Архива

Posts Tagged ‘gsp’

RUDNIK „TREPČA“ KAO SIGURAN PLEN AMERIČKIH KOMPANIJA

12. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić, i potpredsednik Vlade Kosova Hašim Tači su marionete Zapada u procesu privatizacije rudnika Trepča. Patriotsko zapomaganje, predsednika Vlade Srbije o tome kako od Albanaca želi da sačuva Trepču, jedna je od najbolje odigranih melodramskih uloga na prostorima bivše socijalističke Jugoslavije. Od Subotice do Đakovice sigurno je bilo više stotina hiljada Srba i Albanaca, koji su posle njegovog javnog nastupa, poverovali da se između dva naroda vodi rat oko vlasništva nada rudnim bogatstvom Trepče.

                     

                 Vuk Stanić

PRODAJA TREPCE

 

Rat za rudna bogatstva Srbije, kako ona na Kosovu, tako i za ona u drugim delovima Srbije, sada se, zapravo, vodi između zapadnih multinacionalnih kompanija. Za interese tih kompanija bore se službenici američkog Stejt departmenta, predstavnici drugih diplomatskih mreža na ovim prostorima, a svoju ulogu imaju Srpski i Albanski političari kao i različiti lobisti.

U planu velikih multinacionalnih kompanija poput Rio Tinta, Friporta, Tisen Krupa, ili Soroševih kompanija i investicionih fondova, nije predviđeno da u podeli profita, od rudnih bogatstava i drugih resursa Srbije učestvuju Srbi ili Albanci.

Istina, u nekim slučajevima je predviđeno da se narodu, čiji političari budu servilniji u borbi da se do resursa dođe što jeftinije, dozvoli da naplate i neku rudnu renticu, da im se da prednost u zapošljavanju. Našim i albanskim političarima, naravno, sleduju i manje provizije i pravo da zaposle po nekog rođaka i prijatelja, pod uslovom da je taj spreman da radi kao rob za ropsku nadnicu.

Dakle, lobiranje za strane kompanije i nameštanje kupovine Trepče, je stvarni razlog zašto su predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić i potpredsednik Vlade samoproglašenog Kosova, Hašim Tači, imali nedavne napade patriotizma.

Tači je, kako stvari stoje, lobirao za investicione fondove Džordža Soroša, dok su Vučić i naš državljanin Muhamed Dahlar, kao buduće vlasnike, želeli da vide šeike iz Arapskih Emirata.

Na žalost i jednih i drugih, za Trepču su se sada zainteresovali mnogo veći igrači iz američke vojne industrije, kojima se obronci Kopaonika sviđaju i zbog feronikla.

Šeici iz Emirata, povukli su lukav potez uvlačenjem Dahlara, jer ovaj osim što je prijatelj sa Vučićem, on ima i dobre odnose i sa Tačijem. Jedna ozbiljna firma, bliska bivšem američkom potpredsedniku, preko njega je već obavestila šeike, da bi oni voleli srpske zalihe feronikla.

Ovde nije u pitanju teorija zavere, već o tome govore i izjave naših političara. Tako je, naprimer, ministar privrede Željko Sertić, otkrivajuću plan prodaje Trepče, izjavio da su za njenu kupovinu zainteresovane kompanije iz Amerike, Kanade, Švajcarske i Mađarske, rekavši između ostalog: "…Ako Priština ne odstupi, Srbija prodaje Trepču".

Inače, raniji ministar rudarstva, Milan Bačević je već jednom potpisao dokumenta sa izvesnom američkom firmom iz Ilinoja, ali su druge američke firme preko ambasade SAD u Prištini, pokrenule pitanje legitimnosti ove prodaje.

Američki ambasador isticao je da oni priznaju Kosovo kao državu i da se Trepča ne može kupiti od Srba. Na kraju se o svemu raspravljalo u američkom senatu. Tema je bila ko ima pravo da proda Trepču, Srbi ili Albanci, ali se nije diskutovalo o tome da li će se prodati ili dati na upravljanje nekom od ova dva naroda.

 

      Eksploatacija i špijuniranje, umesto istraživanje

 

Dakle, dileme da li će Trepča ostati srpski kombinat, ili će postati javno preduzeće albanskog Kosova, ne postoje, jer u oba slučaja će to biti samo privremena rešenja. Kako američke firme nisu uspele da se dogovore o tome ko će i preko koga da kupi Trepču, prećutno je prihvaćeno rešenje da do daljnjeg jednim delom Trepče upravlja srpska strana.

Dakle, sa Srbima se danas ne vodi rat za rudna bogatstva, jer je taj rat trajao 1999. godine, kada je NATO okupirao Kosovo i u Beogradu i Prištini instalirao srpsku i albansku prozapadnu političku nomenkalturu. Zvanično, NATO nas je bombardovao zbog Miloševića, ali danas kada su zapadne kompanije, nakon više godišnjeg istraživanja, potvrdile ranija srpska istraživanja da Kosovo raspolaže sa rudnim rezervama od 1000 milijardi dolara/evra, sve je više onih koji veruju da su za dolazak NATO na Kosovo postojali drugi razlozi.

Prema navodima pojedinih časopisa gotovo 60 odsto celokupnog rudnog bogatstva koje Republika Srbija poseduje, nalazi se upravo na Kosovu i Metohiji.

Od dolaska NATO na Kosovo, međuetničke nesuglasice služile su kao izgovor, predstavnicima međunarodnih institucija, za uspostavljanje potpune kontrole nad bogatim prirodnim resursima u južnoj srpskoj pokrajni. Kontrolu su preuzele ili međunarodne snage, ili Albanci. Izuzetak je bio deo rudnika Trepča koji se nalazi u severnom delu Kosova.

Sledeći korak bio je dolazak kompanija koje su istraživale rudne potencijale, dakle niko se nije zaletao da od Albanaca ili međunarodne zajednice unapred kupuje rudnike. Istovremeno, strane kompanije su i u drugim delovima Srbije za male pare vršile geološka istraživanja.

Često je od nadležnih ministarstava za oko 400 evra dobijana dozvola da se neka lokacija istraži, dok se od naših ljudi unapred pribavljala informacija o rudnim zalihama. Potom je, pod izgovorom istraživanja, rađena nezvanična eksploatacija, tone neprerađene rude su pod izgovorom da idu na analizu odvožene iz Srbije.

Iz nezvanične eksploatacije se u više slučajeva prešlo u zvaničnu i to za male pare. U više navrata je bez pravog tendera onaj čije su mašine radile kvazi istraživanje preuzimao nalazište i nastavljao eksploataciju.

Poslovanje se potom nastavljalo uz jednu od najnižih rudnih renti na svetu. Rudna renta je do skoro bila svega tri odsto, a plaća se na količinu iskopane rude. Količinu stvarno iskopane rude ne kontroliše niko, već gazde same prijavljuju koliko su izvadili.

Na Kosovu je rađeno na sličan način, razlika je u tome što međunarodna administracija nije dozvoljavala da se bez javnog nadmetanja iz istraživanja prelazi u eksploataciju. Posle istraživanja koja su stranci obavili proteklih godina potencijali Srbije, kako na Kosovu tako i severno od Kopaonika više nisu tajna.

Ovo je za rezultat imalo da od pre dve godine najveće svetske kompanije traže način da za male pare dođu do srpskih rudnih bogatstava. Tim povodom je nedavno i američki ambasador u Srbiji Majkl Kirbi posetio Borske rudnike i izjavio, da kompanije Friport i Rio Tinto žele da investiraju u srpske rudnike.

Kirbi nije rekao, ali je jasno da američke kompanije svoj dolazak planiraju na način koji se može opisati rečima: Rusi su kupili naftu, mi hoćemo sve ostalo!

Osim Amerikanaca za Borske rudnike zainteresovano je i nekoliko evropskih kompanija, jer se predviđa rast cene bakra na svetskim tržištima, a ni procenat zlata koje se dobija iz tih rudnika nije zanemarljiv.

Prema ranijem pisanju medija, kompanija Glen Kor je još u vreme dok je Demokratska stranka bila na vlasti, počela da lobira kod budućih ministara iz SNS-a, kako bi im oni kada dođu na vlasti omogućili kupovinu Borskih rudnika, ali i pravo da istražuju zalihe uljanih škriljaca na jugu Srbije.

 

      "…Beograd neće praviti problem"

 

Rezultati višegodišnjeg istraživanja koje je do 2000. godine radio Geološki institut Srbije, a koji se odnose na delove severnog i istočnog dela Kosova i Metohije su takođe impozantni. U pitanju su rezerve od oko 34 miliona tona rude olova, cinka i srebra iz kojih može da se dobije oko 1,5 miliona tona olova, 1,5 miliona tona cinka i oko 3.000 tona srebra.

Prema Rezoluciji 1244 SB UN Srbiji pripadaju svi prirodni resursi na Kosovu i Metohiji. Rezolucija će stranim kompanijama koje se dogovaraju sa albanskim vlastima sigurno biti neka vrsta smetnje ali ne i nerešiv problem, o čemu najbolje govore ranije objavljeni transkripti razgovora međunarodnih i kosovskih zvaničnika.

Tako, na primer, u razgovoru Havijera Solane sa Veslijem Klarkom, ističe se da Beograd „neće praviti probleme oko rudnih bogatstava i da će od njih korist imati čitav region".

Vesli Klark je kasnije (nakon "oktobarskih promena", prim. red.), razgovarao i sa Hašimom Tačijem po pitanju vlasništva nad rudnim i mineralnim bogatstvom Kosova i Metohije i obavestio ga da u Beogradu ima ljudi koji će mu pomoći:

"…Vesli Klark: Ništa ne brinite… Sada mi recite šta se dešava sa privatizacijom na Kosovu? Kako privremena vlada sarađuje sa Komisijom za privatizaciju?

Hašim Tači: Mislim da je to dobro, a to će vam verovatno i oni potvrditi. Beograd nam pravi problem oko svojine, ali neki ljudi u njihovoj vladi su razumeli o čemu se radi.

Vesli Klark: To je dobro.

Hašim Tači: Vlahović, Đelić, Dinkić potpuno razumeju ovaj naš posao i sa njima nemamo nikakvih problema. Čak su nam nekoliko puta izašli u susret.

Vesli Klark: Rudno bogatstvo Kosova je veliko i uz pametna ulaganja koristi će imati svi. Kosovari pre svega, ali i ceo region. Naš prioritet je da kontrolišemo taj resurs i Beograd tu neće praviti nikakve smetnje. Mi ćemo nastaviti da u Srbiji podstičemo one snage koje imaju mlak pristup pitanju Kosova. Videćete, samo je vreme u pitanju…".

Iz ove Klarkove izjave vidi se da vlasničke probleme koje pravi Rezolucija 1244 zapadne sile lako rešavaju uz pomoć srpskih političara, koje su doveli na vlast.

Za rukovodioce projekta „Prirodno bogatstvo Kosova i Metohije" imenovani su nakon ovih razgovora čelnici međunarodne zajednice, NATO pakta i EU, tačnije svih onih koji su učestvovali u bombardovanju Srbije, ili su bili deo bloka koji je Srbiju do petog oktobra držao u izolaciji. Ipak do skoro se nije mogla tako jasno videti veza između multinacionalnih korporacija i NATO agresije kako ju je moguće videti danas.

Jedan od primera je medijska satanizacija Srbije, kao i delatnost NGO sektora u Srbiji koju je promovisao Fond za otvoreno društvo, Džordža Soroša, pre i tokom bombardovanja. Izgovor za medijske i NGO kampanje bilo je poštovanje ljudskih prava.

Krajem 2007. godine, istraživač Nil Klark je na internet portalu „Nju stejtsmen" konstatovao da za Džordža Soroša i njegov Fond za otvoreno društvo nije važno poštovanje ljudskih prava i osnovnih građanskih sloboda – neko društvo je „otvoreno" ukoliko on i njegovi saradnici mogu da zarade veliki novac. Klark je to ilustrovao Soroševim ulaganjem na Kosovu da bi „preuzeo kontrolu nad rudnikom ‘Trepča’..", gde su „ogromne rezerve zlata, olova i drugih minerala".

 

      Rudne rente i podzemno blago

 

Na teritoriji Srbije gde vlast ima Beogradska Vlada sa privatizacijom rudnika i resursa je početo 2000. godine odmah posle petog oktobra. Tek 2007. godine država, je donela Uredbu o plaćanju naknade za korišćenje sirovina. Rudna renta je do skoro bila najniža na svetu i iznosila je tek tri odsto. Od prošle godine renta je povećana na sedam odsto, ali se to povećanje ne odnosi na eksploataciju nafte. Ipak kontrola o tome ko koliko plaća skoro i da ne postoji.

Treba istaći da ni rudna renta od sedam odsto nije ekonomski opravdana ukoliko se vodi politika totalne rasprodaje rudnika. Takva renta iako uvećana za više od sto odsto je i dalje među nižima u svetu. Poljska i Albanija zaračunavaju 10 odsto. Rusija naplaćuje čak 22 odsto svima koji eksploatišu rudna i energetska dobra njihove zemlje.

U Srbiji postoji više od dve stotine rudnika i nekoliko desetina mineralnih i energetskih nalazišta. Jedna od firmi koje kopaju rudu u Srbiji po osnovu ekploatacionih prava, ili zakona o koncesiji je Rio Tinto, britanska kompanija koja vadi Jadarit iz jalovišta kod Loznice. Oni su posao započeli pod izgovorom istraživanja. Po tom osnovu, oni su bez ikakve naknade mogli da utovare jalove iskopine na kamione i da ih odvezu, ne plativši nikome ništa!

Rudarske inspekcije nikada nisu do kraja proverile da li se iz jalovišta vadilo samo radi istraživanja, ili je to bilo pokriće za tajnu eksploataciju, a plan je bio da se sa zvaničnom eksploatacijom počne 2013. godine!

Jadarit se može koristiti kao raketno gorivo, ali je stvarni razlog interesovanja, za ovu rudu to što je on izuzetan materijal za pravljenje litijum jonskih baterija i drugih elementa potrebnih za vetro parkove. Cene litijuma će narednih godina rasti jer se materijal koristi za izradu gotovo svih bitnih tehničkih uređaja. Od mobilnih telefona do satelita.

„Rio Tinto" u Srbiji radi i u Jarondolskom basenu kod Raške, gde istražuje borne minerale, koji se na evropskom kontinentu, ako izuzmemo Tursku, jedino nalaze u Srbiji! Pored Rio Tinta najpoznatija kompanija koja posluje u Srbiji je austrijsko-kanadska kompanija Dandi plemeniti metali. Oni su do sada kupili tri, od ukupno četiri koncesije koje je prodala Vlada Srbije. Pripalo im je istraživanje zlata na Crnom vrhu. Sprovode ispitivanja i na Staroj planini.

Rio ima i odlične rezultate u istraživanju jednog novog tipa zlata. Reč je o karlinskom tipu zlata, poznatog domaćoj geološkoj nauci, čije se prisustvo vezuje za postojanje krečnjačkih stena i mermera u vulkanskim oblastima. Dandi je u sporu sa švedskom kompanijom Feromet oko nalazišta u Mačkatici. Spor je pred vrhovnim sudom Srbije. Firma Reseoravar capital istražuje nalazišta bakra u okolini Bora.

Domaća firma bliska ljudima iz DS Šumadija minerali ima prava istraživanja u centralnoj Srbiji. Za firmu Srbija Nisk koja ovde takođe eksploatiše rudu, kažu da je u vlasništvu sestre Mila Đukanovića.

Rudnici Lece, i Kiževak -Sastavci su u vlasništvu nekad poznatog biznismena, danas poznatog državnog neprijatelja Miroslava Bogićevića. Bogićević je bio lider u privatizaciji rudnika metala u Srbiji, najpoznatiji srpski biznismen u oblasti eksploatacije metala, koji pored ova dva, poseduje još nekoliko rudnika, čak i jedan u Makedoniji, zapravo sve rudnike koji su u bivšoj SFRJ, pripadali preduzeću "Zajača" iz Loznice. "Zajača" je u svetu bila poznata po eksploataciji antimona pa je zahvaljujući njenoj proizvodnji Srbija, sve do raspada SFRJ, bila među prvima u Evropi.

To su rudnici: Lojane u Makedoniji, Rajićeva gora na Kopaoniku, Dolić, Kik, Rujevac i Brasina kod Loznice. U njegovom lancu su i rudnici nematala poput Ravnaje kod Krupnja koji eksploatiše fluorit, kao i rudnik granodiorita na Boranji kod Zvornika. Na planini Rudnik, eksploataciju vodi firma Rudnik na čijem čelu je bivši direktor kompanije Glen Kor, koja je tokom kampanje podržala Srpsku naprednu stranku.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SUROV, PRIMITIVAN I NASILAN DIREKTOR OPŠTE BOLNICE U JAGODINI, I UZ TO JOŠ NEDODIRLJIV!!!???

7. фебруара 2015. 8 коментара

 

Opšta bolnica Jagodina je primer kako partijska kadrovska selekcija donosi pustoš u institucije sistema. Tim povodom, grupa lekara i medicinskih sestara Opšte bolnice u Jagodini, obratila se pre dva meseca najodgovornijim ljudima srpskog zdravstvenog sistema, direktoru RFZO-a i ministru zdravlja, iznoseći neoborive argumente o mafijaškom rukovođenju ovom ustanovom od strane dr Darka Miletića, koga zaposleni, očito sa razlogom, zovu i dr Darko Maniti. Na njihovo pismo niko od zvaničnih institucija nije reagovao, uprkos tome što je Miletić za svoga mandata, zadužio bolnicu 26 puta više nego što je ona bila dužna prilikom njegovog dolaska. Redakcija objavljuje ovo ogorčeno reagovanje jagodinskih lekara, u nešto skraćenoj formi.

 

 

SEF BOLNICE

 

Prošlo je 6,5 godina od kako je klasičnim političkim nasiljem za direktora Opšte bolnice u Jagodini postavljen dr Darko Miletić. Kažemo političkim nasiljem, jer dotični osim partijske knjižice po zlu čuvene stranke G-17, odnosno, Ujedinjeni regioni Srbije (URS) nije imao nijednu drugu referencu koja bi ga činila pogodnim za to mesto.

Njegov primitivni i vulgarni vokabular je ispod nivoa štal majstora. Naravno da su žrtve njegove surove prirode i primitivnog i nasilnog ponašanja zaposleni, i to skoro svakodnevno. Mnogi od tih nesrećnih ljudi na koje je on usmerio svoju divlju prirodu, završili su na psihijatriji.

Dr Miletić je poznat i po tome što je jedan od najgorih studenata u istoriji Medicinskog fakulteta u Nišu. Medicinu je završio posle 15 godina studija. Da su poštovana pravila Ministarstva zdravlja a ne njegove partije, on ne bi mogao biti izabran za direktora Opšte bolnice, budući da je specijalista opšte medicine koja nije klinička specijalnost i ne postoji u sistematizaciji radnih mesta u Opštoj bolnici. Kao takav, on je stručno nekompetentan za direktora Opšte bolnice.

Dr Miletić je i jedan od najpoznatijih jagodinskih kockara, a kockanje nije vrlina i nešto što bi dolikovalo funkciji direktora Opšte bolnice. Bez obzira na sve gore rečeno tadašnji Upravni odbor od sedam članova od kojih su iz minorne i fašistoidne stranke (nekadašnje G-17) sa rezultatom 4:3 izabrao je najgoreg od prijavljenih kandidata i jedinog koji ne ispunjava uslove za direktora Opšte bolnice u Jagodini!

I naravno, kao svaki siledžija, i ovaj je odmah pokazao šta znači kad se neko primitivan i nasilan dokopa vlasti. Svima je bez ustezanja stavio do znanja da ga poštovanje zakona ne interesuje jer kako reče "Ko u ovoj zemlji poštuje zakone", i još: "U ovoj ustanovi sam ja zakon jer je mene postavio moj ministar". Dakle, ministar zdravlja RS je njegov ministar a ne ministar svih zaposlenih!

Ono što je u startu rekao tako se u praksi i ponašao.

Kompletno rukovodstvo je vrlo brzo posmenjivao i doveo naravno sebi slične stručno nekompetentne ali bezuslovno poslušne. Tako je za menadžera za ekonomske, pravne, opšte i tehničke poslove postavio stručno nekompetentnu osobu Milicu Pavlović koja na poslovima za koje se postavlja za direktora nije imala ni dana iskustva.

Naravno da gospođa ne bi bila postavljena da nije imala sposobnosti koje on traži, a to je da radi kako on kaže bez osvrtanja na zakon i da surovo kažnjava sve one koji se tome suprotstave do sadističkih razmera.

Od običnog lekara u Domu zdravlja, koji je kao i svi mi teško živeo od rada, postao je nedodirljiv i enormno "sposoban", naravno za sebe. Za godinu dana je "zaradio" automobilmarke "Mercedes" i to ne običan nego S klase.

Koliko li je tek "zaradio" za preostalih 5.5 godina? Od kako je na funkciji direktora Bolnice uspeo je da ovu ustanovu zaduži do neverovatnih razmera. Obaveze bolnice je povećao sa 14 miliona na oko 360 miliona, odnosno, za 26 puta. Podatak dovoljno govori sam za sebe.

Ovako nešto je bilo moguće samo u uslovima nefunkcionisanja institucija sistema pre svega institucija kontrole poslovanja. Prvih nekoliko godina nakon njegovog postavljenja niko iz Filijala RFZ-a nije dolazio u kontrolu.

Čim je došla prva ozbiljnija kontrola, primitivni i nasilni direktor ih je uz salve najpogrdnijih psovki najurio iz ustanove kao da je to njegova dedovina a ne državna institucija od posebnog značaja. Oni koji su prisustvovali tome kažu da je bilo poražavajuće i gledati i slušati kako neko ko je postavljen da štiti zakonitost poslovanja ustanove, ponižava i omalovažava one koji su ispred ovlašćene državne institucije došli da to provere , stavljajući sebe i svoje mahinacije iznad svega.

Svima je tada bilo jasno da navedeni direktor-siledžija ima političku zaštitu i da može da radi šta mu je volja bez ikakvih posledica. Nakon ispadanja njegove stranke iz Vlade, bilo je očito da mu je političku zaštitu uz određene uslove pružio i još uvek pruža Dragan Marković Palma.

Naravno da kod Palme sve ima cenu, pa je ovog puta morao da pristane da zapošljava one koje mu Palma pošalje, pa makar ti i ne dolazili na posao po nekoliko godina. Važno je da su redovno primali platu od Bolnice iz sredstava RFZ-a.

Ovakvih slučajeva je bilo nekoliko. Oni predstavljaju strašnu sramotu i za Ministarstvo zdravlja i za RFZ čija je direktorka bila i još je iz DS- a, ali ne i za direktora koji je radi održanja na vlast spreman na sve. O tome da je imao političku podršku Palme govori i činjenica da je Palma na njegovu molbu odbio da mu naredi smenu po zlu nenadmašnu njegovu glavnu saradnicu već pomenutu Milicu Pavlović i ako je dobio peticiju za njenu smenu, koju je potpisalo preko 90% zaposlenih.

Nakon propale peticije za smenu zloglasne Milice Pavlović, tandem dvoje neljudi kakvi se retko sreću, mogao je da nastavi devastiranje Bolnice i šikaniranja zaposlenih.

U centru svega su stavili sebe. Nabavili su sigurnosne sisteme za svoje luksuzno opremljene kancelarije, da niko bez video nadzora i njihovog odobrenja ne može ni da im priđe.

Bojali su se da će na njihovo siledžijsko i nezakonito ponašanje uslediti prirodna fizička reakcija zaposlenih čija su elementarna prava gazili. Između sebe i zaposlenih su postavili takav odnos kao da su vanzemaljci i božji izaslanici.

Jasno je da ozbiljnih promena nema i ne može biti bez smene ovakvih "kadrova" koji su Opštu bolnicu Jagodina devastirali do neslućenih razmera. Samo smena, bez preispitivanja njihovog rada za vreme trajanja mandata, značila bi nepošteno aboliranje od odgovornosti koja je evidentna.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

URUŠAVANJE DRŽAVE: STRUČNJAK NIZAŠTA, UŽIVALAC KOKAINA I PRODUŽENA RUKA TRILATERALNE KOMISIJE U BEOGRADU A NA ČELU PRIVREDNE KOMORE SRBIJE

25. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Novi predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež nema ni onoliko malo iskustva u privredi koliko je imao njegov prethodnik Željko Sertić. Nema ni visoku školsku spremu već čitav niz različitih kurseva. Bio je ljubavnik bivšeg nemačkog ambasadora Volframa Masa, koji ga je spasio od višegodišnje robije kada ga je beogradska policija uhapsila sa 12,3 gramačistog kokaina. Posle dva susreta sa premijerom Vučićem izabran je brzopotezno za predsednika PKS…

 

             Igor Milanović, Fridrih Emke

PRIVREDNA KOMORA PREDSEDNIK

 

Odlaskom Željka Sertića u septembru 2014. na funkciju ministra privrede u Vladi Srbije, ostalo je upražnjeno mesto predsednika Privredne komore Srbije. Na Skupštini PKS-a održanoj 23. decembra 2014. za novog predsednika Komore izabran je dotadašnji potpredsednik Marko Čadež. Dobro upućeni izvori tvrde, međutim, da se najmanje dve nedelje pre održavanja Skupštine znalo ko će biti izabran za predsednika PKS-a.

Statutom Privredne komore Srbije predviđeno je da predsednika bira Skupština Komore, na predlog Upravnog odbora. Upravni odbor je elektronsku sednicu na kojoj je izabran Čadež održao tek 19. decembra, ali se već i pre toga znalo da on ima punu podršku ranijeg predsednika Komore i Sertića i premijera Vučića.

Iako je po statutu Komora nezavisna u svom radu, na ovom primeru se vidi da je to samo mrtvo slovo na papiru. U stvarnosti, Čadež je za predsednika Privredne komore bio određen još daleko pre Sertićevog odlaska na ministarsku funkciju.

Zanimljivo je da ni dve nedelje po izboru za predsednika, Komora na svojoj zvaničnoj internet prezentaciji nije objavila biografiju Marka Čadeža, što je do sada bio običaj. Razlog je vrlo jasan: iz biografije bi javnost mogla da sazna ono što upućeni već odavno znaju, a to je da novi predsednik PKS-a nema nikakva iskustva u radu u privredi, a još manje da ima neophodne stručne kvalifikacije.

Novi predsednik nema čak ni fakultetsku diplomu, pa iskusni privrednici danas tvrde kako je čak i Sertić, sa diplomom stečenom u petoj deceniji života i privrednim iskustvom koje se sastojalo samo od vođenja nekolicine mikro preduzeća bez zaposlenih i perspektive, bio stručniji.

Marko Čadež je rođen 1977. godine i najmlađi je predsednik Privredne komore Srbije u njenoj istoriji. U veoma šturoj biografiji, koja je procurela u javnost, stoji kako je zvanje diplomiranog menadžera komunikacija stekao na frankfurtskoj „Akademiji za marketing i komunikacije“ i to u svojoj 24. godini života, odnosno 2001. godine.

Pomenuta „akademija“, međutim, ne postoji u Frankfurtu, već u obližnjem gradiću Bad Filbelu u kome je u to vreme bila i redakcija dnevnog lista „Vesti“ u kome je Markov otac Zoran Čadež bio glavni i odgovorni urednik. Zvaničan naziv pomenute „škole“ je Akademie für Marketing-Kommunikation e.V., a njena adresa je Huizener Strasse 60 u 61118 Bad Filbel.

Skraćenica „e.V.“ na kraju zvaničnog naziva znači „eingentragener Verein„, odnosno da se kod ove „akademije“ radi o običnomudruženju građana„, a ne o nekoj visokoškolskoj ustanovi. I iz samog nastavnog programa ovog udruženja, kao i iz šeme objavljene na njegovom zvaničnom sajtu vidi se da ono služi obrazovanju „ponešenih, pa upuštenih“ srednjoškolaca.

Posle završetka gimnazije ili neke strukovne srednje škole, učenici mogu da se upišu na „akademiju“, odnosno na jedan od njena tri kursa, od kojih onaj koji je završio Čadež traje dve godine.

Po uspešnom završetku učenik može da se upiše isključivo na višu školu „Steinbeis“ u Berlinu, na kojoj može zatim i da diplomira. „Akademija“ u Bad Filbelu je, znači, neka vrsta pripreme za višu školu, pri čemu je indikativno da samo jedna od njih u celoj Nemačkoj priznaje sertifikat ove „akademije“.

Posle Lazara Krstića, ministra finansija koji je na tu funkciju došao sa srednjoškolskim svedočanstvom, Srbija je dobila predsednika Privredne komore koji ima sertifikat kursa.

Marko Čadež je u aprilu 2014. sa mesta portparola nemačke ambasade u Beogradu iznenada postavljen za predsednika predstavništava PKS-a u Frankfurtu i Beču, kako bi se „oprala“ njegova biografija i stvorio privid kako ima iskustva u privredi.

Pri tome, takozvano predstavništvo PKS-a u Frankfurtu je najobičniji biro sa tri zaposlena. Niko od bliskih prijatelja i saradnika Čadeža ne zna kada je on uopšte uspeo da vrši pomenutu funkciju, pošto je skoro bez prekida bio u Beogradu.

Možda podaci koje ćemo navesti objašnjavaju njegovo nameštenje.

Naime, srpska policija uhapsila je gospodina Čadeža pre više od tri godine sa 12,3 grama čistog kokaina. Saslušan u svojstvu osumnjičenog, Čadež je bio neoprezan pa je izjavio da je tolika količina koja je kod njega nađena, namenjena za njegovu ličnu upotrebu, kao i za njegovo društvo, što se podvodi pod težu zakonsku odredbu, i mogao je dobiti oko tri godine zatvora.

Nakon što mu je određeno zadržavanje, Čadež se pozvao da radi u Nemačkoj ambasadi, da je na važnom zadatku i tražio je da se o hapšenju obavesti tadašnji ambasador Volfram Mas. Mas je iste večeri tražio hitan prijem kod tadašnjeg ministra unutrašnjih dela Ivice Dačića. Molio ga je da Marka odmah puste iz pritvora, rekavši – „Molim Vas, mnogo mi je stalo do njega, razumećete, mi se volimo„.

Dačić je naredio policiji da Čadeža puste na slobodu, ali su policijski službenici na vreme sklonili zadokumentovani slučaj, koji je dostavljen Tabloidu. Inače, Mas i Čadež su bili strasni ljubavnici, i kada je Mas premešten krajem leta 2012. za ambasadora u Belorusiju, nameravao je da povede i Marka, ali su u Minsku odbili da mu izdaju akreditaciju.

U javnosti se pogrešno stvara utisak kako je Marko Čadež nemački kandidat i da će posle njegovog dolaska na mesto predsednika PKS-a biti ojačane srpsko-nemačke privredne veze.

Čadež je kandidat opskurne organizacije „East West Bridge“, produžene ruke Trilateralne komisije u Beogradu. Teško je poverovati da Nemačka nema bolje kvalifikovanog čoveka za jedno ovako važno mesto od studenta u pokušaju.

EWB je u Srbiji prisutan od 2009. godine i ima tročlano predsedništvo koje čine: Jovan Kovačić (član Izvršnog komiteta Trilateralne komisije i Predsednik Srpske grupe Trilateralne komisije), Dejan Novaković (zamrzao članstvo u predsedništvu EWB-a, jer je trenutno državni sekretar u Ministarstvu energetike i zaštite životne sredine) i Slovenac Marko Voljc. Predsednik Upravnog odbora EWB-a je Aleksandar Nikolić, poznatiji kao Foto Toni, danas državni sekretar MUP-a Srbije.

Jedan od dokaza, iako ne i jedini, da je Marko Čadež na čelo PKS-a došao ne samo kao eksponent Trilaterale jeste i njegov prvi intervju po izboru u kome je pohvalio rad Vlade Aleksandra Vučića u pogledu pune saradnje sa Međunarodnim monetarnim fondom. Umesto da se bavi privrednim temama, u koje se ne razume, Čadež je odlučio da se bavi finansijama, u koje se još manje razume.

Upućeni tvrde da je Čadeža za predsednika PKS unapredio lično Aleksandar Vučić, nakon što su dva puta noć proveli u njegovom vinskom podrumu u Jajincima.

Na predlog Čadeža na Skupštini PKS-a su izabrani i novi potpredsednici: Nikola Petrović, direktor „Elektromreže Srbije“ i vladar iz senke cele Srbije, Vladan Atanasijević, direktor kompanije „Aseko“ i predsednik UO „Naleda“ (članica UO EWB-a do skoro je bila Ana Brnabić, članica UO „Naleda“, dok je Borislav Miljenović, član EWB-a bio istovremeno i predsednik Nadzornog odbora „Naleda“), Nemanja Žugić, direktor predstavništva „Dojče bank“ u Beogradu, Zoran Matijević, suvlasnik kompanije „Matijević“, Zoran Vujović, direktor „TMF2005″ i Milivoje Miletić, predsednik PK Beograda.

 

 

      A 1. Muka i nauka

Na elektronskoj prezentaciji „East West Bridge“ stoji ulepšana biografija Marka Čadeža.

Školovao se u Nemačkoj i diplomirao na „Akademiji za marketinške komunikacije“. Studirao je i na „Međunarodnom institutu za žurnalistiku“ (IIJ) u Sofiji, „Akademiji Deutsche Welle“ i „Centru za televizijsku obuku u Sofiji“, Mreži za profesionalizaciju medija jugoistočne Evrope (SEENPM) i Danskoj školi za žurnalistiku. Možda jeste studirao, ali, očigledno, nije diplomirao.

On je ovlašćeni instruktor za multimedijalno novinarstvo, piše na sajtu EWB-a, mada nigde ne može da se pronađe definicija jednog takvog zanimanja.

Profesionalnu karijeru počeo je, navodno, kao stažista u beogradskom dnevniku „Politika“ u Beogradu, što je još jedna od laži.

Njegov jedini kontakt sa ovim dnevnim listom bio je kada je kao petnaestogodišnjak napisao jedan kratki članak, koji je objavljen uz intervenciju njegovog oca, Zorana Čadeža, tada još urednika u novinskoj kući „Novosti“.

Kasnije je Marko bio novinar u „Vestima“, gde mu je otac bio glavni urednik, a zatim je prešao u srpski desk WDR-a u Kelnu. Bio je član Foruma za medijsku inicijativu (FOMIN) u Beogradu i od 1999-2000. godine koordinator u kampanji za mobilizaciju glasača „Nas je više“, koju su vodili FOMIN i opozicioni pokret OTPOR.

Bio je predavač Fondacije Konrad Adenauer u Crnoj Gori; koordinator radionica istraživačkog novinarstva u Beogradu, koje su organizovali SEENPM, FOMIN i FRESTA Ministarstva spoljnih poslova Danske, koordinator za radionice posvećene sudskom izveštavanju u Beogradu, koje su organizovali FOMIN i fondacija Heinrich Boell, koordinator programa i savetnik za politička pitanja i komunikacije pri Fondaciji Konrad Adenauer u Beogradu, urednik i voditelj mesečnog televizijskog programa o biznisu „PUT“ koji se emitovao na Javnom servisu Srbije RTS, instruktor strateškog komunikacionog menadžmenta za kancelariju za odnose s medijima srpske političke stranke G17 Plus (finansirala Fondacija Konrad Adenauer), glavni urednik on-line magazina „Politikas“ Fondacije Konrad Adenauer u Beogradu.

Za odeljenje za štampu Ambasade Nemačke u Beogradu počeo je da radi 2003. godine i dve godine kasnije postavljen je za portparola ambasade.

Po nacionalnosti je Hrvat, čije državljanstvo i poseduje, Tabloid nije od gospodina Čadeža dobio odgovorna pitanja koja smo mu prosledili. Bio je blizak saradnik i ambasadora Nemačke Andreasa Cobela, koji je zbog ljubavi prema parama kosovskih Albanaca, zarađenih prodajom praškastih proizvoda, incidentno ispoljavao mržnju prema Srbiji, zbog čega je, na diskretan način, povučen na drugu funkciju. Pretpostavlja se da je Cobel navukao Čadeža na kokain.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

SRBIJA I PROJEKAT „FAS“: UZ POMOĆ BELOSVETSKIH MEŠETARA IZVUĆI ŠTO VIŠE PARA I OTIĆI IZ SRBIJE SA PROFITOM!!!

21. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Nije pitanje da li će „Fiat“ da napusti Srbiju, već kada će to da se desi. Pitanje je i koliko će do kraja da iznosi ukupan ceh koji će srpski poreski obveznici imati da plate za ovu avanturu. Ugovor Srbije i „Fiat“ grupe iz Torina je državna tajna, ali su pojedini strani mediji objavili neke njegove delove. Iz toga proizilazi da je Srbija do sad platila preko 1,2 milijardi evra, da je, iako oslobođen skoro svih fiskalnih nameta, „Fiat“ u ovom trenutku našoj državi dužan 2,4 milijarde dinara i da je on u ukupnoj dubiozi od oko 1,3 milijarde evra. Uz sve to, Srbija ovoj fabrici u Kragujevcu novčano i dalje pomaže sa oko 200 miliona evra godišnje.

 

 

 

 

 

              Milan Malenović, Bernadro Vitulano

FIAT U ODLASKU2

      

Pred sam kraj 2014. godine pronele su se glasine, kako „Fiat“ planira da napusti Srbiju i proizvodnju sadašnjih modela iz Kragujevca preseli na neku drugu lokaciju, najverovatnije u Brazil. Ova vest nije potpuno neočekivana, jer italijanski koncern već uveliko proizvodnju seli u oblasti u kojima planira povećanje prodaje.

Generalni direktor koncerna „Fiat“ S.p.A. iz Torina (većinskog vlasnika fabrike u Kragujevcu) Serđio Markione još je u januaru 2014. najavio kako će sedište kompanije, radi poreske uštede, iz Italije preći ili u Veliku Britaniju ili u Holandiju. Ako može da se preseli sedište firme osnovane još 1899. godine u Torinu, i to ne bilo koje firme već jedne koja je zaštitni znak Italije, zašto ne bi mogla da se iseli i proizvodnja iz fabrike koja je pokrenuta tek 2008. godine?

Celokupna italijanska privreda se poslednjih godina, a posebno od 2008. godine, kada je izbila globalna ekonomska kriza, okreće latino-američkom tržištu. „Fiat“ je u Brazilu neprekidno prisutan od 1973. godine i tamo u međuvremenu proizvodi više od deset različitih modela svojih vozila. Osim toga, „Fiat“ u Južnoj Americi ima i fabrike u Argentini (od 1995.) i u Meksiku (od 1968. godine).

Prema poslednjim podacima, najveća proizvodnja „Fiatovih“ modela u Evropi (izvan Italije) bila je u Poljskoj, 640.000 vozila godišnje, što desetostruko premašuje najbolji učinak kragujevačke fabrike. „Fiat Auto Poland“ s.a. je u stoprocentnom vlasništvu „Fiat grupe“ iz Torina, za razliku od „Fiat automobila Srbija“ doo (FAS), u kome Srbija, iako je najviše investirala, zvanično učestvuje samo sa trećinom kapitala.

Koliko je FAS u planovima torinskih direktora bio skrajnut u zapećak govori podatak da je on proizvodio samo dva modela „Fiatovih“ vozila, dok se, recimo, u pogonu u Turskoj (oko 400.000 automobila godišnje) proizvodi tri puta više modela, dok fabrika u Poljskoj od 2015. preuzima i proizvodnju modela 500 koji se sklapa u Kragujevcu, pored već nekoliko različitih modela, od kojih neki ne pripadaju „Fiatu“ (na primer „Ford Ka“).

Ni planirani bescarinski izvoz u Rusiju ne bi značajnije promenio ovu turobnu statistiku, jer je u najboljem slučaju tamo moglo da se izveze samo 10.000 vozila.

FAS, očigledno, nikada nije ni bio ozbiljno zamišljena italijanska investicija, pa će njegov odlazak iz Srbije pogoditi najviše same radnike u toj fabrici, dok će, sa druge strane, rasteretiti ovdašnji budžet.

 

 

      Težina „tranzicionog fonda“

 

 

Nekadašnji ministar privrede Saša Radulović svojevremeno je izjavio kako je imao priliku da vidi osnovni ugovor sklopljen između Srbije i „Fiat“ S.p.A, ali ne i eventualne anekse. O sadržaju osnovnog ugovora nije smeo ništa da saopšti javnosti, jer je bio vezan obavezom čuvanja državne tajne, a ugovor upravo to jeste – najstrože čuvana državna tajna.

Ipak, na svom blogu Radulović je objavio jedan veoma interesantan članak, preuzet iz hrvatskih medija, koji odlično oslikava u šta se Srbija upustila na nagovor Mlađana Dinkića.

U članku, koji je originalno objavio list „7-dnevno“, između ostalog stoji kako je po nezavisnom revizorskom izveštaju agencije „Ernst&Young“ samo u 2012. FAS iskazao poslovni gubitak od 45 miliona evra, dok je u 2011. gubitak bio 54,5 miliona evra. Do kraja 2013. akumulirani gubici FAS-a iznosili su 8.863.505.000 dinara.

Gubici bi bili daleko veći da veštački nije prikazan dobitak, koga, u stvari, nema. Radi se o kratkoročnim zaduživanjima koja su zatim knjigovodstvenim slalomom prikazani kao poslovni prihod, tvrdi „7-dnevno“, a prenosi Radulović na svom blogu.

Prema ugovoru čiji sadržaj Radulović ne sme da iznese javnosti, ali zato to smeju hrvatski novinari, FAS je oslobođen skoro svih obaveza prema Srbiji! Ovo preduzeće ne plaća porez idućih deset godina, ne plaća komunalne naknade, ne plaća doprinose na plate radnika (radnicima zdravstveno i sve ostalo plaća država Srbija), struju dobija po privilegovanoj ceni, određene saobraćajnice je morala da sagradi Srbija o svom trošku, a na strani 17 izveštaja „Ernst&Young“ piše : „Kredit koji garantuje vlada Republike Srbije po kamatnoj stopi nižoj od tržišne tretira se kao državno davanje“. Uz sve to, država je subvencionisala svaki auto koji se proda u Srbiji sa tri hiljade evra, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo drugih proizvođača koji svoje automobile prodaju u Srbiji.

I za tekuću godinu Vlada premijera Aleksandra Vučića već je planirala subvencije FAS-u u visini od 174 miliona evra. Ali, ni to ne mora da bude sve.

U budžetu za 2015. planirano je još milijardu evra koje članovi kabineta mogu da podele po svom diskrecionom pravu, odnosno – kome hoće. Za FAS bi zato u obzir došlo i još 130 miliona evra dodeljenih ministarstvu na čijem je čelu Aleksandar Vulin, a za navodnu isplatu „tranzicionog fonda“, odnosno nedefinisanih otpremnina za nepoznate radnike.

Takođe, može da se zagrabi i iz kase „Subvencije privatnim investitorima“ koja je „teška“ 55 miliona evra, a tu je i budžetska rezerva od oko 10 miliona evra. Ministarstvo privrede ima čak 14,5 milijardi dinara za podsticanje privrede, od čega 6,5 milijardi za podsticaje investitorima i još tri milijarde dinara za subvencionisanje kamata za kredite privredi.

Mogućnosti za odlivanje para su, dakle, velike.

 

Uprkos činjenici da je FAS oslobođen gotovo svih fiskalnih davanja, njegovi dugovi prema Republici Srbiji do kraja 2014. narasli su na čak 2,4 milijarde dinara. Očigledno je da nisu redovno plaćani ni subvencionisani računi za struju!

Zauzvrat su Italijani preko naduvanih računa za materijal od koga se u Kragujevcu samo sklapaju (zašrafljuju) automobili, kao i za navodne konsultantske usluge iz Srbije do sada izvukli stotine miliona evra profita.

 

      Bačeno najmanje pola milijarde evra

 

Koliko je tačno otvaranje fabrike u Kragujevcu koštalo Srbiju, niko ne može danas sa sigurnošću da kaže. Samo za otplatu ranijih dugova „Zastave“ i za socijalni program, Srbija je svojevremeno platila oko pola milijarde evra.

Ovome treba dodati i subvencije za svako novootvoreno radno mesto, koje su dosezale i 15.000 evra po radniku (za 3.000 radnika to je 45 miliona evra), izgradnju infrastrukture, subvencije za svako prodato vozilo u Srbiji… Sve u svemu, hrvatski mediji su tvrdili kako je za otvaranje FAS-a plaćeno preko 1,2 milijarde evra i da su to, navodno, podaci dobijeni iz samog „Fiata“ S.p.A iz Torina.

Prema trenutnim procenama, FAS je u dubiozi od skoro 1,3 milijarde evra, a to će sve morati da plate srpski poreski obveznici kada „Fiat“ pobegne iz Srbije, kao što nas je sa dugovima svojevremeno ostavio „Ju Es Stil“.

Najinteresantnije je to što niko javnosti ne sme da objasni koje su garancije da „Fiat“ S.p.A. po isteku desetogodišnjeg aranžmana, ako ne i pre, neće napustiti Srbiju koja će u ovaj sumanuti investicioni projekat do tada uložiti više od dve milijarde evra. Niko javnost ne sme da obavesti ni koje su garancije date da će dvotrećinski vlasnik, a to je torinski „Fiat„, namiriti sve poverioce, među kojima je i država Srbija, odnosno, solidarno, svi njeni građani.

Odgovor je jednostavan: takve garancije niti su tražene, niti su date.

Celokupni aranžman je zamišljen po ugledu na nekadašnji „Sartid„, odnosno tako da se uz pomoć belosvetskih mešetara izvuče i poslednji cent iz Srbije.

Priča o velikom izvozu u Rusiju, kojom je naivnom narodu trebalo da bude obrazloženo enormno investiranje u kragujevačko Potemkinovo selo, samo je bila dimna zavesa. Sa ili bez carinskih olakšica izvoz FAS-a u Rusiju je mizerno mali: u Rusiju je 2012. iz Kragujevca otišlo samo 215 Fiata 500!?

Modeli koji se proizvode u Kragujevcu nisu nimalo interesantni ruskim kupcima, pa makar ih delili za džabe, kao svojevremeno „Yugo“ u Americi.

Ovo se znalo od samog početka, jer je „Fiat“ decenijama prisutan na ruskom tržištu i odlično poznaje ukus tamošnjih kupaca.

Ideja je 2008. bila da se pod firmom raznoraznih subvencija i plaćanja naduvanih faktura iz Srbije izvuče još nekoliko milijardi evra koje će međusobno da podele rukovodioci i akcionari „Fiat“ S.p.A. sa jedne strane i srpski vlastodršci sa druge strane.

Siguran odlazak italijanskog proizvođača automobila još tada je bio planiran za 2018. godiu i to će se najkasnije tada i desiti, osim ako nekim čudom na političkoj sceni ne vaskrsne Mlađan Dinkić ili neki njegov klon i sklopi novi pljačkaški ugovor sa Italijanima.

Do tada će Srbija, uz već investiranih preko milijardu evra, godišnje u FAS ubacivati još po više od dve stotine miliona evra, a trpeće i dugove koje je prema njoj napravilo ovo preduzeće. Najmanje još milijardu evra će na taj način da se odlije u Italiju, odnosno preko te zemlje u džepove ljudi na vlasti. To je jednako vrednosti jednogodišnjeg roda žitarica u Srbiji.

Sve će to na kraju platiti građani Srbije, a sa plaćanjem će početi već ove, 2015. godine. Budžetski deficit za ovu godinu bi trebao da bude 191,3 milijarde dinara. Tako je zamišljeno. Da bi se finansirali rashodi koji obično brže stižu od prihoda, planirano je dalje zaduživanje Srbije i to za daleko više nego što iznosi projektovani deficit. Ukupno će se ove godina Srbija zadužiti za 450 milijardi dinara, a to je skoro polovina celokupnih budžetskih prihoda.

Najveći deo novca država će osigurati emitovanjem vrednosnih papira na domaćem finansijskom tržištu u domaćoj i stranoj valuti. Emitovanjem evroobveznica na međunarodnom tržištu Vlada Srbije namerava da osigura do 180 milijardi dinara.

Planirano je da se do 79,3 milijarde dinara osigura iz zajmova kod domaćih i međunarodnih komercijalnih i multilateralnih finansijskih institucija i stranih vlada.

Oko pet odsto celokupne sume za koju će Srbija da se zaduži potrebno je samo za ovogodišnje „subvencije“ FAS-u, knjižene pod različitim imenima. Čak i kada bi se svi ti krediti otplatili realnim budžetskim prihodina (što je malo verovatno), a ne novim zaduživanjem (što je verovatnije), Srbija mora da plaća kamate, a to će biti teret za sledeće generacije.

Ako je i tačno da je „projekat FAS“ smislio Mlađan Dinkić kako bi sa tadašnjim vlastodršcima pokrao novac, ostaje opravdano pitanje zašto sadašnja vlast još uvek sprovodi ovaj kriminalni ugovor i zbog čega ne hapsi aktere? Verovatno zato što i ona sama dobija dobar deo kolača.

 

      A 1. Neka bude-šta bude

„Fiat“ je skraćenica od Fabbrica ItalianaAutomobili Torino (Italijanska fabrika automobila Torino). Ta reč ima značenje i u latinskom gde znači „neka bude“. Fabriku je 11. jula 1899. osnovao Đovani Anjeli stariji, deda kod nas daleko čuvenijeg Đovani Anjelija mlađeg, sa još sedam kompanjona.

Prvi model bio je 3,5 HP (imao je samo 3,5 konjskih snaga) koji je do kraja 1900. napravljen u 20 primeraka. Model se dalje razvijao i 1903. je postao 12 HP koji je proizveden u 134 primerka.

Od 1960. „Fiat“ je klasični mešoviti koncern, koji osim proizvodnje drumskih vozila ima i proizvodnju lokomotiva, vozova, avionskih motora i ostalo.

U 2013. je ovaj koncern zapošljavao 225.587 radnika u celom svetu (od toga 3.668 u Srbiji) i ostvario promet od 86,816 milijardi evra uz prihod od 1,951 milijardu evra (u Srbiji 1.131.301.000 dinara, odnosno oko deset miliona evra).

Koncernu danas pripadaju sledeće marke: Fiat, Alfa Romeo, Lancia, Abarth S.p.A. & Co, Maserati S.p.A, Ferrari S.p.A. (sprema se delimična prodaja) i Chrysler Group LLC (koji obuhvata marke: Chrysler, Jeep, Dodge, Ram, SRT i Mopar).

„Fiat“ je prvu fabriku u Srbiji otvorio 1955. u Kragujevcu i to u zajedničkom poduhvatu sa tadašnjom „Zastavom“.

U Poljskoj je prvi model „Fiata“ proizveden 1920. godine. Proizvodnja je posle Drugog svetskog rata obnovljena 1965. poznatim modelom Fiat 125.

U nekadašnji SSSR „Fiat“ stiže 1966. godine kada državnom preduzeću „AvtoVAZ“ pomaže da izgradi fabriku na Volgi. Grad koji je nikao oko te fabrike dobija ime Toljatigrad, po Palmiru Toljatiju, vođi italijanskih komunista.

U Španiji je „Fiat“ proizvodio automobile u periodu od 1950. do 1981. kada se povukao zbog optužbi za raniju saradnju sa fašističkim režimom Franciska Franka. Njegov tamošnji pogon, SEAT, dospeva u većinsko vlasništvo nemačke „Folksvagen“ grupe, pošto je prethodno bio nacionalizovan od strane španske države. Manjinski akcionari su godinama bezuspešno vodili sporove oko oduzete imovine, a jedan od njih, (kasniji poslanik u Evropskom Parlamentu) Rues Mateos, je sredinom osamdesetih godina tražio azil u Nemačkoj tvrdeći da je politički progonjen u Španiji.

I u Severnoj Koreji se od 2002. proizvode dva modela po licenci „Fiata“ i to bazirana na modelima Siena i Doblo.

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BANKARSKO MULJANJE I PRIKRIVANJE PUTEVA NOVCA OPLJAČKANOG OD GRAĐANA SRBIJE

13. новембра 2014. Коментари су искључени

 

Banke, prvenstveno one u većinskom državnom vlasništvu, poslednjih dve decenije su jedan od važnih izvora para za vladajuće slojeve Srbije. ,,Srpska banka" iz Beograda je desetine miliona evra svojih para dala tajkunima bliskim vlastima, koji za te kredite nisu položili nikakve valjane garancije. Na primer, „Srpska banka" je u 2013. godini, uprkos tome što je bila na pragu blokade i uvodenja prinudne uprave, košarkaškom klubu „Crvena zvezda" donirala čak 26.528.884,73 dinara. U to vreme, potpredsednik ovog kluba bio je Andrej Vučić, a na funkciji je bio i Predrag Mali, brat sadašnjeg gradonačelnika Beograda, Siniše Malog.

 

                    Milan Malenović

 

Sada se razmišlja o pripajanju "Srpske banke", „Jubmes banci", u kojoj država na razlicite nacine poseduje trecinu akcija. Planirano je i da gubitke preuzme Narodna banka Srbije, odnosno republicki budžet. Ukratko, platice narod!

Srpske banke stoje na staklenim nogama i to je svima poznata činjenica. Posebno su ugrožene banke u kojima država ima većinski paket akcija. Jedna od njih je „Srpska banka" a.d. u kojoj je država Srbija vlasnik cak 99,1 odsto akcija.

„Srpska banka" (berzanska skraćenica SRBN) iz Beograda nastala je iz nekadašnjeg Vojnog servisa Narodne banke Jugoslavije, koji je opsluživao kompletnu namensku industriju tadašnje Jugoslavije. U pocetku je poslovala pod imenom „Yu garant banka", a 2003. se preimenovala u „Srpsku banku" a.d.

Po konačnom izveštaju za 2013. godinu, ova banka je sa kapitalom od 4.311.687.000 dinara i 436 zaposlenih ostvarila poslovni prihod od 3.586.406.000 dinara i iskazala gubitak od 340.285.000 dinara.

Iz ovih brojeva se, medutim, ne vidi pravo stanje „Srpske banke" a.d. Prema izveštaju Narodne banke Srbije obelodanjenom u jesen 2013. godineSrpska banka" je imala čak 29 milijardi dinara uloženih u rizične kredite, koji su, uglavnom, nenaplativi!

U isto vreme, ona je na svojim računima imala samo 26 miliona evra koje su joj gradani poverili na štednju, a njena ukupna aktiva je po izveštaju za celu 2013. godinu iznosila svega 28.056.533.000 dinara.

Banka je, oćigledno u prošloj godini bila nesolventna ili na samoj granici. U trenutku kada je Narodna banka izdala svoj izveštaj o stanju bankarskog sektora u Srbiji na kraju prvog polugodišta 2013. godine, i kada se upalila crvena lampica za uzbunu, „Srpska banka" je kod osam povezanih lica i 14 pravnih lica imala preko deset odsto svog kapitala.

Njima je praktično plasirala 8,2 milijarde dinara. Na spisku su bile kompanije "Simpo","Farmakom" u vlasništvu Miroslava Bogićevića (grobara srpskih banaka), "Interkomerc" u vlasništvu Gorana Percevica, pirotski "Tigar", "Banini", "Interkop", „Jugoimport SDPR", požeški "Inmold"…

Još godinu dana ranije, odnosno u septembru 2012. godine, "Srpska banka" je dospela pod lupu nadzornih organa Narodne banke Srbije, ali i istražih organa MUP-a Srbije. U to vreme je istraživan rad „Agrobanke" koja je otišla u stečaj upravo zbog nenaplativih kredita deljenih šakom i kapom finansijerima tadašnje partije na vlasti – Demokratske stranke. Trag od tih tajkuna je vodio i do „Srpske banke".

Medu pomenutim finansijerima su bile i mnoge od kompanija koje su uzimale i kredite od „Srpske banke" u kojoj je država vodila glavnu rec, zbog čega se opravdano sumnjalo na takozvano „burazersko" poslovanje. U to vreme je direktor banke bio Ivan Maričić, koji je na tu funkciju, došao sa mesta direktora Uprave za trezor koja posluje u okviru Narodne banke Srbije.

Iz „Srpske banke" Maričić (u meduvremenu smenjen sa direktorskog mesta i postavljen za savetnika novog direktora) definitivno odlazi u oktobru 2013. i postaje savetnik za restruktuiranje upravo Miroslava Bogicevica, najveceg dužnika banke. Sa sobom je poveo i bivše saradnike: vozača Miodraga Miloševića i službenicu iz sektora za privredu Danku Božić.

 

      Jalovinom iz rudnika, garantovao za kredit

 

O specijalnim odnosima Bogićevića i „Srpske banke", odnosno Maričića, marta meseca ove godine javno je progovorio nekadašnji rukovodilac rizika te banke, Branko Vučetić, koji je posao u njoj izgubio samo zato što je ukazivao na mahinacije oko dodele kredita pomenutom šabackom tajkunu. Izmedu ostalog, Bogićević je jednom hipotekom garantovao za više kredita, a desetine miliona evra zajma je dobio i garantujući jalovinom iz svojih rudnika.

Po prvim rezultatima istrage, najvažniji učesnici akcije izvlačenja para iz „Srpske banke" i njihovog prebacivanja Bogićeviću i ostalima bliskim ljudima Demokratske stranke bili su, osim direktora Maričića, još i tadašnja potpredsednica Upravnog odbora Vidosava Džagić i tadašnja predsednica UO Biljana Janjić iz brokerske kuce „Mediolanum".

U okviru pridobijanja finansijera Demokratske stranke za sebe koje je sprovodio pretnjama hapšenjem ako ne pristanu, Aleksandar Vučić je početkom septembra 2013. ponovo pokrenuo akciju borbe protiv korupcije i tada se na meti istražnih organa opet našla i „Srpska banka".

Već sredinom oktobra su iz Narodne banke Srbije stigle nezvanične informacije kako će ova banka biti pripojena „Jubmes banci" da bi se na taj način omogućio nastavak poslovanja i sprečio bankrot.

U meduvremenu niti je došlo do najavljenog spajanja, niti je istraga o dodeli sumnjivih kredita otišla dalje od pocetka. U prilog spajanju „Srpske banke" i „Jubmes banke" iznosile su se činjenice da „Jubmes banka" posluje veoma uspešno, da je veoma oprezna u plasmanima, ali da joj je potrebno širenje koje bi mogla da postigne pomenutom fuzijom. Nasuprot tome je stajala činjenica kako je „Jubmes", iako uspešna, ipak daleko manja banka od „Srpske banke" i da ne bi mogla na svoja pleca da preuzme ovo spajanje.

Kada je u pitanju dalji tok istrage, veoma je jasno šta se desilo pa da ona bude momentalno zaustavljena. „Srpska banka" je u 2013. godini, uprkos tome što je bila na pragu blokade računa i uvodenja prinudne uprave, Košarkaškom klubu „Crvena zvezda" donirala čak 26.528.884,73 dinara.

U to vreme, potpredsednik ovog kluba bio je Andrej Vučić. Prema saznanjima istraživača iz tima "Internet andergraund" Srbijom upravlja Aleksandar Vučić sa bratom Andrejom i još trojicom drugara i sva je moć u njihovim rukama – vlast je istrgnuta iz institucija i uzurpirana od strane ove grupe. Davanje pomenute „donacije" bilo je, u suštini, kupovina indulgencije (oproštajnice) za ranije grehe.

U KK „Crvenoj zvezdi" je tada na funkciji bio i Predrag Mali, brat Siniše Malog (koga je upravo Andrej preporučio svom bratu), još jedan akter juriša na kordon žandarmerije tokom nedavne gay parade u Beogradu.

Da bi bio siguran da će novcem moći da otkupe slobodu, direktor „Srpske banke" i njegovi saučesnici iste godine, u vremenu teške besparice, doniraju 18 miliona dinara još jednom članu vladajuće koalicije.

Ovaj novac je otišao gradu Jagodini gde je na vlasti Jedinstvena Srbija na čijem je čelu Dragan Marković Palma, koalicioni partner SNS-a u republickoj Vladi. Ukupno je ova banka u 2012. i 2013. na razna „sponzorstva" i „donacije" potrošila cak 133,5 miliona dinara, od čega je 40 miliona plaćeno za sponzorstva, i tako svoje rukovodstvo sačuvala od sigurnog hapšenja. Veza sa naprednjacima nikako nije slucajna, vec dobro smišljena i unapred planirana.

Umesto Maričića, koji je očigledno sakupljao novac za Demokratsku stranku, u maju 2013. na čelo „Srpske banke" dolazi Zlatan Peručić, dotadašnji savetnik direktora „Srbijagasa" Dušana Bajatovica i direktor „Beobanke" u vreme dok su devedesetih godina prošlog veka milijarde tadašnjih nemackih maraka, uštedevine gradana, netragom nestale. Na mesto prvog čoveka „Srpske banke" dospeo je kao kadar Srpske napredne stranke kojoj se u meduvremenu priklonio.

 

       Dobro plaćeni državni funkcioneri garantuju…

 

Još jedan čovek koga su naprednjaci "amnestrirali" je i stari Miloševićev kadar, Zoran Lilić, bivši predsednik SR Jugoslavije, koji je dospeo na funkciju predsednika Upravnog odbora „Jubmes" banke, sa kojom je „Srpska banka" pod vodstvom Peručića trebalo da se spoji i da se tako u potpunosti prikriju tragovi ranije pljačke para.

U martu mesecu ove godine Peručić je otišao sa mesta direktora na kome ga zamenjuje Vesna Jokanović. Da se od stare prakse neće odustati i da će sve biti, kao i ranije, obavijeno gustom maglom, garantuje i član sadašnjeg Upravnog odbora „Srpske banke" Vidosava Džagic, već spominjana u aferi dodele kredita nelikvidnim preduzecima, koja je istovremeno i državni sekretar Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, na koje mesto je došla pošto je prethodno bila predsednica saveta u Ministarstvu prosvete i nauke. Garanti su i drugi funkcioneri banke koji su istovremeno i dobro plaćeni visoko pozicionirani službenici Vlade Srbije.

Članovi Izvršnog odbora (direktori) „Srpske banke" sada su: Vesna Jokanović, Srdan Nikolić i Milan Lučić. U Upravnom odboru banke sede: Nada Popović (predsednik), Ljubomir Đurović, Zoran Tubić, Vidosava Džagić i Slobodan Čikarić.

Kao predsednica UO „Srpske banke" Nada Popović prihoduje mesećno 170.000 dinara, a kao načelnik u Ministarstvu odbrane zaraduje još 92.000 svakog meseca. Zoran Tubić je pomoćnik ministra prosvete i tu zaraduje 150.021,74 dinara, dok kao član UO mesečno dobija samo 1.000 dinara, koliko za isti posao prihoduje i Ljubomir Đurović, koji tvrdi da mu je to, navodno, jedini izvor prihoda.

Iz Ministarstva odbrane dolazi i Slobodan Čikarić koji tamo zauzima neimenovanu funkciju na kojoj mu je plata 77.900 dinara, dok u „Srpskoj banci" za članstvo u UO i još jednom odboru dobija 1.250 dinara.

Slučaj Vidosave Džagić je posebno interesantan, jer se u Agenciji za privredne registre vodi još uvek kao član Upravnog odbora „Srpske banke", ali po izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije ona to, navodno, nije još od 19. avgusta 2014. godine?! Dok je uredno prijavljivala prihode i funkcije, ona je kao član UO mesecno zaradivala 96.166,50 dinara, a još 24.041,50 dinara je dobijala kao clan jednog odbora banke, dok je u Ministarstvu prosvete, kako tvrdi, volontirala.

„Srpska banka" je tako jedan od najočiglednijih primera kako se novac uzima od gradana i privrede i prebacuje u džepove vlastodržaca i tajkuna bliskih vlastima. Srbija je od svojih osiromašenih i gladnih gradana već uzela preko 100 miliona evra da bi platila štetu na istovetni način nacinjenu "Agrobanci", a sada, kada se smanjuju penzije i ukidaju socijalni dodaci, morače da izdvoji još nekoliko desetina miliona evra da bi sanirala "Srpsku banku".

 

      A 1.

    I bivši predsednik je shvatio da se od penzije ne živi

Trenutno je nejasan status bivšeg predsednika Savezne republike Jugoslavije, Zorana Lilica, iz „Jubmes banke" (kojoj bi trebalo da se pripoji „Srpska banka"), koji je po podacima iz Agencije za privredne registre predsednik Upravnog odbora te banke, dok je po izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije samo njegov član.

U svakom slucaju, Lilić se odrekao penzije koja mu je pripadala kao bivšem predsedniku Jugoslavije i danas na ime rada u „Jubmes banci" dobija 336.371 dinar, a još 51.466 dinara mesecno prihoduje kao predsednik Upravnog odbora JP „Putevi Srbije". U „Srpskoj banci" a.d. Republika Srbija je vlasnik 99,10436 odsto akcija, drugi po velicini akcionar je „Sloboda" iz Čačka sa 0,16384 odsto.

U „Jubmes banci" Republika Srbija ima 20,07595 odsto akcija, drugi po veličini akcionar je „Beobanka" u stecaju (6,62158 odsto), a treći je kastodi račun „NLB banke" (6,57129 odsto).

U ovoj banci akcije imaju i bivša SFRJ (5,32792), Ministarstvo finansija i trezora BiH (3,59033 odsto), kao i Ministarstvo finansija Republike Makedonije (1,73759 odsto), dok „Jugoimport SDPR" poseduje 3,43391 odsto akcija ove banke.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ELITA STRANIH „DIVLJIH GUSAKA“ GOSPODARI KIJEVOM

20. септембра 2014. Коментари су искључени

 

Prvi plaćenici su se u Kijevu pojavili još u vreme kada su se na Majdanu, Trgu nezavisnosti, održavali mitinzi i narod tražio ostavku predsednika Viktora Janukoviča. Zapadni staratelji zabranili su Janukoviču upotrebu sile (ne oružja, samo sile – na primer, gumenih pendreka) za rasterivanje agresivnih demonstranata koji su kockama izvađenim iz kaldrme, bezjbol palicama, a zatim i Molotovljevim koktelima (flašama sa upaljenim benzinom) napadali borce specijalnih policijskih jedinica „Berkut" (Berkut = Suri orao). Ali, scenario bez prolivanja krvi nikako nije odgovarao Amerikancima.

 

 

              Viktor Hlistun (dopisnik iz Moskve)

 

I zaista: tamo gde se pojavi SAD sa svojom demokratijom, tamo se proliva krv. U februaru, na Majdanu su se pojavili snajperisti. Pucajući sa krovova zgrada po demonstrantima i po pripadnicima „Berkuta", oni su isprovocirali pokolj (poginulo je više od 100 ljudi sa obe strane) i zatim nestali. Ukrajinski istražitelji ni do danas nisu objasnili ko ih je unajmio i ko su bili misteriozni snajperisti. Ali, o plaćenicima koji su, da izvinete, kao muve na g…, sleteli u Donbas, više se zna

 

      Na miris krvi

 

Dešavanja na Majdanu još nisu izašla izvan granica Kijeva (kasnije će se razliti po celoj zemlji), kada su u glavnom gradu Ukrajine primećeni jaki, utrenirani, kratko ošišani momci. Sletali su na aerodrom Borispolja, obično noću, nosili su ogromne ruksake i, prelazeći granicu bez ikakve kontrole, odlazili. Plaćenici, američki instruktori. Mogli ste ih prepoznati po neobičnoj vojnoj uniformi bez ikakvih obeležja.

U prvoj turi u Kijev je stiglo 300 predstavnika privatnih vojnih kompanija (PVK) – objašnjava vojni ekspert i glavni urednik časopisa Nacionalna odbrana, Igor Korotčenko. – Bili su to specijalisti sa vojničkim iskustvom raznih vrsta, uglavnom iz SAD.

Odmah su ih razmestili u baze za obuku u blizini Kijeva, gde su oni obučavali borce nacističke, tačnije fašističke organizacije Desni sektor. Obučavali su ih ne samo umetnosti ratovanja, već i metodama izviđanja i sabotaže, načinima vođenja kaznenih operacija među mirnim stanovništvom.

Zašto su ih obučavali ovim veštinama? Ljudi okupljeni na Majdanu nisu tražili takve specijalce, oni su samo hteli da smene vlast Janukoviča i drugih oligarha koji su opljačkali zemlju i mnoge osiromašili. Ali, tu se i nalazi glavni problem: mirni ljudi na Majdanu nisu ni primetili da je upravo tih burnih dana vlast prelazila u ruke otvorenih nacista i banderovaca.

Ekspert Korotčenko je ubeđen u to:

– Nova vlast je shvatila da je neće svi ukrajinski građani prihvatiti i zato su se spremali za otpor koji će narod pružiti. Dobro obučeni borci i strani plaćenici trebalo je da budu iskorišćeni u bliskoj budućnosti.

Na Krimu su već otvoreno govorili o referendumu i spremali se da ga sprovedu. Na jugoistoku Ukrajine su protesti mirnih građana postajali sve agresivniji. Obučeni lokalni borci i strani plaćenici mogli bi profesionalno da čine diverzije, politička ubistva, provokacije na mitinzima, otmice lidera, itd.

Jasno ću reći: strani plaćenici i instruktori, tzv. „divlje guske" pojavljuju se tamo gde bi uskoro trebalo da se prolije krv. Oni se pojavljuju samo tada, kada su borbena dejstva „na pragu". Ne treba sumnjati da su i u Beloj kući i u Evropi shvatili da guraju Ukrajinu u rat, ali tako da ne moraju tamo da zvanično šalju oružje i vojnike, već nezvanično, pripadnike PVK – privatnih vojnih kompanija.

      Rezime

Prema podacima vojnih analitičara, u svetu je registrovano više od 450 privatnih vojnih kompanija. Tržište vojnih usluga procenjeno je na 100 milijardi dolara. Glavni potrošači njihovih usluga su vlade zapadnih zemalja. I Amerike. Ove kompanije ne reklamiraju svoje usluge. Pitanje ko je platio „divlje guske" u Ukrajini, gotovo da je retoričko. Tokom intervencije u Iraku i Avganistanu, učestvovalo je više od 20 hiljada najamnika.

Oni ne samo da ratuju. Tokom vojnih dejstava, odgovarajuće kompanije bave se uklanjanjem mina, čuvanjem važnih objekata i ličnosti (na primer, predsednika Ukrajine, Porošenka, čuvaju, preciznije prate, britanski momci, svojima ne veruje), obezbeđuju isporuku različite robe, razrađuju planove izgradnje vojnog razvoja države i operativne upotrebe armije.

Kao po pravilu, u tim kompanijama rade veterani vojnih sila, a takođe i bivši radnici specijalnih službi. Delatnost PVK kontrolišu specijalne službe. Praktično, one nikada ne bivaju kažnjene za svoje zločine. Takvih slučajeva ima mnogo.

U Rusiji, rad privatnih vojnih kompanija, po važećem zakonu, izjednačen je sa zločinom protiv mira, bezbednosti i čovečanstva (član 359 Krivičnog zakona Ruske Federacije). Prepreka razvoju PVK u Rusiji je i član 208 Krivičnog zakona u kome se stvaranje oružanih grupa koje nisu predviđene federalnim zakonom, kao i rukovođenje formiranjem takvih grupa i njihovo finansiranje, smatraju krivičnim delom.

 

      Ne žalim za elitom

 

Ukrajince, generalno, smatraju štedljivim, skoro šrktim ljudima. Ali, nove vlasti nisu ništa žalile za „zaštitu domovine". Najverovatnije uz pomoć mentora iz američkog Stejt departmenta u Ukrajinu „uvode visoke ideale američke demokratije" pomoću specijalaca najpoznatijih PVKGreystone, Academi, britansko-američke Helou trusta i dr.

Plaćenike iz tih kompanija smatraju elitom „divljih gusaka" i zbog toga što su njihove usluge veoma skupe. Na primer, vojnik armije SAD mesečno prima 1.000 do 4.000 dolara, a plaćenik PVK za jedan dan rada može da zaradi od 250 do 1.000 dolara. U Ukrajini, a posebno na jugoistoku Ukrajine, ovi iznosi su bili duplo, pa čak i tri puta veći.

Pojavili su se u Ukrajini i asovi MPRI (privatno vojno preduzeće koje je 1987. godine oformilo osam bivših visokih oficira vojske SAD; u sastavu MPRI nalazi se 340 bivših generala).

Ova kompanija bavi se izborom naoružanja i njegovom nabavkom, bave se konsultantskim poslovima u vezi sa reformom oružanih snaga, razrađuju doktrine, izvode vojne vežbe.

Osim toga, a to je veoma važno, ova kompanija daje podršku operacijama snaga za brzo delovanje. Jasno je da MPRI sarađuje sa američkom vladom, CIA, i ministarstvom vojske – Pentagonom.

Ova kompanija na raspolaganju ima najveću bazu podataka o specijalistima vojne industrije u Americi. Njeni saradnici ne jednom su učestvovali u lokalnim konfliktima. Našim čitaocima je verovatno poznato da su specijalci iz MPRI na primer, obučavali hrvatsku armiju, pomagali albanskim borcima u Makedoniji. A 1995. godine Hrvati su uspešno sproveli operaciju Oluja koju su isplanirali i u čijem sprovođenju su učestvovali pripadnici PVK.

Upravo ovo neprocenjivo iskustvo je trebalo da ima, po mišljenju njihovih poslodavaca, glavnu ulogu u ometanju referenduma na Krimu i gušenju pobune na jugoistoku Ukrajine.

Krim je, bez obzira na to što je, osim plaćenicima i specijalacima PVK, Ukrajina preplavljena i pripadnicima CIA (oni sada zauzimaju ceo sprat velike zgrade Službe bezbednosti Ukrajine) i drugim obaveštajcima, otplovio iz Ukrajine i prišao Rusiji. Rusi, pristojni vojnici kako ih je nazvao Vladimir Putin, bez mnogo buke i pucanja, obezbedili su mirno i bezbedno sprovođenje referenduma. A „pristojni vojnici" nalaze se sada na plakatima na Krimu. Istina, simpatični momci.

 

      Slavjanski trougao

 

Na jugoistoku Ukrajine, plaćenici iz različitih PVK, želeli su da vrate svoj novac. Jer, od prvih koraka po ukrajinskoj zemlji, američke „divlje guske" su počele da prate nevolje. Misterija, šta li!

Već u Kijevu, gotovo odmah posle sletanja, odjednom su nestala dva „gusana" iz jedne kompanije. Kao da su u vodu propali. Višednevna potraga loklanih tragača i firminih, američkih, nisu dali nikakve rezultate. Nestanak su pripisali razbojništvu u gradu. Verovatno su ih uhvatili, opljačkali i ubili.

Donbas je takođe pripremio iznenađenje. I opet nekako – mistično. Tako je izviđačko-diverziona grupa američkih profesionalaca iz PVK Academi (bivša Crna voda) pošla u izviđanje u okolinu Slavjanska. Niko više nije video tu grupu. Nestalo je svih 20 (!) vojnih obaveštajaca. Kao u bermudskom, tačnije slavjanskom trouglu.

Grupu je predvodio tzv. koordinator ili kontrolor, u stvari specijalni agent CIA, supervizor. Digla se frka. Specijalni agent, kako se ispostavilo, bio je blizak prijatelj sa direktorom CIA, Džonom Brenanom.

U Kijev je hitno i pod izmišljenim imenom doleteo direktor CIA lično, ali šta je on mogao da uradi!? I on je shvatio realnost, da dobrovoljci (pripadnici lokalne milicije), Ukrajinci ili Rusi svejedno, nisu oni muškarci sa ušankama na glavama koji nasrću na tenkove sa vilama u rukama, kako su Amerikanci navikli da ih gledaju u holivudskim filmovima. Ništa nije ličilo na to. „Divlje guske" je trebalo da ratuju protiv pametnih, hrabrih, obrazovanih i neustrašivih vojnika koji, uz to, štite svoju rodnu zemlju, svoje domove.

Panika! Pričaju da su u neki gradić ušli borci Desnog sektora zajedno sa američkim plaćenicima, obučeni u uniforme odreda ukrajinskih specijalnih snaga „Soko". I šta se dogodilo? „Vrhunske profesionalce" iz SAD opkolili su i blokirali obični građani – žene, muškarci, čak i deca. U tom su stigli i naoružani dobrovoljci. Uniforma „sokola" nije pomogla.

Posle ovih i drugih neprijatnosti mnoge „divlje guske" su se vratile svojim kućama, svojoj „imperiji dobra". Ostali su samo tzv. entuzijasti.

 

      Svoje bacamo!

 

Zapadni mediji saopštavaju, citirajući izveštaje ministarstva odbrane Rusije, da su SAD odbile da vrate u domovinu tela 13 vojnih agenata CIA. Oni su poginuli u helikopteru Mi-17, koji su dobrovoljci (milicija) pogodili u Donbasu, kod grada Slavjanska.

Pravo govoreći, priča nije nimalo lepa, ako je umesno tako reći. Sve u svemu, u okolinu Slavjanska doletela su dva helikoptera ruske proizvodnje, koje je koristlila posebna brigada (Dnjepropetrovsk) ukrajinske armije. Tek što su oficiri CIA počeli da istovaruju stvari (zašto su oni doleteli u borbenu zonu ostalo je tajna), helikoptere su napali borci 25. zenitskog bataljona koji je, nekoliko dana pre ovog događaja, prešao na stranu dobrovoljaca, ostavivši službu u ukrajinskoj armiji.

Evo šta se dalje dogodilo. U helikopterima se nalazilo 14 boraca. Od njih je samo jedan preživeo, 13 je poginulo. U početku on se predstavio kao kapetan Savuilov, ali su naknadna ispitivanja pokazala da je reč o plaćeniku američke kompanije Grejstoun.

Nažalost, preživeli tobožnji kapetan Savuilov takođe nije imao sreće. Dobrovoljci su pričali: „Njegovi saborci iz drugog helikoptera ostavili su i njega i poginule drugove. Mislili smo da će povesti ranjenog druga, ali su oni jednostavno uzeli njegovo oružje i odleteli."

Ne znam koliko, ali mislim da ima mnogo plaćenika iz Francuske, Švedske, Poljske, Amerike, koji leže u napaćenoj zemlji Novorusije. Ali, zato tačno znam da je jednan američki „divlji gusan" sahranjen i zna mu se grob. To je Mark Paslavski. Evo kako je sahrana ovog kauboja opisana u saopštenju pres službe ukrajinske Nacionalne garde…

 

      Posrnuli kauboj

 

Na terenu kojim upravlja Severna teritorijalna koalicija Nacionalne garde Ukrajine u Kijevu, 26. avgusta su se braća po oružju, porodice i prijatelji opraštali sa poginulima na istoku zemlje, dobrovoljcem 3. rezervenog bataljona specijalne namene Donbas, Markom Grigorjevičem Paslavskim, poznatim u jedinici po nadimku Franko.

Mark Paslavski je rođen 1959. godine na Menhetnu, u Njujorku, u porodici ukrajinskih emigranata. Godine 1981. završio je vojnu akademiju Vest point. Službovao je u 75. puku rendžera. Godine 1991. povukao se iz službe u činu majora i preselio u Ukrajinu.

U aprilu 2014. Mark Paslavski dobio je ukrajinsko državljanstvo i pridružio se bataljonu Donbas. Prošao je jednomesečnu obuku u centru za obuku Nacionalne garde Ukrajine i kao dobrovoljac je otišao u zonu antiterorističke operacije. Pogođen je sa tri metka u kičmu i poginuo je 19. avgusta 2014, u 55. godini, prilikom oslobađanja od terorista grada Ilovajska, Donjecke oblasti (grad Ilovajsk već odavno je oslobođen od pripadnika ukrajinskih snaga).

Ostavio je majku, dve sestre i brata koji žive u SAD. Sa terena Severne operativno teritorijalne koalicije, pogrebna povorka je išla ulicama glavnog grada do crkve Svetog Nikolaja na Askoldovom grobu, gde je posle ceremonije poslednjeg pozdrava Mark Grigorjevič Paslavski bio sahranjen sa svim vojnim počastima. Komanda Nacionalne garde Ukrajine izražava saučešće povodom tragedije.

 

      Sa svojim oružjem

 

O zverstvima i nasilju koje su izvršili strani plaćenici, nacisti Desnog sektora, borci Nacionalne garde i bataljona oformljenih od novca oligarha Igora Kolomojskog (on je štampao plakate na kojima nudi 10.000 dolara za ruskog špijuna), borci za ljudska prava sastavljaju tzv. Belu knjigu. O njoj ćemo jednom opširnije, a sada samo nekoliko činjenica i komentara za razmišljanje.

„Divlje guske" nisu prisutne samo u jedinicama ukrajinske armije. Oni češće traže svoje istomišljenike, to jest, naciste i najradikalnije nacionaliste. A takvih je mnogo, ali ne u regularnoj ukrajinskoj vojsci, već u odredima Desnog sektora, Nacionalne garde i bataljonima oligarha Kolomojskog poput „Ajdara", „Azova", „Dnjepra" i drugih.

Sva ova udruženja nikako ne mogu da se nazovu vojnim, armijskim, niti njihovi pripadnici mogu da se nazovu vojskom, oficirima itd. To su – kaznene ekspedicije. U bataljonu „Azov", na primer, svi simboli i uniforme su kopija fašističkih.

A ako su najsurovije ubice bili i jesu lokalci, Ukrajinci (najčešće banderovci iz zapadne Ukrajine), onda su poljski plaćenici odmah iza njih. Za njima slede Litvanci.

Možda Poljaci nikako ne mogu da oproste Rusima za to što su se u dalekoj prošlosti, u nemirnim vremenima (poljsko plemstvo već je zauzelo Kremlj), odjednom pojavili Rusi, Minjin i Požarski (njihovi spomenici nalaze se na Crvenom trgu) koji su podigli narod i isterali poljsko plemstvo.

I Litvanci su tokom istorije doživljavali poraze od Rusije. Ali, to je poezija u odnosu na činjenice. A one kažu: u specijalnim logorima u Poljskoj (gradić Legnovo) i Litvaniji obuku su prošli mnogi pripadnici ukrajinskih kaznenih jedinica. Kada su počele borbe u Novorusiji, moguće je da su Poljaci stigli i pre Amerikanaca do glavnog žarišta događaja. Dodaću i ovo: došli su sa svojom borbenom tehnikom i oružjem. Evo šta je nedavno ispričao pomoćnik komandira bataljona dobrovoljaca „Prizrak" („Duh"), Vladimir Stepanov:

Plaćenici sa Zapada se i ne skrivaju. Na primer, znam da su protiv dobrovoljaca (milicije) došli da se bore Poljaci, oni idu u borbu sa svojom tehnikom i sa svojim ekipama: avionima i tenkovima. Tehnika zemalja Istočne Evrope sada se isporučuje Kijevu. Zato i nastavljaju da koriste protiv nas sve nova i nova oklopna vozila, bez obzira na to što smo mi uništili ogroman broj…

O „divljim guskama" može se naširoko pričati. Ali, glavno se već dogodilo: za američkim plaćenicima u avgustu su počeli da odlaze svojim kućima „zli" Poljaci, „meki" Litvanci, „intelignentni" Šveđani, „elegantni" Francuzi, „slabi" Hrvati itd. Zašto?

Zato što su bivši dobrovoljci (milicija) Novorusije brzo postali prava, efikasna armija koja je krajem avgusta krenula u ofanzivu na svim frontovima. Početkom septembra su čak i vojnici iz NATO podigli ruke u vis. Kada biste samo znali, dragi čitaoci, sa kakvim zadovoljstvo prepisujem izveštaj iz nemačkog časopisa Špigl (Der Spiegel):

„U Severnoatlantskoj alijansi sa skepsom gledaju na perspektive Kijeva u borbi sa snagama Donjecke i Luganske Republike i faktički priznaju poraz ukrajinskog rukovodstva u vojnom konfliktu. Nakon što su dobrovoljci (milicija) preuzeli kontrolu nad aerodromima u Lugansku i Donjecku, njihova premoć je postala očigledna."

Dužan sam da primetim da bi pobede armije juogoistoka bile nemoguće bez podrške, pomoći i direktnog učešća u borbrenim dejstvima dobrovoljaca iz raznih zemalja.

 

      Sloveni dolaze

 

Prvi su na stranu narodne samoodbrane stali Rusi, Belorusi i Srbi. Mnogi od njih uzeli su aktivno učešće u zaštiti Krima od neobanderovskih elemenata, a sada učestvuju u borbama za oslobođenje gradova i sela Novorusije. Pored Slovena, tu su i borci evropske antifašističke internacionale. Tako da, na neki način, Novorusija danas liči na Španiju za vreme Franka. U Donbas su stigle španske, francuske i italijanske patriote, a ima čak i Uzbeka, Čečena, Inguša itd, itd. Internacionala! Postoji i internacionalna brigada.

Kao što ste primetili, istakao sam u međunaslovu to da: „Sloveni dolaze". Uobičajenije je za Evropu i Ameriku i opasnije zvuči: „Rusi dolaze". Ali, neću mnogo da dužim o ruskom učešću u borbi Novorusije sa vlastima u Kijevu. Reći ću samo to da regularnih jedinica ruske armije tamo – nema. Dobrovoljaca, a u suštini je reč o bivšim vojnicima, ima mnogo, verovatno više od tri hiljade. Cela armija Novorusije ima oko 20 hiljada vojnika, a njeni redovi se stalno popunjavaju. A povodom fraze „Rusi dolaze" – to je izraz koji se često koristio na Zapadu u vreme hladnog rata i koji je oličavao navodnu dominantnu vojnu pretnju za zemlje NATO od strane SSSR-a. Frazu: „Rusi dolaze" pripisuju ministru odbrane SAD Džejmsu Forestolu koji je izvršio samoubistvo dok se nalazio na psihijatrijskom lečenju. Po jednoj od verzija, upravo sa tom frazom na ustima on je skočio sa prozora bolnice.

 

      Četnici sa Krima

 

Tabloid je već kratko pisao o tome da su u vreme pripreme i sprovođenja referenduma na Krimu, srpski četnici pomagali u održavanju reda. Oni su bez oružja patrolirali ulicama gradova, pomagali u organizovanju glasanja na biračkim mestima. Kada su kijevske vlasti počele u Novorusiji kaznenu operaciju, Srbi nisu ostali po strani. Pre nego što su se premestili u Donbas, predsednik četničkog pokreta Bratislav Živković razgovarao je sa novinarima o predstojećem putu. Navešću nekoliko kratkih delova, bez svojih komentara, jer je i bez njih sve jasno.

Moji ljudi su došli na jugoistok Ukrajine, gde je bilo veoma opasno. Kada smo dobili poziv od naše braće kozaka, krenuli smo za Donjeck. Prvo smo se bavili sakupljanjem humanitarne pomoći. Rusi se brižno odnose prema nama, uopšte prema svim dobrovoljcima iz drugih zemalja – u pakao nas ne šalju. Zatim smo prošli sedmodnevnu obuku.

– Kakvim snagama raspolažemo u Novorusiji? U početku je 10 četnika formiralo odred Jovan Šević. Naglašavam da je ime odredu dato u znak poštovanja prema osnivaču Slavjano Srbije. Uzgred, sada je to Slavjanosrpski rejon Donjecke oblasti. Ovde su se, u vreme Katarine velike, doselili Srbi.

– Kakve zadatke izvršavaju četnici? U početku su nas molili da pomognemo u obezbeđivanju bezbednosti humanitarnih konvoja koji su iz Rusije stizali u gradove Novorusije. Kao i na Krimu, naša misija je pre svega humanitarna, mi se brinemo da ljudi dobiju hranu i lekove, deca – pelene, mleko itd. Prilikom nastupanja ukrajinskih nacista ljudi su gladovali, bili su im potrebni voda, hleb, lekovi.

– Kako smo obezbeđivali transporte humanitarne pomoći? Na Krimu nismo imali oružje. Ali, nemojte misliti da su četnici trčali ispred kamiona i vikali ukrajinskim vojnicima ili banditima nacionalne garde: „Braćo, molimo vas, ne pucajte u nas!"

Jasno je da Donjeck nije Krim, u Novorusiji se vodi rat i srpski četnici nisu razočarali. Srbi su stali rame uz rame sa Rusima kako bi svoj bes svalili na glave poljsko-ukrajinskih nacista. Neće im biti lako: Sloveni umeju da se bore.

– A u Lugansku smo dostavljali municiju i lekove za vojnike dobrovoljaca (milicije) koje je Nacionalna garda držala pod opsadom. Mi smo se probili do njih, ali ukrajinska armija je uspela da nas blokira. Bili smo pod opsadom oko 12 sati, ali pred svitanje smo uspeli da se probijemo. Gađala nas je artiljerija, a rezultat te paljbe: pogibija jednog borca Luganske narodne armije i ranjavanje jednog borca. Kod nas je bilo četvoro ranjenih, tri četnika i jedan Rus koji je stupio u naš odred. To je – rat.

P.S. Iz Srbije u Novorusiju stižu novi dobrovoljci. Odred "Jovan Šević" porastao je i sada broji 35 boraca. Sada ga nazivaju Slavjanski četnički odred, jer osim Srba u odredu ima i dobrovoljaca iz drugih slovenskih zemalja. Četnici koordiniraju svoje delovanje sa komandom armije Novorusije i predstavljaju jednu od najsposobnijih vojnih jedinica dobrovoljaca.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAPREDNJAČKI PREVARANTI U LAZAREVCU I KOLUBARI

22. августа 2014. Коментари су искључени

 

Kad razbojnici umesto u zatvoru završe kao opštinski funkcioneri, a lažni doktori nauka umesto osramoćeni i u zatvoru postavljeni za direktore, onda je to nepogrešiv signal da je Srpska napredna stranka "na delu". O slučaju lažnog docenta koji je "akademsku karijeru" stavio na raspolaganje REIK Kolubari, ali i o drugim nepočinstvima…

 

 

 

U "zlatno vreme" komunizma u Jugoslaviji, radnici samoupravljači su imali prilike da se školuju o trošku radne organizacije i od običnih radnika postanu fakultetski obrazovani. Naravno i u to "zlatno vreme" bilo je fakulteta za "specijalnu namenu diplomiranja".

Tako se mladi Slobodan Radosavljević, vrsni varilac sa Montaže bagera uputio iz REIK "Kolubara" u Rakovicu na FON, po diplomu. O trošku radne organizacije, a na preporuku Saveza komunista je i diplomirao i magistrirao.

Kasnije je uspeo da doktorira iz oblasti bezbednosti i zaštite na radu, na Rudarsko-geološkom fakultetu, ali na nekom njegovom isturenom odeljenju. Intrigantno je da na istom fakultetu postoji još tri (3) istovetne doktorske disertacije. Ovom vrsnom variocu samoupravljaču ni prepisani doktorat nije bio dovoljan, te je sebi isposlovao zvanje docenta na Univerzitetu u Čačku.

Pored toga što predaje na nekim višim školama po Čačku, lažni doc. dr Slobodan Radosavljević je već godinu dana direktor sektora za zaštitu i unapređenje životne sredine u Rudarskom basenu "Kolubara". Između ostalih njegovih zaduženja (o kojima je ranije pisano), on je zadužen za dodelu sredstava Gradskoj opštini Lazarevac, na ime raznih ekoloških taksi.

To ne bi bilo zabrinjavajuće, da lažni doc.dr Slobodan Radosavljević nije i član Opštinskog Veća Gradske opštine Lazarevac tj. član Saveta za zaštitu životne sredine.

To radno telo Opštinskog Veća je zaduženo za potrošnju novca od ekoloških taksi. Dakle, sa jedne strane lažni doc. dr Slobodan Radosavljević u ime zagađivača daje novac opštini Lazarevac, a sa druge strane u ime opštine Lazarevac određuje kako se troši taj novac. To se u Zakonu zove "sukob interesa". Novac o kome je reč iznosi na godišnjem nivou oko 300 miliona dinara.

Da taj sukob interesa ne bi bio toliko očigledan, lažni doc. dr Slobodan Radosavljević je za predsednika Saveta za zaštitu životne sredine opštine Lazarevac, postavio Đorđa Đuknića, svog čoveka. Tako lažni doc.dr Slobodan Radosavljević ne upada u prvi plan, a sve odluke formalno donosi Đorđe Đuknić.

Tog čoveka je lažni doc. dr Slobodan Radosavljević izabrao, jer ga je lako uceniti i kontorlisati. Naime, Đorđe Đuknić nema čak ni formalno ništa od škole, a jedina preporuka mu je podebeo krivični dosije u SUP. Javno se i na svom fejsbuk profilu hvali slikom, na kojoj ga policajac hapsi tokom gej parade u Beogradu, 10. oktobra 2010.

Ceo postupak za nasilničko ponašanje i ugrožavanje javne bezbednosti je volšebno prekinut i Đorđe Đuknić je oslobođen čim su njegovi voljeni naprednjaci došli na vlast u maju 2012. Tada je i postavljen za opštinskog funkcionera.

Đuknić je inače predsednik nevladine organizacije "Ekološki pokret Lazarevca" kojoj je jedina svrha uzimanje novca iz opštinskog budžeta za nepostojeće ekološke projekte.

Dakle, kao predsednik Saveta za zaštitu životne sredine opštine Lazarevac, svojoj ekološkoj nevladinoj organizaciji odobrava bespovratna sredstva za nepostojeće projekte u ekologiji.

Da li je to možda još jedan sukob interesa? Veliki je prijatelj sa visokim funkcionerima SNS, pa se na svom fejsbuk profilu hvali i slikom sa Jorgovankom Tabaković. Očigledno je da dobar deo novca proneverenog preko "Ekološkog pokreta Lazarevca" završava u rukama visokih funkcionera SNS.

Sloboda od krivičnog gonjenja očito ima svoju cenu. U prvo vreme i lažni doc. dr Slobodan Radosavljević je i sam poslovao preko Đuknićeve ekološke organizacije, a onda je kada su se apetiti povećali rešio da osnuje i sopstvenu. Vrlo je intrigantno da ekološka organizacija lažnog doc. dr Slobodana Radosavljevića ima sedište u Gornjem Milanovcu i zove se "GM Eko Balans".

Zašto bi beogradska opština Lazarevac davala novac namenjen zaštiti životne sredine, ekološkoj organizaciji iz Gornjeg Milanovca? Da li je ovo još jedan sukob interesa i još jedan vid samovolje SNS vlasti?

Rudarski basen "Kolubara" daje novac Gradskoj opštini Lazarevac, zato što uništava i zagađuje životnu sredinu na teritoriji opštine Lazarevac, kako bi se otklonili štetni efekti toga. Tako je u teoriji.

Zašto onda opština Lazarevac, novac namenjen otklanjanju ekološke štete šalje u Gornji Milanovac, do kojeg iz Lazarevca treba sat i po vožnje Ibarskom magistralom? Šta to Rudarski basen zagađuje u Gornjem Milanovcu, pa mora da se plati nevladinoj ekološkoj organizaciji iz Gornjeg Milanovca?

Apsolutno ništa. A zašto se plaća? Treba pitati lažnog docenta doktora Slobodana Radosavljevića, direktora sektora zaštite životne sredine u Kolubari, člana Saveta za zaštitu životne sredine opštine Lazarevac i osnivača nevladine ekološke organizacije "GM Eko Balans" iz Gornjeg Milanovca.

Koliko je lažni docent doktor Slobodan Radosavljević nezamenjiv u SNS za obavljanje njihovih prljavih poslova govori i podatak iz Sektora za ljudske resurse Rudarskog basena, gde stoji da on u ovom trenutku ima 43 godine neprekidnog redovnog radnog staža, bez beneficiranog staža. Kada se uzme u obzir broj godina koje je proveo kao varilac, a zna se da varioci imaju najveći broj meseci po godini beneficiranog radnog staža, po svim Zakonima o radnim odnosima, od Tita naovamo, dolazimo do zaključka da je lažni doktor nauka Slobodan Radosavljević napunio preko 50 godina radnog staža.

U trenutku kada menadžment Kolubare iz SNS na čelu sa Miloradom Grčićem, svim radnicima koji se približe 40-oj godini radnog staža skida bodove sa plate i daje niža rešenja o radnom rasporedu samo da bi ih naterali u penziju, nije jasno zašto se lažnom doktoru nauka Slobodanu Radosavljeviću oprašta 50 godina radnog staža? Za šta im treba taj čovek nego da pere novac po Kolubari i po opštini?

I pored 300 miliona dinara, koje godišnje daje Rudarski basen opštini Lazarevac, na zaštiti i unapređenju životne sredine nije učinjeno ništa. Vazduh na celoj opštini Lazarevac ima miris fenola iz Sušare uglja, stanovnici sela koja su na obodu kopova trpe nesnosnu buku od mašina, koja plaši i stoku i živinu, što utiče na prinose jaja i mleka i kvalitet mesa. Zemlja je zagađena od štetnih materija i otpadnih voda iz pogona Kolubare, pa ni žitarice, povrće i voće ne uspeva kao što bi trebalo. Pepeo iz Termoelektrane Kolubara (TEK) se širi vazduhom…

Tako je to kad razbojnici umesto u zatvoru završe kao opštinski funkcioneri, a lažni doktori nauka umesto osramoćeni i u zatvoru postavljeni za direktore, ali to je valjda način SNS.

Važno je da se šume u vlasništvu Rudarskog basena seku bez kontrole i drvo odlazi niko ne zna gde i kome. Važno je da je Rudarski basen uzeo ogromne kredite za zaštitu životne sredine, a da su oni iskorišćeni za izgradnju veštačkog jezera na reci Kolubari i platoa za hipodrom i hotele i kupleraje, što je izazvalo poplavu polovine Rudarskog basena. Važno je da pare dolaze i da pare odlaze. Niko ne pita otkuda su došle ni kuda idu, a naša će deca dobiti račun od Nemaca.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EVROPSKI „UPRAVLJAČ“ SRBIJOM U MISIJI POTPUNOG RUŠENJA NAŠE DRŽAVE UZ POMOĆ NJEGOVOG GLAVNOG PIONA

 

Samo šest meseci posle dolaska Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke na vlast, na mesto šefa misije EU u Srbiji postavljen je bivši britanski ambasador u Srbiji, Majkl Devenport. Od tog trenutka, Vučić je njegov odani potrčko, a Srbija njegova kolonija. Devenport je danas jedini pravi vladar porobljene Srbije. Pod njegovom komandom funkcioniše kriminalna vladavina Vučićevog režima koji je spreman na sve samo da što duže ostane na vlasti. Dokle god to bude trebalo njegovim američko-britanskim "prijateljima".

 

                  major Goran Mitrović

 

Zahvaljujući zaštiti koju privremeno uživa od Devenporta, ni on ni njegova kriminalna družina neće biti kažnjeni za diverzije koje čine protiv Srbije. Ali, ni ta zaštita neće trajati zauvek. Poplave dođu i prođu, a narod pamti.

Prema zvaničnom saopštenju, u nezapamćenim poplavama u Srbiji udavilo se 25 ljudi, a njih 26 je umrlo "prirodnom smrću"! Za Vučićeve "statističare", "prirodnu smrt" su doživeli oni koje je u Obrenovcu ubila struja, usled naglog ulaska vode u štekere i kućne uređaje, jer se mafija na čelu sa predsednikom opštine Miroslavom Čučkovićem nije setila da na vreme isključi trafo stanice.

I ovaj podatak govori o ciničnom, neljudskom i banditskom odnosu sadašnjih vlastodržaca prema građanima i njihovim životima. Takođe, tu je i slučaj akumulacione brane "Rovni" kod Valjeva, iz koje .se nebrigom odgovornih, sručilo više od tri miliona kubika vode u reku Kolubaru, koja je kritičnog dana bila već opterećena vodom sa dvanaest pritoka.

Punih šest sati je zastrašujuća bujica iz ove brane putovala do Obrenovca, pa je lokalna vlast imala dovoljno vremena da pozove narod na evakuaciju. To se nije desilo jer je Miroslav Čučković sa svojim rođenim bratom (koji je zaposlen kao njegov pomoćnik!) i pripadajućom "bratijom", šenlučio do zore u kafani tvrdeći da je "sve pod kontrolom".

Da bi bilo jasnije zbog čega Miroslav Čučković neće odgovarati za svoje kriminalno ponašanje u vanrednoj situaciji, treba podsetiti da je on najbliskiji čovek Mlađana Dinkića, jedan od retkih "preživelih" na političkoj sceni iz stranke Ujedinjeni regioni Srbije, nakon ovogodišnjih izbora.

S obzirom da je u pitanju Dinkićev miljenik, jasno je da mora biti i Vučićev miljenik. Ali, Čučković je, ustvari, samo sinonim ukupnih odnosa u mafijaškoj sprezi višeglavih političkih hobotnica, koje već decenijama drže Srbiju u ekonomskom i svakom drugom ropstvu.

Družina koja je opljačkala ovu državu za 51 milijardu dolara, ima svoja nepisana pravila: uzajamno se pomažu, kriju među sobom sve mafijaške tajne i imaju obavezu da zaštite jedni druge kad javnost povremeno krene u obračun sa njima. Umetnost masovnih prevara, njihovo je glavno oružje.

Pre nešto više od dve godine, Aleksandar Vučić je donosio zatvorsko odelo u Skupštinu Srbije, kako bi pokazao Mlađanu Dinkiću šta ga čeka kad on dođe na vlast. Danas je Mlađan Dinkić (kao i svi njegovi Čučkovići), zaštićen kao beli medved baš od strane Aleksandra Vučića. Dinkić više nije ministar, ali je postao Vučićev čovek za saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Vučić ga pravda pa kaže: "…Pošteno je da on, kao čovek koji je i započeo ovaj posao sa Arapima, bude do kraja uključen u sve planirane projekte!". Još poštenije bi bilo da odgovara za biblijsku pljačku Srbije, ali, to se očito neće desiti za Vučićevog mandata. Jer, otete državne milijarde nisu problem koji zastareva.

 

     Samo prati tokove novca

 

Da li je ovakav ishod poplava u Srbiji, zapravo deo scenarija koji je Vučiću bio neophodan da preživi sigurni bankrot u koji je gurnuo Srbiju za dve godine koliko njome samostalno upravlja, što kao prvi potpredsednik, što kao predsednik vlade? Da li je srpska vlast svesno pomogla da (ne)prirodna katastrofa bude znatno veća, kako bi iz nastalog haosa izašla kao pobednik i pravednik?

Jedan analitičar mlađe generacije, poslao je redakciji svoja razmišljanja na ovu temu. Autor u svom razmatranju postavlja niz logičnih pitanja i otvara prostor za ozbiljno utemeljenu sumnju u kriminalne namere Vučićevog režima:

"…Razmislite o sledećem mogućem toku događaja. Biće vam jasnije zašto nije oglašena uzbuna, iako su dobro znali da dolazi potop. Just follow the money (samo prati tokove novca). Kažete da ste jedini? E, pa izvolte. Moje ime ne spominjite, ovo je moje razmišljanje. Dokaze nađite, ako hoćete, vi sami.

Scenario: Zemlja Srbija je bila pred bankrotstvom. Nije postojao način, osim kreditima u milijardama koje više niko neće da nam da, da se sunovrat zaustavi. RHMZ najavljuje Katastrofalne poplave. Naočigled se ne događa ništa. Katastrofa se događa, koja je mogla biti izbegnuta, ma šta sada pričali, bar u velikoj meri. Šteta verovatno prevazilazi milijardu evra, i samim time magičnu cifru od 0.64 BDP.

Prelaženjem te cifre događaju se sledeće stvari: Srbija ima pravo na sredstva iz Fonda solidarnosti EU, potencijalno i do milijardu Evra Srbija ima pravo da već primljene kredite, kreditne linije i sredstva svetske banke i EU banke za razvoj preusmeri za sanaciju i oporavak.

Srbija ima pravo na suspenziju dugovanja i može da traži odlaganje svih kredita i dugovanja bez znatnih kamatnih posledica. Vlada ne mora da uradi ništa što su obećali za vreme izbora, i niko im neće uzeti za zlo, jer obnavlja uništenu zemlju.

Ima još, ali mislim da vam je jasno šta hoću da kažem. Ako je ovo meni palo na pamet, palo je i nekome drugome na pamet. Ovo je nešto najbolje što je moglo da strefi ovu vladu, dobijaju ogromne svote na raspolaganje, ne moraju da plaćaju dugove, niti da ispunjavaju obećanja.

Zaključke izvedite sami. Meni je samo jasno, da iako je zemlja pogođena katastrofom, Vladi ne fali dlaka sa glava, još dobijaju predivan PR. I Srbija više nije pred bankrotstvom!".

 

     Moćni i nemoćni vladar Srbije

 

Od kako je 19. januara 2013. godine predao akreditive predsedniku Republike Srbije Tomislavu Nikoliću, šef delegacije Evropske unije u Srbiji, Majkl Devenport, predstavlja jedinog, istinskog i neprikosnovenog vladara, za koga je Vučić samo obični potrčko i izvršitelj prljavih poslova.

Devenport je pre dolaska na čelo delegacije EU, bio i ambasador Velike Britanije u Srbiji. Ostao je upamćen kao čovek koji je prema Srbiji i srpskim političarima imao odnos kao rimski prokonzul prema primitivnoj provinciji i robovima.

Koristio je tokom svog diplomatskog mandata svaku priliku da ružno govori o Srbiji, otvoreno je šurovao sa nevladinim organizacijama plaćenim da isto tako rade o glavi srpskoj državi i njenim interesima u svetu, činio je sve što nikako ne bi smeo da čini jedan diplomata njegovog ranga.

Ipak, godinu dana pre isteka mandata, naglo se ućutao. Razlog što je to tako, zove se Novak Đoković. Najširoj javnosti u Srbiji nije poznato da se naš slavni teniski as i ambasador UNICEF-a, nekoliko puta sastao sa predsednikom britanske vlade Dejvidom Kamerunom, i da mu je u tim razgovorima skrenuo pažnju na nedolično ponašanje ambasadora Devenporta.

Istovremeno, Đoković je zamolio premijera Kameruna da ne dozvoli da britanske diplomate i druge javne ličnosti šire propagandu o Srbima kao koljačima, ubicama, rogatim i repatim strašilima (što je do tada često bio običaj). Kao omiljena ličnost među najmlađim članovima britanske krune, Đokovićeva sugestija je odmah sprovedena u delo. Zaćutao je i Devenport i svi oni koji su mu pomagali u stalnoj kompromitaciji Srbije.

Čim je Devenport završio svoj diplomatski mandat, odmah je imenovan za nižerazrednog službenika Evropske unije. Prema podacima kojima retki obaveštajni "časnici" raspolažu, on je, ustvari, dobio priliku da završi svoju misiju: potpuno rušenje Srbije kao države!

Da bi bilo jasnije gde je i za koga započeo "misiju", treba podsetiti da je Devenport svoju diplomatsku karijeru počeo kao sekretar ambasade Velike Britanije u Moskvi. Neosporno je da je svaki diplomata na službi u Moskvi u to vreme, bio pod stalno "opservacijom" ruskih obaveštajnih službi.

Tako se, zahvaljujući stalnom ruskom "monitoringu", ispostavilo da je Devenport čovek sa vrlo ozbiljnim vezama u američkoj diplomatiji i njenoj obaveštajnoj zajednici. To ne bi bilo ništa čudno, jer Britanci su uvek bili u najbliskijim odnosima sa Američkim službama.

Ali, Devenport je "prešao crtu" i u potpunosti postao čovek koji isključivo sprovodi njihovu politiku i njihove zadatke. U slučaju Srbije, Devenportov zadatak je bio da opstruiše koliko god može, pa konačni i da spreči izgradnju ruskog gasovoda "Južni tok" kroz Srbiju.

Čim je došao u Srbiju kao ambasador, počeo je da sprovodi zadatak u delo. Kad ga je premijer Kamerun ućutkao na mestu ambasadora, duga ruka američkih službi postavila ga je za šefa misije EU u Srbiji.

To se poklopilo se američkom težnjom da preko Aleksandra Vučića Srbija prepusti Kosovo i krene putem suprotnim od Rusije. Vučić danas služi Devenportu kao idealno rešenje. Americi takođe. Stvorili su mu predstavu da je važan, da je istorijska ličnost, da od njega počinje preporod Srbije…

Vučiću je samo to trebalo-da nahrani svoj ego, da vidi sebe kao vođu i vizionara, kao čoveka velikih, epohalnih preokreta.

Stručnijim čitanjem profesionalne biografije Majkla Devenporta, lako je doći do zaključka da je reč o "obaveštajnom diplomati", a ne o britanskom ambasadoru-početniku, koji gradi karijeru.

Naime, neposredno pre imenovanja za ambasadora u Srbiji, Devenport je bio direktor Direktorata za Rusiju, Centralnu Aziju i Južni Kavkaz u Ministarstvu spoljnih poslova u Londonu. Moskva je bila usputna stanica, kako ne bi bilo upadljivo da je za Srbiju specijalno pripreman.

Podatak da je još 1982. godine počeo da uči srpski jezik (od svih drugih jezika ondašnjeg komunističkog Istoka), govori da je znao gde će ga karijera diplomate-obaveštajca odvesti. Završio je pre toga osnovne studije francuskog i nemačkog jezika i književnosti na Univerzitetu Kembridž, a zatim je predavao engleski na Univerzitetu u Gracu u Austriji.

Mada je studirao i prava u Londonu i postao pravni zastupnik pred Vrhovnim sudom 1988. godine, nije se mnogo u tome zadržao. Može se sa sigurnošću reći da su ga britanske obaveštajne službe iškolovale i odgojile, a američke preuzele (ili preotele) i stavile su službu svojih interesa.

Treba znati i to da je u periodu između 2007. i 2010. godine savetovao tadašnje ministre inostranih poslova o odnosima Velike Britanije sa Rusijom i "širim regionom" (u koji ubrajaju i Srbiju!) i bio zadužen za mrežu od dvanaest diplomatskih predstavništava i njihovih obaveštajnih kanala.

Devenportova prva misija u inostranstvu bila je u Poljskoj 1990. godine, gde je bio zadužen za osnivanje britanskog "Know-How" Fonda, koji je, nakon pada komunizma, Poljskoj pružio podršku prilikom rane faze političkih i ekonomskih reformi.

Ukratko, organizacija koja je okupljala probrane ekonomske ubice, eksperte za likvidaciju nacionalnih ekonomija. Devenport je to savršeno odradio. Poljska se predala na milost i nemilost dželatima lažnog liberalizma.

U vreme dok je Devenport osnivao "Know-How" Fond, jedan od ekonomskih "eksperata" koji je uništio Poljsku ekonomiju, bio je Božidar Đelić, francuski državljanin srpskog porekla (tako su ga u Poljskim medijima "prepoznavali").

Još ranije, sredinom devedesetih, Majkl Devenport je predvodio Odeljenje za mirovne misije Ujedinjenih nacija u Ministarstvu spoljnih poslova, a zatim, 1996. godine, postao prvi sekretar ambasade Velike Britanije u Moskvi.

Godine 2000. vraća se u Poljsku, ovaj put kao trgovinski savetnik i generalni konzul, pred samo pridruženje te zemlje Evropskoj uniji. Četiri godine kasnije je imenovan za zamenika ambasadora u Kairu.

Iz američke perspektive gledano, Devenport je idealno rešenje za Srbiju u ovom trenutku. Aleksandar Vučić kao njegov mali pion odličnu služi svrsi. Srbiju treba dotući novim Ustavom, u kome više neće biti Kosova i Metohije.

Treba je okrenuti od Rusije u svakom pogledu. Treba vršiti stalne opstrukcije izgradnje "Južnog toka". Treba još mnogo toga, a Devenport je, prema jednom članku u britanskom "Ekonomistu", takozvani "multitasking" igrač, odnosno, ličnost koja je sposobna da radi više različitih poslova sa jednim ciljem.

Dakle, od njega treba očekivati da Srbiju gura u nove nevolje i to na svim nivoima. I ekonomskom i kulturnom. Treba samo pratiti šta radi, šta govori i koliko je to važno ili nevažno za Srbiju.

 

     Gaulajter na zadatku rušenja Srbije

 

Nedavno, dok je Vlada Srbije prebrojavala žrtve od poplava u Srbiji, Devenport je otišao u Bač, vojvođansku opštinu na samoj granici sa Hrvatskom, sa ciljem da pomogne lokalni franjevački samostan sa više od 800.000 evra!

To je deset puta više od svega što je, do sada, Evropska unija "pomogla" Srbiji za vreme i nakon poplava.

Majkl Devenport je "upravljač", odnosno, novi "gaulajter" Srbije koji vedri i oblači, donosi ili suspenduje odluke. Aleksandar Vučić je njegova maska za provođenje anglo-američke politike, koja se od izbora Vučića za premijera vrlo brzo realizuje najgrubljim metodama. Devenport je čovek koji je, nakon bombardovanja 1999. godine, izvršio najveću radioaktivnu invaziju na Srbiju u ovom veku.

Laži, licemerje i podvale kojima Devenport preko Vučića zasipa Srbiju, vidljivi su na svakom koraku. Tako Vučić najavljuje preko svojih ministara da će "do jeseni" država sama podići sve porušene kuće u Srbiji, a istovremeno je objavljen podatak da je Evropska unija, za Srbiju i Bosnu i Hercegovinu odvojila svega 60 miliona evra pomoći.

Procedura dolaska te pomoći je takva da će mnoge žrtve majskih poplava pre umreti nego što će je dočekati. Cinično su ponudili Srbiji i kredit "za poplavljene" u visini od 171 milion evra.

To je manje od Vučićevih 200 miliona koje će opet izvući iz narodnog džepa. Devenportova domovina, Velika Britanija, uputila je Sektoru za vanredne situacije MUP-u Srbije, 67 malih radio stanica za međusobnu komunikacije. Valjda da ih bolje čuju šta pričaju.

Kriminalni karakter današnjih srpskih vlastodržaca stvaran je godinama. Poslednjih dve decenije, angloameričke obaveštajne službe uložile su više novca u vrbovanje srpskih političara nego što su zapadni investitori uložili u Srbiju. Samo taj podatak govori šta je cilj i "misija" ljudi poput Devenporta.

Vučić i njegovi Čučkovići, njihovi monstruozni planovi opstanka na vlasti po svaku cenu, diverzije u sred poplava i slična scenarija, nisu više nikakvo čudo. Čudo je da Srbija još uvek postoji! Uzgred, dodajmo da je Miroslav Čučković, pet dana uoči poplava u Obrenovcu, kupio dva stana na Dedinju, i platio ih pola milona evra, u kešu! Odakle tolike pare ovom mladom i besprizornom čoveku?

Majkl Devenport je Englez, čija zemlja nije u monetarnoj uniji, ni u šengenskom viznom režimu Evropske unije. Ona namerava da iz unije izađe, što pre. Ali ne i Majkl Devenport. On se priprema da novcem koje su opljačkali srpski političari, (najmanje 51. milijardu dolara) stvori na Balkanu ubilačku mafiju, koja će streljati političare u Evropi, destabilizovati pojedine države, izazivati nerede, a u Evropu, radi njenog razbijanja, dovesti Arape, i konačno, razoriti Stari kontinent.

Ali, i gospodin Devenport je pod stalnim monitoringom. Čak i srpske službe, u razmeni sa prijateljskim obaveštajnim zajednicama, sve znaju o njegovom delovanju: i zašto prećutkuje tiraniju u Srbiji koju sprovodi Vučić, i ko ga na ta zlodela podstiče, zašto ruši mostove prijateljstva Srbije sa Rusijom…

Mali je ovo skot, da bi samostalno mogao da naudi interesima Rusije, ali Srbiju je već u crno zavio. On se smeje kao hijena, a svi njegovi izveštaji koje šalje su lažni. On je strateg plana da se Srbija odrekne "Južnog toka". Zato je ovaj korumpiran čovek je bogato plaćen. Krvave su to pare, od kojih se ne živi. Ali, Devenportu to nema ko da kaže.

Upućeni tvrde da će u uticajnim evropskim medijima uskoro početi da se plasiraju tekstovi o njegovoj kriminalnoj aktivnosti, na planu stvaranja državne ubilačke službe balkanskih država, sa ciljem potpune destabilizacije država u Evropi, pre svega Nemačke, Francuske, Poljske…

Šta poručiti gospodinu Devenportu? Svaka ptica, svoga kobca ima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

 

APELACIONI SUDOVI LIČE NA „KUĆE ZA RASPRODAJU PRAVDE“ A MINISTARSTVO KAO BIZNIS KLUB!?!

 

Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša – nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Uvek su spremni da za sitnu paru, ili dodvoravanje nekom važnom čoveku iz partija na vlasti, poštenom građaninu otmu stan, imovinu, decu, proglase ga ludim, oduzmu mu poslovnu sposobnost, ili ga drže mesecima i godinama u pritvoru, sve dok ga potpuno ne slome i učine nesposobnim za život.

 

          Milan Glamočanin

 

Ponovnim izborom Nikolice Selakovića za ministra pravde, Vučić je stavio građanima Srbije do znanja, da osim politike – krv znoj i suze, moraće da osete i zločinačko delovanje sudova i tužilaštava.

Uprkos oštrim upozorenjim iz Brisela da je korupcija u srpskom pravosuđu prevršila svaku meru, Vučić je naredio svom ministru Nikolici Selakoviću, da ne talasa, već da, na diskretan način nastavi sa politikom bivše ministarke pravde Snežane Malović, kojoj je, po Vučićevom naređenju, pružena policijska zaštita, koju nema nijedan američki predsednik u mandatu!

Ostavljajući organizovane kriminalne grupe sudija u sudovima i tužilaca u tužilaštvima, koji su postavljeni u reizbornoj fazi od strane mafije iz Demokratske stranke, Vučić je, preko svoje kamarile stvorio svoje kadije koji mu služe na najbestijalniji način. Apelacioni sudovi u Beogradu, Novom Sadu i Nišu su “kuće za rasprodaju pravde“.

U Apelacionom sudu u Beogradu Vučićeva kamarila postavila je izvesnog Duška Milenkovića za predsednika suda. On je na funkcijama zamenika predsednika suda ostavio Duška Milenkovića, Biserku Živanović i Nadeždu Mijatović.

Da bi ostvario interese Vučićeve kamarile, i izložio progonu one koji nisu oduševljeni Vučićevom odlukom da se proglasi Firerom, Milenković, najtežom zloupotrebom, predmete koje treba rešiti “kako Gospodar kaže“, dodeljuje u rad sudijama koji su pristali da presuđuju “kako treba“. U Apelacionom sudu u Beogradu donose se presude koje su izvršne, i najveći broj tih odluka nije moguće više pobijati pravnim sredstvima.

Sa druge strane, Duško Milenković već godinu dana osigurava advokatima okupljenim oko Srpske napredne stranke i njenog vođe da dobijaju presude kojima zgrću ogroman novac. Oni zastupaju bogate ljude, narkodilere, tajkune, i presuda u korist njihovog klijenta donosi im puno novca.

S duge strane, i Milenkovićeve zamenice, koje su na ovom položaju od 1. januara 2010. godine, imaju svoju mrežu sudija, počev od tri beogradska osnovna suda. Sudija Apelacionog suda u Beogradu Tanja Šobat, bila je četiri godine na čelu Prvog osnovnog suda u Beogradu, koji je pokrivao teritoriju svih gradskih opština u Beogradu. U njemu je bilo zaposleno više od 220 sudija, i preko gospođe Šobat se obrtao veliki novac.

Hiljade građana su ostali bez stanova, sudije su im otele decu, imovinu, poslati su u zatvore, psihijatrijska lečenja, a bez ikakvog zakonskog osnova. I kada je nasilje pojedinih sudija ovog suda prevršilo svaku meru, očekivalo se da v.d. predsednica suda Tanja Šobat bude razrešena.

Ali, advokatice, čiji muževi su u Vučićevom okruženju, odlučili su drugačije, jer im je sudija Šobat omogućila veliki priliv novca. Jedan od njih naterao je ministra Nikolicu Selakovića da ode na noge gospođi Šobat i da joj obeća da ona nema razloga da brine za svoju poziciju. Može da radi šta hoće. I u novoj reorganizaciji mreže sudova, sudija Šobat je imenovana za vršioca funkcije predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu!

 

     Zao duh Nate Mesarović

 

Da bi sud odano služio vlastima, predsednica Šobat je raspoređivala sudije, tako što je sve one za koje zna da se drže zakona ko pijan plota, raspoređivala u izvršno odeljenje, da više ne sude krivicu.

Sudija ovog suda Jasmina Svorcan, koja je uporno tri godine pokušavala bezuspešno da zakaže suđenje u predmetu u kojem je tužena bila zamenica predsednika Apelacionog suda Nadežda Mijatović, vlasnica više stanova u ulici Narodnog fronta u Beogradu, iznenada je ostala bez predmeta, tako što je predsednica suda Tanja Šobat sudiju Svorcan premestila da postupa u izvršnim predmetima. Predmet je zadužila druga sudija, ali joj spis nije dostavljen. Izgubio se!

Kada smo od predsednika Apelacionog suda u Beogradu Duška Milenkovića zatražili odgovor da li smatra da je njegova zamenica odgovorna za sprečavanje suda da postupa u predmetu u kojem je stranka, i da li je moralno da takva sudija bude njegova zamenica, Milenković nam je odgovorio da je od nje tražio izjašnjenje, ali da je ona odbila da se o tome izjasni.

Nekažnjeno postupanje sudija Apelacionog suda u Beogradu je svakodnevno, i podstiče se. Šizofrenoj vlasti potrebno je i šizofreno sudstvo. U ovom sudu se i dalje oseća duh Nate Mesarović, koja je tri godine bila na čelu Vrhovnog kasacionog suda i Visokog saveta sudstva. Ona je samo smenjena sa mesta predsednika suda, nije kažnjena što je 800 sudija ostalo bez posla, pa potom vraćeno odlukom Ustavnog suda na posao. I dalje je čuva 42. policijskih službenika!

Njena desna ruka je Biserka Živanović, zamenica Duška Milenkovića, koja sudi radne sporove, i sudija parničnog odeljenja Nevenka Romčević. U krivičnom odeljenju Natina leva ruka je sudija Mira Popović. Kada donesu presudu kojom se svete nekom od građana za kojeg smatraju da nije po volji vlasti, ove moralne nakaze se sastaju i proslavljaju taj događaj.

 

     Sudijska tarifa za oslobađanje

 

Pravde u Srbiji više nema, i neće je dugo biti. Ministar Nikolica Selaković je zabrinut što iz Brisela traže da imaju uvid u skoro sve predmete. Imaćemo sada tutore, žali se Nikolicu, očigledno svestan da će se njegova Vođa Vučić okliznuti na pravosuđu.

Ovaj bledi i bedni lik pretvorio je Ministarstvo pravde u biznis klub. Uprava za izvršenje zavodskih sankcija je leglo korupcije i organizovanog kriminala. Izbor sudija i državnih tužilaca je u nadležnosti Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, ali, u državi posrnulog morala, i odluke tih organa su ništa bolje. Biraju se samo podobni, poslušni i bespizorni.

U srpskom pravosuđu deluje i treći klan koji je izuzetno moćan. Na njegovom čelu je predsednik Vrhovnog kasacionog suda sudija Dragomir Milojević. On je bio član kriminalnog lobija u Vrhovnom sudu Srbije, koji nije prošao reizbor. Nakon odluke Ustavnog suda Srbije i on je vraćen na rad, ovog puta za sudiju Vrhovnog kasacionog suda. Na tajnom glasanju pobedio je protivkandidata, i postao i predsednik Visokog saveta sudstva.

Sudija Milojević je uspeo da za vršioca funkcije predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu postavi sudiju ovog suda Novicu Pekovića, koji je vraćan na posao zajedno sa Milojevićem. Sudija Peković je vršilac funkcije predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu.

Doskorašanji vršilac funkcije predsednika suda, sudija Slobodan Nadrljanski je imenovan za njegovog zamenika! Nije bio podoban za prvog čoveka, ali jeste i dalje za drugog čoveka u sudu. Za predsednika Apelacionog suda u Nišu, Milojević i njegova grupa postavili su sudiju Vrhovnog kasacionog suda Dragana Jocića, dugogodišnjeg sudiju Okružnog suda u Smederevu, notornog alkoholičara, koji se stalno štreca, očekujući da će doći po njega, jer je bio jedan od najskupljih sudija u ovom gradu.

Apelacionim sudom drmaju tri organizovane kriminalne grupe. Prva, još najača je grupa koju su, reformom pravosuđa, ustoličili još 1. januara 2010. godine Boško Ristić-Manulać, tadašnji predsednik Odbora za pravosuđe Narodne skupštine Srbije i član Visokog saveta sudstva i advokat iz njegove kancelarije Dejan Ćirić, koji je i danas član Visokog saveta sudstva. Oni su birali isključivo za sudije Apelacionog suda u Nišu one za koje su znali da će donositi presude koje oni traže, i koje će im doneti ogroman novac. Boško Ristić je zaradio desetine miliona evra.

 

     Niko neće, pred najskuplje veće

 

Druga grupa sudija su oni koji su lojalni doskorašnjem državnom sekretaru u Ministarstvu pravde Danilu Nikoliću, dugogodišnjem predsedniku Okružnog suda u Nišu. Gospodin Nikolić je uspostavio tarifni sistem za oslobađanje iz pritvora, za smanjenjem kazni, za donošenje presuda kojim se odbijaju dokazi protiv okrivljenih.

Novica Peković je posebna priča. Sa njim u Novi Sad pošli su u njegovi menadžeri. Dok je bio sudija Vrhovnog suda Srbije, Peković je predsedavao najskupljim većem! Imao je najviše tarife, i najsposobnije menadžere, koje policija nije mogla da izvede pred sud.

U Novom Sadu ima dvadesetak advokata koji ubiraju kajmak. Oni mogu da kupe svaku presudu. A sudija Peković je idealna prilika. Korupcija u Apelacionom sudu u Novom Sadu je na najvišem nivou. Doduše, izabrane su nedavno i sudije koji se ne bave ovim zanatom. Zašto je nemoral i neposvećenost primeni zakona u Srbiji postao na najvišoj ceni?

U poslednjih pet godina nijedan sudija nije disciplinski kažnjen, nije opomenut, ili otpušten iz službe, i pored presuda koje izazivaju jezu, i čije posledice su neotklonjive? Zato, jer korumpirani odlučuju da li će proganjati kolege, od kojih su oni gore, kao što je reč o disciplinskom tužiocu Visokog saveta sudstva, sudiji Mirjani Ilić, sudiji odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, koja je na 240 godina zatvora osudila navijače Partizana, kojima se ovih dana mora ponoviti suđenje. A kada se navikne na bahatost, na nasilje, onda povratka nema.

Posle Drugog svetskog rata, jedan nemački sudija upitao je okrivljenog, koji je, iz čista mira izašao na ulicu i otvorio vatru po prolaznicima: "…Da li vi znate da je zabranjeno ubijati ljude". On je, snebivajući se, odgovorio pitanjem – "A zašto?". Takvo pitanje mogu da nam upute sudije koje godinama, poput kadija, rasprodaju pravdu u Srbiji. Da li evropski komesari iz Brisela mogu da promene svest Nikolice Selakovića i njegovih sudija?

Kako sada stvari stoji, moguće je ubuduće da će presude koje su donošene "U ime naroda", sada biti donošene "Po milosti Gospodara Vučića".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZA BEOGRAD!!! BIZNIS I KUMOVSKE VEZE U SLUŽBI PLJAČKE GRAĐANA BEOGRADA

5. јуна 2013. Коментари су искључени

 

Pomoću različitih poslovnih izveštaja za 2012. godinu, otkrivena je pljačka budžeta grada Beograda u visini od nekoliko milijardi dinara. Nadležni državni organi još uvek ne smeju ovim povodom da reaguju, jer su organizatori pljačke odlično povezani ne samo sa vrhom gradske, već i republičke vlasti. Jedan od njih je i Nenad Kovač, kum Aleksandra Vučića i najbliži poslovni partner Dragana Đilasa. Kovač je i idejni tvorac masovne pljačke građana Beograda preko takozvanog Bus plus sistema.

 

                  Milan Malenović

 

Neposredno pred privatizaciju somborskog preduzeća Sunce do temelja je izgoreo njegov magacin. Neki vide paralelu sa ovim događajem u činjenici da je za samo nekoliko dana, krajem aprila i početkom maja ove godine izgorelo 13 autobusa Gradskog saobraćajnog preduzeća Beograd.

Sprema li se privatizacija GSP-a, pitaju se zabrinuti građani srpske prestonice. Direktor Direkcije za javni prevoz Beograda (u narodu nazvanom Direkcija za jadni prevoz) je Zoran Šarac, jedan od nekadašnjih vlasnika privatne autoprevozničke firme Braća Šarac Luv, koju je kupila kompanija Veolia, inače poznata po lovu u mutnom u zemljama u tranziciji.

Po Šarčevom nalogu od 23. aprila 2013. godine, ukinuto je na 22 linije ukupno 26 polazaka radnim danima pre 4 sata, kao i 27 polazaka posle 24 sata, na 23 različite linije Gradskog saobraćajnog preduzeća. Isto tako, smanjen je i broj vozila na mnogim veoma frekventnim linijama, a pojedine linije su skraćene.

Sve ovo je učinjeno kako bi privatni autoprevoznici, koji nisu obuhvaćeni sistemom jedinstvene naplate, imali što je moguće više posla i veće prihode.

Iz gradskog budžeta se za javni prevoz godišnje izdvaja oko 13 milijardi dinara. Od tih para privatnim prevoznicima su isplaćivane sledeće subvencije: u 2011. ukupno 3.938.142.963,60 dinara, a u periodu od 1. januara do 15. novembra 2012. godine, ukupno 4.012.240.484,25 dinara.

Po završnom finansijskom obračunu za 2012. godinu, prihodi GSP-a od uvođenja Bus Plus sistema naplate karata su drastično opali. Tako je u 2011. prihod od saobraćaja i prodaje markica i karata iznosio ukupno 5.338.698.000 dinara, a u 2012. godini samo 347.298.000 dinara. U napomeni broj 11 pomenutog izveštaja, prihodi od 593.162.000 dinara iz 2011. godine, godinu dana kasnije smanjeni su na samo 139.064.000 dinara.

Da bi GSP uopšte mogao da funkcioniše iz gradskog budžeta je izdvojeno 6,5 milijardi dinara dotacija!

U istom tom periodu, kada je GSP beležio gubitke, privatno preduzeće Apex, koje predvodi konzorcijum Bus Plus sistema, zabeležilo je na osnovu provizije od 8,53 odsto za uslugu prodaje karata GSP-a, prihod od čak milijardu dinara, odnosno oko deset miliona evra!

Po jednostavnoj računici, gradskim prevoznicima bi u 2012. trebalo da je isplaćeno 12 milijardi dinara, a kako udeo GSP-a iznosi 70 odsto (ostalo dele Apex i privatni prevoznici iz objedinjenog sistema naplate), to bi trebalo da je javni gradski prevoznik u 2012. godini zaradio preko osam milijardi dinara, samo od prodaje karata. Prema finansijskom izveštaju GSP je na ovaj način prihodovao tek 5.652.419.000 dinara.

Ako su privatni prevoznici od grada dobili četiri milijarde dinara, kao što u svom dopisu od 3. decembra 2012. potvrđuje Zoran Šarac, a Apex još milijardu od usluga prodaje karata, kako se vidi iz izveštaja Agenciji za privredne registre, GSP-ovih 70 odsto od pomenutih 12 milijardi bi onda iznosilo više od 10 milijardi dinara, odnosno duplo više nego što je slučaj. Gde su nestale sve te milijarde dinara razlike između zvanično zarađenih 5,65 milijardi i onoga što se dobija upoređivanjem različitih izveštaja poslovanja privatnika?

Do trenutka nastanka ovog članka, nijedna državna institucija se nije potrudila da otkrije odgovor na to pitanje, budući da je Bus Plus i smišljen za pljačku gradskog budžeta. Vlasnik 90 odsto Apexa je preduzeće Lanus d.o.o. iz Beograda, koje 66 odsto pripada samom sebi, a 34 odsto je u vlasništvu WP Tim Sistema iz Beograda.

WP Tim, pak, je u vlasništvu Procescom d.o.o. iz Beograda, čiji su vlasnici Vojislav Krstić, Miroslav Petrović i Aleksandar Đorđević. Ovaj komplikovani lanac vlasništva napravljen je upravo kako bi se prikrio tok kapitala i sakrili pravi vlasnici…

Svojevremeni vlasnik i direktor WP Tima bila je Marija Šuljagić koju upućeni pamte kao saradnicu Nenada Kovača. Još u broju 253, Tabloid je ukazao na Kovača kao idejnog tvorca pljačke gradskog budžeta preko Bus Plus sistema.

Ovaj nekadašnji radnik Državne bezbednosti, već se i pre toga uspešno oprobao kao prevarant. Preko svog ranijeg preduzeća Roaming d.o.o. Kovač je ilegalno uvozio mobilne telefone. Kada je došlo do pokretanja postupka protiv njega, on je na ime svoje ljubavnice i kume Marije Simić otvorio novo preduzeće Roaming Electronics d.o.o. gde je zaposlena bila i Marija Šuljagić.

Preko ovog preduzeća Kovač osniva čitav niz novih firmi preko kojih je išlo poslovanje, a koje bi gasio onog trenutka kada bi se za njihov rad zainteresovali državni organi.

U međuvremenu, on stupa u kontakt sa gradonačelnikom Beograda Draganom Đilasom u čijem kabinetu je redovan gost…

Poslovno partnerstvo sa Đilasom nije jedini razlog zbog koga je Kovač nedodirljiv za srpske pravosudne organe: on je sve vreme i glavni poslovni posrednik između svog kuma Aleksandra Vučića i beogradskog gradonačelnika!

Ovim se nikako ne iscrpljuje veza političkih oligarha sa pljačkaškim projektom Bus Plusa. Jedan od sadašnjih vlasnika WP Tim Sistema je i Aleksandar Đorđević, rođak Dušana Petrovića, doskorašnjeg funkcionera Demokratske stranke.

Zahvaljujući ovim burazersko-kumovskim vezama, pljačka Beograda i Beograđana preko Bus Plus sistema se nastavlja. Konačni cilj ove dobro organizovane zločinačke grupe je da se potpuno uništi GSP i zatim u bescenje privatizuje, posle čega bi karta za prevoz bila bar tri puta skuplja od današnje cene. A kako će izgledati kvalitet vožnje vozilima privatnih prevoznika najbolje već sada znaju putnici, poput onih na liniji 42, gde saobraća autobus garažnog broja 027, u vlasništvu preduzeća Beobus d.o.o. koji je bukvalno u stanju raspadanja.

 

     A 1.

Prihod pada, dotacije rastu

Bez obzira što su prihodi Gradskog saobraćajnog preduzeća u 2012. pali po svim osnovama u odnosu na 2011. godinu, rukovodstvo GSP-a je zajedno sa gradskim čelnicima nemilice arčilo pare dobijene na osnovu dotacija iz gradskog budžeta.

Tako je 6.134.207.116,69 dinara dobijenih od grada potrošeno za nabavku 22 nova niskopodna CIF tramvaja (svaki tramvaj je koštao oko 2,5 miliona evra), koji su potpuno neuslovni za vožnju beogradskim ulicama. Za nabavku 25 zglobnih autobusa dato je 467.103.000 dinara, a za jedan dijagnostički uređaj 1.077.930 dinara.

Od preduzeća Master Frigo kupljen je kompresor za rashladne uređaje za 29.336.376,48 dinara, a za mobilni strug je preduzeću GTM plaćeno čak 165.685.523,30 dinara!? Za rezervne delove GSP je u celoj 2012. godini izdvojio samo 610.970 dinara, dok je za zaštitu na radu potrošeno tek 7.457.954 dinara.

Zbog lošeg održavanja od početka godine se zapalilo 15 vozila GSP-a, od čega 13, za samo sedam dana krajem aprila i početkom maja. Najgora je situacija u pogonu Kosmaj čiji je vozni park bukvalno desetkovan. Razlozi požara je sipanje obične umesto destilovane vode u sisteme za hlađenje, čime se stvara kamenac koji na kraju potpuno zapuši cevi, kao i opterećenje elektro-instalacije nepotrebnim aparatima Bus Plusa.

Prema saznanjima antikorupcijskog tima udruženja građana Mi smo 99 odsto preko privatnih preduzeća Apex i Alma Quatro 2012. godine iz Gradskog saobraćajnog preduzeća Beograd izvučeno je preko dve milijarde dinara, odnosno oko 20 miliona evra koji su korisnije mogli da budu upotrebljeni za nabavku rezervnih delova, obnavljanje voznog parka ili poboljšanja standarda zaposlenih u GSP-u.

Izvlačenje novca iz GSP-a nastavlja se i u ovoj godini. Predsednik Upravnog odbora GSP-a Stanoje Đurić samo u jednom danu, tačnije 29. marta 2013. potpisuje dve odluke kojima se odobrava bespovratno davanje novčanih sredstava u visini od ukupno 3,5 miliona dinara dvema sindikalnim organizacijama. Organizacija sindikata GSP dobila je 2,5 miliona dinara, dok je sindikat Sloga GSP dobio milion dinara, a sve to samo za organizaciju i učešće na radničkim sportskim igrama! Pomenuta suma je skoro polovina novca utrošenog tokom cele 2012. godine za zaštitu na radu!?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

<span>%d</span> bloggers like this: