Архива

Posts Tagged ‘jeremic’

SRPSKA DIPLOMATIJA JE BRUKA ZA DRŽAVU

9. децембра 2012. 3 коментара

U najtežem trenutku u poslednjih pola veka, Srbija je praktično ostala bez ozbiljne diplomatije.

Spoljna politika Srbije svela se na unutrašnjost ministrovog kabineta.

MIP

 

 

Mogućnosti Srpske diplomatije su prokockane, njen kadar je uništen, a nekadašnji prijatelji u svetu više nisu prijatelji, ili to ne mogu biti.

U takvim okolnostima, mudar i preduzetan ministar spoljnih poslova, zajedno sa svojom vladom, potražio bi pomoć od svetske velesile kakva je Rusija, i zamolio je da privremeno zastupa interese Srbije u svetu, sve dok je to potrebno.

Dok ne osnaži ekonomski i politički i dok ne sredi kadrovski haos i bezumlje koji danas vladaju ovom delikatnom službom.

Svaka druga mogućnost je dalja agonija i pad u nove avanture.

Učinak dosadašnjih ministara spoljnih poslova, od Draškovića i Jeremića do Mrkića, zbir je gubitništva i srama.

Tome mora doći kraj.

 

Piše: insajder D-3

 

Kada je Knjaz Miloš ispraćao svoje diplomate u Carigrad, sasvim ozbiljno im je saopštio da, “Turci traže pare ili dupe da bi vas prihvatili, a mi, kao što znate, para nemamo!“.

Posle promene vlasti 2000. godine, Ministarstvo spoljnih poslova bilo je okupirano od raznih smutljivaca, otporaša, mlađarije i jurišnika iz DOS-a, od kojih većina nije imala nikakvo obrazovanje, niti diplomatsko iskustvo, ni obučenost.

Oni bi dali i dupe i državu, samo da dobiju pare.

Novopečeni konzuli, ambasadori i savetnici koji su predstavljali ondašnju SR Jugoslaviju u svetu, opisivali su tadašnju državnu zajednicu kao zločinačku tvorevinu, izvinjavajući se  domaćinima za “zločine Miloševićevog režima“.

Sunovrat je tek došao postavljanjem Vuka Draškovića za ministra spoljnih poslova.

Korups iz Bjelog Polja zauzeo je sva važna mesta u diplomatiji, a bašibozluk iz SPO-a preseljen je u diplomatku službu.

Danica je pravila spisak, a Vuk je to sve potpisivao.

Tako su ginekolozi, psihijatri, akušeri, pisci i živopisci predstavljali Srbiju u državama koje su učestvovale u bombardovanju Srbije.

Trajala je mrtva trka za ambasadorska mesta između uglednih beogradskih alkoholičara opšte prakse poput Svetislava Basare, Vladete Jankovića, Dragana Maršićanina...

Dno je počelo da se pojavljuje u svim diplomatsko konzularnim predstavništvima.

Odmah posle Vuka Draškovića, na mesto šefa srpske diplomatije zaseo je mlađani Vuk Jeremić, čovek koji nikada ništa sa diplomatijom nije imao u svom kratkom veku.

Počele su i njegove „reforme“, pa je u diplomatsko-konzularna predstavništva počeo da ulazi i kusi i repati, uglavnom polusvet iz Demokratske stranke, željan novca, provoda i putovanja.

Odlazili su na visoke ambasadorske funkcije lovci u mutnom i njihove ljubavnice, a brojne konkubine visokih funkcionera tadašnje vladajuće partije našle su se u ambasadama Srbije širom sveta.

Čak je i sam Boris Tadić dao lični doprinos ovom „kadrovanje“ (kao u poznatom slučaju ambasadorke u Rimu, Ane Urošević, danas Hrustanović ).

Vreme i iskustvo pokazali su da ni od novog ministra spoljnih poslova Ivana Mrkića, karijernog diplomate, nije moglo ništa bolje da se očekuje.

Za četiri meseca nije uspeo da opozove nijednog od takozvanih ekonomskih diplomata koje je postavio Boris Tadić (jer od njih je bilo više troška, nego koristi), niti je uspeo da iseli duh Vuka Jeremića iz ministarstva.

Njegove posete Kipru i Albaniji na početku mandata najbolje govore o kakvoj je diplomatiji reč, i na koje dno je ta služba pala.

Krenuo je Mrkić i u pravcu Izraela, ali je poseta završena minijaturnim poklonjenjem žrtvama u Jad Vašemu, u pratnji izraelskog ministra Libermana.

Skoro da je u pitanju turistička poseta, samo što je bio u najkraćem, kurtoaznom  obilasku sa visokim domaćinom.

Da je i ovaj ministar beznadežan slučaj, pokazuje i njegova poseta Češkoj (gde je od starih prijatelja ostao samo Vaclav Klaus), tokom koje je molio da makar oni, Česi, nešto učine kako bi Srbija dobila bilo kakav signal iz Brisela o daljem pridruživanju Evropskoj uniji.

Poslednji događaji u vezi sa slepim sprovođenjem američke politike u Haškom tribunalu, trebali su da budu razlog Mrkiću da demonstrativno povuče ambasadora iz Vašingtona na određen rok, kao čin kojim bi

pokazao šta misli o politici Amerike koja vojno i administrativno sprovodi okupaciju na delu srpske državne teritorije.

Ako bi takav gest izgledao naivno, svakako ne bi izgledao podanički i kukavički.

Srbija više nema šta da kalkuliše.

Ona je već počela da plaća cenu za okretanje ruskim energentima, mada nije jedina evropska zemlja koja će od njih imati koristi.

Ali, ta cena će biti znatno manja od profita i od perspektive koja joj se pruža.

Šta onda sprečava ministra Mrkića da potraži savet od Lavrova u Moskvi oko zaustavljanja evroatlanskih ponižavanja Srbije?

Skandalozna je srpska diplomatija, pod  zloduhom Vuka Jeremića.

Da podsetimo: na njegov predlog, i uz blagoslov Borisa Tadića, angažovan je izvesni Dragan Obradović, iste zrelosti kao i Vuk Jeremić, koji je sročio zahtev Međunarodnom sudu prave u Hagu za savetodavim mišljenjem suda o legitimnosti odluke privremenih institucija na Kosovu i Metohiji o otcepljenju od Srbije.

Umesto da sudu podnesu legalnu tužbu, kojom bi se tražilo da on proglasi odluku o otcepljenju nelegalnom, suprotno međunarodnom pravu, banda Vuka Jeremića i  njegovog zaštitnika Borisa Tadića, tražila je samo savetodavno, dakle, neobavezujuće mišljenje!

I dobili smo što smo tražili.

Maloumni ministar Jeremić krenuo je u novo sprdanje, zahtevao je da se o savetodavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde u Hagu glasa u Ujedinjenim nacijama!

Tumarajući po belom svetu i uglavnom banana državama, u kojima ga ni ministri nisu primali, proputovao je svim kontinentima, trošeći ogromne pare.

Da bi lakše obmanuo javnost u Srbiji, i stvorio predstavu kako radi istorijsku stvar, bivši ministar Jeremić se štitio kapom podrške Rusije i njene diplomatije, koja je, bez uslovljavanja, podržavala interese Srbije.

Ali..

Srbija je podržala sankcije EU protiv Irana, mada je Rusija bila njihov žestok protivnik.

Srbija je u Generalnoj skupštini UN 8. avgusta glasala za rezoluciju koja je osudila režim sirijskog predsednika Asada, mada su Rusija i Kina glasale protiv te rezolucije.

Srbija je na zasedanju OEBS osudila Rusiju zbog Pusi Rajot!

Na prošlonedeljnom zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija Srbija je glasala za prijem Palestine u članstvo države nečlanice Ujedinjenih nacija, mada za tu odluku nisu glasale zemlje iz okruženja.

Srbija je glasala suprotno od svojih nacionalnih interesa, jer Izrael, koji se protivio prijemu Palestine, nije priznao Kosovo kao nezavisnu državu!

Ludorijama Vuka Jeremića nema kraja.

Građani još pamte scenu kada srpski premijer Ivica Dačić čestitao Jeremiću odlazak u Njujork,  na jednogodišnje predsedavanjem Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija, kada premijer kaže da žali što jeremić od ranije nije u njegovoj partiji!

Srpskom diplomatijom i dalje rukovodi Vuk Jeremić iz Njujorka, a preko njega i Boris Tadić.

Ova mala grupa pedera, veleizdajnika nacionalnih interesa, busajući se zaštitom SAD-a, pokrala je i osramotila Srbiju.

Samo krv može oprati njihova zlodela.

 

Ministar i njegov momak

 

Novi ministar Ivan Mrkić je, takođe, pripadnik gey lobija.

Njegov ljubavnik je, niko drugi, do šef kabineta, ambasador Petar Vico!

Komunistički rukovodioci su znali da svoje ljubavnice dovedu za sekretarice, a gospodin Mrkić je visokopozicioniranog službenika ministarstva, ambasadora Petra Vicu postavio za svog šefa kabineta .

Gospodin Vico je Hrvat po nacionalosti, i bio je ambasador Srbije u Hrvatskoj!

Naravno, ne aludiramo na nacionalnu netrpeljivost, jer Srbi iz Nemačke na sav glas hvale ambasadora Srbije Ivu Viskovića, kao čoveka koji je, u svako vreme, u službi naših državljana, dolazi na njihove sportske igre, na priredbe…

Viskovićev brat živi u Zagrebu, ali Ivo na najbolji mogući način zastupa državu u kojoj živi.

 

© Geto Srbija

List protiv mafije

Creative Commons лиценца

NEOČEKIVANO PRIZNANJE VUKA JEREMIĆA

 

Sa Kosovom ipak sklapani međunarodni ugovori.

U svojoj predizbornoj gluposti koja prevazilazi sve one visoke standarde u toj disciplini koje je kao ministar spoljnih poslova postavio, Vuk Jeremić je direktno potvrdio da briselski dogovori sa Kosovom imaju karakter međunarodnih ugovora.

Tim priznanjem Jeremić je u potpunosti opovrgao sve ono što su Boris Tadić i njegova vlada do sada uporno tvrdili – da su u pitanju nepotpisani dogovori koje garantuje EU, a koji nikako nemaju karakter ugovora, pogotovo ne onih međunarodnih.

 

Izdajnici

 

Umesto da svog nekada najboljeg đaka, a sada ubedljivo najgoreg ministra, tokom izborne kampanje pošalje u višemesečni obilazak nesvrstanih zemalja i tako ga skloni daleko od očiju srpske javnosti, Boris Tadić je svog minsitra spoljnog u subotu poslao u Čačak, gde je ovaj, arogantan i neinteligentan kakav jeste, izmakao tlo pod nogma dosadašnje kosovske politike zvaničnog Beograda.

Pokušavajući da uknjiži koji jevtini predizborni poen na račun nedavne izjave Tomislava Nikolića koji je doveo u pitanje obavezujuću snagu eventualnih “tajnih dogovora” koje je povodom Kosova sklopio Boris Tadić, Jeremić je izjavio da je u pitanju “opasna retorika”, stupidno priznajući da je reč o međunarodnim ugovorima.

“Prvaci nekih opozicionih stranaka govore o tome da ih ne obavezuju međunarodni ugovori koje je ova zemlja potpisala i koje primenjuje i najavljuju njihovo jednostrano raskidanje. To je jako opasna retorika i to su jako opasne ideje”, usplahireno je izjavio Jeremić, previđajući sve ono što su on, njegov lider i vlada kojoj pripada govorili do sada.

On je na to dodao da oni koji imaju takve ideje “nisu dovoljno zreli i stabilni da vode ovu zemlju u teškim međunarodnim okolnostima”.

 

Da kojim slučajem ne bude zabune na šta je nekompetentni ministar spoljni tačno mislio, on je na pitanje novinara da li se to odnosi na lidera Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića, precizno dogovorio „na njega pre svih“.

Jeremićeva izjava je usledila kao reakcija na govor koji je lider SNS Tomislav Nikolić održao na predizbornom mitingu u Kosovskoj Mitrovici u kojem je rekao da ne zna šta je aktuelna vlast dogovorila sa Prištinom, „da ne zna o čemu su pregovarali i da je jedan čovek rešavao našu sudbinu na Kosovu i Metohiji – Boris Tadić“, koji sada duguje da kaže dokle je stigao.

„Dokle god da je stigao, dalje odatle ni jedan korak ne sme da napravi. Dokle god da je otišao u pokušajima da se dodvori kako bi ostao i treći mandat, šta god da je potpisao, a da je na štetu Srbije, to mene ne obavezuje“, istakao je Nikolić.

 

Reagujući na prilično neodređen i u kondicionalu sročen Nikolićev kosovski govor, “Jeremić kao da je zaboravio da su upravo on, Borislav Stefanović i vlada čiji su članovi”, na zahteve opozicije da dogovore sa Prištinom proslede Skupštini na raspravu i ratifikaciju, uporno odgovorali da u pitanju nisu međunarodni ugovori, pošto bi sklapanjem takvih ugovora Beograd zapravo priznao nezavisnost Kosova.

Zbog toga su u Briselu zaključivani dogovori bez ikakve forme i potpisa, a u opticaju su bili čak i usmeni dogovori čija se sadržina nije do kraja mogla utvrditi.

Tako se moglo dogoditi da Srbija jednog dana u Briselu prizna pečat kosovske carine, a da već narednog ustvrdi kako ne priznaje tu istu carinu čiji je pečat prihvatila.

Nešto slično se ponovilo i kasnije kada je Beograd prihvatio koncept međusobnog integrisanog upravljanja graničnim prelazima, uz istovremeno negiranje samog postojanja granice između Srbije i Kosova.

Suvišno je i podsećati da su kao posledica takvog, neodgovornog, odnosa prema rešavanju životno važnih pitanja za građane sa obe strane linije razdvajanja, usledili čuveni balvani, barikade i sukobi sa međunarodnim snagama koji su pretili da eskaliraju i izazovu ozbiljne posledice.

 

Sada, valjajući se u predizbornom blatu, Jeremić nam je napokon priznao da su ipak u pitanju bili međunarodni ugovori, što neodoljivim čini zaključak da je “besmislena politika sprečavanja nezavisnosti Kosova kojom je građane Srbije zamajavao prethodne četiri godine, zapravo bila tipična deesovska laž”.

A to najbolje svedoči o stvarnoj sposobnosti Tadića, Jeremića i ostalih DS kadrova da „zrelo i stabilno vode zemlju u teškim međunarodnim okolnostima“.

 

Piše:Marko Matić

#Geto Srbija 

Creative Commons лиценца

DIPLOMATSKI KRIMINAL!!!

2. априла 2012. Коментари су искључени

 

Bestidne, skupe, a ponegde, više nego KRIMINALIZOVANE srpske diplomate čine nenadoknadivu štetu.

Neopisiva količina divljaštva, gluposti, privatnih interesa i skandala, to je danas slika diplomatskog sunovrata Srbije, čija je personifikacija odlazeći ministar Vuk Jeremić, prvi među štetočinama u nekada moćnoj službi.

 

Ministarstvo spoljnih poslova

 

Izvor u samom vrhu MSP-a nastavlja da opisuje beznadežno stanje u ovoj visokoj državnoj instituciji, dok Državna revizorska inspekcija nastavlja sa radom tragajući za sakrivenim kompromitujućim dokumentima o pljački budžetskih sredstava…

 

INSAJDER IZ MSP-a:

 

Državna revizorska inspekcija (DRI) nastavila je započeti rad u Ministarstvu spoljnih poslova (MSP), a povodom vanredne provere utroška budžetskih sredstava. Više nisu samo putovanja ministra Vuka Jeremića i njegove pratnje u pitanju, nego je Državna revizorska inspekcija počela da se bavi i pitanjima svih ostalih finansija.

Ipak, prema rečima jednog od članova DIR-a, za javnost je sve drugo „dečja bajka“ u odnosu na putovanja resornog ministra i njegove svite.

 

Istinske bahanalije u MSP-u počele su da uzimaju maha tek dolaskom Borislava Borka Stefanovića na čelo šefa kabineta ministra spoljnih poslova. Ali, ovde treba reći i to da će Stefanovićeva štetočinska uloga u savremenoj srpskoj diplomatiji tek biti pravilno „valorizovana“, i to tako što sasvim sigurno neće biti amnestiran za razna nedela, počev od javnih nabavki, pa do slučaja klasičnog mobinga, čiji je on bio spiritus movens.

Već duže vremena desetak aktivnih službenika Ministarstva spoljnih poslova spremaju krivične prijave protiv njega i samo je pitanje vremena kad će one biti predate. Izvori u vrhu MSP-a kažu: „…bira se pogodan trenutak…“

Zanimljivo je da generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova Vladimir Ćurgus i dalje potpisuje dokumenta koja su po sadržaju, slobodno rečeno, kriminogene prirode. Jedan njegov blizak prijatelj upozorio ga je da to više ne radi i da prekine sa tom praksom jer će doći vremena kada neće moći da se sakrije iza vrha Ministarstva spoljnih poslova.

Inače, Vladimiru Ćurgusu ovo nije prvi put da ima iskustva sa istražnim organima. Poznate su njegove afere u vreme dok je bivšem režimu odano služio kao pomoćnik tada neprikosnovene Bratislave Bube Morine.

 

Državnoj revizorskoj inspekciji svakako će biti posebno interesantno kako su trošena sredstva za renoviranje zgrade ambasade Srbije u Vašingtonu, ili pak kako su kupovane zgrade ambasada u Briselu i Hagu…

Po dostupnom opisu radova za renoviranje zgrada ambasade Republike Srbije u Vašingtonu, a koje je poslao ambasador Vladimir Petrović, Vlada je odvojila velikih pet miliona dolara. No, imajući u vidu činjenice da je vrednost nekretnina u Sjedinjenim Državama naglo opala, i da je za ovoliki novac (namenjen za renoviranje ambasade) u rezidencijalnom delu Vašingtona moguće kupiti skoro dve vile, potez Vlade je očigledno bio neracionalan. Ali, to nije smetalo onima koji troše budžetski novac uzet iz džepova građana Srbije da ga potroše na najmanje koristan način.

Naime, kako sadašnja zgrada srpske ambasade ima podrum, prizemlje, prvi sprat i potkrovlje, ambasador je predložio da se na dvorišnom delu fasade napravi stakleni panoram-lift koji ide samo od prizemlja do prvog sprata! Zanimljivo je da sve radove na renoviranju izvodi privatna firma iz Srbije, vrlo bliska visokim rukovodećim funkcionerima vladajuće koalicije, što je i bilo za očekivati.

 

Pored sredstava za ambasadu u Vašingtonu, Vlada Srbije je odobrila i osam miliona evra kojima je kupljena ambasada Misije Republike Srbije u Briselu u kojoj službuje 23 službenika. Ima tu i nekih nesrazmera. Radi bolje ilustracije treba reći da ova zgrada ima garažu sa 65 parking mesta! Inače, sama zgrada ambasade nalazi se u najužem centru Brisela.

Za kupovinu zgrade ambasade Republike Srbije u Hagu, Vlada Srbije je odredila sredstva u visini od 2,5 miliona evra, što je u poređenju sa cenama nekretnina u gradu Hagu, koje su u stalnom padu, bezobrazno skupo. Ali, ta je patologija već odavno poznata: što je manje demokratije, a više diktature, to su i prohtevi vlastodržaca veći…

I upravo trošenje ogromnih sredstava za renoviranje zgrada ambasade u Vašingtonu, kao i kupovine zgrade ambasade Misije u Briselu i zgrade ambasade u Hagu, podložni su ozbiljnoj finansijskoj kontroli i reviziji nadležnih državnih organa u cilju striktne i racionalne kontrole korišćenja budžetskih sredstava.

 

NEZAKONITO KORIŠĆENJE DIPLOMATSKIH PRIVILEGIJA

 

Ambasador Republike Srbije u Brazilu Ljubomir Milić, inače član SPS-a, dopušta članovima svoje porodice da nezakonito i nekontrolisano koriste vozila ambasade, i to redovno bez putnog naloga. Sin ambasadora, student, uzurpirao je jedan od automobila ambasade i svakodnevno ga koristi, i danju i noću, 24 sata, bez ikakve kontrole i isključivo za lične potrebe, a pre svega za odlazak na fakultet i za svakodnevne provode.

I ćerka ambasadora, koja je kao službenica UN došla u Brazil na magistarske studije, uživa tatine državne privilegije. Naime, nju službeni vozač ambasade svakodnevno odvozi na fakultet i dovozi natrag, kao i u noćne provode gde je i čeka do ranih jutarnjih sati. To je često izazivalo premor vozača, koji je u više navrata zbog toga izrazio svoje nezadovoljstvo.

 

Ambasadorka Republike Srbije u Tunisu Milica Čubrilo-Filipović, inače istaknuta članica Demokratske stranke i bivša ministarka dijaspore, koja iza sebe ima niz afera, došla je na ovu funkciju kao miljenica Božidara Đelića. Putevi su im se preplitali, od Pariza, Beograda, pa sve do Njujorka, a sada joj se Đelić približio i u Tunisu kao funkcioner Evropske banke za zemlje Magreba.

Jedna od onih afera vezanih za Milicu Čubrilo, a koje javnost u Srbiji dobro pamti, jeste i ta da je svom tadašnjem ljubavniku a sadašnjem mužu, bez ikakvog pravnog osnova iz kase Ministarstva za dijasporu dala 40.000 dolara, što je izazvalo buru negodovanja u srpskoj dijaspori na severnoameričkom kontinentu.

U Srbiji je to ispraćeno sa nekoliko novinskih tekstova, a njena partija na vlasti nije našla za shodno da je kazni, nego ju je, naprotiv, nagradila ambasadorskim mestom.

Po dolasku na dužnost ambasadora u Tunisu, po običaju je počela da troši enormna sredstva za uređenje srpske rezidencije. Svojim partijskim vezama a i intervencijom Božidara Đelića i Vuka Jeremića, za kratko vreme je od Ministarstva spoljnih poslova uspela da dobije oko 200.000 evra za preuređenje rezidencije koja je inače iznajmljena!

 

Takođe, Ivana Pejović, generalna konzulka Republike Srbije u Milanu, koja je bila član Srpskog pokreta obnove, a sada je član DS-a, zahvaljujući zaštiti Vuka Draškovića (bolje rečeno Danice Drašković), a pre svega Borisa Tadića, mimo svih propisa i diplomatske prakse skoro 10 godina službuje na funkciji generalnog konzula u Milanu.

Svakodnevno ugošćava članove porodice aktuelnih rukovodećih funkcionera i enormno troši državna sredstva.

Finansijska služba MSP-a ukazivala je na nedopustivo trošenje novca konzulata kao i propuste koje čini, a koji se graniče sa zdravim razumom. Preko računa srpskog konzulata, Ivana Pejović je kupovala ogromne količine pića, sredstva za svoju ličnu higijenu, donji veš…

U više navrata, Ivani Pejović je iz finansijske službe Ministarstva ukazivano na to da je takvo ponašanje nedopustivo i da je dužna da vrati sredstva u kasu konzulata, što ona nikada nije učinila. Na svaku intervenciju službe finansija, javljala se preteći službenicima MSP-a i to „sa pozicija sile“, ističući u svakoj prilici njene veze sa Borisom Tadićem!

Ali, uprkos svemu pobrojanom i nepobrojanom, i svemu javnom i tajnom što se o njoj u MSP-u zna, male su šanse da ova i ovakva Državna revizorska inspekcija pronađe nešto od čega bi mogla da počne bilo kakvu poštenu istragu

Naime, celokupni dosije njenih finansijskih propusta krije i „na sigurnom“ čuva generalni sekretar ministarstva Vladimir Ćurgus, koji joj je i jedan od njenih viđenijih zaštitnika. Za renoviranje i opremanje rezidencije trošila je velika devizna sredstva koja su joj preko veze u MSP-u odobravali.

 

BEZOBRAZLUK AMBASADORA

 

Nekadašnji konobar koji je radio u zgradi Predsedništva Jugoslavije Zoran Veljić, danas je ambasador Srbije u Otavi, glavnom gradu Kanade. Ništa čudno, mnogi su konobari u demokratskom ludilu napravili velike karijere, poput Vladimira Popovića, zvanog Beba, ili recimo Dušan Elezović, omiljeni „dečko“ Bojana Pajtića, ali i mnogi drugi kojima je ugostiteljstvo bila „matična grana“…

No, Veljić je zaista dogurao dalekoI na takvoj poziciji, očito je zaboravio šta znači biti potčinjen i na usluzi… Zaposlene u ambasadi, ali i u samom Ministarstvu spoljnih poslova ume da iznenadi tako što iznenada nestane na neodređeno vreme! Tako je usred leta 2011. godine otputovao je na odmor u glavni grad Perua, Limu, nikoga ne obaveštavajući ni o svom odsustvu, a još manje o destinaciji, iako je to bio dužan da učini.

Mogući razlog ovog tajnog putešestvija je izvesna Lilian, navodno umetnica latinoameričkog porekla, koja sa svojim zakonitim mužem, čovekom nemačkog porekla i nemačke građe (malo je punijeg stasa), redovno dolazi na prijeme u ambasadu Srbije u Otavi. Naravno, bez muža. Lilian, međutim, uveče dolazi u Veljićevu rezidenciju, a njih dvoje su noću i česti gosti latino-bara Caliente u centru Otave.

Treba ovde dodati i to da je Veljić poznat i po tome što gostoprimljivo dozvoljava strancima da švrljaju po rezidenciji, čak i kada on nije prisutan. Njegovo gostoprimstvo ide toliko daleko da strancima omogućuje da u zvaničnoj rezidenciji srpskog ambasadora organizuju privatne žurke. Tako su dve dame, Lilia Faulkner i Karol Bel-Smit, svoje goste na proslavu dočeka Nove 2012. godine pozivale u kuću našeg ambasadora.

 

Da Veljić ne mari mnogo za rezidenciju vidi se i iz njegovih upornih pokušaja da je po svaku cenu proda. Pošto se Ministarstvo usprotivilo toj ideji, Veljić je namerio da rezidenciju renovira tako što će u njoj da se naprave kancelarije i stan za članove službi obezbeđenja.

Ova Veljićeva zamisao bi, prema svim računicama, srpske poreske obveznike trebalo da košta barem milion dolara! A zna se i ko bi to trebalo da plati: država Srbija iz budžeta, odnosno građani Srbije.

Da bi dobio sve neophodne dozvole za predviđeno zidanje, ambasador Veljić unajmio je i jednog kanadskog advokata, izvesnog Žarka Tatomirovića Mamulu, koji je sa svoje strane preporučio nekog arhitektu Popovića.

I advokat i arhitekta za svoje usluge naplaćuju honorare od čije visine bi svakome normalnom moglo da se zavrti u glavi. Ali ne i Veljiću…

Konačno, Veljić dolazi i na ideju da proda, ako ništa drugo, ono makar deo deo dvorišta rezidencije. Ovaj posao se za sada odvija mimo Ministarstva spoljnih poslova, jer još nisu okončani pregovori sa jedinim zainteresovanim kupcem koga je pronašla Veljićeva i Tatomirovićeva prijateljica, izvesna dama po imenu Suzana Robinson.

Potencijalni kupac za sada nudi 2.050.000 dolara, ali ambasador traži 2,5 miliona dolara. Obe cene su daleko ispod vrednosti pomenutog zemljišta. I u ovom postupku je ambasador vrlo konspirativan, jer u oglasu nigde ne stoji da je prodavac zemljišta strana država, pa tako izgleda kao da je sve to običan privatni posao.

Nikome nije poznato da li ambasador Veljić za sve svoje postupke uopšte ima ovlašćenje bilo koga iz srpskog ministarstva. Jedno je sigurno: visoki nameštenik države Srbije, Zoran Veljić, ponaša se kao apsolutista u ambasadi u Otavi. Radi šta hoće, troši koliko god može, a zagazio je i u biznis iz koga, očito, neće izaći bez ozbiljnih posledica…

 

Veljić, bez obzira na svoju sklonost da licitira državnu imovinu, ni u kom slučaju nema prava da prodaje ili „rentira“ bilo šta bez nečije saglasnosti, a posebno ne tako osetljivu ustanovu kakva je zgrada ambasade, jer onda svakome ko uđe u objekat otvara neslućene mogućnosti da postavi „sprave za posmatranje“ ili, ne daj bože, kakvu eksplozivnu napravu.

O čemu se ovde radi neko će morati da položi račune. Pre svega zato jer se radi o nečem nezamislivom u diplomatskoj praksi… Nezamislivo je tako da izraelski, američki, ruski ili ambasador bilo koje ozbiljne države izdaje zgradu rezidencije kao poslovni prostor trećim licima, u bilo koje svrhe.

Nažalost, kad je srpska diplomatija u pitanju, kao i sve drugo uostalom, sve je moguće…

 

“Prepiska srpskih diplomata iz predstavništava po svetu s centralom u Beogradu nalazi se pod šifrovanom zaštitom, a stvar je procene Ministarstva spoljnih poslova u koje diplomatske misije se šalju obučeni šifranti….“

Ovu skandaloznu vest nedavno je objavila Politika, a da to nikome nije „zaparalo oči…“ Jasno je iz mnogo čega drugog da „laka čitljivost“ diplomatskih telegrama proizilazi iz odsustva ozbiljne službe šifranata… Zato danas srpsku diplomatsku poštu mogu da pročitaju čak i priučeni špijuni-amateri…

 

Posle 5. oktobra 2000. godine, nakon masovnog otpuštanja diplomata, desio se i „pomor“ takozvane kriptozaštite… Ona je „na mala vrata“ ponovo uvedena tek nakon odlaska Gorana Svilanovića sa mesta ministra spoljnih poslova.

Nije tačno da je neko od takozvanih demokratskih vlasti u ono vreme „bio naivan“ pa je smatrao da od svojih „globalnih prijatelja“ nema šta da krije. Ispostavilo se da je napravljena šteta veleizdajničkih razmera.

Umesto da Svilanović (i svi koji su to skrivili) bude na dugogodišnjoj robiji, on je posle „diplomatske karijere“ zaseo u upravni odbor najvećeg srpskog dilera oružja, mračne firme SDPR!

 

#Geto Srbija

Materijal:List protiv mafije

Creative Commons лиценца

TAJNI BUDŽETI MINISTARSTVA SPOLJNIH POSLOVA !

 

Po svemu sudeći, milioni koje je srpska diplomatija na čelu sa ministrom Vukom Jeremićem trošila

i još uvek troši na potrebna i nepotrebna putovanja širom sveta,

nisu nikada sabrani kako treba.

 

 Jeremic

 

 Nedavno su službenici Državne revizorske inspekcije došli u zgradu Ministarstva spoljnih poslova, ali je neko, uprkos svemu, već znao ko dolazi, pa su kompromitujući pisani tragovi o enormnim troškovima Jeremićeve gubitničkediplomatije na brzinu sklonjeni. 

Tako je državni revizor mogao samo da ima uvid u oneračune koji su „za đake i vojnike“. Na ovaj „matine“ revizorska inspekcija je došla nepripremljena.

Da je znala svoj posao da radi kako treba, mnogi bi već bili na manje prijatnim mestima nego što je to zgrada MIP-a.

 

INSAJDER IZ MIP-a:

Mada o tome niko ni reč nije progovorio u srpskim medijima, jer je sve bilo obavljeno vrlo diskretno, Državna revizorska inspekcija (DRI) je 1. marta ove godine iznenada došla u Ministarstvo spoljnih poslova Srbije.

„Iznenada“ je pomalo komično reći, jer u sređenim državama, dolazak službenika te institucije ne podrazumeva najavu. Mada samu instituciju Revizora u Srbiji i dalje niko ne smatra nekom „opasnom“ kaznenom ekspedicijom, događaj je izazvao neviđenu pometnju.

Inspekcija je uzela celokupnu dokumentaciju koja se odnosi na kupovinu avio karata za putovanja i plaćanja hotelskih računa za službena putovanja.Evidentno je da je Državna revizorska inspekcija (DRI) došla na dojavu službenikaMinistrastva spoljnih poslova Srbije (MSP) .

jer se o dolasku Državne revizorske komisije duže vreme govori među zaposlenima, koji su samo pretpostavljali kako je obesno rukovodstvo MSP-a rasipalo novac na najbolje hotele, večerinke, reprezentacije…

 

Većinu avio-karata su kupovali preko firme Aeroklub (Privredno društvo Aeroklub društvo sa ograničenom odgovornošću Beograd, Bulevar Mihajla Pupina 87, broj zaposlenih 8), čiji je vlasnik otac Aleksandre Radosavljević, savetnice u kabinetu resornog ministra Vuka Jeremića!

Karte su plaćane po višestruko većoj ceni (dva do četiri puta veće od realne cene)!

Međutim, običnim „smrtnicima“ prilikom službenih putovanja karte se kupuju preko finansijske službe Ministarstva spoljnih poslova Srbije (MSP) i to isključivo kod JAT-a.

Tako je Aleksandra Radosavljević podizala novčana sredstva bez predavanja i podnošenja potrebne dokumentacije (iskorišćenih avio-karata, hotelskih računa…), što je, iznutra, iz“porodične perspektive gledano“, sasvim u redu, ali nije po zakonu!

 

Naime, Radosavljevićka je uzimala najskuplje hotele mimo pravilnika predviđenog uMinistarstvu spoljnih poslova.

Na primer, u istom danu je za putovanje u Južnoafričku Republiku podizala dupla sredstva iako nije imala potrebnu finansijsku dokumentaciju (dokaz više da zvanična budžetska potrošnja u diplomatskoj službi nije i jedina!).

To je,istovremeno, i očigledan primer finansijske malverzacije za koju neko treba da odgovara.

Tako je, na primer, za noćenja na jednom putu, apartman ministra Vuka Jeremića plaćan po 2.000 dolara za noć! Bilo je primera da mu avionska karta „sa kraja na kraj sveta“ košta i do 12.000 dolara.

Istovremeno, za njegovu pratnju sobe su plaćane po 500 dolara.

Mnogi će reći da je Vuk Jeremić ministar (sporno je to što ministru izgleda ne pada na pamet da troškove putovanja učini ekonomičnijim,

da se povinuje proklamovanoj štednji koju je zvanično proglasio njegov predsednik Vlade) i da mu to sledi po funkciji,

ali šta će pratnji tako skupe sobe, makar to bilo i u skupoj Adis Abebi.

 

Inače, kad je Jeremić posećivao susedne zemlje, niko ga nije ometao da svojim primerom pokaže da dolazi iz jedne siromašne zemlje i da, za promenu, leti i komercijalnim letovima.

Ali, on je do današnjeg dana pokazivao nešto drugo: da dolazi sa „pozicija sile“!

Na primer, umesto oko 3.000 evra, jedan takav let ministra bi koštao srpske poreske obveznike Srbije oko 300 evra.

Zanimljivo je da jedan put ministra Vuka Jeremića u SAD košta nešto više do 3.000 evra,

pa je tako lako doći do zaključka da su Banjaluka, Zagreb ili Podgorica mnogo dalje na globusu nego, recimo, Njujork!

 

Ovakvi primeri ukazuju da se iz kase Ministarstva spoljnih poslova grabi onoliko koliko je potrebno u određenom trenutku. Zato i ne iznenađuju nelogičnosti u trošenju novca…

Drastičan primer datira od još pre nekoliko godina kada je trinaestodnevna turneja od Velike Britanije do Sjedinjenih Američkih Država, uključujući i hotelski smeštaj, plaćena samo 759.625 dinara. Prema toj računici, skoro pola meseca boravka na drugom kontinentu je za oko 32.000 skuplje od dvodnevnog puta u Portugal, što je apsurd!

Takođe se javio i problem oko finansija kada je u pitanju poseta ministra Vuka Jeremića Velikoj Britaniji (novembar 2011. godine), prilikom koje je, pored ostalog, sa predsednikom Olimpijskog komiteta Srbije Vladom Divcem otvorio takozvanu „Srpsku kuću“ u Londonu koja će služiti za promociju Srbije tokom Olimpijade 2012. godine.

Troškovi su pokriveni iz dela budžeta određenog za putovanja, kao i iz dela budžeta koji se ostvaruje donacijama.

 

U oktobru 2011. godine ministar Vuk Jeremić je bio u službenoj poseti Kini, i već prema prvim nagoveštajima Državne revizorske inspekcije (DRI), došlo je do finansijskih malverzacija prilikom pravdanja troškova delegacije koja je išla u Kinu.

Ministarstvo spoljnih poslova Srbije je u svom budžetu (za prošlu, 2011. godinu) odvojilo za plate, dodatke i naknade zaposlenih tačno 670.937.000, dok su, uvek problematični troškovi putovanja predviđeni sa „mizernih“ 114.504.000 dinara.

Konzularno-diplomatskim predstavništvima za troškove putovanja je obezbeđeno 38.290.000 dinara. Za još neutvrđena putovanja službenika Ministarstva spoljnih poslova, iz budžeta Srbije (za 2012. godinu) dobijeno je 134,5 miliona dinara što ukazuje na to da se budžet povećao u odnosu na 2011. godinu kada su u pitanju sredstva za službena putovanja.

 

Ovo je samo jedna strana „troškovnika“ Jeremićeve leteće diplomatije.

Naime, kao i svaka kuća od posebnog značaja, tako i Ministarstvo spoljnih poslova Srbije ima svoje „poprečne fondove“ za koje nikakav revizor do sada nije znao. Mada je sam dolazak predstavnika ove državne ustanove u MIP bio događaj za sebe (prvi put je u posleratnoj diplomatskoj istoriji jedna, zvanično nezavisna institucija došla da proveri utrošak budžetskih sredstava),

prava slika multimilionskih troškova još dugo (a možda i nikada) neće biti poznata javnosti i poreskim obveznicima. Naime, ovo je ona ista diplomatska služba koja je tajnim kanalima slala novac u prethodnoj američkoj predizbornoj kampanji, kao donacija Baraku Obami, tadašnjem kandidatu za predsednika SAD.

 

Ovih dana je „konačni korisnik“ u ponovnoj trci za predsednika, a njegov nekadašnji „aktivista“, bivši guverner države Ilinois, Milorad Rod Blagojević, pred vratima federalnog zatvora.

Sve govori da će Ministarstvo spoljnih poslova i dalje biti pravi „pacovski kanal“ za iznošenje sumnjivog novca iz Srbije, bude li to ovdašnjoj vlasti zatrebalo kako bi se pokazala pred svojim velikim “ prijateljima“ koji su je potpuno zgazili, što sa neba što sa zemlje, i to vojno, politički, ekonomski, kulturno, pa konačno i diplomatski.

Mada je velika kadrovska vrteška u Jeremićevoj eri bila takva da je teško bilo sačuvati u pamćenju sve one hiljade sati u avionima i hotelima širom sveta, neko je to ipak uradio umesto nas.

Početkom 2010. godine, u Njujork tajmsu je izašao članak u kome je Vuk Jeremić, kao šef srpske diplomatije, prikazan kao neki zaludni svetski putnik, koji troši novac svojih građana na nemoguću misiju.

 

Pravu istinu o ceni spoljne politike koju su vodili njegova stranka i on lično, tek će neko sabrati. A to sigurno neće biti Državna revizorska komisija, koja radi ono što joj vladajuća vrhuška kaže.

Ta institucija još nijednu krivičnu prijavu nije napisala i zato više liči na komunalnu policiju koja piše prekršajne kazne za pisanje grafita i pljuvanje po ulici…

 

#Geto Srbija

Materijal:List protiv mafije

Creative Commons лиценца

Srpska ekonomska diplomatija, prevara na svim nivoima!

16. марта 2012. Коментари су искључени

 

Radeći predano na zamajavanju građana, koalicioni puleni Borisa Tadića promovisali su pre godinu i po dana nešto čemu su nadenuli naziv “Ekonomska diplomatija”,

kao da nam nije dosta što na budžetskoj grbači već trpimo Jeremićevu diplomatiju, ono blentavo lobiranje po Africi i atlantskom otočju koje je donelo toliko dobrog i korisnog u naše živote,

demolirane navodnom državotvornošću iza koje ne stoji ništa do epohalne pljačke.

 

 

Razume se, gde su u igri pljačka ili ćerdanje, tu je i  G17 Plus (sada URS),  stranka kojoj je po koaliciono-feudalnoj strategiji zapalo lukrativno Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, moralno i materijalno odgovorno za nastanak takozvane Ekonomske diplomatije i regrutaciju ekonomsko-diplomatskih trudbenika, raspoređenih na dužnost u takozvanim diplomatsko-konzularnim predstavništvima po zemljama koje su označene kao prioritetni ekonomski partneri Srbije.

 

Povodom tog svečanog i nadasve nepotrebnog trenutka našeg razvoja i sigurne propasti, Ministarstvo Mlađana Dinkića je učinilo nadčovečanske napore da na zvaničnom sajtu sve objasni:

“Ekonomske diplomate, osim promocije Republike Srbije kao poželjnog ekonomskog partnera, aktivno će ispitivati tržišta ovih zemalja, poslovnu praksu, zakone, mogućnost za izvoz naših roba i usluga i istraživanje poslovnih mogućnosti za naša preduzeća s ciljem stvaranja uslova za uspostavljanje direktnih poslovnih kontakata između srpskih i inostranih preduzeća.

” Nema šta, po razigranosti besmislene rečenice, ovo je dostojan uradak klijenata madam Licht, ali ni približno tupav u poređenju sa Jeremićevim doprinosom na istu temu, kojim, osim linka, ne želimo da dodatno zagađujemo sajber prostor.

 

Jednom kada su Dinkić i Jeremić lucidno ustanovili da je nastupio “Raspad bipolarnog sistema međunarodnih odnosa i čitav niz krupnih političkih i ekonomskih posledica koje su iz toga proizašle…”, nije bilo nijedne prepreke da se za ovaj strateški posao aganžuju sve “sami geniji” makro i mikroekonomije koji su, normalni, i veliki stručnjaci za međunarodne odnose, lokalna zakonodavstva, ispitivanje ponude i tražnje, tehničku analizu trendova i fundamentalni pogled na globalno tržište.

 

Da li Srbija može da izdrži taj finansijski teret kada je u pitanju osvajanje svetskih tržišta i plasiranje visoko-tehnoloških i in proizvoda razvijene srpske industrije?

Uostalom, šta je milion i po evra za plate ovih diplomatskih turista, i to na godišnjem nivou, u poređenju sa korišću koju će doneti napaćenoj Srbiji?

Ako mislite da minimalna zarada od 2.600 evra predstavlja bahatost, da je najveća plata od 4.600 evra brutalni nasrtaj na budžet, 

ako vam se učini da su 300.000 evra za troškove smeštaja, čist bezobrazluk, onda toj ekonomsko-diplomatskoj bratiji pošaljite falusoidnu poruku putem glasačkog listića.

Inače će Nebojša Ćirić, samo paradigma ove državotvorne groteske, opet postati Reformator godine (NALED) i Preduzetnik godine (Blic).

 

#Geto Srbija

Materijal:eNovine

Creative Commons лиценца

%d bloggers like this: