala" sa svojim kolegama da me privedu, kako je znala najčešće da mi preti.

Najčešće je govorila: "…Daj mi pare i bićeš miran pa uživaj sa detetom koliko hoćeš, a ja ću da trošim tvoje pare i kada god mi padne na pamet, ja ću da te varam". Takođe je često govorila: "Prevarila sam te sa drugim, daj pare ili ćeš ostati bez deteta".

Bračnu zajednicu i kuću je samovoljno napustila krajem juna meseca 2012. godine. Sve do februara 2013. godine dolazila je povremeno da uzme dete za vikend, a kada god bi vraćala dete, tražila je novac kako bi mi dozvolila da dete ostane kod mene, inače će da ga da njenim roditeljima da ga čuvaju ako ne dam pare.

Na taj način, koristeći moju ljubav prema detetu, iznudila mi je veću sumu novca, a kada sam ja prestao da joj dajem pare na takav način dete je odvela 21. februara 2013. godine kod svojih roditelja sa kojima navodno živi u Sremčici. Dete nisam video od tog dana i onemogućeno mi je da čak i telefonom komuniciram sa njim.

Navodim da je u njenoj porodici baba izvršila samoubistvo, a njena majka, Nada Surla, penzionisna je kao lice sa psihičkim tegobama i kao psihijatrijski pacijent, o čemu svedoči obimna lekarska dokumentacija. Njen otac Janko Surla je pre nekoliko dana izašao sa izdržavanja zatvorske kazne od tri godine zbog saobraćajne nezgode koju su propratila sva sredstva javnog informisanja, jer je u alkoholisanom stanju kolima uleteo u okretnicu autobusa 511 u Sremčici i usmrtio vozača autobusa i teško povredio dispečera.

Napominjem da Aleksandra Drašković nije bila na obaveznom periodičnom sistematskom lekarskom pregledu koji je zakonska obaveza za sve policijske službenike koji rade sa oružjem u policijskoj upravi za grad Beograd, a koji se održavao u toku 2010-11. godine.

Sistematski lekarski pregledi su obavljani u Zavodu za zaštitu zdravlja unutrašnjih poslova, Durmitorska broj 9 u Beogradu. Ona ih je svesno i namerno izbegla, da joj ne bi otkrili zdravstvene smetnje i da ne bi bila prebačena na radno mesto bez nošenja oružja.

U više navrata je neovlašćeno uzimala listing mog mobilnog telefona, pri tome koristeći svoja i ovlašćenja svojih kolega, a bez mog znanja i moje saglasnosti. Takođe je preko baze podataka MUP-a proveravala moje prijatelje i poznanike sa Fejsbuka bez mog odobrenja i znanja, zloupotrebljavajući svoja ovlašćenja i ovlašćenja svojih kolega, kao pripadnika MUP-a.

Obraćam Vam se kao načelniku službe koja je zadužena za zakonitost u Policijskoj upravi za grad Beograd, jer mi je policijski službenik Aleksandra Drašković više puta pretila svojim policijskim ovlašćenjima, a i svojim kolegama, policijskim službenicima. A kakav je "službenik" u pitanju, dovoljno govori i podatak da je svom bivšem načelniku, Petku Boškoviću, pljuvala u kafu, kad god bi mu je skuvala!

Smatram da je uloga policije da štiti građane, a ne da se policijom građani zastrašuju, da se preko policije ne mogu kršiti građanska i porodična prava. Kod Drugog osnovnog suda je pokrenuta brakorazvodna parnica, gde ću zahtevati psihijatrijsko veštačenje za mene, naše dete i moju suprugu, policijskog službenika Aleksandru Drašković.

Shodno tome, molim Vas da utvrdite iz kojih razloga ona nije otišla na obavezni periodični lekarski pregled koji je obavezan za sve službenike MUP-a. Molim Vas da me pozovete na informativni razgovor u cilju prikupljanja potrebnih obaveštenja, jer smatram da s obzirom na sveukupno ponašanje i postupke Aleksandra Drašković, rođena Surla ne bi trebalo da drži i nosi oružje, jer se plašim za bezbednost svog deteta, svoju ličnu kao i bezbednost same Aleksandre Drašković koja može da dospe u stanje nervoze i besa koju može da prouzrokuje moje obraćanje Vama kao i tok i ishod sudskog postupka brakorazvodne parnice koja je počela.

Aleksandra Drašković je je sklona izmišljanju, laganju, kao i manipulisanju ljudima, a kada joj se predoči da govori neistine onda postaje agresivna, besna i sklona samopovređivanju i ako zna da nije u pravu, kao što svedoči najnoviji primer od 18. marta 2013. godine kada me je telefonom pozvao sin i ljutito pitao: "…Što si prijavio mamu (Centru za socijalni rad kome sam se obratio dana 6.3.2013. godine), nemoj to nikada više da si uradio."

Iz ovoga se vidi da Aleksandru ne interesuju osećanja deteta i njegov pravilan razvoj, već beskrupuzlozno manipuliše njime. Molim Vas da što hitnije uzmete ovaj predmet u razmatranje i da me pozovete na informativni razgovor i preduzmete sve zakonom predviđene mere, da ne bih bio primoran da zaštitu zatražim od zaštitnika građana.

P.S. A da je zatražio pomoć od Vesne Stanojević, Koordinatorke sigurnih kuća i Savetovališta protiv nasilja u porodoci, da li bi mu ona pružila pomoć??!

 

©Geto Srbija

materijal: list aprotiv mafije

NAOPAKA HUMANOST: TRANSPLANTACIJA ORGANA JE ZA NEKOG JEDINI SPAS, A NEKOME VELIKI BIZNIS

12. априла 2013. Коментари су искључени

 

Danas je biznis sa transplantacijom organa postao kao trgovina sekundarnim sirovinama. Ljudski leševi su postali izvor fantastične zarade gde najveći profit imaju farmakobiznis i njihove "velike ugledne" bolnice. Nekada se smatralo krajnje nemoralnom krađom sa mrtvog vojnika skinuti prsten, čizme ili mu uzeti novac. Danas to deluje smešno jer se i sa mrtvih i sa živih ljudi masovno uzimaju organi i pojedina tkiva. 

          piše: Ivona Živković

Za privatne bolnice koje posluju na tržišnom principu nema profitnijeg posla od transplantacije organa. Ovo je najskuplja i najkompleksnija usluga koju pružaju bolnice. Ona ne uključuje samo rad hirurga i medicinskog osoblja, već čitave procedure i tretmane pre i posle operacije, a koje su iste važnosti.

Cena jedne transplantacije srca može da košta i milion američkih dolara. Najviše novca u ovom poslu uzimaju trgovci organima i farmaceutske kompanije koje su razvile i čitavu paletu hemikalija (čitaj otrova) koji treba da smanje vitalnost organizma kome se usađuje novi organ kako bi se sprečila prirodna reakcija njegovog odbacivanja.

Oni se stručno nazivaju imunio supresivnim lekovima i praktično se uzimaju čitavog života, koliko ko uspe da ugrabi nakon transplantacije. Samo za razvoj ovih farmaceutika (čitaj eksperimenata) potrošeno je mnogo života, kako životinjskih, tako i ljudskih. Posebno dečijih, jer poznato je da deca imaju dobro razvijen timus koji je bio veoma važan za ove eksperimente jer proizvodi T ćelije.

Logično je da ne možete razviti ni jedan bojni otrov ili farmaceutik za decu ili ljude, a da ga na istima niste isprobali. Poznato je da se organi uzimaju i sa mrtvih i sa živih donora, pa se za ovaj medicinski biznis godinama postavljalo pitanje etičnosti…

 

   "Brokeri organa"

 

Ali, tamo gde kapitalisti osete velike pare i mogućnost fanstastične zarade uz malo ugalanja, medijskih obmana i sitne korupcije lekara i državnika, teško ih je zaustaviti. Za vlastelu su životi običnih ljudi kao životi pasa. Možete ih držati u stanu da vam se umiljavaju, koristiti ih za lov i rad u fabrikama, ili ih baciti šinterima.

Tako su i mnogi ljudi postali biološki otpad koji su uhvatili "šinteri" zaduženi za lov na ljudske organe. O tome koliko su zastrašujuće razmere ovog lova, verovatno nikada niste ni razmišljali, dok niste čuli da se i na Kosovu pojavila ekipa za krađu ljudskih organa. A profit je kapitalistima najvažniji, bilo gde da se može napraviti.

Tako je i biznis sa transplantacijom organa poslednjih deset godina počeo ubrzano da se razvija širom sveta.

Samo u SAD je od 2005. do 2012 svake godine izvršeno oko 28 000 transplantacija. Godišnje se računa da je ovaj biznis težak oko 5,4 milijarde dolara. Sada ukupno 117 000 ljudi čeka na neku transplantaciju samo u SAD.

Vlast u Srbiji verovatno pod pritiskom farmaceutskog biznisa grozničavo nastoji da uvede ovaj biznis u bolnice u Srbiji, pa se on preko odabranih novinara koje plaća RZZO maksimalno promoviše u svim medijima koje kontroliše masonerija (uključujući i RTS).

Kada pojedinca (žrtvu) koje alopatska medicina (koja je kapitalistički izum) stručno ubedi da mu nema života ako ne zameni svoje srce sa kardiomiopatijom (ili neki drugi organ) transplantacijom, masonerija već ima razrađen mehanizam prikupljanja "humanitarne pomoći" koji se onda po potrebi aktivira.

Tada se u ove fondove ubacuju stotine hiljada evra i dolara, a cenjakanja sa "uglednom bolnicom" koja idu plus – minus koja stotina hiljada su savim uobičajena. Ako operacija i ne uspe, novac se zadržava bolnica deli troškove sa svojim dobavljačima organa, takozvanim brokerima organa i farmaceutskim kompanijama.

Ono što je najprljavije u ovom biznisu, a što ni jedna bolnica ne želi da prizna, je da su mnogi organi ili tkiva za ovu profitabilnu bolničku uslugu, ubačeni čistim kriminalnim švercerskim kanalima i pokupljeni od sirotinje i zatvorenika u Aziji i Africi, Istočnoj Evropi.

 

     Uzimaju organe i od mrtvih i od živih

 

Tako je u Ukrajini, febuara 2012. policija otkrila u jednom zapuštenom kombiju veliku količinu ljudskih kostiju i raznih tkiva koja su bila spakovana u priručnim frižiderima. U "robu" su bile udenute koverte sa keš novcem i rezultatima autopsija napisanim na engleskom jeziku.

Zaplenjena dokumenta otkrila su da se radilo o tkivima mrtvih Ukrajinaca koja su bila pripremljena za jednu fabriku u Nemačkoj koja se bavila reciklažom bio-produkata. Ta fabrika je bila deo lanca američke medicinske kompanije RTI Biologics sa sedištem na Floridi.

Kompanija RTI humane ostatke pretvara u razne medicinske implante koji s e danas širom sveta na mnogim klinikama rutinski ugrađuju, kao zubi, delovi ligamenata, rskavica, rožnjače, kosa…

U SAD (kao i u većini drugih zemalja) nezakonito je kupovati i prodavati humana tkiva, pa čak ni ljudsku kosu. Ipak, dozvoljeno je platiti za uslugu koja pokriva troškove traženja, skladištenja i procesiranja humanog tkiva za ove rutinske implantacije.

RTI je tako prošle godine imala 11,6 miliona dolara bruto profita, na ukupnu zaradu od 169 miliona. Ova usluga u prikupljanju i dilovanju ljudskih organa stvorila je nove trgovačke mešetare tzv. brokere organa.

Dakle, po zakonu ne možete sami prodati svoj bubreg bolnici, ali ga možete krišom ponuditi brokeru organa (treba samo da ga nađete ili da on nađe vas) i broker organa će sve dalje organizovati. I bolnica će od njega taj bubreg otkupiti i transplantirati ga i to sve naplatiti nekome ko ima para ili kome je novac sakupljen preko neke "humanitarne" akcije.

Tako je policija u Ukrajini nabasala na deo velike međunarodne mreže brokera organa koja je obuhvatala niz mrtvačnica. Sve su bile u blizini pristaništa na Crnom moru. Tu su sa leševa koji su određeni, na primer za spaljivanje, ili na kojima je vršena obdukcija, skidana tkiva!

Naravno, svi koji legalno rade u ovom biznisa, tvrde da se to ne radi već je sve veoma sigurno i odgovorno uz znanje i saglasnost porodica i sl. Kompanija RTI zvanično tvrdi da s e prema donorima tkiva ophode sa dužnim poštovanjem i da se delovi tela koriste samo kako bi s e nekom "pomoglo".

Reč "pomoć" je uvek prisutna u medijima i tzv "humaniratnim" akcijama prikupljanja novca, dok se zarada brokera i profit bolnica koje obavljaju transplantaciju ne pominje. Sama cena transplantacije po stavkama se ne objavljuje. Jednostavno, sve je tu jako skupo. Za razliku od mesara, hirurg seče za mnogo veće pare.

SAD su inače najveće tržište kao i snabdevač "sirovinama" za ovu namenu, pa se procenjuje da se dva miliona bio-produkata od humanog tkiva proda svake godine. Ova brojka je poslednjih 10 godina u stvari duplirana.

Samo jedno mrtvo telo može ostvariti zaradu od 80 000 do 200 000 dolara za razne neprofitne i profitne učesnike u ovom poslu nabavke i prodaje tkiva.

Za razliku od srca i pluća koja se moraju pratiti od donora do primaoca, ni vlasti ni bolnice se ne trude da prate odakle i od koga potiče materijali za recikliranje kože, kostiju, ligamenata, rskavice, rožnjača ili bubrezi.

Da li je donor bio zaražen nekim HIV-om, drugim virusom ili nekim bakterijama, nije važno. Čak i hrani koju uzimam postoje bar-kodovi na pakovanju kojima se utvrđuje poreklo hrane, ali poreklo tkiva i kostiju za implante se ne utvrđuje. Ustvari, oni koji profitiraju znaju da su i HIV i druge viruse ionako izmislili.

 

    U Izraelu je najmoćnija bio-piraterija sveta

 

Najorganizovanija svetska mreža brokera i dilera organa i tkiva nalazi se danas u Izraelu. Ovo tvrdi Nensi Šefer Hjuz, profesor antropologije na univerzitetu u Berkliju, u Kaliforniji. Još od 1996. godine, ona se aktivno uključila u praćenje krijumčarenja ljudskih organa za potrebe transplantacija. Pored brokera i dilera u mreži su i mnogi lekari , kao i neprofitne organizacije ("humanitarne") koji čitavu delatnost objedinjuju.

U sistem su uključeni, kao logistika, i brojni korumpirani novinari i lekari i ministri sa ciljem da transplantaciju i doniranje organa promovišu.

"Izrael je na vrhu", tvrdi Nensi Šefer Hjuz. "…On ima pipke koji dosežu širom sveta. Imaju piramidalni sistem za rad koji je zadivljujući…Svuda imaju brokere organa i bankovne račune; imaju osobe za vrbovanje koji nalaze translatore, imaju turističke agente koji im sređuju vize…". Prema izveštaju dr. Šefer Hjuz, ova izraelska mreža, organe najviše prikuplja u Brazilu, Argentini, Kubi, Moldaviji, Izraelu, Turskoj, Indiji, Južnoj Africi i SAD. Tamo gde cveta siromaštvo i korupcija.

Šefer Hjuz je takođe otkrila da je prikupljanje tkiva- kože, kostiju…ali i organa vodio mnogo godina izraelski L. Grinberg Nacionalni Institut forenzičke Medicine (L. Greenberg National Institute of Forensic Medicine), poznat i kao Abu Kabir Institute, kada je na njegovom čelu bio bivši direktor dr Jehuda Hisa.

Organi su često uzimani sa mrtvih (ubijenih?) Palestinaca čija tela su dovožena na autopsiju u Abu Kabir forenzički institut i tu su im skidani organi i tkiva o čemu je 2009. godine pisao i švedski tabloid "Aftonbladet". Objavljivanje ovog teksta izazvalo je lavinu protesta jevrejske antidifamacijske lige u Njujorku (ADL) koja je odmah krenula da ih optužuje za antisemitizam i sl. (a, za šta drugo?).

Ali, kada je jula 2009, američki FBI uhvatio u švercu organa ortodoksnog i bogatog rabina Isaka Rosenbauma, koji je godinama bio deo veoma organizovane mreže za prikupljanje, transport i prodaju organa (a zvanično se predstavljao kao trgovac nekretninama) stvari su jasno izašle na videlo. Njihova mreža za prikupljanje organa je bila u Turskoj, Moldaviji, Ukrajni, Brazilu, Nemačkoj, Južnoj Africi, Filipinima, Kosovu, Kini, Azerbejdžanu i SAD. Prikupljene organa i tkiva su prodavali bogatim Izraelcima ili Jevrejima u SAD.

Zanimljivo je da u srpskim medijima ova afera sa rabinom Rosenbaumom nikada nije pomenuta, baš kao ni Izrael, iako se znalo za krađu organa sa zarobljenih Srba na Kosovu. Čak je i pravnik Dik Marti (izvestilac Saveta Evrope o trgovini organima na Kosovu) naveo u svom izveštaju da su primaoci organa izvađenih sa srpskih žrtava bili Jevreji.

Osećajući se ugroženim zbog ove izjave, bivši albanski premijer Sali Beriša je, kao svoju odbranu zbog očitog saučestvovanja u ovim zločinima, zasnovao na etiketiranju Dika Martija nazivajući ga antisemitom i rasistom. Eto, to je bila odbrana kosovske oslobodilačke vojske-napad na istražioce sa pozivanjem na antisemitizam(!). I pijanom jasno.

 

    Istraživanje o kineskim gulazima

 

Iako je kineska ambasada o svemu ćutala, baš kao i američka vlada, FBI je pokušao da uđe u trag ovoj brokerskoj kineskoj mreži. Tako je FBI svojevremeno otpočeo saradnju sa jednom privatnom kineskom fondacijom u SAD koja istraživala zločine "crvene vlasti" u jednom od četiri najveća komunistička gulaga u kojima su zatvarani protivnici kineske revolucije i terani na prinudni rad.

Bio je to zatvor Laogai kroz koji je prošlo nekih 50 miliona Kineza! Ovaj prinudni rad je donosio novac za brzo rastuću ekonomiju zemlje. Kažnjavanje se tako nije završavalo samo smrću, obično metkom u čelo,već su porodice ubijenog morale i da plate za taj potrošeni metak.

U Kini se i danas na smrt ljudi osuđuju i za lakša krivična dela: za nenasilne pobune ili štrajkove, za uzimanje mita, krađu kreditnih kartica, izbegavanje plaćanja poreza, krađu robe iz kamiona ili krađu voća i povrća. Mnogi politički neistomišljenici su osuđeni na smrt i pogubljeni. Broj ovakvih pogubljenja je u Kini ogroman.

U Kini je samo 1996 u jednoj akciji "protiv organizovanog kriminala" (koju vlada organizuje s vremena na vreme) pogubljeno čak 4000 zatvorenika. Po izveštaju Amnesty International, 1999-te broj pogubljenih je bio 1263.

Laogai je tako vremenom postao prava kompanija za egzekucije i upravo je on bio zatvor iz koga su najviše stizali organi za transplantaciju. Američki Laogai Research Foundation je vodio izvesni Hari Vu.

Hari Vu je tako 1998. godine uspeo da se poveže sa nekoliko ljudi iz brokerske mreže koja je radila u Kvinsu (Njujork) i organizovala ovakve jeftine transplantacije u Kini. Došao je i u kontakt sa jednom klinikom za bubrežne bolesnike u Arubi (švercerski raj na Karibima) gde je uhvatio vezu sa dva Kineza koja su bila spremna da organizuju, ne samo putovanje u Kinu na tarnsplantaciju, već i da prokrijumčare rožnjače (koje se mogu održavati u životu nekoliko nedelja). Laogai Research Foundation otkrio je i kineskog lekara koji s e reklamirao kao broker organa u novinama na kineskom jeziku koje su izlazile u SAD.

Ali, čitava akcija1998. godine je propala kada je ključni svedok u ovoj mreži pobegao iz SAD i odbio da se vrati i svedoči. Tako niko od ovih učesnika nije izveden na sud i ovaj kriminal nije zvanično dokazan. Hari Vu je utvrdio i da su 70 posto bolnica koje skupljaju organe u Kini – vojne bolnice. Novac se deli među onima koji imaju pristup mrtvim telima, pa onda naviše u hijerarhijskoj liniji vlasti, što može da uključi i sudije i tužioce. Vojni oficiri mogu prisustvovati samim pogubljenjima, a imaju i mogućnost da u njima učestvuju.

Kina je u 20 godina izvršila oko 25 000 transplantacija ne praveći razliku od koga potiču organi. Po nekim svedočenjima neka pogubljenja su vršena samo zbog potrebe za određenim organom. Prvo bi osuđeniku na smrt davali anesteziju, kao životinji, i onda bi bili likvidirani metkom u glavu. Kada je bila potrebna jetra ubijani su metkom u glavu, a kada je potrebna rožnjača pucano im je u srce. Korišćena je i smrtonosna injekcija.

Aktivisti ove Fondacije svedočili su i pred Američkim kongresom otkrivajući zločine u Kini, ali najverovatnije ne znajući da je monstruoznu kinesku revoluciju odradila skrivena ruka Zapada i njihova masonerija sa Jejl univerziteta osnivajući upravo u Kini medicinske Jali koledže. Kina jednostavno nije ono što i mi u Srbiji mislio da jeste. Ona je i dalje jedan veliki gulag najjeftinije radne snage i života uopšte.

Ako ste možda bili na izložbi Bodies Revealed održanoj i u Beogradu, koja je izložila leševe Kineza možete je slobodno povezati sa ovim gulazima. To što organizatori izložbe tvrde da su od svakog leša (dok je bio živ) dobili napismeno odobrenje da bude ovako upotrebljen, neka bude stvar vašeg razmišljanja ili vere u istinitost onoga što je na papiru. Ove leševe su za izložbu pripremali zatvorenici.

    A 1.

   Cena bubrega zavisi i od njegove nacionalnosti

Da bolnice mnogo više cene novac od ljudskih života potvrđuju i neke od afera koje su procurile javnost. Tako je najveća privatna južnoafrička bolnica St. Augustus u Durbanu priznala da je primila 342.000 funti od jedne švercerske grupe koja je pokrala bubrege od petoro dece.

Ova bolnica je jedna u lancu bolnica Netcare, koje posluju i u Britaniji. Pomenuta grupa je učestvovala u organizovanom vrbovanju sirotih Brazilaca i Rumuna koji su bili spremni da im prodaju svoje bubrege od 3.000 do 6.000 dolara, a koji su onda transplantirani bogatim Izraelcima u pomenutoj bolnici u Durbanu. Koliko je cena u ovom brokerskom poslu sa organima fleksibilna, vidi se jer je ista grupa od donora iz Izraela otkupljivala bubrege po ceni od 20. 000 dolara, dok su rumunski i brazilski cenjeni manje.

    A 2.

   Tržišna bitka za vladine programe

Ni bolnicama nije lako, jer moraju da se bore da dobiju podršku vlade SAD za ovaj unosan biznis pošto je kongres SAD formirao fondaciju kao mrežu za raspodelu organa (United Network for Organ Sharing ) koja pomaže da bolnice koje imaju hitne slučajeve za transplantaciju mogu da dobiju različite vrste pomoći uključijući i prioritet u dobijanju organa, kao i neku vrstu finansijskog osiguranja u ovom biznisu. Da bi se kvalifikovale za ovaj program bolnice moraju da imaju i ordeđenu kvotu "hitnih pacijenata". Tako su neke od njih pribegle raznim biznis trikovima, o čemu je izvestio i Rojters.

Naime, dve univerzitetske bolnice u Čikagu, (Northwestern Memorial Hospital), platile su kaznu od 115. 000 i 23. 000 dolara, a University of Illinois Hospital je tužena za čak tri miliona dolara, kada je otkrivenmo da su lažno dijagnostikovali pacijente da bi stekle pravo učešća u pomenutom programu.

One su pojedine pacijente predstavljale kao hitne slučajeve i držali ih na intenzivnoj nezi bez potrebe samo da bi izgledali bolesniji. Radilo se o kandidatima za transplantaciju jetre. Kada je u pitanju jetra donora je manje nego što treba, pa blizu 20 000 Amerikanaca sada čeka operaciju, a oko 5000 se obavi svake godine.

   A 3.

   Dr Arči Kalokerinos hranom lečio kardiomiopatiju

Da li su transplantacije srca baš neophodne i mogu li se slabosti srčenog mišića otkloniti jednostavno njihovom boljom ishranom? Pokojni dr Arči Kalokerinos nakadašnji hirurg iz Australije upravo je u ovakvom načinu lečenja kardiomiopatije imao uspeha. Kalokerinos je ranije čuo da je "epidemija" srčanih bolesti u Kini nestala kada je otkriveno da se davanjem selenijuma jača srčani mišić. Takođe je čuo da je bolest srčane slabosti kod ovaca na Novom Zelandu nestala kada je otkriveno da je trava koju su pasle deficitarna u raznim tragovima minerala.

Kada mu je Jedan mlad čovek koji je imao kardomiopatiju – degenerativnu bolest srčanog mišića (koja kada je jako izražena obično znači da je jedina nada za preživljavanje transplantacija) došao kao pacijent na konsultaciju dok je čekao transplantaciju i donora.

Dr Kalokerinos je odlučio da proba nutricionistički da ga ojača. Ništa nije mogao da izgubi pa je počeo da uzima mešavinu raznih vitamina (prirodnih, ne sintetičkih) i minerala (koloidnih): vitamin C, vitamin E, B-grupu vitamina, cink, magnezijum, mangan, selenijum i riblje ulje.

Pacijent je prestao da puši i polako je počeo da poboljšava stanje svoga srca sve dok mu srce nije funkcionisalo sa 80 posto snage od normalnog. I tada je već mogao da vodi normalan miran život. Još jedan stariji pacijent sa teškom kardiomiopatijom koja je nastala brzo tretirao je na isti način. Na prvom rendgenskom snimku je srce bilo ogromno i imalo je veoma velike probleme u radu. Ali, terapija vitaminima i mineralima je dala odlične rezultate što je potvrdio i drugi specijalista kada je ponovo napravio i pregledao snimke srca. Bilo je normalne veličine i dobro je radilo.

Sa ove dve uspešno sanirane kardiomiopatije, Kalokerinos je pokušao da zainteresuje bar nekog od kardiologa, ali je ubrzo shvatio da je to traćenje vremena. Oni bi videli njegove pacijente, uporedili nalaze i snimke, nisu imali objašnjenje zašto je došlo do poboljšanja, ali su i dalje bili neprijateljski raspoloženi prema ovakvoj vrsti terapije.

Narednih nekoliko godina dr Kalokerinos je tretirao još nekoliko pacijenata od kardiomiopatije na isti način i njihovo stanje se drastično poboljšalo. Svestan da nije imao dovoljno pacijenata da bilo šta dokaže ogromnom i moćnom kardio establišmentu svoja iskustva je zato mogao samo da opiše u knjizi "Medicinski pionir 20 veka" (Medical Pioneer of the 20th century)…

Medicinski establišment je nalagao translantaciju i tretman produktima farmaceutskih fabrika. Pošto se od ovoga srce ne može oporaviti, pacijent je do kraja života ovisnik (mušterija) na farmaceutima. I samo to je dobar medicinski biznis. U medicini danas vredi samo novac, a ljudski život ne.

      A 4.

    Kod Kineza je sve najjeftinije, pa i život

Dr Tomas Diflo je bio direktor programa transplantacije bubrega pri "New York University Medical Center", kada su sve više počeli da mu se javljaju pacijenti kojima je transplantiran bubreg i koji su prošli ili kroz lošu operaciju ili nestručan postoperativni tretman. Bili su to uglavnom Amerikanci kineskog porekla i to mlađe žene. Tako je dr Diflo razotkrio da su svi oni dobili bubreg u Kini i to po ceni od 10. 000 za transplantaciju.

Dr Diflo je tako saznao da u Kini postoji već godinama uhodan sistem prikupljanja organa od ogromnog broja osuđenika na smrt. Kinezi koji su živeli u SAD su im bili odlične mušterije. Operacije su, međutim, vršene dosta nestručno, ilegalno, i to je bio razlog zašto je dr Diflo sa ovim svojim saznanjem izašao u javnost.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Категорије:ШОКАНТНО Ознаке:, , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: