Архива

Posts Tagged ‘ds’

HAPŠENJE “MAFIJAŠKIH ŠEFOVA – DONATORA” IZ DEMOKRATSKE STRANKE

24. октобра 2012. Коментари су искључени

 

Vlasnik je preduzeća Metropolit d.o.o. koje je doniralo 400.000 dinara Demokratskoj stranci, Žarko Radonjić, uhapšen pod sumnjom da je organizator kriminalne grupe koja je malverzacijama na uvozu i carinjenju robe oštetila budžet Srbije za oko 10 miliona evra.

 

Piše: Ivan Ninić

Metropolit Firma~1

 

U finansijskom izveštaju koji je na svom sajtu objavila Demokratska stranka navodi se da je 3. maja 2012. (tri dana pred održavanje izbora) od preduzeća Metropolit primljena donacija od 400.000 dinara.

U rubrici koja označava mesto navodi se Subotica, što osim sedišta donatora može da ukazuje da je stvarni korisnik ove donacije bio Opštinski odbor DS u Subotici, na čijem čelu je Modest Dulić, brat bivšeg ministra i poslanika DS Olivera Dulića.

Podaci APR-a pokazuju da je direktor i vlasnik firme za uvoz-izvoz i špediciju Metropolit Željko Radonjić, koji je ujedno i suvlasnik preduzeća za uvoz-izvoz i špediciju Moraveks d.o.o. iz Subotice.

APR 1

APR 2

Pripadnici SBPOK-a i Žandarmerije su u akciji „Bazar“ 31. maja ove godine uhapsili 22 lica, i to osam službenika Uprave carina i četrnaest direktora, odnosno privrednika, među kojima je bio i Radonjić.

Između ostalog, tada je izvršen pretres kuće Nermina Smailovića, brata muftije Muamera Zukorlića, jer je na toj adresi registrovana firma Nermeks d.o.o. koja je predmet istrage. Smailović je bio priveden na saslušanje, a potom pušten.

Ova kriminalna grupa nazvana „carinskom mafijom“, prema navodima MUP-a i Tužilaštva za organizovani kriminal, nanela je štetu budžetu Srbije od milijardu dinara, odnosno 10 miliona evra.

Vlasnici i direktori preduzeća su uvozili tekstilnu robu i odeću iz država EU i evroazijskih zemalja, a potom su preko fiktivnih faktura u dogovoru sa carinicima robu carinili po umanjenim cenama.

Prema pisanju medija, kao organizator kriminalne grupe označen je upravo Žarko Radonjić.

Policija je uhapsila i suvlasnika istog preduzeća Dejana Antića, koji je inače predsednik odbora Socijaldemokratske partije u Subotici.

 

Druga Radonjićeva firma, Metropolit, koja se u zvaničnim izveštajima pojavljuje kao finansijer DS, takođe se dovodi u vezu sa nezakonitim aktivnostima prilikom uvoza i carinjenja robe.

Tužilaštvo tvrdi da je uhapšena kriminalna grupa delovala još od 2009. godine, što dodatno baca senku na poreklo novca koje je Metropolit donirao Demokratskoj stranci.

U prilog tome ide i izjava Slobodana Homena da je Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom privremeno zaplenila 314.095 evra, 1.300 švajcarskih franaka i 800 američkih dolara od „pripadnika kriminalne grupe“ Žarka Radonjića i Dejana Antića.

 

Ovo nije jedini slučaj da su donatori Demokratske stranke pravna lica čije je poslovanje pod lupom policije i pravosudnih organa.

Nedavno je u javnosti obelodanjen podatak da je firma Intelkom d.o.o. iz Beograda 10. maja ove godine donirala pet miliona dinara za kampanju DS.

Vlasnik ove firme je kiparsko preduzeće „Eymard limited“ koje istovremeno i vlasnik firme Nuba invest d.o.o. iz Beograda.

 

©Geto Srbija

Creative Commons лиценца

PROPAST SRBIJE !!!

12. октобра 2012. 3 коментара

 

U najkraćem mogućem roku, za samo dva meseca, Evropska komisija je prepoznala u vođama nove političke koalicije, nastavljače politike Borisa Tadića.

Puni kontinuitet sa politikom Demokratske stranke koju je ostvario Aleksandar Vučić, udružen sa Tomislavom Nikolićem, otkrio je sve njihove dugo godina sakrivane frustracije, komplekse koje je stvorio kult njihovog bivšeg političkog vođe Vojislava Šešelja.

Zapravo, njihova skrivena težnja da i sami budu perjanice srpskog demokratskog preduzeća, prepunog para i zavera.

 

Piše:Nikola Vlahović 

Propast Srbije

 

Evropska unija preskupo je platila veru u prethodnog vođu, a novi joj u Srbiji ne treba. Ne treba joj ni Srbija, jer je siromašnih zemalja već dovoljno, u ovoj zajednici.
 
Ostalo je samo da kazne svoje ovdašnje plaćenike, da ih izoluju, procesuiraju i da im otmu imovinu.

A narod?

Narod neće niko dirati. On će i dalje da se snalazi kako zna i ume…

 

Glavni i odgovorni urednik uglednog američkog časopisa „Chronicles“, Tomas Fleming, poznavalac prilika na Balkanu, i danas bi mogao da ponovi ono što je prošle godine javno konstatovao:

Vlasti u Srbiji su u suštinskoj zabludi ako misle da mogu da budu prijatelji sa sadašnjom američkom elitom, i moraju biti svesni da u SAD nemaju saveznika. 

Fleming je bez imalo uvijanja direktno „gađao“ takozvanu srpsku političku elitu, rekavši da Vlada Srbije treba da se ponaša kao suverena, a ne kao satelitska vlada.

Iluzorno je zavaravati se, dodao je Fleming, da Srbija ima u tom društvu nešto da traži, a kamoli da nešto dobije.

 

Na žalost, srpski političari ne uživaju nikakav ugled ni u Rusiji, posebno zbog činjenice da su kolovođe vladajuće koalicije, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, pokazali neverovatnu sposobnost da dnevno menjaju svoje izjave i stavove, kako u vezi spoljne i unutrašnje politike, tako i u vezi sa ekonomskom strategijom države koju predstavljaju.

Poslednji susret predsednika ove interkontinentalne velesile, Vladimira Putina sa Tomislavom Nikolićem u letovalištu Soči, bio je više nego šokantan za svakoga ko poznaje Putinov protokol.

Naime, Putin je smestio Nikolića na stolicu ispred nekog paravana, a onda seo preko puta njega i posmatrao ga sa izrazom lica koji nije do sada viđen.

Razloga za ovo Nikolićevo „kampovanje“ u trajanju od nekoliko minuta, bilo je dovoljno.

Umesto očekivanog potpisivanja niza bilaterarnih sporazuma, nije se desilo ništa.

Nekoliko dana pre tog sastanka, u Beograd je neočekivano došao Vladimir Titov, zamenik ministra spoljnih poslova Rusije, kako bi utvrdio Nikolićevo „stanje“.

Ali, Titov je mogao da konstatuje samo to da je predsednik Srbije već odavno prodao „dušu đavolu“, te da su obaveze prema evroatlanskim mešetarima koje je on prihvatio, podrazumevale „i lične garancije“.

Nije pomoglo ni to što je nekadašnji radikal pokušao da pridobije Putinove simpatije sa proverenom patriotskom frazom: samo Srbiju volim više od Rusije.

Jer, Putin dobro zna da je taj isti čovek pre nekoliko meseci rekao kako mu je Evropska unija „kao drugo dete“. 

To je trebalo da znači da je Nikolić „predao ključeve od kuće“ u zamenu za mirne dane na Andrićevom vencu.

Ali, u nečem se ipak prevario…

Rusija će, ipak, ostvariti svoje interese na ovom delu Balkana, što će se poklopiti sa interesima građana Srbije, mada ova lažna politička elita danas sve čini kako bi u velikom energetskom projektu, trasi gasovoda Južni tok u dužini od 430 kilometara, pre svega videla svoje interese.

Ruski investitori odlično znaju da ni u Srbiji „đavo nije crn“ kao što izgleda, i da postoje i ljudi i projekti na koje mogu da računaju, ali, ako im se na tom putu nađu samozvani politički lideri i bolesno ambiciozni ludaci, postoji strategija i za takve okolnosti.

Sa treće strane, tu je i Evropska unija koja je ovih dana u okrilju svojih institucija (pre svega Evropske komisije), donela odluku da na svaki način izoluje najveći deo sadašnje srpske vlade, da im uvede neku vrstu neformalnih sankcija i stavi ih u zabran kao divljač.

Ubrzo će, nakon izveštaja Evropske komisije o „napredovanju“ Srbije, biti objavljeno i koliko je ona, ustvari, nazadovala zahvaljujući svojim političkim vođama, kako onim prethodnim tako i ovima danas.

Razlozi zbog kojih su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić ostvarili puni kontinuitet sa političkim preduzećem zavnim Demokratska stranka, postaće još jasniji kad bude izglasano ko je pravi gazda u ovoj posrnuloj partiji.

Uostalom, Aleksandar Vučić je i sam izjavio da će „sačekati izbore u DS“, ali nije objasnio i zašto ih čeka.

Valjda je smatrao da je to očigledno i da čeka pobedu Dragana Đilasa, nakon čega bi sa njim mogao da podeli i poslove i interese.

 

Uostalom, Srbija više nikome nije zona interesa, a poslednja šansa da se ona nađe u nekom vozu budućnosti, svakako je ruski energetski projekat „Južni tok“.

Sreća je što će ga biti, uprkos neopisivoj veleizdajničkoj politici koja je do današnjeg dana vođena u svim srpskim vladama, i koja je plaćana novcem takozvanih zapadnih demokratija, kako Rusija ne bi došla u ovaj deo Evrope. 

Propala su sva nastojanja da Rusija uklopi svoje interese sa interesima Srbije.

Korisnici evroatlanski budžeta moraju da polože račune svojim gazdama. Za početak, biće izolovani kao virus, a onda će i njihova imovina doći na red.

U vrlo kratkom roku pokazalo se i zašto je Aleksandar Vučić imao misiju da bude personifikacija svih bezbednosnih službi u Srbiji.

No, veliki igrači za velikim stolovima ne vole selektivnu pravdu. Ili će svi odgovarati ili ih neće biti. Ne za velikim stolom…

Rasprodaja kućne imovine

Nakon pljačke gigantskih razmera u kojoj je na razne načine nestalo oko 50 milijardi dolara, što u privatnim džepovima što u propalim projektima, usled čega su građani Srbije ekonomski propali i zaduživali se, pa danas plaćaju čak 26 milijardi evra samo na bankarske zelenaške kamate.

Nije nikakvo čudo što je predstavnica Evropske komisije za odnose sa Srbijom Mirjam Feran izjavila da se Srbija nalazi u sred „mračne ekonomske situacije“, da su „izazovi veliki“ i da će EK sačekati da vidi šta će vlada u Beogradu da uradi.

U međuvremenu, još jednom  je snižen kreditni rejting Srbije, a svi međunarodni investitori dobili su signal da zaobiđu Srbiju na duži vremenski period.

Oni koji su istinski opljačkali ovu zemlju i doveli je do bankrota, dakle, najkrupnije bankarsko-investicione korporacije, poput Evropske banke za rekonstrukciju (EBRD), MMF-a i Svetske banke, koji drže hipoteku nad većinom spoljnog duga i zapravo diriguju političkim  prilikama u Srbiji.

Ne brinu mnogo što je spoljni dug Srbije poslednjeg dana jula 2012. godine iznosio je 24,43 milijarde evra (ovaj zvanični podatak treba odmah pomnožiti sa dva), niti što je taj dug za samo mesec dana uvećan za  345,8 miliona evra, uz redovnu kamatu na ukupnu sumu!

Naprotiv, njima je ovakvo stanje idealno! Njihova je procena da ukupna imovina Srbije ne vredi više od 150 milijardi evra.

Polovinu od toga opljačkali su i uništili demokratski skakavci za dvanaest godina opšteg haosa. Onu drugu polovinu naplatiće, „klub poverilaca“. 

Dakle, narodu neće ostati ništa osim golih života i zatečene imovine koja je mahom već pod bankarskim hipotekama.

U takvim okolnostima dolazi do prirodnih socijalnih eksplozija, ali, kako u Srbiji ništa nije prirodno, čak ni prirodni zakoni, tako ne treba očekivati nešto već viđeno, nego raspad države posle koje neće biti ništa isto. Ni narod ni njegova odrođena politička klasa.

 

Najnovije „posmrtno slovo“ koje je sastavila Evropska komisija, a tiče se Srbije, govori jasno zašto su ministarka za evropske integracije Suzana Grubješić i predsednik republike Tomislav Nikolić već unapred „psihološki“ pripremali građane na gorku istinu, govoreći im kako „ne treba žuriti sa pridruživanjem EU“.

Naime, pre nego što je izveštaj i sastavljen, Nikoliću i Grubješićki je u Briselu rečeno (a kasnije, tokom gostovanja predstavnika EK Beogradu i potvrđeno), da ne računaju ni na kakve datume i pridruživanja.

Na vrhu liste razloga nalazi se priznanje Kosova (zamotano u frazu „normalizacija odnosa“).

Odmah iza toga je određivanje Srbije prema energetskoj strategiji. Ili sa Rusijom bez Evrope ili sa Evropom bez Rusije. Ne može biti jasnije.

Treći ozbiljan razlog zbog koga Srbija neće i ne može u Evropsku uniju je mafija, kako politička tako i ona privredna.

Četvrti razlog je odsustvo institucija (jer Srbija jeste jedno predinstitucionalno društvo, po svim merilima), a pre svega haos u pravosuđu i zakonodavstvu.

Peti razlog su narušavanja elementarnih ljudska prava (ovde nije reč o manjinskim, nego o svim drugim ostalim pravima, kao što su pravo na rad i zdravstvenu zaštitu i sl.).

Dva sledeća razloga za trajno udaljavanje Srbije od ideje pridruživanja Evropskoj uniji su direktno povezana sa ugrožavanjem privatne imovine nacionalizovane posle Drugog svetskog rata.

Konačno, treba reći da ni sama Evropska unija više nema materijalnih kapaciteta da izdržava još jednog sirotana, da će ulazak Hrvatske u ovu zajednicu skupo platiti i Hrvatska i EU, i nikome neće biti dobro od te ljubavi.

Ako su interesi Aleksandra Vučića, Tomislava Nikolića, Dragana Đilasa, Mlađana Dinkića i drugih srpskih vlastelina takvi da ni narod više nije bitan, onda je bilo krajnje vreme da to neko i saopšti.

Nije dobro što te gorke istine u obliku dokumenta sastavlja Evropska komisija, a ne neko nezavisno tužilaštvo u Srbiji.

Takođe, nije dobro što u Beogradu OEBS istražuje najveće korupcije u Srbiji, u koje su umešani najviši državni funkcioneri, a ne nezavisno tužilaštvo kome je to posao.

 

#Geto Srbija

Creative Commons лиценца

KRIMINAL “POD ZAŠTITOM” TUŽILAŠTVA!

11. октобра 2012. Коментари су искључени

 

Aleksandar Vučić će sigurno imati većinsku podršku naše javnosti, bez obzira na političke stavove i opredeljenja, ukoliko bude pokrenuo smenu Miljka Radisavljevića, i zatražio krivičnu istragu protiv njega i s njim interesno povezanih lica, Borisa Tadića, Mikija Rakića, Snežane Malović, Slobodana Homena i Srđana Šapera.

 

specijalni kriminal

 

Time se neće abolirati Oliver Dulić, koji je svojim arogantnim, primitivnim i agresivnim nastupima, dok je krao, u našoj javnosti ubijao poslednje iluzije da će Srbija, sa ovakvom i bilo kakvom Demokratskom strankom, postati demokratsko i uređeno društvo.

 

Javnost podržava zalaganje prvog potpredsednika Vlade Srbije i šefa Biroa za koordinaciju rada bezbednosnih službi Aleksandra Vučića u borbi protiv korupcije i organizovane pljačke državnih fondova.

Odluka tužilaštva da se Oliveru Duliću omogući da se brani sa slobode, pokušaj je specijalnog tužioca za organizovani kriminal Miljka Radisavljevića da zaštiti organizovana i povezana lica, Borisa Tadića, Mikija Rakića, Snežanu Malović, Slobodana Homena i Srđana Šapera.

Umesto da utvrdi tokove novca koji je, putevima JUL-a i SPS-a, završio, nakon nekoliko transakcija, na stranim računima – tužilaštvo je Dulića osumnjičilo za zloupotrebu službenog položaja, tako što je svoje saradnike podstrekivao na kršenje članova 54. i 55. Zakona o planiranju i izgradnji.

Navedeno krivično delo  postoji samo u srpskom zakonodavstvu kao relikt komunizma, umesto za organizovani kriminal, pljačku i manipulacije javnim mnenjem posredstvom korumpiranih medija plaćanih prljavim novcem.

 

ZAŠTO JE PUŠTEN OLIVER DULIĆ

 

Radisavljević je Dulića pustio da se brani za slobode, pošto je godinama unazad nezakonito držao ljude u pritvoru, koji je u slučaju sudije Gorana Kljajevića trajao dve i po godine, samo da bi se on i Tadić lično osvetili svima koji su bili lično zainteresovani da se rasvetli politička pozadina ubistva premijera Đinđića.

Uhapšen je direktor Instituta za onkologiju doktor Nenad Borojević, koji je docnije stradao u veoma sumnjivim i nerasvetljenim okolnostima.

Bivša direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje Svetlana Vukajlović u pritvoru je, mada teško bolsesna, provela osam i po meseci.

Ovo su samo neki od primera drastičnog i nečovečnog kršenja osnovnih pravnih normi, ljudskih prava i humanosti, za koje je odgovoran Radisavljević, pripadnik „kruševačke grupe“ interesno povezanih lica poput Miroslava Miškovića i bivšeg šefa BIA Saše Vukadinovića.

Navedene bande najodgovornije su za ekonomski, politički i moralni slom Srbije koji je usledio nakon administracije Vojislava Koštunice, i njeni su logični nastavljači.

Dulić se zato bahato smeje u lice našoj javnosti, siguran da će ga organizovana kriminalna grupa  zaštititi, i sačuvati njegov deo plena.

 

Aleksandar Vučić će sigurno imati većinsku podršku naše javnosti, bez obzira na političke stavove i opredeljenja, ukoliko bude pokrenuo smenu Miljka Radisavljevića, i zatražio krivičnu istragu protiv njega i s njim interesno povezanih lica, Borisa Tadića, Mikija Rakića, Snežane Malović, Slobodana Homena i Srđana Šapera.

 

# Geto Srbija

Creative Commons лиценца

STANKO SUBOTIĆ: “BIO SAM U ZAMCI BORISOVIH BANDITA”

30. септембра 2012. 4 коментара

 

Ekskluzivno: Stanko Subotić-Cane u pismu Evropskoj komisiji optužuje i  opisuje ko je takozvana srpska elita, kome je sve davao novac, ko ga je ucenjivao, zašto je Boris Tadić njegov najveći dužnik i kako mu je režirao sudski progon i montirao lažne optužbe.

U međuvremenu, Interpol ga je skinuo sa poternice, po kojoj bio uhapšen, pa pušten u Moskvi.

 

stanko_subotic

 

Najveći srpski duvanski bos, kako ga u žargonu zovu mediji svih režima u Srbiji, Stanko Subotić Cane, dočekao je svojih „pet minuta“.

Subotić se obratio Evropskoj komisiji pismom u kome detaljno govori o svojim bivšim prijateljima, neprijateljima, političarima koji su ga reketirali, korumpiranom srpskom pravosuđu i razlozima progonstva u kome se i danas nalazi.

U Beogradu je nepravosnažnom presudom osuđen na šest godina zatvora, a u Švajcarskoj je slobodan građanin.

Objavljujemo njegovo pismo u celosti, koje nam je ovih dana poštom dostavljeno, sa gomilom priloga, kao dokaz njegovim tvrdnjama.

…….

Kako je upravo u toku proces nadzora i realizacije akcionog plana EU prema Srbiji u cilju određivanja datuma za započinjanje pregovora o prisajedinjenju Srbije EU, a s obzirom da prioritetno pitanje predstavlja borba protiv organizovanog kriminala, smatrao sam da je neophodno da Vas, ali i novoizabranog predsednika Srbije gospodina Tomislava Nikolića, obavestim o najflagrantnijim i najopasnijim oblicima organizovanog kriminala koji se nalazi u najvišim državnim institucijama u Srbiji.

 

Uz ovaj dopis prilažem Vam i materijalne dokaze za moje navode, kao i spisak svedoka, ali i institucija kojima se lako možete uveriti u verodostojnost iznetih činjenica.

Materijal koji Vam dostavljam, između ostalog, doprinosi razotkrivanju pravih motiva takozvane reforme pravosuđa. Iz njega se vidi po čijem nalogu, sa kojim namerama i kakvim ciljem je navodna reforma sprovedena.

Takođe, činjenice koje navodim ukazuju na to kako pojedinci iz izvršne vlasti zloupotrebljavaju institucije, i koriste Ministarstva pravde i policije kao i Agencije za bezbednost za činjenje najtežih krivičnih dela.

Organizovani kriminal ne može da postoji bez direktne sprege najviših vrhova politike, izvršne vlasti, pre svega ministarstava pravde i bezbednosti i najokorelijih kriminalaca. Upravo iz tih razloga nema pomaka u borbi protiv organizovanog kriminala u Srbiji, jer oni koji bi trebalo da ga otkrivaju i kažnjavaju, zapravo direktno učestvuju u kriminalnim aktivnostima.

U osnovi piramide organizovanog kriminala u Srbiji nalaze se različiti politički faktori i institucije. Pre svega predsednik Demokratske stranke Boris Tadić (predsednik Srbije 2004.-2012.) i njegovi najbliži saradnici, zatim Ministarstvo pravde, preko mreže reformisanih sudova i tužilaštava, do operativaca u agencijama bezbednosti i inspektora u Ministarstvu unutrašnjih poslova…

 

Prihvatanje uslova

 

Ja sam Stanko Subotić, državljanin Srbije, živim i radim u EU skoro 30 godina. Posle 10 godina rada u Francuskoj početkom devedesetih vratio sam se u Srbiju sa zarađenim novcem i pokrenuo proizvodnju tekstilnih proizvoda.

Početak raspada države, rat i ekonomsko propadanje prekinuli su započet posao i sticajem okolnosti našao sam se u poslu trgovine duvanom. U tim okolnostima taj posao je bio vrlo isplativ i ubrzo sam postao zvanični distributer velikih proizvođača duvana : British American Tobacco, Reynolds, itd.

Pridržavajući se svih zakonskih pravila, preko zvanične firme na Kipru, zaradio sam tokom devedesetih godina veliki novac.

Iz tih razloga postao sam najpre predmet interesovanja Miloševićevih ljudi i službi bezbednosti, a zatim i njihova meta. Pobegao sam iz Srbije spasavajući goli život. Preselio sam se u Ženevu i krenuo da pomažem političku opoziciju u Srbiji i učestvujem u rušenju Miloševića.

Posle demokratskih promena i odlaska Miloševića sa vlasti u Srbiji došao je Zoran Đinđić, moj dobar prijatelj. Želeći da pomognem novim vlastima ponovo sam se sa svim svojim kapitalom vratio u Srbiju i počeo da ulažem u razne poslovne projekte.

Kako je pak tadašnji predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica napravio pakt sa ostacima režima Slobodana Miloševića, ubrzo je krenula kampanja rušenja ZoranaĐinđića, a za te potrebe nisu birana sredstva. Tako sam i ja lažno klevetan i medijski satanizovan i to isključivo kao kolateralna šteta u „rušenju“ novoizabranih demokratskih vlasti od strane najradikalnijih Miloševićevih ljudi potpomognutih predsednikom Koštunicom.

Posle ubistva Zorana Đinđića, napadi na mene su se intenzivirali. Međutim, paralelno sa tim, ,,uspešni biznismeni“ bliski vladi Vojislava Koštunice počeli su da mi nude predloge koji su se odnosili na poslovnu saradnju i mogućnost da nastavim započete projekte. Kako sam ja pre svega poslovan čovek, prihvatio sam ponuđene uslove i krenuo u investiranje u Srbiju.

Do 2007. godine uložio sam preko 50 miliona evra u razne poslove. Između ostalog, napravio sam najveći distributivni lanac u Srbiji sa prometom od preko 200 miliona evra godišnje, koji je zapošljavao 3.500 ljudi. U to vreme zapravo i počinju ucene tajkuna bliskih Koštunici i atakovanje na moj kapital i firmu, pre svega od strane Milana Beka i…

Neprihvatanje njihovih uslova rezultiralo je podizanjem fingirane optužnice za krivično delo iz 1995. i 1996. godine – zloupotreba službenog položaja u mojoj privatnoj firmi – zatim nezakonitim izdavanjem međunarodne poternice, strahovitom medijskom kampanjom i napadom svih državnih institucija na moju firmu, dok je nisu potpuno uništili, a zatim preuzeli i međusobno podelili.

Koalicionu vladu sa Vojislavom Koštunicom na čelu, činila je tada i Demokratska stranka Borisa Tadića sa kojim sam bio u izuzetno bliskim odnosima i jedan od najvećih finansijera te stranke.

Neposredno pred podizanje optužnice Boris Tadić i Ružica Đinđić, udovica ubijenog premijera Đinđića, insistirali su da finansijski ispunim jedno staro obećanje prema Demokratskoj stranci u iznosu od milion evra i ja sam taj novac u gotovini predao gospođi Đinđić.

Mesec dana posle isplate podignuta je lažna optužnica protiv mene.

Nezadovoljan odnosom Borisa Tadića i njegove stranke prema meni. poslao sam poruke da ću sve detalje o finansiranju objaviti u javnosti. Tada kreće lični rat Borisa Tadića protiv mene.

Kroz nezapamćenu kampanju svih državnih resursa uz koordinaciju medija koji su svi do jednog pod kontrolom DS-a, Boris Tadić nije birao sredstva i načine kojima je želeo da me potpuno uništi.

Iako smo moji advokati i ja bili svesni kršenja zakona i raznih kriminalnih dela koje je Tadić sa svojim saradnicima činio, tek posle njegovog poraza na izborima, počinju da se pojavljuju materijalni dokazi kao i svedoci spremni da svedoče o kakvom se kriminalu u najvišim državnim organima radi.

 

Kabineti prepuni zaverenika

 

Kroz moj slučaj može da se analizira matrica ponašanja kabineta Borisa Tadića u zloupotrebi institucija, pa čak i spremnost na činjenje najtežih krivičnih dela, što su radili njegovi najbliži saradnici, a pre svih: Miodrag Rakić. šef kabineta predsednika Srbije, Nebojša Krstić zvani Krle, savetnik predsednika za medije, Jasmina Stojanov zvana Džesi, šef pres službe predsednika Tadića, Srđan Šaper, direktor agencijeMcCann Erickson i spin direktor predsednika Tadića, Snežana Malović zvana Sneki, ministar pravde 2008-2012, Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, Miljko Radisavljević specijalni tužilac za organizovani kriminal, Saša Ivanić, zamenik specijalnog tužioca za organizovani kriminal, Milorad Veljović, direktor policije, Rodoljub Milovićnačelnik Uprave kriminalističke policije (UKP), Radoslav Đinović, pomoćnik načelnika UKP, Aleksandar Tijanić, direktor državne televizije, Milena Rašić, sudija specijalnog suda i mnogi drugi.

Za činjenje krivičnih dela koja su predmet ovoga dopisa, kao i krivične prijave i dopune predate republičkom tužiocu u Srbiji, ova grupa državnih funkcionera imala je podršku i suizvršioce u sledećim licima: Branko Radujko, direktor Telekoma Srbija, Veselin Simonović, urednik Blica,Ratko Knežević, osoba bez zanimanja, Nebojša Medojević političar iz Crne Gore, Milka Tadić urednik lista Monitor iz Crne Gore, Miodrag Perović, vlasnik medijske imperije u Crnoj Gori, Željko Ivanović, novinar i urednik lista Vijesti iz Crne Gore, Ljubiša Mitrović i Mladen Milutinović, novinari iz Crne Gore i mnogi drugi.

Zbog lične osvete i potrebe da me javno i institucionalno diskredituje, pre nego ja izađem u javnost sa podacima o finansiranju Demokratske stranke, Boris Tadić je kao prioritet svome najbližem timu naložio da se akcija diskreditacije i uništavanja svake vrste nadamnom sprovede u delo.

Način na koji je to urađeno u mom slučaju je inače univerzalni način koji vladajuća elita primenjuje u svrhu uništavanja svih protivnika kako političkih tako i poslovnih.

Uništavanje protivnika zloupotrebom državnih resursa sastoji se od nekoliko faza. Prvo se kreće kroz uništavanje pojedinca kroz medije.

Najpre se preko najbližih Tadićevih saradnika Nebojše Krstića i Jasmine Stojanov (savetnici i saradnici Borisa Tadića za odnose sa medijima) pozivaju kabinetski i stranački novinari i urednici (kojima je u međuvremenu stranka obezbedila ključne pozicije u medijima ili neke druge značajne usluge) i daju im se nalozi šta i kako da pišu protiv nekoga.

To se uvek pravda najvišim državnim interesima (naravno bez objašnjenja šta su i čiji su to interesi). U medijima se pojavljuju ,,ekskluzivne informacije“ iz ,,anonimnih izvora“ kroz koje počinju da se protiv neke osobe objavljuju najstrašnije klevete i optužbe bez bilo kakvih dokaza.

Mehanizam je skoro uvek isti: za lansiranje inicijalnog teksta koriste se mediji poput Blic-a, Press-a, Kurir-a, kao i mediji u Crnoj Gori Dan ili Vijesti.

Nakon toga uključuje se novinska agencija Tanjug koja sve te lažne navode objavljene u pomenutim medijima citira. U sledećoj fazi objavljene neistine prenose svi, pre svega RTV B92 zatim javni servis RTS. Plasirane tekstove, tabloidi razrađuju tako što svakodnevno objavljuju neke navodno nove informacije.

 

Uskraćen za osnovna prava

 

Ja sam jedan od onih koji nije pristao na njihove ucene i pretnje i zbog toga sam evo skoro 10 godina izložen konstantnim pritiscima i državnom teroru pojedinaca iz srpske vlasti, a posebno poslednjih 5 godina od kada i traje montiran i nezakonit sudski proces protiv mene.

Kao sto sam već pomenuo, 2007. godine ja sam u Srbiji posedovao najveći distributerski lanac kioska, preduzeće Futuru plus gde sam bio u partnerskom odnosu sa nemačkim medijskim gigantom WAZ Medien grupe.

Kako po prirodi poslova štampa direktno zavisi od odnosa sa distributerima, mogućnost da ja zajedno sa Nemcima imam tu vrstu kontrole je iskorišćena da se političarima plasira priča o opasnosti koja iz takvih veza može da usledi.

Pozadina je bila mnogo trivijalnija. Dvojica Miloševićevih ministara i bliskih saradnika: ….. i Milan Beko, bacili su oko na moju firmu i moje poslove, pa im je moje proterivanje sa tržišta Srbije bilo prioritet.

Tako je počeo moj progon. Mediji, tekstovi, pretnje, najave hapšenja i suđenja, a za sve vreme dogovori sa mnom o poslovnim aranžmanima. Kako nisam pristajao na te ucene, kao vid kazne i pritiska, podignuta je optužnica protiv mene. Isti dan kod mene je došao… i ponudio da firmu prebacim na njega?!

Verujući da ću uspeti da zaustavim tu političku farsu, obratio sam se DS-u, stranci koju sam godinama finansijski pomagao. Čak sam i dobio uveravanja da će se taj progon zaustaviti i da svi znaju da je to urađeno samo kako bih se ja ,,disciplinovao“.

Ono što međutim nisam znao je da su Beko i… uspeli da parama kupe većinu političara iz tadašnje vlasti, pa i same DS, tako da su tim procesom protiv mene praktično oni upravljali. Plašeći se moje upornosti, novca i brojnih dokaza koje sam o svima posedovao, povisili su ulog.

Tokom 2008. godine Borisu Tadiću plasiraju priču o tome kako sam ja nekakav opasan kriminalac, koji naručuje ubistva po Balkanu i kako sam njega označio kao metu.

Tadić inače izuzetno sujetan i po tvrdnjama onih koji ga poznaju, paranoičan, te plasirane laži prihvata kao činjenicu. Od tada kreće u lični rat sa mnom, ali i sa predsednikom Vlade Crne Gore, Milom Đukanovićem, pod apsurdnim izgovorom da me premijer Đukanović u mojim kriminalnim namerama podržava i pruža mi zaštitu.

Stvarni razlog mržnje prema premijeru Đukanoviću, nalazi se učinjenici da je Crna Gora priznala Kosovo, a Tadić je to smatrao kao ličnu odluku premijera Đukanovića. Skup ovih okolnosti bio je dovoljan da Boris Tadić i grupa ljudi oko njega, svi na visokim državnim funkcijama, krenu u kriminalnu akciju protiv mene i svih onih koji su sa mnom bili povezani na bilo koji način.

Preko državnih resursa upadaju u moju firmu, kreću u njeno uništavanje i ubrzo proglašavaju stečaj. Preko noći u firmu ubacuju svoje ljude, nameštaju da je preuzme njihov blizak saradnik i nastavi uspešno poslovanje, a da vlasnika firme (pravno lice iz Danske) ni o čemu nisu ni obavestili!

Mene stavljaju na Interpolovu listu, kao nekakvog begunca iako znaju da živim sa porodicom u Švajcarskoj i imaju moju adresu, gde mi inače dostavljaju poštu.

Tužilaštvo po nalozima šefa kabineta predsednika Tadića – Miodraga Rakića na silu uz pomoć pretnji i montiranjem dokaza od strane policije počinje sudski postupak bez i jednog jedinog dokaza.

Kreću pritisci izvršne vlasti na pravosuđe preko ministarke Snežane Malović i Slobodana Homena. Sudski proces se vodi uz neviđenu medijsku harangu.

Meni se uskraćuju osnovna prava koje zakoni o sudskom postupku podrazumevaju. Moji advokati javno napuštaju proces jer nemaju mogućnost da me brane.

Za to vreme ministarka pravde Snežana Malović javno daje izjave da sam ja kriv i da moram da budem osuđen. Odlazi i putuje po inostranstvu kao ministar pravde, a onda zloupotrebljavajući tu funkciju priča na tim skupovima o meni i iznosi laži i o sudskom postupku, o mojoj krivici, opasnostima koje prete svima ako ja ne budem u zatvoru.

Za sve to vreme meni su sudili samo za jednu jedinu stvar. Krivično delo zloupotreba službenog položaja u mojoj privatnoj firmi i to za period 1995. i 1996. godine?!

Nespremnost sudske vlasti da ekspresno izvršava ovakve naloge političara, isprovocirala je vrh države da sprovede „reformu pravosuđa“, verujući da će tako postaviti partijske sudije koje će naloge ,,velikog šefa“ sprovoditi u delo i to ekspresno i bespogovorno.

Reformu pravosuđa sprovode Miodrag Rakić sef kabineta predsednika Borisa Tadića, Dušan Petrović potpredsednik DS i bivši ministar pravde, Snežana Malović aktuelni ministar pravde, Slobodan Homen državni sekretar u Ministarstvu pravde, Nata Mesarević predsednik Visokog saveta pravosuđa.

Isključivi i jedini razlog ove reforme bio je apsolutno stavljanje pod kontrolu jedne stranke i jednog čoveka celokupnog pravosuđa jedne zemlje.

 

Montiranje krivice za ubistvo

 

Konkretna svrha reforme bila je potreba da se apsolutnom kontrolom sudova i sudija sprovode lične odmazde i vode privatni ratovi predsednika Tadića i njegovog režima protiv jednog broja ljudi, među kojima sam bio i ja.

I pored svih poluga vlasti i pritisaka koje su protiv mene primenjivali nisu uspeli u nameri da me na prečac osude i proglase osuđenim kriminalcem.

Naprotiv, ja sam uz pomoć mojih advokata uspeo da koliko-toliko u javnosti predstavim pravu pozadinu ovog procesa. Tako je vremenom taj nasilni sudski postupak počeo poput bumeranga da im se vraća. Tužiocu sam predao ugovore i dokaze o pljački desetina miliona evra koje su Beko i… uradili.

Predao sam imena službenika Agencija za privatizacije, ministara, političara koji su učestvovali u pljačkaškim privatizacijama. Predao sam kompletnu dokumentaciju oko privatizacije Večernjih novosti, Luke Beograd (privatizacije u kojima su ova dvojica tajkuna učestvovali).

U Švajcarsku su došli predstavnici Saveta za borbu protiv korupcije i od mene uzeli svu dokumentaciju. Slika o procesu koje se protiv mene vodio u velikoj se meri promenila.

To je samo otežalo sprovođenje u delo namere establišmenta da me ekspresno i na silu osude.

Odbijanje brojnih država Evrope da me isporuče i sarađuju po tom pitanju, jasno stavljajući do znanja da to krivično delo za koje me u Srbiji terete ne postoji u zakonodavstvu evropskih država, samo je dodatno ukazalo na namere srpskih moćnika da me kroz taj proces unište.

Tada se u kabinetu Borisa Tadića i njegovom najbližem okruženju donosi odluka da me optuže za nešto drugo i to po mogućstvu najteže krivično delo – ubistvo!

Ova bolesna i kriminalna ideja poklapa se sa ubistvom hrvatskog novinara Iva Pukanića, koji je o meni tokom 2001. godine po nalogu kriminalaca napisao desetine tekstova punih kleveta, zbog kojih sam ga tužio sudu u Hrvatskoj i dobio na desetine sudskih presuda.

Pukanić je inače bio novinar-reketaš i bavio se takvim poslovima, ali je očigledno njegovim pravim ubicama i naručiocima bilo jako važno da se to ubistvo „izveze“ iz Hrvatske i da se optuže neki drugi.

Tako se istoga dana kad se ubistvo desilo, dok još ni forenzička istraga nije završena, u medijima kontrolisanim od strane organizovanog kriminala i službi bezbednosti, moglo pročitati da se sumnja da su naručioci iz Crne Gore, pominju čak imena predsednika Vlade Crne Gore Mila Đukanovića i moje.

Koristeći ovu tragediju, ljudi bliski predsedniku Tadiću predlažu mu da to iskoristi za obračun sa mnom, ali i sa premijerom Đukanovićem.

Aktivirajući opskurnog kriminalca Ratka Kneževića uz pomoć medija, odnosno grupe novinara koju su činili Aleksandar Tijanić, Tamara Marković-Subota, Veselin Simonović uz stalnu koordinaciju koju su obavljali savetnik i službenik Borisa Tadića poput Srđana Šapera, Nebojše Krstića, Jasmine Stojanov, ova tema postaje apsolutno dominantna tema u javnosti Srbije i Crne Gore.

Ratku Kneževiću se dodeljuju udarni termini na televizijama, naslovne stranice u novinama i nedeljnicima gde on iznosi najteže klevete i laži protiv premijera Đukanovića i mene.

Po matrici koju sam opisao, specijalni tužilac odlazi na noge Kneževiću, javno saopštavajući da je on vrlo kredibilan svedok.

U Zagrebu gde je novinar Pukanić živeo i radio i gde su ga ubili počinje suđenje grupi neposrednih izvršioca od kojih su mnogi bili pripadnici srbijanskih paraformacija tokom ratova ili saradnici službi bezbednosti. Svedočenje Ratka Kneževića na tom suđenju sudija odbacuje kao neznačajno, nerelevantno, svedočenje koje se svodi na „rekla-kazala“ bez bilo kakvih ličnih saznanja.

U Zagrebu se proces završava i donosi se pravosnažna presuda. Sem ogovaranja i kleveta Ratka Kneževića tokom procesa niko nije pomenuo niti ime premijeraĐukanovića niti moje ime.

To međutim vlastima u Srbiji ne znači puno i oni bez objašnjenja i pravnog utemeljenja započinju sopstveni sudski proces u Beogradu za isto ubistvo, i to za pozadinu ubistva i eventualne naručioce, iako je proces za isto krivično delo u Zagrebu završen!

Tetralno hapse bivšeg saradnika državne bezbednosti Sretena Jocića, koga optužuju za neko drugo delo, a kroz medije serviraju priču da je on operativno organizovao Pukanićevo ubistvo. Ubrzo se uz prethodni dogovor u Beogradu hapsi i bivši pripadnik paravojnih jedinica Željko Milovanović, označen od policije kao neposredni atentator na Pukanića.

 

Rukopis Tadićevog scenarija

 

Koristeći najodanije saradnike Slobodana Miloševića koji su ostali u službama bezbednosti i pravosuđu, Boris Tadić uz dogovor sa svojim najbližim saradnicima primenjuje i metode koje je režim Slobodan Miloševića koristio u borbi sa neprijateljima – kreiranje i montiranje lažnih optužbi za najteža krivična dela.

Kako su i Jocić i Milovanovićimali veliki broj poznanika, saboraca, veza i kontakata sa ljudima iz bezbednosnih struktura, odmah se prelazi na finalni scenario: Jocić i Milovanović treba da budu „obrađeni“ tako da im se stavi do znanja da im preti po 40 godina robije (u njihovom slučaju doživotni zatvori) ili mogućnost da žive slobodno negde daleko od Srbije.

Za takvu mogućnost iskupljenja bilo je potrebno da lažno optuže MilaĐukanovića predsednika vlade Crne Gore i mene Stanka Subotića, da smo mi od njih dvojice naručili ubistvo Pukanića.

U scenariju Borisa Tadića i njegovih saučesnika u ovome zločinu, sve je izgledalo idealno. Ova dvojica neće imati izbor i pristaće sigurno na nagodbu. Tadiću su to potvrđivali i najbliži saradnici poput Miodraga Rakića, Saše Vukadinovića direktora BIA, Milorada Veljovića direktora policije i mnogi drugi.

Ako se iznudi ovako priznanje, tužilac istog trenutka podiže optužnicu za naručivanje ubistva protiv Mila Đukanovića i mene. Švajcarska i druge države koje nisu pristajale na moje izručenje zbog krivičnog dela ,,zloupotreba službenog položaja u privatnoj firmi“ sada će morati da me izruče.

Predsednik vlade Crne Gore će imati strahovit problem u samoj državi, ali i kod svetskih državnika i institucija EU, gde Crna Gora želi da se priključi.

Tadić postaje „faktor mira, bezbednosti“ i ,,simbol borbe protiv organizovanog kriminala“ na Balkanu! Hrvatskoj ovakav rasplet idealno odgovara. Nema nikoga ko bi se ovome scenariju suprotstavio.

Mediji, pojedini, plaćeni analitičari, opozicija u Crnoj Gori, međunarodni plaćenici srpske vlasti u EU i SAD su već bili pripremljeni. Očekivao se naš finalni medijski maskar i sudski proces koji bi obojicu uništio zauvek. Da je ovo sve bilo pripremljeno, svedoče intervjui, tekstovi, naslovne stranice brojnih novina i magazina pod kontrolom Borisa Tadića i njegove klike.

Ratko Knežević, kriminalac iz Crne Gore koji je postao najbliži i najpouzdaniji saradnik predsednika Tadića i njegovih najpoverljivijih ljudi, nije izdržao, a da se ne pohvali kako je upoznat sa činjenicom da se protiv mene i Mila sprema nova optužnica i to ,,mnogo mnogo ozbiljnija“.

Mediji u Srbiji i Crnoj Gori su se utrkivali ko će da objavi ekskluzivniju vest o istrazi koju tužilastvo i policija u Srbiji vode oko naručioca ubistva i naravno uvek su to bila imena premijera Đukanovića i moje. Kako je to bio prioritet broj jedan predsednika Tadića, svi resursi države Srbije stavljeni su u tu funkciju.

Miodrag Rakić je dnevno koordinirao pravosuđe, službe bezbednosti i policiju oko procesa nagovaranja ovih svedoka. Snežana Malović ministar pravde, Miljko Radisavljevićspecijalni tužilac, Saša Ivanić zamenik specijalnog tužioca, Milorad Veljović direktor policije, Saša Vukadinović direktor BIA i ostali, svakodnevno su obaveštavali Rakića o napretku dogovora i mogućnošću podizanja optužnice protiv Đukanovića i mene.

 Drugi deo tima bio je zadužen za medijsku pripremu ove akcije. Jasmina Stojanov, Nebojša Krstić, Srđan Šaper, Aleksandar Tijanić su bili zaduženi za medijsku pripremu ove kriminalne akcije. Mediji u Srbiji, Crnoj Gori pa i Hrvatskoj imali su zadatak da monstruozne planove ove grupe približe javnosti i olakšaju tužilaštvu da bez dokaza ipak podigne optužnicu.

Pre svega je bila važna Crna Gora i mediji u njoj. Opozicija u Crnoj Gori koju finansira režim iz Beograda je već počela da javno najavljuje ubrzano hapšenje premijera Crne Gore i njihovo preuzimanje vlasti. Kako bi dodatno pomogao opoziciji u Crnoj Gori. Boris Tadić daje nalog Branku Radujku, direktoru Telekoma Srbija da sa značajnim sredstvima pomogne tu akciju u Crnoj Gori.

Telekom je inače firma koja služi Borisu Tadiću i Demokratskoj stranci (ranije je koristila Koštunici i DSS za iste razloge) za finansiranje svih mogućih partijskih i ličnih projekata.

Kolokvijalno je poznata kao „kasica-prasica“ DS-a i kabineta Borisa Tadića. Branko Radujko, određuje budžet od milion evra za ,,marketing“ firme u Crnoj Gori i naravno najveći deo daje u ruke parapolitičkoj opoziciji okupljenoj oko dnevnog lista Vijesti, Monitor i TV Vijesti. Oni velikodušno vraćaju uslugu i od tada svakodnevno to je bila jedina i najvažnija tema koju su ovi kvazimediji obrađivali.

Te medijski servirane lažne optužbe, po unapred napravljenom dogovoru i koordinaciji iz Tadićevog kabineta, dočekivali su političari u Crnoj Gori i Srbiji. Svakodnevno su optuživali vlast Crne Gore, da je u nekakvom dogovoru sa mnom i na nekakvom ,,ratnom kabinetu“ donosila odluke o ubistvima po Balkanu.

Za Tadića i njegove najbliže saučesnike sve je izgledalo idealno. Problem je nastao u naizgled nevažnim činjenicama, da ni premijer Đukanović niti ja nismo ni znali niti ikada videli ni Jocića ni Milovanovića.

Jocić koji je bio iskusniji i lukaviji, a i znao sa kim ima posla, nije nikako hteo da pristane na ovakav dogovor, znajući da je u pitanju politika i da ni njemu posle eventualne nagodbe niko ne garantuje bilo kakvu sigurnost. Zato su i pregovori trajali duže nego što je to krug ljudi oko Borisa Tadića očekivao.

Pritiske na Jocića da lažno svedoči, počeo je da vrši i direktor policije Milorad Veljović koji je pored Saše Ivanića (pomoćnika specijalnog tužioca) i „dobronamernih zajedničkih prijatelja“ Jociću predlagao slobodan život u Gvatemali, puno para i sve što uz to ide samo da lažno optuži Đukanovića i mene.

Odupiranje Jocića da tek tako pristane na lažno svedočenje, nateralo je kriminalce iz institucija države da potraže nove svedoke.

Tako po nalogu samoga Borisa Tadića, koji je prenet naravno preko njegovog šefa kabineta Miodraga Rakića, najviši funkcioneri uprave kriminalističke policije i specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal traže nove „svedoke“.

Službe bezbednosti su počele da obrađuju brojne kriminalce, profesionalne ubice i dilere drogom, sve one koji bi po njihovom mišljenju bili spremni na takvu vrstu dogovora. Traženi su pre svega osuđeni kriminalci iz Crne Gore, koji su u bekstvu ili su na slobodi pod kontrolom srpskih službi bezbednosti.

 

Nalozi i izvršenja

 

Po nalogu Rakića, Snežana Malović je dobila zadatak da sve ovakve slučajeve preko sudova oslobađa i pušta iz zatvora, što je ona bespogovorno izvršavala.

Tako su nekoliko državljana Crne Gore koji su imali probleme sa zakonom ucenjivani ukidanjem presuda i pre svega zaštitom u Srbiji, ako pristanu da po nalogu predstavnika države Srbije lažno svedoče i lažno optuže mene, ali pre svega premijera Crne Gore Mila Đukanovića.

Ovo je bio državni projekat i to prvoga reda. Samo tako su najviši funkcioneri policije, posebno uprave kriminalističke policije mogli da nude kriminalcima razne pogodnosti države, kao protivuslugu za lažno svedočenje i monstruozne optužbe protiv demokratski izabranog premijera susedne države.

Kako su se u ovome delu kriminalnih radnji dešavala i mnogo teža krivična dela, a kako su u to sve bili umešani i visokopoziconirani političari dodatne detalje u ovome dopisu ne iznosim, posebno zato što su oni deo istrage tužilaštva koja se ovih dana završava i gde se uskoro očekuje podizanje krivičnih prijava protiv velikog broja lica.

Ukoliko pak bilo kome od primaoca ovoga dopisa bude značajno i hoće da se interesuje oko ovih detalja i ja i moji advokati smo spremni da pružimo i sve te dokaze, kao i imena učesnika.

Mediji su nastavljali da izvršavaju naloge ove kriminalne grupe, optužujući nas svakodnevno za razna krivična dela. Ubrzo je pored ubistava došla na red i prodaja droge, pa sam tako od iste grupe optuživan za organizaciju i prodaju miliona tona kokaina širom sveta, od Argentine do Rusije.

Čak je i sam predsednik Boris Tadić koristio svaku priliku tokom zvaničnih susreta sa inostranim zvaničnicima da iznosi lažne optužbe o nekakvoj prodaji droge koja ide iz Crne Gore i njegovim naporima da to spreči.

Kako za ovo pak nije bilo dokaza, odustalo se privremeno od optužbi za drogu i ponovo vratilo na priču o ubistvu. Neprihvatanje Sretena Jocića da učestvuje sa njima u ovome kriminalu nateralo ih je da pokušaju sa traženjem onih koji će biti spremni da me lažno optuže.

Zadatak koji je naređen ljudima iz policije, tajnih službi, tužilaštva, pravosuđa bio je jasan: nađite kako znate i umete bilo šta, ne birajući sredstva, načine, metode!

Sve je dozvoljeno i svi resursi države su na raspolaganju! Upravo zato u institucijama države otvorena je neka vrsta takmičenja među pojedincima, ko će prvi doneti šefovima ,,skalp“ nekoga od nas dvojice. Službe bezbednosti su koristile svoje metode, policija svoje, Ministarstvo pravde kontrolu sudova i tužioca (upravo zato svi su bili u v.d. stanju sve vreme), a svi zajedno imali su podršku kabineta i svih medija u državi.

Pored ucenjenih i osuđenih kriminalaca, druga ciljna grupa potencijalnih lažnih svedoka pronalazila se među osumnjičenim ili optuženim pojedincima u raznim krivičnim postupcima, koji su svi po političkom nalogu vođeni upravo u Specijalnom sudu za organizovani kriminal.

Metod je bio jednostavan.

Zakon donet da bi se sprečio organizovani kriminal i istražila politička ubistva pod režimom Slobodana Miloševića, u Specijalnom sudu je zloupotrebljavan i korišćen isključivo u političkim i ličnim obračunima, onih koji su na vlasti i koji kontrolišu ovu instituciju.

Tu je politiku počela vlada Vojislava Koštunice, izmišljanjem svih vrsta ,,mafija“ koje su služile da bi se uništavala kako politička tako i ekonomska konkurencija. Tu zloupotrebu nastavili su Boris Tadić i njegov kabinet, koji tu vrstu zloupotreba nad Specijalnim sudom i tužilaštvom sprovodi do dan danas.

Prednost da se po tom zakonu osumnjičeni i optuženi mogu da drže u pritvoru i nekoliko godina, bio je idealan model da se takvim osobama nude ,,dogovori“ koji bi ih spasili takve torture.

I to su specijalno tužilastvo sa ljudima iz policije i službi bezbednosti koristili sve vreme. Tako su u montiranom sudskom procesu koji su protiv mene vodili, držali u pritvoru skoro četiri godine Stevana Banovića bivšeg službenika Savezne uprave carina, terajući ga da me lažno optuži za šverc cigareta.

Dve godine pre nego je tužilac uopšte i otvorio istragu policijski inspektor Bogdan Pušić je počeo da vrši pritisak na Stevana Banovića da me lažno optuži i to za poslove šverca koje je radila država Srbija preko vojne i državne bezbednosti. U početku je to radio neformalni i „prijateljski“, a od 2006. zvanično u sedištu UBOPOK-a i prisustvu zamenika tužioca Saše Ivanića, tužioca koji je i vodio ovaj predmet.

Banoviću je nuđen status svedoka saradnika samo da prihvati da na sudu pročita iskaz koji su mu Pušić i Ivanić unapred pripremili. Bogdan Pušić je pritiskao porodicu Stevana Banovića, njegovu ženu i sina.

Dolazio je kod njih kući, terao ih da vrše pritisak na oca i supruga, da oni prihvate lažno svedočnje itd. Pa je tako dovodio na sud suprugu Stevana Banovića i bio prisutan prilikom davanja njenoga iskaza, koji je ona sudski overenom izjavom poništila i objasnila da ga je dala pod pritiskom.

Stevan Banović je težak srčani bolesnik. I pored te činjenice držan je u pritvoru 42 meseca bez adekvatne medicinske nege, stalno teran da lažno optuži mene, a da ne pominje istinu koju je kao radnik carina znao, tj. da su se švercom cigareta za koje su mene optuživali bavili predstavnici državne i vojne bezbednosti preko njihove firme Succes.

 

Lažne optužbe

 

Sve ovo i mnogo više od ovoga, Stevan Banović je izjavio na sudu u predmetu K-Po1 br.103/10 i to na glavnom pretresu 24.06.2011. i tokom davanja završnih reči 03.10.2011.

Tom prilikom Banović je izjavio da je dobijao i pretnje na mobilni telefon pred davanje iskaza, da nikako ne sme da pominje vojsku i vojnu bezbednost, kao ni firmu Succes i vezu sa državom.

Prilog br. 3 – Transkript audio zapisa sa glavnog pretresa održanog dana 24.06.2011. godine

Prilog br. 4 – Transkript audio zapisa sa glavnog pretresa održanog dana 03.10.2011. godine

Prilog br. 5 – Sudski overena izjava Stevana Banovića.

Da je ovakav stil i način rada policije i tužilštva, svojstven kriminalcima, bio i jedini način koji su oni radili potvrđuje i iskaz Milenović Dejana, optuženog u sasvim drugom predmetu K-Po 1 br 104/10.

U predmetu koji nema nikave veze sa mnom, ponovo su službenici UBOPOK-a Bogdan Pušić i Ljubičić Zoran uz tužioca Sašu Ivanića, čineći krivična dela, pokušavali da na silu, ucenama i pretnjama nađu nekoga ko bi bio spreman da me lažno optuži.

Tako su još 2006. godine Pušić i Ljubičić nudili Milenoviću status svedoka-saradnika ako optuži mene i Sinišu Stojčića da smo zajedno švercovali cigarete.

Činjenica da me Milenović uopšte ne poznaje nije bila prepreka, čak je tužilac Ivanić imao spremne iskaze koje je Milenović samo trebalo da potpiše.

Nepristajanje Milenovića da me lažno optuži rezultiralo je njegovim hapšenjem jula 2007. godine, kada mu je nezakonito u policijsku stanicu dolazio tužilac Ivanić i nudio „spas i dogovor“ samo ako lažno optuži mene !

Kako ni to nije uspelo, država mu je dala advokata po službenoj dužnosti Gordanu Babić, koja je od prvog trenutka vršila pritisak na Milenovića da prihvati ponudu tužioca i da mene lažno optuži.

Čak mu je iz tužilaštva donosila papire, koje je Milenović trebalo da nauči napamet i da ih kao takve uvrste u spise. Advokat Gordana Babić je čak predlagala Milenoviću da učestvuju u krivičnom delu ucene i reketiranja prema meni, sa namerom da od mene traže 500.000 evra!

Milenović to nije prihvatio i ubrzo je zamenio advokata koji je u suštini bio predstavnik tužilaštva i policije.

 

Epilog koga još nema

 

Na osnovu svega navedenog potpuno je jasno i činjenično dokazano da je jedna grupa visokih državnih funkcionera, zloupotrebljavajući funkcije, službeni položaj i zakonska ovlašćenja koja iz tih funkcija proističu učinila niz izuzetno teških krivičnih dela.

Takođe je evidentno da su to radili u kontinuitetu više godina, sa samo jednom jedinom namerom da zadovolje političke naloge koje su dobijali od svojih pretpostavljenih, odnosno nosioca političkih funkcija u vlasti u Srbiji.

Ovo kriminalno delo vršili su predstavnici najznačajnih državnih institucija pa je utoliko činjenje ovih krivičnih dela opasnije i ozbiljnije.

Institucije koje u svakome demokratskom društvu služe za zaštitu i bezbednost građana i društva, u diktaturama i zlikovačkim režimima  se koriste za pljačku, otmice, ucene, montiranje procesa, ličnu osvetu pačak i naručena ubistva.

Srbija je do skoro imala na vlasti takav režim i posledice takve vladavine se osećaju i dan-danas.

Upravo je zato važno da se ova teška krivična dela što pre istraže i dobiju zakonsku formu, a počinioci teško kazne, kako se ovakve stvari više nikada ne bi dešavale u Srbiji.

 

Najodgovorniji u činjenju ovih krivičnih dela su:

 

Ministarstvo policije i to hijerarhijski od direktora policije Milorada Veljovića, preko Rodoljuba Milovića, načelnika uprave kriminalističke uprave Srbije, zatim Radoslava Đinovića, pomočnika načelnika UKP za terorizam, kao i operativaca poput Bogdana Pušića inspektora, Zorana Ljubičića inspektora i mnogih drugih Ministarstvo pravde na čelu sa Snežanom Malović i državnim sekretarom Slobodanom Homenom, Specijalno tužilastvo za organizovani kriminal na čelu sa tužiocem Miljkom Radisavljevićem i neposrednim operativnim tužiocem zaduženim za ,,prljave poslove“ Sašom Ivanićem. Svi pomenuti su uz određen broj drugih pojedinaca učestvovali u izvršavanju nezakonitih naloga koje je preko šefa kabineta predsednika Srbije davao Miodrag Rakić.

Jasno je da su nalozi Miodraga Rakića predstavljali želje ili naredbe samog predsednika Borisa Tadića i njegovih najbližih saradnika. U kojoj je meri to bilo zloupotrebljavano od strane Miodraga Rakića i eventualno nekoga od strane pomenutih funkcionera, na istrazi je da utvrdi.

Prednost da je u međuvremenu došlo do promene vlasti i da će verovatno nosioci nekih od najvažnijih funkcija izvršne vlasti biti zamenjeni daje mogućnost da se ova istraga zaista sprovede i pokaže najteže oblike organizovanog kriminala u samom vrhu vlasti.

Ipak, bez podrške demokratskih institucija Evropske Unije, kojoj Srbija želi da se priključi i nadzora u društvu kakvo je naše nije izvesno da će istraga biti i urađena na adekvatan i istinit način.

Upravo iz tih razloga i dostavljamo ovaj dopis, najvišim funkcionerima EU zaduženim za priključenje i proširenje ove zajednice, uvereni da će svojim nadležnim službenicima dati ovaj dopis i dokaze da se sami uvere u istinitost navedenih tvrdnji.

 

#Gero Srbija

Materijal: Stanko Subotić

Creative Commons лиценца

TADIĆ I NJEGOVE PROTUVE SA ZAPADA…

 

Za razliku od prethodnih izbora kada je Tadić mogao da računa na gotovo nepodeljenu podršku demokratskog sveta, ovoga puta u prvom krugu lider DS je iz inostranstva podršku dobio jedino od Milorada Dodika i azerbejdžanskog diktatora Ilhama Alijeva.

 

Piše:Marko Matić

Izdajnik sa prijateljima

 

U kampanji pred drugi krug predsedničkih izbora, “čovek koji je postao najveća pretnja po razvoj demokratije u Srbiji”, uspeo je na svoju stranu da privuče i Meri Vorlik, odmetnutu ambasadorku SAD, Vensana Dežera, šefa kancelarije Evropske komisije u Beogradu i Jensa Stoltenberga, norveškog premijera i sina jednog od najpoznatijih izaslanika međunarodne zajednice koji su za vreme tranjanja pokolja u Bosni vodili beskonačno duge i potpuno besmislene pregovore sa Slobodanom Miloševićem.

 

Svestan da mu podrška Dodika i Alijeva neće previše pomoći u pokušaju da svoju diktaturu prikrije plaštom lažne demokratije, Boris Tadić je odlučio da u svoju predizbornu igru uključi i odmetnutu američku ambasadorku, korumpiranog briselskog birokratu na službi u Beogradu pa čak i u balkanske prilike ne baš previše upućenog premijera Norveške.

Cilj Tadićevih manevara je više nego jasan: pošto-poto stvoriti utisak da je Zapad na njegovoj strani i da će se u slučaju njegovog poraza Srbija naći u izolaciji, a situacija u regionu postati nestabilna i krajnje opasna.

 

“Da je reč o običnoj praznoj simulaciji i pokušaju spinovanja pre svega domaće javnosti najbolje svedoče činjenice da je propao njegov pokušaj da neposredno pre prvog kruga izbora bude primljen u Beloj kući gde bi se za potrebe svoje predizborne kampanje slikao sa američkim predsednikom Barakom Obamom”.

 

Pored hladnog, gotovo ravnodušnog odnosa Vašingtona prema sudbini čoveka koji ugrožava demokratiju u Srbiji, “nikakve reči podrške Tadić nije dobio ni iz Brisela, Berlina, Pariza i Londona”.

S obzirom da je većina njegovih saveznika iz EU, poput vladajućih struktura u Grčkoj i Itlaiji, zauzeta borbom sa krizom koja potresa njihove zemlje, Tadić je jedino uspeo da u Beograd dovede norveškog premijera Stoltenberga, koji je iz čisto kalkulantskih razloga pristao da pruži podršku žrtvovanju demokratije u Srbiji na oltaru veštački generisanog straha od nestabilnosti.

Za razliku od ravnodušnosti zvaničnog Vašingtona i vodećih analitičara koji se bave procesima u jugoistočnoj Evropi, odmetnuta američka ambasadorka u Beogradu odlučila je da se aktivno uključi u kampanju na strani čoveka čiji bi izbor označio kraj demokratije u Srbiji.

I mada podrška Vorlikove projektu uspostavljanja diktature nema spolja vidljivo racionalno objašnjenje, činjenica je da smo ranije već bili svedoci da je isto tako neobjašnjiva podrška, koju je u podrivanju pozicija Zorana Đinđića bivši ambasador Vilijem Montgomeri pružao Vojislavu Koštunici, nakon obavljenog posla dobila racionalno objašnjenje.

Da li će i Vorlikova, poput Montgomerija, nakon svog prvog ambasadorskog nameštenja napustiti diplomatsku službu i ostati u zemlji svog prvog i jedinog službovanja ostaje tek da se vidi, ali sve očiglednijom postaje činjenica da je njeno delovanje u direktnoj suprotnosti sa javno proklamovanim stavovima američke administracije.

 

Ilustracije radi trebalo bi podsetiti na njenu podršku plaćenicima srpskog režima koji su na barikadama na severu Kosova stajali naspram američkih vojnika, preko njene posete antiameričkom tabloidu Kurir koja je u vrednosnom i političkom smislu identična poseti i javnoj podršci koju bi Talibanima na primer pružio američki ambasador u Kabulu, pa do privatnih aranžmana i plasmana novca američkih poreskih obveznika u sumnjive projekte i Potemkinova sela Tadićevog režima.

Ono što je van svake sumnje jeste činjenica da se Vorlikova u sklopu Tadićeve kampanje obrela u Donjoj Draguši, a zarad odbrane svojih investicija i poslovnih aranžmana nema sumnje da bi se za račun srpskog diktatora obrela i Gornjoj Mrduši, samo ukoliko ustreba.

Stopama Vorlikove krenuo je i Vensan Dežer glavni predstavnik briselske birokratije u Beogradu, koji je rešio da napokon kapitalizuje svoje kurtoazne diplomatske fraze o stalnom napretku Srbije, koje je u vidu friziranih izveštaja do sada redovno slao u Brisel, čija je netačnost postala čak i tema rasprave u Evropskom parlamentu, naročito pitanje skandalozne reforme pravosuđa kojoj je Dežer davao pozitivnu ocenu.

“Shvativši da se trenutak njegovog stolovanja u Beogradu neizostavno bliži kraju, Dežer je svoje privatne aranžmane sa srpskim režimom rešio da zadrži direktnim agitovanjem za izbor Borisa Tadića, bez obzira na činjenicu da je otvorena podrška nelegitimnom pretendentu na treći predsendički mandat zapravo podrška suspenziji, a možda i potpunom ukidanju demokratije u Srbiji”.

Ta okolnost Dežera, naravno, previše i ne brine pošto će njemu i njegovoj deci novac do kojeg je došao u Srbiji omogućiti lagodan život daleko od balkanske diktature.

 

Balkanska parija je prepuštena na milost i nemilost hirovima Tadićeve diktature i taj stav neće biti promenjen sve dok se haos koji ona proizvodi ne bude počeo prelivati preko granica Srbije.

Taj stav, međutim, nipošto ne predstavlja jedinstveno gledište gotovo ravnodušnog demokratskog sveta prema izborima u Srbiji, što u potpunosti urušava veštačku sliku koju Boris Tadić pokušava da stvori o navodnoj nepodeljenoj podršci koju uživa u zapadnim prestonicama.

 

#Geto Srbija

Materijal:eNovine

Creative Commons лиценца

DANAS IZBORNA KRAĐA, SUTRA “DEMOKRATSKA” DIKTATURA

13. маја 2012. Коментари су искључени

 

Dok se džakovi sa glasačkim listićima vade iz kontejnera širom Srbije, jedinstvene zemlje koja prema centralnom biračkom spisku ima više glasača nego punoletnih građana, neverovatna je lakoća sa kojom funkcioneri vladajućih stranaka i izborna tela pod režimskom kontrolom odbacuju i negiraju očigledne dokaze o izbornim nepravilnostima.

 

Piše: Marko Matić

Izborna Kradja

 

Iako će vreme tek pokazati da li je političko srastanje Tadićevih “demokrata” i Miloševićevih socijalista ujedno označilo i povratak izbornih tehnika koje je bivši diktator koristio, nema sumnje da bi ovakve stvari u Miloševićevo vreme bile dovoljan razlog da se izbori proglase neregularnim i pokradenim.

 

Danas, međutim, u eri vladavine Demokratske stranke koja se od vladavine Slobodana Miloševića razlikuje jedino po tome što nije u stanju da haos koji proizvodi unutar srbijanskog društva izvozi u okolne zemlje, veliki broj onih koji su se devedesetih srčano borili protiv izbornih krađa više u tome ne vidi gotovo nikakav problem.

Našavši se na Tadićevim finansijskim jaslama, interesno zaslepljeni glasnogovornici te kvazidemokratske Srbije, u snimcima koji su preplavili društvene mreže, a koji neoborivo dokazuju da je izborne krađe ipak bilo, ne vide ništa više od “prava onog koji gubi da se ljuti”.

I dok je iz razumljivih razloga bilo za očekivati da lažni magistar Boris Tadić i njegovi stranački vojnici negiraju svaku pomisao da bi oni, kao poštenjačine tadićevskog kova, mogli nešto da ukradu, potpuno je s druge strane zdravog razuma to što neki, navodno nezavisni, analitičari i poslenici javne reči nastoje pukim negiranjem, bez ikakvih argumenata, da ospore nešto što je materijalno dokazano.

Da je izborne krađe bilo dileme svakako nema, pitanje je samo u kojem obimu i kojim mehanizmima je ona izvedena.

 

Najzanimljivije u celoj priči o izbornim neregularnostima bilo je to to što su kao ključni dokaz da su izbori protekli u demokratskoj atmosferi i u skladu sa evropskim standardima, režimski mediji navodili izveštaje posmatrača OEBS koji su sa osmatračkih mesta iz egzotičnih srpskih kafana i restorana ustanovili da je sve bilo regularno.

Ćevapi su bili u skladu sa opšteprihvaćenim standardima, izbor alkoholnih pića je bio potpuno transparentan, procedura angažovanja dodatnih sadržaja u vidu muzike i poslovne izborne pratnje bila je potpuno regularna i u skladu sa opšteprihvaćenim običajima u toj oblasti.

No, oni kojima sećanje dopire malo dalje od vremena kada su bivši magistar Tadić i kompanija zagospodarili ovim prostorima, ne mogu da se ne sete da je čak i 1996. godine prvobitni izveštaj posmatrača OEBS glasio da na izborima nije bilo većih nepravilnosti.

Tek nakon početka velikih protesta na ulicama srpskih gradova, centrala OEBS je odbacila izveštaje svojih posmatrča kao nepouzdane, nakon čega je usledilo slanje misije Felipe Gonzalesa u Beograd, koja je, gle čuda, uprkos, ustanovila ono što je ranije bilo “promaklo” posmatračima.

Da li su i ovoga puta neke izborne detalje prevideli tek će se videti, ali je opštepoznata činjenica da posmatračke misije OEBS više služe kao dekor čija je funkcija pribavljanje unutrašnje i međunarodne legitimnosti izbornom procesu, nego što zaista imaju uvid u izborne postupke u svim fazama procesa.

 

“CESID”

 

“Uhvaćen u krađi, režim je u pomoć pozvao i svoje stare znance sa referendumsko-ustavne krađe 2006. godine, koji ni do današnjeg dana nisu objasnili kako je u poslednja dva sata dvodnevnog referenduma izašao nezabeleženi broj građana”.

Za razliku od 2006. kada Cesid nije imao nikakvo suvislo objašnjenje, sada su smehotresni likovi iz te DS organizacije izašli sa teorijom da je krađa velikih razmera sistemski nemoguća, da je manjih nepravilnosti verovatno bilo, ali da je to posledica grešaka, neiskustva i slabe obučenosti učesnika u izbornom procesu.

Cesid je odmah ponudio “jedino logično rešenje” kojim bi se ispravili izborni nedostaci – uvođenje stalne izborne administracije, što bi praktično značilo da Cesid postane državni organ koji bi, finansiran sredstvima iz državnog budžeta, Demokratskoj stranci obezbedio višedecenijsku “demokratsku” vladavinu.

Pored izveštaja OEBS i očekivanih Cesidovih pokušaja negiranja postojanja bilo kakvih izbornih nepravilnosti, posebno iritantani su bili licemerni nastupi nekih “nezavisnih” analitičara i kolumnista koji u su u potuno identičnoj situaciji onima sa kojima smo se redovno suočavali devedesetih godina, zauzeli dijametralno suprotne pozicije.

U procesu njihove obrnute evolucije došli su do tačke na kojoj su se sada našli na istoj poziciji sa Šešeljevim radikalima, koji su se, poput Cesida, iz petnih žila potrudili ne bi li za račun DS dokazali da krađe na izborima nije bilo.

Umesto da svojoj poziciji daju bar privid objektivnosti i, što bi najnormalnije bilo, zatraže da se pritužbe bar ispitaju od strane nezavisnih istražnih organa u kojima bi učestvovali i predstavnici opozicije, “nekadašnji borci za demokratsku Srbiju naprasno su se rastali sa svojim moralnim načelima i shvatili da je, zarad cilja koji se njima čini opravdanim, dozvoljneo koristiti sva sredstva”.

 

Kao da demokratija nije nešto čiji bi principi i standardi trebalo da nadilaze sve učesnike u izbornim utakmicama, pa čak i “Demokratsku stranku čija vladavina klizi u neku vrstu poluotvorene diktature sa sve manje prikrivenim pokušajima uspostavljanja totalitarne kontrole nad svim tokovima društvenog života”.

 

#Geto Srbija

Materijal:eNovine

Creative Commons лиценца

SLOBODAN HOMEN: DRŽAVNI BIZNISMEN BEZ KONTROLE

1. маја 2012. Коментари су искључени

 

Čovek koji kontroliše stotine miliona evra po svom nahođenju i bez ikakve kontrole vlasti!

 

Piše: Branislav Jelić

homen

 

Još dok je službovao u Otporu, Slobodanu Homenu se osladilo da raspolaže imovinom čija vrednost nije najpreciznije evidentirana količinama, kvadratima, apoenima, odnosno vrednošću koja nije opterećena glupim i nepotrebnim informacijama o ukupnom “ulazu” i ukupnom “izlazu”, levom i desnom knjigovodstvenom stranom.

I baš kao sa američkom gotovinom iz Budimpešte koja se u revolucionarne svrhe, u opuštenoj Budvi 2000. godine, delila na ruke i bez ikakvih priznanica, Slobodan Homen danas, po sopstvenom i stranačkom nahođenju, raspolaže dobrima vrednim 350 miliona evra, bez obaveze da bilo kome polaže račune.

 

Državni sekretar u Ministarstvu pravde Snežane Malović poznat po konspirativnom imenu Cobe – Slobodan Homen, obznanio je uz medijsku podršku Danasa da je Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom Ministarstva pravde (na čijem je čelu svestrani Homen) poklonila 28 miliona dinara (252.000 evra) gotovine u humanitarne svrhe.

“Prema njegovim rečima”, jer uredne evidencije, zakonitog dokumenta ili odluke nema, oduzeta imovina je raspodeljena na sledeći način:

Direkcija je dala” po tri miliona dinara opštini Trgovište za sanaciju štete od poplave, kao i Crvenom krstu za kupovinu brašna za narodne kuhinje.

Više od 4,6 miliona za kupovinu četiri inkubatora za bebe.

Takođe, dato je 1,5 miliona dinara za pomoć Zavodu za javno zdravlje.

Po 400.000 dinara uplaćeno je na račun – udruženja distrofičara i za lečenje maloletnog dečaka u inostranstvu.

Pet miliona dinara dato je za podizanje zaštitnog zida oko manastira Devič na Kosovu i Metohiji, kao i po pola miliona dinara za prevenciju kada je reč o borbi protiv trgovine ljudima i za pomoć sudskoj odbrani državljaninu Srbije u Hrvatskoj.

 

Kada, međutim, saberemo ove iznose kojim Homen manipuliše u predizborne svrhe, lako se da prebrojati da je reč o 18,9 miliona dinara (170.000 evra).

Kako se čak i Homenu učinilo da je razlika od 349.830.000 evra vrlo neprijatna, Tadićev četnik-antikomunista je dodao da se “imovina oduzeta od kriminalaca koja je ustupljena na korišćenje socijalnim i drugim društvenim organizacijama meri u desetinama miliona evra.

Precizne podatke o oduzetoj imovini koja je stečena krivičnim delima, baš kao i pregled stavki iznosa i korisnika poklonjenih sredstava, nije moguće pronaći ni na zvaničnom ali aljkavom sajtu Ministarstva pravde, čak ni u okviru posebne stranice Direkcije za upravljanje oduzetom imovinom, što sasvim dovoljno i ubedljivo govori o “otporaškom” načinu rada Slobodana Homena i ostalih “samo vas gledamo da nas ne uhvatite na delu”.

 

Marketinški obučen u nekoj od advertajzing laboratorija, Homen je na kraju neoprezno dodao da jesvrha Zakona o oduzimanju imovine stečene krivičnim delima da se ilegalna imovina vrati onima od kojih je oteta, odnosno građanima Srbije”, i to je misao nad kojom bi trebalo da se zadrži svaki glasač.

Naime, valjalo bi dobro razmisliti o ovoj rečenici, a potom je na izborima vratiti kao bumerang Homenu.

“A posle izbora dotični gospodim državni sekretar, trebalo bi da položi račune pred zakonom i pravdom”.

 

#Geto Srbija 

Creative Commons лиценца

DŽEPAROŠI U ŽUTIM RUKAVICAMA

28. априла 2012. Коментари су искључени

 

Odlazeća vlast u Vojvodini za sobom ostavlja pustoš. Nekada je to bio najrazvijeniji region Srbije, dok je danas, posle vladavine Bojana Pajtića i njegove klike, ispod republičkog proseka.

 

bojan pajtic

 

Informacije o sveopštoj pljački dobijene su iz najužeg Pajtićevog okruženja, i to od osobe koja se ponudila da bude ključni svedok na suđenju toj mafijaškoj grupi.

Nadajmo se da će ono uskoro biti i održano.

 

Nezaposlenost u AP Vojvodini u poslednje tri godine porasla je sa 14 na 23 odsto220.000 nezaposlenih, a samo u poslednje dve godine bez posla je ostalo 30.000 ljudi, od toga 30 odsto čine mlađi od 30 godina.

Za poslednje dve godine u pokrajini je ugašeno 5.000 malih i srednjih preduzeća, a proizvodnja je pala za čak 13 indeksnih poena, dok su plate za 2.000 dinara niže od republičkog proseka. Najviše kriminalnih privatizacija bilo je u AP Vojvodini – od kojih je čak 210 poništeno.

 

Tajkunskom dogovornom privatizacijom sumnjivo je privatizovano preko 50.000 hektara, a 15 najvećih poljoprivrednih kombinata i zadruga likvidirano je ili je u stečaju, dok je preko 5.000 porodica ostalo bez prihoda…

Povećanje zaposlenosti beleže jedino pokrajinska administracija i brojni zavodi, agencije, fondovi, njih 14, koji su od 2000. godine uposlili preko 2.500 ljudi i to uglavnom partijskih aktivista.

 

“Vojvodina je podeljena između Bojana Pajtića, kao vođe kriminalne grupe, i kumova, koji se pitaju za sve u Novom Sadu, dok je ostatak pokrajine prepušten grupi Momčila Milovića, vođi grupe kojoj pripadaju i Dušan Elezović i Miloš Gagić, kao najistaknutiji članovi.”

 

U prvu grupu spadaju osobe povezane kumovskim vezama, ima ih osam, a najistaknutiji su: Igor Pavličić, zvani Rodni, gradonačelnik Novog Sada.

On je Pajtićev kum, zbunjen je, neiskusan, plašljiv, anoniman, neobavešten, ništa ne radi bez Pajtića, uklapa se u Bojanovu želju da se, iz demagoških razloga, okruži isključivo Hrvatima i Mađarima; potom Bora Novaković, izopačen do krajnjih granica, iskompleksiran; jedino se on nešto pita u Novom Sadu o parama i samostalan je u odnosu na Pajtića.

Ta samostalnost je oličena u LjupkuKalabi, vlasniku „Graditelja NS“ koji je takođe kum, i od koga je nemoguće doći na red u Zavodu za izgradnju grada.

Inače, pomenuti Kalaba je isti položaj imao i za vreme bivše gradonačelnice Maje Gojković. Pored Bore Novakovića, parama ograničeno smeju da upravljaju i Dragoslav Petrović i Jovica Đukić, pokrajinski sekretari.

Druga grupa funkcioniše po principu plemensko-rodovske zajednice: iz Zmajeva su, drže čvrsto pokrajinski odbor DS-a, ali se ništa ne pitaju u Novom Sadu, već samo po opštinama Vojvodine.

Zaposlili su u pokrajinske institucije pola sela, od kafe-kuvarica do direktora, i ako iko Pajtiću dođe glave, to će biti oni.

Momčilo Milović se kao vođa ove grupe svakog dana sastajao sa Pajtićem i sa njim se dogovarao ko će biti izvođači na kom projektu.

Milović je nedavno pobegao sa mesta direktora pokrajinskog Fonda za kapitalne investicije u Italiju, da bude konzul u Trstu. Razloga za to bilo je puno… Uzeo je mito, izvođači su izgubili strpljenje, neki su mu i „poruke“ poslali pa mu je i automobil zapaljen. Fond duguje ogromne pare…

Sličan scenario bežanja iz zemlje u roze košulji izveo je i Mihajlo Brkić, direktor Fonda za razvoj. On je pobegao u Kuvajt, gde danas vrši dužnost ambasadora Srbije.

Članovi druge grupe u potpunosti su okružili Pajtića, bombarduju ga svakodnevno lažima, iluzijama i misaonim konstrukcijama, tako da je on odavno izgubio kontakt sa realnošću i istinom. On i sam insistira da ga lažu, da mu kažu kako je podrška birača 50 odsto i sl.

Predsednici opštinskih odbora DS-a u Vojvodini određuju koji projekti u toj opštini će biti odobreni od Upravnog odbora Fonda za kapitalne investicije. Oni uputstva dobijaju od Elezovića i Gagića i njihove su marionete, izabrane po principu „što manja podrška u bazi, to veća odanost Elezoviću“.

Ti predsednici su preko kredita ili lizinga kupili mašine i njih planiraju da otplaćuju iz sredstava Fonda, kojih više uopšte nema.

 

Čelnici MUP-a svoje žene zapošljavaju u javnim preduzećima i fondovima, a zauzvrat oni garantuju da u pojedinim medijima neće biti pominjani Pajtić i vlast u Vojvodini, a rade i druge prljave poslove za vrhušku.

U Zavodu za izgradnju Novog Sada, Vodovodu i Toplani gotovo sve poslove dobija“Graditelj NS“ (preko 90 odsto sumnjivih tendera), kao i „Projektomontaža“ iz Beograda. Uporno se sprovodi restriktivni postupak za projekte vredne preko 100 miliona dinara.

Od pokrajinskih para, a preko Fonda za kapitalne investicije, visokogradnju izvodi „Dijagonala“, koja dobija sve više poslova, dok niskogradnju izvodi „Bulevar kompani“.

Fond je klasična mašina za pranje para i to mu je jedina svrha postojanja. Sve je preuzeo iz pokrajinskih sekretarijata, sve sprovodi Fond i svi tenderi su namešteni.

Značajan deo novca za sebe uzimaju Bora Novaković (novac iz ZIG-a), Pajtić, Dragoslav Petrović, Elezović i Milović. Dug Fonda prema građevinskoj operativi iznosi preko 4 milijarde dinara što je dovelo do blokade više desetina građevinskih firmi.

Tipičan primer rada Fonda za kapitalna ulaganja jeste naređenje direktora Milovića da se izvrši plaćanje firmi njegovog drugara, koja je 2009. radila rekonstrukciju manastira Krušedol u sklopu priprema za proslavu godišnjice manastira, a kada je Pajtić bio predsednik Odbora za obeležavanje godišnjice.

Zato je moralo, kako reče Milović, da se radi hitno, bez projekta, bez tendera, bez osnovne putanje javne nabavke, bez nadzornog organa, bez ikakve procedure i kontrole. Milović je tada urlao po Fondu: “…Ako bude trebalo, ići ću u zatvor, ali ovo mora da se plati!“

 

Suština krađe su veliki poslovi koje rade „Eurogardi“ i „Dijagonala“. Firma „Eurogardi“,poznata i iz afere krađe novca prekoIntermosta, dobijala je manje poslove da ćuti ipreživi, a da zauzvrat daje uslužne ponude.

Uslužne su one ponude koje se daju samoformalno i to na nameštenim tenderima, tako da pobedi unapred izabrani ponuđač, sa ponudom nižom od uslužne.

U Novom Sadu je pobednik obavezno „Dijagonala“.

Slično „poslovanje“ DS primenjuje i u Beogradu sa tzv. kvalifikovanim ponuđačima, takoda se onda unutar kruga od pet firmi sve zatvara, a cene naduvavaju.

Najviše propusta Republička revizorska institucija konstatovala je u radu „Radosnogdetinjstva“, novosadske predškolske ustanove, i Zavoda za izgradnju grada (direktor BoraNovaković – DS), dok su nepravilnosti uočene i u radu Vodovoda, JP „Putevi“ i JP „Spens“.

 

Grad je sklopio ugovor sa firmom „Graditelj NS“ za izgradnju vodovodne i kanalizacione infrastrukture u Bulevaru Evrope, plativši uslugu više od 113 miliona dinara, iako je procenjena vrednost investicije nešto manje od 70 miliona.

Firma „Eurogardi“ je od Zavoda za izgradnju grada dobila 13 projekata ukupne vrednostioko 35 miliona dinara, umesto da se za sve te poslove sprovede jedna javna nabavka, a istopreduzeće radilo je rekonstrukciju nekoliko vrtića „Radosnog detinjstva“ bez prethodno raspisanog javnog poziva.

Na sve ovo ukazala je Državna revizorska institucija.

Na prvom tenderu za nabavku opreme za centralnu kuhinju „Radosnog detinjstva“, dok je planirana cifra za kompletan projekat bila 10 miliona evra, prihvaćena je ponuda građevinskefirme „Dijagonala“ koja je iznosila 370 miliona dinara, iako je na stolu bila više nego upolaniža ponuda kompanije „Monera“.

Skuplju ponudu, i to „kao najbolju“, prihvatili su direktor „Radosnog detinjstva“ Borislav Samardžić i firma „Eurogardi“, zadužena zaprojektovanje objekta koji je prvobitno trebalo da ima 5.000 kvadrata…

Nakon izveštaja italijanskog arhitekte Vitorija Valentija iz renomirane italijanskekonsultanske firme „Politehnika, koja je projekat ocenila skandaloznim i navela da ceo posao ne može da košta više od 6 miliona evra, tender je stopiran.

Kako je za medije tada rekao glavni menadžer firme „Monera“ Nebojša Berak, umesto krivičnih prijava zbog pokušaja pljačke skoro 5 miliona evra, isti ponuđači dobili su posao i na ponovljenom tenderu, gde je veličina budućeg objekta smanjena na 3.000 kvadrata, a za čiju realizaciju je izdvojen 541 milion dinara iz pokrajinskog budžeta.

I na ponovljenom tenderu ponovo je prihvaćena ponuda „Dijagonale“ od 140 miliona dinara, iako je „Monera“ poslala ponudu na 97 miliona.

Predsednik Izvršnog veća Vojvodine Bojan Pajtić obećao je tada da će budžetska inspekcija proveriti navode o nameštanju tendera za izgradnju centralne kuhinje, koja je finansirana iz pokrajinskog budžeta.

Prema njegovim rečima, lično će se založiti da ova priča bude isterana do kraja, iako zadržava mogućnost da je na tenderu ipak izabrana najbolja ponuda. (140 miliona)

 

Novac od mosta odlio se preko vodovoda

 

Stvarna pljačka pravih para u Novom Sadu sprovodi se i preko virtuelnih projekata.

U vojvođanskoj prestonici je do 1944. postojao železnički most podignut još u 19. veku, koji je nosio naziv most Franje Josifa, a kasnije Kralja Aleksandra. Na njegovim stubovima, koji su jedini preostali posle miniranja od strane Nemaca, vlast Novog Sada je odlučila da sagradi novi most.

Tender za izradu idejnog rešenja završen je u januaru 2009. godine tako što je od svih pristiglih ponuda prihvaćena jedino ona beogradskog saobraćajnog instituta CIP, ali je posao dodeljen mariborskom projektnom birou „Ponting“.

Neki članovi stručne komisije Zavoda za izgradnju grada iz Novog Sada odbili su da potpišu zapisnik sa otvaranja ponuda kojim je lažirano da je i „Ponting“ predao kompletnu dokumentaciju, pa se digla velika prašina, a CIP je uložio prigovor na odluku komisije.

Pre donošenja odluke o dodeli posla Mariborčanima, na sednicu Tenderske komisije je došao gradonačelnik Novog Sada Igor Pavličić, koji je dok se bavio advokaturom uglavnom zastupao preduzeća iz Hrvatske i Slovenije, i ultimativno zahtevao da se prihvati predlog „Pontinga“.

Vikao je na članove Komisije koji su želeli da posao odrade po zakonu i u jednom trenutku je potpuno izgubio samokontrolu, pa je počeo da šutira stolicu sa koje je prethodno ustao.

Nemajući kud, a zbog straha za svoju egzistenciju i zdravlje, članovi Komisije su konačno „Ponting“ proglasili pobednikom.

„Ponting“ je, inače, poznat kao preduzeće preko kojeg lokalne žute vlasti u Srbiji kradu pare iz budžeta.

Ista firma je projektovala i beogradski Mosta na Adi, sa sve preskupim i nepotrebnim pilonom.

Zanimljivo je da su Viktor Markelj i Petar Gabrijelčič projektovali pilon, koji je sam koštao koliko jedan skromniji most preko Save.

Beogradske vlasti, sa druge strane, nisu imale ništa protiv ovih ideja, posebno jer je na taj način moglo da se pokrade više desetina miliona iz budžeta spremljenog za Most na Adi.

 

Istu kriminalnu ideju je imao i Igor Pavličić za obnovu mosta Franje Josifa, za koji je umesto uspravnog bio planiran povijeni pilon.

Pošto je vlast unutar svojih redova postigla dogovor ko će koliko i iz kog budžeta da ukrade, generalni direktor CIP-a Milutin Ignjatović je bio pritisnut da povuče prigovor na odluku novosadske tenderske komisije, pod izgovorom da to preduzeće ima važnija posla od vucaranja po sudovima, tako da su gradonačelnik Pavličić i direktor „Pontinga“ Viktor Markelj potpisali ugovor o izradi idejnog rešenja za obnovu mosta.

Mariborčani su za 121 milion dinara (za 50 miliona skuplje od CIP-ove ponude) izradili sličan megalomanski projekat kao za Most na Adi.

Budući da bi se i ovaj novosadski most zabijao u brdo, ono na kojem je Petrovaradinska tvrđava, kroz koje bi trebalo da se prokopaju dva tunela. Da bi se sve ovo odradilo bilo je potrebno najmanje pola milijarde evra, a za sam most je bilo pripremljeno 50 miliona evra iz budžeta grada i pokrajine, kao i od Evropske komisije.

Kako Novi Sad nije mogao da prikupi novac za završetak celog projekta, a most koji bi se završavao na padini nekog brda nije imao nikakvog smisla, Pavličić je odustao od svega i novac spreman za ovaj projekat preusmerio na račun novosadskog Vodovoda, odakle je još lakše mogao da se odlije u privatne džepove.

 

“Projekat Vodovod”

 

Novosadski vodovod jedan je od najboljih u Srbiji. Kvalitet vode koju distribuira bio je nesumnjiv.

Dolaskom na mesto direktora Vodovoda, Branko Bjelajac ga namerno urušavai upropaštava da bi imao izgovor za njegovu privatizaciju.

Ono što su generacije Novosađana gradile, sada se krčmi i rasprodaje.

Branko Bjelajac sada radi po direktnom nalogu gradonačelnika Igora Pavličića, odnosno Bojana Pajtića.

Pavličić je Bjelajca pokušao da smeni zbog nesposobnosti, te da LSV, koja ga je delegirala, dobije za to mesto neku kompenzaciju, ali su Nenad Čanak i DS vrlo brzo našli zajednički jezik i to upravo oko prodaje Vodovoda.

U pripremi ovog posla građanima su plasirane informacije o lošem stanju vode i mreže.

Prošlog leta su u vodi pronađene nematode – crvi, što je Branko Bijelajac jedva dočekao, pa je tretirao vodu velikim količinama hemikalija i učinio je neupotrebljivom za piće!

Glas protiv ovakvog postupka digao je prof. dr Boža Dalmacija sa PMF-a u Novom Sadu, ali je brzo ućutkan. To, međutim, nije promenilo činjenicu da Vodovod namerno tretira vodu za piće velikim količinama hlora i mangana, koji su poznati kao jaki neurološki agensi.

Stanje novosadske vode ocenjuje se kao katastrofalno, ali građani ne treba da brinu – jer Bjelajac ima rešenje!

 

Rešenje se i samo nameće: treba obnavljati i popravljati Vodovod.

Za to grad Novi Sad nema sredstava, pa se traži strateški partner. On je „pronađen“ u francuskoj kompaniji“Veolija“.

Procedura je već u toku. Na tenderu je već izabran CSP, kao konsultant iz Nemačke sa zadatkom da za 65 miliona dinara iz gradske kase, „utvrdi“ da je „Veolija“ najpovoljniji partner.

CSP je kao konsultant još 2005. godine uradio i naplatio projekat reforme Vodovoda i kanalizacije.

Planirano je da se 49 odsto Vodovoda izda pod koncesiju „Veoliji“ na 25 godina, s tim da se cena kubika vode sa sadašnjih 0,80 evra, poveća na 2,50 evra.

Građani Novog Sada za ovu cenu dobijaju otrovnu, tehničku vodu, sa velikim količinama hlora i mangana, koja je izuzetno štetna po zdravlje odraslih, a za decu je pogubna.

Razlika u ceni vode, naravno, ide u džepove Bjelajca, Pavličića i samog vrha države, koji ovu investiciju zbog njenog velikog značaja koji nikako ne sme da bude zanemaren moraju da odobre.

U Novom Sadu se zna da je „Veolija“ za Pavličića spremila „ozbiljnu kompenzaciju“, dok je Bjelajcu namenjena vila u Provansi u koju će da se skloni od gneva potrovanih Novosađana.

 

Demokratska stranka u Vojvodini već se duže vremena nalazi u pravom rasulu.

Široj javnosti su od onih koji su odlučili da napuste ovu hajdučku grupu najpoznatiji Goran Knežević, nekadašnji gradonačelnik Zrenjanina i sadašnji kandidat za tu funkciju, kao i Đorđe Višekruna, nekada visoki funkcioner Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine i Pajtićev čovek od poverenja, a danas predsednik odbora za medije Glavnog odbora SNS-a.

Ovo, međutim, nikako nisu i jedina dvojica koja su demokrate napustili još dok su bili na vlasti.

U suštini, uz Bojana Pajtića su ostali još samo oni koji moraju da biraju između bespoštedne borbe za vlast i odlaska u zatvor.

 

Da niko pošten više ne želi da se bruka saradnjom sa demokratama u Vojvodini pokazuje i činjenica da je faktički glasnogovornik pokrajinskog odbora DS-a “Jelena Trivan,čiji su i muž i otac optuženi za članstvo u organizovanoj kriminalnoj grupi”.

 

Materijal:List protiv mafije

#Geto Srbija 

Creative Commons лиценца

DRŽAVNE INSTITUCIJE U SLUŽBI DEMOKRATSKE STRANKE

24. априла 2012. 1 коментар

 

Prema pisanju lista „Danas“ u specijalnom dodatku “Izborna groznica“, Agencija za borbu protiv korupcije je od Srpske napredne stranke zatražila da joj u roku od tri dana dostavi izveštaj i kopije dokumenata o finansiranju dolaska bivšeg gradonačelnika Njujorka Rudolfa Đulijanija u Beograd.

 

Korupcija-Tadic

 

Ovaj potez Agencije za borbu protiv korupcije svakako treba pozdraviti, ali ta Agencija izgleda ima dvostruke standarde, jedne za opozicione, druge za vladajuće stranke, a treće za kandidata koji je bivši predsednik.

Jer da nije tako, Agencija bi već zatražila od bivšeg predsednika Srbije, Borisa Tadića da joj dostavi dokaze u čijem aranžmanu je putovao u Nemačku na sajam u Hanoveru da bi se slikao sa gospođom Angelom Merkel i taj put i slikanje koristio u svojoj i stranačkoj izbornoj kampanji?

 

Da je Srbija država u kojoj se propisi primenjuju na sve, Agencija bi zahtevala da joj se dostave dokazi i kopije svih dokumenata, da se vidi da li su u svrhu tog putovanja korišćeni (i koji) resursi kabineta predsednika ili samo sredstva Demokratske stranke.

Ako su sredstva partijska, da se objavi njihovo poreklo.

 

Takođe, kada bi u ovoj zemlji postojali pravo i pravda, Agencija bi mogla da zatraži i od URS-a da prezentuje građanima količinu i poreklo novca koji u kampanji koristi ta stranka, jer se vidi da sredstva višestruko premašuju jačinu drugih mnogo većih parlamentarnih stranaka.

 

#Geto Srbija 

Materijal:eNovine

Creative Commons лиценца

ODGOVOR JELENI TRIVAN: BIO SAM DOBAR DOK SAM PLAĆAO BORISU I RUŽICI

 

Razularena Jelena Trivan, potpredsednica DS, u izbornoj kampanji do sad zadužena za priču o „ženskim pravima“, „ratnim pokličima opozicije“ i „važnosti malih, porodičnih poslastičarnica u Nišu“, rešila je da krene na krupne zverke.

Tokom najnovijeg obraćanja čitaocima sajta DS, Trivanova se hrabro ostrvila na Tomislava Nikolića, Bogoljuba Karića i, ničim izazvana, na Stanka Subotića.

Kao što obično biva, ubrzo je stigao odgovor.

 

tadic i ruzica

 

STANKO SUBOTIĆ, PISMO IZ ŽENEVE:

 

U strahu i panici da će izgubiti diktatorsku vlast i beneficije koje uživaju već 12 godina, funkcioneri DS po nalogu svog gazde Borisa Tadića, ne biraju sredstva u prljavoj i nezakonitoj političkoj borbi koju vode. Tako i ne vode računa ni koga pominju, niti u kom kontekstu.

Iako me izvesna gospođa Trivan Jelena pominje u nekom, valjda ružnom kontekstu, lažno tvrdeći da sam na listi SNS, nikad u životu nismo se sreli, videli, razgovarali ili bili u kontaktu.

Jedini kontakt, ali vrlo blizak imao sam sa vrhom njene stranke, posebno s nekadašnjim predsednikom Borisom Tadićem i uglednom gospođom Ružicom Đinđić, visoko plasiranoj na izbornoj listi (drugo mesto).  

Boris i Ružica su mi pominjali  da postoji osoba (Jelena Trivan) iz stranke Rasima Ljajića čiji su i otac i brat umešani u organizovani kriminal (Afera Index), i da je ta osoba (Jelena Trivan) spremna na sve ne bi li oca i brata spasila zatvora i sudske presude.

Vidim, ne samo da ih je spasila, već je pola familije ugurala u pravosuđe Srbije, upravo ono pravosuđe koje me proganja i na montiranim procesima sudi, dok je ona (Jelena Trivan) dogurala do časnog mesta „Gorana Matića Demokratske stranke“.

 

Ne znam o kakvim dogovorima između Tomislava Nikolića i mene priča gospođa Trivan?

Jedine dogovore i finansijske aranžmane u Srbiji imao sam sa Demokratskom strankom, u kojoj danas ona žari i pali.

Ukoliko ne čita medije i nije obaveštena o čemu pričam, mogla bi da pita nosioca liste DS ili DS kandidata za predsednika Srbije – o kakvim parama i dogovorima govorim.

Ono što treba da zna javnost Srbije jeste da su mi Boris Tadić i Ružica Đinđić, odmah po uzimanju više od milion evra, namestili montirani sudski proces i to od sudova u kojima sudi familija gospođe Trivan i slični ucenjeni i osumnjičeni partijski kadrovi ove najlicemernije stranke u Srbiji.

A sve u nameri da uzmu još! Jer njima nikada nije dosta!

 

Stanko Subotić

Ženeva 23.04.2012

  #Geto Srbija 

Materijal:eNovine

Creative Commons лиценца

<span>%d</span> bloggers like this: