Архива

Posts Tagged ‘istina’

SPOSOBNOST I KAPACITET MINISTRA ZDRAVLJA TOKOM PROIZVOĐENJA U DOKTORA MEDICINSKIH NAUKA!!!

20. августа 2015. Коментари су искључени

 

Grupa naučnih radnika, vrhunskih medicinskih stručnjaka, uputila je apel akademskoj javnosti Srbije, Univerzitetu u Beogradu, Medicinskom fakultetu, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Ombudsmanu Saši Jankoviću, Povereniku za informacije od javnog značaja, Rodoljubu Šabiću, direktorki Agencije za borbu protiv korupcije, Tatjani Babić i Ombudsmanu Univerziteta u Beogradu, Branku Rakiću, u kome pozivaju da se lažni doktorat i lažni naučni radovi Vučićevog ministra zdravlja Zlatibora Lončara, konačno razobliče pred zakonom i pred sudom stručne i laičke javnosti.

 

              ……

LONCAROVA DISERTACIJA-8B

 

Autori ovog spisa, podneska i peticije neće se potpisati, jer veruju da to nije najbitnije onima koji su ovlašćeni i plaćeni za utvrđivanje istine. Oni ukazuju na suptilno smišljenu manipulaciju sa brojnim učesnicima, koji su svoje ime, i verovatno teško sticani ugled i prestiž u naučno-stručnim krugovima, stavili u funkciju trgovine uticajem i novcem.

Grupa nastavnika Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu: Vladan Živaljević, Tatjana Pekmezović, Aleksandar Diklić, Svetislav Tatić, Duško Dunđerović, Branislav Olujić, Nikola Slijepčević i Ivan Paunović, odlučila je da proizvede ministra zdravlja asistenta dr Zlatibora Lončara u zvanje doktora medicinskih nauka.

Sa svim pravima i privilegijama koje iz toga proizilaze. Iako svesni da imenovani nema sposobnosti, kapaciteta, vremena, kao ni volje da se naukom bavi, oni su sačinili i objavili naučni rad u kome je on prvopotpisani autor.

Skraćeno prevedeno, da je Zlatibor Lončar dao suštinski doprinos i bio uključen u sve faze studije, kao i da je napisao ovaj rad. (adresa rada u prilogu). Po našim saznanjima iz ove grupe koautora, taj rad je napisala prof. dr Tanja Pekmezović. Lončar nije u tome učestvovao, jer ne poznaje ni najelementarnije tehnike naučno-istraživačkog rada. Statističku analizu ni u obrisima.

Ona je to uradila, stavljajući „skromno" sebe kao četvrtog autora. Ako joj je bilo stalo do para, ili pak do uticaja, moglo bi se razumeti. Ali se ne može prihvatiti. Zakletva u akademsko poštenje u skladu sa Etičkim kodeksom; naučno-istraživačkog rada „Dobra naučna praksa" iz marta 2004. godine i dalje obavezuje na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Ne sprovodi se, jer na tom fakultetu nema Ombudsmana za naučno-istraživački rad (čl. 7), kome bi se npr. mogli žaliti građani i naučni radnici, čija se prava ovim aktom intelektualnog nepoštenja (čl.9) povređuju.

Stoga se pisci ovog teksta obraćaju mnogo generalnijim ombudsmanima, poput hrabrog Ombudsmana Srbije g. Saše Jankovića, koji se nije plašio ni onoga ko je nadređen Zlatiboru Lončaru.

Obraćaju se čitavoj akademskoj javnosti Srbije i sveta. Kao i časopisu BMS Urology iz Londona, sa samo jednim zahtevom: poništite taj rad, kao emanaciju intelektualnog nepoštenja, grubog falsifikata i trgovine uticajem. Kao izraz snishodljive naučne misli i prakse u Srbiji, pred vlašću…

Mogli bi se navesti brojni dokazi u prilog ovoj tvrdnji i imperativnog zahteva, ali ćemo dati samo neke…

Dr. Lončar se po sopstvenom iskazu, ne bavi u svakodnevnom radu endokrinom, već abdominalnom hirurgijom. To se može videti iz njegovog CV na sajtu Ministarstva zdravlja. On nije učestvovao u prikupljanju i obradi podataka u vreme koncipiranja i rada na ovom predmetu. Nije učestvovao u lečenju ni jednog bolesnika iz ove oblasti. On se navodno bavi hepatobilijarnom hirurgijom i transplantacijama (iako nema dokaza-potvrde stručne osposobljenosti za taj posao!).

Dr Lončar ne govori akademskim jezikom, obrazovanih ljudi. On barata sa svega oko 500 reči u srpskom i oko 50 reči u engleskom jeziku. Njegovi javni nastupi su nekad pravo mučenje za slušaoce i one koji pokušavaju da dokuče šta je „pisac hteo da kaže".

Kao autor u akademskom prostoru do dolaska na vlast 2012. godini, ima samo jedan rad u kome je dopisan kao sedmi autor! Nakon toga, on se pojavljuje u još nekoliko radova, koji nemaju veze sa njegovom oblašću ekspertize. Nikad nije bio prvi autor.

Dr Lončar ne poznaje statističke ni epidemiološke metode i teško da može da ih sada nauči i objasni. Još teže da ih primeni. To je lako proverljivo organizovanjem kontrolnog ispita, pred objektivnom komisijom za čijeg predsednika kandidujemo profesorku statistike Jelenu Marinković sa Medicinskog fakulteta. Tražimo kontrolu njegovih znanja, zbog više nego osnovane sumnje u lažirane ispite.

Znači, pomenuti doktor je skoro sve ispite na doktorskim studijama „prošao" ne udubljujući se posebno. Tačnije rečeno-nimalo. Ako se neko čudi ovome, može se reći da je to lako moguće iz njegove pozicije u političkom establišmentu, već nekoliko godina. Obični smrtnici to ne mogu i zato moraju da uče. Ovo podrazumeva zahtev da mu se ponište svi ispiti na doktorskim studijama.

On je inače bio najgori od četiri kandidata na konkursu za izbor kliničkih asistenata 2012. godine. Izabran je samo zahvaljujući trgovini političkim uticajem. Taj bi izbor trebalo takođe preispitati, što se ovom peticijom takođe zahteva.

Nije bilo logično da neko istovremeno vrši takve političke i operativne dužnosti, kao što su ministar zdravlja, pomoćnik direktora Kliničkog centra Srbije, direktor Urgentnog centra KCS, član Glavnog odbora i Predsedništva SNS…

On je u vreme polaganja ispita bio i član Saveta Medicinskog fakulteta, čak Saveta Univerziteta u Beogradu i navodno vredno učio epidemiološke ili „odvratne" statističke metode, kao što je Cox-ova multivarijantna regresiona analiza  ili Kaplan-Majerova kriva . Te „prozaične metode" on teško može da nauči sada u dogledno vreme. To podrazumeva prethodna znanja i sposobnosti primene i tumačenja.

Nije logično da dr Lončar u vreme najaktivnijeg bavljenja politikom publikuje nekoliko radova. Istina lako se može videti od strane medicinski obrazovanih ljudi, da nisu iz njegove sfere stručnog interesovanja.

Lončar nema moralne ni ljudske kvalitete, potrebne za jednog doktora nauka. On se interesuje za mafijaške metode zastrašivanja, vehementnog naređivanja i podređivanja, koje je usavršavao u Urgentnom centru. On je direktni krivac za udes helikoptera u kome je nastradalo 7 ljudi, jer je direktno naložio sletanje na Aerodrom Surčin. Sve radi samopromocije u medijima.

On je direktno odgovoran za lošu organizaciju zdravstvene službe u kojoj je infekcija odnela najmanje 7 života u Urgentnom centru (tačno 7). Za isti je okrivljena Klebsijela, za koju nije čak bio siguran da je bakterija. Prema programu doktorskih studija on je uspešno položio predmet: Bolničke infekcije. Što on i stvarno i pravno veoma slabo poznaje!

Lončar je vrlo verovatno katastrofalan ministar. Iako to nije naša tema. On želi da postane naučnik, doktor filozofije (RIO) i to ne na Megatrendu, već na beogradskom univerzitetu. To mu neko omogućava i u tom zlodelu pomaže. Ako nas to ne interesuje, onda nam nije stalo ni do budućnosti.

Konačno, Lončar ne zna engleski jezik. U službenoj biografiji tvrdi da zna. Ali, to je lako proveriti. Urednicima ovog časopisa će biti dat njegov telefon da provere da li autor sa takvim engleskim, može biti pisac ovog složenog teksta i vođa još složenijeg istraživačkog poduhvata.

Na samom kraju ove taksacije, čitalac se može upitati, čemu sva priča i gde je „savršen zločin"?

On je u činjenici da je ova grupa odlučila da preko navedenog rada u relevatnom naučnom časopisu, „progura" doktorsku tezu ass. Zlatibora Lončara. Za razliku od drugih, ali baš svih redom naprednjačkih „naučnika" koji su svi „prosto i bezdušno prepisivali bez citiranja", Lončar je izabrao metod „zakupa" kompetentne, ali nemoralne naučnice dr Tanje Pekmezović.

Ona je sačinila dobar uslovni rad. Napisala čitavu doktorsku tezu i na kraju slajdove i sve što je potrebno za uspešnu odbranu disertacije. Lončar nije ništa ni radio, ni uradio! Kako bi se neko mogao proglasiti doktorom nauka u grani u kojoj nije dao nikakav doprinos?

Sad dolazimo do nekih mogućih zaključaka, koji će svima, koji se ovim budu bavili olakšati posao…

Pre svega, nesumnjivo je da je Medicinski fakultet teško zloupotrebljen. Naučne slobode, intelektualno poštenje i etika povređeni na svakom koraku ovog disertacionog rada ili procesa. Da su mnogi od gore pominjanih naučnih radnika i lekara takođe zloupotrebljeni i neopreznošću stavili svoj ugled „na panj", tvrdnjom kako je Lončar na tome nešto radio.

Oni sigurno znaju da nije radio ništa! Ni u radu, kao ni u disertaciji, kojoj se brzo bliži. Radio je samo političke i neke njima bliske poslove, koji se pre ili kasnije završavaju brodolomima. A i ovaj će verovatno vrlo brzo.

Svima onima koji se pitaju gde je intelektualno i građansko poštenje pisaca ove peticije uzvraćamo kontrapitanjem: Šta mi sitni naučni radnici možemo pred silom vlasti kad ni zvaničnici koji štite društveni poredak i javni interes možda nisu u stanju da ovo zaustave, a neki to čak pomažu? O tome će biti reči u sledećim obraćanjima javnosti, posebno akademskoj. Stoga mi otkrivamo istinu, a vi proverite.

Da bi Univerzitet u Beogradu i Medicinski fakultet, kao i SANU spasli svoju čast, moraju naći osobe od integriteta, koje će ispitati navode. Ombudsman i drugi navedeni im u tome moraju aktivno pomoći. I Dekan i Rektor su članovi SANU, kao i Predsednik SANU, naravno.

Utvrditi istinu i izreći mere. Svi Lončarevi koautori moraju biti udaljeni iz nastavnog i naučnog procesa. Kako bi se sprala ljaga, sa svih onih koji su morali da uče i nauče sve, ono što je propustio Lončar.

Akademska javnost Srbije ne sme ostati ćutljiva i nezainteresovana. Oni koji neće „da se bave politikom, prihvataju da se politika bavi njima". Politika je ovim naizgled savršenim zločinom postala važnija od svega. Što nije istorijski raritet u Srbiji. Naprotiv, u našoj otadžbini je često bio „važniji gram vlasti, od kile pameti". Bio bi red da se tome učini kraj!

Ako sve prećutite i počnete da pravdate, da je toga bilo i ranije, reći ćemo nije u ovoj meri nikada. Kao što ni mnoge stvari, koje danas imamo na dnevnom redu u Vučićevskoj Srbiji, nisu nikada ranije bile moguće.

Kupovina doktorske disertacije je možda bilo i ranije, ali se sada to radi otvoreno i beskrupulozno. To radi niko drugi do ministar zdravlja u Vladi Republike Srbije. I očekuje da postane punopravni član akademske zajednice. Jadna je ta akademska zajednica, koja nemo posmatra i saučestvuje u toj trgovini.

Jadni će biti Ombudsman Saša Janković, poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić i direktorka Agencije za borbu protiv korupcije Tatjana Babić, ako ne smatraju, da su ovim: povređena prava građana, da se radi o istini od javnog značaja, da se radi o čistoj i nepatvorenoj korupciji u akademskom prostoru. Ombudsman Univerziteta u Beogradu g. Branko Rakić je takođe pozvan da zaštiti ugled i čast akademske zajednice.

Iako u ovom kriminalnom slučaju sve izgleda neuhvatljivo, nedostižno u smislu pravde, stvari su, ustvari, vrlo jednostavne. Sve je lako proverljivo. Lončar nema neophodna znanja i kompetencije. Ne može brzo ni da ih stekne.

On treba da bude vraćen na početak u akademskoj zajednici, koja vodi računa o svom dostojanstvu i časti. Sve je falsifikovano, i ispiti na doktorskim studijama i ovaj rad i doktorska teza je na tome zasnovana.

Sada samo žuri sa svršenim činom, koji će se desiti odbranom teze. Stečen „ugled" u akademskoj zajednici. Prevarena akademska i sva druga Srbija!

Kažimo Stop krađi! Kaznimo gore pomenute saučesnike krađe. Kaznimo dekane, prodekane, rektore i prorektore, ako nisu u stanju da se staraju o javnom interesu. Kaznimo ombudsmane, poverenike, direktore agencija – ako ne učine ništa.

Ako ništa ne uradite ovo će brzo postati međunarodno poznat skandal. Spremni smo da obavestimo sve relevantne međunarodne institucije. Pa neka se vidi onda kakav će ugled biti zemlje i univerziteta.

Svaka vlast, pogotovu ovakva, je prolazna – a bruka i sramota večni i trajni.“

 

©Geto Srbija

materijal: List pritiv mafije

OTKRIVAMO: “ZABLUDE I ISTINE” O MILORADU DODIKU

26. јануара 2013. 1 коментар

 

Deklarisani Jugosloven, izraelski  „operativac“ i hrvatski lobista.

Ko je, zapravo Milorad Dodik…?

Dodik

 

Kada su 2006., na parlamentarnim i predsjedničkim izborima u Republici Srpskoj vlast ubjedljivo osvajali Miletovi  „crveni mundiri“, pitao sam se ko su ti mnogobrojni i oduševljeni ljudi koji sa nevjerovatnim zanosom i oduševljenem u kafićima i na trgovima proslavljaju pobjedu njega i njegove stranke.

Da li su to isti oni ljudi koji su ga samo par godina ranije nazivali najvećim izdajnikom i zlom srpskog naroda?

Da li su to isti oni koji su ga nazivali komunistom i dezerterom?

Da li su to ljudi kojima je svojevremeno poručivao „da ako žele da se krste mogu ići u SDS“?

Da li je moguće da se jedan notorni komunista, ateista, bivši član  „Reformista Ante Markovića“, Jugosloven, evro – fanatik, transformisao u pravoslavca i srpskog nacionalistu?

Pitanja, podpitanja i kontradiktornosti bilo je mnogo, a odgovora malo.

Sve sam to banalizovao, objašnjavao kolektivnim ludilom, drogiranošću i zaslijepljenošću širokih narodnih masa, koje su bile spremne da povjeruju u to da će pod njegovom palicom Republika Srpska postati nezavisna država i mesto ekonomskog buma i prosperiteta.

Činjenica da je i u jednom delu patriotske i nacionalističke javnosti u matici Srbiji prihvaćena ovakva percepcija Milorada Dodika, motivisala me je da napišem ovaj tekst.

 

 

Mit o  „Čuvaru Srpske“ i pljačka sopstvenog naroda

Godinama smo u Republici Srpskoj, od strane kreatora javnog mnjenja i režimskih medija, izloženi propagandi da je Republika Srpska prostor ekonomske, socijalne, političke stabilnosti i prosperiteta, da je Milorad Dodik čovjek koji je zaustavio prenos nadležnosti institucija RS na nivo BiH i tako zaustavio njeno urušavanje, da Vlada vodi krajnje odgovornu socilajnu i ekonomsku politiku, tako da je (po njima) ugroženost kategorija kao što su borci, penzioneri, ratni invalidi i studenti posledica globalne ekonomske krize koja se odražava na sve segmente društva u Republici Srpskoj, a ne samo na ove kategorije.

Očigledna prohrvatska politika i zalaganje za treći (hrvatski entitet) Dodika i njegovog SNSD – a, opravdavala se činjenicom da je to tobože srpski interes, koji će ojačati poziciju Republike Srpske.

Jednom rječju, Milorad Dodik i njegova bratija kontinuirano su od strane medija pod njihovom kontrolom predstavljani kao jedina vlast koja ima legitimitet i kredibilet da vodi Republiku Srpsku i koja će joj prije ili kasnije donijeti nezavisnost.

Mene, ali i mnoge druge iskrene rodoljube i patriote Republike Srpske, ovakve priče nisu zavarale.

Nismo im vjerovali ni jednu jedinu riječ, nikada.

Osjetili smo na sopstvenoj koži odlično čari njihove robovlasničke  „socijaldemokratije“.

Znali smo da je Republika Srpska daleko od prostora ekonomske, socijalne, političke i svake druge stabilnosti i prosperiteta.

Znali smo da su prilikom dolaska na vlast  „crveni mundiri“ zatekli budžetski suficit od 150 miliona konvertibilnih maraka.

U međuvremenu je «Telekom RS» prodat je bratskoj Srbiji za milijardu i 300 miliona km.

Taj novac je nenamjenski trošen na raznorazne  „kapitalne“ projekte, autoputeve, aerodrome i ostale megalomanske projekte od kojih je samo ostala ideja.

Dobar deo tih sredstava  „opran“ je i kroz  „grandiozne“ sportske manifestacije kao što su „Noć šampiona“ ili  „Svjetsko prvenstvo u raftingu“, a nas patriote iz Republike Srpske posebno boli činjenica da je, tim novcem opljačkanim od naroda, Vlada Republike Srpske finansirala i antisrpske, propagandno – pamfletske filmove kao što su odvratna i bljutava „Turneja“ Gorana Markovića ili tragični  „Sveti Georgije ubiva aždahu“ Srđana Dragojevića.

Mada, to me nimalo nije ni čudilo, s obzirom na činjenicu da je sam Dodik, a i određen broj ljudi iz njegovog okruženja (prije svega Rajko Vasić) u različitim fazama nastojao da kriminalizuje borbu za opstanak srpskog naroda u Republici Srpskoj tokom 90 – tih, a posebno da kriminalizuju naše tadašnje vođe i heroje generala Ratka Mladića i predsjednika Dr Radovana Karadžića.

A svesrdno su se zalagali i podržali njihovo izručivanje haškom kazamatu.

Nakon sedam godina kontinuirane pljačke i eksploatacije od strane  „crvenih mundira“, novac naroda Republike Srpske, nažalost nije ostao u budžetu, niti je uložen u investicije i proizvodni sektor, poljoprivredu, u razvoj privrede generalno, već je završio u džepovima tajkuna bliskih vlasti i  „političke elite SNSD – a“.

Samo u poslednjih šest godina „Integral Inženjering“ Dodiku bliskog Slobodana Stankovića imao je poslove vrijedne preko 700 miliona maraka, što dovoljno govori o kakvoj se vrsti monopola na ovako malom prostoru radi.

Tragično je da se ogromna budžetska sredstva koja pripadaju svima nama, cjelokupnom društvu u RS slivaju u džepove privelegovanih privatnika koji na tenderima uvijek dobijaju poslove koji donose najveći profit.

Novca u budžetu više nema, sve sporije se puni, stalno se zadužujemo kod anglo – cionističko – lihvarskog MMF – a, a deficiti se najlakše krpe tako što se po džepu  „udaraju“ najugroženije i najzaslužnije kategorije stanovništva, tako što im se smanjuju primanja, povećavaju porezi i uvode novi koje nisu u stanju da  „plaćaju“.

Proporcionalno opadanju životnog standarda rastu cijene električne energije, komunalija i osnovnih životnih namirnica, a kupovna moć ljudi je sve slabija.

 

 

Hronologija Dodikove izdaje

Jedino je tačno da je sa ponovnim dolaskom na vlast Milorada Dodika zaustavljen prenos nadležnosti institucija Republike Srpske na nivo BiH, koji je u tom periodu bio baš intenzivan.

Ali ono što njegovi idolopoklonici previđaju i  „zaboravljaju“ je to da se upravo za vrijeme njegovog prvog mandata (kada su ga okupatorski tenkovi instalirali na vlasti rušeći legalne institucije Republike Srpske) desio prenos najvećih i za Republiku Srpsku najznačajnijih nadležnosti.

Tada je, podsjećanja radi, ukinut platni promet sa Srbijom, ukinuta je carina i granična služba RS, ukinute su registarske tablice RS, formiran je Sud i Tužilaštvo BiH, formirane su OSA (Obavještajno – sigurnosna agencija) , SIPA (policijska agencija koja obavlja poslove iz nadležnosti Suda i Tužilaštva BiH) , formirana je zajednička vojska, Uprava za indirektno oporezivanje itd.

Sve ovo na nivo BiH preneo je Milorad Dodik.

Ipak, najpogubnija tekovina prve Dodikove vladavine, bila je prihvatanje Konačne arbitražne odluke za Brčko iz 1999.

Ovom odlukom Brčko je proglašeno distriktom i izdvojeno je iz sastava Republike Srpske, koja je na taj način presječena na zapadni i istočni deo.

Krajem prošle godine, Vlada Dodikovog potrčka Aleksandra Džombića, donijela je odluku kojom definitivno ukida međuentitetsku liniju u oblasti Brčko, tj. Implementira odluku iz 1999.

I na taj način RS i definitivno i faktički postaje podijeljena na dva dijela.

Jasno je kakve to može imati negativne posledice po Srbe zapadno od Drine u budućnosti.

Analogno Dodikovom zalaganju i lobiranju za uspostavljanje hrvatskog entiteta u BiH, dešava se potpuna ekonomska i politička kolonizacija Republike Srpske od strane Hrvata iz Hrvatske i BiH.

Za Republiku Srpsku su u ekonomskom smislu posebno pogubne jake Dodikove poslovno – prijateljske veze sa hrvatskim biznis i uvozničkim lobijima, kojima je kroz uvoz mnobrojnih proizvoda i otvaranje hrvatskih tržnih centara, omogućio snažan prodor na tržište Republike Srpske, a oni su to maksimalno iskoristili i u ogromnom procentu ga okupirali.

Dok našim tržištem neometano  „drmaju“ Konzum, Kraš, Cedevita i Podravka, o obrnutoj trgovinskoj razmjeni i ulasku kapitala i proizvoda iz Republike Srpske u Hrvatsku ili «Herceg – Bosnu», naravno nema ni govora.

Koliko je aktuelni režim u Republici Srpskoj u službi hrvatskih nacionalnih i ekonomskih interesa, govori i to da su se pojavile indicije, da vlasti RS ćute o zločinima koje je hrvatska regularna vojska počinila na Kupresu, u Bosanskom Brodu i Mrkonjić Gradu, zbog Dodikovih poslovno – prijateljskih veza sa jednim od komandanata akcije na Mrkonjić Gradu, kada je strijeljano oko 300 zarobljenih srpskih civila i vojnika.

Inače, Dodikov SNSD je više u službi svačijih, negoli srpskih nacionalnih interesa, pa je to klasična interesna grupacija koja po principu zajedničkih interesa, okuplja raznorazne kriminalce, bivše i sadašnje komuniste, evro – atlantiste, globaliste i mondijaliste, Jevreje, Hrvate, pojedine muslimane,  „demokrate“, liberale…

Pa čak i neke "kafanske" nacionaliste i četnike koji misle da je Dodik nekakav srpski mesija.

Dodik i Jevreji

Dodikove veze sa Jevrejima i mafijaškom državom Izrael su tek posebna priča.

I ovdje Dodik sopstvene političko – poslovne veze i interese izjednačava sa interesom naroda kojeg predstavlja, pa svaku priliku koristi da  „u ime naroda“ Republike Srpske izrazi podršku zločinačkoj politici Izraela na Bliskom istoku.

Koliko to može biti štetno po Republiku Srpsku u budućnosti, govori podatak da većina država koje su priznale Palestinu ne priznaju Kosovo.

To implicira, da sutra ako se internacionalizuje pitanje Republike Srpske, možemo na sebe navući  „bijes“ velikog broja anti – cionistički raspoloženih zemalja, zbog podrške svjetski nepopularnoj državi Izrael.

Jer svako normalan postavlja pitanje, zašto gubiti podršku velikog broja prijateljskih zemalja, zbog podrške narodu koji nam nikad nije bio prijateljski nastrojen i uvijek je radio na našu štetu.

Ali to bi već mogla biti tema nekog drugog teksta.

Podsjećanja radi, da bi se ulizao i dodvorio anglo – cionističkim krugovima, Dodik je jasenovačku građu predao Amerikancima (tačnije  „Muzeju holokausta“ u Vašingtonu).

Sve to ostvalja mogućnost za manipulisanje brojem žrtava u ovom zloglasnom logoru, kao i za još mnoge druge manipulacije.

 

Lokalni izbori u BiH i RS, održani u oktobru ove godine, donijeli su poraz  „crvenim mundirima“ u većini opština Republike Srpske.

Dodika 2014. (kada se održavaju parlamentarni i predsjednički izbori) čeka nesumnjivi kraj, samo je pitanje da li u zatvoru ili na nekom egzotičnom ostrvu.

Mogućnosti za dalje manipulisanje narodom su iscrpljene, radna mjesta više nikome ne može obećati, a novca za kupovinu glasova više nema.

Miletov poslovni partner iz Srbije, Miroslav Mišković je iza rešetaka, a Mile je sa njim učestvovao u nekim kriminalnim privatizacijama u Republici Srpskoj.

To je dobar znak, znak da je i Mile gotov.

Otići će on, ratni dezerter i švercer cigarama, ali će iza sebe ostaviti pogubne posledice svoje politike, razorenu ekonomiju, negativnu stopu nataliteta, dugove i još mnogo drugih nus – pojava o kojima se može do jutra pisati i nabrajati, ali sa kojima ćemo mi obični građani Republike Srpske morati da se izborimo.

Ali ne brinem se, postojaće Republika Srpska, dokle god ima i jednog Srbina na ovim prostorima.

Odbranićemo je, kao što su je odbranili naši očevi u vremenima dok je Mile švercovao cigare, imao nadimak „Ronhil“ i govorio  „ovo nije moj rat“.

Autor: Bogdan Elez

©Geto Srbija

%d bloggers like this: