Архива

Posts Tagged ‘diploma’

NIKAKAV KIJAMET NIJE MOGAO DA BUDE SMETNJA PREVARANTIMA U JP PUTEVI SRBIJE DA STVORE MALO DRŽAVNO KRALJEVSTVO SA VELIKIM RAZBOJNICIMA NA ČELU

3. јануара 2016. Коментари су искључени

 

Direktor sektora u JP Putevi Srbije za naplatu putarine Milenko Caković, došao je u ovo preduzeće sa "karijerom" mafijaša, poznatog ne samo u Srbiji, nego i u regionu. Svoju kriminalnu aktivnost nastavio je u ovom preduzeću, tako što je uveo sistem elektronske pljačke, pranja novca i reketiranja.

Caković je tokom dosadašnje "karijere", širom otvorio vrata fiktivnom zapošljavanju, naplaćivanju radnih mesta i kupovini visokoškolskih diploma, kako za sebe (kupio titulu magistra ekonomije!) tako i za svoje slepo odane podanike.

Caković je više puta pokazao svoju moć (a država nemoć!) tako što je uvek neko iz vrha državne piramide, zaustavljao policijske istrage koje su započete u vezi sa njegovim kriminalnim radnjama.

 

                 Goran Milošević

STRUCNJACI ZA NAPLATU1

 

Njegova biografija (u antrfileu teksta), govori kako je ovaj bivši izbacivač iz diskoteka dospeo do zaštićenog režimskog kriminalca. Tekst koji je napisao radnik sektora za naplatu putarine, a koji objavljujemo, govori o lancu kriminala koji je Caković stvorio oko sebe.

Ako se ukloni pravednost, šta su kraljevstva nego velika razbojništva, pitao se jedan nadahnuti filozof? U srpskim državnim preduzećima, tim malim kraljevstvima, kakvi su i Javno preduzeće Putevi Srbije, vladaju pravi razbojnici.

Gotovo je nemoguće čak i prosečno informisanom posmatraču, da "proguta" priče direktora naplate putarine Milenka Cakovića i rukovodioca zajedničkih poslova Darka Savića. To su dvojica patoloških lažova u čijoj nadležnosti su sva Potemkinova sela ovog javnog preduzeća.

Naime, pod fasadom strogog legalizma, vrhunske profesionalnosti i ogromne stručnosti, kriju se laži, prevare, nestručnost, razne zloupotrebe službenog položaja, trgovine uticajem… a sve to zarad ličnih interesa (naravno na štetu budžeta Republike Srbije).

Prirodno, mnogi su zaposleni odavno doveli u pitanje svaki posao kojim se ovi prevaranti i dezinformatori bave u J.P.“Putevi Srbije“. Ko će, kada i kako nadoknaditi ovu parazitsku štetu? Zašto se ne kažnjavaju očigledne prevare rukovodioca J.P.“Putevi Srbije“? Možda bi trebalo da se ponovo vratimo unazad i sagledamo neke, do sada neobjavljivane priče o njima dvojici.

U trenutku kada sam nakon sačinjenog video snimka izdavanja duplih kartica za naplatu putarine, delio svoja razmišljanja o budućim koracima sa nekim kolegama, javlja mi se telefonom stalno pominjani Darko Savić. Nudi se kao “iskreni“ kolega da pomogne, uz jedan jedini uslov: da ne širim dalje priču o snimku koji sam napravio.

Naravno, ne verujem mu ni sekunde, jer smo se do tada samo površno poznavali. Bez obzira na njegovu upornost i pritiske, odlučujem da se za pomoć obratim Narodnoj kancelariji Srbije i Povereniku za pristup informacijama od javnog značaja. O velikoj razočaranosti zbog ostvarenog tragikomičnog kontakta sa Narodnom kancelarijom i Brankom Jankovićem, ne bih sada.

Epilog kontakta sa poverenikom Rodoljubom Šabićem, cenim da svi znaju. Međutim i pored ogromnih ne slaganja i velike svađe zbog ova dva pomenuta zvanična kontakta, Savić nije gubio interesovanje za moje buduće poteze. Čak i nakon hapšenja tzv.“drumske mafije“, Savić je izlazio iz svake pore moje kuće.

Nije prolazio dan, a da me nije bar nekoliko puta zvao telefonom, dolazio kod mene ili se sretali u gradu. To naše (iznenadno) druženje primećivale su brojne kolege iz Smedereva. Počelo je da raste interesovanje medija za mene. Davao sam intervjue za televizije i novine.

Na svakom snimanju uvek je bio prisutan i Savić – da se nađe, pomogne i objasni, ali i da preuzme kontakte sa novinarima (!) Zbog nesporno velike (i čudne) upućenosti u nelegalanu naplatu putarine, vremenom je zadobio moje poverenje.

Čak je “pomogao“ i angažovao svog prijatelja advokata da me zastupa u sudskom sporu (bez moje novčane naknade) koji sam pokrenuo protiv bivšeg generalnog direktora Branka Jocića.

Kako sam prošao u tom postupku takođe je poznato. Međutim, interesantno je to da se nakon velikog hapšenja u Putevima Srbije, na veliku rukovodeću scenu pojavljuje Milenko Caković. Iako ga je meni Savić predstavljao kao živog sveca, upravo taj hvalospev budio je dozu podozrenja.

Nakon Cakovićevog imenovanja za direktora naplate putarine (čini mi se 2006.god.), Savić iznenada sa mesta inkasanta sa naplatne stanice Vodanj, prelazi na mesto zamenika šefa odseka na Bubanj Potoku. Vremenom pomaže starim prijateljima (kolegama) da se ponovo vrate na posao.

Caković i Savić u želji da se predstave javnosti (promovišu) kao veliki ljudi – dobrotvori.

U avgustu 2006. godine, MUP je podneo protiv njega krivičnu prijavu zbog falsifikovanja diplome i protiv Milojka Dragojlovića. Posle toga mu generalni direktor J.P.“Putevi Srbije“, Branko Jocić, potpisuje rešenje za radno mesto sa nižom stručnom spremom (pomoćnik šefa novosadske deonice), gde se Milojko uopšte ne pojavljuje!

Generalni direktor Branko Jocić zadužuje Milojka Dragojlovića za praćenje i modernizaciju sistema naplate putarine iako Milojko za taj posao nema nijednu kvalifikaciju! Ugovorena cena opreme sa firmom koja je pobedila na tenderu (Institut “Mihajlo Pupin“) je 6.700.000 evra.

Da bi se izbegao novi tender, koji je obavezan kod značajne promene prvougovorene cene, na prvobitni ugovor se dodaju četiri aneksa da bi na kraju cena opreme po rečima Milojka skočila na oko 11.000.000 evra.

Po prvobitnom ugovoru kompletno postavljanje sistema na sve tri deonice je trebalo biti završeno do kraja 2006. godine, i to po ceni od 6.700.000 evra. Postavljena je oprema samo na jednoj deonici i to Šid-Šimanovci početkom 2007. godine.

Inače Milojko Dragojlović je u vreme najveće krađe na naplatnim stanicama počev od aprila 2004. godine. pa na dalje bio šef kontrole a potom i načelnik naplate putarine (sa falsifikovanom diplomom) . Kao načelnik nije ispunjavao nijedan uslov za to radno mesto: Visoka školska sprema (falsifikovana diploma) , tri godine radnog iskustva sa visokom stručnom spremom (nije imao ni jedan radni dan sa VSS), državni ispit (nije imao) u isto vreme kada je bio načelnik naplate putarine, bio je i glavni nadzorni organ, što je po zakonu nedopustivo.

Da kuriozitet bude veći i kao glavni nadzorni organ nije imao nijedan zakonski uslov da to bude: diploma inžinjera elektrotehnike (nije imao), državni ispit (nije imao), stručni ispit (nije imao), licencu (nije imao). A, sve to nema ni danas!

Konačno, Caković “eliminiše“ Dragojlovića. Sve poslove kojima se on do tada bavio preuzima Darko Savić! I on ne ispunjava nijedan uslov za rad na visoko rukovodeće mesto! Ali, to nema ko da mu zameri.

Sve to omogućava direktor naplate putarine Milenko Caković, koji pored Savića, na važnim rukovodećim mestima u naplati putarine postavlja uglavnom nestručan kadar, kojima je jedina preporuka slepo izvršavanje Cakovićevih naredbi i odsustvo vlastitog mišljenja i integriteta.

Iskustvo i stručnost podrazumeva se da je zavedeno kao negativna osobina. Savić dakle preuzima i širi poslovne kontakte od Dragojlovića sa partnerima za koje ga je do tada optuživao za sumnjive poslovne aktivnosti – tendere (Miloš Kovačević – Telix, Veselin Jevrosimović – Comtrade, Institut Mihajlo Pupin…).

Kada se Savić rešio Dragojlovića i došao na njegovo mesto, započinje i proširuje aktivno “druženje“ sa Kovačevićem, kao da je sve u najnormalnijem redu – samo su se “igrači“ promenili.

Od leta pa na dalje, izvršene su smene rukovodilaca i radnika kontrole  koji su po opisu posla bili odgovorni za sprečavanje organizovane pljačke u odeljenju naplate putarine.

Bivši rukovodilac odeljenja za naplatu putarine Zoran Isailović je prebačen u komercijalnu službu, a društvo mu prave bivši kontrolori: Pera Dojčinović, Zoran Ilić, Jakovljević, Dejan Ljekočević, Anita Grubović Nikčević, Zoran Vignjević i Milan Gvozdenović – Paloma. Bivši šef odseka Bg-Le Milan Prica i bivši šef kontrole Miodrag Jovanović sada vrše kontrolu LOT programa. Izvršene su promene i na novosadskoj deonici, a šta li se čeka na šidskoj deonici?

Kako je vreme prolazilo jedan po jedan pripadnik "hobotnice" iz Smedereva uzdiže se na više pozicije u naplati putarine – Željko Jovašević, Aleksandar Nikolić, Dejan Adamović. Međutim, da bi se napredovalo i još značajnije ostalo na nekoj od viših pozicija potrebno je ispuniti određeni uslov: bez pogovora izvršavati sve naredbe, odreći se vlastitog mišljenja i integriteta.

Zbog toga ubrzo dolazi do sukoba između Adamovića sa jedne strane i Cakovića i Savića sa druge strane. Naravno u tom sukobu Adamović izvlači deblji kraj, najpre biva degradiran a zatim dobija otkaz (što je standardna opcija kada neko štiti svoj integritet i sukobi mišljenje sa Cakovićem i Savićem) ali zahvaljujući “stručnim“ ocenama Cakovića, Adamović se uz pomoć inspekcije rada vraća na posao i započinje maraton u sudskom postupku protiv J.P.“Putevi Srbije“. Obzirom da su dugo na svojim rukovodećim mestima, nije teško zaključiti kako obavljaju svoj posao druga dvojica pomenutih prijatelja (Nikolić i Jovašević).

Tako, malo po malo, Savić uzdiže svoj lik i delo: postaje predsednik atletskog kluba Smederevo, širi odnose sa lokalnim (Smederevskim) političkim vlastima (Predragom Umičevićem i Jasnom Avramović)…

 

    A 1. Uspon Milenka Cakovića: od sitnog lopova do velikog kriminalca

Caković (Ljuboja) Milenko (JMBG 060195..) je došao je još 1997. godine u Odelenje za naplatu putarine i zaposlio se kao radnik obezbeđenja. O njemu se znalo da je kriminalac, koji ima dosijea u u zemljama regiona.

Prethodno je radio kao izbacivač na splavovima i u diskotekama. Iako zaposlen kao radnik obezbeđenja, nijedan dan ne provodi na tom radnom mestu već se odmah uključuje u pljačku naplate putarine, sa specijalnim zadacima (premlaćivanje neposlušnih i uterivanje straha među zaposlene).

Od prvih "zarađenih" para kupio je par pantalona i diplomu ekonomskog fakulteta. Munjevito napreduje, kako finansijski tako i radno. Mesto direktora sektora naplate putarine dobija uz veliku novčanu nadoknadu i uz pomoć Branke Zec, koja je kao finansijski direktor preduzeća bila sa njim u vezi.

Imperija Milenka Cakovića iz dana u dan bila je sve veća. Sav nelegalno stečeni novac Caković je prao preko svoje nevenčane supruge Ljiljane Nešković, vlasnice firme za gradnju, koja poseduje više luksuznih zgrada u Beogradu (u vrednosti od više miliona evra). Ona mu je i otvorila sva vrata u politici, MUP-u, pravosuđu…

Caković na nezakonit način otkupljuje godine radnog staža koje nije imao, a ubrzo, kupio je "na slobodnom tržištu" i diplomu magistra ekonomskih nauka, mada je poznato da je nepismen, neobrazovan, primitivan i nasilan, te da kao čovek ne poseduje ni moralne ni radne ni stručne kvalitete ni sposobnosti. Ali, kako su događaji pokazali, ta ga je "preporuka" samo još više uzdigla u svakom režimu. Tu prestaje priča o njemu a počinje priča o onima koji su ga stvorili…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KOSOVSKI LIDERI: DEO BIOGRAFIJE “DIPLOMIRANIH ŠIPTARA” I NJIHOVA ULOGA U STVARANJU NOVE ALBANSKE DRŽAVE

13. октобра 2013. Коментари су искључени

 

Kosovski mediji su pisali o svojim “liderima i vladarima” koji su nosioci sadašnje politike na Kosovu. Ističu da su postali “državne vođe”, ponekad razgovorom, ponekad ustupcima, a ponekad i nedostatkom istinske političke prošlosti. Ali su ostvarili svoje liderstvo. Zvanični sajtovi institucija na kojima se može naći nešto o njihovoj biografiji, imaju manjkavosti ili su puni prenaglašene patetike

 

 

 

Pa tako kosovska štampa navrćući vodu na svoju vodenicu, sa hvalospevom je pisala: ”Posle nasilnog proterivanja studenata i nastavnika iz univerzitetskih prostorija, oni rade na uspostavljanju i strukturisanju univerzitetskog obrazovanja. Na Univerzitetu u Prištini u 1993, Hašim Tači je uspešan i završava visoke studije na istoriji.

Takve informacije, kao i činjenica da je u 1991. Tači imenovan kao rektor studenta Prištinskog univerziteta, su neke od retkih tačaka u oblasti obrazovanja koje se pojavljuju u biografiji premijera i u sopstvenoj, objavljenoj na veb-sajtu kancelarije premijera Kosova. Tači govori engleski i nemački, piše u štampi između redova biografije, iako je kritikovan u mnogim od njegovih nastupa.

Pre navršavanja svojih tridesetih, u 1996, na Univerzitetu u Cirihu, Tači nastavlja postdiplomske studije u oblasti istočne evropske istorije i političke nauke, a od 1999. on se usmerio da potvrdi i zaštiti kosovsko pitanje na predavanjima i govorima, na desetine univerziteta prestižnih institucija u zapadnim zemljama, napisano je u biografiji premijera Kosova.

Na konferenciji u Brdu kod Kranja, u Sloveniji, reč "sada" od albanskog na engleskom glasi "sada", iz Tačijevih usta on kaže "nou" ne "Nau", "Vellkom" "vellkomd" "apreshiejt", "az az zun posibell" su još jedan proizvod od posebnog Tačijevog engleskog, mada za one koji su možda studirali engleski, znaju da je engleski međunarodni i da se izgovara drugačije a ne Tačijevim stilom govora,. Ostali Tačijevi glavni i prvi atributi povezani su sa OVK.”

Naravno da nisu objavljene informacije o Tačijevim “zaslugama” u napadima na organe vlasti Srbije devedesetih godina . Na neke od njegovih aktivnosti podsećamo srpsku javnost:

Tači je takođe poznat i kao komandant samozvane Operativne zone OVK u Mališevu i član Dreničke grupe OVK, koju je 1993. godine osnovao Adem Jašari i koja je kontrolisala oko 10-15% od ukupnih kriminalnih aktivnosti na Kosmetu. Grupa je učestvovala u krijumčarenju oružja, ukradenih automobila, nafte i cigareta i prostituciji. U cilju vršenja kriminalnih aktivnosti Drenička grupa povezala se sa Albanskom, Češkom i Makedonskom mafijom. Tačijeve veze sa mafijom učvršćene su rodbinskim odnosima nakon udaje njegove sestre za Sejdija Bajrušija, jednog od poznatih vođa Albanske mafije 17. juna 1996. godine.

On je zajedno sa pripadnicima Dreničke grupe, Rafetom Ramom, Jakupom Nurijem, Samijem Ljustakuom i Iljazom Kadrijuom učestvovao u napadu iz zasede na policijsko vozilo, 25. maja 1993. godine na pružnom prelazu kod Glogovca. Tom prilikom su ubijena dva srpska policajca dok ih je petorica teško ranjeno.

17. juna 1996. godine Tači je zajedno sa Jakupom i Avni Nurom, Besim Ramom i Sami Ljuštakuom učestvovao u napadu iz zasede na policijsku patrolu na putu Kosovska Mitrovica-Peć kada je ubijen jedan srpski policajac dok je drugi teško ranjen.

21. septembra iste godine, Rama je po Tačijevom nalogu bacio bombu na kasarnu „Miloš Obilić“ u Vučitrnu. Po njegovom nalogu izvršen je i napad na Srednješkolski centar u Vučitrnu u kojem su bile smeštene porodice izbeglica iz Kninske krajine.,

U julu 1997. godine Tači je osuđen u odsustvu, od strane okružnog suda u Prištini na 10 godina zatvora zbog terorizma. U februaru 1998. godine izdata je poternica za njim. Godine 2003. raspisana poternica je proširena i radi počinjenog genocida.

“Sajt Predsedništva zemlje počinje sa fotografijom šefa. Rođena u Rashkoc Đakovici, Jahjaga je sedam godina mlađi od Tačija. Ranije zamenik generalnog direktora Kosovske policije, osnovac, pa srednjoškolac, i studirala je na Pravnom fakultetu u Prištini2000- te.

Na svom sajtu, kao i kod Tačija, pored pobede, nije napisano za bilo kakvo javno objavljivanje. Ona zna srpski jezik osim engleskog. Ali veliki aplauz na ceremoniji donošenja ostataka albanskog kralja Zoga, nije se dopalo mnogim ljudima, baš kao i njene greške u govoru, ali za razliku od Tačija ne u engleskom jeziku. “

"Generale, dozvolite sebi parada počinje", "fizibliteti" i drugi propusti, su samo neki koje je Jahjaga izgovorila kao predsednik, iako ih je izgovorila svojim maternjim jezikom.

Na stranu to što ni Pacoli ni Tači nisu ni znali ko je ona, sve dok je Amerikanci nisu postavili za predsednika “Kosova”.

“Trenutno, Atifete Jahjaga nastavlja master studije u pravcu međunarodnih odnosa na Pravnom fakultetu Univerziteta u Prištini, i ima dva posle-diplomska sertifikata jedan u Lesteru Univerziteta u Virdžiniji u Sjedinjenim Američkim Državama.

Na veb-sajtu opštine Priština, opisan je gradonačelnik Isa Mustafa. Dirigovao je osnovnim i srednjim obrazovanjem u prestonici, i Ekonomskom fakultetu. Magistrirao je na organizacionim naukama Finansijski menadžment i ima doktorat iz ekonomije na polju liderstva privrede. Mustafa u retkim prilikama kada nedostaju predavanja na Ekonomskom fakultetu, između ostalog predaje predmet mikroekonomije.

Pacoli, na jednoj od svojih mnogobrojnih stranica koje poseduje i nose njegovo ime (pacollimabetek.com, pacollidiamond.com, pacollikosovo.com, pacolliafghanistan.com), piše da govori engleski, francuski, srpski , nemački, ruski, španski, italijanski i srpsko-hrvatski.

Barem da se zna makar nekoliko publikacija, kao npr. autobiografije "Od izazova do osporavanja Pacolijevog života” ovo je 2010. Međutim, drugih publikacija iz oblasti društveno-ekonomskog, političkog i kulturnog života, nema, iako se kaže da postoje. Između ostalog, biografija kaže da je Pacoli sponzor sporta i kulture na Kosovu! Pacoli je početno obrazovanje dobio u selu ima Marecove, srednju jednu od najviših u Prištini, a nastupao je u Nemačkoj, a kasnije i specijalizaciju u Mosinger institutu u Cirihu, u oblasti menadžmenta i marketinga.”

A obzirom da je pun para, aktivno je učestvovao u lobiranju da druge zemlje priznaju Kosovo kao samostalnu državu…

“Jakup Krasnići je proveo život u obrazovanju. Diplomirao je u Prištini Filozofski fakultet-istorijska grana, a zatim je postavljen da radi kao nastavnik. Ranije, u ranim godinama 70. bio je nastavnik u Arllat Glogovac, Srbica. U 2010. je objavio knjigu "Preokret – Kosovska oslobodilačka vojska", a kasnije i druge publikacije, kao "Nezavisnost kompromisa", "Usudi se da voliš slobodu" i "Žrtva za slobodu", su neke između ostalih objavljenih knjiga.”

Opet u radnim biografijama institucije na kojoj se nalazi, ne mogu se naći podaci da je 1996. postao član Glavnog staba OVK, kada je imenovan za portparola OVK, čime je ozvaničila svoje postojanje, a jednu od njegovih uniformisanih uloga, možete videti na na ovom snimku ( počev od 1min i 10 sekundi).

“Aljbin Kurti osnovno i srednje obrazovanje završio u Prištini, a 1993 je počeo studije na Fakultetu Elektros na Univerzitetu u Prištini. On je takođe bio zvučan, viđen u TEDkVienna, pre dve godine. Prema nekim veb sajtovima, u 1999 je radio kao prevodilac u kancelariji u vreme OVK političkog predstavnika Adema Demaćija.

Ali na zvaničnim sajtovima nije navedeno da je aprila 1999.god, bio osuđen na 15 godina, ali je po dolasku DOS-ovske vlasti sa Koštunicom na čelu, pušten iz zatvora, a na oslobađanju Aljbina Kurtija je bio angažovan Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava. Predsednik tog komiteta, tada je bila Biljana Kovačević – Vučo. Kao i mnogi Albanci koji su počeli da se ističu u političkom radu i potpomognuti patronatom SAD, postali su aktivniji i gradili svoje političke karijere u cilju bržeg zaokruživanja novostvorene države Albanaca.

“Ministar Krasnići Memli nekada vrlo istaknut u angažovanju kako bi zaštitio kapital iz neširenja degeneracije, kao što je homoseksualnost. Stihovi "Političari nemaju pojma ko je sam na Gornjoj Majni ništa bez plana rada" ili "intelektualnih sposobnosti, ništa što vam je potrebno do sopstvenih stepeni, ali oni znaju kako su dobili te stepene,30 godina je prošlo kroz apsolviranje, "je trend u vreme kada napada političkim tekstovima.

Tako kažu neke od njegovih starih pesama, kada je u "Tempo Road" pokazao način suočavanja sa takvim vojnicima na putu. Ovaj ministar je završio osnovnu školu "Hasan Priština" i srednju "Dževdet Doda".

Završio je studije političkih nauka i javne administracije na Univerzitetu u Prištini, i završio je magistarske studije iz oblasti međunarodnih odnosa na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke. Radio je kao novinar dok nije ušao u politiku.”

Danas su svi oni rado viđeni gosti zapadnih zemalja, čiji je ratnohuškački establišment pomogao Šiptarima da dobiju svoju drugu državu, a iz koje zapad jeftino eksploatiše prirodne resurse za svoje vlade, naplaćujući svoje ratno angažovanje…

Naravno da se ne smeju zanemariti vidljive činjenice a koje se ne pojavljuju u medijima, da je Albancima na Kosovu i Metohiji, Amerika, pored druge države, ostavila i bolest – kancer, koji je uzeo maha i među mlađim albanskim stanovništvom, koje zdravstvenu pomoć nalazi u zdravstvenim institucijama u Srbiji.

A što se tiče srpskih političara i njihovih biografija, pored zvaničnih informacija sa web sajtova njihovih funkcija, dobro bi bilo da se deo srpskog naroda, za koji je poznato da je vrlo pametan ali simptomatično sklon sporom pamćenju i još bržem zaboravu, potseti delova iz istorije naših predaka, i sadašnjih aktivnosti aktuelnih srpskih vlasti unazad dvadesetak godina. Možda bi nekome misao odlutala na termin golub prevrtač….!!?

 

    

©Geto Srbija

izvor: zeri

DIPLOMATIJA SRBIJE U PARIZU: SRPSKA KULTURA U PORODIČNIM, ŠVALERSKIM I PRIJATELJSKIM RUKAMA

14. јула 2013. Коментари су искључени

 

Ura, Pariz je najzad dobio ganc novog ambasadora Srbije. Aplauzi i klanjanja do zemlje, trijumf povratnika, kao ulazak Hrista u Jerusalim. Vratija se Rajko Ristić, i to na velika vrata. Pre nekoliko godina zatvorili su mu konzulat u Lionu, kao diplomatski višak, a sad se, evo, Rajko uselio u barokni dvorac na obali Sene. Najlepšu rezidenciju među svim našim diplomatskim predstavništvima na planeti. Na isti dan započeli su u Parizu i dani srpske kulture, pa je bila hitnoća da diplomatija podupre kulturu.

 

          Mile Urošević,(Dopisnik iz Pariza)

 

 

Praznina u dvorcu zvanom Tremoaj bila je nepodnošljiva. Otkako ga je njegova ekselencija gospodin Dušan Bataković, skraćeno Batak, pre šest meseci napustio, ljudima se učinilo da sve radi kao podmazano i da se ništa nije promenilo u francusko-srpskim odnosima. Možda nam ambasador stvarno više nije ni potreban, pomislili su. Pre svega, bila bi to ušteda u budžetu, i mnogo manje svađe u političkim strankama oko naimenovanja.

A, pored toga, Brisel nam je ionako već sažvakao celu spoljnu i unutrašnju politiku, bilo ko može da odradi posao. Kažu da tek kada nekoga nema, ljudi uvide da taj nije ni bio preko potreban.

Pariski Srbi, koji imaju dugo pamćenje, sećaju se da nam je taj isti naučnik, doktor, profesor, istoričar i ambasador, već ranije dokazao da su diplomatske stolice vrlo simbolična radna mesta. Skoro bespotrebna. Na početku svoga mandata, iako slabog zdravlja, on je radio za dvojicu.

Pored svoje ambasadorske glavobolje otaljavao je i dužnost direktora kulturnog centra. Nakon dve godine upražnjavanja obe funkcije za jednu platu, stigao je tatin sin iz akademske porodice Veličkovića. Vuk Veličković alias Vidor, dečko koji obećava i čiji bi tata, kako su tvrdili zli jezici, mogao da useli ambasadora u Knez Mihailovu 35.

Tako je KIC (kulturno informativni centar) u Parizu pomalo postao vučja jama. Tu se nekada davno muvao Vuk Vučo, filmadžija, onda je u ministarstvu zavladao Vuk Drašković, pisac, koji je na državne jasle uguravao svoje ovčice i Danine prijateljice, a evo danas i Vuk Jeremić buši mesto malog Vuka, slikara, ne bi li ubacio svoju crvenkapica Maju Raković, novinarku i internet intelektualku.

Doduše, ta Maja nije bilo koja novinarka, ni običan diplomata, kao većina naših predstavnika po svetu. Maja je završila kurs novinarstva na westmisterskom fakultetu, ali to nije bilo presudno. Najbitnije je da je ona kuma bosanskom Kenediju iz familije Pozderac, Vuku Jeremiću. Naš najpopularniji čovek u svetu je najverovatnije i naš budući predsednik, samo ako bude hteo. Međunarodna zajednica već unapred nema ništa protiv.

 

     Kuma nije dugme

 

Zbog čega pominjemo Vuka, tog svetski poznatog ambasadora, koji se proslavio od kada je za himnu UN predložio "Marš na Drinu". Iz prostog razloga što mnogi Srbi misle da direktora (ili kuma) Kulturnog centra u Parizu bira ministarstvo kulture. Taman posla!

KIC je naša ambasada kulture i, kao takva, pada pod nadležnost ministarstva spoljnih poslova. E sad, da li Vuk Jeremić lično gura malu Maju u veliku fotelju, to ne bi mogli da dokažemo Vi i ja, ali je sigurno da je titula kume veća od svake engleske diplome.

Kao što je sigurno i to da se onima koji izmišljaju dobra radna mesta, zatresu gaće pred ovakvom titulom. Ej, bre, ministarska Kuma nije dugme, ali zato odgovorni za nadležnosti podobnih tako funkcionišu, na dugme. Treba samo da ih neko pritisne, i, hop: najbolje radno mesto na svetu izvukla je kuma, zet ili pašenog broj taj i taj.

Kuma bi uvek trebalo da se piše velikim slovom. Mnogo dobrih tekstova bi trebalo da napišu naši diplomatski novinari, ili novinarske diplomate, pa da nas razuvere. Pogotovo što neki sitni detalji idu u prilog tezi da je diplomatska fotelja vrsta nagrade za poreklo ili poslušnost, i da titula donosi izuzetno vredna prava.

Svima je još u sećanju ambasadorka pri UNESCO-u Zoki, Zorule Tomić , Tadićeva simpatija, koja je verovatno zaradila ambasadorsko mesto u Unesku svojim epohalnom knjigom iz oblasti seksa, Poljubac u doba kuliranja. Takvoj fatalnoj intelektualki imidž nalaže gajbu od bar osam somova evrića mesečno.

Valjda Zoki toliko vredi što predstavlja, ako ništa drugo, ono našu narodnu lepotu i tehniku onih stvari. UNESCo lekcija nije nikome poslužila za primer. Danas padobranci padaju po bašti ambasade. Nezvanični vršilac dužnosti direktorke centra, i zvanično prvi sekretar za kulturu i informacije ambasade Srbije u Francuskoj, baštovanka za zaštitu naše baštine, gospođa Maja Raković, (sa titulom u dva reda), smatra da vredi bar upola Zorice Tomić.

Kao dete, Maja je maštala da kroz prozor vidi Trijumfalnu kapiju, i sad kako da neko odbije to malo zadovoljstvo od bar četiri soma mesečno. Kirija od oka. Nije sigurno ni da se neko usudio da joj ponudi besplatan stan ambasade predviđen za normalne službenike. Maja je genije, zna sve da radi, a pogotovo ono poslove svojih kolega.

Maja pravi raspored ko treba da dođe, kao i ko treba da ode iz centra. Kao i obično, ali ono što je stvarno razljutilo raju koja gravitira oko epicentra srpske kulture na zapadu je upravo takvo dupliranje uloga i dohodaka. Pored žive sekretarice Marije Radić, ministarstvo izmišlja novo radon mesto sa titulom prve sekretarice. Koj će nama dve sekretarice za isti posao. Jedna obična i druga prva, kao što potpredsednik i prvi potpredsednik. Budalaštine.

Šta po Vuku može da znači to prva sekretarica, misli se na Vuka Karadžića a ne na bankara Jeremića. Jel’ to bolja, pametnija, sposobnija službenica ili je to samo žena sa jakom zaleđinom. Dokle bre da se samo socijalno razmnožavamo a da ljudi kojima su roditelji; kafe-kuvarice, domari ili šoferi, ne mogu čak ni takva mesta da naslede jer su potrebna za decu onih odozgo koji neće da uče školu ili su pomalo mongoloidi.

 

     Ambasade, srpske raspikuće po belom svetu

 

Treba znati da su mnoge mračne radnje sve vidnije u gradu svetlosti. Zato se ova naša šnajderaj dijaspora od nekih 80 hiljada legalnih duša i okrenula, pa sad gleda svoja posla i sve više izbegava etničko komunitarna druženja. Prošlo je vreme bratoubilačkog rata, kad su se stvarala udruženja i organizovala gostovanja naših političara prevaranata i pevača profitera.

Kada se slala humanitarna pomoć sa svih strana i davalo iz svog džepa za našu stvar. Od potpisivanja dobrog sporazuma u Kumanovu kada smo pobedili NATO, pa do ovog najnovijeg dobrog sporazuma made in Brisel, kojim smo spasili Kosovo, po svim našim predstavništvima u inostranstvu su defilovala razna oficirska deca, omatorele stjuardese, samohrane majke i druge fatalne žene, propali pesnici, priučene diplomate, sitni prestupnici, šibicari, alkosi i mnogobrojni rođaci sa sela ili kumovi iz grada kojima treba neko dobro devizno uhlebljenje.

Po nekom nepisanom pravilu u srpski politički biznis se mahom ulazi "na zadnja vrata", preko novinarstva: steravši sve srpske patriote i njihove francuske prijatelje u borbi protiv satanizacije, stjuardesa je ukrasila izlog centra posterom BHL-ovog anti-srpskog filma.

Nakon Oktobarskog prevrata svim snagama je naš tandem sprečavao da za direktora Centra dođe već imenovani na tu dužnost Komnen Bećirović, legenda srpske dijaspore u Francuskoj, autor Kosovske trilogije i čovek lokalac koji tu stanuje poznaje najviše ljudi u Parizu. Sve ostale novostvorene države su za svoje predstavnike uzimali lokalne intelektualce samo smo mi slali kume i rođake sa sela.

Samo prvih sedam godina demokratskog guranja i izmicanja stolica protivnicima, u Kulturnom centru se izređalo pet direktora! Posle je bila dvogodišnja pauza bez ikoga. U tadašnjoj srpsko-crnogorskoj državi se po ključu slala u kulturološku ambasadu izričito crnogorska čeljad.

I kako ni đetići nisu mogli da se nagode kojoj junačini pripada Pariz, v. d. direktorka je bila Jagoda Stamenković, a onda je 2004. stigla dukljanka Branka Bogavac. Kad se govori o tom periodu, ne treba ni pominjati kako se centar pretvarao u antisrpsko leglo.

Ta je nameštena direktorka više bojkotovala pro srpske inicijative, skupove i slično jer je za nju jedini bio važa njen prijatelj i idol Ismai Kadare i njemu slični. Kako je bratska Crna Gora otišla iz unije, tako je Branku Dukljanku zamenio Vukov podanik Živadin Mitrović, koji je ostao punih 18 meseci Kada je nakon Živadina Centar ostao bez glavešine, u fotelju v.d. direktora najbrže je zaseo savetnik ambasade Mihailo Papazoglu i tu ostao sve do dolaska Batakovića, koji je četiri godine trenirao strogoću. Diplomatija je vrlo prosta, skoro prostačka nauka i tehnika vladanja preko prijatelja i rodbine u ove nedelje srpske kulture u Parizu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: