Архива

Posts Tagged ‘djilas’

HAPŠENJE “MAFIJAŠKIH ŠEFOVA – DONATORA” IZ DEMOKRATSKE STRANKE

24. октобра 2012. Коментари су искључени

 

Vlasnik je preduzeća Metropolit d.o.o. koje je doniralo 400.000 dinara Demokratskoj stranci, Žarko Radonjić, uhapšen pod sumnjom da je organizator kriminalne grupe koja je malverzacijama na uvozu i carinjenju robe oštetila budžet Srbije za oko 10 miliona evra.

 

Piše: Ivan Ninić

Metropolit Firma~1

 

U finansijskom izveštaju koji je na svom sajtu objavila Demokratska stranka navodi se da je 3. maja 2012. (tri dana pred održavanje izbora) od preduzeća Metropolit primljena donacija od 400.000 dinara.

U rubrici koja označava mesto navodi se Subotica, što osim sedišta donatora može da ukazuje da je stvarni korisnik ove donacije bio Opštinski odbor DS u Subotici, na čijem čelu je Modest Dulić, brat bivšeg ministra i poslanika DS Olivera Dulića.

Podaci APR-a pokazuju da je direktor i vlasnik firme za uvoz-izvoz i špediciju Metropolit Željko Radonjić, koji je ujedno i suvlasnik preduzeća za uvoz-izvoz i špediciju Moraveks d.o.o. iz Subotice.

APR 1

APR 2

Pripadnici SBPOK-a i Žandarmerije su u akciji „Bazar“ 31. maja ove godine uhapsili 22 lica, i to osam službenika Uprave carina i četrnaest direktora, odnosno privrednika, među kojima je bio i Radonjić.

Između ostalog, tada je izvršen pretres kuće Nermina Smailovića, brata muftije Muamera Zukorlića, jer je na toj adresi registrovana firma Nermeks d.o.o. koja je predmet istrage. Smailović je bio priveden na saslušanje, a potom pušten.

Ova kriminalna grupa nazvana „carinskom mafijom“, prema navodima MUP-a i Tužilaštva za organizovani kriminal, nanela je štetu budžetu Srbije od milijardu dinara, odnosno 10 miliona evra.

Vlasnici i direktori preduzeća su uvozili tekstilnu robu i odeću iz država EU i evroazijskih zemalja, a potom su preko fiktivnih faktura u dogovoru sa carinicima robu carinili po umanjenim cenama.

Prema pisanju medija, kao organizator kriminalne grupe označen je upravo Žarko Radonjić.

Policija je uhapsila i suvlasnika istog preduzeća Dejana Antića, koji je inače predsednik odbora Socijaldemokratske partije u Subotici.

 

Druga Radonjićeva firma, Metropolit, koja se u zvaničnim izveštajima pojavljuje kao finansijer DS, takođe se dovodi u vezu sa nezakonitim aktivnostima prilikom uvoza i carinjenja robe.

Tužilaštvo tvrdi da je uhapšena kriminalna grupa delovala još od 2009. godine, što dodatno baca senku na poreklo novca koje je Metropolit donirao Demokratskoj stranci.

U prilog tome ide i izjava Slobodana Homena da je Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom privremeno zaplenila 314.095 evra, 1.300 švajcarskih franaka i 800 američkih dolara od „pripadnika kriminalne grupe“ Žarka Radonjića i Dejana Antića.

 

Ovo nije jedini slučaj da su donatori Demokratske stranke pravna lica čije je poslovanje pod lupom policije i pravosudnih organa.

Nedavno je u javnosti obelodanjen podatak da je firma Intelkom d.o.o. iz Beograda 10. maja ove godine donirala pet miliona dinara za kampanju DS.

Vlasnik ove firme je kiparsko preduzeće „Eymard limited“ koje istovremeno i vlasnik firme Nuba invest d.o.o. iz Beograda.

 

©Geto Srbija

Creative Commons лиценца

NASTAVLJA SE PLJAČKA DRŽAVNE LUTRIJE SRBIJE!

10. октобра 2012. 2 коментара

 

Direktorka Državne lutrije Srbije u drugom mandatu Tijana Anđelić, bivši đak Borisa Tadića, omogućila je kompaniji Dragana Đilasa, (g)kradonačelnika Beograda, da imovinu i zaradu ovog javnog preduzeća prenese u svoje vlasništvo.

 

DLS

 

Preko 50 miliona evra je u Đilasovom džepu, ali Vlada Srbije gospođu Tijanu, koja je na porodiljskom bolovanju, po nalogu Aleksandra Vučića, još nije razrešila dužnosti.

Ona nastavlja da pljačka za Đilasa.

Sačuvati imovinu Državne lutrije je čista lutrija, tvrdi Sindikat ovog javnog preduzeća.

 

U ovom trenutku sprovodi se nezakonita akcija direktorke Državne lutrije Srbije (DLS) Tijane Anđelić.

Pomoću neznanja vlasti, nepostojanja zvaničnih organa Republike Srbije i nepoštovanjem odluka vlade i Komisije za zaštitu konkurencije, Tijana Anđelić je proglasila za najvećeg prodavca DLS-a privatnu firmu Direct Lot d.o.o. , koja je nastala pre godinu dana.

U ovom trenutku je DLS prepustio celokupnu prodajnu mrežu firmi Direct Lot i tako joj obezbedio nezakonit monopolski status.

Firma Direct Lot ima imovinu od milion dinara i neto poslovni gubitak u prvoj i jedinoj godini poslovanja od 10.5 miliona dinara, ali bez obzira na to DLS sa ovakvom firmom potpisuje ugovor i njoj prepušta svoju kompletnu prodajnu mrežu.

U svom zaključku Komisija za zaštitu konkurencije u istom stavu dodeljuje saglasnost na distribuciju srećaka i par rečenica kasnije navodi distribuciju lutrijskih proizvoda što predstavlja celokupan asortiman lutrije.

Ali, Zakon o igrama na sreću je predvideo mogućnost samo za distribuciju srećaka.

U ovom trenutku –Direct Lot- (jedna od firmi Dragana Đilasa), naplaćuje procenat od prometa, što nema nikakve veze sa distribucijom.

Tijana Anđelić je imenovana i u drugom mandatu od strane vlade Republike Srbije.

 

Navodimo samo neke primere nezakonitih radnji kojima je državnu imovinu i pripadajuća sredstva budžetu Republike Srbije, umanjila fiktivnim rashodima.

 

Stanimir Miljković je danas najbliži saradnik Tijane Anđelić i zvanično njen savetnik za IT i razvojne projekte, ali ga je DLS angažovao na osnovu ugovora o delu za: arhitektonske usluge, inžinjerske usluge, usluge urbanističkog planiranja i pejzažne arhitekture i usluge tehničkog testiranja i analize, za iznos od 3,2 miliona dinara godišnje za 2010-2011 godinu i po istom osnovu za još 3,8 miliona dinara za period 2011. – 2012. godina. Ukupno 7 miliona dinara za savetnika Stanimira Miljkovića za 2 godine.

Pored napred navedenog, direktor Državne lutrije Srbije Tijana Anđelić i finansijski direktor Olja Sinđelić su Stanimiru Miljkoviću obezbedile i neke poslove nabavke za potrebe DLS-a koje su se obavile takođe preko njegove privatne firme Multicom d.o.o.

Direktor Tijana Anđelić, finansijski direktor Olja Sinđelić i savetnik Tijane Anđelić- Stanimir Miljković izveli su najveću proneveru u vidu trogodišnjeg ugovora za održavanje lutrijske opreme sa firmom FS Systems u vrednosti od 50 miliona dinara.

Stanimir Miljković, njegov rođeni brat Slobodan Miljković i treći partner Aleksandar Ljubenović vlasnici su firme Multicom, a pomenuti posao od 50 miliona dinara dobija firma FS Systems u kojoj je Aleksandar Ljubenović vlasnik.

Državna lutrija u potpunosti prepušta celokupnu prodajnu mrežu i ugovore sa trećim licima na celoj teritoriji Republike Srbije i pod pritiskom i ucenama svakodnevno se komercijalisti Državne lutrije Srbije raspoređuju na iste radne zadatke, ali u privatnoj firmi Direct Lot.

Do danas je desetak radnika DLS-a, pod pretnjom otkazom od strane Tijane Anđelić, Olje Sinđelić i Ane Kovačević moralo da pređe u Direct Lot takozvanim „dobrovoljnim prelaskom“.

 

Situacija je takva da ukoliko se ovaj proces ne zaustavi, za par meseci državna imovina, imovina Republike Srbije, Državna lutrija Srbije, koja ima vrednost u potencijalu od oko milijardu evra, biće vezana za Direct Lot, malu privatnu firmu (pod kontrolom Dragana Đilasa), koja će kontrolisati promet DLS-a, a samim tim i prihode korisnicima sredstava i prihode budžetu Srbije.

 

Već ovoga trenutka novac se zadržava u Direct Lotu pod parolom „valuta plaćanja“ i prometom Državne lutrije Srbije, a osnivač Direct Lota, Direct Group finansira svoje dobavljače cigareta, konditorskih proizvoda, kafe i slično.

Neće biti moguće da se ikada više Državna lutrija oporavi i da nastavi da radi i pravovremeno obezbeđuje prihode za Crveni krst Srbije, socijalno-humanitarne ustanove koje se bave zbrinjavanjem osoba sa invaliditetom, za sport i omladinu i druge korisnike ovih neophodnih sredstava čiju je namenu korišćenja zakonom definisala Republika Srbija.

Pitanje je, “kada će i da li će”, pravosudni organi preduzeti nešto po pitanju očigledne pljačke državne imovine?!!!

 

#Geto Srbija

Materijal:List protiv mafije

Creative Commons лиценца

“FAŠIZAM” JEDNOG G(K)RADONAČELNIKA

7. октобра 2012. 1 коментар

 

Gradonačelnik posebno brine o Romima, koje je u više navrata sa nekoliko lokacija iseljavao iz kartonskih naselja uz svesrdnu pomoć bagera.

One koji su bili prijavljeni kao stanovnici nekog drugog grada, Đilas je obećao da će ih vratiti u njihov zavičaj, ni ne pitajući ih žele li to. Kao novu kategoriju, Dragan Đilas je markirao takozvane “švercere” to jest ljude koji ne plaćaju kartu za vožnju gradskim prevozom.

 

Djilas-fasista

 

Najpre je Grad na netransparentnom tenderu predao u ruke fantomskoj firmi -Apex Solution Technology- koja je, podsetimo, na računu imala osnivački kapital od 500 evra i jednog zaposlenog radnika. No, o tome se prvi čovek ‚‚Đilasgrada”‚ nije izjašnjavao.

Posle Roma, koje je već počeo da vraća “tamo odakle su došli”, gradonačelnik Beograda uputio je u petak nedvosmislenu poruku došljacima koji u glavnom gradu koriste uslugu javnog prevoza i za to ne plaćaju kartu – “Marš iz prestonice”!

 

Đilasov citat preuzet sa sajta B92:

„Vrlo su nam značajni sjajni studenti kao taj gospodin koji ima 31 godinu i studira, ali mogli bi da izdržimo njegov gubitak i da se on vrati u Berane i tamo da se vozi besplatno.

U Beogradu će se oni koji dođu voziti uz plaćenu kartu. Šta bi mu se desilo u Parizu, Berlinu ili bilo gde kada bi dao pasoš i rekao ‘pošaljite mi kaznu na Berane’.

Mislim da bi proveo neko vreme u zatvoru, a onda bi se uz pomoć države vratio u Berane“, rekao je Đilas.

 

Povod za gradonačelnikovu ciničnu izjavu, bio je incident koji se dogodio prošlog meseca, kada je pripadnik gradske Komunalne policije pesnicama tukao putnika u gradkom prevozu.

Pošto je, kako je rekao, kod kuće zaboravio BusPlus kartu, putnik je odbio da izađe iz autobusa i ponudio da mu napišu kaznu, a kao identifikaciju priložio je crnogorska dokumenta.

Policjacu to nije bilo dovoljno, pa je, nakon nekoliko poziva da izađe iz gradskog autobusa, počeo da batina čoveka koji nije pružao nikakav otpor.

Đilas, koji do sada nije pustio ni glasa povodom ovog slučaja, se pobrinuo da čitav događaj relativizuje.

„Naravno da osuđujem kada komunalni policajac više puta udari putnika u autobusu, ali naravno i da osuđujem i kada putnik neće da izađe iz autobusa i prvo kontrolora izbaci kroz vrata, a našem komunalnom policajcu da crnogorski pasoš sa adresom u Beranama“, kazao je Vođa, dodavši da je Beogradu „vrlo značajan“ svaki građanin Beograda.

 

Uvođenje BusPlus sistema obeležili su i plakati koji su osvanuli u autobusima, čija poruka i ton neodoljivo podsećaju na slavnu propagandu nacističke Nemačke: “Gužva? Za gužvu u autobusu odgovorni su putnici koji ne plaćaju kartu.”

“Herr” Đilas odlučio je da nastavi u istom ritmu koračnice, pa je u poslednjoj izjavi medijima plasirao još jednu izjavu ne bi li zastrašio građane.

“Broj vozila javnog gradskog prevoza u Beogradu će, kaže firer, biti smanjen za trećinu ako više od trećine ljudi ne bude plaćalo kartu, jer ne postoji nijedan grad u svetu koji može nešto tako da izdrži”.

 

GRADOVI, U KOJIMA POSTOJI BESPLATAN JAVNI PREVOZ, I ČIJI GRADONAČELNICI BRINU O SVOJIM GRAĐANIMA:

Besplatan javni prevoz

 

„Grad Beograd jedino za javni gradski prevoz daje subvencije veće nego za obdaništa, jer se za obdaništa godišnje iz budžeta izdvaja 60 miliona evra da bi građani plaćali cenu koja je daleko od tržišne, dok se za prevoz izdvaja više od 100 miliona evra i to nisu sredstva kojima se pokrivaju gubici u Gradskom saobraćajnom preduzeću Beograd, nego sredstva koja omogućavaju da karta bude najjeftinija u celoj centralnoj Evropi“, rekao je Đilas.

Karte za prevoz u Beogradu su, recimo i to, od prvog oktobra poskupele pa je sada jedna vožnja košta 70 dinara (oko 0.60 evra).

U zemlji u kojoj je prosečna plata, za one koji rade, oko 320 evra, ova se usluga bez demagogije može smatrati luksuzom.

Luksuzom koji mogu da koriste samo povlašćeni.

Ostali, “RAUS” iliti “MARŠ iz Beograda!

 

#Geto Srbija

Materijal:eNovine

Creative Commons лиценца

DRAGAN ĐILAS: MUTNI G(K)RADONAČELNIK

18. септембра 2012. Коментари су искључени

 

Dragan Đilas, još uvek aktuelni gradonačelnik Beograda i još uvek aktuelni zamenik predsednika Demokratske stranke, inicirao je izgradnju najskupljeg mosta preko Save u Beogradu.

 

 

Most na Adi, iako predstavlja moderno rešenje, još nije završen, a plaćen je više od 500 miliona evra sa pristupnim saobraćajnicama.

Dužina mosta je 929 metara, najduži raspon je 376 metara. Visina pilona je 200 metara, širina saobraćajnice 45 metara, sa šest traka za automobile, dva šinska koloseka i stazama za pešake i bicikliste. Most je konstruisan kao kontinuiran raspon sa jednim pilonom i sistemom asimetričnih kosih kablova, i pretenduje da postane novi simbol grada sa svojim impresivnim pilonom i dimenzijama.

 

Iako je predlog modela mosta kritikovao deo stručne javnosti kao skupo i nepraktično rešenje, ono je prihvaćeno 2008. godine.

Uz ocene koje su predstavili javnosti, ljudi iz DS govorili su da će taj most koštati 85 miliona evra, gde bi još 65 miliona evra bilo potrošeno na izgradnju prilaznica. Kada je trebalo potpisati ugovor, cena mosta je podignuta za još 120 miliona evra.

Tada se došlo do toga da vrednost celokupne izgradnje mosta treba da iznosi 270 miliona evra.

Cena je za nekoliko godina gotovo udvostručena, a gradonačelnik Đilas nije objasnio zbog čega se to dogodilo.

Da bi obilaznica oko Beograda bila kompletirana, procenjeno je da je potrebno oko 400 miliona evra. Stručna javnost je tu cenu izgradnje obilaznice uporedila sa cenom koju ima probijanje autoputa kroz Grdeličku i Sićevačku klisuru, kao i sa cenom izgradnje južnih delova Koridora 10.

 

 

 

Da je most nepraktičan govori i podatak da preko njega dnevno u proseku ne prođe ni 20.000 vozila, a poređenja radi, preko mosta Gazela, koji je samo nekoliko stotina metara udaljen od megalomanskog Mosta na Adi, prođe više od 160.000 vozila dnevno.

Preskupi most, prema oceni jednog dela stručne javnosti, neće moći da se veže za metro, već će preko njega moći da se  postavi samo tramvajska pruga, a Beograđani će morati ponovo novac da izdvajaju za most koji bi trebalo da se uveže sa budućim metroom, ako ga uopšte bude i bilo.

Đilas je odbacio sve optužbe stručne javnosti koja je imala drukčije mišljenje – da je most megalomanski projekat i da je za cenu ovog mosta bilo moguće izgraditi tri druga. On je rekao da se, kada je u pitanju cena, ne gleda samo dužina mosta, već se cena posmatra po kvadratu i naglašava da je cena ovog mosta oko 2.500 evra po kvadratu, prema čemu je taj most „među najjeftinijima u svetu“.

Akademik Nikola Hajdin, koji je imao odlučujuću reč u izgradnji ovog mosta, rekao je da je cena mosta ipak 3.000 evra po kvadratu.

Naravno, sada se nameće pitanje kolika je onda ukupna površina samog mosta sa pristupnim saobraćajnicama, pilonom i procentom svih učesnika u lancu uključenih u izgradnju najskupljeg mosta na svetu.

Prodajući priču Beograđanima o najlepšem mostu, još uvek aktuelni gradonačelnik izgradnju mosta je iskoristio za predizbornu kampanju u trci za gradonačelnika Beograda.

“Prava cena Mosta na Adi nije dostupna javnosti, a most nije smanjio gužve u Beogradu već je samo dodatno omalovažio Beograđane koji će kredite, koji su uzeti za izgradnju, morati da vraćaju iz svojih džepova”.

 

POREĐENJE:

 

Penobskot most
SAD, država Mejn

Most na reci Penobskot je izgrađen 2006. godine. Dužina mosta 646 metara, visina 136 metara, cena 65 milona evra.

Za jedan most preko Ade moglo je da se napravi šest ovakvih američkih mostova.

 

 

Zihoumen most – Kina

Most spaja dva ostrva u oblasti Žoušan, na istočnoj obali Kine. Otvoren je 2009. godine. Dužina mosta je 2.700 metara (najduži raspon 1650 m), visina 211 metara, cena 289 miliona evra.

Da je most preko Save koštao po metru dužine kao ovaj kineski, cena ne bi prešla 100 miliona evra.

 

  

Most „kamenorezac“ u Hongkongu – Kina

Otvoren krajem 2009. godine, povezuje dva ostrava. Dužina mosta 2.460 metara, visina 343 metra, cena 400 miliona evra.

S obzirom na to da ima sedam pilona i najduži raspon sličan mostu na Adi (s tim što je dva puta viši), može se zaključiti da bi se Sava premostila najmanje sedam puta za cenu Mosta preko Ade.

 

 

Most Mijo – Francuska 

Najviši drumski most na svetu, otvoren je 2004. godine, deo autoputa koji spaja Pariz i Barselonu. Čine ga sedam pilona.

Njegova dužina je 2.460 metara, a najduži raspon je 342 metra. Visina mu je 343 metra, a cena je bila 400 miliona evra.

S obzirom na to da ima sedam pilona, i najduži raspon sličan mostu na Adi (s tim što je skoro dva puta viši), možemo zaključiti da bi Francuzi premostili Savu najmanje sedam puta za iznos koji je plaćen za Most preko Ade.

 

#Geto Srbija

Materijal:Pravda

Creative Commons лиценца

DRAGAN ĐILAS: OZBILJAN ČOVEK ZA OZBILJNU ROBIJU

26. априла 2012. 1 коментар

 

Kako vreme prolazi, iz dana u dan se pojavljuju novi dokazi protiv odlazećeg gradonačelnika Dragana Đilasa koji ga terete za ozbiljne zloupotrebe i kriminal, koji se dešavao svo vreme dok je vodio Beograd.

 

Piše: Dragan Vujević
        član Veća, Opština
        Novi Beograd

Dragan Djilas

 

“Gradonačelnik Đilas mi je lično rekao da moram da izmislim kako znam i umem fiktivne radove na rekonstrukciji novobeogradskog bazena”.

 

“Kao i mnogo puta do tada uvek sam mu poverljivo završavao sve poslove i posliće. Đilas je znao da sam ja bio direktor na tom bazenu i da mogu sve to da odradim tiho, i kako on kaže, a pošto radim sada u opštini mogu i tamo da sredim.

Obzirom da su me moji zezali sa nelegalnom gradnjom svoje kuće na Bežanisjkoj Kosi zamolio sam Đilasa da mi obezbedi legalizaciju kako bi najzad rešio svoj stambeni problem, da imam i ja neke koristi od završavanja poslova za Đilasa.

Pokrio sam se sa papirom koji sam od njega jedva dobio napismeno, a koji se nalazi u prilogu br. 1, gde se vidi da su fiktivni nepredviđeni radovi naređeni od strane Đilasa”!

Kada sam mu rekao da mogu da izmislim samo radove od oko 3 miliona dinara bio je jako besan, kao što zna da bude, i zapretio da će mi porušiti kuću na Bežanijskoj Kosi, kao i da će me proterati sa gradske liste, a za opštinsku listu,  moram da se svađam sa predsednikom opštine Milenkovićem”.

 

“Od tada je sve krenulo naopako zbog prokleta 3 miliona dinara fiktivnih radova, a sve što sam uradio za njega i njegovog kuma se zaboravilo”.

“Sve sam mu ja radio duple zavodne brojeve, duple knjige u nabavkama, sve sam mu sredio, sve završavao, a on sad meni tako…”!

Nekako se smirio kada sam mu objasnio da je tako bolje, jer ću lakše namestiti malu nabavku do 3 miliona dinara koja ne mora da se javno oglašava. 

Tako smo i uradili za Đilasa, a dokaz za to je u prilogu br. 2, koji je potpisao predsednik opštine, a kada je video onu Đilasovu naredbu skroz je prebledeo.

 

“Ako je Đilas mislio da me je zadovoljio sa time što me je ostavio na opštinskoj listi, a posle da me smeni za neki dan iz opštine kada prođu izbori, grdno se prevario.

Čik neka dođu kuću da mi ruše, ja sve papire protiv njih imam, tako da mogu da dokažem da je Dragan Đilas kriminalac, kao i svi oni koji se nalaze oko njega”!

 

#Geto Srbija

Materijal:Novinar.de 

Creative Commons лиценца

BOLESNE LAŽI BORISA TADIĆA

 

U očajničkim pokušajima da sebe i svoju ekipu po svaku cenu spasi gubitka vlasti, Boris Tadić, bivši predsednik Srbije i “protivustavni” kandidat za treći predsednički mandat, definitivno se rastao od zdravog razuma.

 

Boris Tadic-bilbordi-Srbija

 

U jednom od sve češćih patoloških izliva njegovih besomučnih laži u javni prostor, Tadić je beskičmenjačkom smirenošću svoje interesne sledbenike obavestio da je za 24 sporne privatizacije, čije ispitivanje zahtevaju evropske institucije, tek nedavno čuo i da gori od želje da se pronađu eventualni krivci koji su učestvovali u njima.

 

Ovih dana iz Evropske komisije imamo zahteve da se ispitaju 24 sporne privatizacije u Srbiji. Tražio sam da mi odmah dostave podatke o tim privatizacijama. To je bilo i pre više meseci kada sam prvi put saznao za njih. Znate li kada su se one dogodile: 23 od 24 privatizacije desile su se u vreme vlade Vojislava Koštunice, jedna je bila pre te vlade i nijedna za vreme ove vlade.

Ispitaćemo svaku od tih privatizacija, ispitaćemo ko je u njima imao kakvu ulogu. Jedva čekam da saznam ko je iza toga stajao i da vidim da ti ljudi budu i osuđeni ukoliko je bilo nepravilnosti.

Bojim se da će se našim protivnicima to što su mislili da je njihova prednost vratiti kao bumerang, jer u stvari među njima su ljudi koji su to činili, a ne među nama”, rekao je Tadić u obraćanju najfanitičnijim vernicima DS dogme tokom posete Golupcu.

 

Dakle, u svega nekoliko rečenica tragikomični Boris Odlazeći, prezentovao nam je neverovatan podatak da je dopis koji je EK u Beograd poslala još prošlog juna do njega stigao tek ovih dana, na šta je on reagovao tako što je odmah tražio da mu se dostave podaci o tim privatizacijama.

Da ne bi ispalo da je poput svog nekadašnjeg kohabitacionog partnera hronično neobavešten, Boris je već u narednoj rečenici svoj iskaz donekle  revidirao naglašavajući da je to isto učinio i kada je pre “više meseci” prvi put saznao za sporne privatizacije.

Za odgovor na eventualno, a samonametljivo pitanje o razlozima zbog kojih je morao ponovo da se upoznaje sa materijom koju je već prešao pre “više meseci”, u izvrnutoj logici gospodina Bivšeg, definitivno nema mesta. Da li je u pitanju naprasna predizborna amnezija, nezainteresovanost za sudbinu opljačkanih firmi i njihovih radnika ili jednostavno prikrivanje sopstvenih finansijera.

 

Pokušavajući da ubedi javnost u imbecilnu tezu o sopstvenoj neobaveštenosti o tome šta se radi u njegovom DS pravosuđu, Tadić je prevideo okolnost da se u eri interneta lako može ustanoviti da su mu sporne privatizacije i nepravilnosti itekako bile poznate još od početka mandata njegove marionetske vlade.

Primera radi, samo su Savet za borbu protiv korupcije i nedavno preminula predsednica tog tela Verica Barać u poslednijih devet godina sačinili desetine izveštaja i predstavki, upravo povodom navedenih spornih privatizacija. Veći deo tih izveštaja je direktno dostavljen i samom Tadiću u pismu koje mu je Savet uputio 30. decembra 2010. godine.

 

DOKAZI PROTIV TAJKUNA

 

Pored aktivnosti Saveta, tužilaštvima je svoja saznanja o visokoj korupciji u Srbiji pre skoro dve godine dostavio i Stanko Subotić koji je u pisanoj izjavi  izneo brojne, sudski validne dokaze koji su teretili brojne visoke funkcionere Koštuničinog i Tadićevog režima, ali i njihove nalogodavce Miroslava Miškovića i Milana Beka.

Evropski parlament i Evropska komisija su upravo na osnovu izveštaja Saveta i izjave Subotića i izdvojili moguće slučajeve visoke korupcije. Dok su se građani Srbije i evropski zvaničnici zgražali nad iznetim dokazima, jedino su nadležna tužilaštva i Boris “Neobavešteni” do sada o tome ćutali, da bi tek sada, za potrebe predizborne kampanje, napokon priznao da je o spornim privatizacijama tek nešto načuo, prebacujući svu odgovornost na svoje bivše koalicione partnere.

Iako nema nikakve sumnje da su funkcioneri vlade Vojislava Koštunice direktno bili umešani u pljačke koje su Mišković, Beko i javnosti nešto manje poznati tajkuni bliski režimu sprovodili, još manje ima sumnje da su Tadić i njegova kamarila učinili sve kako bi zaštitili svoje finansijere i kako se nijedan slučaj ne bi procesuirao.

Jednostavno, Mišković i Beko su bili i ostali konstante koje se nisu menjale bez obzira na sve fasadne promene vlasti u Srbiji do sada.

 

LAŽNE TVRDNJE

 

Pored lažne neobaveštenosti, nisu tačne ni Tadićeve tvrdnje da je pre Koštuničine vlade sporna bila samo jedna privatizacija, kao i da za vreme odlazeće Vlade Mirka Cvetkovića nije bilo takvih pojava.

U dokumentima evropskih institucija se direktno pominje slučaj postavljanja optičkih kablova koje je radila fantomska firma “Nuba invest, u vlasništvu bliskih prijatelja Olivera Dulića”, ministra prostornog planiranja.

Zanimljivo je da je ta firma posao dobila neposrednom tajnom pogodbom, kršenjem zakonske procedure, a posao joj je, sasvim slučajno, dodelilo upravo Dulićevo Ministarstvo.

Pored višemilionskog posla postavljanja optičkih kablova, Savet za borbu protiv korupcije je upozoravao i na brojne nepravilnosti koje su pratile raspisivanje tendera za prodaju Telekoma, koji je samo sticajem okolnosti propao zbog niske ponuđene cene.

Međutim, kada se pogledaju nalazi Saveta više je nego očigledno da je Tadićeva vlada imala nameru da taj posao, iz “nepoznatih” razloga, namesti tačno određenom najpoželjnijem kupcu.

 

Uprkos tvrdnji lidera DS-a Borisa Tadića da se za aktuelnu Cvetković-Tadić-Dačićevu Vladu ne vezuje nijedan sporni slučaj visoke korupcije, “lako se da ustanoviti da je u pitanju bezočna laž”, poput kontradiktornih tvrdnji da je tek nedavno, nakon zahteva iz Brisela, prvi put čuo za sporne privatizacije i da je tim povodom odmah tražio informacije o neviđenoj pljački državne imovine.

 

Dakle, slogan: “IZBOR ZA BOLJI ŽIVOT – BORIS TADIĆ”, svakako nam govori da se “NJEMU” i “NJEGOVIM” koalicionim “partnerima”, “NE BI TREBALO,  NI SMELO VEROVATI” ni u ludilu!!!

 

Materijal:eNovine

#Geto Srbija 

Creative Commons лиценца

KUMOVSKI POSLOVI DRAGANA ĐILASA

 

Predsednik opštine Novi Beograd Nenad Milenković i ja smo na zahtev sadašnjeg Gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa morali da oslobodimo plaćanja zakupa firmu »Pampero« iz Novog Beograda u iznosu od 9 miliona dinara.

 

Piše: Dragan Vujević, član veća opštine Novi Beograd.

 

DJILAS

 

Jedini način da to uradimo bio je da podmitimo sudskog veštaka Đorđević Ljubodraga da fiktivno proceni građevinske radove na 9 miliona dinara, što je 2007.godine iznosilo više od 110 hiljada evra, a za tu fiktivnu uslugu sudski veštak uzeo nam je samo 200 evra.

Direktno smo naredili rukovodiocima Poslovnog prostora šta da rade, ali smo ih posle posmenjivali kada su postali neposlušni i tražili deo kolača za sebe.

 

Tako se prostor od 420 kvadrata na Novom Beogradu nalazi u zakupu Đilasovog kuma Zorana Stojisavljevića i firme „PAMPERO“ d.o.o. i danas, a mene je Gradonačelnik Dragan Đilas skinuo sa gradske liste na izborima iako sam mu zajedno sa Nenadom Milenkovićem sve organizovao na Novom Beogradu da bude kako Dragan Đilas kaže.

Kum Dragana Đilasa bio je poznat po aferi nabavke skija za MUP 2003.godine kada je pobedio na nameštenom tenderu, a imao je lošiju ponudu od svih ostalih ponuđača za milion dinara.

Dobio sam garancije Dragana Đilasa da će nas štititi njegovi advokati i da će nam garantovati opstanak na funkcijama do daljnjeg, a sada nas je prevario, a njegov Kum uz moju pomoć okreće po 50 miliona dinara svake godine! Čak se i drugi kum Andrija pojavljivao i smeškao da mu završimo sve kako treba!

 

Dokaz kojim se potvrđuje da govorim istinu je odluka J.P. Poslovni Prostori-opština Novi Beograd.

 

Izvor: Korupcija Novi Beograd

#Geto Srbija 

Creative Commons лиценца

ĐILASOVA ŠKOLA FAŠIZMA

 

Građane predizborno „ugrožavaju“ otimači vode, struje, „drugih stvari“, vazduha pogotovu; na vreme su Romi označeni kao grupacija kriva za sve budžetske rupe, prezaduženost i najviši stepen korumpiranosti gradskih vlasti otkad se Sava uliva u Dunav.

 

Djilas-fasista

Romski geto u Makišu.

 

Mimo elementarnih međunarodnih pravnih normi, „mirno preseljenje“, tako omiljeno i čeznutljivo pominjano u srbijanskoj politici s kraja prošlog i početka ovog veka, ovoga puta beogradskih Roma, obojeno je rasističkim izjavama glavnog realizatora, ponovnog kandidata za gradonačelnika Dragana Đilasa.

Svaka je lokacija sa koje su brutalno uklanjana romska naselja imala svoj retorički fašistički biser, a poslednja, resnička, istresena pred zadovoljnu i ponosnu većinu u ponedeljak, bila je najeksplicitnije rasističko uopštavanje, u cilju smirivanja krvožednih huligana i njihovih nespokojnih staratelja.

 

„Veliki broj građana koji je juče protestovao nije imao prave informacije o naseljavanju Roma. Svesni smo da se građani plaše doseljavanja onih koji ne rade i koji su krali vodu, struju i neke druge stvari. Ali, ni u jednom naselju koje je Grad napravio za Rome nemamo takve slučajeve, nigde nemamo problem“, rekao je Đilas.

Stoga je logičan gradonačelnikov zaključak upućen nasilnim učesnicima protesta proteklog vikenda: „Nema nikakve potrebe za tim – 20 porodica, 40 odraslih, nekoliko desetina dece ne mogu nikoga da ugroze i nema nikakvog razloga za proteste“, ohrabrio je Đilas stanovnike Resnika.

 

On ima problem, saopštava javnosti da su Romi iz Belvila, bez ikakvog izuzetka, daleko bilo, lopovi, da su krali vodu, struju i neke druge stvari, stvarajući im tako povoljnu klimu za suživot sa komšijama koji, po đilasovskoj logici, jedva čekaju da dobiju upravo takve susede.

Izgleda da gradonačelnik u odlasku zna nešto što građani ne znaju, recimo koje su to „druge stvari“ krali svi Romi iz Belvila, gde to piše, ko je kažnjen, ko je odgovarao. I kako je onda moguće da ti lopovi nisu opasni, iako je izbrojao „samo“ dvadesetak.

 

Nije više reč o omaškama u govoru koje su polako osvajale javni prostor i postajale neupitne lozinke idiota, poput one pogromaške kojom Đilas, na radost brojnih žitelja glavnog grada, otpisuje gradonačelniku belgijskog grada Larnea, Ignasu de Berdemakeru koji ga je upozorio da Beograd krši međunarodne standarde, uključujući i Principe i uputstva UN-a za raseljavanje.

Đilasova bahata, primitivna poruka bila je da kolegi poklanja sugrađane koji bi, naravno, rado da se presele u Belgiju.

To je bila predizborna skinhedovska najava logičnog desnog skretanja, budući da su mandat gradonačelnika obeležile različite vrste nasilja, uglavnom prema gradskom budžetu kojim je mimo zakona i razuma vodio razvojnu politiku države, čašćavajući nerazvijene opštine po svom izboru. I na sumanuto plaćanje popovskih indulgencija u banditskom dilu bez poreza, računa i suvišne kontrole.

Građane predizborno „ugrožavaju“ otimači vode, struje, „drugih stvari“, vazduha pogotovu; na vreme su Romi označeni kao grupacija kriva za sve budžetske rupe, prezaduženost i najviši stepen korumpiranosti gradskih vlasti otkad se Sava uliva u Dunav.

Krivi su, utvrdila je to Politika, Romi za koje se zna da, između „drugih stvari“ kradu kablove i biste, kao što se za Srbe ne zna da to otkupljuju, tope i prodaju. Marketinški, ali i suštinski, target grupa je profilisana na dosad neprevaziđenim gebelsovskim postavkama, netrpeljivost je legalizovana, kao i su svim totalitarnim društvima, pogotovu onim koji se oslanjaju na tragikomične verzije parlamentarne demokratije.

Tu se onda pojavljuje „zaštitnik“ koji će da podvikne i zapreti.

Rome, dakle, preseljavaju u Resnik, u neposrednu blizinu azila za pse. Diskriminatorski, zar ne…?

 

Đilasova bahatost i bezobrazluk idu toliko daleko, da žiteljima Resnika na silu nameće nove komšije, iako oni to ne žele. 

Ako građani Resnika ne žele nov komšiluk, zašto onda te iste Rome “prema kojima se Đilas ponaša kao fašista”, ne preseli na neku finu lokaciju na Dedinju, pa da (sumnjivi) bogataši, tajkuni i političari…, upoznaju čari svojih komšija (žitelja Beograda)???

 

Po čemu su stanovnici Dedinja veći i bolji ljudi od Roma, oni su takođe ljudi kao i svi ostali?!

 

#Geto Srbija 

Materijal:eNovine

Creative Commons лиценца

VLADA SRBIJE: “PARAZITI” KOJI GUBE VLAST !

1. априла 2012. Коментари су искључени

 

Piše: Igor Milanović   

 

Odlazi li grupa prevejanih bandita i lažnih proroka, koja je jahala Srbiju dvanaest godina!?

Počela je predizborna kampanja, a sa njom i dobro poznati cirkus pod naslovom „Ko će više da slaže“. Za sada u ovom takmičenju ubedljivo prednjače stranke na vlasti, iste one koje su nas i prevele preko ruba propasti. Sada nam obećavaju srećnu budućnost, samo da za njih glasamo. Pitanje je samo da li ovaj izgladneli narod ima bilo kakvu budućnost. Sa njima, ili bez njih…?

 

ujedinjeni-regioni-srbije

 

Slušajući političare iz Demokratske stranke i G-17 plus (preodenute u Ujedinjene regione Srbije) čini nam se da strani investitori u redu stoje da dođu u Srbiju i u nju ulože svoje milijarde evra.

Pre manje od godinu dana, kada se spekulisalo o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora, Boris Tadić, Mlađan Dinkić i Mirko Cvetković su narod lagali pričom kako to nikako ne bi bilo dobro, jer bi se ugrozili pregovori sa „značajnim stranim investitorima“, koji samo što nisu uspešno okončani, ali bi istovremeno bili prekinuti i razgovori sa Međunarodnim monetarnim fondom o daljoj finansijskoj pomoći Srbiji.

Uoči raspisivanja redovnih skupštinskih izbora, početkom ove godine, pregovori sa MMF-om su zaista i prekinuti, ali ne zato što strani bankari ne žele da razgovaraju sa vladom koja, moguće, odlazi, već zato što ne žele da kreditiraju državu koja se ponaša kao pijani milioner. Odustajanje MMF-a da nam u ovom trenutku odobri stend-baj kredit od preko milijardu evra jasan je signal stranim investitorima da se ne isplati ulagati u Srbiju.

Iz osvete, Srbija je MMF-u utrapila Božidara Đelića koji će, ako mu prođe kandidatura za direktora ove institucije, imati priliku da upropašćuje Zapad na isti način na koji je opljačkao Srbiju.

 

Od pomenutog „značajnog stranog investitora“ na kraju nije bilo ništa. Jedino su južnokorejska Jura i slovenačko Gorenje otvorili nove pogone u Srbiji naplaćujući se unapred iz osiromašenog srpskog budžeta za svako novo radno mesto koje sanjaju da otvore. Isto tako, i bez vanrednih izbora, iz Srbije je otišao Ju-Es stil ostavljajući nam da plaćamo dugove Železare Smederevo i to najviše prema bivšem vlasniku – odbeglom JU-Es stilu.

I pregovori o prodaji Telekoma Srbija su propali, iako nije bilo nikakvih izbora u to vreme.

Bilans ovih vlastodržaca, koji narodu obećavaju bolje sutra samo ako ostanu na vlasti, više je nego poražavajući. Vlada Mirka Cvetkovića ostaće zapamćena kao ona koja je Srbiju najviše zadužila u inostranstvu. Saradnik Instituta za međunarodne ekonomske studije u Beču Vladimir Gligorov nedavno je otkrio da su uslovi pod kojima se Srbija zaduživala takvi da je teško i zamisliti da će dugovi ikada biti vraćeni.

Pošto nije bilo pomena vrednih investicija iz kojih bi mogli da se namire apetiti vladajuće klase, Srbija se uzajmljivala ne pitajući za uslove. U dužničko ropstvo DS i G-17 plus su gurnuli buduće naraštaje Srbije, ako ih uopšte bude bilo, jer nam već ove godine preti pomor od gladi.

 

Po zvaničnim, ulepšanim statističkim podacima prosečnoj srpskoj porodici već sada prosečna plata nije dovoljna ni za hranu. Porast cena goriva, zbog najviših akciza i ostalih nameta koje Srbija ima u regionu, samo će još više da pogorša situaciju.

Republički zavod za statistiku pri izradi svojih studija polazi od pretpostavke da je „prosečno domaćinstvo“ zaista i primilo pomenutu prosečnu platu, ali nam činjenice govore da to nije tako. Samo 18,5 odsto poslodavaca u Srbiji redovno isplaćuje plate zaposlenima, ostali to čine ili sa velikim zakašnjenjem ili uopšte ni ne plaćaju radnike.

Najveći broj firmi jednostavno nema para za plate, jer je sistem naplata fiskalnih potraživanja takav da se prvo namiruje država, a za zaposlene ako nešto ostane. Na sve todolaze i nefiskalni nameti koji dave privredu.

Mlađan Dinkić i njegovi „eksperti“ su neprekidno na vlasti 12 godina i najveći su krivci za ovakvo stanje u privredi. Oni se giljotine propisa sete samo kada im zatreba da na još neki način slažu glasače. Dinkić, Labus i Đelić, dakle sve perjanice stranaka na vlasti, su i osmislili pogubni sistem naplate PDV-a utrenutku izdavanja, a ne naplate robe, čime je srpska privreda dospela u situaciju da kreditira parazitsku državu.

Danas isti oni traže od naroda da im da još vremena da isprave svoje prethodne brljotine, kao da to nisu mogli i ranije da učine.

 

Milijarde evra uzetih kredita za vreme sadašnje vlade, potrošene su najviše na potpuno besmislene projekte, čiji je jedini cilj krađa para.

Beograd je potrošio preko 100 miliona evra da bi dobio megalomanski most koji spaja dve mesne zajednice i zabija se u brdo, ali i da bi samozaljubljeni Dragan Đilas dobio svoj faraonski spomenik u vidu pilona, a zajedno sa porodicom Hajdin i ostalim učesnicima ukrao još neku desetinu miliona evra.

Dolazeći na vlast, Boris Tadić je prijavio ušteđevinu od samo 50.000 evra, i to od prodaje nekog nasleđa.

Danas on na stranim računima ima ne manje od tri milijarde evra, i traži produžetak mandata ne bi li nas još opljačkao. Biračima se ruga garantujući za svoju „iskrenost“ sopstvenom imovinom, a gladnim radnicima posprdno poručuje da se marljivošću bore za očuvanje radnog mesta, kao da oni nesrećnici koji su otpušteni nisu žrtve žute tajkunizacije nego svog nerada.

 

Kompletna bezumna ideja navodne buduće navale stranih investitora na Srbiju bazira se na strategiji o razvoju malih, porodičnih preduzeća.

Dok se pred kamerama ljubi sa kravama i svinjama, Tadić bi voleo da zaboravimo kako je taj plan u stvari podgrejani leš izvučen iz neke prašnjave fioke nekadašnjeg ministra pod Slobodanom Miloševićem, Dragana Simpo Tomića, koji je isto tako početkom devedesetih ubeđivao birače da će tim projektom Srbija za manje od decenije da stigne Švajcarsku!

Tragedija je što se te decenije danas sa setom sećamo kao vremena srećnijeg od ovog, uprkos svim ratovima, bombardovanjima i sankcijama.

 

Konačno, moguće je da u Srbiju zaista dođu strani investitori, budući da ne moraju da brinu da li će radnicima biti isplaćene plate, a od države unapred dobijaju milionske subvencije.

Uz sve to, država blagonaklono gleda kako subvencionisani poslodavci poput onih iz Jure radnike otpuštaju ako odbiju da bez nadoknade rade prekovremeno i ako odlaze u toalet.

Pod tim uslovima svako bi investirao, jer dobija i klasično roblje pride, a sve to o trošku našeg budžeta.

 

#Geto Srbija

Materijal:List protiv mafije 

Creative Commons лиценца

“DEMOKRATSKO” GULJENJE KOŽE GRAĐANA!

26. марта 2012. Коментари су искључени

 

Piše: Tomislav Kresović   

 

Predizborna politika DS zasniva se na autoritetu lidera „žutih“ Borisa Tadića. Samo On može da verifikuje izbornu listu DS-a. Jedino On može da je dopuni ili ispravi.

 

tadic

Za “bolji život” Borisa Tadića i DS mafije.

 

Pored njega pravo na tumačenje politike stranke imaju Dragan Đilas zamenik predsednika i potpredsednici stranke, pre svega, Dragan Šutanovac, Dušan Petrović, Jelena Trivan i Bojan Pajtić, kao i predsednik političkog saveta stranke Dragoljub Mićunović.

Rukovodstvo DS svoju izbornu šansu ne vidi u svom programu, jer je rezultat njihovog političkog delovanja visok stepen siromaštva, zaduženosti, korupcije i progon političkih neistomišljenika. Dakle, politika DS se vodi po metodologiji „svih predsednikovih ljudi“.

 

Budući da nema velike reference u očuvanju ekonomske i socijalne stabilnosti Srbije DS sada pribegava ekonomskim temama na način kako je to nekada prilično uspešno činio lider PSS-BK Bogoljub Karić u predsedničkoj kampanji 2004.

Međutim, to je samo bleda kopije jedne uspešno koncipirane politike. Stvorili su, navodno, okvir za sigurnost građana u vreme najveće svetske krize. Niko od DS ministara ne pruža jasan odgovor za uzastopno poskupljenje benzina i energenata, koji po pravilu „vuku“ sva poskupljenja i dodatno tanje novčanike građanima Srbije.

Stalna poskupljenja benzina predstavljaju dogovor između Vlade Srbije i naftaša. Jedini cilj im je da u predizbornom procesu „OGULE“ kožu građanima i to sve pod izgovorom svetske energetske krize.

 

Narodni buđelar „govori“ da su prosečna mesečna raspoloživa sredstva po domaćinstvu u poslednjem kvartalu prošle godine iznosila 53.984 dinara, ali nam je gotovo 50.000 dinara odlazilo na osnovne potrepštine. Najviše – skoro 43 odsto potroši se za hranu, ali veliki udarac za kućne budžete je i izdatak za stanovanje, vodu, struju za koje se odvajalo 16,6 odsto.

Ako ovako nastave sa poskupljenjima, građanima će standard do maja meseca biti niži za 10-tak procenata.

Rast cena niko neće da zaustavi. Pre svega, cena goriva uz paralelno propadanje dinara ozbiljno će prodrmati sve cenovnike.

I pored svih nepočinstava koje su učinili građanima Srbije rukovodioci DS imaju obraza da kažu kako je avanturizam glasati za naprednjačko prevratništvo.

 

Pitanje nad svim pitanjima je da li se može verovati politici „Za bolji život-Boris Tadić”????

Dovoljno je samo pogledati statističke pokazatelje socijalnih i ekonomskih rezultata aktuelne Vlade Srbije u rasulu, pa će se odgovor sam nametnuti.

 

#Geto Srbija

Creative Commons лиценца

<span>%d</span> bloggers like this: