Архива

Posts Tagged ‘kako’

STVARNO I MOGUĆE: DA LI POTPREDSEDNIK VLADE I KREATORI NJEGOVE POLITIKE HOĆE DA DOTUKU SRBIJU?!!

21. септембра 2013. 1 коментар

 

Ante Vučić, alkarski vojvoda, pobednik čuvenog tradicionalnog takmičenja u gađanju alke kopljem, poznatijeg kao "Sinjska alka", koji se svake godine u avgustu održava u Sinju u Hrvatskoj, u svom svečanom govoru pozdravio je delegaciju Hrvata iz BiH, ali i šestoricu bosanskih Hrvata koji se nalaze u Hagu, u zatvoru, istakavši da su oni branili Hrvate u BiH, a time i Hrvatsku. Njegov prezimenjak, a prema poreklu i rođak, nesuđeni vojvoda, Aleksandar Vučić, danas prvi potpredsednik vlade Srbije, nekadašnji ratni huškač i sledbenik dvojice pravih vojvoda, Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića, ni u ludilu ne bi smeo da takvo nešto uradi za Srbe u Hagu.

 

          Nikola Vlahović

 

Za njega su devedesete prošlost, a njegova tadašnja biografija, prepuna mržnje i ratnohuškačke retorike, više ne važi. On je "nanovo rođen", "izabran" i sudbinom određen da dokusuri ono što je ostalo od Srbije. Za njega je svaki optuženik, u Hagu ili u beogradskom CZ, već unapred kriv i osuđen, a svi Srbi, van Srbije, nepostojeći i nevažni. Sa druge strane, Vučić je među Srbima van Srbije postao sinonim za veleizdajnika.

Od kako je 22. jula 2012. godine stupio na dužnost takozvanog prvog potpredsednika Vlade Srbije, bivši "radikalni patriota", Aleksandar Vučić, stalno i samovoljno širi svoja ovlašćenja, te je tako postao neka vrsta tutora, nadzornog organa i strašnog suda u svakoj državnoj instituciji.

Tu vrstu superkontrole nije postigao ni suludo ambiciozni Boris Tadić u dva svoja predsednička mandata. Ali, Vučić ni posle više od godinu dan, ničim ne može da nahrani svoju bolesnu sujetu. Ne pomažu ni primeri najbesramnijeg udvorištva, kakvo nije zapamćeno ni u vreme ozbiljnih diktatura pod ovim nebom.

Traje sumanuta trka ko će više da mu iz svih televizijskih studija i sa svih novinskih naslovnih strana, oda više počasti i pokloni mu se što niže. Ali, jedno od ovih "pohvala ludosti", svakako treba posebno istaći. Slavka Drašković, direktorka Kancelarije za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, videla je Vučića kao "božju promisao", jer je baš on vratio Srbima u dijaspori dostojanstvo!

Ovakva rečenica bi sigurno izazvala barem "jedan dan besa" kod svakog drugog naroda, ali ne i kod poslovično zaboravnih Srba, koji se danas slabo sećaju šta su sve Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić pričali skoro dvadeset godina.

Kao da se niko ne seća kako su huškali na rat i mržnju nesrećne Srbe u Hrvatskoj, Srbe u Bosni i Hercegovini, Srbe na Kosmetu…Kao da je zaboravljeno koliko je Srba stradalo zbog njihove politike, dok su oni uživali u državnim privilegijama koje im je omogućio režim Slobodana Miloševića.

Naime, van granica svoje matice domovine živi čak 4,5 miliona Srba, od čega je u regionu nekadašnje Jugoslavije ostalo 2.140.000 građana srpske nacionalnosti.

Srbi u Sloveniji nemaju čak ni status nacionalne manjine, u Albaniji ni danas ne mogu da se izjasne kao Srbi, a njih 30.000, u popisu iz 2011. godine, brutalno je prebrisano, kao da ih nema. Srbi u Crnoj Gori su izloženi svakodnevnoj diskriminaciji i praktično su bez ikakvog statusa, srpski jezik je i službeno proglašen stranim jezikom.

Srbi u Hrvatskoj, zvanično imaju status nacionalne manjine (do rata su bili konstitutivni narod), ali su im oduzeta stanarska prava, nemaju ekonomsku sigurnost, radno su diskriminisani i niko od njih ne zna kad će se neki "susjed" setiti njihovih "ratnih zločina". Srbi na Kosovu su u pravom smislu te reči-prodati.

Uprkos ovim dobro znanim činjenicama, danas je politika Aleksandra Vučića potpuno suprotno od onoga što je govorio prethodnih dvadeset godina. Njega Srbi u Hrvatskoj više ne zanimaju ("to je unutrašnje pitanje evropske Hrvatske").

Što se Srba u Republici Srpskoj i u celoj BiH tiče, Vučić tamo više nije poželjan, kao uostalom ni Tomislav Nikolić koji je sve Srbe preko Drine, u koje se kleo devedesetih godina kao najbolji deo srpskog naroda, nazvao "Bosanci".

Vučić je nedavno u Višegradu pokušao u neformalnoj atmosferi da se približi Miloradu Dodiku, ali ga je ovaj vešto "predao u nadležnost" slavnom filmskog režiseru Emiru Kusturici. Još spretnije od Dodika, Kusturica se oslobodio Vučićevog udvaranja. Poklonio mu je svoju knjigu pod naslovom "Sto jada". Sve se dešavalo ispred višegradske knjižare koja se zove "Ili-ili". Dakle, pravi scenario za doček lažnog patriote i konvertita, a za mnoge i veleizdajnika.

 

     Kako je Vučić prevario kosovske Srbe?

 

NATO pakt ima isproban model potkupljivanja ili ucenjivanja bivših političkih ekstremista. Mnoge od njih, kao i Vučića, evroatlanski imperator koristi kao obične najamnike kako bi ostvarili svoje ciljeve. Pravilno su procenili da će neko ko se dvadeset godina busao u prsa kao patriota, lakše ubediti Srbe na Kosovu, nego bilo ko drugi. Uostalom, evo kako je štampa zabeležila šta je kosovskim Srbima radio na dan 25. aprila 2013. godine:

"…Sastanak je planiran za 12 sati u zgradi Vlade Srbije kako bi se razjasnile njihove nedoumice o Sporazumu u 15 tačaka koji je parafiran u Briselu 19. aprila. Predstavnici Srba sa Kosova su prethodnih dana izražavali nezadovoljstvo tim Sporazumom i navodili da ga neće prihvatiti. Vučić je "veoma ljut" zbog ponašanja i izjava lidera Srba sa severa KiM, koji , ne žele da prihvate taj dokument. Vučić će, kako kažu dobro obavešteni izvori, biti vrlo oštar u razgovoru s njima, ne bi li im i na taj način stavio do znanja da je sprovođenje i prihvatanje Sporazuma u njihovom interesu, kao i u interesu države…".

Samo mesec dana ranije, 7. marta 2013. godine, na poziv Evropske unije (posle američke obaveštajne sugestije da je "Vučić glavni") u Brisel dolaze Nikolić i Vučić, a u diplomatskoj pošti (kasnije i javno), rečeno je da EU ne zna koliko je "ova vlada stabilna" i da treba što pre, dok je još Vučić tu, "rešiti stvar".

Bila je ovo nezvanična promocija Aleksandra Vučića u glavnog egzekutora potpune predaje Kosova i Metohije u ruke albanskih vlasti u Prištini.

Nedugo posle toga, pojavio se Vučić usred manastira Visoki Dečani, gde je rekao kako će on tu tek da dolazi, da će biti redovan gost i sličnoIstina je da ni on niti bilo koji državni funkcioner Srbije ne može da dođe na Kosovo bez specijalnog odobrenja kosovske vlade, što je činjenica koja automatski demantuje svaku priču o "ustavnoj teritoriji Srbije".

Ali, više od svega, Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić i njima slični, koji su punih dvadeset godina trovali srpski narod propagandom prepunom mržnje, nikada više neće moći da stanu pred svoj narod u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Kosovu ili bilo gde drugde, i da kao nekada kažu kako su svi drugi izdajnici samo su oni ostali pravi Srbi. Na tu prevaru više niko ne naseda.

Kao sinonim vremena u kome Srbija ubrzano propada, Aleksandar Vučić deluje kao brzi voz bez kočnica. Njega više niko ne može da zaustavi u sunovratu, ali je nužno da se pojavi neko ili nešto što će odvojiti njegovu sudbinu od sudbine države, inače…

Svi noviji srpski vlastodršci, koji su vladali kao suvereni, na dno sa sobom su pokušali da povuku ceo narod. Srećom, to im nije pošlo za rukom u punoj meri. Delimično, svako od njih je upropastio Srbiju za mnogo godina, ali ne i sasvim. Kreatori Vučićeve politike hoće da dotuku Srbiju, da završe posao. Ko će da im se odupre, ukoliko Vučić nastavi da vlada neograničeno, mimo Ustava?

 

     Ko nije sa njima, taj je protiv njih

 

Do koje mere je Vučić opsednut nepoverenjem prema Srbima, govori i činjenica da je spreman da dovede i strane stručnjake u Vladu Srbije, umesto domaćih. "… Predložite mi boljeg našeg čoveka i ja ću to prihvatiti, ali ga nemate", kaže Vučić i dodaje: "Imamo škole koje se završavaju da bi se dobile diplome i da bi se neko zaposlio u državnoj službi, ali nemamo dobre kadrove".

Vučić je oduvek imao problem sa istinom koja boli. Tako i kad je srpska intelektualna elita u pitanju, on ne veruje u ono što činjenice govore. naime, za samo deset godina, iz Srbije je otišlo oko pola miliona školovanih mladih ljudi, koji su danas u najboljim godinama za rad i stvaranje porodice.

Više od 50 odsto najboljih mladih stručnjaka iz oblasti tehničkih nauka (elektrotehnika, mašinstvo, građevina), ali i prirodnih nauka (matematika, biologija, hemija…) otišlo je u inostranstvo. Oko 60 odsto njih je danas nastanjeno u Severnoj Americi, a oko 30 odsto u Evropi. Mnogi od njih su već stručnjaci svetskog glasa. Čak 70 odsto muške populacije između 25 i 30 godina, sa ovakvim diplomama i znanjima, nalazi se van Srbije. Podaci o tome se nalaze čak i u bivšem Ministarstvu za dijasporu, koje je svedeno na nivo vladine kancelarije. Ali, takvi ljudi Vučiću ne trebaju!

Njemu ne treba veći stručnjak od njega samoga! Mogao bi da ga ugrozi svojim prisustvom, da mu otme "harizmu" i pripiše nešto što njemu pripada! Njemu trebaju stranci. Što manje znaju srpski jezik, to bolje po njega. Manje će razumeti njegove noćne more, traume iz detinjstva i strahove od budućnosti.

Zbog njegovog prezira prema Srbima van Srbije, prema Srbima koji su danas u kosovskom getu, zbog Srba u Hrvatskoj koji su i danas na meti pravnog nasilja u ovoj državi, zbog Srba u Bosni i Hercegovini koje je Vučićev "politički tata" Tomislav Nikolić nazvao "Bosanci", Vučić je postao omražen svugde, od Banja Luke, Brčkog, Bijeljine, Vukovara, Borova, pa sve do Kosovske Mitrovice, Podgorice, Nikšića, i svugde gde još ima Srba svesnih onoga što se danas u Srbiji događa. Da Vučić više nigde nije dobrodošao, vidi se i po grafitima i plakatima koji povremeno niču u ovim gradovima, na kojima piše: "Nisi dobrodošao izrode. Zapamti Vučiću Brankoviću, prokleće te kosovske svetinje".

Ali, ako ga parole Srba izvan "uže Srbije" ne zanimaju, izgleda da ga ove u samoj Srbiji izluđuju. Nedavno je na nekoliko velikih plakata sa likom Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića u Nišu pisalo: "Mala je ovo zemlja koliki su ovo izdajnici!"

Vučić je doslovno pobesneo posle toga, pa je naredio hitnu istragu! Policija je po ovlašćenju istražnog sudije Osnovnog suda i u saradnji sa Osnovnim javnim tužilaštvom, izvršila uviđaj na više lokacija u gradu na kojima su izlepljeni plakati. "Počinioci" nisu pronađeni.

Naravno, dok je bio u opoziciji, do pred same izboren u maju mesecu 2012. godine, nije kontrolisao šta je pričao. I sam je dirigovao pisanjem grafita protiv svojih dojučerašnjih političkih neprijatelja.

Na hiljade grafita "Đilas tajkun" i "Đilas kriminalac" koje je ispisivala njegova stranačka vojska, danas više ne važe. I kako bi, kad je sa Đilasom na zajedničkom poslu pljačke države i naroda. Znao je da napada svakoga ko mu se učini pogodnim, bez obzira da li mu je argumentacija tačna ili nije. Tako je pred sam pad Borisa Tadića napao i ondašnjeg pregovarača sa kosovskim Albancima, Borislava Borka Stefanovića, da ima pet telohranitelja! Stefanović je odmah reagovao i reko da je Vučić izgovorio "gnusnu laž".

Danas, kad Vučić ima deset puta veću "fizičku zaštitu" od bilo koga u državi, niko ne sme ni da pomene koliko ovaj narod plaća čuvare njegovog nemirnog sna. Svako ko se drzne da ispituje njegov vozni park, njegov materijalni status, njegove poslovne i privatne veze, predmet je istrage, praćenja i "kontranapada" koji je ravan paranoičnoj potrazi za komunistima u Americi pedesetih godina prošlog veka, pod komandom ozloglašenog Džozefa Makatrija. Zapravo, od kako se Vučić zajedno sa Nikolićem usmerio na "evroatlanski kurs", svaki Srbin koji ima veze sa njihovom politikom iz devedesetih, sumnjiv je i opasan po "evropsku budućnost" Srbije. A to je gore od onoga što je Makarti u Americi radio.

 

     Olovni vojnik

 

Izvori mržnje prema Vučiću među Srbima u bivšim jugoslovenskim republikama, ali i u celoj srpskoj dijaspori, širom sveta, nalaze se u njegovoj lažljivoj retorici koju su najpre prepoznali upravo oni koji ne žive u Srbiji, i nisu pod stalnom presijom njegovih medija.

Kad Vučić kaže da je Srbija posle dvadeset godina "uspela da sagleda svoje greške i promeni odnos prema EU, onda onaj Srbin koji živi u EU dvadeset godina, može samo gorko da se nasmeje ili da izgubi nerve.

Kad Vučić ističe da to predstavlja početak stvaranja uspešnije, modernije i snažnije Srbije, koja će za koju godinu moći da bude lider u regionu, onda se svi sete osam godina Tadićevih laži i cirkuskih predstava.

Kad Vučić kaže: "…Želimo da budemo neko ko će izvršavati obaveze, ma koliko one bile teške, jer krajnje je vreme da u stvaranju pristojne i normalne Srbije, bar malo, zaboravimo na lične i političke interese", onda se treba setiti da je taj isti čovek, pre samo nekoliko godina rekao kako je ulazak u Evropsku uniju samoubilački čin, da je to dobro za Borisa tadića i Demokratsku stranku, ali ne i za srpski narod, da nikada ne treba ući u NATO pakt niti bilo kakav evroatlanski savez zbog onoga što su nam uradili u bombardovanju 1999. godine.

Konačno, Vučić jeste dobar povod da svaki misleći čovek u Srbiji razmisli, kako je to ovaj nekadašnji ministar informacija, čiji je kabinet bombardovao NATO pakt, odjednom postao mali poštar NATO pakta, marioneta za jednokratnu upotrebu, olovni vojnik i figura za pomeranje na šahovskoj tabli.

 

   A 1.

Pravo lice lažnog patriote

Pre prošlogodišnjih izbora, dok je još bio zamenik predsednika Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić je bez imalo uvijanja javno govorio da je zločin počinjen u Srebrenici stravičan, ali da takvu ocenu nije mogao da upotrebi dok je bio član Srpske radikalne stranke, i na način da se ne smanji pijetet prema žrtvama! Srbe pobijene u selima oko Drine, nikada i nigde nije pomenuo, niti je ikada otišao na pomen hiljadama žrtava užasnih muslimanskih zločina. Tamo, uostalom, nije više ni dobrodošao.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KAO BOLEST BEZ LEKA: O KRIMINALU U BOLNICAMA SE ZNA, A REAKCIJA IZOSTAJE

19. септембра 2013. 1 коментар

 

Stanje u srpskom zdravstvu najgore je u poslednjih dve decenije. Izlaz ne nudi niko, niti sme. Kriminalci "sa reputacijom" upravljaju javnim nabavkama i tenderima, mafija kontroliše farmaciju, a svi zajedno "kadruju", postavljajući svoje ljude na ključna mesta u zdravstvenom sistemu. Srpska napredna stranka instalirala je svoje ljude u zdravstvu, i nastavlja tamo gde je Demokratska stranka stala. Svakodnevno su stizala pisma iz zdravstvenih ustanova u kojima preostali pošteni lekari i drugo medicinsko osoblje ukazuju na opšti kriminal u ovoj oblasti. Iz njih se vidi da su bezvlašću i haosu najviše izložene najveće i najuglednije institucije, Klinički centar Srbije (KCS), ali i Vojno medicinska akademija VMA).

 

 

Sunovrat zdravstva u Srbiji vidljiv je na svakom koraku. Umiranje pacijenata od banalnih infekcija po bolnicama svakodnevna je pojava. Ministarki Slavici Đukić-Dejanović ne pada na pamet da iznese u javnost gde je problem, jer je i ona deo problema!

Ko sme danas da saopšti strašnu istinu da rođeni brat poznatog bosa Milana Nerandžića Limuna drži pod svojom komandom sve tendere za dezinficijenase po bolnicama, jer ako se neko drugi pojavi na tenderu tu su njegove gorile da mu izlome kosti!

Niko ne sme da kaže da je kvalitet tih dezinficijenasa nikakav i da se zbog njih bakterije razmnožavaju po bolnicama pa zbog toga umiru pacijenti koji tamo leže.

Ali, nije to jedini šljam koji određuje pravila niti je ovo jedini problem u zdravstvu. Suština je u tome da danas u KCS i drugde po srpski zdravstvenim ustanovama drmaju ljudi SNS, sve sami prevejani hohštapleri sa nekoliko partijskih knjižica po džepovima, koji su spremni samo na to da preuzmu kombinacije zdravstvene mafije koja je mahom kadrovana od DS i G17 u proteklih 10 godina. Dakle, haos se nastavlja…

Kako su i jedni sarađivali sa SPS u prošloj a drugi danas u ovoj vladi, to su im oni jedini partneri u zdravstvu sa kojima su imali ili imaju neke zajedničke kombinacije. Ali, već opljačkano zdravstvo je vrlo mršava lovina za ogladnele naprednjake, krvožedne i nestrpljive, pa svaki dan pritiskaju svoga "vođu" Aleksandra Vučića da hapsi bivše rukovodioce kliničkih centara i drugih ustanova, kako bi i njih mogli da reketiraju.

Klinički centar Srbije je bolnica u kojoj je nepovratno nestalo oko 200 miliona evra, prevashodno na razne pljačke vezane za novu zgradu KC Srbije. Kada je profesor Ristić pokušao da izloži taj problem u javnosti, i ponudi neko rešenje, makar to bila i izgradnja "druge kule", odmah se oglasio Zlatibor Lončar iz Urgentnog centra i rekao da su to budalaštine i da treba da se gleda od čega se danas živi. Svi su pali na tu priču i počela je izgradnja nove najskuplje moguće hirurške sale u Urgentnom centru koja će da sluzi za transplantaciju organa.

I Novi Sindikat Zdravstva osnovan je kao pravna podrška najvećem kriminalnom lobiju u KC Srbije. Da li je slučajno što je direktor Miljko Ristić bio baš u tom sindikatu koji ga sada javno napada?! Na konferenciji za štampu koju je taj sindikat organizovao optuženi su Ristić, Dragutinović i Lončar za sve dugove KC Srbije iako je poznato da su Predrag Peško i Đorđe Bajec do pre devet meseci vodili KC Srbije i da su organizovali napad ovog sindikata na aktuelno rukovodstvo.

Zanimljivo je i to da su im logistiku pružili kadrovi SPS u upravi KC Srbije pa je od njih poteklo kako Ristić pomaže FK Crvena Zvezda u finansijskoj krizi parama od KC Srbije a ne iznose se mahinacije članova tog sindikata godinama po KC Srbije. Inspektori koji su bili zaduženi za ovaj slučaj i koji su policijske istrage, tvrde da je tužilaštvo na sve načine pokušavalo da spreči dalje istrage.

Istražni sudija Nebojša Simeunović je u svojoj dokumentaciji (koja je službenim putem zaplenjena posle njegove smrti), imao ni manje ni vise nego 38 predmeta iz KC Srbije sa teškim krivičnim i prekršajnim delima od kojih je većina zastarela.

Danas su naprednjaci preuzeli posao u KC Srbije i služe se potpuno istim vezama kao i njihovi prethodnici. Kako koja vlast dođe, prikazuje novu zgradu i troškove od 50 miliona evra, a ona je i dalje prazna! S obzirom da se od 5. oktobra 2000. do danas promenilo više vlasti, samo na osnovu mešetarenja sa gubicima, opljačkano je 150 miliona evra a drugo da i ne pominjemo.

 

     Firer novi načelnik Klinike za očne bolesti VMA

 

Nakon Vaših tekstova o kriminalu i korupciji na Klinici za očne bolesti VMA, svima je, osim srpskom tužilaštvu, postalo jasno da se oko Klinike za očne bolesti VMA obrće biznis sa dobiti od tri miliona evra godišnje, i da ne čudi što su mnogi ,,bacili oko" na ovaj ,,zlatni rudnik", i žele da ubace svog čoveka na njeno čelo, navodi se u pismu zaposlenih sa VMA. Dosadašnji načelnik Klinike za očne bolesti VMA profesor pukovnik Miroslav Vukosavljević, zbog velikog pritiska iz Ministarstva odbrane, prihvatio je da se povuče sa mesta načelnika klinike.

Da ne bi iznosio kompromitujuće podatke o nezakonitom rukovođenju čelnih ljudi uprave VMA, biće mu omogućeno da ode za šefa odeljenja za bolesti oka u jednoj renomiranoj privatnoj bolnici u Abu Dabiju, Ujedinjeni Arapski Emirati. Uporedo sa ovim, traje i borba za njegovo upražnjeno mesto načelnika na Klinici za očne bolesti VMA.

Za novog načelnika Klinike za očne bolesti VMA, glavni kandidati su nekadašnje uzdanice DS-a a sada preletači u SNS (i oni koji bi da prelete tamo).

Među njima se ističe potpukovnik Vladimir Draganić, zvani Firer (koji izgledom, oblačenjem i ponašanjem, jako liči na zloglasnog Firera!). Naime, načelnik odeljenja za kataraktu Klinike za očne bolesti VMA, neverovatno je gramziv na pare.

Ne operiše na VMA ako mu se ne plati 300-500 evra. Redovno obija pragove po Ministarstvu odbrane i pokušava da se politički infiltrira u SNS i spreči pokretanje krivične odgovornosti za besramno nezakonito bogaćenje. Svima kuka kako on i porodica (žena isto očni doktor na VMA), ne mogu da žive od vojničke plate, i da "nemaju, hleba da jedu", da su progonjeni po političkoj osnovi, da je on jako pošten i idealna ličnost za novog načelnika Klinike za očne bolesti VMA.

Samo nikako da objasni kako su on i žena kao državni službenici u Ministarstvu odbrane tako ,,gladani" i pošteni kupili čak šest stanova u Beogradu i dva u Beču i Budimpešti ?

Odakle im vozni park od 100.000 evra, odakle kongresi, zimovanja i letovanja po ekskluzivnim svetskim destinacijama ? Šta reći na činjenicu da bez odobrenja Ministarstva odbrane ide četiri puta mesečno u Podgoricu i Trebinje (do sada preko 300 odlazaka van Srbije, bez odobrenja pretpostavljenih starešina), na privatan angažman i inkasira 12.000 evra mesečno.Tamo operiše na crno često pod imenom dr. Petra Aleksića zvanog Klempo.

Grupa visoko rangiranih Ijudi u Upravi za zdravstvo Ministarstva odbrane i upravi VMA pokušava da nametne svog čoveka, potpukovnika Draganića, bivšeg očnog lekara bivšeg predsednika Tadića.

Reč je o najkorumpiranijem lekaru na VMA, dugogodišnjem doušniku vojne bezbednosti, oficiru bez časti, sklonom bahatom i neprofesionalnom rukovođenju i poznatom po čestoj pretnji: ,,kad ja dođem za načelnika, teći će potoci krvi po klinici!".

Nekada je bio pod velikom zaštitom Demokratske stranke (samo on je smeo da pregleda rukovodstvo DS VMA), a sada mu se pruža prilika da se dokopa mogućnosti enormnih godišnjih nabavki u visini od desetak miliona evra, za potrebe očne klinike VMA, ali, naravno i za svoje potrebe.

Pošto dr. Draganić ima verifikovan psihijatarski nalaz da je lečen u psihijatarskoj bolnici, hospitalizovan četiri dana u maju 2011. god. u psihijatarskoj bolnici u Sokolcu, Republika Srpska, pod dijagnozom ,,manijakalno-depresivni sindrom" sva krivična odgovornost za planirane pljačke onih koji ga guraju, biće prebačena na njega, jer niko neće hapsiti psihijatrijskog bolesnika.

Tu je među kandidatima i potpukovnik ass. Mirko Resan, zvani Svetac, (kad upropasti pacijenta govori mu: "ne brini Bog je veliki!" ) – načelnik odeljenja dijagnostike oka, unapređen za uspešno pljačkanje budžeta VMA i ,,stručnosti" u lečenju pacijenata, potpukovničkim činom od strane bivšeg ministra Dragana Šutanovca. Osposobljavan za mnoge oblasti u lečenju oka, poslat na mnoge kongrese i usavršavanja, ali i posle toliko godina nesposoban je za samostalni rad. A koliko je stručan, dovoljno govori podatak da je posle njega bivši načelnik Generalštaba Miletić morao da potraži pomoć u jednoj renomiranoj privatnoj očnoj kući u Beogradu.

(Delove pisama iz KCS i VMA, u kojima je verno preneta slika sadašnjeg stanja, redakcija prenosi uz neophodnu redakturu…).

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TURISTIČKE AGENCIJE I PREVARE: OŠTEĆENIM TURISTIMA NEMA KO DA VRATI NOVAC

18. септембра 2013. Коментари су искључени

 

Kada građanin krene na turističko putovanje, pod pretpostavkom da ja uštedeo za odmor, u samom startu ga čekaju brojni rizici. Vrlo lako može da postane žrtva prevare sumnjivih turističkih agencija, koje "igraju samo jedno leto". A kad prevarant, ili grupa prevaranata ojadi grupu naivnih turista, vrlo često se dešava da država samo zatvori agenciju, ali ne i vlasnika agencije. Bilo je slučajeva da su i agencija i vlasnik samo fantomi, da u jednoj kancelariji radi neobaveštena službenica koja nikada nije upoznala svoga poslodavca.

 

 

          Josip Bogić

 

U sred turističke sezone, neizbežne su prevare kojima se služe pojedine turističke agencije, skoro redovno u ovo vreme. Najčešće prevare izgledaju naivno, ali funkcionišu: agencija uzme unapred novac za putovanje, a onda nestane i agencija i njen vlasnik!

Prevareni građani se po pravilu tada obraćaju turističkim inspektorima za nadoknadu izgubljenog novca i vremena. Oni konstatuju nepravilnosti, zatvore agenciju, podnesu nekakve prekršajne prijave, proslede ih tužilaštvu i MUP-u i sa svoje strane, oni su odradili svoj deo posla.

podnosi zahtev MUP-u radi prikupljanja potrebnih obaveštenja– da li u radnjama osumnjičenih postoje elementi krivične odgovornosti i krivičnog dela. Dakle, i tužilaštvo je odradilo svoj deo posla.

MUP u saradnji sa tužilaštvom uhapsi prevaranta. I MUP je odradio svoj deo posla. Svi su, da dakle, odradili svoj deo posla, samo su građani ostali i bez novca i bez letovanja.

Samo je prevarant pametno utrošio sredstva! Tužilaštvo se oglasi u medijima da će slučaj "ispitati do kraja". Šta uopšte znači fraza da će tužilaštvo istražiti neki kriminalni slučaj do kraja?

Ako utvrdi da u radnjama postoje elementi krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti ići će se u postupak koji će da traje godinama. Pod uslovom da se oglasi krivim, oštećeni se neće obeštetiti u krivičnom postupku već će ih sud najverovatnije uputiti na parnicu.

Ako pak ne bude dovoljno dokaza za krivicu i osumnjičeni ne bude procesuiran, opet sledi parnica radi naplate novca. Šta je onda cilj krivičnog postupka? Ostaje nejasno zašto zakonodavac u Zakonu o oduzimanju imovine nije predvideo i krivična dela prevare, koja su na našim prostorima najčešća kao krivična dela.

Zbog čega zakonodavac nije u procesnom zakonodavstvu predvideo obavezu da se u krivičnom postupku rešava imovinsko-pravni zahtev? Ovako ispada da se krivični postupak suštinski vodi bez ikakvog smisla. Oštećenima nije stalo toliko da se neko osudi vremenskom kaznom koliko da dođu do svog novca.

U slučaju kada su građani prevareni od strane turističke agencije, nesuđenim putnicima, oštećenima dakle, najvažnije je da putuju ili da im se vrate uplaćena novčana sredstva. Očigledno se radi o pravno neukim i klijentima neupućenim u činjenicu da ova svoja prava ne mogu da ostvare u krivičnom postupku. I, naravno, opet će pokušavati da ovakve slučajeve reše represijom. Kakve koristi oštećeni imaju od toga što je agencija zatvorena?

Potencijalni putnici nisu dužni da se bave istragama da li je neko registrovan u Agenciji za privredne registre, da gledaju bilanse uspeha i stanja, likvidnost preduzeća, da li je blokiran račun agencije, da li agencija ima dozvolu i dr. To je posao države i njenih organa.

Ako neka agencija postoji, za normalnog čoveka je to znak da posluje po zakonu. Država treba obične građane da zaštiti od prevaranata tako što neće dozvoljavati osnivanje raznih agencija i preduzeća bez kapitala i što će kontrolisati njihov rad. Ako građani sve ovo treba sami da proveravaju pre nego što krenu u pravni posao, šta će im onda država i njene institucije!?

U turističkoj inspekciji kažu da je jedina njihova preporuka građanima da koriste renomirane i dobro poznate agencije. Ljudi koji nisu otišli na letovanje oštećeni su ali od strane državnih organa, a manje od agencije. A u ovoj i ovakvoj državi, kada se vlast uključi u rešavanje problema, problem postaje nerešiv.

Pozabavimo se i tom famoznom saradnjom MUP-a i tužilaštva. O kakvim diletantima se radi, počev od direktora policije i njemu potčinjenih pa do portparola i onih ljudi koji spremaju saopštenja ministru policije!

Nadležnost javnog tužioca propisana je u članu 46 ZKP-a, u kome se kaže da je osnovno pravo i osnovna dužnost javnog tužioca gonjenje učinilaca krivičnih dela. Za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti javni tužilac je nadležan da rukovodi pretkrivičnim postupkom, da zahteva sprovođenje istrage i usmerava tok prethodnog krivičnog postupka u skladu sa ovim zakonikom, da podiže i zastupa optužnicu, odnosno optužni predlog pred nadležnim sudom, da izjavljuje žalbe protiv nepravnosnažnih sudskih odluka i da podnosi vanredne pravne lekove protiv pravnosnažnih sudskih odluka i da vrši i druge radnje određene ovim zakonikom.

Radi vršenja ovlašćenja svi organi koji učestvuju u pretkrivičnom postupku dužni su da o svakoj preduzetoj radnji obaveste nadležnog javnog tužioca. Ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove – policija i drugi državni organi nadležni za otkrivanje krivičnih deladužni su da postupe po svakom zahtevu nadležnog javnog tužioca.

Ako organ unutrašnjih poslova ili drugi državni organ ne postupi po zahtevu javnog tužioca, javni tužilac će obavestiti starešinu koji rukovodi organom, a po potrebi može obavestiti nadležnog ministra, Vladu ili nadležno skupštinsko telo. Gde se tu u Zakonu pominje – saradnja?

U posebnim odredbama o postupku za krivična dela organizovanog kriminala, korupcije i drugih izuzetno teških krivičnih dela, takođe ne piše da tužilaštvo i policija sarađuju već – ako organi unutrašnjih poslova saznaju da se priprema ili da je učinjeno neko od ovih krivičnih dela, dužni su da o tome odmah obaveste nadležnog javnog tužioca.

Javni tužilac može zahtevati da organi unutrašnjih poslova preduzmu određene mere ili radnje u datom roku i da ga o tome obaveste. Neizvršavanje zahteva ili prekoračenje određenog roka organ unutrašnjih poslova dužan je da javnom tužiocu posebno obrazloži.

Podaci za ova krivična dela o pretkrivičnom i istražnom postupku predstavljaju službenu tajnu. Osim službenim licima, ti podaci se ne mogu odavati niti drugima mogu biti dostupni. Ovi podaci se mogu objaviti samo na osnovu pisanog odobrenja nadležnog javnog tužioca, odnosno istražnog sudije. Nema tu nikakve – "saradnje"!

Da zlo bude veće, niko građanima nije objasnio da na ovaj način neće doći do novca i do letovanja. Zakon o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom za krivično delo prevare ne predviđa mogućnost oduzimanja tako stečene imovine!? I sve tako ukrug. Samo je prevarant profitirao.

Građani će moći da vrate novac samo ako im on lično vrati, da se naplate do visine osigurane sume kod osiguravajuće kuće ili u parnici privatnom tužbom. To dalje znači da se građani mogu zaštititi samo preko suda ako nastane problem, privatnom tužbom, što može da bude skup i dugotrajan proces. Turistička inspekcija je upravni organ i može da zatvori agenciju i zahteva pokretanje prekršajnog postupka, ali ne i da obezbedi vraćanje novca.

Ko će prevarenima obezbediti novac za povraćaj ukoliko je vlasnik agencije u zatvoru?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DOK SE SVI NAKRADU, ODE DRŽAVA: BUGARSKI “PRIVREDNIK” UNIŠTIO FIRME KOJE JE OTKUPIO

16. септембра 2013. Коментари су искључени

 

Bugarski tajkun Hristo Kovački u Srbiji je počeo da investira tokom 2007. godine. Hristo je brzo postao jedan od omiljenih investitora demokratskih vlasti. Firme koje je kupovao, uspešno je dovodio do bankrota, dok je službenicima Vlade Srbije i Agencije za privatizaciju davao lepe poklone. Ko stoji iza ovog, očigledno, organizovanog kriminala koji je kroz proces privatizacije, ulaganja oprao pare, izbegao plaćanje poreza? Ko je sve iz prošle i sadašnje vlade Srbije primao Kovačkog, ili bio gost njegovih saradnika na ručkovima u elitnim restoranima Beograda ?

 

                M. Hadžić

 

Uz podršku tadašnjih čelnika Ministarstva privrede i privatizacije i Agencije za privatizaciju (DSS-ovi kadrovi) u veoma kratkom roku Kovački je kupio Trajal, Kruševac, Vulkan, Niš; Nevenu, Leskovac, Fabriku hartije Božo Tomić, Čačak, Rudnik uglja Kovin, Kovin , Ruma guma, Ruma, Metalac, Ivanjica, Zastava metal, Resava, Fabrika za preradu povrća, Titel, Srbijanka Valjevo, Fopa, Vladičin Han…

Kako su radile ove firme pre privatizacije:

Trajal je proizvodio automobilske gume (putnički i teretni program guma), zaštitnu opremu, protivgradne rakete. Proizvodi su izvoženi u Sjedinjene države, Hrvatsku, nekoliko afričkih zemalja. Njihove automobilske gume u Srbiji bile su poznate, mogle su se kupiti na svakoj benzinskoj pumpi. Sada guma iz Trajala nema nigde da se nađu, nema ni izvoza zaštitne opreme za SAD…

Vulkan je bio uspešan proizvođač programa za elektroprivredu i rudnike. Pogrešnim investicijama, lošim odlukama, nestručnim rukovođenjem Vulkan je uništen, proizvodnja je stala. Teško se može opet pokrenuti. Srbija danas uvozi trake za rudnike…

Nevena iz leskovca je bila uspešan proizvodjač kozmetike, paste za zube, šampona, brenda za negu dece. Nestručnim rukovođenjem, namernim kupovinama loših sirovina izgubljeno je tržište, uništeni su proizvodni kapaciteti, finansijski je uništena proizvodnja ove fabrike.

Srbijanka iz Valjeva, čuveni brend Srbije za proizvodnju i preradu voća više ne postoji. Prodati su delovi fabrike na način da je nemoguć nastavak proizvodnje. Fabrika je zatvorena. Firma koje fiktivno postoji je u dugovima.

FOPA proizvođač kartonske ambalaže je uništen. Iako je trend zamene plastične sa kartonskom ambalažom, FOPA ne radi. Zbog dugovanja razneta je pokretna imovina i time onemogućena proizvodnja značajnog izvoznog programa u nerazvijenom Vladičinom Hanu.

Fabrika hartije Božo Tomić iz Čačka je fabrika koja je do privatizacije uspešno radila, a deo grada se grejao sistemom daljinskog grejanja iz toplane koja je u sastavu fabrike. Danas je fabrika devastirana, u dugovima dok je toplana totalno demolirana.

Rudnik Kovin je na računu imao milion evra, kada ga je Hristo kupio. Poslovanje sa partnerom iz Bugarske završio je sa tri miliona gubitka. Nije ulagano u revitalizaciju opreme tako da je degradirana proizvodnja. Mnogo je mahinacija urađeno preko firme koju je partner iz Bugarske otvorio radi plasmana uglja iz ovog rudnika. Fiktivni plasmani služili su da se prikrije pranja para.

Reklo bi se generalno da je cunami Hriste Kovačkog predvođen menadžerima Vasilom Bonevim, Petrom Krastevim, Milom Kosevom, Kirilom Kirilovim, Asenom Goranovim, Antonom Valjevim, ostavio pustoš, dugove i uništena sredstva za proizvodnju. Njihovo menadžerisanje može se opisati jednom rečju: kriminal.

Čim je Hristo počeo da kupuje ove firme štampa je objavila da se one kupuju novcem koji potiče od trgovine drogom. Pisala je štampa da novac kojim su obavljene transakcije vodi poreklo iz organizovanog kriminala, pre svega iz trgovine drogom.

Partner iz Bugarske nikad nije dematovao ove navode. Zvanično firme je kupovao Bugarski investicioni fond. U Bugarskoj svi znaju da je iza navedenog kapitala stajao je Hristo Kovački. U toj zemlji on je poznat kao energetski tajkun, ali se šuška i da je taj čovek blizak sa organizovanim kriminalom.

Pored investicija u energetskom sektoru Kovački ima i lanac prodavnica za snabdevanje hranom. U njegovom sistemu su desetine hiljada zaposlenih. Pri tome većina firmi registrovana je na pojedince, ponekad penzionere, sa adresama u privatnim stanovima. Većina firmi nije povezana u sistem tako da je nemoguće formalno ustanoviti povezanost pojedinih kompanija.

Dolasci Kovačkog u Srbiju uvek su praćeni velikim privatnim obezbeđenjem. Drugi čovek njegovog poslovnog sistema je ubijen u Sofiji u sačekuši. Ubistvo nikad nije razjašnjeno.

U svim kompanijama koje je privatizovao rukovodeći ljudi su bili iz Bugarske. U Srbiji su kratko nakon privatizacije u firmama koje je ovaj bugarski tajkun kupio, počela nezadovoljstva radnika i pritužbe Agencije za privatizaciju zbog neispunjenja ugovornih obaveza.

Potom je krenula lavina raskida ugovora o privatizaciji. Odmah nakon raskida ustanovljavane su nepravilnosti rukovodstva tih kompanija. Uglavnom se sve svodilo na poreske utaje, pranje para i nedozvoljenu trgovinu sirovinama ili proizvodima. Investicije su bile pozajmice a ne stvarne investicije.

Mašine i oprema koje su predstavljale obaveznu investiciju bile su sumnjivog porekla, vrednosti, kvaliteta. Eklatantni su primeri investicije u Vulkanu kotlom koji nije mogao da se upotrebi ili Rudniku Kovin gde je oprema uvezena za 80.000 evra prikazana i od Agencije priznata kao investicija od 600.000 evra.

Kao rezultat počele su da pljušte krivične prijave protiv rukovodioca, saradnika Hriste Kovačkog. Direktor iz Trajala, Vasil Bonev, priveden je i u istrazi je proveo više meseci (sada je u Bugarskoj), direktor Trajala i svih firmi Kovačkog u Srbiji Petar Krastev priveden je i više meseci nije mogao da napusti zemlju (sada je u Bugarskoj), protiv direktora Kovina Asena Goranova vodi se više krivičnih postupaka (sada je u Bugarskoj).

Bivši direktor Vulkana Kiril Kirilov, ima više krivičnih prijava zbog poreskih utaja, pranja para. Neki od direktora su i otišli bez traga kao direktor Bože Tomića. Prošle nedelje je priveden i određen je pritvor direktoru Srbijanke Antonu Valjevu zbog utaje poreza i pranja para.

Pored navedenih firmi koje su privatizovane Kovački je kao vlasnik Rudnika Kovin, parama Rudnika finansirao radove na realizaciji projekta izgradnje rudnika i termoelektrane u Kovinu. Rudnik je uložio znatna sredstva a onda je pre raskida ugovora o privatizaciji Rudnika Kovin je svoj udeo prodao kompaniji iz Bugarske, naravno u vlasništvu Kovačkog, za 150 Evra.

U Bugarskoj, Kovački je osuđen zbog utaje poreza na tri godine uslovno. Tužilac se žalio i traži da Kovački dobije pet godina robije. Proces se i dalje vodi. Kovački trenutno ne može da dođe u Srbiju, Bugarske vlasti ne dozvoljavaju mu kretanje van zemlje.

Šta je sada ostalo od sistema Hriste Kovačkog u Srbiji?

Sve firme koje je privatizovao u Srbiji su upropašćene. Ugovori o privatizaciji su raskinuti. Ostali su dugovi. Radnici su na ulici. Protiv nekih direktora vode se istražne radnje. Neki od direktora su pobegli za Bugarsku. Drugi plaćaju advokate i istrage se odugovlače godinama. (dok i oni ne pobegnu)

Ostala je samo jedna firma koja je nastala iz Rudnika Kovin i koja ima neke dozvole za otvaranje novog rudnika u Kovinu. Ni danas niko ne otvara pitanje zašto nije ispitana zakonska validnost papira koje je Kovački izdao pre nekoliko godina.

Šta sprečava naše organe da ne hapse i kažnjavaju rukovodioce njegovih firmi. Svi su se odreda bavili utajama poreza, pranjem para u svim firmama gde je Kovački bio ili je sada prisutan u Srbiji. Zašto organi gonjenja i pravosudni organi odugovlače procese i čekaju da se ti ljudi izgube i pobegnu u Bugarsku?

Šta još treba da urade menadžeri Kovačkog prema kojima se vode sporovi da oni više ne rukovode firmama u Srbiji? Da li im te firme služe za nove utaje, pranja? Gde su sada Bonev, Krastev, Kirilov, Koseva, Goranov? Na koji način odugovlače pravdu i ko im u svemu tome pomaže? Čekamo li da naprave još štete i da odu iz Srbije?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

STRUČNJAK ZA STEČAJ SRBIJE: OSTACI SRPSKE EKONOMIJE U RUKAMA STEČAJNOG UPRAVNIKA

14. септембра 2013. Коментари су искључени

 

Mesecima pre nego što će biti izabran za ministra ekonomije, Saša Radulović, inženjer-elektroničar i dosadašnji kritičar privrednog sunovrata Srbije, ispisivao je na svom internet-blogu i ovakve rečenice: "…Ovo je ozbiljno vreme, za ozbiljne ljude. Istina je da je voditi finansije i privredu težak posao. Svaki za sebe posebno. Ministar (Dinkić) im nije dorastao. Ni jednom ni drugom. Ovo mora da prestane…". Ali, jedno je biti kritičar bez obaveza, a drugo preuzeti odgovornost za sudbinu već propale privrede…Novi ministar finansija Lazar Krstić već je bio meta kritičkih napada Saše Radulovića preko takozvanih društvenih mreža. Ali, čim je Aleksandar Vučić postavio Krstića za ministra finansija, Radulović je utihnuo.

 

         Milan Malenović

 

Otvoreno je pitanje: kako će Radulović sa Krstićem, a kako obojica sa Vučićem? Jedno je sigurno, sve su to veštačke dileme i od njih ne zavisi način sunovrata ove vlade. Da će pasti, to je izvesno, ali kako, to je stvar kreatora iz MMF, EBRD i Svetske banke koji odlučuju o sudbini potlačenih država i nacija.

Kao jedan od brojnih komentatora ekonomske propasti Srbije, i novi ministar privrede u Vladi Srbije Saša Radulović bio je u početku, dok se još kretao u takozvanom nevladinom sektoru, potpuno neprivlačan medijima u Srbiji, sve dok nije javno počeo da zagovara "revolucionarne metode" i ukazuje na put spasenja:

"…Ukinuti NIP (nacionalni investicioni plan). Ni dinara više! Ukinuti Fond za razvoj!Ni dinara više. Svi krediti koji su plasirani treba da se vraćaju direktno u budžet. Zamrznuti masu penzija. Tako da najniže mogu da rastu. Zamrznuti masu plata. Tako da najniže mogu da rastu. Ukinuti nepotrebne agencije!".

Tako je govorio Saša Radulović pre nego je postao ministar. A šta će sutra da kaže? Šta već danas mora da saopšti javnosti? Neće valjda da se zameri Aleksandru Vučiću tako što će "zlatnu koku", Nacionalni investicioni plan da likvidira? Pa iz čega će onda da se finansira sistemska korupcija?

Kaže Radulović u svojim epohalnim otkrićima:

"…Da bi privreda proradila, potreban joj je masivan stimulans, ali ne u formi reindustrijalizacije, subvencija, Fonda za razvoj, NIP-a, PKB-a i raznih projekata partijskih kadrova, nego u formi smanjenje nameta na rad. Za trećinu. To je oko 1.5 milijardi evra ili 170 milijardi dinara.

Sa druge strane, treba povećati neke druge poreske prihode, kresati sve nepotrebne rashode.…". Kao novi ministar privrede, Radulović će morati da odgovori na pitanje- koji su to "drugi poreski prihodi i nepotrebni rashodi". Pre nego što je pomenut kao kandidat za ministra, govorio je Radulović i o "šarlatanskom" i "diletantskom" rebalansu budžeta. Ali, šta će reći kad novi rebalans uskoro predloži mlađani Lazar Krstić? I šta će biti kad se njihove dve "koncepcije" nađu pred nizom Vučićevih "nužnosti"?

Mada je najširoj javnosti ime i delo Saše Radulovića skoro nepoznato, njegova akademska i profesionalna biografija govori da ima i dovoljno obrazovanja i dovoljno ličnog iskustva za ekonomskog analitičara. Ali, za ministra koji treba da sprovede u delo sveobuhvatni ekonomsko-privredni preporod u okolnostima opšteg sunovrata, niko nije dovoljno kvalifikovan, pa ni on. Jer, reč je projektu cele jedne generacije, a ne jednog malog i prolaznog ministarskog mandata (za koji nije izvesno hoće li, koliko sutra biti prekinut).

Radulović je rođen je 1965. godine, diplomirao je elektrotehniku (smer automatika i elektronika), preduzetnik je…Ali, "slaba karika" novog ministra privrede nalazi se u činjenici da je u nedavnoj prošlosti, bio i stečajni upravnik u posrnulim i opljačkanim srpskim preduzećima. Tu su, po svemu sudeći, kompromitovane sve njegove priče o moralu, odricanju, poštenju i pravdi.

 

     Sašino (ne)znanje

 

U vreme svog najvišeg uspona, Saša Radulović je vodio čak 14 stečajnih postupaka i to su sve bila preduzeća koja imaju dovoljno imovine da su mogla da prežive uz dobru volju države. Ali…Pre stupanja na dužnost ministra privrede, Radulović je broj još "živih" preduzeća sveo na 11, jer je tri preduzeća u međuvremenu likvidirao.

Pre nekoliko godina, direktor kompanije „Drugi oktobar" iz Vršca, Ljubisav Šljivić, rekao je kako se nada da će neko konačno u ovoj zemlji stati na kraj Raduloviću, koji je ojadio hiljade ljudi, i objasnio: "…Radili smo za Vršačku pivaru, u kojoj je on bio stečajni upravnik. Protiv njega smo podneli krivičnu prijavu, jer je on kao poverilac u našoj firmi bukvalno otimao novac od radnika…".

Slučaj "Vršačke pivare" je posebno interesantan za prikazivanje o kakvom se to "stručnjaku" radi. Ukupna imovina Pivare je po Raduloviću iznosila 608.896.840,29 dinara, što je 30 odsto njene knjigovodstvene vrednosti.

Istovremeno su obaveze "Vršačke pivare" iznosile 857.007.093,19 dinara, od čega se Poreskoj upravi dugovalo 336.555.724,03 dinara. Dakle, knjigovodstvena vrednost kompanije je bila duplo viša od njenih obaveza, a ako se odbije dug prema Poreskoj upravi (koji je mogao da bude reprogramiran), i stečajna masa preduzeća je bila viša od obaveza. "Vršačka pivara" je, shodno tome, mogla da bude spašena, ali se Radulović odlučio da je likvidira. To mu se, očigledno, materijalno više isplatilo.

Stečajni postupak građevinskog preduzeća "Delta legal" Radulović je vodio toliko katastrofalno loše, da su se i sudije Privredno apelaciono suda zapitale šta radi Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, kao nadzorno telo.

Agencija je nešto i radila: pisala je prijave disciplinskoj komisiji protiv Saše Radulovića, zbog čega je on ne tako davno izjavio kako dotičnu Agenciju treba ukinuti i stečajne upravnike ostaviti da "pošteno" rade svoj posao.

Ovu izjavu je dao za beogradski Radio "Fokus", koji je takođe u stečaju, a kao stečaj (kao upravnik), vodi Radulovićev prijatelj Dobrivoje Petrović. Sada kao ministar privrede, koji je nadređen Agenciji, ima mogućnost da svoje pretnje i ostvari, ali i da sa posla izbaci sve one koji su ga do sada kažnjavali zbog nesavesnog rada.

U slučaju "Delta legala" Aleksandra Lukića, Radulović je pokazao ne samo da nema veze sa onim šta zakon propisuje, već da ga to ni ne interesuje.

Zakon o stečaju, naime, predviđa da je prva dužnost stečajnog upravnika da odvoji razlučne poverioce (to su oni čija su potraživanja nesporno utvrđena pre pokretanja stečaja) od stečajnih poverilaca. Razlučni poverioci imaju prednost pri naplati svojih potraživanja, a stečajni poverioci se namiruju ako nešto pretekne iz stečajne mase.

Poverioci "Delta legala" su u najvećem broju bili kupci stanova koje je ova firma naplatila, ali nikada nije izgradila (pojedini stanovi su prodavani i po više puta), a neki od njih su već imali validnu dokumentaciju da su vlasnici određenih kvadrata.

Te nepokretnosti su morale po zakonu da budu izuzete iz stečajne mase, ali je Radulović 6. marta 2011. medijima preneo da vlasnici stanova u dve zgrade koje su, za razliku od ostale četiri, skoro završene, žele da izluče svoje stanove, ali da bi, ako im se to dozvoli, veliki broj drugih bio oštećen.

Zakon upravo i predviđa razlikovanje izlučenih poverilaca i njihov bolji položaj u odnosu na stečajne poverioce, ali Radulović to niti zna, niti želi da sazna. Ništa nije naučio ni iz u međuvremenu dobijene presude Privrednog apelacionog suda.

Radulovićev stečajni sudija, koja je isto tako "sistemska", Žanka Radić donosi 23. januara 2012. godine rešenje kojim prihvata njegov nezakoniti Plan reorganizacije "Delta legala". Privredni apelacioni sud rešenjem od 11. aprila 2012. ukida prvostepeno rešenje i predmet vraća na ponovno odlučivanje.

 

     Zakonodavac sa američkim "sertifikatima"

 

U obrazloženju Privredni apelacioni sud izričito je navedeno kako se u ponovnom postupku mora napraviti razgraničenje između stečajnih i razlučnih poverilaca. Sudija na prvom stepenu Žanka Radić i stečajni upravnik Saša Radulović ovaj deo kao da nisu čitali, jer se u ponovljenom postupku dešava nešto do tada nezamislivo: priučena i parama nagovorena sudija bez održavanja ročišta ponovo prihvata predloženi Plan reorganizacije, pozivajući se na nekakav nalaz i mišljenje veštaka ekonomske struke.

O kakvom se elementarnom neznanju radi, najrečitije govori obrazloženje Privrednog apelacionog suda u rešenju od 1. aprila 2013. godine kojim je ponovo ukinuto prvostepeno rešenje, gde se u trećem pasusu na strani 6 navodi:

"Sud izvodi dokaz veštačenjem ako je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže. Ne može se određivanjem veštačenja razjasniti da li Plan reorganizacije sadrži sve što je zakonom predviđeno, da li je uredan… jer ovo spada u ovlašćenja i dužnost stečajnog sudije, jer se radi o pravnom pitanju."

U ovom slučaju, sudija Žanka Radić, vidi se, nije imala pojma šta joj je posao. O radu samog stečajnog upravnika, Saše Radulovića, sudije Smiljka Matković, Bojana Miljuš-Martinović i Duška Ilić, nemaju ništa bolje mišljenje, jer u poslednjem pasusu na strani 8 pomenutog rešenja navode: "Sud izvodi zaključak da je predlagač Plana pomešao stečajne i izlučne poverioce, a što je suprotno Zakonu o stečaju…". Što je najgore, Radulović je pre toga učestvovao u izradi Zakona o stečaju!?

Šta drugo i može da se očekuje od elektro-inženjera sa sumnjivim američkim "sertifikatima"?

 

     Osveta bivšeg stečajnog upravnika

 

Saša Radulović je vremenom pronašao još jedan način da od stečajnog dužnika, firme koja mu je poverena, izvuče pare za svoj džep. Agencija za licenciranje stečajnih upravnika ga zato 2012. godine kažnjava javnom opomenom i novčano sa 100.000 dinara, jer je u stečajnim postupcima angažovao knjigovodstvenu agenciju svoje supruge Tanje Radulović.

Dobro upućeni znaju da je Radulovića na mesto ministra privrede nije dovela plitka pamet Aleksandra Vučića, već interesi Bogoljuba Karića. Sa ovim tajkunom je Saša Radulović u kontakt došao još pre 2010. godine, kada je rešenjem Zlatana Dimitrića, vršioca funkcije predsednika Privrednog suda u Beogradu, bio postavljen za stečajnog upravnika Kompanije "Braća Karić".

Za Dimitrića se odavno znalo da za upravnike u ovako značajnim preduzećima, gde ima puno imovine, i gde se prepliću razni partijski interesi, postavlja ili ljude sa lepljivim prstima ili one koji su sa njim intimno "bliski".

U godini kada je Radulović preuzeo upravu nad Kompanijom BK, ona je imala ukupnu aktivu od 297.909.000 dinara, ukupni kapital od 59.556.000 dinara, osnovni kapital od 97.173.000 i gubitak od 37.937.000 dinara.

Poslujući u narednom periodu isključivo sa gubitkom, kompanija je svoju ukupnu aktivu 2012. uvećala na 302.761.000 dinara, osnovni kapital je ostao isti, a ukupni kapital je narastao na 54.995.000 dinara uz istovremeno povećanje ukupnog gubitka na 42.498.000 dinara. Svakome je tu sve jasno.

Da li je sve ovo bila preporuka da elektro-inženjer Saša Radulović u "rekonstruisanoj" vladi 2013. godine bude izabran za ministra privrede? Ako je tako, onda je sigurno da će doći do potpunog ukidanja institucionalne kontrolu nad stečajnim upravnicima.

Jer, ne treba zaboraviti, jedna od Radulovićevih ideja je da umesto Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, isključivu kontrolu nad stečajnim upravnikom dobije stečajni sudija koji je zadužen u istom predmetu!

I sve to zato što mu se Agencija zamerila, jer ga je ranije kažnjavala (i sada se vode neki postupci protiv njega). Treba onda očekivati da će stečajni sudija i da postavlja, ali i da kontroliše rad upravnika. A kako to izgleda kada se spoje podmitljivi stečajni upravnik i nepismeni sudija, videlo se u slučaju "Delta legala". Ako ova fantazija novog ministra postane stvarnost, od već ojađene srpske privrede neće ostati ništa.

 

   A 1.

Protiv Lazara, ali ne i protiv Vučića

Saša Radulović je po potrebi stručnjak za svaku oblast. Tako se novinskoj agenciji Tanjug, 15. juna ove godine, predstavio kao ekonomista prigodnom izjavom da "pre nego što započne restrukturiranje 175 društvenih preduzeća u tim firmama prvo treba uraditi popis imovine i obaveza i utvrditi da li uopšte postoji mogućnost da se ta preduzeća oporave".

Ponekad se medijima predstavljao i kao stručnjak za poresku politiku i tu se najradije oglašavao preko blogova i Fejsbuka dugačkim i besmislenim tiradama o stanju srpskih finansija.

Kada je za ministra finansija predložen Lazar Krstić, Radulović se preko društvene mreže Twiter obrušio na njega, ali kada mu je Vučić ponudio da vodi privredu u istoj vladi u kojoj će sedeti i Krstić, napad na Lazara je preko noći bila izbrisana sa njegovog profila na Twiteru.

 

   A 2.

Drugi o Raduloviću

Davno pre nego što je postao ministar privrede o Saši Raduloviću se govorilo kao o kralju stečaja. Vodio je istovremeno 14 preduzeća (u toj "disciplini" svetski rekord još uvek drži Ljubomir Kostić iz Niša, koji je osim toga što je bio stečajni upravnik u 30 preduzeća, još i direktor u JKP "Gradske pijace").

Evo nekih izjava iz tog vremena o Raduloviću:

"On je ozbiljan kandidat za policijsku istragu! On nije funkcioner, pa ne možemo automatski da preduzmemo konkretnije postupke protiv njega. Međutim, Agencija razmatra da li postoji mogućnost u zakonskim okvirima da na neki način ipak reaguje" (Zorana Marković, tadašnja direktorka Agencije za borbu protiv korupcije 27. novembra 2011. godine)

"Kakav je to ljudski mozak kome je dozvoljeno da vodi 14 stečajnih postupaka?! Neprimereno je da to radi samo jedan čovek! Pitam se da li bi se Radulović i njemu slični bavili stečajnim postupcima da nagrade nisu astronomske!"

(Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije kada se saznalo u koliko firmi je Radulović stečajni upravnik).

"Zasad imamo određena saznanja o tome i građani mogu da budu sigurni da ćemo sve optužbe proveriti"

(neimenovani zvaničnik MUP-a Srbije u odgovoru listu "Kurir" na pitanje šta se radi u vezi Radulovićeve zloupotrebe službenog položaja, jer je poslove iz preduzeća gde je stečajni upravnik prebacivao na firme svoje supruge).

"Njegova privatna firma navodno je izdašno usluživala za masne konsultantske naknade firme pod stečajem dok je on njima upravljao. Ne treba vam titula doktora ekonomskih nauka da shvatite da su neki stečajni upravnici samo kap u moru prevara i lopovluka, koja je polako trovala i na kraju ubila i sahranila srpsku privredu."

(članak na portalu "Poslovna znanja" od 25. aprila 2011. povodom Radulovićeve tužbe protiv lista "Kurir", u kojoj je tražio odštetu od 72 miliona dinara zbog iznetih istina).

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZDRAVSTVO U SRBIJI: BOGOVSKI ŽIVOT KLASE KRIMINALIZOVANIH BELIH MANTILA

12. септембра 2013. 1 коментар

 

Prema istraživanju Svetske banke za obnovu i razvoj, Srbija je već punu deceniju, u samom svetskom vrhu po korupciji u zdravstvu. Međunarodna zajednica slala je brojna upozorenja srpskim ministrima zdravlja, još od 2003. godine, da su usvojeni i primenjeni koruptivni sistemski zakoni sa brojnim odredbama koje podstiču korupciju, zloupotrebu javnih sredstava, ogromnu javnu potrošnju (blizu 11% BDP), rasipanje i nizak kvalitet usluga (opšta stopa smrtnosti 14,2‰, najviša u Evropi).

 

          Nikola Vlahović

 

Istovremeno, klanovi Svetske zdravstvene organizacije (WHO), omogućili su preko svojih posrednika u Srbiji, da se farmaceutska mafija ovde ponaša kao kod svoje kuće, što je dodatno sahranilo srpsko zdravstvo. Na tom groblju, profitirale su sve ranije vlade, završno sa Tadićevom, a ova današnja, sa "novim vođom" Vučićem, samo je nastavila taj posao. Ima li leka srpskom zdravstvu u okolnostima kad je kriminal svugde: od Kliničkog centra Srbije do poslednje provincijske ambulante?

Pre samo godinu dana, srpsko zdravstvo je i zvanično proglašeno najgorim u Evropi. Tada je ekspertska organizacija za merenje zdravstvenih standarda na celom evropskom kontinentu, Helt konzjumer pauerhaus (EHCI), stavila Srbiju kao poslednju od 34 države starog kontinenta prema kvalitetu zdravstvene zaštite.

U međuvremenu, situacija se nije promenila na bolje nego je postala još gora! Umesto dotadašnjeg ministra zdravlja Zorana Stankovića, koji je za vreme svoga mandata samo "konstatovao loše stanje", za novog ministra postavljena je Slavica Đukić-Dejanović, koja se od tog momenta oglašavala u javnosti uglavnom preko svojih službi iz kabineta, i to u nameri da prikrije zastrašujuće činjenice o katastrofi srpskog zdravstva. I dok je ona, zajedno sa svojim koalicionim partnerima prikazivala lažno stanje u zdravstvu ("nema nestašice lekova" i slično), za to vreme "kuća je izgorela".

Za manje od godinu dana, broj onih koji ne mogu da se leče porastao je na neverovatnih 300.000! Naime, dugovi poslodavaca Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje (RFZZO) porasli su na 88,6 milijardi dinara. Jednostavnije rečeno, ko nema zdravstvenu knjižicu, može da računa samo na hitnu pomoć!

Retkim zaposlenim srećnicima u Srbiji, zdravstvene knjižice su overavane na tri, umesto na šest meseci! Ne pomažu ni masovne prijave koje građani šalju na adrese Zaštitnika prava pacijenata, Zdravstvene inspekcije, tužilaštva, RFZO, policiji, Agenciji za borbu protiv korupcije…

Slika srpskog zdravstva za poslednje dve godine, sve više podseća na onu iz užasa kasnih devedesetih godinaZa hitne operacije građani dižu kredite i podmićuju lekare da bi izbegli listu čekanja koja je nekad duga po nekoliko godina. Mladi lekari bez partijske knjižice beže iz Srbije jer im je u suprotnom mesto na birou rada. Deset godina nije bilo nijednog javnog konkursa za posao. U srpskim bolnicama uvek nedostaju gaze, flasteri, a o lekovima da ne govorimo.

Porođaj u Beogradu košta oko 500 evra, iako to nigde ne piše. U džep belog mantila za carski rez treba staviti još toliko. Ko mora na operaciju što pre, mora da podmiti lekara sa 500 do 2.000 evra i zaobiđe listu čekanja.

Iako Srbija školuje mnogo lekara, njih, bar onih specijalizovanih, nema dovoljno! Ako ih ima, oni su na birou rada. Tako je nedavno Japan donirao mamografe koji stoje dve godine i sakupljaju prašinu jer Srbija nema radiologe. Neverovatno zvuči i podatak da od 100.000 zaposlenih u zdravstvu, skoro 30.000 ljudi se bavi administracijom, a tek svaki peti je lekar!

Srbija je daleko od Evropske unije u kojoj nemedicinskih radnika ima oko 15 odsto, dok su ostali lekari i medicinsko osoblje. Srbija nema para da nemedicinskom osoblju ponudi socijalni program za odlazak.

Pacijenti na operacije čekaju mesecima, nekad i godinama, liste su kilometarske. Praksa je u mnogim bolnicama da lekari pacijente ne vide kao pacijente, već ih gledaju kao broj, kao novac. Poseban problem je što mladi lekari napuštaju zemlju jer im država nije omogućila da specijaliziraju. Najčešće odlaze u Nemačku, i to pomoću agencija koje se ponašaju kao američki skauti koji biraju najbolje sportiste.

Lekarskoj komori u 2012. traženo je više od 200 potvrda za zapošljavanje u inostranstvu, dok su ranije imali do 40 molbi godišnje. Kada mlad čovek završi medicinu i čeka posao na birou, a neko mu ponudi 5.000 evra da radi u drugoj zemlji, ne treba očekivati da će odbiti takvu ponudu.

Pre par godina, u Nišu je na birou bilo čak 500 lekara, od toga ih je više od desetoro bilo sa prosekom 10 tokom studiranja! Mnogi od njih su već otišli da leče građane Nemačke , Austrije, pa čak i Mađarske. Ali zato direktori kliničkih centara dobijaju posao preko stranaka, dok medicinske radnike zapošljavaju isključivo voljom direktora.

Zbog svega toga, iz Srbije masovno odlaze i veoma iskusni lekari, specijalisti, ali u poslednje vreme i oni koji ne mogu da dobiju specijalizaciju. Među njima ima najviše patologa, anesteziologa, kardiohirurga i radiologa.

U međuvremenu, u unutrašnjosti Srbije, prema zvaničnim podacima, na jednog lekara ima 4.000 pacijenata. Zabeležen je i jedan neslavan rekord: doktorka-ginekolog iz Vrbasa, u jednom danu je uspela da pregleda 139 pacijentkinja! A norma lekara opšte prakse je 35 pacijenata, mada u ordinacijama, u proseku, ima i po 60 ljudi dnevno. U Srbiji je lekarski prosek 40 pregleda dnevno, a to uveliko prevazilazi evropske norme.

Siromaštvo je vidljivo na svakom koraku. Kad Klinički centar Srbije dobija sapun kao pomoć, onda to govori više od hiljadu reči. Ne postoji zdravstvena ustanova koja ne pati od nestašice svega: od toalet-papira, toplomera i ubrusa, brojnih lekova neophodnih nakon infarkta, flastera, insulinskih špriceva, ampula…

Srpskim pacijentima više niko ne izdaje potvrdu da nema inekcija ili da je aparat u kvaru da bi posle novac mogao da refundira, a dužni su po zakonu. Zbog nemaštine, građani u apotekama traže pola kutije lekova, kao i odloženo plaćanje na nekoliko meseci, čekovima, na rate. To je slika srpskog zdravstva danas, bez obzira šta režimska propaganda priča i šta kaže ministarka Slavica Đukić Dejanović, kojoj je važnije da brine o sopstvenoj frizuri nego o strašnom stanju u bolnicama, ambulantama, operacionim salama…

Do koje mere je Slavica Đukić-Dejanović kao resorni ministar bila neodgovorna od početka mandata, slikovito govori i jedno pismo, koje prema saznanju Tabloidovih izvora nije ni pročitala "zbog privatnih obaveza" koje je imala. U njemu autori (iz Instituta za transfuziju krvi i registrovani dobrovoljni davaoci) šalju alarmantno upozorenje da je u Srbiji u opticaju "nebezbedna krv"! U obraćanju koje je moralo biti povod za hitnu vanrednu kontrolu Ministarstva zdravlja (a nije!), između ostalog piše:

"…Znamo da je predsednik Upravnog odbora Instituta dr. Branislava Belić, članica Glavnog Odbora SPS-a i da je u Institutu zaposlena i (doskorašnja) supruga Predsednika DS-a i gradonačelnika Dragana Đilasa, Iva, ali smatramo da to ne sme biti opravdanje da Vi kao ministarstvo ne proverite navode zaposlenih u Institutu o nebezbednoj krvi i Vašim potpisom garantujete da je tamo sve u redu. Čisto da znamo za sutra ako se nešto desi! Kao ministru zdravlja, poznato vam je iz medija i dokumenata RFZO da je rukovodstvo Instituta plaćalo kamate firmama bez zakonskog osnova, da nameštaju tendere za nabavku testova za prenosive bolesti, da građevinsko zemljište vredno nekoliko miliona evra daju za dva lokala od 30 kvadratnih metara i slično…

Stoga, mi dobrovoljni davaoci krvi Vas molimo da počnete da radite svoj posao i ovu neodrživu situaciju u transfuziji promenite. Ne želimo mi ništa loše članovima Glavnog odbora Vaše stranke, i ženama predsednika raznih stranaka, ali zabrinuti smo za posledice po zdravlje naših sugrađana za koje i dajemo krv…".

Ništa, pa ni ovakvi dramatični apeli, nisu uticali da Slavica Đukić Dejanović radi svoj posao.

 

     Kod podele plena, svi su podmireni

 

Bedemi korupcije i kriminala u zdravstvu Srbije još uvek su neosvojivi. Iza leđa ovdašnje zdravstvene mafije stražari međunarodna zdravstvena mafija koja ima svoje ljude na istaknutim mestima. Svetska zdravstvena organizacija (WHO), svoje pipke ima od nadležnog ministarstava pa sve do lokalnih samouprava.

Ovde nikako ne treba zaboraviti da je zahvaljujući bivšem, četvorostrukom ministru zdravlja, Tomici Milosavljeviću, koji je preko generalne sekretarke WHO, Margaret Čan, bio glavni posrednik između proizvođača farmaceutskih proizvoda i domaćih naručilaca, Srbija na velika vrata postala odličan teren za rad globalne farmaceutske mafije.

O ovome svedoče i serija tekstova objavljenih u uglednom magazinu British Medical Journal (BMJ) koji je još 3. juna 2010. godine objavio izveštaj o korupciji u ministarstvu zdravlja Srbije (kasnije je o tome i Evropski savet je izdao svoj izveštaj koji je potpisao Pol Flajn, laburista, član britanskog parlamenta).

Ništa od toga nije bio povod da Milosavljević sedne na optuženičku klupu u Srbiji, jer su "leđa" WHO prevelika. Umesto toga, nakon svoje konačne smene sa mesta ministra, počašćen je funkcijom u ovoj monstruoznoj organizaciji.

Dosadašnja praksa pokazala je da Svetska zdravstvena organizacija u Srbiji koristi stručnjake koji su interesno povezani sa farmaceutskom industrijom, ali da o tome nikoga ne obaveštava, uprkos odluci iz davne 2003. godine da to više neće činiti. Možda u nekim suverenim državama, ali u opljačkanoj Srbiji mogu da rede šta hoće. Tako je, na primer, od 29 članova kontrolnog odbora Svetske zdravstvene organizacije u Srbiji, njih 13 istovremeni u članstvu onih organa, čiji rad treba da bude proveren!

Srbija je uključena i u "korisnu simbiozu" farmaceutske industrije i naučnika. U opticaju su dva osnovna načela rada. Prvo je "proizvodnja" bolesti, a zatim proizvodnja (ili uvoz) leka za tu bolest! Taj mafijaški princip u opustošenoj Srbiji savršeno funkcioniše. I svi su podmirenu, od državnog vrha do zdravstvenog dna!

 

     Klinički klan, profesorski klan…

 

Direktor najveće srpske zdravstvene ustanove, Kliničkog centra Srbije (KCS) u Beogradu, dr. Miljko Ristić, najavio je ovih dana pokretanje krivičnih prijava protiv petnaestak lekara iz KCS, za proneveru više od dva miliona evra.

Ali, ono što Ristić neće reći javnosti, jer nije u duhu Vučićeve hajke na sve i svakoga, to je postojanje takozvanog profesorskog klana. takođe neće reći da je većina lekara (njih 90 odsto), časno i pošteno radili i rade svoj posao, uglavnom sa pacijentima za platu između 500 i 800 evra.

Oni ne mogu postati šefovi, načelnici, direktori, članovi komisija za nabavku lekova preko fonda, ili ne dao Bog, ministri. Sva ta mesta rezervisana su za profesorski kadar. Lekari opšte prakse, poslušno ćute jer se plaše profesorskog klana, koji bi ih momentalno slomio.

Radi boljeg razumevanja kako funkcioniše ova "kasta", treba znati da su u pitanju osobe plaćene za redovan rad u ustanovi na rukovodećem mestu, plus profesorska plata za rad na univerzitetu, dopunski- popodnevni rad (to su isključivo dobijali odabrani) plata za rad u isturenim centrima Medicinskog fakulteta (Bosna, Crna Gora, Niš, Kragujevac…), držanje predavanja na seminarima i simpozijumima u Srbiji, gde za farmaceutske firme promovišu i protežiraju lekove, sa plaćenim troškovima puta i smeštaja, i plaćenim predavanjem i oko 500, evra, učešće na kongresima u inostranstvu (Beč, London,Tokio, Barselona, Rio De Žanerio…), i to sve bar jedanput mesečno, u trajanju od nekoliko dana, sa svim plaćenim troškovima puta i smeštaja u najluksuznijim hotelima i restoranima. Zvanično, u pitanju je rad na projektima na ispitivanju lekova za farmaceutske firme.

Naravno, profesorski klan radi i po nekoliko projekata odjednom, čija je cena i do 5.000 evra, ali ih oni faktički samo potpišu. Projekte rade lekari početnici, kojima profesori daju po stotinak evra, i obećanje o napredovanju u zvanju i službi.

Osim ovolikog angažovanja, rade i u sopstvenoj ordinaciji-klinici, najčešće u toku radnog vremena. Tu je i rad po pozivu u najvećim privatnim klinikama (često se mogu videti da u toku radnog vremena, dolaze kolima, već obučeni u beli mantil da odrade posao)…

To, znači, da mogu da zarade i devet plata, za redovno (prepodnevno) radno vreme. Da li onda i kada imaju vremena da leče bolesnike? Pitanje je na koje bi neko buduće, pošteno ministarstvo zdravlja moralo da odgovori…

Istovremeno, jedno od koruptivnih delatnosti je i ocenjivanje studenata profesorske dece, koje radi po sistemu „ja tebi, ti meni", tako da profesorska deca završavaju Medicinski fakultet sa prosekom 10, što rezultira dobijanjem bespovratnih stipendija (1.000 evra), i prednošću u zapošljavanju. Problem nastaje kad takvi dođu u situaciju da spašavaju nečiji život, a ne znaju kako da to urade. Tu ne pomažu ni mame ni tate.

Nekada je najveći prosek na Medicinskom fakultetu bio oko 9, 20, što je i sada slučaj kod sirotinjske dece koja uče i dan i noć. Ali, bez obzira na uspeh, njihov je problem što ne mogu da se zaposle.

Zato moraju da volontiraju, i to besplatno. U KCS ima stotinak mladih lekara koji i po nekoliko godina volontiraju besplatno, bez šanse da ih neko primi u stalni radni odnos. Oni koji su svesni šta se dešava, odlaze u inostranstvo, gde bez problema dobijaju i posao i društveni status, sve ono čega za njih u Srbiji nije bilo…

Jedno od pitanja na koja bi javnost morala da zna odgovor je: zašto direktor KCS Miljko Ristić nije objavio spisak svih petnaestak lekara protiv kojih je podneta krivična prijava?

Takođe, da li je bilo pronevera i u drugim kliničkim centrima u Srbiji? Da li iko u ovoj zemlji veruje da će biti osuđeni, i da je država jača od njih? Naravno, lako je zaključiti da od toga neće ništa biti, ili će stradati neka "sitna riba" sa još sitnijim grehom. Ionako svi znaju da pojedini profesori imaju privatne fondove i da iz privatnog džepa plaćaju lekare koji rade kod njih u državnoj ustanovi !

U međuvremenu, traje strašna kampanja da gomila profesorskog kadra i posle penzionisanja, ostane da radi u KCS. Obrazloženje je da "nema lekarskog kadra da ih zameni"!

A, Srbija školuje godišnje tri puta više lekara nego što su joj potrebe! Na taj način, bolnice se pretvaraju u gerijatrijske domove, a lekari u najboljim godinama odlaze u inostranstvo (kao što je poznato, samo iz ove ustanove odlazili su kompletni hirurški timovi na sve četiri strane sveta).

Zbog svega ovoga, brojni su bolesnici koji leže kod kuće i čekaju smrt. Ministarki za godinu dana mandata nije palo na pamet da se pita: zašto nema komisije za odobravanje dužeg ležanja u bolnici od 30 dana? A, ima za sirotinju kada je na bolovanju preko 15 dana? Ako sadašnji vlastodršci hapse dekane fakulteta i profesore, ako su povodi za to pljačke miliona dinara i evra, treba se zapitati kako će u budućnosti da kradu njihovi sadašnji studenti? Imaju odličnu školu i primere!

Pripadnici prfesorskih klanova voze najskuplje džipove (i od 150.000,-evra), letuje na Sejšelima, ljubavnice su im devojčice od dvadeset godinaNeki imaju i po nekoliko automobila, pa osoblje nikad ne zna da li su na klinici ili ne!

O njihovim stanovima, vilama, vikendicama i drugim nekretninama, ne treba ni trošiti reči. Jednostavno, reč je o klasi kriminalizovanog sloja društva koja živi bogovski, bolje nego što bi živela bilo gde u svetu. Naivno je onda upitati se, kako je to moguće, ako je zdravstvo u kolapsu? Kako je to moguće ako je prosečna lekarska plata 650, evra?

 

   A 1.

Monodrama o trošku države

Onaj ko misli da redovni godišnji kongresi Udruženja fizijatara Srbije moraju da se održavaju u Srbiji greši, jer u obzir ne uzima nezasitost Milice Lazović, predsednice pomenutog društva, i njene zaštitnice Slavice Đukić Dejanović. Organizacija kongresa košta 300.000 evra iz srpskog budžeta, a novac će otići susednoj državi, osim onog dela koji su kao mito uzele Lazovićka i srpska ministarka.

Kako smatra ministarka Slavica Đukić Dejanović Budva je u granicama Srbije, jer se ovogodišnji kongres Udruženja fizijatara Srbije održava u ovom gradu na Jadranu. Troškove svih učesnika snosiće instituti u kojima su oni zaposleni, a za putnike iz Srbije to znači naš budžet iz koga celo zdravstvo prima pare.

Pretpostavlja se da će po jednom učesniku troškovi iznositi hiljadu evra, pa pošto će biti oko 300 učesnika na kongresu, to znači da će srećni vlasnici budvanskog hotela inkasirati 300.000 evra. I to van sezone, jer se pomenuti kongres organizuje krajem septembra.

Poznato je i zašto je odabrana Budva, a ne neko mesto u Srbiji (najracionalnije bi bilo održavanje kongresa u Beogradu). Pošto troškove snose Srbija i pojedine institucije iz inostranstva koje šalju delegate, niko ne postavlja pitanje koliko para će se odliti. Odlivanje, kao obično, ide iz budžeta u privatne džepove, zbog čega je važno da troškovi budu što viši.

Organizator kongresa je Mondorama DOO iz Niša, grada iz kog potiče i prof. dr. Milica Lazović, predsednica kongresa i direktorka Instituta za rehabilitaciju u Sokobanjskoj ulici u Beogradu. Vlasnica Mondorame je po podacima u Agenciji za privredne registre Milanka Kitevski, dok je direktor Kiril Kitevski.

Niš je mali grad, ljudi se tamo međusobno poznaju, a dr. Lazović je na tamošnjem fakultetu bila profesorka. Zbog toga malo ko obraća pažnju na podatke iz APR-a, jer svi znaju da iza turističke agencije stoji porodica Lazović.

Najmanje deset odsto od ukupne svote koliko će koštati kongres ide organizatoruagenciji Mondorama. To u konkretnom slučaju iznosi 30.000 evra, ali ovome treba dodati i provizije koje se nigde ne pominju, a koje će vlasnici usrećenog hotela dati ministarki Đukić-Dejanović i profesorki Lazović.

Kada su tolike pare u pitanju i kada se one daju jednoj ministarki i jednoj direktorki, onda troškovi koje plaća srpski budžet nikako nisu visoki, smatraju organizatori. Zbog toga Srbija kongres kome je domaćin održava u susednoj zemlji, koja ionako ima razvijen turizam, dok bi tu privrednu granu u Srbiji tek trebalo razvijati.

Interesantno je da je Mondorama ekskluzivni organizator svih putovanja za zaposlene beogradskog Instituta za rehabilitaciju. Isti institut sav materijal i najveći deo opreme nabavlja preko preduzeća koje je takođe u vlasništvu direktorke Lazovićke, odnosno njene ćerke.

Skoro cela uža porodica Milice Lazović je upletena u potkradanje para iz državnog budžeta. Izuzetak čini samo njen bivši suprug, profesor na medicinskom fakultetu u Nišu, za koga svi kažu da je častan čovek i da ga je današnja direktorka Instituta u Sokobanjskoj iskoristila da bi se kao anonimus u svakom pogledu dokopala Katedre za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju u Nišu.

Posle ovog braka iz profesorkinog interesa ona je pristupila JUL-u, takođe iz interesa, jer je čim je ova stranka nestala sa političke scene preletela u G17 Plus, odakle je otišla kada je postalo jasno da ta partija, odnosno njen naslednik URS, neće više davati ministra zdravlja, a od skoro ni jednog drugog člana srpske vlade. Lazovićka je sada članica SNS-a, a za svaki slučaj i SPS-a odakle dolazi i aktuelna ministarka zdravlja Đukić Dejanović.

Tako duplo zaštićena direktorka Lazović, kao predsednica Udruženja fizijatara Srbije može u svom svojstvu ovogodišnje predsedavajuće Mediteranskog kongresa fizijatara da mesto održavanja ovog značajnog i skupog skupa iseli iz Srbije u susednu Crnu Goru.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DUH VELIKIH PREVARANATA: INVESTICIONI FOND ZA PLJAČKU SRBIJE, UZ DOZVOLU VLADE

11. септембра 2013. Коментари су искључени

 

Srbija će postati lider po pljački sopstvenog naroda za račun vlastodržaca i njihovih kriminalnih saradnika. Ako Vlada Srbije bude olako dozvolila američkim investicionim fondovima ulaganje pod uslovima koje oni postavljaju a to su da država ukine sve parafiskalne namete I zakonom reguliše lakše otpuštanje radnika, onda se Srbiji I njenim građanima može ponovo razbiti o glavu kriminalnia radnja poput ugovora o izgradnji solarnog parka. A to je priča u kojoj grupa belosvetskih kriminalaca, od kojih se neki u Beogradu kriju od vlasti svoje matične zemlje, uz pomoć ministara u srpskoj vladi pokušava da olakša državni budžet za čak 160 miliona evra. Plan je smišljen za vreme vladavine Demokratske stranke, ali i Srpska napredna stranka nastavlja njenu tradiciju otimanja para.

 

                Milan Malenović, Milan Glamočanin

 

Izgradnja u Srbiji najvećeg solarnog parka na svetu, čak dva puta većeg od onog u Kaliforniji (SAD), koji je trenutno ubedljivo najveći, od samog početka je bila osporavana od strane stručne javnosti.

U međuvremenu su podrobnija istraživanja pokazala da se radi o kriminalnom projektu, čiji je jedini cilj da se iznesu stotine miliona evra iz srpskog budžeta.

Štetnost projekta se ogleda već u članu 3.3.4 Krovnog ugovora od 26. oktobra 2012. godine (za Republiku Srbiju potpise su stavili Mlađan Dinkić i Zorana Mihajlović), a kojim je predviđeno da Srbija finansira izgradnju celokupne odgovarajuće infrastrukture, ukoliko se ista ne nalazi najdalje na kilometar od mesta na kome će biti pravljen solarni park.

Vlada Srbije se, takođe, obavezala u članu 3.11 Ugovora da će omogućiti priključenje elektrane mreži i to mesečnom dinamikom od 40 MW, iako se zna da JP Elektromreža Srbije (JP EMS), koje bi trebalo da izgradi mrežu, za bilo koji objekat mora da potroši najmanje dve do tri godine samo za pribavljanje svih potrebnih dozvola.

Osim toga, planirani solarni park je trebao da ima kapacitete od 1.000 MW, što je deset odsto instalisanih kapaciteta Elektroprivrede Srbije, a sve to je trebalo pomenutom dinamikom da se priključi u roku od dve godine.

Članom 3.14 je predviđeno da Srbija ima obavezu balansiranja pomenute elektrane, iako se zna da Srbija nema kapacitete koji to mogu da urade. Balansna struja bi, dakle, o trošku EPS-a morala da bude uvežena, a da pri tome Srbija nema nikakve koristi od toga!

Konačno, članom 7.3 Ugovora predviđeno je da Srbija od investitora, Onegiga Solar Park Incubator d.o.o. u slučaju neispunjenja ugovornih obaveza može maksimalno da naplati 900.000 evra odštete i to pod uslovom da ima odakle te pare da uzme, jer Onegiga raspolaže osnivačkim kapitalom od samo 10.000 evra (ako na računu uopšte i ima neke pare, pošto nema ni jednog jedinog zaposlenog). To znači da bi u izgradnju infrastrukture Srbija uložila desetine miliona evra, a naplatila manje od jednog miliona i to u najboljem slučaju.

U početku se verovalo da iza celog projekta stoje finansijski centri moći koji u njemu vide mogućnost dobre zarade i guranja Srbije u energentsku zavisnost od stranih ulagača. Ovome u prilog je išla i činjenica da je garant investitora Securum Equity Partners International Ltd, koji je supotpisnik Krovnog ugovora, 19. februara 2012. za svog strateškog partnera na ovom projektu izabrao MX Group iz Italije, trećeg po snazi evropskog proizvođača solarnih panel

Špekulisalo se da svoje interese u sprovođenju ovog projekta ima i neformalna svetska vlada Triraterala koju u Srbiji zastupa East-West Bridge grupa, u kojoj je Zorana Mihajlović član, a njen državni sekretar jedan od osnivača.

Ciljevi Trilaterale su upravo da male evropske države u svakom pogledu postanu zavisne od velikih i snažnih, koje su već u kandžama pomenute grupe.

Ceo projekat je, međutim, započet mnogo pre ulaska Mihajlovićke u srpsku vladu, u vreme kada je Dinkićeva stranka, istina, davala ministra finansija, ali se isti tada u vezi ovog projekta ništa nije pitao. Ne postoje, dakle, nikakvi „viši ciljevi", niti zavera protiv Srbije u svetskim centrima moći – ovaj projekat je najobičnija pljačka para. Sadašnji vlastodršci su, očigledno, nasledili dobro osmišljen projekat krađe para koji nameravaju do kraja da sprovedu, kao što sprovode i sve ostalo štetno što je započela prethodna vladajuća koalicija na čelu sa Demokratskom strankom…

 

     Gusari sa Kariba u Beogradu

 

Još 23. februara prošle godine srpska vlada je potpisala neobavezujući Memorandum o razumevanju sa Securum Equity Partners Europe u kome se navodi da se planira izgradnja pomenutog solarnog parka koji će ukupno koštati 1,75 milijardi evra, bez PDV-a. Zanimljivo je da je potpisivanju ovog dokumenta prisustvovao i Karmelito Denaro, predsednik i generalni direktor MX Group iz Italije, sa kojim Securum ima samo četiri dana ranije potpisan ugovor o saradnji, a koji se kasnije više nigde ne pojavljuje. Uskoro ćemo videti i zašto…

U svom obraćanju međunarodnim medijima Denaro je istog tog dana naglasio kako je zemljište predviđeno za izgradnju solarnog parka u neposrednoj blizini potrebne infrastrukture i kako ga karakteriše maksimalna izloženost suncu.

Očigledno je gospodin Denaro u tom trenutku bio ubeđen kako je potpisivanje i sprovođenje ugovora samo pitanje formalnosti i vremena, te da srpske vlasti i Securum već imaju postignut konačni dogovor.

Da nije tako, teško da bi se direktor jednog ovakvog giganta odlučio da pođe na put u Srbiju, makar mu to plaćale i srpske vlasti kojoj je upravo u tom trenutku trebala ovakva jedna ličnost da birače ubedi kako je investicija od oko dve milijarde evra sigurna stvar. Predstavnici Securuma, očigledno, nisu bili podobni za tako nešto.

Krovna organizacija preduzeća koje se kao garant investitora pominje u ugovoru od 26. oktobra 2012. jeste Securum Equity Partners Group sa sedištem u ulici Pararaweg 45 u Kurasau. Ovo karipsko ostrvo, koje politički pripada Kraljevini Holandiji (mada ima najširu autonomiju), poznato je po dvema stvarima: proizvodnji istoimenog likera i kao poreski raj gde niko ne pita ni odakle pare potiču, niti gde se ulažu.

Securum Group ima veoma razgranat i komplikovan sistem ćerki-firmi. Securum Equity Partners Venture Capital ima sedište na ostrvu Veliki Kajman, ulica 69 Dr. Roy’s Drive, još jednom karipskom poreskom raju koji je pod vlašću Velike Britanije. Securum Equity Partners and Associates se nalazi na teritoriji Sjedinjenih Američkih Država, ali u Delavaru, takođe poznatom poreskom raju.

Pomenuto preduzeće iz SAD ima predstavništvo u Beogradu na adresi Bulevar Mihajla Pupina 6, na 22. spratu palate Ušće. Na istoj adresi u Delavaru nalazi se i Securum Equity Partners Trust and Finace, dok se Securum Equity Partners Corporate Services nalazi na 22. spratu palate Ušće na Novom Beogradu.

Securum Equity Partners Europe, koji je prošle godine sa srpskom vladom potpisao Memorandum o razumevanju, danas je registrovan na Malti, u Marini za jahte, ali je u vreme pregovora sa našom vladom sedište imao u Luksemburgu. Kao što se vidi, preduzeće Securum Equity Partners International Ltd, koje navodno ima osnivački kapital od 700.000 evra i koje kao garant za Onegiga Solar Park Incubator d.o.o. sa Dinkićem i Mihajlovićkom potpisuje ugovor oktobra 2012, nigde se ne spominje na zvaničnoj internet prezentaciji Securum Equity Partners Group!?

Dakle, srpska vlada mesecima vodi pregovore sa Securum Equity Partners Europe, da bi zatim potpisala ugovor sa fantomskom firmom Securum Equity Partners International (navodno sedište u Valeti, Malta), ali se kao konačni investitor po, u tajnosti držanom aneksu iz novembra meseca, pominje Neper Solar Park Incubator Project u vlasništvu investicionog fonda Neper sa sedištem na Kurasau, a u kome je jedini vlasnik Securum Equity Partners Group i to preko Securum Equity Partners Fund Management, koji se danas više ne pominje na veb stranici holdinga?!

Izuzetno komplikovana vlasnička i pregovaračka struktura, koja je potpuno u duhu velikih prevaranata koji su se okupili na ovom poslu. Sve ovo je u javnosti trebalo da stvori utisak kako se radi o velikoj multinacionalnoj kompaniji, ali je u stvarnosti reč o nizu preduzeća osnovanih sa besmisleno malim kapitalom, čiji je jedini posao ikad upravo solarni park u Srbiji.

Dana 8. maja 2012. Vlada Srbije, koju zastupa Oliver Dulić ministar životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, a u prisustvu premijera Mirka Cvetkovića i državnog sekretara Bojana Đurića, potpisuje još jedan Memorandum sa Securum Equity Partners Europe, tada još uvek sa sedištem u Luksemburgu. Za razliku od prethodne delegacije koja je o trošku srpske vlade u Beogradu boravila krajem februara, ova je veoma skromna i čine je samo dvojica ljudi koja će kasnije u vezi ovog projekta stalno da se pojavljuju na strani investitora.

Radi se o Alesiu Kolusiu (Alessio Colussi), čoveku bez biografije i porekla, koji se neko vreme na zvaničnom sajtu Securum grupe pojavljivao kao izvršni menadžer, mada ga danas ni tamo nema; i o Ivanu Matejku, hrvatskom državljaninu koji je direktor nekih od Securumovih ispostava u Beogradu.

 

     Ozbiljni pregovori o prevari

 

Ivan Matejak je rođen u Zagrebu 1978. godine, a na sajtu Securuma se navodilo da je stekao fakultetsku diplomu u oblasti geopolitike, geostrategije i geo-ekonomije na univerzitetu u Trstu, gde je takođe stekao i zvanje mastera iz međunarodnih odnosa i diplomatije. Trenutno radi kao menadžer zadužen za Srbiju na nadgledanju politike obnovljivih izvora energije.

Po njegovim rečima, Securum je Srbiju izabrao za partnera i mesto izgradnje najvećeg solarnog parka na svetu, jer ima "veliku količinu sunčevog zračenja, koja je za oko 40 odsto veća nego u drugim delovima jugoistočne Evrope", ali i obećavajuću ekonomsku i privrednu budućnost?!

Na pitanje novinara, čiji kapital stoji iza firme Securum Equity Partners Europe, njen menadžer Ivan Matejak je samo odgovorio da je reč o investicionom fondu i da "nije kompetentan da priča o vlasničkoj strukturi i visini kapitala". Odmah posle toga, on dodaje zanimljivu informaciju: On je osnovan na inicijativu grupe svetski priznatih menadžera, zvanično je počeo da radi početkom 2011, a u proteklom periodu je ulagao u informacione tehnologije i turistički sektor."

Osim što je time otkrio da Fond nema nikakva iskustva u proizvodnji struje i bavljenju solarnom energijom, Matejak nesvesno ukazuje da je u pitanju zaista velika mućka, jer jednom neiskusnom preduzeću srpska vlada samo nekoliko meseci po njegovom osnivanju ukazuje poverenje i u novembru 2011. kreće u prve ozbiljne pregovore.

Od pomenute grupe navodno svetski priznatih menadžera, osnivača investicionog fonda Neper, ne navodi se ni jedno jedino ime, a teško je nešto saznati i o Alesiu Kolisiu, izvršnom direktoru Securuma koji 26. oktobra 2012. potpisuje ugovor sa srpskom vladom.

Pretragom na Guglu vidi se da se ovo ime pominje na oko 64.000 internet stranica, ali isključivo u vezi projekta solarnog parka u Srbiji.

Na sajtu Securum Equity Partners Europe, dok je isti još postojao i objavljivao takve informacije, navodi se da je Alesio Kolusi rođen 1961. u Gorici (Gorizzia), Italija, da je završio poljoprivredni fakultet u Udinama, da radi već 25 godina na poslovima menadžmenta u preko 30 zemalja sveta. Za očekivati bi bilo, zato, da se njegovo ime pominje na više mesta, a ne samo u vezi solarnog parka u Srbiji.

Naredni potpisnik Ugovora od 26. oktobra u ime Securuma je najzanimljiviji od svih i pravi je idejni tvorac ove najveće prevare u istoriji Zapadnog Balkana. Radi se o Kolusijevom zemljaku Dimitriu Alesandru Pasaru (Dimitri Alessandro Passaro), navodno još jednom izvršnom direktoru, koji je i najvažniji razlog zbog čega su ozbiljni pregovarači, kao što je italijanska MX Group, odustali od daljih razgovora sa srpskom vladom.

Manje od dva meseca posle potpisivanja prvog Memoranduma između srpske vlade i Securuma, a tri nedelje pre potpisivanja drugog Memoranduma, u italijanskoj štampi se 15. aprila 2012. pojavila jedva primetna vest o tome kako državni tužilac Rafaelo Tito vodi istragu protiv Dimitria Pasara, nastanjenog u ulici Zorutti 27 u Gorici d’Isonzo (po saznanjima italijanskog tužioca on sada živi na visokoj nozi u Beogradu), kao i njegovog kompanjona Đanluke Valentia (Gianluca Valenti) i to zbog izazivanja konkursa, utaje poreza i prevare. Sve u svemu, njih dvojica su po optužnici proneverili između 20 i 25 miliona evra! U istragu se uključila i poreska policija Holandije.

Pasaro i Valenti su stvorili jednu izuzetno komplikovanu strukturu od različitih preduzeća koja su sva na neki način bila povezana sa holdingom Alikč koji je stajao na njenom čelu. Radi se o sledećim preduzećima: Alikč Real Estate (stečajni upravnik Giorgio Bonmarco), Alikč Commercial Properties (direktor Mauro Marchetto), Alikč Investments (direktor Mario Giamporcaro), Alikč Construction Company (direktor Paolo Taverna), Alikč Supply (direktor Stefano Gropaiz), Alikč Technical Plants (direktorka Gabriella Magurano) i Alikč Engineering (direktor Giancarlo Crevatin).

 

     Bauk međunarodnih arbitraža

 

Uticaj Pasara i Valentia je u svim ovim preduzećima bio odlučujući, tvrdi italijansko tužilaštvo, i njih dvojica su osmislili sistem sličan "lancu svetog Antonija" gde se šalju pisma na različite adrese. Umesto pisama u ovom slučaju slali su se računi za nepostojeće usluge kako bi se izbeglo plaćanje poreza.

Osim toga, smatra istraga koju je još u februaru 2009. pokrenuo tužilac Federiko Freza, holding se bavio i klasičnim prevarama, ali na visokom nivou. Tako je, za dobijanje kredita od banke, jednoj nekretnini, koja je trebala da bude založena kao garancija, vrednost bukvalno preko noći fiktivno uvećana za čak dva puta. Nepokretnosti su od jedne firme holdinga prodavane drugoj po znatno višim cenama, a konačni kupac je na ovaj način dolazio do značajnog kredita banke koji je kao kupoprodajnu cenu uplaćivao ostalima iz lanca Alike i posle toga odlazio u konkurs kako ne bi morao da vraća dugove.

To je, dakle, pravi profil najvažnijeg potpisnika ugovora sa srpskom vladom od 26. oktobra 2012.

Kako afera sigurno nije prošla nezapaženo u Italiji, ona je bila razlog zašto se od njenog izbijanja MX Group više ne pojavljuje u ovom poslu. Na zvaničnom sajtu ove kompanije poslednje u vezi projekta u Srbiji je objava o potpisivanju Memoranduma od 23. februara 2012. godine. Pasaro je, inače, na mestu direktora u svim predstavništvima Securuma u Srbiji, te ga to čini najvažnijim čovekom ovog koncerna koji, kao i svaka druga "tašna-mašna" kompanija, postoji samo na papiru.

Ideja pljačke srpskog budžeta je u ovom slučaju veoma jednostavna. Srbija sa preduzećem koje nema ni jednog zaposlenog, nikakva iskustva i nikakav bonitet, potpisuje ugovor kojim se obavezuje da besplatno ustupi 3.000 hektara zemljišta koje odgovara parametrima koje postavlja i njihovo postojanje proverava poklonoprimalac, u ovom slučaju Securum, odnosno njegova ćerka firma Onegiga. Ako Srbija ne obezbedi to zemljište u datom roku, odnosno poklonoprimalac tako smatra, on ima pravo da od nje traži naknadu štete i to po ugovoru dogovorenih 900.000 evra.

Pomenuta svota je, međutim, beznačajno mala za naše lopove koji bukvalno ni iz kreveta ne ustaju ako im je zarada ispod nekoliko miliona evra. Zbog toga se pribegava drugom triku, koji je protiv Srbije više puta uspešno iskorišćen. Radi se o traženju uvećane odštete i to pred Međunarodnom arbitražom u Londonu.

Ova institucija je i predviđena u članu 12.2 Ugovora i to za rešavanje sporova koji ne mogu da se reše na miran način. Pošto je Ministarstvo energetike Srbije već odbilo da Securumu isplati naknadu u visini od neverovatnih 160 miliona evra, to se ima smatrati da mirno rešenje nije moguće.

Londonski sud međunarodne arbitraže, međutim, može da bude uključen jedino ako su obe strane potpisnice sa tim saglasne. U pomenutom članu postoji unapred data saglasnost, ali se ona odnosi samo na ono što je ugovorom i definisano, a to je da je maksimalna odšteta koju Srbija ima da plati investitoru 900.000 evra.

Toga su svesni i pravni zastupnici Securuma iz luksemburške advokatske kancelarije Bejker i Mekkenzi (u ovom slučaju advokat Žan-Fransoa Findling) koji u svom pismu od 8. avgusta 2013. kojim od srpske vlade traže odštetu u visini od 160 miliona evra, primećuju na strani dva, drugi pasus, kako se slažu "da u članu 7 Ugovora stoji gornji limit svote koju Srbija ima da plati na ime odštete investitoru", ali odmah posle toga dodaju i da Securum u pomenutom ugovoru nije investitor, već njegov garant, te tako nije ni vezan ovom klauzulom.

Iz ranijih slučajeva je poznato da Srbija ima toliko "uspešne" pravne timove da obavezno gubi svaki spor pred međunarodnom arbitražom (slučajevi kao što su: "Satelit", Alpina Por, Srboljub Ilić…). Nema razloga da se veruje kako će ovde biti drugačije, a pomenuta suma će, kada bude bila isplaćena iz državnog budžeta, biti podeljena među učesnicima. Biće dovoljno para za sve, a Pasaro će svoj izum moći da primeni i u nekoj drugoj zemlji koja ima podmitljive vlasti.

Na jedno od postavljenih pitanja Zorani Mihajlovic, koje je glasilo: Da li ste pri potpisivanja pomenutog ugovora na bilo koji način proverili bonitet druge ugovorne strane, na koji način i sa koji rezultatom?, ministarka je odgovorila:

“Nakon što je investitor ispoljio ponašanje koje odstupa od odredbi sporazuma, Antikorupcijski tim Ministarstva uradio je detaljnu proveru poslovanja italijanskih partnera, zastupnika i povezanih preduzeća. Na osnovu prikupljenih saznanja Anti-koprupcijskog tima i ispoljenog ponašanja investitora, Ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine je 23. jula 2013. godine Ministarstvu finansija i privrede predložilo da podnese odgovarajući predlog za rešenje nastale situacije sa italijanskim partnerom u cilju zaštite interesa Republike Srbije u sprovođenju Krovnog sporazuma.”

 

   A 1.

"Pasarov model"

Poslovanje sa Securumom neodoljivo podseća na aferu oko rafinerije u Smederevu gde je ugovor potpisan sa takođe jednom „tašna-mašna" firmom belosvetskih prevaranata. U tom slučaju je serija tekstova u Tabloidu probudila birače u ovom gradu koji su izglasali novu vladajuću koaliciju, pa je zatim novoizabrana gradonačelnica dr Jasna Avramović raskinula ovaj štetni ugovor.

Ideja tadašnjih muljatora je bila da se „investitoru" (takođe kao i u ovom slučaju, bez iskustva i kapitala) pokloni zemljište na korišćenje koje bi zatim bilo dato u zalog za dobijanje kredita. Sa na taj način dobijenim parama „investitor" bi pobegao iz Srbije. Poučena ovim iskustvom, sadašnja vlast nije želela da rizikuje da promenom na lokalnom nivou izgubi mogućnost pljačke republičkog budžeta.

Ne samo da je Karmelito Denaro u svom obraćanju javnosti od 23. februara 2012. otkrio kako je zemljište već izabrano, već je to 7. maja 2012. potvrdio i beogradski dnevni list Večernje Novosti tvrdnjom da će solarni park biti pravljen u blizini Pirota. Kada je u leto 2012. nova smederevska vlast uspela da obori štetni ugovor sa Comico Oilom, vlastodršci u su se dosetili da u ugovoru koji je potpisan nekoliko meseci kasnije sa Securumom i Onegiga ne navode preciznu lokaciju izgradnje. Za tako nečim nije više ni bilo potrebe, jer se, usled ekonomske krize i sa njom skopčanom povećanom opreznošću banaka kome i zašto daju kredite, promenio plan i više se nije išlo na „sitnu" pljačku neke banke, već na krupnu pljačku državne blagajne, za ništa manje nego 160 miliona evra. Ovo je dosta unapređen „Pasarov model".

 

   A 2.

Srbi jeftiniji od Kineza

Nije ni MX Group potpuno naivno ušla u ceo posao od koga se distancirala kada su isplivali podaci o Pasarovom iskustvu u vršenju krivičnog dela prevare. Poznavaoci ove problematike znaju da je Kina najveći svetski proizvođač solarnih panela i da pokriva oko 80 odsto celokupne proizvodnje.

Sa druge strane, MX Group je upravo u junu 2012. morala da konačno zatvori svoj pogon u Vilasanti koji je zavisio od pokretanja projekta One-Giga, koji je osmislila upravo ova kompanija. U pogonu je bilo zaposleno oko 200 radnika.

Zbog ogromnog pritiska koje na tržište vrše Kinezi sa svojom jeftinom radnom snagom, čelnici italijanskog koncerna su se odlučili da proizvodnju izmeste u Srbiju, gde je najniža zagarantovana plata, niža čak i od one u Kini! Zbog toga ne bi bilo nemoguće da MX Group, ipak, nastavi sa svojom zamisli da u Srbiji napravi proizvodni pogon solarnih panela, ali ovog puta bez saradnje sa ovejanim prevarantom Pasarom.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MARŠALOVA SRBIJA: VUČIĆEVI SAVETNICI U AKTIVNOSTIMA DALJEG SIROMAŠENJA GRAĐANA SRBIJE

10. септембра 2013. Коментари су искључени

 

Kako srpska politička elita i njeni neformalni centri međusobno sarađuju, i kako štite svoje kriminalne i koruptivne poslove. Kako izbegavaju krivičnu odgovornost i prave pozorišnu predstavu u kojoj se međusobno ubijaju i zatvaraju, a na kraju svi ustaju živi i zdravi, samo znatno bogatiji. Zašto je Srbija opet dozvolila da joj jedan čovek, u ovom slučaju Aleksandar Vučić, bude i prvi tužilac i prvi policajac i sveti apostol koji grmi i optužuje svoje lažne političke protivnike, a onda im prašta i računa na njihovu lojalnost i saradnju.

 

               major Goran Mitrović

 

Ovih dana je Šešeljev redov Vučić najavio da želi rekonstruisanu Vladu, jer za narod ima Maršalov plan! Najavio je dovođenje stranaca koji će ga savetovati, a oni su, suprotno Vučićevom obećanju, umesto Maršalovog plana, najavili gladnim građanima da će još dugo morati da stežu kaiš. Vučić jeste, po sopstvenom priznanju teško bolestan, a i lud, ali ko su ljudi koji slede njegovu životinjsku nameru da, pre nego što ume, zauvek zgazi Srbiju?

Od kako je sastavljena dosadašnja "dvoglava" srpska vlada, ovdašnja medijska služinčad je zaražena igrom lopova i žandara, skoro svakodnevno koristila naslov "Vučić najavljuje hapšenja" (ta rečenica na najvećem internet pretraživaču, za sada ima preko 90 hiljada rezultata, i jasno govori o kakvom je ludilu ovde reč).

I zaista, čovek koji je bio istovremeno ministar odbrane, prvi potpredsednik Vlade Srbije i takozvani koordinator rada "svih službi bezbednosti", izdigao se iznad svih drugih političkih lidera u državi, stavivši sebe u centar svih srpskih poslova, kao sudbinska ličnost, "nepotkupljivi" Robespjer iz Francuske revolucije, kome nema premca u poštenju! Istina je, na žalost, znatno drukčija…

Kada je početkom prošlog leta formirana nova Vlada Srbije, Tabloid je pisao da je Aleksandar Vučić dočekao svojih pet minuta, da pokaže svojim prijateljima iz Demokratske stranke, kako je baš on njihov istinski spasitelj, i kako će veštom kombinacijom medijske galame, i još veštijim odabirom sporednih i beznačajnih krivaca za megalomansku pljačku Srbije u poslednjoj deceniji, sačuvati glave najodgovornijim i najistaknutijim ličnostima političko-privredne hobotnice koja nekažnjano i dalje hara Srbijom

Odgovor je ponudio on sam, onog dana kad se nametnuo kao "capo di tutti capi" nad ovom korumpiranom družinom prepunom opljačkanih para, i kad je rekao da nema moralno pravo da od Đilasa oduzima mesto gradonačelnika ("Politika" 7. septembra 2012. godine), čime je samo potvrdio da je najbolji baštinik demokratske pljačke i ključni čuvar njihovih "tekovina"!

Jer, nije reč o Đilasovoj izbornoj pobedi ili porazu, nego o tome da je on postao jedan od najbogatijih ljudi, ne samo u Srbiji, nego i u celom regionu, koristeći privilegije visokopozicioniranog političkog funkcionera. Ako to za Vučiću nije bio razlog za istragu, nego je razlog za "pomilovanje", onda je i on postao ozbiljan saučesnik u svim Đilasovim poslovima!

 

     Siniša Mali, a lopov veliki

 

Niko iz vrha Demokratske stranke, dok je Vučić najavljivao “bespoštednu borbu“ protiv korupcije i organizovanog kriminala, nije ostao bez opljačkanih para.

Tabloid je objavio prošle u decembru prošle godine izveštaj američke finansijske organizacije Global Financial Integrity o iznošenju para iz Srbije. Iz naše zemlje je, prateći tokove novca, ova organizacija utvrdila da su srpski oligarsi iz Demokratske stranke, u poslednjih deset godina uzeli 51 milijardu evra! Ej, 51 milijardu evra.

Aleksandra Vučića to nije interesovalo.

Da podsetimo: kada je 7. jula 2008. godine formirana Vlada na čelu sa Mirkom Cvetkovićem, Vučić je odmah prekinuo sve kontakte sa Aleksandrom Nikitovićem, šefom kabineta dotadašnjeg premijera Vojislava Koštunice, i otišao u zagrljaj Miodragu Rakiću, šefu kabineta predsednika Srbije Borisa Tadića.Tabloid je opisao ovu pedersku vezu…

Rakić je snabdevao ogromnim količinama novca Aleksandra Vučića, koji je, zajedno sa Tomislavom Nikolićem, sa njihovim poslaničkim klubom Srpske radikalne stranke, dobijao milionske svote novca da “ne talasa“.

Dok su Tadićevi mafijaši (Božidar Đelić, Mirko Cvetković, Dragan Šutanovac, Dragan Đilas, Dušan Petrović, Bojan Pajtić…) nemilosrdno pljačkali Srbiju, kreditne linije, banke, državna i javna preduzeća, fondove, Rakić je plaćao svog dečka Vučića da radikali u narodnoj skupštini ne dižu glas.

Tek danas saznajemo da je jedan od savetnika Aleksandra Vučića i Siniša Mali!

Siniša Mali je u timu prvog potpredsednika Vlade i igra glavnu ulogu kada su finansijski sektor i privreda u pitanju. Učestvovao je od samog početka u pregovorima Etihada i države u vezi sa prodajom JAT-a, a i "mozak" je modela restruktuiranja JAT-a i rešavanja spornih pitanja nacionalne kompanije koja su kočila dogovor sa Etihadom. On je taj problem rešio, tako što je JAT poklonio emiru El Zajedu! Još pride je Vlada Srbije uzela na lizing devet aviona koji će raditi u novoj firmi! Da smo pravna država, Vučić bi dobio doživotnu robiju.

 

     Ko je Siniša Mali?

 

U njegovoj biografiji stoji da je završio ekonomski fakultet u Beogradu, magistarske studije na Washington University at St. Luis, Olin Business School, dok je doktorat branio na beogradskom FON-u.

U naizgled besprekornoj biografiji u oči upada podatak da je upravo gospodin Mali bio direktor za tendere u Agenciji za privatizaciju i to baš u periodu od 2001. do 2003. godine, kada su na čelu Agencije bili najpre Vladimir Čupić (bivši direktor Hypo Alpe Adria Banke, a sadašnji AIK Banke) i bivši premijer i ministar finansija Mirko Cvetković. U tom periodu sklopljeni su i štetni konsultantski ugovori sa Deloitte & Touche i Ces Mekona, Zvonka Nikezića, koji je zbog njih bio godinu dana u pritvoru.

Prema podacima koje je objavio CINS, u periodu kada je Mirko Cvetković bio direktor Agencije za privatizaciju, a Siniša Mali direktor za tendere, raskinuto je 550 ugovora, što je najviše od formiranja Agencije!

Siniša, kažu, jeste mali, ali lopov je veliki. On se i danas u Demokratskoj stranci visoko kotira među najbogatijim članovima žute partije. Tako je lopov iz DS-a ključni je savetnik Aleksandra Vučića!

Danas su potvrđeni svi tekstovi objavljeni u Tabloidu prošle godine, u kojem smo tvrdili a Vučić ima glavni zadatak – da sačuva opljačkani novac i da ostavi na slobodu mafiju Borisa Tadića, iz čije ruke je i on puno pozobao.

Da li Vučić zna šta je Maršalov plan? Na pitanje novinara Kurira – Šta će biti najbolnije tačke u vašem Maršalovom planu? – Vučić je rekao:

“To što ćemo morati da sprovedemo reformu javne uprave. Što znači da će neki ljudi morati da nađu nešto drugo da rade. Moraćemo da uradimo restrukturiranje javnih preduzeća, što znači da neki partijski činovnici neće moći da rade ono što su do sada. Biće teška i penziona reformamoraćete s više godina da idete u penziju, a ne kao što je do sada bilo, da neko sa 35 godina nađe načina da se neopravdano penzioniše. Ne može više!

To moderna i ozbiljna država ne može više da izdrži.

Niste me pitali o lepim stvarima, a mislim da možemo da izgradimo 30 izvanrednih hotela, i skupih i jeftinih, na obali Dunava, da izgradimo marine, plaže, možemo da uvežemo to s Borskim jezerom, da naše banje podignemo infrastrukturno, da u njih dovedemo i Kineze i Japance, pošto oni to traže.

Treba da završimo Bistricu, Topionicu u Boru, „Petrohemiju", s „Mubadalom" da završimo fabriku čipova, „Boš" nam dolazi u Pećince – 600 ljudi se zapošljava, u narednim godinama očekujemo pet hiljada novih radnih mesta, u ponedeljak nam dolazi „Mercedes" na razgovor…”

To je, po Vučiću, njegov, Maršalov plan! A na pitanje kada će, prema tom planu, običnom čoveku biti boljeVučić je poručio:

“Važno je da običan čovek vidi da to ide u nekom boljem smeru. A za godinu-dve očekujem da ljudi i na sopstvenom primeru vide da im je nešto lakše. Mi to bez podrške običnih ljudi ne možemo da radimo. Zato to niko nije ni hteo dosad da radi. Plašili su se da će ljudi izaći na ulice. Pa dobro, nek izađu. Mi to moramo da izvedemo. Ako neko zna bolje rešenje, neka kaže. Ja mislim da nema boljeg.

Da podsetimo čitaoce: Maršalov plan je program američkog predsednika Hari Trumana donet nakon završetka Drugog svetskog rata, a sadržao je program pomoći zapadnoevropskim državama od nekoliko stotina milijardi dolara, pomoć u robi, mašinama, traktorima, avionima, kao i pomoć u hrani.

I u Srbiju je, nakon 1948. godine stizala pomoć u hrani, a najprivlačnija su bila jaja u prahu, nazvana Trumanova jaja. Toliko da Vučić zna o čemu priča. Umesto Trumanovih, on nam nudi svoja jaja. Ne hvala! Umesto novca i hleba, Vučić najavljuje da će dovesti strance u Vladu koje ćemo skupo plaćati, dok stežemo kaiš.

Ko je Lazar Krstić, novi ministar finansija? I o njemu pišemo u ovom broju, u tekstu pod naslovom: Mali Laza, Vučićeva maza. Na pitanje šta je savetovao Krstiću, kad mu je ponudio da bude ministar finansija, i na šta ste ga je upozorio – Vučić je odbrusio:

– Rekao sam mu: „Sine, imaćeš mnogo problema." Rekao sam mu da će sve biti mnogo gore nego što misli. Da su trenuci slave kratki, da posle toga dolazi kritika, jer u Srbiji svi pokazuju svoju snagu ako nekoga što jače opsuju. „To, sine, i tebe čeka. Ako si spreman to da prihvatiš, uđi u arenu. Ako nisi, onda nemoj ni ulaziti. Da će te neko čuvati u staklenoj kugli, da ćeš biti zaštićen – nećeš. Ja ću ti pomoći, ja ću te štititi od svih teških poteza, reći ću da je to naša zajednička ideja, pa će to iskoristiti da udare po meni. Ali moraćeš da očvrsneš, da se tučeš, da se boriš, jer sve reforme koje mislimo da sprovedemo bolne su i teške, ali napraviće nam normalnu zemlju."

 

     Špijun za domaće zadatke

 

Nekadašnji kancelar Austrije, Alfred Guzenbauer, trebalo bi uskoro da za ogromne pare postane savetnik Aleksandra Vučića "za ekonomska i politička pitanja". U svojoj biografiji on ima takvih detalja koje bi svaki scenarista špijunskih filmova poželeo da pročita.

Za javnost u Srbiji je od izuzetne važnosti podatak da je Guzenbauer bio u nadzornom odboru austrijskih građevinskih giganata, "Starbag" i "Alpina" (koja je napravila multimilionske štete srpskoj putogradnji, i u međuvremenu propala, a Vučićeva vlada je najavila da podnosi tužbu protiv Alpine tražećći 75 miliona odštete).

Ali, ono po čemu će svakako biti upamćen, to je njegova "epizoda" koju je odigrao u Kazahstanu, gde je takođe bio savetnik za ekonomska i politička pitanja, nakon odlaska sa funkcije kancelara Austrije. Epilog ove njegove avanture završio se više nego ružno: austrijsko tužilaštvo pokrenulo je istragu protiv Alfreda Guzenbauera zbog prosleđivanja poverljivih akata obaveštajnoj službi Kazahstana! Dojavu o "poslovima" Guzenbauera, austrijancima su dostavile ruske obaveštajne službe!

Kao dotadašnji vođa austrijskih socijaldemokrata, Guzenbauer se odjednom našao pod istragom zbog odavanja državnih tajni obaveštajnoj službi Kazahstana, a tim povodom su svi vodeći bečki mediji o bivšem kancelaru dopisivali do tada neobjavljene detalje.

U maju mesecu 2007. godine, sastaju se bivši hrvatski premijer Ivo Sanader i tadašnji austrijski kancelar Guzenbauer, što je kasnije, nakon pada Sanadera i optužbi povodom njegovih koruptivnih poslova, postalo i predmet istrage hrvatske policije.

U početku, bečko pravosuđe je stidljivo davalo izjave da postoje neke predistražne radnje, ali je kasnije postalo jasno da su te "radnje" imale najveći mogući opseg, jer su u pitanju bile teške optužbe koje su ruske službe dobro dokumentovale.

Ipak, zbog opasnosti da ovako šokantni podaci ne dođu u javnost, informacije su odmah dobile oznaku "Strogo poverljivo". Svaka stranica pojedinačno u istražnom aktu, zavedena je pod brojem 4St 21/13b. Guzenbauer se u njemu tereti za nedozvoljenu obaveštajnu delatnost, opisanu paragrafom 256 krivičnog zakona – uspostavljanje i održavanje obaveštajne mreže na uštrb državnih interesa Republike (Austrije).

Austrijsko tužilaštvo, prema dobijenoj dokumentaciji od ruskih obaveštajnih službi, optužilo je bivšeg kancelara da je, dostavio državnoj policiji Kazahstana više od 40.000 stranica sa kompletnim podacima o pripadnicima kazahstanske opozicije koji uživaju politički azil u Austriji, uključujući i podatke o Rahatu Alijevu, najvećem rivalu kazahstanskog predsednika Nursultana Nazarbajeva. Cena za ovu informaciju nije bila mala. Protivrečni su podaci iz austrijske štampe, ali je reč o milionima evra.

Kao zet predsednika Nazarbajeva, Rahat Alijev je postao šef po zlu čuvene kazahstanske tajne policije KNB, a kasnije je bio imenovan za ambasadora u Beču. Budući da je bio osoba od najvećeg poverenja, Alijev je preko bečkih banaka prebacio više milijardi dolara na račune i u trezore zapadnih i of-šor banaka.

Deo novca, Alijev nije prebacio na državne već na svoje lične račune. Alijev se kasnije pravdao da je taj novac bio odvojen kako bi finansirao rad opozicije u ilegali. U međuvremenu, Alijev je promenio ime i prebivalište kada je dospeo u sukob sa tastom, predsednikom Nursultanom Nazarbajevim. Novo prezime Alijeva – Šoraz – kao i nova adresa prebivališta na Malti, odmah su bili poznati "centrali" u Kazahstanu. Naravno, uz pomoć Guzenbauera koji je i te podatke prodao.

Ali, gore od svega što je moglo da zadesi političku elitu Austrije, bilo je odavanje niza podataka o istaknutim, bivšim austrijskim političarima koji se danas profesionalno bave lobiranjem. Guzenbauer se nije dvoumio ni oko denuncijacije svojih bivših kolega iz parlamenta.

Među žrtvama njegove špijunske aktivnosti, našao se ministar policije Karl Blehe i Ginter Plater. Za njih je obelodanjeno da su se lično zauzeli da se Alijevu, odnosnoŠorazu, odobri azil u Austriji, i to baš u vreme kada je u Kazahstanu u odsustvu osuđen na 40 godina robije.

Na tržištu belosvetskih stručnjaka za pljačku i ekonomsku propast, Guzenbauer se visoko kotira. Kažu da tečno govori italijanski, francuski i španski, a mnogi austrijski investitori imaju puno poverenje u njega, te su mu poverili i odgovornost za njihovu imovinu.

Tako je šef Štrabag-a, Hans Peter Hazelštajner, Guzenbauera postavio u Upravni odbor ove kompanije, za godišnja primanja u visini od 50.000 evra. Bogataš iz austrijske pokrajine Tirol, Rene Benko, doveo je Guzenbauera u upravni odbor svoje firme Sinja prajm selkšn AG (Signa Prime Selection AG), preko koje upravlja svojim carstvom nekretnina.

U Južnoj Americi, Guzenbauer je savetnik u firmi "Novomatik", koja se bavi igrama na sreću, a u čileanskoj kompaniji "Ekitas kapital" predsedava Evropskim fondom.

Svojim savetima pomagao je i Hipo Alpe Adria banci (epilog: pljačka međunarodnih razmera, jedan bivši predsednik vlade u zatvoru, na stotine javnih ličnosti iz Austrije i sa Balkana pod istragim), nemačkoj VAC grupaciji…

Sve poslovne transakcije, Guzenbauer obavlja preko svoje firme Guzenbauer Projektviklung und Beteiligung GmBH (Gusenbauer Projektentwicklung & Beteiligung GmbH) koja ima sedište u centru Beča.

Ako je sve ovako, onda je pitanje ko je kome dobro došao. Vučić Guzenbaueru ili Guzenbauer Vučiću?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiiv mafije

 

SNAGA PARA: NIŠKI TRGOVCI U PLJAČKI ALUMINIJUMSKOG KOMBINATA “NISSAL”

5. септембра 2013. Коментари су искључени

 

Mnogi se u Nišu danas pitaju: da li je bilo lako opljačkati, a zatim uništiti Nissal, nekada najveći aluminijumski kombinat u ovom delu Evrope, i ostaviti 1200 ljudi bez posla? Zasigurno nije. Ali izaći iz toga bogatiji nekoliko miliona evra, a da niko nije za to odgovarao, to je bilo znatno teže! Niškom prevarantu, Goranu Vukoviću, i to je pošlo za rukom. Jedini problem koji sada je ima je kako da se nekažnjeno izvuče iz svega toga. Nova narodna poslovica kaže: "Iza svakog uspešnog tajkuna, stoji dobro organizovana kriminalna grupa u vrhovima vlasti"!

 

          Mersiha Hadžić

 

To je, verovatno, odgovor na dalji tok događaja u vezi sa Nissalom, njegovim grobarima, braćom Goranom i Mitrom Vukovićem, i nizom povezanih osoba, među kojima su i nekoliko korumpiranih državnih funkcionera iz sadašnje i prethodne vlasti, nekoliko lokalnih gmizavaca i kriminalno pravosuđe. Hoće li sa Vukovićem, na optuženičku klupu ići Mlađan Dinkić, Milutin Mrkonjić, Boris Tadić…

Kriminalci su se oduvek borili za moć kako bi sačuvali novac i imovinu koji su pokrali. U slučaju niškog tajkuna, prevaranta i pljačkaša na veliko, Gorana Vukovića, glavno je pitanje ko čuva njegove milione? Ili, još bolje: ko čuva milione evra koje je pokrao sa blagoslovom svake vlasti, deleći sa vodećim političarima opljačkano?

Odgovor na ovo pitanje nije teško naći. Vuković je odabran da "sakuplja med" za ličnosti iz državnog vrha u vreme dva predsednička mandata Borisa Tadića, pa je imovina i novac od Nissala danas pod zajedničkom zaštitom istaknutih ličnosti i prethodne i sadašnje vlasti.

Za početak, treba podsetiti da je Boris Tadić, decembra meseca 2007. godine, otvarajući novu proizvodnu liniju fabrike aluminijuma Nissal u Nišu, svečano izjavio da u Srbiji mogu da niknu na stotine sličnih fabrika, pa je još dodao i da će aluminijumske šipke proizvedene u Nissalu biti ugrađivane u najbolje svetske automobile i da će se uskoro takvi automobili proizvoditi i u Srbiji!

Četiri meseca pre otvaranja ove proizvodne linije (za koju je više dnevnih listova tvrdilo da je kupljena novcem darka Šarića!) Goran Vuković je već oformio preduzeće Nissal Inženjering i na čelo "menadžmenta" postavio svoga brata Mitra Vukovića.

Tek toliko da se braća Vuković ne bi osetili usamljenim u tako važnom poslu, u aprilu mesecu 2008. godine, Mlađan Dinkić im je ponudio finansijsku pomoć iz Fonda za razvoj, "da nastave modernizaciju proizvodnje", hvaleći pljačku Nissala rečima da je to "…jedan od boljih primera privatizacije u Srbiji"!

Samo nekoliko meseci pre ovih Dinkićevih hvalospeva, Goran Vuković je prestao da radnicima Nissala uplaćuje obaveze u fond PIO i u zdravstveno osiguranje!

Vukoviće i njihov kriminal, podržao je i Milutin Mrkonjić, u aprilu mesecu 2010. godine, govoreći kako je Nissal "jedno od najboljih preduzeća u kome radi 650 radnika", te da će on sve učiniti da država pomogne da se "zadrže radna mesta i prošire poslovi"…

U to vreme, Goran Vuković je već zadužio Nisal sa preko 16 miliona evra, samo prema bankama, a radnicima je već tada dugovao šest plata, tri godine neplaćenih doprinosa za PIO fond, i tri godine neisplaćenih doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje!

Kasnije se Mrkonjić nevešto pravdao da je bio "loše obavešten", jer mu je Dragan Jovanović, savetnik i bivši generalni direktor Nissala, rekao ono što je on želeo da čuje. Istina je, međutim, znatno drukčija

Znao je Mrkonjić da je Goran Vuković "ličnom inicijativom" u Niš iz Beograda doveo Dragana Jovanovića, prvog generalnog direktora Nissala! Tada je Jovanović obavio najprljaviji deo posla, otpuštanje velikog broja radnika, pa je sa tako ružnom reputacijom kasnije našao uhljebljenje u Ministarstvu za saobraćaj!

Tokom 2012. godine, zajedno sa Milutinom Mrkonjićem biva optužen za korupciju. Krivične prijave MUP-u podnelo je Odeljenje Međunarodnog instituta za bezbednost i praćenje korupcije u javnom sektoru. Odeljenje Međunarodnog instituta za bezbednost za praćenje korupcije tražilo je od MUP-a Srbije da, na osnovu prijave, hitno sprovede istražne radnje i da se oni procesuiraju po zakonu.

Reč je bila o krivičnim prijavama za zloupotrebu službenog položaja i korupciju pri izdavanju međunarodnih transportnih dozvola, a podnete su i protiv bivše šefice Mrkonjićevog kabineta Snežane Zeković.

 

     Vukoviću plaća država, a on ne plaća nikome

 

Umesto sankcija za takvo pljačku i otimačinu u niškom preduzeću Nissal a.d. Goranu i Mitru Vukoviću i njihovoj kriminalnoj bratiji stiže nagrada od strane SNS-a! Gradonačelnik Niša, dr. Zoran Perišić je braći Vuković odložio na dve godine obavezu uplate u fond obaveznog zdravstvenog osiguranja, i tako omogućio nastavak njihove sadističke torture nad zaposlenima.

I dok mu se svaka vlast udvara, Goran Vuković, neizlečivi alkoholičar opsednutim seksom, koji se sa pozicija stečene moći ponaša kao i svaki dojučerašnji bednik, priča po niškim kafanama kako iskorišćava potčinjene mu radnice, kako ih protiv njihove volje seksualno napastvuje i slične gadosti, zbog kojih je neko već morao da ga ukloni, ali, njega politička mafija čuvao kao "zlatnu koku"! Njegov moral tu nije bitan.

On i njegov skandalozni brat Mitar, uništili su 600 porodica u Nišu i okolini, uz obilatu pomoć korumpiranih članova Agencije za privatizaciju, korumpiranog ministra građevine i korumpiranog predsednika niške gradske vlade, koji su omogućili da se na prevaru i uz lažiranu tendersku dokumentaciju i po višestruko nižoj ceni od realne, privatizuje Nissal.

Izvršni direktor direkcije za izgradnju grada, nekažnjeno je, za novac i robu, omogućio stalni priliv novca, konstantno obezbeđujući posao Nissalu. Tako je Vukovićev "biznis" u dužem periodu finansiran od strane države i grada, bez obzira na loše izvedene radove, bez obzira na loš kvalitet robe i enormno probijanje rokova (primera ima puno, a najznačajniji su objekat gradske uprave Niš, Hala Čair, Stadion Čair, Direkcija za izgradnju grada)…

Nadležni inspektorati ne reaguju na bezbrojne nepravilnosti u poslovanju Nissala. Ljudi iz establišmenta uporno prave ustupke Vukoviću, pre svega po pitanju neuplaćenih poreza, poslovanja na crno, neisplaćenih plata, regresa, PIO fonda i neuplaćenih sredstava po osnovu obaveznog zdravstvenog osiguranja radnika. Tako su svi oni postali njegovi aktivni saučesnici u kriminalu. Što ih je više, Vuković je mirniji. Kad padne, neće sam pasti.

To je otišlo toliko daleko da je i načelnik Kliničkog centra u Nišu u indirektnoj saradnji sa kumom Gorana Vukovića (veza po njegovom drugom braku, sa izvesnom Tanjom, ili, kako je Mitar Vuković krstio – "Sisatom Tanjom", koja radi u jednom državnom telu i ucenjuju potencijalne izvođače radova na rekonstrukciji zgrade Kliničkog centra u Nišu, kako bi u ceo posao bio uključen Nissal Inženjeringa preko leđa Nissal a.d.).

Da li je Nissal a.d. došao u fazu da, kako tvrdi lažni inženjer Mitar Vuković, novac za osnovne potrebe prikuplja od prodaje starog papira, zarad opšteprihvaćenog trenda štednje? Sudeći po ponašanju braće Vuković, ne bi se reklo.

Kako lažni inženjer Mitar Vuković kaže, "u jeku krize", on sebe i porodicu vodi u Pariz za 1. maj, avionom, i to prvom klasom. A par dana kasnije, Goran Vuković šalje jednog od svojih "ljubimaca" (automobil marke Porsche Panamera) na servis u Italiju, i plaća za tu uslugu najmanje 20.000 evra! On i brat časte sebe platama i do 5.000 evra, bez obzira što zaposlenima duguju plate i pripadajuća primanja za osam meseci. "Ječanje krize" ne dopire do njih.

 

     Samo on živi kao faraon

 

Svakome je u Nišu jasno da je Goran Vuković zlonamerno, manipulišući svojim mlađim bratom Mitrom Vukovićem i jednim brojem slabih, lakomih i moralno oštećenih ljudi, primenio već poznati scenario "kupovine sa lošom namerom".

Oni (braća Vuković i ostali) nisu bili kupci, već trgovci. Nisu pazarili preduzeća da bi radili i unapredili ga, već da bi ga opljačkali. Privatizovali bi firmu, davali u zalog njenu imovinu i uzimali kredite – koji nisu završavali u ulaganjima! Prodavali su gotovu robu svojim firmama (Nissal Inženjering, Nissal Rus, Nissal Anapa...), a na kraju bi preduzeće ostalo bez para i sirovine, ali i s dugovima radnicima, bankama, dobavljačima. Imovina je bila cilj, a ne sredstvo poslovanja. Te je tako u Nissalu a.d. založeno sve osim kućice portira!

Privatizacija je Goranu Vukoviću i njemu sličnima bilo zanimanje. Ako nije tako kako drugačije objasniti propast Nissala a.d. koji nikada u svojoj 50 godina dugoj istoriji, do dolaska Gorana Vukovića, nije loše poslovao?

Pa čak ni devedesetih godina kada je država bila pod sankcijama i u ekonomskoj blokadi. Uvek je, sve do dolaska Gorana Vukovića, prosečna plata u Nissalu a.d. bila bar 20% iznad republičkog proseka, a zadnjih deset godina prosek se kretao od 24.000 do bednih 28.000 dinara sa zakašnjenjem od sedam meseci, uprkos mnogim ugovorenim, odrađenim i u evrima naplaćenim milionskim poslovima u tom periodu kao što su Airport City, Beograd -Stambeno-hotelski kompleks Panorama, Anapa, Ruska federacija – Zgrada vlade Republike Srpske i kompleks zgrada ministarstava Republike Srpske – Merkator centar u Nišu – Aerodrom Morava u Kraljevu – Hotel Dagomys u Sočiju, Ruska Federacija – Poslovni objekat Integra u Banja Luci gde svaki pojedinačno vredi od milion pa do više od deset miliona evra za druge. Plus mnogo drugih ugovorenih, odrađenih i naplaćenih, veoma unosnih poslova, i to sve samo sa jednim od pet operativnih i uposlenih pogona Nissala a.d?!

Koliko je stvarna naplaćena vrednost objekta Panorama u Anapi i poslova ugovorenih preko poprilično mistifikovnog preduzeća Integral Inženjering iz Banja Luke? Kolika je stvarno naplaćena vrednost za radove na rekonstrukciji fasade i enterijera hotela Dagomys u Sočiju, a kolika prikazana?

Kome i za koje uslugu su poklanjani stanovi u vlasništvu Nissala a.d. u ulici generala Tranijea, u ulici Voždovoj i u ulici Milorada Veljkovića Špaje, koji nisu toliko interesantni zbog same vrednosti koliko zbog osoba koje su sada vlasnici tih i nekih drugih stanova nekada u vlasništvu Nissala a.d.? I tako u nedogled…

U međuvremenu, u Nissalu a.d. caruje besparica, kriza, nema sirovine, nema plate, nema PIO, nema socijalnog osiguranja, nema para za putne naloge, voze se vozila stara dvadesetak godina koja se ne servisiraju, koja se voze tako što vozač mora svo vreme da drži nekakav kanap u rukama, kako se auto ne bi ugasio…

Nema para za račune za grejanje, struju, telefone koji se svakog meseca isključuju, pa zaposleni usred zime sede u pogonima i kancelarijama bez grejanja i bez mogućnosti komunikacije sa spoljnim svetom.

U isto vreme, na drugoj strani, Goran Vuković kupuje simbole svoje banditske moći: džip Volkswagen Tuareg, Subaru Outback, Audi A8, Mercedes ML, Porche Panamera, jednu jahtu, veću jahtu, kuću u Grčkoj na Halkidikiju kupuje bratu stan i par automobila (Mazdu 3, Renault Vel Satis, Fiat Punto)…Tačnije, troši novac na luksuziranje kao pijani kockar ili naftna platforma u plamenu.

Nizu generalnih direktora koji se nikada nisu mešali u svoj posao, niti su razumeli čime se Nissal a.d. bavi, već su popunjavali mesto u organizacionoj šemi i nepromišljeno potpisivali donešena im dokumenta, izlažući tako sebe udaru zakona.

Jednom tehničkom direktoru kojeg je Nissal a.d. interesovao samo kao sredstvo za razvijanje svog privatnog biznisa, i drugog, aktuelnog, kojeg Goran i Mitar Vuković koriste kao otirač i kao osobu za vezu sa političkom vrhuškom grada, zahvaljujući vezama koje taj direktor, preko svoje supruge, održava sa njima. Osoba koja uopšte ne razume proces proizvodnje i čije se delovanje svodi na čišćenje fabričkog kruga i sproveđenje u delo sumnjivih i nezakonitih zamisli Mitra i Gorana Vukovića.

Plata sa "korekcijom"

Slike lopovske imperije govore više od hiljadu reči. Tako, na primer, služba obračuna plata u Nissalu ima dve tabele – jednu tabelu sa spiskom plata radnika i drugu sa kolonom "plata sa korekcijom"? "Korigovana plata" je razlika između stvarne i prikazane plate na obračunu, kako bi se izbeglo plaćanje poreza državi!

Osim što driblaju državu, jer imaju političku i mafijašku zaštitu, braća Vuković preko generalnog direktora Neše zvanog Štambilj (čija je omiljena izjava: "Jebeš mi mater, ako ne bude plata u utorak!") ucenjuju i prete radnicima koji su u cilju ostvarivanja svojih zakonom zagarantovanih prava tužili Nissal a.d. Prete im otkazima i protivpravnim slanjem na plaćena odsustva u trajanju od 90 radnih dana godišnje sa 60% plate.

 

     Pitanja za (ne) odgovorne

 

Čemu služe preduzeća "Nissal Rus" i "Nissal Anapa" registrovana u Ruskoj Federaciji? Ko stoji iza tih preduzeća i na koj način se raspolaže novcem sa njihovih računa? Kolika je ukupna vrednost izvedenih radova na objektima Panorama u Anapi, koja je po prvobitnoj ponudi i bez velikog broja dodatnih radova dogovorenih aneksima na prvobitni ugovor, iznosila oko devet miliona evra? Dokle će država, tužilaštvo, sud i policija neprocesuiranje ovog i ovakvih primera i slučajeva pravdati "slabim dokazima" i nedostatkom političkog konsenzusa? Da li te institucije čekaju da im prekršioci sami donesu "jake dokaze", kako bi krenuli u njihovo eventualno procesuiranje?

Zašto svako pitanje postavljeno u vezi privatizacije Nissala a.d. i pljačke i uništavanja tog preduzeća, bilo da je ono postavljeno u samom preduzeću, medijima pa čak i u Narodnoj skupštini Republike Srbije, izgleda kao da je postavljeno u nekoj gluvoj sobi i ne čuje se dalje? Kako to da toliko prozivani Goran Vuković, Mitar Vuković i njihova kriminalna bratija nikada nisu odgovarali za više očiglednih prevara i pljački?

Ako je političko-kriminalni establišment aminovao ovakve metode pljačke u jednom uspešnom proizvodnom preduzeću, koje je u trenutku privatizacije zapošljavalo preko 1.200 ljudi, da li je to signal da i radnici Nissala a.d. krenu prema kriminalu i otimačini kako bi prehranili sebe i svoje porodice? Ili je došlo vreme za ozbiljan obračun radnika sa ovakvom mafijom, po cenu toga da dođe i do krvavih sukoba sa ovakvom državom koja štiti svoje bandite?

Finansijska direktorka Nissala, od kvalifikacija ima samo to da je ljubavnica Mitra Vukovića.

 

   A 1.

Ubijaju sa odobrenjem

Ni do danas nije poznato javnosti u Nišu, od koga su braća Goran i Mitar Vuković i njihov pajtos Neša "Štambilj" Krstić, tražili i dobili saglasnost za postavljanje izuzetno štetne bazne stanice mobilne telefonije u maju 2013. godine na krovu upravne zgrade Nissala a.d. koju je postavila kompanija VIP Srbija?

Da li su pored radnika koji sutra mogu otići iz preduzeća, stanovnici lokalnih kuća oko Nissala a.d. (koji nemaju kuda otići) obavešteni o šteti koju takva stanica ima po zdravlje Ijudi, a posebno dece? Jedna studija nemačkih stručnjaka je pokazala tri puta veću učestalost raka među ljudima koji žive na udaljenosti od 400 metara od GSM bazne stanice, upoređeno sa ljudima koji žive dalje od baznih stanica! Ali, koga to ovde zanima?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DILETANTSKA PRIVATIZACIJA: AGENCIJA ZA PRIVATIZACIJU I DOS ODMAH PRODALI SRPSKE CEMENTARE

3. септембра 2013. 1 коментар

 

Tri najveće srpske cementare, Beočin, Popovac i Kosjerić, prodate su još 2002. godine, na samom početku ekonomskog sunovrata i uvođenje divljačke privatizacije. U vreme kad su ondašnje vlasti DOS-a prodavale ovo privredno blago, ove cementare su zapošljavale 5.171 radnika. Danas ih ima samo još 1.049. Tako je slika privatizacije na srpski način dobila oblik najstrašnije inkvizicije: radnici tumaraju ulicama gladni i bez posla a strane gazde zavode robovlasničke metode eksploatacije.

 

                      Milan Glamočanin

 

Danas ove tri cementare ostvaruju enormne zarade dok srpsko građevinarstvo, a posebno putarska privreda, grcaju u gubicima. Krivci za ovakvo ubijanje države nikada nisu izvedeni pred sud.

Najveće srpske cementare (Beočin, Popovac i Kosjerić) prodate su 2002. godine, kao prva društvena preduzeća, odmah po stupanju novog Zakona o privatizaciji koji je donela nova DOS-ovska vlast.

Beočinska cementara prodata je kompaniji Lafarge iz Francuske za 59.890.000 dolara, uz obavezu investiranja od 27,46 miliona dolara i tada je zapošljavala 2.040 radnika.

Cementara Popovac je prodat kupcu Holcem LTD, Švajcarska, za 52,5 miliona dolara, uz obavezu investiranja od, čak, 83,9 miliona dolara i tada je zapošljavala 2.474 radnika.

Cementara u Kosjeriću je prodata kupcu Titan S.A. iz Grčke za 35,5 miliona dolara, uz obavezu investiranja od 26,98 miliona dolara i tada je zapošljavala 657 radnika. Sve tri cementare pre privatizacije imale su 5.171 zaposlenog, a danas imaju samo 1.049 zaposlenih, što je manje za 4.122 radnika.

Automatizacija i drugi vidovi modernizacije poslovnih procesa, a i primena novih socijalnih programa, koji su prekinuli lanac zapošljavanja iz socijalnih razloga, uticali su da ogroman broj do tada zaposlenih ode na Zavod za zapošljavanje ili u penziju, tako da su ova tri grada dobila armiju ljudi bez posla i time dala ozbiljan doprinos stopi nezaposlenosti u Republici Srbiji.

Tamo gde su nekada na hiljade ljudi živeli od proizvodnje i prodaje cementa, zavladala je najcrnja ekonomska beda. Samo je novim vlasnicima svanulo. Nigde nisu tako jeftino prošli i tako dobro zaradili kao u Srbiji. Činjenice govore za sebe…

Ukupna kupoprodajna cena plaćena za ove tri cementare je 147,89 miliona američkih dolara, uz obavezu investiranja još 138,34 miliona američkih dolara.

Ugovori o prodaji zaključeni su 30. januara 2002. godine za Cementaru Popovac, a sledećeg dana za druge dve cementare.

Sve tri cementare imaju u protekle četiri godine ujednačene ukupne prihode, ali je neto dobit bila najveća u 2010. godini, kada je kod Beočina iznosila 31,90 odsto ukupnog prihoda, kod Popovca 23,96 odsto i kod Kosjerića čak 44,15 odsto.

Te stope neto dobiti nisu se mogle ostvariti da na tržištu postoji konkurencija – svaka današnja cementara pokriva po jedan deo teritorije Republike i kao takva može se ponašati kao jedini učesnik na tom delu tržišta.

Naše grosističke organizacije i uvoznici nemaju finansijskih sredstava da ovim monopolistima konkurišu uvozom iz okolnih zemalja, pa građevinska privreda, posebno putarska preduzeća, moraju da plaćaju koliko proizvođač traži, i to, po pravilu, avansno. Dok naše građevinarstvo, a posebno putarska privreda, grcaju u gubicima ova tri proizvođača ostvaruju enormne zarade.

Smanjenje broja zaposlenih posledica je i loših kupoprodajnih ugovora koje je Agencija za privatizaciju zaključila sa ovim inostranim kupcima, jer je ugovorima bilo predviđeno samo da se zaposlenima koji se proglase kao višak isplati otpremnina, a ne i Zavodu za tržište rada posebna nadoknada.

Bar da je postojala klauzula da ko naplati dobru otpremninu mora svoj radni status da rešava u privatnom biznisu, ili samozapošljavanju, a ne da kupuje putnička vozila i belu tehniku, pa problem zapošljavanja traži da reši država.

Jasno je da su sa 21,7 milijardi dinara neto dobiti ostvarene samo u protekle četiri godine kupci ove tri cementare povratili uloženo u kupoprodajnu cenu i obavezno investiranje od 286,23 miliona američkih dolara.

Poseban promašaj je učinila Agencija za privatizaciju što je sve tri cementare izložila prodaji inostranim firmama. To nije slučaj samo sa cementarama, brojni su i drugi primeri. Ali, u ovoj zemlji niko ne snosi odgovornost, pa ni političari i ekonomisti koji su smislili ovakvu privatizaciju, pa makar i samo odgovornost svojih strukovnih udruženja.

Ako se ima u vidu da je od prodaje svih dve hiljade i više društvenih preduzeća Agencija za privatizaciju u ime države Srbije naplatila 3,5 milijardi evra, a u međuvremenu samo državu Srbiju, preko javnog duga zadužila za više od 19 milijardi evra (koliko je u rebalansu budžeta za 2013. projeciran javni dug do kraja godine), ne računajući u to dug građana i privrede, jasno je kakva je bila naša vlast u poslednjih 12 godina.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: