Архива

Posts Tagged ‘federika’

ČUDNA OPČINJENОST VISOKE PREDSTAVNICE: PRIVID JEDINSTVA EU I USTA PUNA OBEĆANJA!!!

 

Evropska Unija već odavno nema nikakvu politiku prema zemljama Zapadnog Balkana. Njeni visoki predstavnici ili ne zastupaju nikakve stavove, ili zastupaju sami sebe i sive eminencije koje ih plaćaju.

Federika Mogerini već dve godine faktički nema nikakva ovlašćenja Evropske komisije , niti učestvuje u rešavanju ozbiljnih spoljno-političkih problema EU, jer se pokazalo da su jedini uspešni pregovori oni u kojima ona ne učestvuje. Slično je i sa Austrijancem Johanesom Hanom, koji se sa liderima sa Balkana obavezno ljubi prilikom zvaničnih susreta, kao i gospođa Mogerini, mada jedva da znaju i njihova imena. Balkan je prepušten samom sebi, ili onome kome EU želi da ga preda.

 

                Fridrih Emke, (dopisnik iz Frankfurta)

CUDNA OPCINJENOST VISOKE PREDSTAVNICE EU1

 

Nemački publicista Ulrih Ladurner u svojoj kolumni u listu „Die Zeit" ukazao je početkom februara na činjenicu da je EU Balkan prepustila samom sebi, odnosno drugim silama. „Najveća moderna laž je da zemlje Balkana nemaju alternativu članstvu u EU", piše Ladurner i tvrdi: „Moguće da su nam te alternative nezamislive, ali one postoje".

Evropska Unija, međutim, uprkos ovim upozorenjima, ne nalazi ni snage, a ni načina na koji bi mogla da utiče na balkanske zemlje, jer ni sama spoljna politika EU nije jedinstvena.

Na jednoj strani su zemlje koje priznaju nezavisnost Kosova, a na drugoj one koje to ne žele da učine. Tu je, zatim, i grčko uporno odbijanje da prizna Makedoniju pod tim imenom i da joj omogući evro-atlantske integracije. Na kraju, evropsku spoljnu politiku bi trebalo da vodi Federika Mogerini koja to niti ume, niti želi, niti joj dopuštaju.

Žan Klod Junker predsednik Evropske komisije, još 17. februara 2015. je Mogerinijevu lišio dela ingerencija koje je uobičajeno imao predstavnik za spoljnu politiku i bezbednost, što je zvanična titula koju ona ima.

Na samitu o Ukrajini te iste godine, na kome je učestvovao Vladimir Putin, u ime Rusije, dok su Evropsku Uniju zastupali Angela Merkel i Fransoa Oland, izostanak Mogerinijeve je bio više nego uočljiv . Samo godinu dana pošto je postavljena da vodi spoljnu politiku Evropske Unije ona je bila faktički uklonjena sa te funkcije. Njena jedina uloga od tada je da se bavi malim i nikome u EU zanimljivim nacijama sa Balkana i njihovim svađama.

Britanski dnevni list „The Guardian" početkom meseca je napisao kako je Mogerinijeva sve usamljenija čak i u svojim političkim izletima na Zapadni Balkan. Evropski lideri u ovom trenutku imaju više nego dovoljno sopstvenih problema da bi se još mučili oko jednog regiona koji, kako je napisao Ladurner, po navici smatraju svojom interesnom sferom, a čiji su lideri pokazali gotovo mitsku sposobnost da svoje političke stavove prilagođavaju onome ko im da više para i vlasti.

Zbog svega toga evropska predstavnica za spoljnu politiku na svoja putovanja više ne nosi ni štap ni šargarepu, jer njena ovlašćenja ne obuhvataju ni moguće uvođenje kaznenih mera (kao što bi, na primer, bio trgovinski embargo), kao ni dodelu nagrada (na primer u vidu bržeg ulaska u Evropsku Uniju). Mogerinijeva ovog puta na Balkan dolazi praznih ruku, ali zato prepunih usta obećanja.

Britanski list „Express" je u decembru 2016. ukazao na činjenicu da ni sama Mogerinijeva nije više zainteresovana za vođenje spoljne politike Evropske Unije. Pošto je podsetio čitaoce da je u toku priprema za referendum o ustavnim reformama u Italiji, koje je inicirao Mateo Renci, ona svom starom prijatelju i zaštitniku otkazala podršku kada je shvatila da je ishod referenduma veoma neizvestan (Rencijevi protivnici su na kraju dobili 60 odsto podrške birača), novinar Patrik Kristis je ukazao na to da je Mogerinijeva ovo učinila kako bi za sebe obezbedila mesto predsednika italijanske vlade. Poslednje o čemu ona ovih dana iskreno brine jeste sudbina malih balkanskih despota koji joj ionako pitomo jedu iz ruke.

Na konferenciji o Balkanu 1878. nemački kancelar Oto fon Bizmark je izgovorio rečenicu koja i sada ima određenu težinu u političkim krugovima Evropske Unije: „Balkan mi nije vredan ni jedne zdrave kosti nekog pomeranskog grenadira". I danas je, kao i tada, jedina politika Evrope prema Balkanu pokušaj da se problemi gurnu pod tepih.

Britanija napušta EU, u Nemačkoj na jesen predstoje savezni izbori sa više nego neizvesnim ishodom, u Holandiji i Francuskoj na vlast mogu još ove godine da dođu političari koji ne žele ostanak u EU, američka spoljna politika se drastično promenila prema Evropi od dolaska Donalda Trampa na vlast, a odnosi Brisela i Moskve su još uvek veoma hladni. Ovo je samo mali deo problema sa kojima se suočavaju evropski lideri, nevoljni da se uz sve to upuštaju još i u razmršavanje balkanskog kolopleta.

Prepuštena samoj sebi, Mogerinijeva radi upravo ono što je godinama ranije samo propovedala, a što je na kraju i dovelo do njenog pada odmah posle postavljenja na mesto visokog predstavnika. Ona radikalni islam smatra „legitimnom političkom snagom u Evropi" i tvrdi kako je „islam prva žrtva terorističkih udara".

Njena opčinjenost islamskim fundamentalistima nije nikada bila tajna i, u nedostatku jasne i zvanične sveevropske politike prema Balkanu, ova ljubav prerasta u poluzvanične stavove. Bar to tako izgleda posmatraču sa strane.

Njena poslednja poseta Balkanu ovo je jasno pokazala. U Sarajevo nije htela da ode izmišljajući loše vremenske uslove, jer joj je unapred stavljeno do znanja da je njen zvanični sagovornik predsednik predsedništva BiH Mladen Ivanić, a ne član Bakir Izetbegović.

U Skoplju je neuspešno ubeđivala makedonskog predsednika Ivanova da pristane da muslimanski Albanci pocepaju njegovu zemlju, dok je u skupštini Srbije ponavljala već svima poznatu bajku o brzom ulasku u EU čim se reše sporna pitanja sa Prištinom. Konačno, Ediju Rami i Hašimu Tačiju ona nije imala šta drugo da referiše, osim da je bezuspešno pokušala da njihove interese nametne ostalima na Balkanu.

Ni sam predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker ne može da pruži veću podršku svojoj potpredsednici, čak i kada bi to hteo. Njegova spoljnopolitička pozicija je postala veoma nestabilna, pošto ga je napustio i Martin Šulc, trenutni kandidat nemačkih socijal-demokrata za mesto kancelara. Britanski mediji, ne bez određene doze zadovoljstva, konstatuju kako Evropsku komisiju svi napuštaju, baš kao što to čine i pacovi na brodu koji počinje da tone.

Junkerova prva obaveza je da pokuša da sačuva makar privid jedinstva Evropske Unije, a u tome Mogerinijeva može samo da mu smeta, jer se već više puta u praksi pokazalo da su jedini uspešni pregovori oni u kojima ona ne učestvuje. I zbog toga, ali i iz drugih razloga, predsednik EK gleda da ona što manje boravi i radi u Briselu, pa njena putovanja po balkanskim državicama mogu da izgledaju i kao svojevrsno progonstvo. U svakom slučaju, najvažnija spoljnopolitička pitanja (kao što je rešavanje ukrajinske krize, odnos prema Turskoj ili trgovinski sporazum sa Sjedinjenim Američkim Državama) rešavaju se isključivo bez njenog učešća.

Kada je Srbija u pitanju, ona odgovore na pitanja koja bi mogla da ima prema EU ne može da dobije ni od stalnog predstavnika u Beogradu, Majkla Devenporta, čija je pozicija posle Bregzita postala prvo neodrživa, a u međuvremenu i farsična. Zvanični London je posle odluke britanskih birača da njihova zemlja treba da napusti Evropsku Uniju najavio povlačenje svojih kadrova sa visokih funkcija u Uniji do kraja 2016. To se, iz nekog razloga, još uvek nije desilo, tako da je Devenport u besmislenoj situaciji da Srbiji objašnjava kako treba da pristupi međunarodnoj organizaciji koju njegova država napušta.

Zbog svega ovoga EU prema Balkanu nema nikakav, a ponajmanje jedinstven stav. Možda ovo i nije tolika slučajnost, kao što izgleda na prvi pogled. Kao nekada Bizmark, tako i danas Merkelova ili Oland, a ponajmanje britanska vlada (ko god da je vodi) ne žele da žrtvuju ni jednog jedinog svog vojnika u nekoj balkanskoj avanturi i ovo područje ili tiho, ili u skladu sa nekim ranijim dogovorom prepuštaju nekom drugom.

 

         A 1. Izgubljen interes

Bivši britanski ministar za Evropu i Balkan Denis Mekšejn za portal Euraktiv tvrdi: "Ministri spoljnih poslova i lideri velikih evropskih država su izgubili interes da pomažu Zapadnom Balkanu u pronalaženju načina za rešavanje iscrpljujućih konflikata. Više se ne javljaju ni Berlin, ni London, ni Pariz ni Rim. Sve je na Mogerinijevoj koja mora da pokaže da Evropa ima način da uspostavi konačan mir u tom delu Evrope".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZGODNA KOMESARKA U MREŽI SVETSKIH MOĆNIKA, ODLIČNO IGRA ULOGU U FARSI „EVROPA KOJA NEMA ALTERNATIVU“!

4. марта 2016. Коментари су искључени

 

Svi znamo da je ova relativno mlada žena na fotografiji, koju svakodnevno viđamo na svim TV kanalima u Srbiji, naslednica baronice Ketrin Ešton u farsičnim "pregovorima" između Srbije,"Kosova" i Evropske Unije, povodom nekakvih "poglavlja" koja se "otvaraju" tokom procesa navodnog pristupanja novih članica mitskom Evrosojuzu, sa sedištem u Briselu.

Ove "pregovore" Evrosojuz vodi preko svojih ovlašćenih predstavnika, tzv. "komesara" koji se brinu kako bi zemlje kandidati što bolje sprovele u određene kriterijume u procesu "pridruživanja" Svetoj Evropskoj uniji, to jest NATO paktu u jagnjećoj koži.

 

              Srđan Novaković (Rim, Italija)

FEDERIKA-IZABRANO LICE MOCNIKA3

 

U odvratnoj i licemernoj farsi "Evrope koja nema alternativu" (to je modifikacija srborusožderskog "komunizma koji nema alternativu" Mordekaja-Marksa), jednu od najvažnijih uloga igra tzv. ministar spoljnih poslova EU, gospođa Mogerini.

Naravno, pogodili ste, režiseri ove tragikomedije (sa skoro izvesnim nuklearnim ishodom)ne prisustvuju izvođenju same predstave. Oni su hiljadama kilometara daleko od evropskog multietničkog raja, na bezbednoj udaljenosti.

Kako dočarati čitaocima i to iz rodne Italije, stvarnu biografiju gospođe Federike Mogerini, nije jednostavan zadatak. Ona je rođena u Rimu 16.6.1973. godine, udata je za Matea Rabezanija i imaju dve devojčice, dok joj je pokojni otac Flavio bio scenarista i kostimograf u italijanskoj filmskoj industriji. Otac joj je čak dogurao do režije par manje značajnih filmova.

Ono sto odmah "bode oči" jeste profesija muža koji se nalazio na mestu pomoćnika bivšeg gradonačelnika Rima Valtera Veltronija,visokog komunističkog funkcionera liberalnih shvatanja, dok je njena tetka Iza slovila za najbolju prijateljicu Veltronijeve rođene majke Ivanke Kotnik Veltoni, ćerke Cirila Kotnika-bivšeg diplomate Kraljevine SHS i dobrovoljca u balkanskim ratovima na strani Srbije (bio je nosilac najviših odlikovanja-Karađorđeve Zvezde).

Žestoki četnik-srbofil, ambasador izbegličke jugoslovenske vlade pri Vatikanu i saradnik legendarnog "Čiče", Kotnik je skupo platio svoj antinacizam i pomaganje žrtvama hitlerovskih progona. Surovo mučen od strane Gestapoa, Kotnik umire od posledica torture 1948. godine,do kraja zbrinjavajući slovenske izbeglice iz komunističke Brozoslavije.

Koga predstavlja danas bivši gradonačelnik Rima, unuk neustrašivog četnika Cirila Kotnika i sin Vitorija (novinara iz perioda Musolinija), Valter Veltroni, zvani "Gusenica" (barem su ga tako najčešće crtali najpoznatiji italijanski karikaturisti), sa kojim je naša Federika imala najprisniju saradnju?

"Gusenica"je neprikosnoveni lider tzv. jezuitsko-proameričke frakcije unutar vladajuće Demokratske stranke Matea Rencija (to je ona stara KP Italije koja je promenila vise imena, da se Vlasi ne dosete), liberalne frakcije za koju upućeni Enriko Karotenuto tvrdi da je bespogovorni izvršilac naloga kontroverznog biznismena sa švajcarskim pasošemKarla de Benedetija (zvanog"Inženjer"), jednog od najagresivnijih zakulisnih finansijera sa moćnim vezama i preporukama (član je upravnog odbora Rotšild banke).

Karlo de Benedetti je inače vlasnik partijske knjižice broj 1 Demokratske stranke i poseduje, između ostalog, uticajnu medijsku imperiju "Espresso-LaRepubblica" (koja je volšebno na istoj talasnoj dužini sa Sorošem i Hodorovskim).

Što se tiče dugogodišnje Veltronijeve vladavine Rimom, ona će ostati upamćena po skandalima, velikom prilivu afroislamskih migranata u prestonicu, kao i po podizanju biste i trga posvećenog Kemalu Ataturku, istrebitelju hrišćana i osnivaču nacionalističke Turske! Jermenska dijaspora se jedno vreme bunila, ali kada su čuli za statuu Gajdara Alijeva usred beogradskog Tašmajdana…

Sa ovako moćnim lobističkim vetrom u leđa, naša mlada Federika vredno uči za partijskog omladinskog kadra, učestvujući sasvim volonterski u kampanjama protiv rasizma i ksenofobije, spremajući se za diplomski ispit na fakultetu političkih nauka u Rimu iz oblasti "političkog islama". Vođena pravom vehabističkom pasijom, Mogerini u to vreme često putuje u Palestinu i Liban, sastajući se sa starim Titovim prijateljem Arafatom kao i drugim arapskim versko-političkim vođama.

Naravno, i ovde naša komsomolka ide utabanim stazama starih poznanstava Masima Daleme, notornog zaštitnika kosovsko-metohijskih Albanaca, kao i same Federike. Njega su mnogi italijani prozvali "Hitler", prema duhovitim karikaturama legendarnog italijanskog crtača Foratinija.

Munjevito napredujući u političkoj karijeri, Federika Mogerini još 2008. godine ulazi u italijanski parlament kao poslanik Demokratske stranke, bivajući već inicirana u IAI (Istituto Affari Internazionali) , predsoblje krem društva Italije "levice" i "desnice" (tu su bivši predsednik Italije Campi, Sakomani, Skonjamiljo, Andreata…).

Nakon ove važne etape i odskočne daske, mlađanu Federiku usmeravaju ka mnogo značajnijoj i moćnijoj strukturi italijanske zakulisne scene– radi se o Savetu za odnose između Italije i SAD (CONSIUSA), koji su osnovali jos 1983. godine Dejvid Rokfeler i Đani Anjeli pod strogom dirigentskom palicom jezuita sa Lojola univerziteta iz Čikaga. Jedno vreme je funkciju direktora CONSIUSA vršio i italoamerički bankar-mason Robert Agostineli…U takvom društvu, pliva se samo nizvodno!

Večito poslušna i klimoglava, a sa moćnom zaleđinom, Mogerini uspešno preživljava sve unutarpartijske trzavice u Demokratskoj stranci i, tako, 22. februara. 2014. godine, postaje najmlađa žena ministarka inostranih poslova u istoriji Italije!

Kako nam saopštava Đankarlo Perna, ostaće zauvek zapamćen zabezeknuti izraz lica predsednika Italije, devedesetogodišnjeg Đorđa Napolitana (inače omiljenog Kisindžerovog "komuniste"), na svečanosti prilikom zakletve Mogerinijeve kao ministra spoljnih poslova.

Uzrok zaprepašćenja na licu starca svakako nije bio strabizam Federike, već činjenica da je upravo proizveo u šefa diplomatije goluždravu radikalsku levičarku bez neophodnog višedecenijskog iskustva u diplomatskoj službi. Čak je i predsednikov favorit, stara i teško bolesna Ema Bonino, inače ostrašćeni rusomrzac i samouka čedomoriteljka, bila kudikamo bolji izbor…

Naravno, iza meteorskog uspona Mogerinijeve kao i samog Rencija stoje one iste snage koje oduvek upravljaju italijanskim političkim pozorištem-američka republikanska desnica i njeni "izvođači i podizvođači radova".

Mogerini je u decembru 2013. godine izabrana i za predsednika italijanske delegacije pri parlamentarnoj skupštini NATO pakta, a Vikiliks kao i Franko Frakasi nam potvrđuju da su dokumentovani njeni kontakti sa CIA agentima kalibra Kurta Volkera, desne ruke fanatičnog rusofoba senatora Mekejna (i najboljeg prijatelja Džona Kerija).

Prema bivšem italijanskom senatoru Đovani Palegrinu, cela Italija nije ništa drugo do "neke vrste NATO nosača aviona na Sredozemnom moru", te da ona nije "normalna zemlja" sa "normalnom demokratijom".

Srećom po italijansko Ministarstvo spoljnih poslova (kažu da su diplomate slavile do zore!), američki cirkus odgajivačnice razrokih ministara diplomatije (Srbi, setite te "vašeg" Franka Fratinija!) preselio se u Brisel, gde već 30. avgusta Federika Mogerini biva "izabrana" za visokog predstavnika EU za spoljne poslove i i bezbednosnu politiku, prethodno snažno osudivši "rusku invaziju" Ukrajine i predloživši sankcije ekonomske prirode. Ima li boljeg početka za nju?

Međutim, hladni tuš za Mogerini stiže već početkom februara 2015. godine, kada je Putin, Oland i Merkelova isključuju sa pregovora o ukrajinskoj krizi, jer su tada ruskom predsedniku izgleda bile sasvim potaman dve ozbiljnije lutke na koncu, matrjoški već ima napretek!

Paradoksalno, čini se da su jedini uspešni evropski pregovori upravo oni u kojima Federika Mogerini – ne učestvuje. Italijanska štampa je razularena, ugledni Đani Mikalesin iz "Đornala" je apostofira kao "jadnicu","malu šibicarku", "nestručnu i nepostojeću figuru "koja će nam "doći glave", dok ona za bivšeg direktora "L’Avvenire" Mauricija Blondeta jednostavno "patetična".

Severnoj ligi u evropskom parlamentu ona služi za sprdnju, kao i sam premijer Renci ("rob bankarskog kartela"), poslanici Borgecio i Buonano je otvoreno nazivaju "ništarijom" i "manjom od nule", dok "evropska privreda gubi milijarde na sankcijama protiv Rusije" ona bi da se "igra nuklearnog rata sa Rusijom"…

Englezi, tradicionalno uljudni i obazrivi, postavljaju na Jutub i Tviter kolekciju njenih diplomatskih gafova i evrofanatičnih "bisera premudrosti" o islamu, imigraciji, integraciji...Tek sada su oni shvatili šta je Čerčil želeo da kaže sa onim njegovim proročanstvom : "…Antifašisti će biti najveći fašisti budućnosti".

Za utehu, Federika obožava putovanja (tako barem veli na tviteru), te se odmah laća aviona i diplomatskih špartanja po svim kontinentima  (uz neizbežni šoping, a sve na račun poreskih obveznika), što nikako ne promiče tradicionalno osetljivoj nemačkoj i britanskoj štampi.

Pa i stari komunista Napolitano (dok još beše evroposlanik) je voleo da se "omasti" naplaćujuci "low cost" plaćene letove i putne takse po 800 evra svaki, i tako vise puta svakog meseca…dok ga nemačka štampa nije javno razotkrila! Ah, kakva je to tada zemlja dembelija bila, dobri stari Evrosojuz!

Konačno, 17.02.2015. godine Žan Klod Junker lišava italijansku ministarku dela njenog mandata koji se odnosi na vojno-odbrambena pitanja i odmah ga poverava iskusnom francuskom političaru Mišelu Barnijeu  .

Najzad, juna 2015. godine, britanska i italijanska štampa osuđuju gospođu Mogerini zbog prekomernog trošenja novca iz budžeta radi nabavke pribora za ručavanje i stolnjaka za potrebe njenog ministarstva. Tada je ona na tu nabavku potrošila tričavih 3 miliona evra!

I pored očigledne nedoraslosti i nestručnosti, Federika Mogerini i dalje ostaje u sedlu EU komesara za spoljnu politiku ponajviše zbog ispoljavanja svoje otvorene rusofobije koju deli uglavnom sa poljsko-baltičkim kolegama u Evropskoj komisiji.

Što se Italije tiče, većina građana je prezire u otadžbini zbog neobjektivnosti i ratnohušačke retorike prema Iranu i Rusiji. Čuven je njen legendarni gaf (jedan od bezbroj)kada je pretila iranskom šefu diplomatije da će napustiti pregovore o nuklearnom programu Irana, dobijajući zauzvrat odgovor od Zarifa "neka se niko ne usudi da preti jednom Irancu!"; a kažu da je odmah odreagovao i uvek odmereni i uglađeni Lavrov sa "ni Rusu takođe!".

Mogerini i previše podseća na Angelu Merkel i Hilari Klinton, vesnice ratova i divlje imigracije koje niko više ne želi u Evropi.

I, naravno, Federika Mogerini je najomraženija ponajviše zbog svojih provokativnih stavova o radikalnom islamu kao "legitimnoj političkoj snazi u Evropi", o islamu kao prvoj "žrtvi" terorističkih akcija kao i "islamskoj sadašnjosti i budućnosti Evrope". U ovom trenutku, ovakve izjave predstavljaju zabadanje prsta u oko svim normalnim ljudima u Evropi.

Ali, ona ne haje za mišljenje običnih ljudi,jer se bas to u današnjoj tehnokratsko-bankarskoj Uniji smatra za najveću jeres, za "populizam"i "demagogiju".

Poznati bloger Rikardo Gambi zato punopravno podvlači da Mogerini jeste "angloamerička marioneta koja nikoga ne predstavlja osim sebe same i korumpiranih institucija"...On se nada da će predsednik Putin imati razumevanja za ovu žalosnu situaciju i da će znati da razreši nadolazeću krizu, podsećajući na reci koje je izgovorio pre samo nekoliko dana. "Nadam se da upotreba atomskog oružja neće biti neophodna."

A šta mi Srbi da tražimo od naše majčice Rusije povodom ovakve upotrebe ludila u političke svrhe?

 

©Geto srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: