Архива

Posts Tagged ‘eps’

TENDERSKA DOKUMENTACIJA ZA ZBUNJIVANJE JAVNOSTI I FAVORIZOVANJE STRANIH KOMPANIJA

22. децембра 2015. Коментари су искључени

 

Već četrnaest godina, takozvana politička elita u Srbiji, učestvuje u kriminalnoj privatizaciji, potpisivanjem višestruko štetnih međudržavnih ugovora i nemaštanjima tendera za prodaju najvećih privrednih kompleksa ili njihovih delova.

Jedan od nameštenih tendera za kupovinu brojila (strujomera) sa daljinskim očitavanjem, za potreba Elektroprivrede Srbije (EPS), samo potvrđuje da je Aleksandar Vučić sa svojom partijskom kamarilom ogrezao u nezakonitim poslovima i da te poslove sklapa na osnovu ličnih interesa.

Slučaj nameštenog tendera vrednog čak 700 miliona evra, od koga on i njegova stranka treba profitiraju, daleko prevazilazi sve privatizacione skandale u ovoj deceniji. Sa ovim skandalom može se meriti jedino kriminalna prodaja niške duvanske industrije i dovođenje američke kompanije US Steel u Smederevo.

 

                          Vuk Stanić

TENDERI ZA BROJILA3

 

Energetska mafija i predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, našli su načina da nameste posao prodaje brojila za daljinsko očitavanje električne energije, vredan više od 700 miliona evra! Naime, Elektroprivreda Srbije (EPS) koja je poručilac ovog posla, nema novca da kupi 3,5 miliona brojila koliko planiraju da zamene.

Zbog toga će ovi uređaji biti kupljeni pozajmljenim novcem. Za deo brojila je odobren kredit Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD), dok će po svemu sudeći namešten tender biti održan prvog aprila 2015. godine. Pretpostavlja se da će i ostala brojila nakon ovog tendera biti kupljena iz nekih novih kredita.

Ljudi iz struke tvrde da će tim kreditom kojim se zadužuje EPS, a za koji garantuje država Srbija, svaki građanin Srbije, zavisno od cene brojila, biti zadužen sumom koja se kreće između deset i dve stotine i pedeset evra.

Uvidom u dokumenta EPS-a, odmah je uočljivo da su pravila tendera napisana u suprotnosti sa Zakonom o javnim nabavkama. Pokriće za ovakvo postupanje su ugovori koji su potpisani sa bankama EBRD i Evropskom investicionom bankom EIB.

Radi se o ranije uspostavljenom obrascu ponašanja, koji je postao osnovna odlika Vučićeve vladavine. Narodnim jezikom rečeno, ova rupa u zakonskim propisima Srbije se objašnjava ovako: u vreme vladavine Demokratske stranke, Demokratske stranke Srbije i ostalih DOS partija, usvojen je model po kome je moguće da naš pravni sistem može da da prednost međunarodno potpisanim ugovorima u odnosu na domaće pravo.

Ovakva pravna rešenja postoje i u nekim civilizovanim državama, ali pošto je Srbijabanana država u kojoj čak ni banane ne rastu, srpski narod se suočava sa realnom opasnošću da inostrani centri moći mogu na vlast u Srbiji da dovedu plaćenike i veleizdajnike. Oni mogu da zaključe međunarodne ugovore koji imaju primat u odnosu na domaće Zakone.

Ti ugovori mogu biti štetni za narod i državu i doneti veliku korist pojedincima, ipak tako sklopljeni ugovori će se smatrati pravno obavezujućim (zbog ranije pomenutih pravnih pravila.) U slučaju nepoštovanja takvog ugovora od srpske strane međunarodni sudovi mogu doneti presudu na štetu naše države, a u korist druge ugovorne strane.

Takvi ugovori su potpisivani i ranije. Nekoliko puta do sada su naši zvaničnici nameštali različite privatizacije, potpisivanjem međudržavnih ugovora

Na ovaj način je izabran i investitor za projekat Beograd na vodi. Suprotno Zakonu, nije bilo javnog nadmetanja, već se u skladu sa poznanstvima i simpatijama Aleksandra Vučića donela odluka da se taj posao poveri investitorima iz Arapskih Emirata.

Jedan od izvora Redakcije tvrdi da će nameštanjem tendera za brojila, vlast doći do novca koji će biti od koristi za prvu fazu projekta Beograd na vodi. Osim usmenih tvrdnji nismo dobili ništa čime bi se ovo moglo dokazati, sa druge strane dokaza da se namešta tender za brojila sa daljinskim očitavanjem ima mnogo…

Iz dokumenta koje je sačinio EPS, odnosno posebno odeljenje EPS koje se bavi merenjima i distributivnim projektima "EPS Metering and distribution project" saznajemo da se na tender odnosno pravila tendera ne primenjuje Zakon o javnim nabavkama jer se isti finansira sredstvima stranih banaka.

Učesnici tendera međutim tvrde, da EBRD banka zvanično svojim aktima definiše da je njena uloga da kreditira razvoj malih i srednjih preduzeća u zemljama koje uspešno razvijaju tržišnu privredu i demokratiju i kažu da to zapravo znači da EBRD insistira na regularno sprovedenoj tenderskoj proceduri ali i da ostavlja naručiocu da odredi šta kupuje i pod kojim uslovima.

Dakle, netačni su navodi službenih lica EPS-a u javnosti i u postupku pojašnjenja (dokument koji nosi naslov Clarification), a koja EPS izdaje u okviru tenderske procedure, da EBRD banka diktira uslove tendera.

Uslove postavlja EPS, pri čemu obilato koristi činjenicu da se ne primenjuje zakon o javnim nabavkama, tako što bitno ograničava konkurenciju ponuđača, tvrde ponuđači brojila koji su tako napisanim pravilima unapred isključeni iz tenderske utakmice.

Poslovni aspekt odnosno neisplativi delovi plana kupovine brojila EPS je definisao Tehničku specifikaciju V3 za predmet nabavke. EPS je angažovao konsultante da naprave Studiju izvodljivosti (FS) te definisane Tehničke specifikacije V3. Studija izvodljivosti je napravljena tehnički korektno u okviru granica Tehničke specifikacije koju je EPS zadao.

 

       Osnovni nedostaci Studije izvodljivosti

 

Definisano je da se svaki potrošač u Srbiji uključi u AMI sistem (vrsta naprednog sistema daljinskog očitavanja), što je tehno-ekonomski neopravdano za potrošače čija je potrošnja manja od 6000kWh godišnje. Prosečna potrošnja po domaćinstvu u Srbiji je manja od 5000 kWh godišnje.

Definisana je i komunikaciona infrastruktura koja služi za daljinsko očitavanje brojila ali ne može da služi kao komunikaciona infrastruktura za pametne mreže (Vol II Tenderske dokumentacije str. 196, definisano da se traži 80% uspešno očitavanje jednom dnevno).

To znači da će se celokupna instalirana komunikaciona infrastruktura baciti kada se budu gradile pametne mreže, što je fijasko ulaganja.

Ovo znači da će u skoroj budućnosti biti moguće da se preko elektro mreže osim struje obavlja i komunikacija, prenos slike, i druge sada nezamislive komercijalne usluge, ali da će EPS ugraditi tehnologiju koja to ne podržava, pa će investicija od više stotina miliona biti beskorisna u toj oblasti.

EPS je naručio studiju izvodljivosti tako da sadašnji tender pokrije prvu fazu ulaganja od 80 miliona evra i da se završi u naredne dve godine, a da se dalja realizacija nastavi u narednih pet godina sa ciljem da se sistem proširi na 3 miliona brojila sa ulaganjem od 700 miliona evra.

Ovakav koncept realizacije je poslovno rizičan jer tehnologija za komunikacionu infrastrukturu nije zrela i nalazi se u daljem burnom razvoju. U svetu se rade pilot projekti, a razvijene zemlje, Nemačka na primer, nisu pristupile investiranju u AMI sisteme za svoju elektroprivredu u ovom trenutku .

Studija izvodljivosti navodi da postoje neuspešni smartmetering projekti širom Evrope i da postoje umereni i jaki rizici za realizaciju konkretnog EPS-ovog projekta.

Trenutno je zrela tehnologija za brojila električne energije koja su pripremljena za komunikaciju i u njih je sigurno da se investira. Investicija u brojila učestvuje sa više od 60% u ukupnom povećanju prihoda EPS-a, a cena koštanja brojila je 30% od ukupno procenjene investicije.

Nova brojila donose tačno merenje i bolju zaštitu od neovlašćene potrošnje. Studija izvodljivosti daje procenjene cene opreme koju kupuje EPS prema specifikaciji od Tenderske dokumentacije u ukupnom iznosu od 20 do 25 miliona evra, a budžet tendera je oko 60 miliona evra.

Nejasno je kojom se poslovnom logikom rukovodio EPS kada je za softver i licence izdvojio oko 40 miliona evra, a pogotovu je nejasno zašto se traži isporuka softvera u roku od osam sedmica po sklapanju ugovora , kada se prva tranša brojila isporučuje kroz šest meseci, a isporuka brojila i puštanje sistema u rad se završava u okviru dve godine.

EPS nabavlja opremu za svojih pet tehnoloških celina, a neće da podeli nabavku u pet lotova, nego insistira da celokupna nabavka bude urađena odjednom, čime ograničava konkurenciju ponuđača i povećava rizik za neuspeh smart meter projekta obzirom da je tehnologija nova i neproverena, (Klasifikacija 5, pitanje 68. u tenderskoj dokumentaciji)

Poslovni interes EPS-a nije da smanjuje konkurenciju ponuđača, niti je poslovni interes EPS-a da se snabdeva iz jednog izvora, pogotovu sa tehnologijom koja nije zrela i proverena.

Poslovni interes EPS-a nije da ograničava konkurenciju, ali je EPS upravo to radio kroz odredbe tenderske dokumentacije i devet pojašnjenja tenderskih uslova koji nisu jer nisu bili poznati kod objavljivanja tendera. U dokumentima u kojima se stručnjaci domaćih proizvođača žale na uslove tendera piše i da

EPS nije imao poslovni interes da isključi stručnu javnost u samom EPS-u i van EPS-a, iz pripreme i odlučivanja o investiciji vrednoj 60 miliona evra u prvoj fazi i projektovanoj na 700 miliona evra u narednih sedam godina kod usvajanja Studije izvodljivosti.

Stručni savet EPS-a, koji je usvojio Studiju izvodljivosti nije imao kompetentnog stručnjaka u materiji (profesor Nešković se ne bavi predmetnom strukom, Milenko Nikolić i Dragan Kovačević su menadžeri u tesnim ugovornim poslovnim odnosima sa EPS-om, a ostali prisutni su zaposleni u EPS-u kao direktori ogranaka ili rukovodioci netehničke struke.

Oni ističu i da je očigledno ograničavanje konkurencije od strane EPS, je definisao više uslova u tenderskoj dokumentaciji koji bitno ograničavaju konkurenciju i koncentrišu nabavku na jednog isporučioca. Na brojna pitanja, primedbe i sugestije koji su podneti od strane zainteresovanih ponuđača, EPS je potvrđivao i učvršćivao diskriminatorske kriterijume i kriterijume koji smanjuju konkurenciju ponuđača (Tender Documentation Volume I, Clarifications 1 do 9).

EPS je postavio finansijski uslov za učestvovanje na tenderu na cifru od 75 miliona evra godišnjeg prihoda u poslednjih pet godina za ponuđača i 15 miliona evra za člana konzorcijuma. Pri tome ponuđač može da ostvari traženi prihod, ne od prodaje robe koja se nabavlja, nego od drugih roba,

Ovim kriterijumom su onemogućena mala i srednja preduzeća širom sveta da učestvuju i sva domaća preduzeća. EPS je to čvrsto potvrđivao izbegavajući svaku modifikaciju koja olakšava uslov.

To što je EPS dopustio da podugovarač (odnosno Subcontractor kako se u dokumentaciji tendera navodi) ne mora da zadovolji finansijske kriterijume da bi mogao da isporuči brojila je mrtvo slovo na papiru jer podugovarač (subcontractor) ne može da nudi!

 

       Koga EPS diskriminiše a koga favorizuje?

 

Dakle, nedavna izjava direktora EPS da će domaći proizvođači moći da se pojave kao podizvođači je mrtvo slovo na papiru osim za one koji su se unapred dogovorili sa onim stranim proizvođačem za koga se tender unapred namešta.

Zvanično potencijalni podizvođač može samo da čeka da ga ponuđač upita da mu ponudi brojila. Zapravo ponuđač koji pobedi na tenderu nema poslovni interes da traži podugovarača da mu isporuči brojila kada treba da proda svoja brojila. Sve ovo je uneto u pravila tendera da se zbuni javnost i kao tobože dozvoli domaćim proizvođačima da imaju deo kolača.

Sa druge strane se uveliko priča da su pravila napisana tako da će na tenderu posao dobiti jedna nemačka firma, a koja će jedan deo posla prepustiti, jednom malom domaćem podizvođaču koji će zauzvrat ćutati i neće ulagati žalbu na postupak.

EPS je u pravilima tendera postavio diskriminišući uslov da ponuđač mora da ima reference od 45 miliona evra na jednom projektu (odbio je eksplicitno referencu sastavljenu od više projekata na iznos od 45 miliona), što može da ispuni veoma mali broj firmi, ali se unapred zna da nemačka firma čiji su zvaničnici proteklih meseci posećivali naše ministre i direktore EPS to ispunjava.

EPS je uveo i diskriminaciju po teritoriji jer traži da referenca od 45 miliona bude na teritoriji Evrope. Time je isključio firme koje imaju reference u Americi, Aziji, Australiji, i još jednom favorizovao one koji rade poslove sa elektroprivredama EU.

EPS je uveo i ograničenje broja različitih proizvođača brojila koja se nude i eksplicitno odbio da definiše profil pametnog (smart) brojila tako da svako brojilo koje zadovoljava zadati profil može da se ugradi u sistem i da ga softver sistema vidi i koristi kao isti objekat, bez obzira ko je proizvođač brojila, kao što je to uradila elektroprivreda Iberdrola iz Španije.

EPS je time odbio da otvori konkurenciju proizvođača brojila i da dođe do kvalitetnog brojila za najmanje novca. Zato se osnovano i sumnja da je cilj ovog tendera provizija koju će EPS direktori staviti u džep, a ne povoljan posao za ovo javno preduzeće.

EPS se ograničio na jedan tip rutera što je direktno obezbeđivanje monopola jednom isporučiocu, umesto da definiše tehničku specifikaciju rutera. EPS kategorički odbija više puta da produži rok za dostavljanje ponuda što je neophodno jer je dato devet razjašnjena (klarifikacija) sa preko 200 pitanja i odgovora (poslednja je data 6.3.2015.), koji menjaju uslove tendera.

Uz to je tender objavljen 15 decembra pred praznike sa mnogo neradnih dana. Ovim je EPS bitno smanjio konkurenciju, što bez sumnje nije interes naručioca. Uzgred, EPS je koristio čak i neke tehničke zahteve da ograniči konkurenciju, protivno već spomenutim odredbama Studije izvodljivosti.

Takođe, EPS je odredio i da se posle otvaranja ponuda vrši tehnička post-kvalifikacija ponuđača u postupku u kome ponuđač podnosi predlog za ispitivanje koga komisija EPS-a odobrava i ocenjuje uspešnost sprovođenja ispitivanja, što otvara EPS-u mogućnost da voluntaristički ocenjuje otvorene ponude.

Javno preduzeće napisalo pravila tendera protiv javnog interesa

EPS je javno preduzeće koje mora da uvažava javni interes. Za kredit EBRD iz koga se finansira ovaj tender, garant je država Srbija, što znači da se svaki stanovnik zadužuje sa 10 evra. Ukupna vrednost posla biće 700 miliona evra, ukupno u Srbiji živi oko sedam miliona ljudi. Stoga mora da postoji društvena odgovornost.

Zadavanjem kvalifikacionih kriterijuma koje domaće firme ne mogu da savladaju, EPS je onemogućio domaća preduzeća da budu ponuđači samostalno ili u konzorcijumu. To je protivno interesima društva i principima EBRD banke. Dakle, ne samo da se ne favorizuje domaća privreda, nego se onemogućava njeno učestvovanje na tenderu.

U zemlji 20 godina postoje proizvođači brojila, komunikacionih modema, softvera, ormana, montažerske firme, laboratorije za overu brojila. Pametno (smart) brojilo domaće proizvodnje uvedeno je u EPS 1995. godine.

Domaći proizvođači su zadovoljavali sve potrebe EPS-a od 1992. godine u otvorenoj konkurenciji sa strancima. Ovim tenderom, EPS je zadao kriterijume koji onemogućavaju učešće domaćih firmi kao ponuđača samostalno i u konzorcijumu i tako pripremio teren da stranci uzmu posao sa brojilima u Srbiji, prvo ovaj tender od 60 miliona evra, a onda i posao za tri miliona brojila za 700 miliona evra.

To što je EPS ostavio mogućnost da domaći proizvođač bude podizvođač nema nikakvu vrednost jer svaki ponuđač ima interes da proda svoje brojilo i opremu, pa neće tražiti da nabavi brojila od podizvođača.

EPS navodi da je na osnovu Studije izvodljivosti i Tehničke specifikacije V3, doneo odluku o opravdanosti nabavke specificirane na tenderu. EPS ne navodi da nije poštovao studiju o izvodljivosti kod sastavljanja tenderske dokumentacije jer je uveo niz kriterijuma koji smanjuju konkurentnost. EPS-ovi navodi imaju formu koja stvara privid regularnosti, a analiza pokazuje propuste, ističu domaći proizvođači u dokumentaciji koju su uputili nadležnima.

Žalosno je i to što zvaničnici EPS izbegavaju da kažu da se traženi sistemi primenjuju u za sada samo u probnim (pilot) projektima i da, čak ni Nemačka nije odlučila da uvede pametna brojila sa daljinskim očitavanjem za sve konzumente, dok su među najverovatnijim budućim isporučiocima ovakvih brojila za Srbiju upravo nemačke firme. Da li ti znači da će srpski potrošači ustvari biti eksperimentalno područje za ove tehnologije pre uvođenja u EU?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAMERNO PLANIRANI PROPUSTI: URUŠAVANJE EPS I MEŠETARENJE DIREKTORA EMS!!!

29. новембра 2015. Коментари су искључени

 

Najveći deo radnika Elektroprivrede Srbije (EPS), ogorčen je na sindikalce od kojih se očekivalo da proglase generalni štrajk u ovom preduzeću, jer je kompanija u potpunom rasulu, nema razvojne strategije, nema investicija, a korupcija i nagrade loših i poslušnih su sve češća praksa…

U međuvremenu, više od stotinu direktora i direktorčića živi na visokoj nozi sa ogromnim platama. Direktor Elektromreže Srbije (EMS)-a, Nikola Petrović, posebno se ističe u bahanalijama i milionskim privatnim poslovima. Ovih dana, mali kafedžijin sin iz Boleča, vratio se porodičnom zanatu-ugostiteljstvu.

 

                       Vuk Stanić

ZAJEDNICKA KASA2

 

Generalni Direktor Elektromreže Srbije EMS, i kum predsednika Vlade Srbije, Nikola Petrović,  postao je ovih dana većinski vlasnik dva veoma vredna restorana u Beogradu.

Naime, Petrović je dokapitalizovao poznati restoran Franš u bulevaru Oslobođenja, u neposrednoj blizini Autokomande, kao i restoran Dijagonala u Skerlićevoj ulici.

Mnogo njegovih poznanika je ovim povodom bilo iznenađeno, a posebno zbog činjenice da ovaj režimski multimilioner sa poslovima u energetskom sektoru, ulazi u vlasničku strukturu ugostiteljskih firmi.

Čak je, kažu upućeni, i Petrovićev kum Aleksandar Vučić bio iznenađen sa ovim vestima, komentrišući u šali da je direktor EMS sada potvrdio ranija pisanja Tabloida, kada je naš magazin u tekstu "Od Boleča do Beča" obznanio javnosti da je Nikola Petrović, ustvari: "…Sin Race kafedžije iz Boleča, sela pored Beograda".

Naravno, ovo nije i jedino mešetarenje na sitno direktora EMS, o kojem su našem listu dostavljene informacije, zakup Petrovićeve vile iz baze DIPOS-a plaća javno preduzeće na čijem je on čelu.

Ni renoviranje te iste vile Petrović nije hteo da plati, već su i ti troškovi namireni sa računa EMS.

Nikola Petrović je, suprotno politici Vlade Srbije, naručio studiju o budućoj privatizaciji EMS. Na konstataciju saradnika da bi trebalo da bude privatizovan EPS, ali ne i EMS, Petrović je rekao "da se ne prave pametni".

Zadatak studije privatizacije EMS, poveren je kompaniji Energoprojekt, a i taj posao je takođe plaćen novcem EMS?! Istovremeno, Aleksandar Obradović generalni direktor Elektroprivrede Srbije EPS-a, ubrzava likvidaciju privrednog društva EPS Snabdevanje.

Ovu akciju je kako stvari stoje Obradović, dogovorio sa Vučićem i Petrovićem.

Preduzeće EPS Snabdevanje je zaista u problemu zbog velikih krađa na mreži koje se kreću od 15 odsto do 40 odsto, ali je pravi udar za tu kompaniju činjenica da vrh države traži da se otpišu sva dugovanja Železari iz Smedereva, sva dugovanja prema RTB Boru, svim javno komunalnim preduzećima gde rukovode SNS kadrovi, počev od gradskih elektrana u Beogradu.

Trenutno, Obradović i saradnici muku muče kako da sve, ali baš sve gubitke EPS, prebace u EPS snabdevanje. Kada na kraju nađu model kako da sve gubitke prebace tamo, EPS će biti predstavljen kao kompanija koja je ostvarila dobit, a rukovodstvo te kompanije biće predstavljeno kao super uspešno.

Istina EPS bi zaista mogla da bude najuspešnija kompanija na Balkanu, ali kada bi rukovodstvo rešilo da prekine praksu nameštenih tendera, da smanje krađe na mreži, da prekinu sa rasipanjem novca na prezentaciju i kada prestanu da zaključuju fiktivne konsultantske ugovore…

Veliki problem za SNS biće i činjenica što će EPS uskoro (kada ga prikažu kao kompaniju bez gubitaka) to biti u suprotnosti sa obećanjima koja su dali Nemcima da će ovaj državni gigant, na kraju 2015. godine biti predstavljen kao kompanija bez perspektive. Zbog čega bi njihovi privrednici mogli da je kupe ispod svake cene.

Na obećanje dato Nemcima, vrh EPS-a nije zaboravio, samo što će trenutak proglašenja stanja pred bankrot biti pomereno za sledeću godinu. Tim povodom, Aleksandar Obradović je sa ljudima iz Evropske banke (EBRD) dogovorio još jedan kredit u iznosu od 200 miliona evra. Namena kredita biće restruktuiranje EPS-a, a de fakto 120 miliona evra iz tog kredita će biti uplaćeno u budžet republike Srbije, kao rezultat pozitivnog poslovanja EPS.

Čak 80 miliona evra otići će na unapred dogovorene konsultantske usluge, firmi koje će biti angažovane na izradi studija reorganizacije EPS-a. Te studije koštaju daleko manje od 80 miliona evra, ali će se višak novca preko tih kompanija usmeravati za troškove SNS na izborima koji slede.

Ovo nije i jedino presipanje iz kase EPS u kasu SNS, jer je nedavno i izvršni direktor za korporacijske poslove Dragana Rajačić kompanijama iz sistema EPS oduzela pedeset odsto automobila koji su dati centrali SNS za pokrivanje narednih izbora.

Prosto je neshvatljivo da rukovodioci proizvodnje u najbitnijim kompanijama EPS kao što su Kolubara, Kostolac, Đerdap, više nemaju automobile koji su im neophodni u organizaciji posla i proizvodnje.

Predsednik sindikata EPS,  Milan Đorđević ništa ne preduzima tim povodom, dok je samostalni sindikat EPS tražio prijem kod predsednika Vlade Aleksandra Vučića.

Vučić međutim ne planira da ih primi i taj zadatak je prebacio na resornog ministra Aleksandra Antića i direktora EPS Aleksandra Obradovića. Nekih razgovora je bilo kažu sindikalci, ali rezultat tih razgovora je nula.

Mnogi radnici EPS su međutim ogorčeni na sindikalce od kojih se očekivalo da proglase generalni štrajk u EPS-u. Razlozi zbog kojih radnici očekuju štrajk su činjenica da je kompanija u potpunom rasulu, nema razvojne strategije, nema investicija, a korupcija i nagrade loših i poslušnih su sve češća praksa

Podsetićemo da je u ovo vreme, pre godinu dana (22. novembra 2014. godine) jedan radnik poginuo, a dvojica su povređena u nesreći u Rudarskom basenu ‘Kolubara’. Do nesreće je došlo kada je u Polju ‘D’ Rudarskog basena ‘Kolubara’ popustio kran na mašini cevopolagač, koji je pao na trojicu radnika.

Radnik G. P. (35) je preminuo na putu do ambulante, D. K. (38) je teško povredio nogu, dok M. Ć. (26) imao lakšu povredu glave.

Tim tragičnim povodom, Služba za bezbednost i zdravlje na radu RB "Kolubara", u izveštajima o povredi na radu radnika (tzv. povrednim listama) samovoljno je upisala: "…Povreda usled sopstvene nepažnje i nemarnosti i nepridržavanja propisa BZR".

Ovo saopštenje uprave je, naravno, notorna laž, a posao koji su tog dana ovi nesrećni ljudi radili, nisu ni trebali da rade, jer su njih trojica bili tu umesto još dve mašine! Njihov posao trebalo je da rade mašine!

Naime, pomeranje trake tračnog transportera se izvodi po tehnologiji, gde jedan cevopolagač ide sa dubinske strane trake, drugi cevopolagač ide sa visinske strane trake, i oni pomeraju čelične pontone na kojima stoje čelične konstrukcije zvani "članci" koji drže snopove aluminijumsko-čeličnih rolni, koje principom inercije pokreću proizvodnu traku, koja je od gume a prožeta je čeličnim sajlama.

Dakle, u poslu pomeranja trase tračnog transportera učestvuju najmanje tri mašine i to: dva cevopolagača (buldožera sa kranom) i jedan klasičan buldožer. To znaju svi inženjeri rukovodioci na kopu, koji su mahom svi magistrirali na površinskoj eksploataciji uglja.

Ali, u pomenutom poslu došlo je do nesrećnog slučaja, jer samo jedan cevopolagač ne može paralelno da pomeri svaki čelični ponton (prag) na kojem stoje članci, pošto vuče trasu samo sa jedne strane i nema ko da poravnava trasu.

Kada se tako radi, onda se desi da čelični pragovi moraju da se poravnavaju na drugi nepropisan i dokazano ubojit način, a to je da cevopolagač diže one članke koji nisu poravnati u liniju sa drugima i onda radnici pomeraju i usmeravaju čelični prag da sve legne u liniju. Ovakva "izmenjena tehnologija", nije ništa novo u rudarskim i građevinskim radovima.

Često su je koristili i stari Egipćani pre 4.600 godina, kada su terali robove da vuku ogromne granitne blokove, a dizali su ih krtim drvenim dizalicama koje su često pucale i padale ubijajući grupe robova.

Ovo je i samo jedan od primera zbog kojih je mnogima u sistemu EPS, prekipelo i zbog kojih očekuju štrajk koji korumpirani sindikalci ne žele da pokrenu. Ali, ako ih na ulice ne izvede ovakvo ponašanje dugogodišnjih režimskih saradnika i štrajkolomaca, onda će bes radnika EPS-a da se obruši na kriminalnu družinu koja se nalazi u vrhu ovog preduzeća i oko njega.

Nadobudni direktor EMS-a i Vučićev kum, Nikola Petrović, najtipičniji je primer kako diletant sa velikim apetitima, može da pljačka državne pare nekažnjeno. Ali, tim zanatom se, kako izgleda, neće još dugo baviti…

 

© Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAPREDNJAČKA LISTA LAŽI: I MITO SE RAČUNA KAO ULOŽENI KAPITAL ZA PROJEKTE U MAGLI!!!

28. маја 2015. Коментари су искључени

 

Od neverovatnih obećanja naprednjaka da će u Srbiju biti uloženo najmanje sto milijardi evra stranog kapitala, pa do toga da će Srbija u najkraćem roku, za pet godina, otvoriti vrata Evropske unije, nije ostalo ništa. Tačnije, ostali su samo glad, beda i nezaposlenost. Obećali su jeftinu struju, a dobili smo poskupljenja, od kojih Vučićeva vlada plaća belosvetske "investitore". Obećali su nova radna mesta, a fabrike prodaju kao građevinsko zemljište. U "Beogradu na vodi" posao će imati jedino prostitutke i krupijei. Od najavljenog procvata mesne industrije, dobićemo mesni otpad koji će nam prodavati nemački koncern "Tenis". Od obećanog dolaska "Mercedesa", dobili smo – šasiju.

 

                  Milan Malenović

MITO ZA OBNOVLJIVU ENERGIJU

 

Još u vreme dok je bila tek na početku mandata kao ministar energetike, sadašnja potpredsednica Vlade Srbije, Zorana Mihajlović, javno se hvalila da će Srbija ubrzo postati veliki izvoznik jeftine struje!

Potpisivani su nekakvi memorandumi o razumevanju i pisma o namerama sa belosvetskim mešetarima, ali sve to je, međutim, služilo samo da bi srpski zvaničnici imali razlog da se pojave pred novinarima i da bi naplatili putne troškove i dnevnice. Nijedan od pomenutih dokumenata, nikada nije realizovan, a svi su zaboravljeni istog momenta kada im je istekla upotrebna vrednost u medijima.

Kad su velike prevare oko energetike u pitanju, za vreme dva Tadićeva mandata, postojali su projekti o izgradnji malih hidrocentrala na rekama Srbije. Velika većina tih projekata je još onda napravljena isključivo iz razloga da bi se pojedinci, bliski vlasti, dokopali povoljnog zemljišta.

Taj trend se nastavio i pod naprednjacima: potpisuju se neobavezujuća dokumenta, zemljište država otkupljuje od građana i dodeljuje "investitoru" koji stalno odlaže početak radova i na kraju odustane, a onda se zemljište bud-zašto daje domaćem tajkunu da sa njim radi šta hoće.

Iz perioda prethodne vlasti nasleđena je i podela na pristalice solarne energije i one koji su za struju iz vetra. I jedna i druga grupacija imaju snažne lobiste koji podmićuju one koje treba u samom vrhu vlasti. Zbog toga se i dešava da resorno ministarstvo čas podržava jedne, čas druge, a da se u suštini malo šta radi.

Za Demokratsku stranku se znalo da je naklonjeniji proizvođačima solarne energije, dok su naprednjaci u poslednje vreme više naklonjeni proizvođačima struje iz vetra. Tadašnja ministarka energetike Zorana Mihajlović je u pismu Redakciji iz 2013. godine, priznala kako je sporni ugovor sa "Securum Equity Partners" i "ONE GIGA Solar Park incubator d.o.o.", koji su pokušali da na prevaru iz srpskog budžeta za račun izgradnje solarnog parka uzmu više desetina miliona evra, potpisala uprkos protivljenju stručnih službi Elektroprivrede Srbije.

Kada je redakcija obelodanila detalje ove afere, Ministarstvo energetike je zaboravilo solarnu energiju i odmah se okrenulo proizvođačima struje iz vetra. Dok je lobi proizvođača solarne energije bio darežljiviji, 2011. godine se u medijima objašnjavalo kako struja iz vetra skupa, jer proizvođači traže za period od 12 godina garantovanu otkupnu cenu koja je u tom trenutku iznosila 50 odsto više od cene po kojoj se struja prodavala krajnjim korisnicima i da bi to Srbiju, odnosno njene građane i budžet koštalo više od milijardu evra, odnosno skoro tri milijarde evra, ako bi se ukinuo limit za otkup.

U međuvremenu su proizvođači struje iz vetra povećali svoja davanja funkcionerima u Vladi i resornom ministranstvu, pa je krajem prošle godine pomoćnik ministra energetiuke Miloš Banjac najavio promenu zakona o energetici kako bi se izašlo u susret proizvođačima struje iz vetra, a što je jedan od razloga zbog kojih će struja uskoro morati da poskupi…

Vetar uopšte nije skuplji od ostalih izvora obnovljive energije, tako da za struju iz vetrenjača ne bismo morali više da plaćamo da nije želje "investitora" da uloženi kapital odmah povrate. A, u "uloženi kapital" oni računaju i mito dat ovdašnjim političarima.

Nakon što je priča o solarnoj i struji iz vetra nekako slabo prijemčiva za uši prosečnog birača, vlast u poslednje vreme forsira ponovo ideju o izgradnji malih hidrocentrala, pošto je svima postalo jasno da sanjane velike hidrocentrale na Drini nikada neće biti sazidane.

Iako joj to više nije resor, verovatno da bi opravdala ranije uzete pare, Zorana Mihajlović se početkom maja oglasila apelom da se ubrza dodela lokacija i dozvola za izgradnju mini hidroelektrana. Prema njenim rečima, Srbija ima 860 lokacija pogodnih za izgradnju mini elektrana i da je u prethodne dve godine ponuđeno na licitaciji njih 450, a da je za samo 318 nađen interesent.

Iako pomenute javne licitacije prolaze bez nekog većeg odjeka u javnosti, u četiri slučaju (od ponuđenih 450), napravljen je izuzetak i mediji su danima izveštavali o "novom proboju Srbije u oblasti obnovljive energije".

Radi se o lokacijama na rekama Sušica i Povlenska (dve lokacije za hidroelektrane snage 470 kilovata), u Dimitrovgradu na reci Kameničkoj predviđena je izgradnja mini hidroelektrane snage 346 kW, a u Paraćinu na reci Grzi izgradnja mini hidroelektrane od 404 kW. Ukupna vrednost svih njih je ispod 3,5 miliona evra.

Ono što je ovde značajno nije cena, već činjenica da je investitor "Mineco grupa" iz Londona, po zlu poznata kao grobar srpske privrede. Naime, "Mineco grupa" je i sama priznala da je do sada u Srbiju uložila 30 miliona evra i uspela da privatizuje i uništi "Navip" iz Zemuna, dok je "Fidelinku" iz Subotice, posle jeftinog preuzimanja, temeljno opljačkala, pa kasnije prepustila ženi Čedomira Jovanovića da dovrši započeti posao.

Za pomenutu, smešno malu investiciju, "Mineco" je osim ova dva preduzeća u Srbiji kupio i tri rudnika: Veliki Majdan kod Ljubovije, rudnik Rudnik kod Gornjeg Milanovca i Bosil Metal kod Bosilegrada. Tamo gde je "Mineco" tu su pljačka, kriminal i podmićivanje, a "blagodati" poslovanja ove grupacije osetili su i radnici kako u Srbiji, tako i u okolini.

Očigledno je da se Mihajlovićeva nije slučajno setila energetike i malih hidroelektrana.

Od obećanja boljitka u energetskom sektoru ova vlada ništa nije ispunila, osim ako ne računamo boljitke za "investitore", gotovo bez izuzetka hohštaplere i lopove. Pri tome, Srbija ima izuzetne energetske potencijale od kojih je veći jedino kriminalni potencijal vladajuće oligarhije.

Uzgred, SNS je na izborima 2012. odnela pobedu zahvaljujući lažnom obećanju da će električna energija da pojeftini. Ali, umesto pojeftinjenja, očekuje nas poskupljenje, kako bi gladni narod još više finansirao belosvetske lopove.

 

       Kredit je iz Kuvajta, a bager je naš

 

Ovim se, na žalost, ne iscrpljuje lista laži naprednjaka. Krajem prošle godine, mediji su uspeli da nabroje preko 30 lažnih obećanja Aleksandra Vučića, a do danas se spisak još uvećao…

Već je postala legendarna njegova laž kako će "Mercedes" da otvori svoj pogon u Srbiji. Prvo nas je lagao kako su Nemci zainteresovani da preuzmu pribojski FAP, a zatim je izmislio kooperaciju "Ikarbusa" i "Mercedesa". Bivši ministar privrede Saša Radulović je bio prisutan tokom pregovora sa "Mercedesom" i javno je svedočio kako štutgarski gigant uopšte ni ne razmišlja da uloži i jedan jedini cent u našu zemlju, a što je tokom razgovora više puta jasno i ponovio.

Konačno se ispostavilo da se takozvana "kooperacija" svodi na to da ćemo mi o našem trošku od "Mercedesa" da kupujemo i uvozimo samo šasiju za autobuse i to ne ni iz Nemačke, već iz Španije.

Za sada je "Ikarbus" uspeo da proizvede i proda celih pet primeraka ovog autobusa, a sve ih je kupio JGSP "Novi Sad", čime je novosadski gradonačelnik Miloš Vučević svom partijskom šefu Vučiću na neki način uzvratio za poverenje i pomoć u dolasku na vlast. Nema sumnje, i ostali gradovi gde je SNS na vlasti naručiće ove autobuse, u duhu partijske discipline. Beogradski ogranak naprednjaka se vođi odužio na mnogo skuplji način – "Beogradom na vodi".

FAP je ostao nedovršena priča koja se razvlači od kako su Vučić i njegovi došli na vlast u Srbiji i čiji se kraj ni danas još ne nazire.

Koliko je vlast naklonjena finskim mutivodama koje su navodni "Mercedesovi" partneri, mada od partnerstva imaju samo pravo da izrađuju nacrte rešenja za pojedine komponente, a takvih u svetu ima bar još hiljadu, vidi se i iz izjave priučenog ministra privrede Željka Sertića od 2. maja ove godine, kako je finski SISU pobedio na tenderu.

"Tanjug" je, međutim, 6. maja 2015. preneo objašnjenje direktora FAP-a Zorana Zakovića kako je tenderska komisija konstatovala da je SISU predao svu potrebnu dokumentaciju i da će predmet biti prosleđen privatizacionom savetniku koji će zatim dati Vladi predlog. Ništa još nije završeno, mada ne treba sumnjati da će Vlada za strateškog partnera izabrati upravo SISU.

No, ni tom odlukom Vlade još ništa neće biti okončano, jer će u slučaju pozitivne odluke tek uslediti pregovori sa Fincima o preuzimanju ne celog FAP-a, već samo nekih njegovih pogona. Šta će biti sa ostalim pogonima i radnicima, kao i šta tu ima još da se pregovara ako je bio raspisan poziv na javni tender sa jasnim uslovima i ako je SISU sve uslove ispunio – niko iz Vlade ni ne pokušava narodu da objasni.

Maratonski pregovori, kao da imaju za cilj da se javnost iznuri i da u jednom trenutku zavapi: "Ma dajte im i nekoliko miliona evra ‘subvencija’, samo prestanite više da nam dosađujete pričom o FAP-u i SISU!"

"Beograd na vodi" je svakako najveća i najskuplja opsena Aleksandra Vučića, na čijem kraju će se ispostaviti da su stotine miliona evra na volšeban način nestale iz budžeta. Odnela ih voda, objašnjavaće Vučićevi botovi.

O činjenici kako se ni danas ne znaju svi elementi ugovora potpisanog sa jednim od najvećih arapskih prevaranata (a konkurencija je tamo zaista ogromna), kao i da je "partner" srpske vlade registrovan u privatnom stanu i osnovan sa samo 100 dinara osnivačkog kapitala – dosta se pisalo poslednjih nedelja. Srpska država je na sebe preuzela obavezu da do određenog roka pripremi teren za izgradnju pomenutog projekta, a to podrazumeva i iseljavanje postojeće železničke stanice na novu lokaciju.

Beogradski Skadar na Bojani je železnička stanica "Prokop", koja je počela da se gradi još 1977. godine, i za koju je planirano da je otvori "najveći sin jugoslovenskih naroda i narodnosti": Kada je Tito umro u maju 1980. godine, kao da je sa njim pod zemlju otišla i ideja o završetku ove stanice. Skoro sve srpske vlade su u međuvremenu svečano započinjale nastavak radova i najavljivale njihov skori završetak.

Komisija "Železnica Srbije" je 2007. godine, donela je odluku da nastavak radova poveri konzorcijumu okupljenom oko "Energoprojekta". Sedam godina posle toga se ništa nije dešavalo, jer država nije imala para da plati izvođača.

Početkom 2014. godine, tadašnji direktor Železnica Dragoljub Simonović, počeo je nove pregovore sa različitim izvođačima, tek da pokaže kako se nešto radi iako se ništa ne dešava. "Energoprojekt" je ostao u igri.

U novembru 2014. je stigao avans kuvajtskog kredita kojim je plaćen ulazak bagera i drugih mašina na gradilište. Malo se prevrtala zemlja, više čistila paučina, a najviše se pričalo o novim rokovima završetka – 420 dana!

Najsumnjivije u svemu je, kao i obično u Srbiji, finansijska konstrukcija. Svojim poznatim nemuštim jezikom Vučić je u martu 2015. obavestio javnost o sledećem: "Za nastavak posla, treba da obezbedimo još pola novca. Postoji kuvajtska ponuda, ali smatramo da postoji mogućnost da to rešimo iz sopstvenih izvora."

Kakav je to avans iz novembra 2014. ako postoji samo ponuda, kako premijer tvrdi? Treba napomenuti još nešto: "Prokop" je planiran da bude završen na Savindan 2016. godine i tek onda uopšte može da se počne sa raščišćavanjem terena oko stare Glavne železničke stanice u Beogradu, gde je planirano srce budućeg "Beograda na vodi". Od celokupne arapske investicije Beograđani su do sada videli jedino jednu predimenzioniranu kafanu sagrađenu u delu Beograda koji ionako ima višak kafana.

Arapi ne žele da se na ovome zaustave, ali bi sve da dobiju za džabe…

 

     Hiljadu jedna noć bluda i razvrata

 

Hotel "Beograd" je staro zdanje na uglu Nemanjine i Balkanske ulice u Beogradu. Nije na području budućeg "Beograda na vodi", već na samoj njegovoj granici. U postupku restitucije on je prvostepenim rešenjem vraćen predratnim vlasnicima, odnosno njihovim naslednicima, ali je tadašnji korisnik uložio žalbu i predmet se od tada nalazi u nekoj fioci Ministarstva finansija. Korisnik su bile "Železnice Srbije", odnosno njihova ćerka "Želturist" koja je u stečaju.

Radnici "Želturista" mesecima nisu primali platu, dobavljačima je preduzeće ostalo dužno milione dinara, a računi su mu bili blokirani. Uprkos tome, ono navodno pokazuje interes da sačuva i dalje vodi jedan hotel u Beogradu. Ne postoji ekonomska logika kojom bi se ovo objasnilo, ali postoji logika lopova.

"Beograd na vodi", u izgledu kakvim je prikazan javnosti, nikada neće zaživeti. Toga su svesni i Arapi i srpska Vlada. Zaživeće, međutim nešto drugo, što je obema stranama iz različitih pobuda veoma interesantno.

Aviokompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata već je preuzela nekadašnji JAT, a agresivno pokazuje interes da preuzme i Aerodrom Beograd. Time bi se stvorili savršeni uslovi za nesmetani dolazak gostiju iz arapskih zemalja prema kojima "Etihad" ima redovne linije.

U suštini, stanovnike Srbije i Beograda bi trebalo da raduje da će uskoro desetine hiljada platežnih turista da ih posećuje, ali tu je mala kvaka: "Beograd na vodi" je zamišljen samo kao jedan veliki bordel i predimenzionirana kockarnica u kome će da se provode arapski gosti!

Od propasti Bejruta, Arapi u svetu pokušavaju da nađu novo mesto u kome bi izgradili četvrt za svoju razvrat. U njihovim zemljama im je zabranjeno konzumiranje alkohola, ne smeju ni da pogledaju tuđu ženu, a smrću se kažnjavaju za seks sa osobama istog pola, maloletnicima i životinjama. Za upražnjavanje toga im je potrebno neko mesto izvan islamskog sveta.

Hotel "Beograd" i njemu slični objekti su idealni za tako nešto i to je pravi razlog zbog koga se ovaj objekat ne vraća starim vlasnicima. U likvidacionom postupku, koji je u slučaju "Želturista" neminovan, ovaj hotel će biti prodat "stranom investitoru" koji će ga pretvoriti ili u kockarnicu ili u javnu kuću za bogate arapske klijente.

Višemilionsku proviziju od ovog posla u džepove će strpati Vučić i njegovi satrapi, kao što su Siniša Mali i Goran Vesić. Posle toga će naprednjački botovi ubeđivati javnost kako je "mudrom vođinom politikom" smanjena nezaposlenost, posebno među maloletnicima koji će biti podvođeni u "Beogradu na vodi".

Kad se sve sabere, "Beogradna vodi" će biti zidan 30 godina, arapski partneri svojim ulogom od 100 srpskih dinara garantuju da će investirati 300 miliona evra (umesto ranije obećane tri milijarde), dok će Srbija zauzvrat potrošiti najmanje toliko da bi zemljište privela nameni.

 

    A 1. Svinjarije

Već je postala antologijska izjava najvećeg srpskog trovača mesnim otpadom, Petra Matijevića, koji je povodom dolaska nemačkog koncerna "Tenis" u Srbiju, o Nemcima izjavio sledeće (TV N1 od 1. maja 2015.): "…Ako znaju da naprave Mercedes, kako ne bi znali da naprave i najbolju svinju? Mi treba da učimo od njih."

Možda će Petar Matijević i naučiti da ubuduće pravi svinje (mada to veprovi već vekovima odlično rade i bez učenja), ali je posao sa "Tenisom" i dalje jedna velika nedoumica. Naime, nemački mesarski magnat najavljuje da će u ne tako dalekoj budućnosti u Srbiji klati godišnje četiri miliona svinja. Srbija nema ni približno toliko tovljenika!

Prema podacima Zavoda za statistiku, u Srbiji se u svakom trenutku nalazi oko tri miliona živih svinja, dok se godišnje zakolje oko šest miliona. Ako planira da godišnje zakolje četiri miliona svinja, "Tenis" će, ili veoma brzo potpuno uništiti naš stočni fond, ili će morati svinje, bar na početku, da uvozi i ovde dalje reprodukuje i tovi.

U slučaju uvoza, pitanje je šta će ovde i odakle da stigne i kakve posledice će to imati na ovdašnje stočarstvo. Pošto "Tenis" stoji pod direktnom zaštitom Aleksandra Vučića, ne treba ni sumnjati da će mu biti dozvoljen uvoz svega i svačega što poželi. Jer, premijer je prilikom potpisivanja Memoranduma o razumevanju sa "Tenisom" rekao kako se lično uverio da ovaj klaničar ništa ne baca. Ni papke, ni kosti, ni uginule svinje…

 

    A 2. Lend mark sa polufazama A i B

Izjave ljubavi "genijalnom Velikom vođi" Aleksandru Vučiću od strane njegovih poltrona dovode nas do sumnje da su narodni poslanici iz redova SNS-a imbecili. Tako se šef poslaničke grupe naprednjaka u Narodnoj skupštini Zoran Babić tokom diskusije o promeni zakona kako bi se omogućila izgradnja "Beograda na vodi", 7. aprila 2015. obratio Aleksandru Vučiću rečima: "Ja vam se divim, fizički i mentalno i bilo kako!"

Fizičko divljenje kod jednog muškarca podrazumeva i vidljive promene na određenom delu njegovog tela. Ne treba ni sumnjati da će Vučić i lično da se uveri u veličinu "fizičkog divljenja" kod svojih potčinjenih.

U slučaju "Beograda na vodi" prethodno je javnost zabavljao sam Vučić. Evo nekoliko njegovih izjava iz najbliže prošlosti…

Na TV Pinku je 16. februara 2015. odgovorio na pitanje kada je realno da bude izgrađeno sve prikazano na maketi "Beograda na vodi": "…Do kraja 2018, početka 2019." Samo tri meseca kasnije, prema potpisanom ugovoru, krajnji rok za završetak svih radova je 2045. godina!

Istu izjavu je Vučić davao i tokom prošlogodišnje predizborne kampanje. Uhvaćen u laži oko rokova on 27. aprila 2015. na TV N1 objašnjava u svom stilu ("pričaj mnogo, ali ništa ne kaži"): „…Ja sam govorio o prvoj A fazi. Ima prva A, pa prva B faza, pa onda ima druga, pa druga A faza, pa druga B faza i tako dalje. Ja sam govorio o ova četiri objekta, dakle ta prva četiri objekta bi trebalo da budu završena u roku koji sam izgovorio."

Kako izgledaju te faze, Vučić je objasnio još 27. juna 2014. na TV Studio B: "…Već krajem februara, najkasnije 1. marta 2015. krećemo u izgradnju prve A faze celog projekta ‘Beograd na vodi’. To će biti četiri velika objekta, plus najveći šoping mol na celom Balkanu, plus beogradska kula – najveći, najlepši i najvažniji objekat koji će predstavljati novi ‘lend mark’ Beograda."

U bogatom srpskom jeziku ne postoji ‘lend mark’, ali ni u zakonu nigde ne stoji da premijer mora da priča samo srpski. Niti da bude pri zdravom razumu.

Kako na Savskom amfiteatru do izmeštanja železničke stanice (najranije početkom 2016.) ništa ne može da se gradi, to znači da će za izgradnju četiri objekta, šoping mola i "lend marka" investitoru trebati tri godine!

Uprkos zdravom razumu, kako bi dokazao da je pomračenje uma osnovni uslov za ulazak u SNS, Vučićev rođak i gradonačelnik Beograda Siniša Mali u poslednjoj predizbornoj kampanji 10. marta 2014. poverava Tanjugu:" …Radovi na izgradnji Kule Beograd na Savamali počeće do kraja godine."

Verovatno je tada zamišljeno da radnici i mehanizacija preskaču prugu kojom se kreću vozovi. U svakom slučaju, ni više od godinu dana posle ove izjave Malog ništa nije počelo da se zida.

Da bi uopšte moglo da se pristupi bilo kakvim radovima morao je da se izmeni tadašnji Zakon o eksproprijaciji i to donošenjem zakona za jednokratnu upotrebu (takozvani „lex specialis", nazvan odmah u narodu „Aleks specialis"). Njime je poslanička većina naprednjaka utvrdila kako postoji javni interes da se privatno zemljište nacionalizuje i odmah zatim ponovo privatizuje?!

Kada se svojevremeno raspravljalo o lex specialisu kojim bi se omogućila eksproprijacija zemljišta za potrebe "Južnog toka", tadašnja potpredsednica SNS-a, a današnja guvernerka Narodne banke Srbije je 5. novembra 2009. u Skupštini tvrdila: "…Ne, ovde nema ni rupe u zakonu, ovde je očigledno da je ovaj akt koji je predložen neustavan, ne zato što ste ga vi takvim predložili, nego zato što ste ga pripremili u skladu sa zakonom koji je neustavan. To je Zakon o eksproprijaciji, koji u jednom delu poštuje Ustav u članu 1, a u članu 2. ga ne poštuje jer ograničava pravo privatne svojine odlukom izvršnog organa. Ima vaše delimične krivice, ali nema apsolutne. Ta formulacija se toliko zloupotrebljava da se u slučaju Zakona o eksproprijaciji potpuno urušava suština samog zakona, u smislu pravne sigurnosti, svojine, privatne, državne i svake, da se eksproprijacija kod privatne vrši samo zakonom."

Izgleda da je svaki lex specialis neustavan, osim kada je u interesu naprednjaka!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREDUZEĆA U RESTRUKTUIRANJU KAO UNOSAN PLEN STEČAJNIH UPRAVNIKA, KORUMPIRANIH SUDIJA I POLITIČARA

2. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

U prvoj polovini 2015. godine u stečaj će otići nekoliko desetina preduzeća koja su na teritoriji Beograda, i danas su u restruktuiranju. Stečajevi se u Beogradu dodeljuju skoro isključivo samo odabranim stečajnim upravnicima koji plen dele sa sudijama i drugima zainteresovanim strankama. Juriš na njih izvršiće ešaloni stečajnih sudija i upravnika bliskih vlastima, jer se očekuju višemilionske provizije od povoljne prodaje tih preduzeća domaćim i belosvetskim tajkunima. Svi oni su već uigrani u uspešnoj otimačini iz stečajne mase. Očekuje se poslednji talas velike pljačke preduzeća.

 

           Igor Milanović

STECAJNI PLEN1

 

Posao sa preduzećima u stečaju je vrlo unosan, ali samo za odabrani krug ljudi. Najviše koristi od toga imaju stečajni upravnici, ali samo pojedini koji sebe u žargonu nazivaju „elitom". Većina ostalih jedva sastavlja kraj sa krajem.

Za dobijanje licence kandidat za stečajnog upravnika mora da plati oko 100.000 dinara za različite takse. Posle toga, kada postane stečajni upravnik on za obnovu licence svake treće godine Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika (ALSU) plaća 50.000 dinara, i to nezavisno od toga da li je u međuvremenu imao neki stečajni postupak ili nije.

Izbor upravnika za vođenje nekog stečajnog postupka po zakonu je prepušten specijalno za to izrađenom kompjuterskom programu koji bi trebalo nasumice da bira između kandidata. Tako je u teoriji, ali je u praksi sasvim drugačije: sudije privrednog suda same određuju kome će da dodele vođenje preduzeća u stečaju. Slučajeve tako skoro isključivo dobijaju stečajni upravnici spremni na podelu plena.

Predsednik Privrednog suda u Beogradu, Jovan Kordić, nedavno je jednom stečajnom upravniku, pobunjenom što mesecima ne dobija nijedno preduzeće da vodi, rekao kako od 1. januara 2015. godine, stečajne upravnike određuje pomenuti računarski program!?

Čak i da je to tačno, a najverovatnije nije, ovo znači da se godinama unazad kršio zakon, jer su upravnici birani na drugi način. Kordić u ovome ne vidi ništa sporno, jer i on sam ima koristi od pojedinih stečajnih upravnika.

Na području Privrednog suda u Beogradu radi 85 stečajnih upravnika kojima su u poslednje dve i po godine ukupno dodeljena 103 slučajeva. U tom periodu je Miloš Maljević, diplomirani ekonomista, dobio na vođenje šest preduzeća, dok je njegov kolega Novak Stajić dobio četiri.

Ovo, možda, ne bi ni bilo toliko čudno, da istovremeno mnogi stečajni upravnici nisu dobili da vode ni jedno jedino preduzeće u proteklih 30 meseci. Osim toga, Maljević je licencu stečajnog upravnika stekao 22. novembra 2013. godine, a Stajić 5. decembra 2012. godine. Kako su njih dvojica za tako kratko vreme uspeli da dobiju ovoliko slučajeva da vode, a neke starije i iskusnije kolege nisu dobili ni jedan jedini?

Rekorder po broju preduzeća koje vodi u Beogradu je Miladin Stamenković, diplomirani menadžer. Iako je licencu stekao tek 8. februara 2011. godine on je do sada dobio ukupno 13 preduzeća da vodi i to preduzeća koja imaju značajnu imovinu, tako da ne mora da brine oko naplate sopstvenih honorara.

Diplomirani ekonomista Igor Drakul je duže u poslu od Stamenkovića (licenciran je 21. septembra 2005.) i takođe vodi 13 preduzeća u stečaju, ali su „njegove" firme dosta siromašnije. Isti broj preduzeća u stečaju vodi i Rade Radulović (licenciran 30. juna 2009. godine).

Nešto manje preduzeća, ukupno 12, vodi Vasilj Vasiljević (licencu ima od 10. marta 2008. godine), ali su ona zato nešto bogatija. U „njegovom" jatu nalazio se i jedan „Navip".

Miloš Borovčanin, diplomirani ekonomista, je mlad i relativno neiskusan stečajni upravnik. Licencu je stekao 27. januara 2014. godine, a već 26. marta iste godine dobija da vodi „Partizan" a.d. u stečaju.

Milošu je u njegovom brzom usponu sigurno pomogao otac, Mirko Borovčanin (licenciran od 21. septembra 2005. godine), ali je, moguće, i on sam doprineo da odmah dospe u „elitu" u koju ulaze samo oni koji dele plen.

Većinski vlasnik akcija „Partizana" a.d. je Đorđo Antelj, koji ima preko 72 odsto akcija. „Akcionarski fond" a.d. je na drugom mestu sa 3,66 odsto akcija. Antelj je u januaru 2007. bioprivremeno lišen slobode kao jedan od članova „stečajne mafije".

On je bio osumnjičen da je oštetio stečajne poverioce Građevinskog preduzeća "Rad" i pribavio protivpravnu imovinsku korist veću od sedam miliona evra. Prema podacima koje je tada policija saopštila, odgovorne osobe GP "Rad" u stečaju neposrednom pogodbom obavile su nezakonitu licitacionu kupoprodaju nepokretnosti ovog preduzeća u stečaju na lokaciji Batajnički put 14, firmama "Gemaks" u vlasništvu Antelja i "Koka-Koli".

Veoma je verovatno da je Antelj uticao da se za stečajnog upravnika postavi upravo neko od poverenja koji će umeti da štiti njegove finansijske interese. Budući da Borovčanin senior već ima devet stečajnih postupaka u kojima vodi preduzeća, procenjeno je da je u slučaju „Partizana" bolje posao poveriti Borovčaninu junioru koji će sve obaviti isto tako dobro, a manje je upadljiv.

Da je Miloš Borovčanin već uveliko prihvaćen kao deo „elite" vidi se i iz toga da je mesec dana posle „Partizana" dobio da vodi i stečaj „Termoelektra" d.o.o. iz Beograda.

Diplomirani ekonomista Dragan Perković (licenciran od 32. septembra 2005. godine) trenutno vodi deset preduzeća u stečaju, a jedno od njih je i „Tri Grozda". Za Perkovića se zna da je omiljeni stečajni upravnik stečajnog sudije Mileve Misailović.

Jedan od povlašćenih je i Mihajlo Koruga, diplomirani pravnik, koji licencu ima od 21. septembra 2005. godine. Pored „Beka" a.d. on vodi još osam preduzeća koja su u stečaju. Preuzimajući „Beko" Koruga je ušao u sukob sa tadašnjom direktorkom ALSU-a Ivanom Matić, jer je ona bila na strani ranijeg stečajnog upravnika Željka Pešuta koji je upravo zbog loše sprovedenog stečajnog postupka u slučaju „Beka" izgubio licencu.

Devet preduzeća vodi i Andreja Božić, istovremeno i stalni sudski veštak za mašinsku struku.

I Gordana Despotović-Roža vodi devet stečajeva. Ona je nekada bila načelnica Severnobačkog okruga i članica Glavnog odbora SPS-a. Njeno ime se nalazi na spisku osoba kojima je devedesetih godina bio zabranjen ulaz u zemlje Evropske Unije i Sjedinjene Američke Države.

Na istom spisku bilo je i ime tadašnjeg direktora „Zastave" iz Kragujevca Milana Beka. Moguće zbog bliskosti još iz devedesetih, kada su oboje podržavali Miloševića i borili se protivEU, Gordana Despotović – Roža je svojevremeno bila postavljena za privremenog stečajnog upravnika u predstečajnom postupku nad „Lukom Beograd" koju je prethodno u toku privatizacije kupio Beko.

I dosadašnja direktorka Agencije za licenciranje stečajnih upravnika Ivana Matić je bila povezana sa režimom Slobodana Miloševića, tako da je još iz tog perioda bila prijateljica Gordane Despotović. Ona je, naime, supruga Gorana Matića, ministra informisanja u vladi SRJ devedesetih godina.

Ove godine više desetina preduzeća u restruktuiranju sa teritorije koju pokriva Privredni sud u Beogradu odlazi u stečaj. Među njima ima i onih koja još uvek imaju vrednu nepokretnu imovinu koja u stečajnom postupku može da se proda uz dobru proviziju za stečajnog upravnika i sudiju. Najverovatnije će članovi „elite" stečajnih upravnika preuzeti i te slučajeve. Ako do tada još uvek budu bili na slobodi.

 

      A 1. Sa kumom, u naplatu reketa

 

Mimo zakona i konkursa koji je u toku, za vršioca dužnosti direktora Agencije za licenciranje stečajnih upravnika postavljena je nedavno Danijela Vazura, dotadašnja direktorka Centra za stečaj u Agenciji za privatizaciju.

Njen rođeni brat je Miloš Vazura, kum generalnog sekretara Vlade Novaka Nedića, koji je danas direktor FK Partizan, iako ima samo 28 godina. Miloš je prethodno bio pomoćnik ministra pravde Nikole Selakovića.

Sa te pozicije je zajedno sa kumom Nedićem reketirao privatne izvršitelje kojima su dodeljivani predmeti izvršenja gde je izvršni poverilac Elektro-privreda Srbije (EPS). U slučaju da izvršitelj odbije da deli novac sa Nedićem i Vazurom gubio bi pravo da zastupa EPS. Svojim saradnicima je Vazura sređivao ispit za izvršitelja i obezbeđivao imenovanje.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

JAVNE NABAVKE I LAKE ZARADE, DOK NOSIOCI KRIMINALNIH RADNJI SEDE U KOMERCIJALNOM SEKTORU KOLUBARE

14. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Grupa zaposlenih u Rudarskom basenu Kolubara, priprema krivičnu prijavu protiv rukovodilaca ovog energetskog kompleksa, Branka Milojevića, Aleksandra Milićevića, i Milorada Grčića, za zloupotrebu službenog položaja, jer su njih trojica oštetili R.B. Kolubaru za više od 160 miliona dinara. Naime, zloupotreba je učinjena tako što su nezakonito omogućili firmi Sekuriton da naplati neizvedene i izmišljene radove na Sistemu 5, za protivpožarnu zaštitu u preduzeću Kolubara prerada, i to po Ugovoru o dodatnim radovima. Sve ovo je urađeno, i pored pismenog obaveštenja direktora komercijalnog sektora, da je plaćanje nemoguće izvršiti i izveštaja stručne komisije iz Prerade o brojnim nepravilnostima.

               

                  Insajder K- 9

 

Aleksandar Milićević, direktor i Dejan Mijatović, tehnički direktor preduzeća Kolubara Prerada, uz pomoć Branka Milojevića, bivšeg policajca i šefa Sektora unutrašnje kontrole Kolubare, i Milorada Grčića direktora RB Kolubara, oštetili su RB Kolubaru za 152.491.909,09 dinara, omogućivši firmi Sekuriton da naplati neizvedene i nezavršene radove na protivpožarnom sistemu u Preradi, koji od 2012. godine, nikada nije proradio, niti je proban, niti je završen, niti je izvršena primopredaja sistema, da bi postao vlasništvo Kolubare, a plaćen je i po osnovnom ugovoru 125.138.143,91 dinara i po dodatnom ugovoru 27.491.909,09 dinara.

Ova grupa je lažnim izveštajima o stanju i izvedenim radovima, zanemarila i degradirala rad i mišljenje dve stručne inženjerske komisije na nivou Kolubare, i njihove Primedbe na izvršene radove, neslaganje u količini ugrađene opreme, bez atesta i garancije, bez validne dokumentacije na preko 60 strana, i okarakterisali nalaz kao nebitan.

Uzgred, pismenim putem su tražili od direktora za komercijalne poslove Igora Smiljkovića da Sekuritonu plati 26.897.869,10 dinara navodno izvedene, a neugovorene dodatne radove, što je on, naravno, odbio i pismeno ih obavestio da komercijala ne može retroaktivno da potpisuje ugovore i plaća neke radove, za koje nije potpisan ugovor, da se uopšte izvode.

Istim dopisom, i po istom modelu je odbio i plaćanje dodatnih radova firmi Feromont u vrednosti oko 16 miliona dinara, koja je izvodila radove na Toplani, takođe bez potpisanog ugovora na insistiranje Milićevića.

Oni su omogućili Sekuritonu i Feromontu da nezakonito naplate neugovorene radove, što će u narednom periodu biti predmet interesovanja Tužilaštva i MUP-a. Međutim, njihovoj bahatosti nema kraja, pa pored svega ovoga, teraju inženjere iz Prerade da naručuju rezervne delove za taj sistem (u vrednosti od 3.900.000 dinara, bez PDV-a), iako on od 2012. godine nije ni počeo sa radom, niti je izvršena primopredaja u vrednosti od 31.139,00 evra bez PDV-a, i da ugovore redovno održavanje sistema, koji ne radi i koji nije Kolubarin. Kako je ovo moguće?

 

      Kafanska svako (dnevnica) Grčića i njegov šofera Badže

 

Javna nabavka br. R-014/11-2BN (osnovni ugovor) pokrenuta je kao nabavka radova, a ustvari se radi o isporuci opreme sa ugradnjom, jer je vrednost opreme mnogo veća od vrednosti radova.

Ugovoreno je fakturisanje izvedenih radova a plaćana je oprema pre ugradnje (odmah po isporuci, što nije po ugovoru). Prva i druga privremena situacija nemaju adekvatnu podlogu u Građevinskoj knjizi, više puta su vraćane pre plaćanja.

Predmet i predračun potrebnog materijala za ugradnju nije odgovarao stvarnim potrebama ustanovljenim u toku izvođenja radova. Osnov za Ugovor o dodatnim radovima nastaje tokom realizacije Osnovnog ugovora a ovde su radovi po Osnovnom ugovoru završeni 31.07.2012. Takođe, nigde u Građevinskom dnevniku nisu iskazane potrebe za dodatnim radovima već se naknadno posle gotovo godinu dana 16.05.2013. navodno ukazuje potreba za dodatnim radovima koji su izvedeni pre donošenja Odluke o sprovođenju pregovaračkog postupka.

Sprovodi se pregovarački postupak i donosi odluka o izboru najpovoljnije ponude za dodatne radove ali se ugovor za te radove ne zaključuje te 2012. godine (verovatno oni tadašnji nisu imali petlju da uđu u ovako kriminalnu radnju), već se Ugovor potpisuje 25.08.2014. gotovo dve godine kasnije!

Primopredaja radova nije izvršena niti dokaz kapaciteta, što je obaveza po Ugovoru, ni za osnovni niti za dodatni ugovor, a plaćanje je izvršeno za oba ugovora i to po ugovoru iz 2014. godine. Dodatni radovi su izvođeni bez validne tehničke dokumentacije.

Vrsta količina i kvalitet naknadno ugrađene opreme nije evidentirana kroz građevinski dnevnik niti potvrđena od strane prijemne tehničke kontrole. Funkcionalnost sistema kao obaveza izvođača radova (Sekuriton) po osnovnom ugovoru nije dokazana i nije je moguće dokazati jer…

Optički sistem za ranu detekciju požara ne može da funkcioniše automatski zbog znatno veće zaprašenosti u pogonu od nivoa koji je dat u podlogama za izračunavanje požarne opasnosti. Funkcionalnost nije moguće dokazati bez rezervoara od 500 metara kubnih čiste vode prema projektu (a rezervoar ne postoji) i odgovarajuće pumpne stanice sposobne da tako veliku količinu vode izbace na svaku kotu pogona u kratkom vremenskom periodu.

Troškovi reprezantacije u RB Kolubara su u okviru plana, ali gospodin Grčić često, gotovo svaki dan ili svaki drugi dan koristi ugostiteljske usluge u restoranima sa svojim vozačem Badžom, tako da su računi za jedan obrok u visini do 5 hiljada dinara (restorani Srbijančica, Bajka i Barel Petrol- Zavičaj).

Znatno veći računi su pri korišćenju poslovne platne kartice u beogradskim i obrenovačkim restoranima (Kafe Novak, Mika Alas od 10 do 20 hiljada dinara) a u Kolubari nema elektroda, zavrtnjeva, masti, ulja, radnici ginu zbog neispravnih mašina…

Grčić nema zaduženja za službeni auto, ali svakog meseca koristi službenu platnu karticu za plaćanje goriva (NIS karticom ). Sekretarica je odbila da upisuje na računima plaćenim poslovnom (biznis) karticom registarski broj vozila, što ukazuje da Grčić koristi poslovnu karticu u privatne svrhe tako da je potrošio preko milion dinara i to 600. 000 din za gorivo sipajući sve vrste goriva (benzin, dizel i gas) samo ne znamo u čija vozila i preko 400. 000 dinara za provod po Beogradskim splavovima i elitnim restoranima.

"Pošteni policajac" Milojević, umesto da sprečava te zloupotrebe, ispituje odakle cure informacije o njihovim mahinacijama. Potrošnja goriva Grčićevih kola (preko 500 litara mesečno). Isto čine i vozači koji voze pravnicu, finansijskog direktora i savetnika direktora Vladimira Markovića.

Grčić je svog vozača Badžu vodio na službeni put u Nemačku iako je išao avionom i to košta Kolubaru preko 2.000 evra.

 

      Spasić "sredio" Kolubaru na svoj način

 

Vladimir Marković u početku je plaćan po ugovoru o dopunskom radu (130.000,00 dinara-neto). Preko komercijanog sektora mu je namešten ugovor za konsultanske usluge preko firme Ambrela i par drugih firmi. Kako za sledeći ugovor niko iz komercijalnog sektora nije smeo da sprovede protivzakonito postupak javnih nabavki, Marković je svoju nagradu od Grčića dobijao dalje preko ugovora o privremeno povremenim poslovima.

Niko u RB Kolubara ne sme da progovori o ovome. Marković je savetnik za medije ili za šta još, to samo Grčić zna, a uživa sve pogodnosti: vozač, mobilni, česta službena putovanja, a preduzeće Ambrela se ne plaća više preko Kolubare, već preko medijskih kuća GEM, KISS radio, Palež, Fleš Aranđelovac (ovo je podatak iz poreske uprave ) kojima prodaje maglu. Vlasnik je preduzeća Primus iz Obrenovca, pa se postavlja pitanje- kako je Vladimir Marković zaključio ugovor o privremeno-povremenim poslovima kada je u stalnom radnom odnosu u Primusu. Za PP ugovor prima 110.000,00 dinara., a ostali radnici na PP primaju do 25.000,00 dinara.

Šef unutrašnje kontrole Branko Milojević, svakodnevno koristi službeni auto za prevoz iz Šapca do Lazarevaca, jer tamo živi i tamo je iz Kolubare premestio i svoju novu ženu. Istu je sa mesta kafe kuvarice, zaposlene u preduzeću Kolubara Ugostiteljstvo, prvo zaposlio u Kolubaru u Komercijani sektor, a u toku njenog porodiljskog odustva je zaposlio u ED Šabac. Branko Milojević se isključivo bavi prostim policajskim poslom, praćenjem radnika i isključivo procesuira radnike koji mu nisu simpatični.

Diči se sprečavanjem krađe goriva, a on i njegovi bliski saradnici ne izlaze iz službenih automobila. Podatak o potrošnji goriva se lažira.On je zadužen za sve nečasne radnje u Kolubari (uzimanje para od firme Sekuriton oko 23 miliona din. zajedno sa direktorom Prerade Milićević Aleksandrom i Dejanom Mijatovićem slučaj predat MUPu i Tužilaštvu kao slučaj dodatnih radova na kotlovima u Toplani sa firmom Feromont gde je pronevereno oko 16 miliona dinara takođe tandem Aleksandar Milićević i kum Dejan Mijatović).

Svi gore pomenuti su jako bliski i predstavljaju nosioce svih kriminalnih radnji u Komercijalnom sektoru. Od 10.oktobra 2012. Do danas Grčić je očistio Komercijalni sektor od svih zaposlenih koji njemu, Smiljkoviću, Markoviću i Milojeviću bilo kako zasmetali. Na rukovodeća mesta je postavio priučene i polupismene ljude, bez iskustva, pa čak je držao upražnjena radna mesta da bi se sačekalo da zaposlenom prođe pripravnički da bi ga odmah postavio za rukovodioca (Danijela Nikolić i Snežana Arsenijević).

Nemanja Simić koji je evidentirani lečeni narkoman iz Valjeva sa mesta referenta napredovao je u zamenika rukovodioca sektora, pa je jedno vreme bio sklonjen, da bi ga Grčić vratio za nove radnje za koje mu je potreban i podoban.

Krajem oktobra 2014. godine iz TENT-a (odakle je najuren zbog pronevera) je u Komercijalni sektor RB Kolubara doveden Zoran Spasić. Reputacija mu je da je dobar znalac ZJN i da će „srediti" Kolubaru kao što je „sredio" i TENT.

 

      Namešta tendere, zapošljava nesposobne, sprečava uviđaje…

 

Još jedno u nizu kršenja zakonskih propisa od strane Milorada Grčića, direktora RB Kolubara, odnosi se i na postavljanje novih rukovodilaca i ostalih radnika na nova radna mesta. Naime, Grčić ni u čemu ne poštuje postojeću sistematizaciju po kojoj je predviđeno potrebno radno iskustvo u struci. Radi kako on hoće: postavlja ljude bez iskustva i znanja, jer su mu takvi slepo poslušni.

Tendere koji su raspisivani za nabavku mašina pomoćne mehanizacije (vrednost jednog od njih je blizu milijardu dinara bez PDV) Grčić je poverio referentu Jadranki Gerasimović, koju je nagradio Aneksom ugovora o radu sa uvećenjim koeficijentom. Tu je i neizbežni Smiljković koji je diktirao tehničke karakteristike svake mašine i pri tome je koristio "zvučnu izolaciju", da ne bi bio sniman.

Prema tim javnim nabavkama, sklopljeni ugovori su išli isključivo na štetu Kolubare, a u korist dobavljača, Grčića i Smiljkovića. Sve je namešteno: predmet nabavke, konkursna komisija, referent, izbor dobavljača , komisija za prijem. Sklopljeni ugovori su nezakoniti, a oni koji su ukazivali na nezakonitost postupka pod hitno su sklanjani iz Komercijalnog sektora (npr. Gospođa Paunović i Saša Milovanović).

Tender je bio „uspešan" jer je Igor Smiljković "obrađivao" svakog ponuđača pre tendera, a bio je zadužen i za uzimanje provizije za koju je, kako je sam govorio dobavljačima, znao Grčić(Agroprogres, Korkovado, Bomis, Rudnap Global Trejd, Tehnogrup, Lipher i drugi).

Kako bi radnicima stvorili predstavu da su u sukobu, Grčić i Smiljković izigravaju da su stalno u konfliktu, ali nisu! Na taj način njih dvojica uspešno vode nezakonite poslove u komercijalnom sektoru.

Po nalogu Milorada Grčića za preduzeće Kolubara Građevinar je izvršen prenos sredstva u visini preko jedne milijarde dinara, koji je kasnije pretvoren u zajam bez kamate, sa rokom otplate na nekoliko godina.

To je nezakonita radnja, jer nije dozvoljeno pozajmljivanje novca između privrednih društava koja nisu zavisna. RB Kolubara je istom preduzeću reprogramirala dug za ugalj u visini preko 200 miliona dinara, bez kamate na nekoliko godina i dala zajam od 40 miliona dinara u svrhu otkupa krečane IGM Ćelije. Sve je to učinjeno na štetu RB Kolubara, ona pozajmljuje KGL, a sama duguje državi preko 20 miliona EUR bez kamate!

Kada su uvideli da se digla prašina oko ovih nezakonitih radnji pod hitno su dali nalog Internoj banci da retroaktivno obračunava kamatu misleći da će ih to spasiti odgovornosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

LAKŠE JE NARODU SMANJITI PLATE I PENZIJE, NEGO OD TAJKUNA NAPLATITI KRAĐU STRUJE

11. јануара 2015. Коментари су искључени

 

U Srbiji nema odgovorne vlasti, nego samo otuđenih centara moći, kojima je cilj da svojim interesnim grupama i pojedincima obezbede profit. Još jedan dokaz u prilog tome dolazi iz EPS-a, koji je pre četiri godine uzeo kredit od Evropske banke za rekonstrukciju za nova "specijalna" brojila, na koji plaća kamatu od od skoro milion evra godišnje. Kredit još nije iskorišten, ali, kamata teče.

 

                  Vuk Stanić

 

Elektroprivreda Srbije (EPS) već četvrtu godinu plaća kamatu od 700.000 evra godišnje na kredit koji nije realizovan. Reč je o kreditu Evropske banka za obnovu i razvoj, koji je odobrila EPS u visini od osamdeset miliona evra (80.000.000) za nabavku novih brojila, a cilj ovog kredita bio je da se smanji količina nenaplaćene, a utrošene struje u Srbiji, odnosno da se poboljša poslovanje EPS-a.

Sredstva su odobrena jula 2010. godine i EPS je bio u obavezi da raspiše tender i od najboljeg ponuđača tim novcem kupi moderna brojila sa daljinskim očitavanjem. Međutim, tenderi su raspisivani, ali ne i realizovani, tako da novac nije povučen, ali obaveza plaćanja kamate postoji. Na odobrena, a nepovučena sredstva do sada plaćeno 2,8 milona evra kamate.

Krivci za ovu situaciju su podjednako: energetska mafija, nesposobni menadžeri EPS-a, lobisti stranih kompanija, domaći proizvođači brojila i Ministarstvo energetike. Svi oni žele deo kolača od kredita EBRD-a za sebe, a interes poslovanja EPS-a i građana Srbije je im na zadnjem mestu.

Krajnji rezultat bio je da su svi raspisani tenderi u poslednje četiri godine obarani i ponavljani. Ovo nije praksa koja je započela pre četiri godine, na isti način tenderi za brojila obaraju se poslednjih deset godina. Ponuđači su daleko uspešniji u pronalaženju nezakonitosti u tenderskim postupcima i obaranju održanih tendera, nego što su u proizvodnji brojila.

Rezultat ovakvog ponašanja je da: EPS, EBRD-u godišnje plaća 700.000 evra kamate na sredstva koja nije povukao, struja se krade, a hiljade domaćinstava koja bi želela da se priključe na mrežu ne mogu to da urade legalno, jer brojila nema.

Mnogima ovakva situacija odgovara, postoje hoteli, splavovi, pekare, kafane, fabrike hrane, koje su ilegalno priključene na mrežu. U dogovoru sa direktorima lokalnih distribucija niko ih ne dira.

Ovi "uspešni" biznismeni problem rešavaju tako što mesečno potroše struju za npr: 10.000 evra, plate distribuciji samo 1.000 evra, 1.000 evra ljudima koji kontrolišu potrošnju na terenu i direktoru lokalne distribucije još 2.000 evra. Na taj način oni troše za deset hiljada, a plaćaju tek četiri, dok je gubitak distribucije 9.000 evra!

Kako bi direktori i privrednici imali pokriće, u ovakvim slučajevima potrošač često ima jedan legalan ulaz struje preko brojila na koji je povezana rasveta, dok su mašine, frižideri, grejanje i sve ostalo što troši mnogo struje priključeni ilegalno, mimo brojila. Direktori koji ovakav sporazum postignu sa nekoliko privrednika, mesečno zarade od 5.000 do 20.000 evra. Na ovaj i slične načine godišnje se ukrade struja u vrednosti od 200 miliona evra.

 

      Agilni lopovi doveli do kolosalne štete

 

Svake godine domaći proizvođači brojila razotkrivaju namere pojedinih direktora EPS-a da nameste tendere, zbog čega na kraju i ne dolazi do realizacije posla. Kako bi se izbegao scenario iz prošlih godina, u kome se domaći proizvođači žale na netransparentnu proceduru i zaštitu konkurencije, plan je bio da se raspišu i dodatnih pet brzih tendera.

Na ovim tenderima pet elektro distribucija, među kojima Kraljevo i Elektrovojvodina, domaći proizvođači bi dobili mogućnost da prodaju pet puta po dvadeset hiljada pametnih brojila. Ipak, kako stvari stoje, u ovom trenutku se i od ovog scenarija odustalo.

Prema rečima direktora direkcije Bogoljuba Radulović, brojila se neće kupovati bez tendera.

Zbog vanredne situacije niskih temperatura i mrazeva, po hitnom postupku je kupljeno dve ili tri hiljade brojila i to je to. Za sve ostalo moraće da se rapiše tender – objasnio nam je Radulović, ističući da je samo za potrebe Elektrodistribucije Beograd potrebno nabaviti 300.000 brojila u narednom periodu.

– Ja sam u toj materiji poslednjih sedam ili osam godina i mogu da kažem da poslednjih deset godina nije urađena nijedna ozbiljnija nabavka brojila, rekao je Radulović ističući da se ni domaći proizvođači ne ponašaju na fer način aludirajući da su oni uporno pronalazili načine da obore skoro sve tendere na kojima nisu uspele da pobede njihove firme.

Jedan od domaćih proizvođača koji se nedavno obratio Ministarstvu energetike stvari vidi potpuno drugačije prema njegovim rečima:

EPS je javno preduzeće u kome se okreće veliki novac.U poslednjih 10 godina na novac EPS-a se juriša sa idejom da se što veća količina novca izvuče iz te firme i to preko zamene, nabavke, ugradnje, održavanja i očitavanja brojila, a bez ikakve veze sa stvarnim tehničkim i ekonomskim razlozima, on navodi i da se ovaj nasrtaj na novac državnog preduzeća organizuje u saradnji službenika EPS-a i špekulativno orijentisanih domaćih i stranih preduzeća na različitim nivoima vlasti, EPS-a, distribucija, ogranaka distribucija, a da se kao izgovor koriste sumnjivi tenderi, poplave, izvođači…

Cilj je da se napravi tehnički opravdano rešenje, ekonomski najisplativije i koje ima svu potrebnu funkcionalnost za očitavanje obračunskih podataka sa brojila, dostavu obračunskih podataka snabdevaču, nadzor i kontrola mesta merenja, održavanje mernih uređaja uključujući overu, popravku, zamenu i unapređenje merenja.

 

      "Favorizovano brojilo"

 

Prema ranijem pisanju redakcije, pod okriljem međudržavnog sporazuma između Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata u decembru 2013. godine potpisan je Memorandum o razumevanju između EPS-a i arapske firme „Amplex" iz Abu Dabija. Amplex je prema tom ugovoru trebalo da dobije posao po principu "ključ u ruke" – da rukovodi projektom, nabavi brojila i angažuje podizvođače.

Tada je procenjeno da da bi posao mogao da mogao da vredi i do 500 miliona evra, a da bi „Amplex" imao obavezu da najveći broj brojila kupi od domaćih proizvođača. Vrednost samo brojila se procenjuje od 150 do 200 miliona evra.

S obzirom da je reč o poslu koji bi bio izuzet iz Zakona o javnim nabavkama, zbog prirode međudržavnog sporazuma, „Amplex" ne bi morao da raspiše tender, kako je to EPS do sada bio obavezan da uradi, već bi sam mogao da odluči od koga će i po kojoj ceni kupovati električna brojila.

U to vreme se u drugim medijima pojavila i priča da je takav rasplet događaja urađen pod pritiskom ljudi iz tima Aleksandra Vučića, koji su imali zadatak da prekinu praksu dugogodišnje saradnje direktora EPS-a i domaće firme „Meter&Control", koji je povezan sa privrednikom Vojinom Lazarevićem.

Nekoliko tendera na kojima je EPS pokušavao da favorizuje „Metar&Control", oborio je Dragan Vasiljević vlasnik „Enela" firme koja takođe proizvodi brojila.

Svaki tender, je druga priča. Ostavlja se prostor za manipulaciju. Umesto da osnuju Komisiju koja izdaje sertifikat za brojila, pa da je cena samo kritijerijum, oni to odbijaju, jer neće proći njihov voljeni ponuđač. Ne obaram ja tender, nego nadležna komisija", rekao je ranije Vasiljević u izjavi za medije.

Dok je direktor EPS-a zadužen za javne nabavke, Mlađen Malešević za sve probleme tada okrivio ponuđače.

Oni ne mogu da odgovore našim ukupnim potrebama, kolača ima više nego što je dovoljno, ali oni ne mogu da se dogovore. Ovo je situacija koja mora da se reši zaključkom Vlade, mi ne možemo da ulazimo u ratove ponuđača, rekao je on, dok je Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbije ovakvu izjavu okarakterisao kao apsurdnu:

-Potpuno je apsurdno pričati o tome. Ako je tender oboren, to znači da u njemu nešto nije bilo dobro propisano, ili proces nije vođen valjano.

Firma „Meter and Control" koja je poslednjih godina najupornije pokušavala da dobije sve raspisane tendere, dok su ih sa svih strana optuživali da nemaju čak ni svoje brojilo već da uvoze kineska brojila na koje lepe svoje oznake osnovana je 2008. godine od strane "Rudnap Groupe" Vojina Lazarevića.

Prema finansijskim izveštajima "Rudnap Group" 22. decembra 2011. godine Rudnap je prodao svoje učešće u "Meter and Control" firmi "Pallanterie Finance Sarl" koja je registrovana u Švajcarskoj. Sada je 82,5 odsto ove firme u vlasništu te švajcarske firme. Kiparska firma "Balmeran limited" je vlasnik švajcarske firme "Pallanterie Finance Sarl".

Direktorka "Balmeran limited" je Androulla Panagi, koja je istovremeno jedan od menadžera švajcarske kompanije, ali i poslovni sekretar u drugoj kiparskoj firmi, "Altaria Research limited", koja je vlasnik "Rudnap Group". Firma "Balmeran limited" je takođe bila akcionar u drugoj kiparskoj firmi "Poligraf limited", koja je sada u vlasništvu Vojina Lazarevića i Damira Fazlića.

Iste godine kada je "Meter&Control" prodat, "Rudnap Group" mu je dala kratkoročnu pozajmicu od oko dva miliona evra. Davanje kratkoročnih pozajmica se nastavilo sve do kraja 2013. godine, mada se iznos pozajmica značajno smanjio.

Meter and Control je inače jedina domaća firma koja je proteklih godina uspela domaćim distribucijama da proda svoja brojila.

Elektrodistribucija Beograd, EDB, i Elektrovojvodina Novi Sad, su 2011. godine nakon održanih tendera kupili ukupno 43.000 brojila u vrednosti od 3,5 miliona evra od kompanije "Meter and Control".

Nakon ovog posla do danas više nije uspeo nijedan veći tender za brojila u Srbiji. Protivnici Vojina Lazarevića, medijima su kasnije uspešno plasirali informacije da su brojila bila 40 odsto skuplja od postojećih na domaćem tržištu.

Direktori EPS optuženi su da je usvojen tehnički pravilnik koji je favorizovao brojilo firme "Meter and Control".

 

©Geto Srbija

materijal: lIst protiv mafije

NAMEŠTANJE TENDERA U STRUJNO KOLO „EMS“ I KONZORCIJUM HAMOVIĆ-LAZAREVIĆ!!

2. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Dok je ceo Rudarski basen Kolubara tonuo u dramatičnim majskim poplavama, rukovodstvo ovog energetskog giganta potpisivalo je svečani ugovor sa kriminalnim "konzorcijumom" Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića, koji već godinama nekažnjeno pljačkaju srpsku elektroprivredu. Ali, bio je to samo jedan od mnogih višemilionskih ugovora kojim se njih dvojica "obezbeđuju" da preko svojih firmi i dalje ostaju najveći dobavljači svih firmi u sistemu EPS, prodajući sve, od igle do lokomotive. Ali, najveća kriminalna akcija u kojoj se Hamović i Lazarević nalaze, svakako je i planirano otimanje Elektromreže Srbije (EMS), koja je "namenski" odvojena od EPS-a, kako bi njih dvojica postali vlasnici.

 

              Insajder E- 9

 

Javno preduzeće "Elektromreža Srbije" je stvoreno od imovine dela EPS-a, pod imenom "Elektroistok". Tako se nekad zvalo prenosno preduzeće u okviru EPS-a, koje je bilo zavisno društvo i neodvojivi deo EPS-a.

Imovina sledećih zavisnih društava je ušla u sastav JP "EMS" : "Elektroistok Beograd" pod kojim se podrazumeva i preduzeće za izgradnju elektroenergetskih objekata i sistema "Elektroistok izgradnja d.o.o. Beograd", preduzeće za projektovanje, konsalting i inženjering elektroenergetskih i telekomunikacionih objekata i sistema "Elektroistok-projektni biro d.o.o. Beograd", zatim preduzeće za upravljanje prenosnim sistemom "Elektroenergetski koordinacioni centar Beograd".

Tako stoji u Statutu JP "EMS" u članu 26. u sekciji "Imovina". Vrednost kapitala unesenog iz ovih preduzeća u JP "EMS" na dan 31.12.2004. kada su urađeni završni računi i bilansi bio je 40.853.021.154,50 dinara i tako stoji u članu 25. Statuta JP "EMS".

Kada se to preračuna u evre, po srednjem kursu NBS na dan 31.12.2004. godine, dobijamo da je vrednost kapitala uneta u novoformirano Javno preduzeće "EMS" tačno 517.880.727,10 evra, to jest preko pola milijarde evra.

Međutim, kada je Mlađan Dinkić rešio da u sklopu izborne kampanje za izbore 2008. narodu "podeli" besplatne akcije Javnih preduzeća, na spisku preduzeća čije se akcije dele nema JP "EMS", iako je to veliko Javno preduzeće sa 100% učešćem Republike Srbije u njegovom kapitalu, dok vrednost tog kapitala prevazilazi pola milijarde evra.

Da ne bude zabune, Zakon o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije (objavljen u Službenom glasniku RS br. 123/2007 od 26.12.2007.) kaže doslovce u članu br.18: Nosioci prava ostvaruju pravo na podelu akcija bez naknade (u daljem tekstu: besplatne akcije) u sledećim javnim preduzećima, odnosno privrednim društvima sa većinskim učešćem državnog kapitala, odnosno privrednim društvima koja obavljaju delatnost od opšteg interesa:

1. Društvo za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata i istraživanje i proizvodnju prirodnog gasa "Naftna industrija Srbije" a.d. Novi Sad (u daljem tekstu: NIS);

2. Preduzeće za telekomunikacije "Telekom Srbija" a.d. Beograd (u daljem tekstu: Telekom Srbija);

3. Javno preduzeće "Elektroprivreda Srbije" Beograd (u daljem tekstu: EPS);

4. Javno preduzeće za vazdušni saobraćaj "Jat Airways" Novi Beograd (u daljem tekstu: JAT);

5. Javno preduzeće Aerodrom "Nikola Tesla" Beograd (u daljem tekstu: Aerodrom);

6. Akcionarsko društvo "Galenika" za proizvodnju lekova, dentala, antibiotika, farmaceutskih sirovina, parafarmaceutike, veterinarskih proizvoda i aditiva Beograd (u daljem tekstu: Galenika).

U preduzećima i privrednim društvima iz stava 1. ovog člana (u daljem tekstu:preduzeća), kapital za sticanje besplatnih akcija iznosi 15% od osnovnog kapitala svakog preduzeća.

Odredbe ovog člana primenjivaće se i na pravne sledbenike preduzeća koji nastanu statusnim promenama izvršenim posle stupanja na snagu ovog zakona. "

Tu stoji JP "EPS" pod brojem 3, ali nigde ni pomena o JP "EMS". Čak poslednja rečenica kaže da će Zakon da se primenjuje na sva preduzeća koja budu izdvojena iz pomenutih 6 preduzeća, naravno posle stupanja Zakona na snagu.

Međutim, nigde ne piše da će Zakon da se odnosi na preduzeća koja su ranije izdvojena kao što je na primer JP "EMS". Izgleda da su rešili da "zaborave" da postoji JP "EMS".

To je najnepobitniji dokaz da su celokupnu imovinu JP "EMS" planirali da poklone cenjenoj gospodi Vuku Hamoviću i Vojinu Lazareviću od samog početka izdvajanja EMS-a. Čak su toliko daleko otišli u toj nameri da, kad su rešili narodu da "podele" akcije javnih preduzeća, nisu ni pomislili da deo od imovine EMS obećaju narodu, već će 100% otići Hamoviću i Lazareviću!

Trebalo bi pitati idejnog tvorca Zakona o besplatnoj podeli akcija, a sadašnjeg predsednika Komiteta Vlade Republike Srbije za saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Mlađana Dinkića: "Zašto EMS nije obuhvaćen pomenutim Zakonom, a ima status velikog Javnog preduzeća"?

Bekstvo u Švajcarsku

Možda bismo mogli da pitamo i gospodina koji ga je, nakon navodnog izbacivanja iz Vlade, postavio u taj izmišljeni Komitet i izjavio: "Dinkić je čovek za kojeg su se Arapi vezali, jer oni tako posluju i koji bi trebao i posle mandata ove Vlade da bude tu".

Uglavnom, njih dvojica bi morali da znaju odgovor na pitanja: Zašto se od građana Srbije vešto krilo da je EMS posebno Javno preduzeće? Zašto EMS nije obuhvaćen pri podeli besplatnih akcija građanima? Zašto je bilo važno čak ni nominalno ne okrnjiti ni deo od 100% akcija EMS? Kome je obećano 100% akcija EMS?

Da je osnovni biznis visokouvažene gospode Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića prodaja struje EPS-u van sezone po visokim sezonskim cenama, kada nam struja ne treba i kupovina struje od EPS-a u sezoni po niskim vansezonskim cenama kada struja treba svima, to znaju i vrapci na granama. Međutim, malo ljudi zna da su s godinama ova gospoda preko svojih firmi u kojima su direktno ili indirektno vlasnici postali najveći dobavljači svih firmi u sistemu EPS-a, prodavajući sve od igle do lokomotive.

Kada je počelo restruktuiranje EPS-a, te 2005. iz njega je između ostalih izdvojeno i preduzeće Energosoft d.o.o.. Osnovna delatnost preduzeća je da razvija informatičke tehnologije za potrebe prvenstveno velikih sistema kao što je elektrodistributivna delatnost.

Privatizovano je 2007. a većinski udeo u njemu ima "Rudnap grupa" Vojina Lazarevića. S druge strane Vuk Hamović preko nekih drugih titulara osniva 2005. preduzeće za "računovodstvene, knjigovodstvene i revizorske poslove; poresko savetovanje" pod nazivom ProInter Solutions and Services d.o.o. Beograd.

Ovo preduzeće se ni na koji način ne može povezati sa poslovanjem EFT-a Vuka Hamovića ili sa njim lično, međutim, on iza njega stoji logistički. Potvrda da vlasnik preduzeća nije onaj koji ga je registrovao se nalazi u tome da se formalno svake godine nekoliko puta promeni vlasnik preduzeća u Agenciji za privredne registre (APR), kao i da se često menja direktor preduzeća.

Osnivački ulog preduzeća do kojeg preduzeće odgovara za svoje poslovanje je 500 evra, a godišnji promet mu je preko 220 miliona dinara. Vuk Hamović je oprezan i ne želi da bude doveden u vezu ni sa kojim biznisom van prodaje struje, te je i taj biznis prebacio iz Londona u Švajcarsku.

Razlog za to je više nego očigledan: Švajcarska ne priznaje krivično delo "zloupotreba službenog položaja" koje je vrlo popularno u Srbiji, pa za slučaj da nekad neka vlast ipak proba da ga goni, on je na vreme biznis prebacio u Švajcarsku. Kapital Vuka Hamovića stoji iza još jedne firme pod nazivom Alti d.o.o. koja je široj javnosti poznatija kao matična firma za WinWin maloprodaju računara i računarske opreme.

Titularni vlasnici firme Alti d.o.o. su neka braća iz Čačka. Pomenute tri firme: Energosoft, deo "Rudnap grupe" Vojina Lazarevića, zatim ProInter Solutions and Services d.o.o. vredna 500 evra, iza koje u senci stoji Vuk Hamović, i, konačno, Alti d.o.o. iza koje opet stoji Vuk Hamović dobijaju milionske poslove na tenderima za uvođenje softvera u svim delovima Elektroprivrede Srbije.

Pošto je svaki tender pisan i namešten direktno za konzorcijum koje sačinjavaju ove tri firme, da bi zametao tragove kad bi se nekad ti i takvi tenderi preispitivali, Vuk Hamović često menja vlasnike i direktore u ProInter Solutions and Services d.o.o.

Dopunski dokaz da su ProInter i Alti d.o.o.(WinWin) firme Vuka Hamovića je taj što se vrlo često javljaju na tendere koje raspisuje Vlada Republike Srbije zajedno, bez Energosofta Vojina Lazarevića.

Čak i za nabavku tonera i štampača za Vladu Srbije oni su tu, iako se ProInter bavi softverom. Dakle, tu je u konzorcijumu da pojača bonitet (poslovnu sposobnost) na tenderu. To smo zaključili iz obimne dokumentacije o mnogim javnim nabavkama za Vladu Srbije, kao i za javna preduzeća za period godinama unazad, koju smo analizirali a koja spada u javno dostupne podatke.

Nekad je Hamović finansirao DSS, a Lazarević je bio finansijer DS, tu su se podelili za svaki slučaj. Dolazak na vlast SNS je bio njihov zajednički projekat.

Čim je došao na vlast Aleksandar Vučić, dozvolio je pomenutoj gospodi da postavljaju komercijalne direktore po firmama u sistemu EPS, kako bi za njih pisali i nameštali tendere.

Analiziraćemo samo najnoviji u nizu nameštenih tendera u Rudarskom basenu "Kolubara" d.o.o. koji je deo EPS. Tamo je dolaskom SNS na vlast postavljen 2012. gospodin Igor Smiljković za pomoćnika direktora za komercijalne poslove (komercijalni direktor).

On je u periodu 2004-2010. bio generalni direktor u "Rudnap Global Trade" Vojina Lazarevića. Odmah je postavljen i Zoran Kovač za rukovodioca sektora za komercijalne poslove (malo manja funkcija od komercijalnog direktora, izuzetno bitna), koji je bivši zaposleni Vuka Hamovića.

 

      Svečano potapanje Kolubare

 

Tender za javnu nabavku usluga "Uvođenje softverskog sistema za upravljanje i planiranje resursima PD (ERP sistem), sa pratećim licencnim softverom i hardverom" raspisuje RB Kolubara dana 12.03.2014. i krajnji rok za podnošenje ponuda na tenderu je 11.04.2014.

Pošto se na tender javilo još nekoliko firmi koje imaju licencu za uvođenje ERP sistema, sem konzorcijuma Hamović-Lazarević oličenom u pominjane tri firme, odmah su u Kolubari pred sam kraj tenderske utakmice promenili pravila igre.

Dana 3. 4. 2014. Milorad Grčić generalni direktor RB Kolubara potpisuje "izmene i dopune tenderske dokumentacije" kojima se pred sam kraj tendera pooštravaju uslovi za manje konsultantske kompanije koje su se prijavile na tender i ostavlja se samo prostor za konzorcijum Hamović-Lazarević.

Međutim, malo su preterali sa uslovima jer po novim pravilima traže "potvrde proizvođača za ponuđeni hardver (računarsku opremu, prim.au.)" te su tako izbacili iz igre čak i Alti d.o.o. koji je deo konzorcijuma: Energosoft, ProInter, Alti.

Naime, Alti nije ovlašćeni prodavac od strane proizvođača računarske opreme koju prodaje, a sam nije proizvođač računarske opreme. Proverili smo kod proizvođača vodećih računarskih brendova i oni sami kažu da ne znaju po kom sistemu završava njihova roba kod Alti d.o.o. (matična firma za WinWin), pretpostavljaju preko trećih firmi kompenzacijom.

Zato su brže-bolje iz Alti d.o.o. otišli u APR da menjaju Osnivački akt preduzeća i da preregistruju osnovnu delatnost koja je bila "prodaja računara, računarske opreme i klima uređaja kao i servisiranje istih" u "proizvodnju računara i periferne opreme". To su predali u APR 10. aprila 2014.

Da bi Alti d.o.o. dobio na vremenu da izmeni delatnost preduzeća u APR i kvalifikovao se na tenderu, pomenuti Zoran Kovač rukovodilac komercijalnog sektora u Kolubari je 3. aprila 2014. doneo Obaveštenje o produženju roka tendera, kojim se tender produžava do 14. aprila 2014. taman dok se Alti d.o.o. preregistruje.

Dana 23. maja 2014. dok poplave besne po Rudarskom basenu Kolubara, Vladimir Kamenica rukovodilac službe javnih nabavki Kolubare izdaje Obaveštenje o zaključenom ugovoru javne nabavke za ERP softver i hardver sa ugovorenom vrednosti 418.515.948,00 dinara sa jedinim ponuđačem na tenderu, a to je konzorcijum: ProInter Solutions and Services d.o.o. Beograd, Energosoft a.d. Novi Sad i Alti d.o.o. Čačak.

U obaveštenju stoji da je ugovor zaključen 16. maja 2014., drugog dana katastrofalnih poplava koje su zadesile Rudarski basen Kolubara.

Dok su bageri nestajali u moru vode na Tamnavi Zapad, direktor Rudarskog basena Kolubara Milorad Grčić je bio na svečanom potpisivanju ugovora sa konzorcijumom Hamović-Lazarević.

Čisto da se zna koje stvari imaju prioritet u zemlji Srbiji. Da li je baš bilo neophodno da direktor Kolubare u tom trenutku ide na svečano potpisivanje ugovora kojim Kolubara namešta posao od četiri miliona evra Hamoviću i Lazareviću?

Uvođenje ERP sistema u RB Kolubara, samo je deo šire priče za uvođenje SAP sistema na nivou celog EPS. Nabavka SAP sistema je po istom principu poverena direktno konzorcijumu Hamović-Lazarević, s tim što taj sistem košta mnogo više.

Samo da se uvede u RB Kolubara, koštaće 22 miliona evra, a gde su ostali delovi EPS? Pre privatizacije EPS treba ga zadužiti do guše uz pomoć raznih fantomskih firmi iza kojih stoje gospoda Hamović i Lazarević. Moramo napomenuti da se JP "EPS" i JP "EMS" zadužuju po Zakonu o javnom dugu. To znači da se javna preduzeća zadužuju u ime Republike Srbije. To se vidi iz Statuta JP "EMS" u sekciji XIII član 34.

Kada se budu zadužila iznad iznosa svog kapitala, preuzeće ih oni koji su im kredite odobravali, a sav iznos preko vrednosti kapitala tih preduzeća transformisaće se u Obveznice javnog duga Republike Srbije, dakle platićemo mi građani tamo nekim nemačkim kompanijama, i nekom Hamoviću i nekom Lazareviću.

Neće im biti dosta što će na fiktivna potraživanja, nameštene tendere i već dva-tri puta naplaćene poslove da dobiju na poklon EPS i EMS, nego će da zahvate još iz džepa građana Srbije. Da je ovo država, kao što nije, policija bi hapsila kriminalce, a ne bi zatvarala štamparije!

 

©Geto Srbija

materija: List protiv mafije

%d bloggers like this: