Архива

Posts Tagged ‘imovina’

MINISTROV „NAPAD“ NA POLICIJU I SRAČUNATO PENZIONISANJE SPOSOBNIH

29. октобра 2015. Коментари су искључени

 

Nezadovoljstvo u policiji zbog mizernih plata i nepodnošljivih uslova za rad može kulminirati opštom pobunom. Zato je ministar Slina odlučio da promeni zakon o policiji, koji će se pred Narodnom skupštinom Srbije naći po hitnom postupku. Sve što raddi, ministar se poziva na premijera, hvaleći ga.Takav stepen udvorištva svojstven je muškarcima ženske naravi, kakav je i ministar unutrašnjih dela.

 

                     major Goran Mitrović

PRVI POLICAJAC SRBIJE

 

I dok se Srbija nalazi u smrtnoj opasnosti, opkoljena članicama NATO alijanse, ekonomski napadnuta sa svih strana, desna ruka šizofrenog premijera Aleksandra Vučića, ministar unutrašnjih dela dr Nebojša Stefanović zvani Neša Slina  , uz pomoć nesmenjivog direktora policije Milorada Veljovića, na sve načine pokušava, i pri kraju je cilja, da bezbednost u Srbiji svede na najnižu moguću meru, i dovede u pitanje opstanak države.

Slina je čovek iz Vučićevog homoseksulanog korpusa. Svaki njegov nastup započinje velikom pohvalom Aleksandru Vučiću: “…Premijer Srbije zna šta je najbolje za Srbiji…“, "…premijer Vučić će o tome da odluči…“, “…premijer Vučić je taj koji donosi odluku…".

Takav stepen udvorištva svojstven je muškarcima ženske naravi, kakav je i ministar unutrašnjih dela. Nema dana da se Slina ne oglasi, da ne održi konferenciju. U sve se razume. Od proizvodnje sivog livenog gvožđa, do aflatoskina u mleku, pa do poligrafskog ispitivanja i geopolitičkih odnosa u svetu.

Nema ni dve godine od kako je zajašio policiju, a Slina je postao vlasnik kuće na Bežanijskoj kosi, kuće u Petrovcu na moru, u Crnoj Gori, nekoliko vikendica na srpskim planinama, a uknjižio je i stanove na ime svoje službene žene Ane, i rodbine. Uzima Slina i levom i desnom. I ovakav kakav je, Slina je krenuo da napadne i na policiju.

 

       Slina vrši mobing i anketira zaposlene

 

Ovih dana svi zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije dobili su anketni list na kome doslovno piše: "… Anketni list se popunjava u cilju utvrđivanja broja zaposlenih,koji bi pod uslovima navedenim u anketi sporazumno raskinuli radni odnos u Ministarstvu spoljnih poslova i u druge svrhe se ne može koristiti".

U anketi se poručuje: "…Zaposlenom koji se opredeli za sporazumni raskid radnog odnosa Ministarstvo može ponuditi sporazumni raskid radnog odnosa, uz isplatu novčane nadoknade, pod uslovima navedenim u anketi.

Novčana naknada će se opredeljivati prema sledećim uslovima: preko dve godine do ispunjenja uslova za penziju, u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju – u visini 1/3 prosečne plate, odnosno u visini 1/3 prosečne zarade u Republici Srbiji za mesec koji prethodni mesecu prestanka radnog odnosa prema podatku organa nadležnog za poslove statistike, u zavisnosti od toga šta je za zaposlenog povoljnije uvećanje za 30 odsto za svaku godinu rada u radnom odnosu u javnom sektoru, s tim da ukupna visina novčane naknade ne može biti veća od 8.000 evra u dinarskoj protivvrednosti."

U vreme kada se Srbija davi u dugovima i nemaštini, slanje najstručnijih, najsposobnijih i najiskusnijih u penziju, deluje sumanuto. Osim za Slinu i njegovo društvo.

Odakle toliki novac, koji treba odvojiti za isplatu onima koji treba da se “razreše dužnosti“. Anketa je deo strategije koju su Slini nametnuli oni koji žele da toliko oslabe Srbiju i njenu bezbednost.

Do kraja godine, prema spiskovima koji su sačinjeni u Sektoru ljudskih resursa, u penziju odlaze zaposleni koji su rođeni 1961, 1962 i 1963 godine. Među njima je najviše onih koji rukovode odeljenjima, upravama i sektorima u policiji.

Oni su, iako su bili izloženi trijaži, ipak, profesionalno i stručno osposobljeni za obavljanje odgovornih poslova bezbednosti u policiji. Jedino nije obuhvaćen direktor policije Milorad Veljović, koji je rođen 1958. godine, i koji je, još pre pet godina, morao da ode u penziju. Ali, on je izuzet, i sa ovog mesta će otići pravo u zatvor, ili na groblje.

Cilj Sline i njegove organizovane kriminalne grupe je da iz policije otera nekoliko hiljada policijskih službenika, i na njihovo mesta dovede članove Spske napredne stranke, koji treba da osiguraju kriminalnu i zločinačku aktivnost političke elite naprednjaka.

Nezadovoljstvo u policiji zbog mizernih plata i nepodnošljivih uslova za rad može kulminirati opštom pobunom. Zato je ministar Slina odlučio da promeni zakon o policiji , koji će se pred Narodnom skupštinom Srbije naći po hitnom postupku. Ovim zakonom se policijski službenici lišavaju svakog prava.

Starešina može zaposlenog premestiti na radno mesto, bez obzira na školsku spremu i radno iskustvo, bez obrazloženja. Tako se načelnik uprave, sa završenim fakultetom i dvanaestogodišnjim stažom može rasporediti da radi u službi mrtvozorstva, za koje je propisana osnovna škola.

Potreba posla, predviđa nacrt zakona. Samo mašta bolesnog Sline to može da smisli. Svi zaposleni, osim direktora policije, zavise od milosti ministra, ili direktora policije. Poruka je jasna – radite i ćutite. A i ako ćutite, kaznićemo vas za primer.

Koliko je alarmantno stanje u srpskoj policiji svakodnevno se uveravaju i građani. Policijske stanice nemaju kompjutere, gde bi trebale biti zabeležene izjave od građana, redovan je nedostatak osnovnih sredstava, poput tonera i papira (!), u toaletima nema sapuna, često padaju sistemi, postojeći kompjuteri kojima je je odavno istekao rok upotrebe, ne zamenjuju se novim i savremenijim, tako da građani satima čekaju da se oslobodi neka kancelarija koja ima tu čudnu stvar (kompjuter).

Da bi vladali policijom, Slina i direktor podstiču mobing. Teraju načelnike da šikaniraju policijske službenike, do besvesti. Podaci govore da se desetina službenika ubila, zbog nasilja na poslu, a nekoliko stotina je na bolovanju, zbog teških stresova.

Bolje plaćeni deo srpske policije su službenici koji rade na obezbeđenju ličnosti. Više od hiljadu policajaca čuva ministre, njihove supruge, decu, tazbinu, partijske funkcionere, njihove sudije i tužioce.

 

       Srpska policija se pretvorila u pretorijansku gardu

 

I dok nemaju novca za rad kriminalističke policije i pratećih službi, koje servisiraju građane, Uprava za obezbeđenje ličnosti i objekata raspolaže novim automobilima, automatskim naoružanjemSlužbenici dobijaju nova civilna odela, skupe cipele i mirise, da se dopadnu “štićenim ličnostima“. Nigde na svetu policija ne obezbeđuje toliko državnih funkcionera i članova njihove šire porodice.

Petina budžeta MUP-a Srbije opredeljenja je za rad Uprave za obezbeđenje lica i objekata! Konkubine političara i onih iz gornje strukture partije na vlasti, imaju policijske značke i celodnevno obezbeđenje!

Na meti stalnih napada ministra Sline i direktora Veljovića su službenici iz kriminalističke policije. Oni su, takoreći, bez osnovnih uslova za rad, koje nalaže struka. Nikada u Srbiji nije bilo više nerasvetljenih ubistava.

Prošlog meseca ubijena su trojica vođa navijačkih grupa Partizana i Crvene Zvezde, a pravdi nije priveden ubica i nalogodavac vođe navijača Crvene Zvezde Velibora Dunjića, mada je policija utvrdila njegov identitet.

Mnogo afera je na duši ministra Sline. Počev od slučaja "Kantrimen“, kada je lažno optužen Marko Milićev, kao vozač autiomobila koji je na mostu usmrtio Luku Jovanovića. I direktor srpske policije Milorad Veljović je umešan u najteža krivična dela.

Njegovi sinovi su, da podsetimo, bili na platnom spisku šabačkog mafijaša Miroslava Bogićevića, sa mesečnom platom od sedam hiljada evra, mada se nisu pojavljivali na poslu. Veljović je glavni zaštitnik narko dilera sa Kosova, koji transportuju drogu do Austrije, Švajcarske, nemačke, Švedske, Danske…

Takođe, Veljović ima i organizovanu grupu , koja drži narko tržište. Evropske bezbednosne službe iz zemalja u kojima Albanci truju njihove građane, smatraju Milorada Veljovića opasnijim  od kolumbijskih bosova. On je nemilosrdan. Poseduje stotinu miliona evra, i parama i ucenama osigurava svoj status. Vučić se jedino njega plaši.

Da podsetimo, Veljović je lični prijatelj sa Ćazimom Osmanijem, vođom albanskog narko kartela, kojem je izdao pasoš na drugo ime (Petrović). Novine su objavile i snimak njegovog susreta u toaletu hotela "Zira" u Ruzveltovoj ulici u Beogradu, kada mu je Ćazim uručio nekoliko stotina hiljada evra, a Veljović njemu tražene podatke o srpskim narkodilerima, koji su mu konkurencija. Veljović za velike pare uklanja konkurenciju Ćazimu Osmaniju.

Spisak imovine Milorada Veljovića tajno je sačinila jedna srpska služba, uz saglasnost državnog vrha. Reč je o najgorem kriminalcu koji je živeo na teritoriji Srbije, u poslednjih pola veka!

Milorada Veljovića obezbeđuje više od 120 policijskih službenika! Kada on dođe da obiđe svoje zamkove na Goliji, Žandarmerija postavlja snajperska i mitraljeska gnezda. Seljacima se zabranjuje da izlaze na svoje njive, ili da idu u šumu. Da li to Milorad pokazuje svoju snagu, ili mu je srce u petama? Mnogo je dužan. Mnogima je uništio živote.

Nedavno je boravio u Ivanjici, i ceo grad je bio blokiran! Niko nije smeo da izlazi na balkone svojih kuća, prozori su bili zatvoreni, a policija je okupirala grad. Oni koji čuvaju Milorada, njegove sinove, teške narkomane i ženu mu Stanicu, ne mogu da se čudu načude. Vremešni direktor policije toliko drži do svoje bezbednosti, da se o njegovom kretanju održavaju radni sastanci i donose programi obezbeđenja, kao da je reč o američkom, ruskom, ili nemačkom predsedniku!

Oni koji rade na poslovima obezbeđenja ličnosti su posebna fela. Tako je pre mesec dana jedan policijski službenik, koji čuva odlazećeg tužioca za ratne zločine, Vladimira Vukčevića, imao prekršajni postupak pred sudijom za prekršaje u Aranđelovcu, zbog prebrze vožnje. Uhvatio ga je radar, a on se nije zaustavio. Saobraćajna policija je podnela prekršajnu prijavu, ne znajući da je on tako važna ličnost. Ej, telohranitelj tužioca Vukčevića!

Da bi ga podržao svojim prisustvom, Vukčević je došao sa svojim teohraniteljem na suđenje. Obojicu je obezbeđivala policija. Sud je ispraženjen od svih lica – stranaka i advokata, izvršena je KD provera, zgrada suda je opkoljena, a telohranitelj je posebno bio obezbeđivan. Da se prekršajnom sudiji stavi do znanja o kakvom važnom čoveku je reč!

Neša Slina je lažnjak, sa lažnom diplomom fakulteta, sa prepisanim doktoratom . Sve je kod njega lažno, osim slepe poslušnosti i podilaženja svom vođi. I ljubav prema novcu mu je nestvarna.

Policajcima se teško piše. Milorad Veljović kontroliše sindikat, a za predsednika najveće sindikalne organizacije postavio je protuvu, izbeglicu iz Zagreba Veljka Mihajilovića, koga je uvukao u kriminal, i koji preti policajcima koji mu plaćaju članarinu! Zanimljivo je da ga je Veljović izuzeo od penzionisanja, mada ispunjava uslove za penzionisanje, po sili ministre uredbe!

Da li će policijski službenici, kada odluče da se ubiju, cev usmeriti prema onima koji su im uništili život.?

 

    A 1. Slinu čuvaju žene

Teško vuku, koga tice hrane, i junaku koga žene brane, zabeležio je davno Marko Miljanov.

Ministar unutrašnjih dela Neša Slina, zbog sumnje da je alternativni muškarac, odlučio je da ga obezbeđuju, kao Momaera Gadafija, žene-policajci. Slina se u njihovom prisustvu šepuri, a one uplašeno stalno drže ruku na obaraču, što deluje vrlo neukusno, i vređa one koji prisustvuju njegovim konferencijama i šepurenju po klubovima rezervisanim za gey poulaciju.

Čak se ni Aca Vučić ne okružuje ženama, draža su mu muška momčad. Koliko je tragičan, toliko je Slina i smešan. Dok njega čuvaju žene, njegova supruga Ana okružena je muškim telohraniteljima i tešiteljima. Oni koji Slinu zamenjuju kod njegove Ane, dobijaju stimulaciju, od 20 odsto na osnovnu platu.

 

    A 2. Hrkalovićka

Da Slina ima poverenje u žene, svedoči i slučaj Dijane Hrkalović, psihologa iz Požarevca. Ona je u SNS radila u grupi botova, ispred opštinskog odbora Palilula. Njene poruke i komentari su svi ocenili.

Dijana je, bez dana radnog staža, kao pripravnik, bez obavezne bezbednosne provere postavljena za zamenika šefa kabineta Neše Sline! Promenila je odmah telefone, prestala da se javlja prijateljima i kolegama iz stranke. Postala je važan čovek u policiji. I to sa 28. godina života!

Kao poverljivu osobu, Slina je namestio Dijanu za sekretara Uprave kriminalističke policije, kojom rukovodi nesmenjivi direktor Milorad Veljović. Dijana ima zadatak da vidi, čuje i zapiše. Njenim imenovanjem Slina je nameran da na neki način ograniči Veljovićevu moć.

Pomenuta gospođica iz Požarevca je određena da ispituje glavnog urednika Telepromtera Danila Redžepovića, bolje reći da od njega iznudi priznanje, da otkrije ko mu je dostavio podatke o prisluškivanju Bojana Pajtića. Njen pokrovitelj, ministar je najavio da će “…Danilo Redžepović biti prinuđen da otkrije izvor", tvrdeći, suprotno od svog Vođe, da on nije novinar!

Redžepović je za Vučića novinar-ološ, a za Slinu je samo ološ. Takvima on šalje Dijanu iz Požarevca. A, one koji ne veličaju njenog vođu, ona šalje u Požarevac!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŽITIŠTE I KLAN: PORODIČNO UŽIVANJE U PRIVATIZOVANOJ FIRMI DOK SE ZADRUGARI O JADU ZABAVIŠE…

17. августа 2015. Коментари су искључени

 

Šta se događa kada (za seoske prilike) moćnu državnu firmu sa 350 zaposlenih i 350 sezonaca, teroriše jedna familija? Događa se„haos na zemlji", otimačina tuđe imovine, punjenje privatnih džepova, i pretvaranje državne firme sa svega četrdesetak zaposlenih po rođačkoj osnovi,u sopstvenu „igračku".

 

                  Zoltan Horvat

PORODICNI KLAN

 

U Novom Itebeju, na delu je klasično rasturanje Zemljoradničke zadruge Bratstvo-jedinstvo, koju je, u krvavom znoju idugogodišnjem danonoćnom radu, pokrenulo 350 izvornih osnivača, stvorivši, nadaleko poznatu i uspešnu firmu.

Ovakve otimačine, u režiji porodičnog klana Kerteši, ne bi se postideo ni Don Korleone, slavni filmski mafiozo bos. Mozak „vrhunski precizne operacije" otimanja iz očiju i usta osnivača je Šandor Senior – Apuka, bivši direktor, bivši predsednik skupštine zadruge, danas prebogati penzioner. Nasledio ga je sin Šandor Džunior, aktuelni direktor-ZZ bogatun na kub i brat Atila Džunior 2, glavni izvođač radova.

Moćni „zaštitnik" svih otimačina državne imovine je umrežen sistem policije, pravosuđa i vlasti. On daje „pristojan reket" i „namiruje" privatne džepove, pljačkajući tuđu imovinu, (p)ostavlja u večite fotelje, a ogorčene i obespravljene stvaraoce, tera na ulicu. U Palatama (ne)pravde je finale zajebancije države sa proizvođačima narodnog blaga.

Više od 100 bivših zadrugara ZZ Bratstvo-Jedinstvo u Novom Itebeju, kojima je, na prevaru raskinut radni odnos, bezuspešno se mota po srpskim „umreženim" sudovima.

Iako su prilikom raskida radnog odnosa pristali na delimično umanjenje isplate zadružnog uloga i otpremnina 2007. i 2008. godine, na njihove kućne adrese stigla su rešenja o porezu na kapitalnu dobit!

Horski navode da su bili primorani da potpišu rešenja o raskidu radnog odnosa, gde je precizno navedeno da eventualno plaćanje oporezivog dela u celosti izvršava zadruga, i da su primanja po svim osnovama, predmet utvrđivanja poreza na dohodak građana.

U ovom slučaju, razrezani porezi na kapitalnu dobit su nonsens, teret, uvreda i poniženje za izvorne osnivače zadruge. Ne samo da im je uskraćena evidentna dobit od uspešnog poslovanja, već se nastavlja njihovo pljačkanje.

Bivšim zadrugarima je, u proseku, iznos poreza na kapitalnu dobit dostizao i, neverovatnih 700 hiljada dinara. I „najnepismeniji" advokat bi povodom ovog slučaja zvanično saopštio da se porez na kapitalnu dobit ne može „razrezati" na zadružni udeo koji su zadrugari dobili nakon raskida radnog odnosa.

Kratko i jasno, tu više nema nikakvog prometa, prodaje ili prenosa. Dakle, bivši zadrugari mogu eventualno da plate porez na dohodak građana, što je daleko, daleko manji iznos koji propisuje poreski zakon.

Dok se prevareni bivši zadrugari, vredni paori i čestiti ljudi Srpskog i Novog Itebeja svih nacija i nacionalnih manjina motaju po sudovima, gde ih vodaju svakojaki advokati (po kukavičkoj meri umreženog sistema kojem verno služe „dogovornom varajom"), Porodični Klan Kerteši, istinski uživa u državnoj firmi.

U zadruzi sa 40 rođaka svih fela, u večitom strahu od poznatih„izliva" besa Šandora Džuniora prema svojim podanicima, trenutno niko ni sa kim ne govori, svi su svima špijuni, nakon čega slede odvojeni raporti kod Džuniora 2.

Strahovlada Klana od obelodanjivanja prave istine o funkcionisanju zadruge je očigledna, ali, zaposleni „špijuni" jednostavno ćute, čuvajući svoja radna mesta, sigurne plate i, pride što kane.

Da li se zna kako posluje ZZ Bratstvo-Jedinstvo? Sem Klana, niko živ, nema pojma. Najvažnije je sakriti tragove evidentnog uspešnog poslovanja, gde neminovni višak od ekstra prihoda ne sme da ode u ruke previše ljudi, posebno, NE, proteranim izvornim osnivačima zadruge.

Ova zadruga, iz neobjašnjivih razloga izmeštena iz Srpskog u Novi Itebej, osnovana je 1. februara 1998. godine, gde je formalni osnivački ulog zadrugara bio 100 kilograma žita. Šef klana, Šandor Senior – Apuka, nakon što je uz „malu pomoć" prijatelja, samog sebe izabrao za direktora, imao je na raspolaganju preko 350 stalno zaposlenih i još toliko sezonaca.

Radne jedinice su bile perspektivne, stočarska i sva druga proizvodnja na preko 4 hiljade hektara plodne zemlje zagarantovana, kud ćeš lepše za ponos i diku, za snažan razvoj sela Banata.

Šef Klana je u veoma kratkom roku pogasio radne jedinice Rajić, Keks, Jorgovan, Priplodna stada…Uz ovakva idiotska gašenja profitabilne proizvodnje, pokrenuta je i serija otkaza, pravdana tehnološkim viškovima.

Šef Klana je imao „finu caku": u navodnom spašavanju zadružnog zemljišta „morali su" prepisivati parcele. Tek šest godina kasnije, zadrugari su prvi put čuli u životu da postoje skupština zadrugara i nadzorni odbor. Uz završni račun, sa identičnim rezultatom poslovanja svake godine, pozitivna nula.

Siniša Ignjatov, nominalni predsednik skupštine, o čemu nije imao pojma pune četiri godine, potpisivao je na slepo završne račune, svedene na jedno jedino parče hartije, na kojem su ručno ispisivane cifre.

Nakon što je saznao da je „neki faktor" u firmi, za razliku od ostalih, nije se bunio, naprotiv. Nagrađen je da ćuti, bio je „dobar" desetak hektara zadružne zemlje koju je dobio „na crno", taman da se selu pokaže, kako se danas sluganjstvom i saučesništvom u ozakonjenom kriminalu, stiže do „ugleda".

Zbog nesklada između stvarnih izvanrednih poslovnih rezultata i navodne poslovne nule, za šefa Klana su interesovanje pokazali i istražni organi. Zašto nije uhapšen, to ne bi znao da speva ni njegov širom EU poznati zemljak Petefi Šandor, al’ je ipak 2007. godine pravosnažno osuđen na dve godine zatvora uslovno. Šef Klana je tim povodom odlučio da se osveti zadrugarima...

Kao jedini koji je znao stvarno stanje na računu zadruge („debeli" plusevi), a bolesno ljubomoran na solidne plate svih zaposlenih, krenuo je odmazdom prema zadrugarima. Nakon licitiranja državnog zemljišta 2007. godine, jurnula je lavina otkaza.

Spremio je i neke otpremnine, 4, 5, 10, 20, 30 puta manje od sopstvene. Pa se dohvatio realizacije operacije „Zavadi zaposlene". Traktoristi protiv majstora, ratari protiv traktorista, dve suprotstavljene radne jedinice, zavadi pa vladaj, milina za Uncut Apuku…Visina isplaćenih otpremnina otpuštenima bila je tek četvrtina realne vrednosti, ali ih je šef Klana„obrađivao" da će sigurno biti isplaćene po dogovoru, u celosti…

Uz bogovsku otpremninu šefu Klana i ko zna šta još pride, pripremljen je teren za naslednika, „padobranca". Uliku Šandora Džuniora, danas direktora „privatizovane" državne firme, koji se jednog jutra pojavio na motoru ispred ulazne kapije zadruge.

Džunior je poznat Itebejčanima, a i šire, kao bivši direktor danas nepostojeće zadruge Klas, koju je,„operisan" od rukovođenja, ubogaljio, i na kraju uništio.

Džunior je sa Apukom, šefom porodičnog Klana, tada u ulozi predsednika skupštine, zaveo diktaturu, spremivši teren za rođačku firmu. Uz podrazumevajuću „pomoć prijatelja", počev od nadležnih opštinskih organa.

Zora Radinović je, kao šef poreske uprave u opštini Žitište, bila idealna meta i „savršen saveznik". Sve „cake" malverzacija je imala u malom prstu, funkcionisanje zadruge je kroz njene papire bilo„ispeglano", „čisto", ko u mulju ogrezlo korito Starog Begeja.

 

©Geto Srbija

material: List protiv mafije

STEČAJNI UPRAVNIK SA LICENCOM ZA PLJAČKU I ZASTRAŠIVANJE RADNIKA!!!

1. августа 2015. Коментари су искључени

 

Stečajni upravnici umesto da što brže i što jeftinije završavaju likvidacije preduzeća u bankrotu, uglavnom odugovlače postupak, kako bi što više novca stavili u sopstveni džep. Zaštitu uživaju i od sudija Privrednog suda, sa kojim dele zaradu, a jedini oštećeni su nesrećni bivši radnici stečajnog dužnika, koji ponekad godinama čekaju da iz stečajne mase izvuku neki dinar na ime zaostalih plata, i to samo pod uslovom da stečajni upravnik i sudije nisu sav novac potrošili na same sebe.

 

                      M. G.

STECAJNI STRUCNJAK-2

 

Diplomirani ekonomista Igor Drakul iz Beograda dobio je licencu za stečajnog upravnika 21. septembra 2005. godine, i jedan je od rekordera u Srbiji, po broju stečajnih predmeta koje vodi. U jednom trenutku je vodio stečaj čak dvadeset preduzeća!

Jedno od preduzeća koje sada vodi je i Građevinsko preduzeće „Brodar" iz Beograda. Tu bi sve trebalo da bude lako i stečajni postupak ne bi trebalo dugo da traje, jer je imovina preduzeća dovoljna da se pokriju dugovi prema poveriocima. Ali, u slučaju da završi stečaj Drakul i njegova porodica ne bi imali značajan deo stalnih mesečnih prihoda.

Jedan deo nepokretne imovine GP „Brodara" je dat u zakup i Drakul tako svakog meseca može sa sigurnošću da računa da će mu biti isplaćena naknada koja mu po zakonu pripada dok vodi stečajni postupak. Zato mu se ne isplati da postupak okonča i isplati poverioce „Brodara" od kojih je najveći broj bivših radnika ovog preduzeća koji godinama nisu primali platu.

Para za isplatu potraživanja ima dovoljno. Najveći deo nepokretne imovine „Brodara" je prodat i to za 300.000 evra. Drakul je zatim 2013. tražio od bivših radnika, a sadašnjih stečajnih poverilaca da mu dostave svoje žiro račune kako bi im bio prebačen novac koji su potraživali.

Do danas im pare nisu uplaćene, a stečajni upravnik se pravda time da postupak ne može da bude okončan dok se ne proda i preostala imovina koju uopšte ni ne nudi na prodaju jer dobro živi od kirije koju ubira.

Osim Igora Drakula, u njegovoj Agenciji za stečajeve, zaposleni su i njegova supruga i šurak. Mala porodična manufaktura koja sjajno zarađuje pljačkajući već izgladnele radnike.

Svoju agenciju je registrovao na adresi Bulevar Mihaila Pupina na Novom Beogradu i to u sopstvenom stanu. Kada do očajanja dovedeni stečajni poverioci dođu da mu se žale na dužinu postupka, Drakul ih tera pretnjom da će protiv njih podneti prijavu za uznemiravanje, jer su došli u njegov privatni stan?!

Bivši radnik „Brodara" Milan Mandarić, podneo je 22. maja 2014. godine Tužilaštvu za organizovani kriminal krivičnu prijavu protiv Drakula i dvoje stečajnih sudija: Gordane Aranđelović i Leposave Milićević zbog zloupotrebe službenog položaja, kršenja zakona od strane sudije i nesavesnog rada u službi.

U obrazloženju je, između ostalog, naveo kako se ne zna šta se dešava sa pomenutih 300.000 evra dobijenih od prodaje najvećeg dela nepokretne imovine „Brodara", kao i da su sve građevinske mašine prodate pod sumnjivim okolnostima i da je i taj novac stečajni upravnik negde sklonio.

Bivši radnici su više puta pokušavali da od nadležnog sudije Privrednog suda u Beogradu dobiju informaciju šta se dešava u njihovom predmetu i kada će postupak biti okončan, ali su dobijali odgovor kako je na potezu stečajni upravnik Drakul, a ne sud. Kada su pokušali da od njega dobiju odgovore na ista pitanja rečeno im je da se obrate sudu?!?

Očigledno je da ni stečajnog upravnika, a ni sudije Privrednog suda u Beogradu ne interesuje sudbina gladnih radnika koji se nadaju nekom dinaru kako bi prehranili sebe i porodice. Drakula i sudije interesuje samo kako će što više para strpati u sopstvene džepove, a državni organi ćute. Čak se i pozvano Tužilaštvo za organizovani kriminal oglasilo nenadležnim za sprovođenje postupka po krivičnoj prijavi Mandarića od maja 2014.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREMIJEROVA ULOGA U AMERIČKO-EVROPSKOM PROJEKTU STVARANJA „POSTKOSOVSKE SRBIJE“ !??

21. маја 2015. Коментари су искључени

 

Vučićevo vreme je isteklo. Nametljiv i agresivan, u skladu sa svojim karakterom, diktator je sagoreo u želji da vlast čuva uništavanjem svih i svega oko sebe. Sa druge strane, iako trenutno nema stranku i medije na svojoj strani, Tomislav Nikolić je sačuvao dovoljno kredibiliteta za novi početak. Vučićeva nemoguća misija (EU i NATO pakt) već je propala. Nikolićeva "ruska misija" već donosi rezultate. Očigledno je da će Nikolić politički nadživeti Vučića i da će uspeti da Vučića smesti na deponiju ružne prošlosti, konstatuje Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, lista Nacional, dugogodišnji urednik Pravde i bivđši saradnik Aleksandra Vučića.

 

                        Predrag Popović

PUTOKAZ ODLUKE-1

 

Ima mnogo sličnosti između Aleksandra Vučića i Adolfa Hitlera. Obojica su došli na vlast posle izbornog neuspeha, prevarnim radnjama preuzeli kontrolu nad državnim aparatom, medijskim lažima stvorili kult ličnosti, zaveli diktaturu i uveli svoj narod u katastrofu.

Razlika ipak postoji, Hitler je znao kad mu je došao kraj. Vučić ne zna, iako je očigledno da se Srbija probudila iz političke narkoze.

Uzalud režimski mediji 24 sata dnevno sprovode kolektivnu hipnozu, ništa ne može da spreči propast Vučićevog diktatorskog koncepta. Uništeno je sve čega se dohvatio.

Država je zadužena za dodatnih osam milijardi evra, industrijska proizvodnja je manja za 7,7%, budžetski deficit je 6,6%, BDP je pao za 2,5%, rastu samo javni dug i broj nezaposlenih, kojih ima više od 786.000.

Kao i u ekonomiji, istim katastrofalnim rezultatima rezultovali su i ostali Vučićevi eksperimenti. Prosveta je devastirana, zdravstvo je prepušteno na milost i nemilost Doktoru Tibiju – Zlatiboru Lončaru i njegovim poslovnim partnerima, policija je ponižena progonom žandara koji su okrivljeni jer su pokušali da red i mir odbrane od siledžije Andreja Vučića, a pravosuđe je obesmišljeno odbacivanjem tužbi protiv Sretena Jocića – Joce Amsterdama i blokadom svih postupaka protiv tajkuna optuženih za najteža dela.

Pre 20 godina, u krvi, naravno tuđoj, okončana je Vučićeva velikosrpska avantura. Kao što tada nije uspeo da digne karaule kod Karlobaga i Virovitice, sada mora da odustane od megalomanske zablude o izgradnji „Beograda na vodi". Kad je potpisivan ugovor o toj fatamorgani, Vučić je primao infuziju na VMA, nije hteo ni da prisustvuje sramoti za koju će, kad ludilo prođe, optužiti svog Malog i ko zna čije Arape.

Dok se on i njegovi najbliži – počev od bate Andreja, preko kuma Nikole Petrovića, pa do slugu Vulina i drugih ministara- rapidno bogate, daleko od medija državne institucije sprovode torturu nad građanima, plene imovinu i štancaju presude s drakonskim kaznama.

Političkim i finansijskim sponzorima Aleksandra Vučića, s adresama u Lengliju i Briselu, ne smeta ovakva tiranija. Svi gresi biće mu oprošteni dok izvršava naloge, posebno dva osnovna: priznanje albanske države Kosovo i uključenje Srbije u akcije NATO snaga protiv Rusije. Kao i sve dosadašnje zadatke, Vučić je spreman da izvrši i ove, bez obzira na trajnu štetu koju će time naneti Srbiji.

U tom poslu ima nekoliko olakšavajućih okolnosti: parlamentarna opozicija deli iste ili slične stavove, patriotske stranke su u haosu, intelektualci u apatiji, a strogo kontrolisani mediji ne ustupaju prostor kritici. Vučićevu idilu može da poremeti samo njegov politički tata – Tomislav Nikolić.

Mnogo je motiva za sukob Vučića i Nikolića. Naravno, bez obzira na način na koji se manifestuju i na reakcije koje izazivaju na političkoj sceni, u korenu svakog motiva nalazi se lični animozitet.

Vučić je jednostavniji – naprosto, koristi priliku da se iživljava nad čovekom kojem se šlihtao 20 godina. Trebalo bi ga razumeti. Vučić se nikada nije štedeo, vodio je tajne i javne ratove na sve strane, udarao i bio udaran.

Potpuno posvećen politikantskim aktivnostima, nervozan i agresivan, mogao je samo da se čudi i zgražava što svi – politički protivnici, stranačke kolege, birači, baš svi – više poštuju i vole Nikolića, opuštenog i nenametljivog.

Tu razliku su definisali i prema njoj se određivali Šešelj, Tadić, Dačić, stranci, tajkuni, pa i birači. Uzalud je Vučić okupirao scenu, znalo se da mu pripada samo sporedna uloga u radikalskoj i naprednjačkoj predstavi.

Frustracije, taložene godinama, Vučić je ispoljavao stalnim ogovaranjem i povremenim diverzijama. Ni u tome nije imao naročitog uspeha. Čak i oni koji su mu verovali da je Nikolić lenj i površan, pohlepan i podmitljiv, opet su se lakše i brže odlučivali za saradnju s njim, nego s Vučićem.

To se najjasnije ispoljilo u vreme puča u Srpskoj radikalnoj stranci. Strani i domaći sponzori te akcije hteli su da u nju bude uključen kolerični Vučić, ali isključivo pod kontrolom stabilnog Nikolića.

Priliku za osvetu Vučić je dobio ulaskom u vlast. Bez imalo griže savesti, prepustio se niskim strastima i ispoljavanju kompleksa niže vrednosti. Pod njegovom dirigentskom palicom medijski orkestar već tri godine satanizuje Tomu i njegovu porodicu.

Iako sve poluge vlasti drži Vučić, režimski novinari i većina lažnih opozicionara, među kojima prednjači Vojislav Šešelj, odgovornost prebacuju na Nikolića.

Naravno, Toma je zaslužio ovo što ga snalazi. Pobedom na predsedničkim izborima omogućio je Vučiću da uđe u vladu, uživi se u ulogu nacionalnog mesije i celu Srbiju pretvori u ogledno dobro vlastite patologije.

Sve mentalne i karakterne razlike, koje su i dovele do ovolikog animoziteta, u značajnoj meri inicirale su podelu na političkom i državnom nivou, pretvorivši Tomislava Nikolića u najvećeg i najozbiljnijeg opozicionara. Samo Nikolić ima nameru i mogućnost da se suprotstavi Vučićevom evroatlantskom fanatizmu.

Te razlike već su se ispoljile na najvažnijim pitanjima – odnosu Srbije prema Kosovu i Rusiji.

Posle bombardovanja SR Jugoslavije i otcepljenja Kosova i Metohije, Amerika je počela da sprovodi projekat stvaranja „postkosovske Srbije". U realizaciji tog plana učestvovali su svi srpski vladari od 2000. godine.

Premijer Zoran Đinđić je u februaru 2003. i javno odbio saučesništvo u toj akciji, a u martu je streljan. Pet godina kasnije, nakon albanskog proglašenja nezavisnosti Kosova, Vojislav Koštunica je „vratio mandat narodu" i suprotstavio se američkoj strategiji. Za kaznu, i on je likvidiran s političke scene.

Boris Tadić i Ivica Dačić nisu uspeli da kreiraju atmosferu u kojoj bi Srbija mogla da prihvati surovu stvarnost da je Kosovo susedna država. Za izvršenje tog posla osnovni uslov bilo je razbijanje Srpske radikalne stranke, predvodnika tzv. Patriotskog bloka, amortizovanje i manipulisanje stavovima polovine srpskih birača. To su obavili Nikolić i Vučić zajedničkim snagama. Međutim, kad su dogurali do finalne epizode, do poslednje obaveze – omogućavanja Kosovu da postane članica Organizacije ujedinjenih nacijaNikolić se zaustavio.

S Vučićem je lako, on odlično razume politiku „štapa i šargarepe". Nikolić je problematičan. Počeo je da razmišlja taktički, malo glavom, malo džepom – kaže za „Tabloid" sagovornik iz jedne zapadnoevropske ambasade.

Iako očekuje da i Nikolić „legne na rudu", taj diplomata priznaje da će se plan SAD i EU značajno zakomplikovati ukoliko predsednik Srbije nastavi da pruža otpor.

Srbija je učinila sve što je od nje zahtevano i faktički je priznala nezavisnost Kosova. Da bi državnost nove albanske republike bila zaokružena potrebno je još samo da beogradske vlasti ne sabotiraju njen prijem u OUN. Tu obavezu je preuzeo na sebe Aleksandar Vučić.

Pod kontrolom Tonija Blera i Alistera Kembela, koji su se istakli i tokom NATO agresije, Vučić namerava da na dva načina stvori okolnosti koje bi omogućile izvršenje zadatka. Prvu akciju je već počeo, a ona se zasniva na satanizaciji Srba i Srbije zbog ratnih zločina nad albanskim civilima na Kosovu i Metohiji.

U medijima je otvoren prostor za svedoke koji optužuju srpske policajce i vojnike za ubistva i progon nedužnih Albanaca, ali i za masakr srpskih dečaka u pećkom kafiću „Panda". Uskoro će biti emitovan dokumentarni film o zlodelima srpske paravojne jedinice „Šakali".

Takođe, najavljeno je otkrivanje još dve masovne grobnice, a dvojica visokih oficira javno su etiketirani kao ratni zločinci. General Momir Stojanović, danas narodni poslanik i predsednik skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti i funkcioner SNS-a, stavljen je na „crvenu listu" Interpola zbog sumnji da je učestvovao u zločinima kod Đakovice. Pod sličnim optužbama nalazi se i general Ljubiša Diković, aktuelni načelnik Generalštaba Vojske Srbije.

Plasiranjem takvih informacija o bezbrojnim srpskim zločinima, Vučić i njegovi strani mentori nameravaju da kreiraju atmosferu u kojoj će i nacionalisti priznati da je NATO bombardovanje bilo opravdano.

Uporedo s tim manipulacijama, Vučić priprema uslove za održavanje referenduma za promenu Ustava. Pre svega, potrebno je promeniti Preambulu koja utvrđuje da je „Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije", da ima „položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije" i da su „ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite interese Srbije na Kosovu i Metohiji".

Upravo te definicije autori Ustava iz 2006. i građani koji su na referendumu podržali te stavove istakli su kao osnovnu ustavopravnu vrednost. Međutim, takvu Preambulu Vučić danas smatra preprekom koja sprečava usmerenje Srbije prema evropskim integracijama i napretku.

Preko svojih saradnika i saveznika, premijer upozorava da bi Srbija, ako ne promeni Ustav, i ako se ne odrekne Kosmeta, ušla u „novu katastrofu" i „samouništenje". Otvoreno, bez uvijanja, bivši velikosrpski radikal, koji je i sam glasao za aktuelni Ustav, danas tvrdi da ga stavovi iz Preambule onemogućavaju u vođenju „adaptivne politike" i nameću mu principe koji „uništavaju efikasnost Srbije", „našu budućnost", a da pri tome „ne pružaju nikakve šanse da se povrati izgubljeno Kosovo i Metohija".

Za čudo, Vučić je u ovom slučaju sasvim u pravu. Ustav ga sprečava da dokrajči Srbiju. Zato će Ustav stradati.

Iako istraživanja pokazuju da čak 80% građana smatra da je Kosovo deo Srbije, u Narodnoj skupštini nema nijednog poslanika koji zastupa takav stav. Jednoglasno, sve stranke zastupljene u parlamentu prihvataju uslove koje nameću SAD i EU, pa i taj da se Srbija odrekne Kosova. Tiho, ali uporno, protivi se samo predsednik države. Samo Tomislav Nikolić obaveštava javnost o zamci koja se priprema referendumom za ustavne promene. Iako ne udara žestoko kao nekada, kada se zalagao da se Kosovo brani oružjem do poslednjeg Srbina, Nikolić nije spreman da prizna nezavisnost albanske države na „srpskoj svetoj zemlji".

Posle svega što je radio u poslednjih šest-sedam godina, teško je verovati da su ovakvi Nikolićevi stavovi motivisani samo iskrenim patriotizmom. Mnogo je izvesnije da se rukovodi praktičnijom potrebom.

U opštoj apatiji, u kojoj se opozicione stranke ponašaju kao deonička društva u kojima Vučić ima većinski paket akcija, Nikolićeve patriotske igre zaista mogu da mu vrate status lidera svih Srba s jačim nacionalnim nervom i da s lakoćom osvoji podršku velikog korpusa glasača koji trenutno lebdi u beznađu, između Šešelja, DSS i Dveri.

Da gura u tom smeru, potvrđuje i Nikolićeva podrška Rusiji. Bez obzira na brojne zahteve predstavnika Evropske unije, predsednik Srbije odbija da zaoštri odnose s Rusijom. Naprotiv, pozvao je i ugostio Vladimira Putina, organizovao svečanu vojnu paradu u Beogradu i išao na moskovsku proslavu Dana pobede.

Ne samo zbog tih postupaka, Nikolića ruski državnici doživljavaju kao „svog čoveka". Pored transparentnih izraza poštovanja, Rusi su spremni i na konkretnu saradnju s Nikolićem.

Jedan od istaknutijih moskovskih tajkuna, koji se istakao finansiranjem institucija Novorusije, na Putinovu preporuku nedavno je s Nikolićem sklopio dogovor o uzajamnoj pomoći. Taj bogataš je zainteresovan za investicije u srpskoj privredi, ali u medijima.

Nikolić mu je, navodno, obećao pomoć u kupovini Televizije Hepi, čiji vlasnik je Predrag Ranković Peconi. Interes je obostran. Rusima su potrebni mediji preko kojih će srpsku javnost obaveštavati o svojim pogledima na krizu u Ukrajini, odnosima prema NATO savezu, pa i o Kosovu i Metohiji. S druge strane, Nikolić zna da će mu, bez medijske podrške, s istekom predsedničkog mandata isteći i rok političkog trajanja, a sve ukazuje da mu se ne ide u penziju.

Tomislav Nikolić je napravio dve velike stranke. Radikalnu je već prežalio, ona odumire prirodnim putem. Bolja budućnost ne čeka ni Srpsku naprednu stranku. Vučićev agresivni diletantizam rasterao je finansijere, a ni reketiranje tajkuna više ne daje željene rezultate.

Bez para a s mnogo gladnih funkcionera i članova, SNS je upala u haos. Od 170 opštinskih odbora, s više od 80 upravlja beogradska centrala preko poverenika. U pojedinim gradovima – Niš, Užice, Vršac – SNS se pocepala na „nikolićevce" i „vučićevce". Jednostavno, prenaduvani balon se rasprsnuo, ni svemoćni vođa više ne može da lažnim obećanjima i brutalnim pretnjama održava zabludu o snazi SNS-a.

Na opštu žalost, Vučić je još jak u medijima, preko kojih pokušava da zaustavi pad stranačkog i ličnog rejtinga. Iako ne propušta priliku za kampanjske napade na Bojana Pajtića i Ivicu Dačića, dvojac koji mu smeta, najžešću hajku vodi protiv Nikolića.

Dok se Vučićeva prva supruga Ksenija ponosni mobilnim telefonom „Vertu", koji košta preko 7.900 evra, a njena naslednica Tamara dijamanstkom narukvicom od 130.000 evra, režimski mediji svakodnevno čereče predsednika i njegovu porodicu, analiziraju cene haljina, cipela, automobila…Napade, u kojima često učešće uzimaju i pojedini ministri, Vučić i Nikolić javno amortizuju bajkama o korektnoj saradnji.

Tomislav Nikolić ima našu podršku, ali ne i bezrezervno poverenje. Ako se odluči na novi politički početak i suprotstavljanje Vučiću, može da računa na nas – kaže za „Tabloid" jedan od visokih funkcionera Socijalističke partije Srbije i dodaje: – Ipak, moramo da budemo oprezni. Ne samo za nas, nego i za celu Srbiju bilo bi tragično kad bi se pokazalo da su Vučić i Nikolić u dogovoru igraju ovu igru. Kao, Vučić je evropejski fanatik, a Nikolić rusofil, pa samo, kao kečeri, glume rvanje.

Na svoj, podao i podrugljiv način, Vučić je u razgovoru s jednim stranim novinarom otkrio da nije kečer nego predator. Na pitanje da li je tačno da će SNS na sledećim predsedničkim izborima kandidovati ministarku Zoranu Mihajlović, premijer je odgovorio: „Ne znam ko će biti kandidat, znam samo da Srbiji treba novi predsednik".

Dakle, Nikolić nema mnogo opcija, ako ne želi u penziju, moraće da se odluči: ili da se bori za prevlast u SNS ili da, što je mnogo izvesnije, osnuje novu stranku. Snage ima, imaće i finansijere, kao i birače.

Pored političkih, ima i lične, pa i porodične motive. Osnovao je SNS, doveo je na vlast i završio na margini, bez realnog uticaja i moći. U politiku je uveo i sina Radomira, tako da sada ima razlog više da nastavi s borbom.

Uostalom, Vučićevo vreme je isteklo. Nepotrebno brz, nametljiv i agresivan, u skladu sa svojim karakterom, diktator je sagoreo u želji da vlast čuva uništavanjem svih i svega oko sebe.

Uzalud sve vesti RTS-a i Pinka počinju i završavaju s njegovim likom, uzalud se smeška i mršti na svakoj naslovnoj strani beogradskih dnevnih novina, građani ga više ne doživljavaju kao državnika, nego kao sablasnog klovna čija predstava gubi privid komedije i poprima razmere nacionalne tragedije.

S druge strane, iako trenutno nema stranku i medije, Tomislav Nikolić je sačuvao dovoljno kredibiliteta za novi početak. Bez obzira na generacijsku razliku, očigledno je da će Nikolić politički nadživeti Vučića. Nikolićev opstanak na političkoj sceni, a posebno u vlasti, ne može da garantuje bolju budućnost Srbije, ali pola greha će mu biti oprošteno kad Vučića najuri u prošlost.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

STRAHINJA NEDODIRLJIVI SEKULIĆ: “PREDUJAM TROŠKOVA POSTUPKA” U AGENCIJI ZA RESTITUCIJU VOJVOĐANSKOG OGRANKA

28. августа 2013. Коментари су искључени

 

Agencija za restituciju pod rukovodstvom Strahinje Sekulića postala je tamni vilajet republičkih državnih organa, tvrdi u autorskom tekstu za Tabloid Stanislav Novaković, bivši direktor područne jedinice ove agencije u Novom Sadu. Mora da Strahinja Sekulić i njegova boranija od družine svakog jutra pevaju: „Ne može nam Dinkić ništa, jači smo i od sudbine"!!

 

          Stanislav Novaković

 

U prilog neodložnog smenjivanja direktora Agencije za restituciju Strahinje Sekulić idu i činjenice o bahatom i kabadahijskom radu na predmetima gde Sekulić lično, a po prethodnim zluradim savetima dobijenim od Radmile Nikšić, inače samouke pesnikinje i spisateljice „emotivnih" romana u slobodno vreme i kvazi intelektualke, i Branka Lakića, samozvanog „Sulejmana Veličanstvenog" Agencije, samonicijativno, bez ikakvih činjeničnih navoda i pravnog osnova i bahato, odlučuje kome će i kada vratiti oduzetu imovinu, a kome neće!

Ovo se najviše odnosi na one predmete gde su podnosioci zahteva udruženja građana ili pravna lica koja po Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne spadaju u krug lica koja imaju prava na restituciju, ali za određenu svotu novca, itekako se vrši restitucija, bez obzira na odredbe Zakona!

Mora da Strahinja Sekulić i njegova boranija od družine svakog jutra pevaju: „Ne može nam Dinkić ništa, jači smo i od sudbine"! Jer, zaista ko im išta može u ovoj estradnoj državi, u kojoj himnu pišu Marina i Mili i svi je zajedno pevaju na Ušću!

Uvidevši da je aktuelnom establišmentu bitnija „Farma" od ekonomije i od svih državnih institucija, Strahinja Sekulić je na osnovu „projekta" koji su osmislili Branko Lakić i Radmila Nikšić pokrenuo opsežnu akciju krađe vojvođanskog poljoprivrednog zemljišta koje je komasirano posle oduzimanja i koje table zemljišta su nekada koristili veliki, a sada propali kombinati.

Kombinatorika ove „pljačke stoleća" je jednostavna, odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i zakona kojim je regulisana komasacija su u suprotnosti, jer jednom komasirano zemljište ne može se više nikada rasparčavati i vraćati u prvobitno stanje!

Na osnovu ovoga, restitucija nije moguća, a eventualno se naslednicima vraćaju suvlasnički udeli, ali samo ako oni dobro potplate Sekulića, naravno, sve po dobro razrađenoj šemi gde novac ubira Marijana Radoš.

Od februara ove godine pa do danas, više od 500 predmeta je odneto u Agenciju u Beograd iz Novog Sada, da bi se navodno izvršila kao provera nekih papira, a u stvari da se dokumentacija pripremi za ovu veliku prevaru. Tako su oteti svi predmeti iz katastarskih opština Bečej, Novi Bečej, Srbobran i Zrenjanin, a u planu je otimačina i predmeta iz katastarskih opština Kulpin, Bački Petrovac, Temerin, Sirig i Čenej, gde se nalazi najkvalitetnija i najskuplja zemlja.

Kajmak od ovih poslova u svoj džep staviće Sekulić, a omrsiće se zajedno sa Lakićem, Nikšićevom, Zorajom, Čelićevom i Samardžićem, koji već beleži pionirsko iskustvo u ovakvim mahinacijama.

Strahinja Sekulić je od pre neki dan doveo do mogućnosti izazivanja diplomatskog skandala i slanja diplomatske note Ministarstvu spoljnih poslova Srbije od strane Ambasade Slovačke, a povodom nesporazuma koji je nastao između Slovačke Republike i Republike Srbije.

Naime, 24. juna 2013. godine Agencija za restituciju u Beogradu donela je rešenje, broj: 46-008448/2012 kojim je izvesnoj Ireni Peruničić, iz Beograda vratila „Magacin", koji se nalazi u Bačkom Petrovcu, na katastarskoj parceli broj 656, a koji je oduzet rešenjem Vlade NR Srbije, 30.04.1948. godine, koji je u međuvremenu postao javna svojina opštine Bački Petrovac, a koji je na osnovu odluka navedene Opštine i Nacionalnog saveta vojvođanskih Slovaka trebao da postane Muzej Slovaka, iza kog projekta su stali Vlada Slovačke Republike, Ministarstvo kulture i javnog informisanja Republike Srbije, Vlada AP Vojvodine i opština Bački Petrovac, čiji je investitor Nacionalni savet vojvođanskih Slovaka.

Sekuliću najverovatnije nisu bile poznate napred navedene činjenice, ali mu je bila poznata činjenica da, ako neko već može da se bavi takvom investicijom, ima novca i da plati njemu i njegovim drugovima po „tarifi". U suprotnom, od ovakvog kapitalnog projekta koji predstavlja i kulturnu baštinu Srbije neće biti ništa – odlučio je Sekulić!

Navedeno rešenje napisano je nakaradno, sa obrazloženjem koje je skroz u suprotnosti sa dispozitivom rešenja iz koga se uopšte ne vidi koje su odlučne činjenice utvrđene, koji spisi su priloženi u predmetu, koja je pravna osnovanost zahteva i na koji način je podnosilac zahteva dokazao pravnu vezu sa bivšim vlasnikom.

Nasuprot tome, Sekulić je mimo svih odredbi Zakona o vraćanju oduzete imovine, a posebno suprotno članu 5. istog Zakona, koji određuje krug lica koji mogu da se pojave u postupku kao podnosioci zahteva, doneo rešenje, broj: 46-004624/2012 kojim je Hrvatskom kulturnom centru iz Sremske Mitrovice vratio zgradu u kojem se nalazi sedište Društva, prenebregavajući činjenicu da je to društvo radilo za sve vreme postojanja marionetske NDH tokom Drugog svetskog rata, na toj istoj teritoriji, da mu je posle rata zabranjen rad, a posle na volšeban način ponovo dozvoljen i potpomognut inicijativom rimokatoličke crkve.

Ali, ova gospoda, znajući da se imovina ne može vratiti udruženjima građana, pravnim licima, advokatskim komorama, uspostavila je „bilateralne odnose" sa direktorom Agencije i to preko monsinjora Eduarda Španovića, župnika iz Sremske Mitrovice koji je u svom soareu župske rezidencije u Petrovaradinu, primio u audijenciju napudrovanog Sekulića i sa njim dogovorio i završio posao. Naravno i platio po „tarifi"!

Na ovaj način Sekulić je izričito pokazao koliko je diplomatski i politički nepismen i koliko su mu bitni vojvođanski slovaci, zaboravljajući činjenicu na izuzetne odnose koji postoje između Slovačke i Srbije, na činjenicu da Slovačka nije priznala nezavisnost Kosova niti će to ikada priznati, Slovačku koja u evropskim institucijama uvek brani i zastupa interese Srbije, a kakav udvorički nastup i rezon ima prema hrvatskoj gospodi i to sve u vreme kad je protiv hrvatskih generala haški sud doneo oslobađajuću presudu.

 

     Troškovi postupka, ili-predujam

 

Korupcijom se Sekulić služi i u vraćanju imovine koja se nalazi u čuvenoj Zmaj Jovinoj ulici u Novom Sadu, gde do sada još nikome nije vraćena imovina, bez obzira što je dokumentacija uredna, što postoji pravni osnov za vraćanje i što su rasprave u svim podnetim predmetima održane i utvrđeno činjenično stanje, a predlozi rešenja napisani i to u predmetima broj: 46-002230/2012, 46-002237/2012, 46-002241/2012, 46-002216/2012 i 46-002234/2012, a tako i u predmetima kojima se vraća nacionalizovani poslovni prostor takođe u čuvenoj pešačkoj zoni Novog Sada, broj: 46-000566/2012 i 46-000860/2012.

I to samo zato što podnosioci zahteva Sekuliću još nisu platili i predujam („troškove postupka"). O ovome, Gordana Višnjić, advokatica iz Novog Sada, kao i Vesna Ludoški, stranka u postupku, obavestili su predstavkom ministra Mlađana Dinkića, da preduzme stvari iz svoje nadležnosti. Svi od ministra traže samo jedno, da se vrati oduzeta imovina na osnovu Zakona i da se Sekulić i družina smene pod hitno!

Da je Sekuliću bitna Vojvodina i Novi Sad govori i predmet koji se „mrcvari" u postupku pred novosadskim ogrankom Agencije, broj: 46-002468/2013, sa urednom dokumentacijom, ali sa navodnim nedostacima jer je sadašnji korisnik oduzete imovine, vodoprivredno društveno preduzeće „Šajkaška", iz Novog Sada navodno sedamdesetih godina prošlog veka, u eri najjačeg samoupravnog socijalizma ovu nepokretnost kupilo, a iz ugovora koji su priložili vidi se samo da su stekli pravo korišćenja, a ne i vlasništva.

Ova nekretnina nalazi se na veoma atraktivnoj lokaciji, predratne gradnje, na uglu Beogradskog keja i Dunavske ulice, preko puta doma Vojske Srbije. Lakić je odmah skrenuo pažnju Sekuliću da bi se ista mogla prodati za veliki novac odnosno primeniti visoka „tarifa" predujma troškova postupka.

Nesposobna ekipa savetnika u Novom Sadu prihvata ovaj na brzinu sklepani, ofucani i priložen ugovor iz 1970. godine, u fotokopiji, poklanja mu veru, a podnosioca zahteva Aleksandra Uzelac, obavezuje da se na isto izjasni. U stvarnosti, Marijana Radoš je tražila „predujam troškova postupka" koje Uzelac nema da isplati i predmet se sada odugovlači i daje mu se konotacija koja vodi u skroz pogrešnom pravcu i mimo odredbi Zakona.

 

     Tetka iz Gakova, zna gde je lova

 

Direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić je „uvezen" kadar iz Bijelog Polja, koji je u „nedostatku" diplomiranih pravnika sa položenim pravosudnim ispitom iz Beograda, nezainteresovanošću beogradskih urbanih legendi i razmaženih maminih i tatinih kćeri i sinova, čak iz druge međunarodno priznate države, došao da svima nama u Srbiji deli pamet i daje savete o pravnom institutu koji na njegovoj rodnoj grudi nije ni primenjen posle Drugog svetskog rata, jer je najveći teret nacionalizacije podnela Srbija i AP Vojvodina, a s obzirom da su domaćini bili totalno indisponirani i nemotivisani da rukovode jednom ovakvom srpskom državnom agencijom, vlastodršci tadašnje Vlade Demokratske stranke morali su zamenu za ove „uspavane" da nađu u jednom ovakvomiskusnom" i nadasve „profesionalnom" delatniku, koji je uspavanim i tek probuđenim beograđanima pre angažmana u Agenciji pokazao i kako se lako postaje Gradski javni pravobranilac u glavnom gradu Srbije…

Naravno, sve to u orkestru kojim je dirigovao sada glavni šef već totalno poražene, ponižene i pohapšene partije, stranke u rasulu, podvučeno žutim

Ovaj gospodin malograđanskih manira, vrlo brzo je razradio sistem korupcije i naplate „svojih usluga", gde je, ponašajući se kao vlasnik državne agencije, iz nje što otpustio, što izbacio, sve one koji se nisu uklapali u njegov udvorički sistem vladanja.

Strahinja Sekulić je za administrativnu radnicu, sekretaricu u Novom Sadu, zaposlio svoju rođaku-tetku pred penzijom Ljiljanu Đurić, koja je davnih dana završila večernju školu učenika u privredi u Gakovu, a kasnije i daktilografski kurs, čiji je zadatak bio da svojim budnim okom kontroliše rad svih zaposlenih u Novom Sadu i da o tome izveštava Sekulića i Lakića!

Ovo i danas čini tako što kontroliše Veru Čelić, posebno njene novčane transfere u naplati „troškova postupka". Ona je zaposlila i svog švalera Srđana Birovicu na mesto IT menadžera, čoveka sa lažnom fakultetskom diplomom koji na ovim poslovima radi sa srednjom strukom metalostrugara.

Glavni zadatak priučenog Birovice jeste protivzakonit i predstavlja krivično delo, o čemu je od strane bivšeg direktora agencije u Novom Sadu već obaveštena Policijska uprava Novi Sad, a to je da posebnim postupcima i tehnološkim radnjama vrši špijuniranje svih kompjutera u Agenciji, posebno kompjutera direktora područne jedinice, i svu tako snimljenu dokumentaciju šalje u Beograd Lakiću na analizu!

Inače, zbog svih ovih stvari, vodi se krivični postupak pred sudom u Novom Sadu protiv Birovice, a na ovaj način Sekulić, kao direktor i Branko Lakić, kao njegov šef kabineta, u radni odnos na neodređeno vreme zapošljavaju lica koja nemaju nostrifikovanu diplomu stečenu u inostranstvu, Branko Lakić takvim licima samoinicijativno priznaje da imaju završen fakultet i priznaje im postojanje VII1 stepena stručne spreme!

U konkretnom slučaju, radi se o zaposlenom saradniku za informacione tehnologije kome je Branko Lakić priznao da je diplomirani inženjer informacionih tehnologija, tako što je naredio kadrovskoj službi da zaključe ugovor o radu (i anex-a) u kome se navodi postojanje VII1 stepena, a zaposleni ima "završen" Crown university koji nije akreditovan ni u državi Floridi (SAD), a završen je bez ijednog dana boravka u SAD, preko interneta.

U personalnoj dokumentaciji postoji samo overen prevod dokumentacije sa univerziteta sa engleskog na srpski jezik i ništa više. U radnoj knjižici imenovanom je zapisano samo postojanje srednje škole sa zanimanjem metalostrugar! Toliko o stručnosti i kadrovanju Sekulićeve kamarile.

 

     Laki(ć) Lučijano hoće BMW

 

Šef kabineta Agencije, Branko Lakić, je anonimus za koga do pre godinu dana ama baš niko nije znao, čak ga se ni iz obdaništa ne sećaju, jer nije imao tu čast da predškolsku ustanovu pohađa u glavnom gradu nekadašnje Jugoslavije, a sada glavnom gradu Republike Srbije.

Postavljajući ga na mesto šefa kabineta Agencije za restituciju Srbije, Strahinja Sekulić je dobro znao da će jedino on imati koristi od Lakićevih nenormalnosti i da će jedino Lakić biti onaj verni pas koji će svog gospodara verno služiti i u dobru i u zlu, i ako treba za njega se i ubiti, skačući sa osmog sprata čuvene „Beograđanke", kad stvari krenu po zlu!

Ko god bio i čime god se bavio, lakić je zapravo slika i prilika rijaliti programa. U zemlji u kojoj spremačice u grudnjacima iznose testove za prijemne ispite i mature, a ljudi vrte glavom na tu vest čuvajući adrenalin i živce za svakodnevnu korupciju i podmićivanje – šta možemo onda da očekujemo od poštenog rada Agencije za restituciju?!

Lakić je isterao na ulicu radnike Agencije, isforsirao i bio uporan u otkazima, ali ne onim pravim, nego onim lažnim i perfidnim, u formi sporazuma o prestanku radnog odnosa sa zaposlenim i to onih koji su jedino i živeli od plate, ljude koji su podigli neke kredite kako bi svoje životne uslove poboljšali, kako bi decu školovali i kako bi sebi život učinili dostojnijim, koji se nisu uklapali u Lakićev korupcionaški sistem i sistem podele plena, dok se Lakić od mita koji dobija svakog dana ležerno baškario u svojoj jahti!

Kad je došao da radi u Agenciju koja je tada bila u Nemanjinoj ul. br. 4, u palati „Jadran", nije znao ni kako se lift koristi, a kamoli šta su upravni akti i pravni postupci, ali to mu nije smetalo da „šefuje" i priča svakakve gadosti i neistine o direktoru crkvene restitucije, gospodinu svetskih i velegradskih manira, bivšem advokatu i vrsnom pravniku, Vladimiru Todoroviću!

Lakić svesrdno podržava, potencira i unapređuje loše i ugrožene međuljudske odnose među zaposlenima, jer jedino na taj način može da vlada Agencijom. Jedino na taj način zaposleni moraju da ćute i da se prave da kao ne vide leglo korupcije koje hara Agencijom i kojim upravlja Lakić.

Prvo je postao šef kabineta, da bi kasnije sebe vozdigao na mesto direktora nekakvog centra za koordinaciju i nadzor, jer se samo sa tog mesta može baviti uticajem na donošenje rešenja, a samim tim i korupcijom i zaradom. Samo to mesto mu omogućuje lagodan život i laku zaradu, od stranaka koje ucenjuje i kojima parafira rešenja posle uplate.

Tarifa je različita, od slučaja do slučaja, ali se usaglašava na nivou Sekulić, Lakić i Mile Antić. Svako je ugrađen u cenu i svako ima svoju korist. Pored priliva u novcu, primaju se i naturalna davanja, pa je tako Branko Lakić tražio automobil marke BMV, tačno određenih karakteristika, zelene metalik boje koji i danas vozi.

Pored kola, dobio je i jahtu na kojoj provodi vikende i vrele dane, takođe kao protivuslugu za svoje poslove i za vraćenu imovinu. Ništa nije besplatno i Branko Lakić često svima kaže da ni kod babe nema džabe, a da on nije za bezveze završio pravni fakultet, svako ima da plati ono što hoće da dobije, osnovni je moto Lakića.

I crni biser za kraj je ponovo jedan od poduhvata Vere Čelić, pridošle novosadske direktorice, novog člana ove družine. Primajući je kao primadonu novosadske restitucije, Sekulić je opet nekako propustio da poštuje svoje propise! Naime, kad je početkom marta ove godine, Vera Čelić, postala direktorica nije imala ništa osim završenog pravnog fakulteta, iako se po važećoj sistematizaciji za to radno mesto traži položeni pravosudni ispit uz višegodišnje radno iskustvo na rukovodećim radnim mestima.

Vera Čelić je državni ispit položila tek početkom juna 2013. godine, koji je smuljala u pokrajinskoj Vladi, prepisujući ga doslovno sa đačkih "puškica". Tri meseca nije imala nijedan uslov, a onda je „položila" državni ispit.

Sve u dobro poznatom maniru „bolje išta nego ništa", mada ni na ovaj način nije ispunila uslove jer se za to radno mesto traži položen pravosudni ispit, koji je daleko iznad njenih mentalnih sposobnosti, ali je zato lopovski zanat i sve vrste prevare savladala sa-odličan pet!

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RASPRODAJA SRBIJE: VLAST KRČMI IMOVINU DRŽAVE KAO NA PIJACI

21. јула 2013. Коментари су искључени

 

Za samo nekoliko meseci, oko 90.000 stanova je nestalo sa spiska republičkih nepokretnosti koju vodi Direkcija za imovinu. Deo tih stanova je prešao organima lokalne samouprave, nešto je vraćeno u postupku restitucije, ali dosta njih je prodato po nerazumno niskim cenama odabranim funkcionerima i njihovoj rodbini.

 

          Igor Milanović

 

Izgleda da niko pouzdano ne zna kojom imovinom raspolaže Republika Srbija. U Privrednoj komori Srbije su prošle godine procenjivali da Srbija raspolaže sa 185 milijardi evra, dok je istovremeno Međunarodni monetarni fond republičku imovinu vrednovao sa 150 do 170 milijardi evra. U poslednjih godinu dana ova se imovina istopila.

Republički geodetski zavod je 2012. objavio kako Republika Srbija u svom vlasništvu ima ukupno 656.583 objekta, od toga 107.743 stana, 15.735 poslovnih prostora, 7.516 garaža, 884.046 hektara poljoprivrednog, 983.111 hektara šumskog i 417.054 hektara građevinskog zemljišta…

U julu mesecu ove godine Agencija za borbu protiv korupcije objavila je kako je od nadležnih državnih institucija, odnosno od Republičke direkcije za imovinu dobila podatak da Republika raspolaže još samo sa nešto više od 16.000 stanova. Gde nestade 90.000 stanova za samo nekoliko meseci?

Jedan deo stanova je sigurno po izmenama u Zakonu o javnoj svojini prešao u vlasništvo 200 titulara koji su ih i do tada koristili, a radi se o organima lokalne samouprave. Kada imovinu vrate u svojinu, novi vlasnici imaju pravo da nepokretnosti otuđe, izdaju u zakup, pribave nove…

Nešto nekretnina je vraćeno i predratnim vlasnicima, odnosno njihovim naslednicima shodno Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Jedan veliki broj stanova i kuća je, međutim, za sitne pare prodat korisnicima koji su istovremeno i visoki funkcioneri vlasti.

Ono što je interesantno jeste priznanje same Agencije za borbu protiv korupcije kako od organa lokalne samouprave ne dobija podatke ni o broju stanova i kuća kojima raspolažu, a ni podatke o korisnicima istih. Jedni se pravdaju kako liste još nisu ažurirane, drugi dostavljaju očigledno netačne podatke, a ima i onih koji se potpuno oglušuju o zahteve Agencije.

Očigledno se funkcionerima ne isplati da se sazna šta su od nepokretnosti dobili od države, pa tako Agencija za borbu protiv korupcije ima podatke o samo oko 4.500 korisnika stanova u vlasništvu republike.

Pomenutih 16.000 stanova procenjeno je na vrednost od 19,7 milijardi dinara, odnosno oko 170.000.000 evra. Po toj računici proizilazi da jedan stan u proseku vredi nešto preko 10.000 evra, a za tako male pare teško da na slobodnom tržištu može da se kupi bilo šta u bilo kom delu nekog od većih srpskih gradova, a zna se da se kadrovski stanovi nalaze na skupljim, prestižnim lokacijama.

Prilikom prodaje stanova i kuća funkcionerima država očigledno koristi pomenute procene i bukvalno poklanja nekretnine.

Da se država na svim nivoima ponaša nedomaćinski vidi se i iz podatka kako prihodi ostvareni izdavanjem nekretnina ne samo da ne pokrivaju rashode, već budžet godišnje mora da doda još oko milijardu evra. Kada bi se drugačije postupalo i da se nepokretnosti daju putem tendera, a ne direktnim pogodbama, prihodi bi na godišnjem nivou mogli da se povećaju i za celih pet milijardi evra u korist republičkog i budžeta lokalnih samouprava.

Umesto da na ovaj način popuni državnu kasu, vlada se sve više zadužuje, a onda tako pribavljen novac poklanja tajkunima. Poslednja godišnja kamata po kojoj su prodate državne obveznice bila je 5,45 odsto, posle 6,63 odsto koliko je plaćano prošle godine, dok je Mirko Cvetković milijardu dolara svojevremeno prikupio po kamatnoj stopi od neverovatno visokih 7,5 odsto godišnje.

Lako je izračunati koliko se godišnje para gubi na ovaj način, umesto da se sredstva prikupljaju iz nekretnina koje su još u državnom posedu, a koje se ili uopšte ne koriste (kao što je slučaj sa velikim delom obradivog zemljišta) ili se koriste potpuno neracionalno.

Jedan od hotela čija je izgradnja bila planirana još osamdesetih godina prošlog veka je "Stara planina" u blizini sela Kalna u istočnoj Srbiji. Tada je zamišljeno da to bude odmaralište zatvorenog tipa isključivo za najviše savezne i republičke funkcionere.

Devedesetih godina je izgradnja obustavljena zbog nedostatka para, a onda je država odlučila da hotel dovrši, pa je dat u zakup Falkenštajner korporaciji. Ona je za manje od dve godine izgradila hotel koji danas ima 146 soba na ukupno 26 hiljada kvadratnih metara. U hotelu radi preko 80 ljudi, a cena noćenja sa polupansionom je sa 25 evra koliko je iznosila prve sezone 2012. godine povišena na nešto manje od 70 evra za noćenje sa doručkom, koliko bi turista danas morao da plati.

Investicija je proglašena greenfieldom, što znači da je strani investitor gradio na nepripremljenom zemljištu. Tadašnji ministar ekonomije i regionalnog razvoja Nebojša Ćirić namerno je prećutao da je hotel nikao na delovima zdanja koje je zidano osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka sredstvima iz budžeta. Tako je Falkenštajner izbegao da državi nadoknadi već utrošena sredstva za izgradnju.

Ovakvih primera ima dosta, previše za jednu ovako siromašnu državu kao što je Srbija. Samo od izvođenja radova država bi mogla da prihoduje godišnje i do dve milijarde evra, kada bi se resursi racionalno koristili.

U međuvremenu se sve više i sve glasnije na državnom vrhu razgovara o rasprodaji državne imovine. Veruje se da bi čak trećina svih nekretnina u vlasništvu republike i lokalnih samouprava mogla odmah da bude prodata. Na ovaj način bi bila prikupljena sredstva kojima bi se popunila budžetska rupa i obezbedilo dovoljno para za investiranje u povećanje privredne aktivnosti, ali bi i cena bila upola niža od realne, a u nekim slučajevima bi se dobilo samo deset odsto od stvarne vrednosti.

 

     A 1.

Vorkapić i Beko pretili Verici Barać

Republička direkcija za imovinu, koja obuhvata i nekadašnji DIPOS i Agenciju za privatizaciju, poslednjih godina ne može bez velikih skandala, što pokazuje kakav javašluk i haos vladaju u ovoj veoma značajnoj državnoj instituciji.

U proleće 2010. srpska javnost je saznala kako je pomoćnica tadašnjeg direktora Direkcije Bratislava Pejkovića, Slavica Totić, prethodno bila zamenik direktora PIO Fonda odakle je otišla uz otpremninu od 20.000 evra. Iako je u Fondu bila proglašena tehnološkim viškom ona se odmah vratila u državnu službu, ovog puta u Direkciju za imovinu, ali otpremninu nije vratila. Gladni narod je najviše uzbudila njena izjava kako "20.000 evra i nisu neke pare" i kako je polovinu te svote već potrošila na jednu sahranu?!

Novog direktora Direkcije, Jovana Vorkapića, republička vlada je imenovala 30. aprila ove godine. Ono što je javnost i medije uzburkalo, jeste činjenica kako je Vorkapić kao advokat Milana Beka i Luke Beograd, svojevremeno pretio tužbom predsednici Saveta za borbu protiv korupcije Verici Barać zbog njenih izjava. Vorkapić se takođe dovodi u vezu sa najmanje dve, od 24 privatizacije čiju istragu zahteva Evropska unija. Radi se o Srbija turistu i kompanije Mobi 63. On svoje učešće ne negira, ali tvrdi kako nije bio angažovan u vreme kada je došlo do mahinacija koje se danas, navodno, istražuju.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DRŽAVNI SLUŽBENICI U “AKTIVNOSTIMA”: PODELA PLENA U AGENCIJI ZA RESTITUCIJU

 

Jedna od najzahvalnijih ustanova za neometanu pljačku je i Agencija za restituciju, koja na prvi pogleda radi bez nadzora viših institucija, a zapravo zgrće novac za portrebe određenih ljudi iz državnog vrha i nekoliko ličnosti u samoj agenciji. Vera Čelić u Novom Sadu i Strahinja Sekulić u Beogradu, u rukama imaju "zlatnu koku". Ponovo pljačkaju već opljačkano. Meta jeste ista, ali su metode promenjene…

 

          Arpad Nađ

 

Agencija za restituciju kao javna ustanova, slika je i prilika državnog kriminala u Srbiji. Rukovodeći kadar skupljen je na brzinu, na čelu sa Strahinjom Sekulićem, bivšim gradskim pravobraniocem Beograda, čovekom koga je Dragan Đilas, kad mu je trebalo, izvukao iz svog šinjela i tako ga početkom 2012. godine doveo da tamo sprovodi njegovu ličnu volju.

Osim njega, na rad u Agenciju, dovedeni su ljudi bez neophodnih znanja i veština u rukovodećem i organizacionom smislu. Pripravnici su postavljani na mesto savetnika, odmah posle položenog državnog ispita, bez ijedne godine radnog staža i bez iskustva, posebno u imovinsko-pravnim poslovima.

Ovo je posebno karakteristično za Područnu jedinicu agencije u Novom Sadu, gde se Strahinja Sekulić zajedno sa svojim potrčkom, Brankom Lakićem, posebno isticao na primanju novih pripravnica koje su Lakiću za posao dale danak jedne noći u postelji, pa posle toga postajale sve do i jedne „savetnice".

Stanje u Agenciji za restituciju je katastrofalno. Strahinja Sekulić i njegov šef kabineta Branko Lakić (pripravnik Sekulića u pravobranilaštvu, kome je prvo radno mesto bilo šef kabineta, čemu je pridodao i mesto direktora Sektora za koordinaciju i nadzor), ponašaju se kao da je Agencija njihova privatna firma, i funkcionišu bez kontrole i nadzora od strane neposredne više instance! Izmenjena je celokupna organizaciona struktura Agencije u odnosu na usvojeni Plan rada sa početka 2012. godine, tako što su izmišljena radna mesta za pedagoge, profesore književnosti, filologe i diplomirane filozofe, fizioterapeute, pa čak i frizere!

Rukovodstvo Agencije nema odgovore zbog čega više od polovine predmeta u kojima je izvršena komasacija na poljoprivrednom zemljištu stoji u ormanima i nije podobno za rešavanje, Agencija nije preduzela nijednu pravnu i faktičku radnju da bi navedene predmete i pokušala da rešava, a zakonski rokovi su veoma striktni i jasno definisani.

Evidentno je nepostojanje profesionalne atmosfere u radu Agencije, rukovodstvo ne neguje pravno usavršavanje među zaposlenima, kao ni pravne konsultacije i pravnu edukaciju, ali zato svakodnevno forsira najniže porive koje podstiče među zaposlenima, što se ogleda u tračevima, intrigama i spletkama najnižeg nivoa

Kao i drugde u srpskim državnim institucijama, tako i u Agenciji za restituciju, da bi se predmeti završili u korist posebno interesantnih, dobrostojećih, značajnih i zanimljivih stranaka, razrađen je sistem kojim stranke plaćaju i daju mito Strahinji Sekuliću i njegovim saradnicima, kako bi im ovi „ispravili istorijsku nepravdu"! Ovaj sistem posebno je razvijen u Novom Sadu, a funcioniše na sledeći način…

Direktorka Agencije u Novom Sadu je Vera Čelić, a njena glavna saradnica za prijem novčanih sredstava je kontroverzna savetnica Marijana Radoš na koju upućuju stranke da plate „predujam troškova postupka"! Ova novčana sredstva se plaćaju najčešće u kafeu obližnjeg hotela „Master", u efektivi ili u nekom od elitnijih restorana Novog Sada, gde ih Radoš „vodi" na ručak!

Po uplati, Marijana Radoš obaveštava Veru Čelić da je predmet spreman za rad, a Vera Čelić najčešće ove predmete dodeljuje savetniku od poverenja Bojanu Nikoliću koji „savesno i brižljivo" ispituje sve činjenice, proverava i utvrđuje dokaze koji se nalaze u spisima predmeta i posle održane rasprave donosi predlog rešenja o vraćanju imovine koje u Beogradu treba da potpiše Strahinja Sekulić, direktor, uz prethodni paraf i blagoslov Branka Lakića ili njegove pomoćnice Radmile Nikšić, doktorese za mutne poslove.

Novčana sredstva Marijana Radoš predaje Veri Čelić, koja sva sredstva predaje osobi od poverenja-posredniku Stefanu Samardžiću, trećerazrednom asistentu na novosadskom državnom Pravnom fakultetu, i to, da ironija bude veća, asistentu na krivično-pravnoj grupi predmeta. Samardžić je u ovim rabotama stekao poverenje radeći u timu Nikole Tanurdžića, „simbola" novosadske denacionalizacije i veoma lako potkupljivog igrača kome novca nikad nije dosta.

Ovi transferi odigravaju se u neupadljivoj i neuglednoj kafani „Rujne zore" koja se nalazi na novosadskoj Ribljoj pijaci i to u ranim popodnevnim satima, kad se Samardžić vraća sa fakulteta kući, jer stanuje u neposrednoj blizini pijace.

Ova novčana sredstva Samardžić nosi Sekuliću u Beograd, i to celokupan iznos, gde polovina iznosa ostaje Sekuliću i Lakiću, a sa drugom polovinom Samardžić „nagrađuje" svoje saradnike u podeli plena!

Na kraju, Sekulić potpisuje rešenje i „posao" oko ispravljanja istorijske nepravde se završava na zadovoljstvo svih aktera. „Tarifu" kreira i određuje Branko Lakić, uz saglasnost Strahinje Sekulića, a o tome se informiše Stefan Samardžić da „primenjuje" u predmetima koje prati i o kojima daje usmene naloge Veri Čelić i uputstva o radu na predmetima i primeni „tarife".

Direktorka Agencije za restituciju u Novom Sadu, Vera Čelić, je nepoznata u pravničkim i stručnim krugovima i to ne samo u Novom Sadu i Vojvodini, nego i u mesnoj zajednici u kojoj stanuje! Ali, za bolje upućene, to je osoba koja je bila bliska bivšem gradonačelniku Novog Sada, Igoru Pavličiću i učestvovala u pljački pivare u Čelarevu, još za vreme čuvenog direktora Mirka Stupara.

Vera Čelić je direktno odgovorna za jad i bedu nekadašnjih radnika čelarevske pivare i ona je sama svim bivšim radnicima podelila otkaze i nanela nenadoknadivu bol, a tako i njihovim porodicama. I to sve zarad kolaboracije sa imenovanim mafijašima koji su je bogato nagradili!

Za svoje „velike zasluge", a potpomognuta i motivisana od strane imenovanih, prelazi u Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine gde je kapitalno punila vlastite džepove i dšepove svojih mentora, da bi konačnu nagradu dobila marta 2013. godine postajući rukovodilac Agencije za restituciju, Područne jedinice Novi Sad, a da je za materiju restitucije možda čula preko televizije ili uz jutarnju kafu pročitala iz dnevne štampe!

Svojim „savetima" i „konsultacijama", Vera Čelić stiče bezrezervno poverenje ljudi i počinje da manipuliše i upravlja njihovim sudbinama, isto kao što je izmanipulisala i prevarila veliki broj nesrećnih, neukih, a lakovernih radnika čelarevske pivare!

Na ovaj način, a po prethodno utvrđenom dogovoru i saradnji sa Igorom Pavličićem, zaključivala je ugovore o doživotnom izdržavanju na svoje ime i na imena članova svoje porodice, prijatelja i dalje rodbine kako bi sebi i svojim nalogodavcima, iz restitucione mase pribavila imovinsku korist! Toliko lukavo je razradila ovaj način lopovluka da se ugovori ne overavaju na sudu već se sa nesrećnim, starim i neukim strankama sklapaju interni sporazumi sa odložnim dejstvom i na taj način prikriva svoje nečasne radnje!

Ova "metodologija rada" preporučila je i novim poslodavcima u Agenciji za restituciju da pokradu što se još u ovoj osiromašenoj i jadnoj državi ukrasti može!

 

     A 1.

Solisti bez dirigenta

Nad radom Agencije za restituciju ne postoji kontrola i nadzor neposredno višeg organa i zbog toga je sam rad Agencije i unutrašnja pitanja ostavljen na slobodnu ocenu direktoru Agencije, koji isto zloupotrebljava maksimalno! U formalno pravnom smislu jedino postoji kontrola upravnih akata Agencije, u smislu kontrole Ministarstva finansija i privrede, Sektora za imovinske pravne poslove, kao drugostepenog organa, i to samo po izjavljenoj žalbi stranke, ili kontrola u upravnom sporu od strane Upravnog suda povodom tužbe stranke.

 

     A 2.

Boža i klub derikoža

Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Sl.glasnik RS", broj: 72/2011) donet je u Srbiji kao jedan od poslednjih uslova od kojih je zavisila kandidatura Srbije za članstvo u EU.

Zakon nisu pisali diplomirani pravnici sa višedecenijskim iskustvom u normativno pravnim poslovima, već ekonomisti okupljeni oko tadašnjeg podpredsednika Vlade Srbije zaduženog za evropske integracije Božidara Đelića. Takođe, svoj „doprinos" Zakonu nisu dali iskusni pravnici, već politički pigmeji i poslušnici Demokratske stranke koji pre ovog angažmana nisu imali ni jedan jedini dan radnog staža upisanog u radnu knjižicu.

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SLOBODAN HOMEN: DRŽAVNI BIZNISMEN BEZ KONTROLE

1. маја 2012. Коментари су искључени

 

Čovek koji kontroliše stotine miliona evra po svom nahođenju i bez ikakve kontrole vlasti!

 

Piše: Branislav Jelić

homen

 

Još dok je službovao u Otporu, Slobodanu Homenu se osladilo da raspolaže imovinom čija vrednost nije najpreciznije evidentirana količinama, kvadratima, apoenima, odnosno vrednošću koja nije opterećena glupim i nepotrebnim informacijama o ukupnom “ulazu” i ukupnom “izlazu”, levom i desnom knjigovodstvenom stranom.

I baš kao sa američkom gotovinom iz Budimpešte koja se u revolucionarne svrhe, u opuštenoj Budvi 2000. godine, delila na ruke i bez ikakvih priznanica, Slobodan Homen danas, po sopstvenom i stranačkom nahođenju, raspolaže dobrima vrednim 350 miliona evra, bez obaveze da bilo kome polaže račune.

 

Državni sekretar u Ministarstvu pravde Snežane Malović poznat po konspirativnom imenu Cobe – Slobodan Homen, obznanio je uz medijsku podršku Danasa da je Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom Ministarstva pravde (na čijem je čelu svestrani Homen) poklonila 28 miliona dinara (252.000 evra) gotovine u humanitarne svrhe.

“Prema njegovim rečima”, jer uredne evidencije, zakonitog dokumenta ili odluke nema, oduzeta imovina je raspodeljena na sledeći način:

Direkcija je dala” po tri miliona dinara opštini Trgovište za sanaciju štete od poplave, kao i Crvenom krstu za kupovinu brašna za narodne kuhinje.

Više od 4,6 miliona za kupovinu četiri inkubatora za bebe.

Takođe, dato je 1,5 miliona dinara za pomoć Zavodu za javno zdravlje.

Po 400.000 dinara uplaćeno je na račun – udruženja distrofičara i za lečenje maloletnog dečaka u inostranstvu.

Pet miliona dinara dato je za podizanje zaštitnog zida oko manastira Devič na Kosovu i Metohiji, kao i po pola miliona dinara za prevenciju kada je reč o borbi protiv trgovine ljudima i za pomoć sudskoj odbrani državljaninu Srbije u Hrvatskoj.

 

Kada, međutim, saberemo ove iznose kojim Homen manipuliše u predizborne svrhe, lako se da prebrojati da je reč o 18,9 miliona dinara (170.000 evra).

Kako se čak i Homenu učinilo da je razlika od 349.830.000 evra vrlo neprijatna, Tadićev četnik-antikomunista je dodao da se “imovina oduzeta od kriminalaca koja je ustupljena na korišćenje socijalnim i drugim društvenim organizacijama meri u desetinama miliona evra.

Precizne podatke o oduzetoj imovini koja je stečena krivičnim delima, baš kao i pregled stavki iznosa i korisnika poklonjenih sredstava, nije moguće pronaći ni na zvaničnom ali aljkavom sajtu Ministarstva pravde, čak ni u okviru posebne stranice Direkcije za upravljanje oduzetom imovinom, što sasvim dovoljno i ubedljivo govori o “otporaškom” načinu rada Slobodana Homena i ostalih “samo vas gledamo da nas ne uhvatite na delu”.

 

Marketinški obučen u nekoj od advertajzing laboratorija, Homen je na kraju neoprezno dodao da jesvrha Zakona o oduzimanju imovine stečene krivičnim delima da se ilegalna imovina vrati onima od kojih je oteta, odnosno građanima Srbije”, i to je misao nad kojom bi trebalo da se zadrži svaki glasač.

Naime, valjalo bi dobro razmisliti o ovoj rečenici, a potom je na izborima vratiti kao bumerang Homenu.

“A posle izbora dotični gospodim državni sekretar, trebalo bi da položi račune pred zakonom i pravdom”.

 

#Geto Srbija 

Creative Commons лиценца

%d bloggers like this: